Ribolov na Donjem Dunavu.
Nik. Zega.
Stanovnici koji žive pored reka bave se mahom ribolovom,
gde više, gde manje. Lov na ribe datira još iz najstarijih vre=
mena. Narod je izumevao razne sprave za što lakše lovljenje
riba. Pored obične udice i mreže, zatim pored naročitih korpi —
koševa, u kojima se samo sitnija riba može uhvatiti, grade se
i vrške na plićacima kojih ima u manjim rekama, kao na Moravi,
Nišavi i t. d.
Na Donjem Dunavu, kod sela Sipa, postoje dve velike vrste
vrški, koje tamo zovu garde. Jednu gardu više sela Sipa zovu
»Crkvište«, a nedaleko od iste je na suprotnoj strani druga koju
zovu »Domogled«. Obe su na takvim mestima gde lađe ne mogu
ploviti. Garde čini kolje pobodeno u dužini od 300 metara tako,
da pravi jedan veliki oštar ugao. U vrh toga ugla nalazi se kapija
3 metra široka. Tu su pobodene jake i velike grede »beljit« na
koje se navlače veliki drveni koturi — »olaši«. Od jedne do druge
grede na tim drvenim koturima, »olašima<?, visi velika mreža
»set«. Set se spušta duboko u vodu i dopire skoro do dna. Riba
koja nizvodno upliva u garde ulazi u set i neće moći dalje. Ribari
iz sela Sipa izjutra u pola 5 i predveče u pola 5 odlaze čamcem
do garde, obično po pet ljudi. Kod same garde, gde se set nalazi,
stoji stalno privezani za svaku veliku gredu po jedan čamac,
kojim se služe za dizanje seta iz vode.
Kad hoće ribu da vade, u ona dva zavezana čamca ulazi po
jedan ribar a sa trećim čamcem doplove do samoga seta ostala
tri ribara, koji dočekuju set sa ulovljenom ribom. Ona dvojica,
koji se kod beljita nalaze, dižu pomoću olaša set iz vode, koji
oni ostali prihvataju, sruče ribu u čamac, a set spuste opet u
vodu. Ako padne velika riba, onda je odmah ubijaju kratkom
zatubastom batinom^maljem, i to veće morune biju po 15—20
puta u glavu, a velike somove 15—20 puta u usta, i tako ih
umrtve. Pošto pokupe lov, vraćaju se u selo, da bi predveče
ponova pregledali garde. Od moruna i jesetri pravi se ajvar,
koji je nadaleko čuven (»Kladovski ajvar«). Ostalo meso od riba
Ribolov na Donjem Dunavu.
37
ili prodaju još sveže, ili ga usole, ili pak naprave od njega
marinât. Manje ribe obično' prodaju kao sveže, ili ih takođe
usole i tako prodaju. Ribolov na gardama, i u opšte, na Donjem
Dunavu nije svake godine izdašan. Sledeći primer pokazuje
kakav je bio ribolov u međuvremenu od 1919—1924. godine u
okolini Kladova. (M. Savić: Naša Industrija, Zanati i Trgovina,
deo V., strana 90.)
		Polazak	na garde	iz sela Sipa.		
	Godine:	1919.	1920.	1921.	1922.	1923.
1.	Morune:	250	411	800	1200	300 kilograma
2.	Jesetre:	150	2000	3500	2040	4000
3.	Kečige:	500	700	1000	1000	800
4.	Somova:	200	2500	2200	2000	2280
Pored garda, u kojima se mnogo riba hvata, love seljaci u
svima okolnim mestima Kladova ribu na udice i čengele ili
običnom mrežom.
Pošto je lov udicom i čengelom vrlo interesantan, to ću ga
ovde opisati.
Putnici, koji putuju lađom niz Dunav, mogu primeniti na
više mesta blizu Kladova kako na površini vode vire velike tikve,
38
Nik. Zega:
au odstojanju od 4—5 metera. Ove tikve obeležavaju mesto gde
su ribari svoje udice i čengele postavili. Seljaci ribari grade ovako
te zamke za ribolov: proberu dve velike tikve, za koje privezu
konopac dug 3—4 metra. Na donjem kraju konopca privezu veći
kamen, a na polovini tih konopaca privezu treći konopac kojim
su oba ta konopca vezana a u odstojanju od 4—5 metra. Za taj
Povratak sa g-arde.
treći konopac privezu 7—9 udica i čengela, između kojih je
odstojanje 3—40 santimetra. Udice in čengele vise na konopcima
dugačkim 1—IV2 m. Kod svake udice ih čengele priveze se na
kanapu 30—40 sm daleko po jedna pluta. Kad se tako izradi ta
interesantna sprava, spusti se pažljivo u vodu, tako da one čen^
gele i udice vertikalno vise na trećem konopcu a tikve ostanu
ploveći na površini vode. Čengele imaju levo i desno po jedan
Ribolov na Donjem Dunavu.
39
zaoštren krak, a udice samo po jedan. Udice i čengele su od
gvozda i jako su zaoštrene. Usled težine kamenja za koje su
tikve vezane nemože voda odneti ovu klopku za ribe.
Seljaci obilaze rano jutrom i predveče svoje udice, i vade
ribe koje su se tu uhvatile. Oni iz svog sela mogu videti dali se
koja veća riba uhvatila, a to poznaju po tome, ako su se one
dve plovne tikve jedna drugoj približile. Odmah krenu čamcem
— »oranicom« do udica, jedan pazi da čamac voda dalje ne*
otisne, a drugi legne potrbuške preko prednjeg dela oranice,
spusti kuku koja je na motki (dugačkoj od jedan metar) usap*
Ijena, te vadi pažljivo udice i čengele iz vode. Na kojoj se čen»
Garde na Donjem Dunavu kod sela Sipa.
geli ili udici riba uhvatila, vesto je ubace u oranicu, gde je odmah
maljem umrtve. Dešavalo se često da ulovljena riba, iz oranice,
koja je plitka i uska, umakne zajedno sa kukom koja je u njoj
zabodena. A to se dešavalo samo kad su velike ribe, preko sto
kila. Za takve slučajeve ribari imaju naročite, velike kuke
»borce« koji su usapljeni na podebljoj drvenoj držci koja je
dugačkim konopcem vezana za oranicu. Riba koja bi »borcem«
bila zakačena nebi mogla umaći.
Seljaci ribari svakih 14 dana pregledaju svoje udice, i ako
se gde što iskvarilo, popravljaju. Udicama hvataju mahom
krupnu ribu.
Ovakav način hvatanja riba veoma je star, a tim načinom
lovljenja bave se seljaci iz okoline Kostolca.
40
Nik. Zega:
Garde su bile svojina Kneza Miloša, a od 1870. godine uzeo
ih je pod zakup Đorđe Tomić, iz Kladova, koji od ulovljenih
riba naročito proizvodi ajvar i to od moruna i jesetra.
Kako je u vezi sa ribolovom na Donjem Dunavu i građenje
ajvara, to ću ga ovde opisati.
Ribari čim uhvate ribu, natovare je na kola, i dovlače u Kla*
dovo gazda Dorđu. On jesetru ili morunu stavlja na sto, i pro«
seče ih od repa do vrata. Povadi svu ikru, i stavi je u »salamuru«
u jendu kofu gde leži 15—20 minuta. U salamuri se ikra stvrdne
i pocrni. Na 5 kilograma ikre u salamuru stavlja 1 kilogram soli.
Udice i Čengele kod sela Kostola do Kladova (Donji Dunav).
Kad izvadi ikru iz salamure, tare je preko jednog prostog mre*
žastog rešeta tako da samo sluzokoža ostane na rešetu, a ostalo
pada u jedan čist sud. Tim je ajvar gotov i odmah se stavlja
u plehane kutije od V2 i 1 kilograma. Prema brzoj, lakoj i prostoj
izradi ajvara neverovatno mu je velika cena. Uzrok leži u tome
što se ne hvata u dovoljnoj meri riba od koje se može ajvar
graditi.
Interesantno je pomenuti ovaj slučaj: Godine 1876. uhva«
ćena je do tada najveća moruna koja je težila 330 kila. Kad su
je rasparčavali, našli su u njenom mesu jednu malu udicu od
čistoga zlata, koju je neki stranac otkupio za 20 dukata. ^