V vezi sa nastojanjima Sv. Oca izraznjemo želju da bi se u misij-skim katoličkim općinama čitavog svijeta uzgajao narodni domaći kler, kako io odgovara, narodnom pravu i starodrevnom običaju crkve ...
»Slovenec« 12111 — 1935.
Izrasujemo goruću želju neka bi se to načelo uspostavilo i štitilo i tamo gdje obitavaju naša braća po krvi i trpe sa čitavim mističnim, tijelom Crkve nepravedno proganjanje i zapostavljanje svojega jezika i kulture ...
»Slovenec« IS/Il — 1935.
GLASILO SAVEZA
JUGOSLOVENSIGP EMIGRANATA IZ JULIJSKE KRAJINE
.	.	.--'V,-:.-:,'	i
EMIGRACIJA
IN VOLITVE
Ker nas ločita od državno-zborskih volitev v jugoslavenski parlament komaj dva dobra meseca, je že vse jugoslavenske množice zajelo vrenje predvolivnega zanimanja in borbe. Del tega zanimanja in opredjeljenja v politični borbi prehaja, tudi na deset-llsoče jugoslavenskih emigrantov iz Julijske Krajine, raztresenih po celi državi. Ni pa to noben čuden pojav, saj niso jugoslavenski emigranti iz Julijske Krajine v Jugoslaviji neko tuje telo v življenju Jugoslavije, saj so oni del jugoslovanskega narodnega občestva, saj je tudi pri emigrantih vsak utrip njihovega zanimanja za javno življenje Jugoslavije namenjen ravnotako kot vsem ostalim Jugoslavenom le še boljši, še pravičnejši izgraditvi naše narodne skupnosti.
Velik del jugoslavenskih emigrantov iz Julijske Krajine je že zadobil jugoslavensko državljanstvo, je naseljen ij% Jugoslaviji preko enega desetletja, je organsko čisto vrasel v okolje jugoslavenskih notranjih domačih prilik. Prepolno vezi življenskega boja zu obstoj, pa tudi duhovnega sožitja z življenjem m snovanjem jugoslovanskih množic v lastni državi staplja naše emigrante in domače prebivalstvo v eno organsko celoto, ki misli in se bori, upa in hoče v svojem, ustvarjalnem nezadovoljstvu vedno boljše in pravičnejše stanje v mejah državne enote.
Stvarno ugotavljanje in vrednotenje tega uživljanja, prepletanja in stapljanja emigrantskega življa z ostalim jugoslavenskim prebivalstvom podaja tudi razlago, zakaj so poedmi emigrantje tako doumeli zakone in tvornost specifično jugoslavenskih političnih m duhovnih sil v jugoslavenskih množicah, da so zavzeli vidno mesto med domačimi tvorci političnega in duhovnega življenja in doprinesli, znaten prispevek k gradnji našega edinstva. Ti slučaji niso samo eden izmed tolikih dokazov o popolni etnični istovetnosti emigrantov in našega naroda v ''vlMski Krajini z Ostalim jugoslavenskim prebivalstvom, ampak so tudi po svojem praktičnem izkustvu principijelna potrditev našega načela, da mora imeti vsak emigrant jugoslavenske narodnosti popolnoma iste pravice m seveda iste dolžnosti kot vsak domačin Jugoslovan.
Organizirane emigrantske edinice so pa bile ustanovljene predvsem zato, da, disciplinirajo, povečajo in sistematizirajo delo, misli in žrtve emigrantov za Julijsko Krajino ter da vnamejo v vseh Jugoslovanih, v prav vseh brez razlike politične in sve-tovnonazorne opredelitve, zanimanje in zavzemanje za našo zemljo v isti meri kot v nas emigrantih Taka misija emigrantskih organizacij pa seveda nujno vodi k njihovi strogi nevtralnosti n a p r a m vsem n o tr a,-n j e-p olitičnim pojavom Jugoslavije
Ravno sedaj v predvolivni borbi moram,o to stališče nevtralnosti emigrantskih organizacij (napram pravici in svobodi vsakega emigranta kot posameznika, da se uveljavlja po svojem intimnem prepričanju) še posebej ponovno podčrtati. Emigrantske organizaci-je morajo v sedanji v o livni borbi stati ob strani političnega vrveža ne podrejajoč svoj društveni vpliv in aparat nobeni izmed strank in struj v borbi za mandate
Ze dosedanji prvi znaki volivne borbe namreč pokazujejo ni večjo razčlanjenost, razgibanost in sproščenost političnih sil, ki bodo prišle v izrazitejša nasprotslva kot pri zadnjih volitvah 8. novembra 1931, ko se je enotna emigrantska organizirana fronta komaj pojavila brez utrjene povezanosti in ko je bil takratni način volitev izveden po neki plebiscitarni metodi v običaju zadnja leta v režimih z najstrožjo autoritativno ureditvijo. Zato je bilo takrat ne samo pri naši emigrantski organizaciji, ampak pri mnogih drugih nepolitičnih in nevtralnih organizacijah, mogoče, da so posamezne, med emigranti prav redke, • organizacijske edinice zavzele leta 1931 napram notranje-političnim grupacijam tako stališče, ki je izzvalo ponekod kritiko od strani gotovega dela politične javnosti
Emigrantske organizacije bodo ohranile v sedanjih dr ž av-n o-z barskih volilna h stališče stroge nevtralnosti. Da pa ne bo nesporazumljenja poudarjajo ob tej priliki princip, da ima vsak emigrant kot Jugoslaven in v kolikor je že jugoslavenski državljan popolno pravico se politično udejstvovati kot vsak drug Jugoslaven po svoji politični opredelitvi. V kolikor je posamezni emigrant po svojem dosedanjem delu za skupnost, za eno izmed političnih ideologij, za del prebivalstva v gotovih krajih pridobil zaupanje širših plasti ljudstva, da ga smatra vrednim zastopati njegove interese v narodnem zastopništvu, m u organizirana emigracija ne more negirati njegove pasivne v o-
GENERALNI SEKRETAR FAŠISTIČKE STRANKE STARACE REAGIRA NA PISANJE „ISTRE" FOTOGRAFIJAMA
Zagreb, februara 1935. Nedavno je u Sestrieresu na jednoj političko-skijaškoj manifestaciji generalni sekretar fašističke stranke. Mussolinijev zamjenik, ekcelencija Starace doživio nezgodu, slomio je nogu. To su javile i talijanske i mnoge strane novine. Tu smo vijest donijeli i mi i popratili smo je malim komentarom, u kojem smo možda doista i s tragom ironije govorili o neuspjelim fašističkim športsko-poli-tičkim pretjeravanjima, zbog kojih dolazi i do ovakvih nezgoda. Rekli smo u toj vijesti doslovno i ovo:
»Pao je Starace, sam tajnik stranke, pao je Mussolini mladji, pa-ie krv iz nosa tekla. Nadamo se, da neće biti ništa gorega. Jedna ili dvije noge gore ili dolje Kost će se zacijeliti, a konferencija će se drugi put sazivati radje kad bude toplije i manje opasno.«'
Pa što se dogodilo? Te naše opaske uzbudile su generalnog tajnika Staracea i on je na njih reagirao tako. da nam je preko puljskog dnevnika »Corriere Istriano« poslao svoju fotografiju, koja ea prikazuje kako na konju preskače visoku zapreku. »Corriere« je tu sliku objavio u svom broju od 3 februara. Na slici je napisana posveta, koju na žalost ne mdžeroo pročitati,
jer je kliše vrlo loš. Ali ispod je »Corriere« napisao ono što nam želi reći. Kaže da slika prikazuje jedan divan jahači skok Nj. Ekc. Staracea, pa da nam tu fotografiju dostavlja tim putem, odbivši, razumije se. izjave simpatija, koje Starace izriče njemu, a ne nama. Dostavlja nam (»Corrière« kaže »Giriamo . . .«) tu sliku po naredienju Staracea. jer smo nedavno bili toliko drski da pravimo ironiju povodom nesretnog slučaja, koji se ie dogodio sekretaru stranke na skijaškim manifestacijama«. Ta bi slika imala dokazati, kako smo se prevarili u našim — zlim željama.
Sve nas ovo čudi i —- veseli. Slika nas ne zbunjuje, jer smo mi uostalom i sami rekli: »kost će zacijeliti«, i nismo bili tako naivni da bi vjerovali, da Starace zbog toga ne će više moći da jaši konja i — talijanski narod ...
Izgleda, medjutim, da se ovaj naš mali i neznatni list, kojega upravo »Corriere« časti svim mogućim pogrdama, čita vrlo pažljivo i na visokim rimskim mjestima ... Trebalo bi samo da oni tamo počnu reagirati i na one vijesti, koje govore o tudjim — »polomljenim kostima«, čitavog jednog naroda, a ne samo na one o svojim hijerarhijskim.
MNOGI MLADI ZADRANI ŽIVO TAKO BIJEDNO DA NEMAJU SREDSTAVA NITI ZA TROŠKOVE OKO MOLBE ZA OPOSLENJE
Zadar, februara 1935. — O strašnim ekonomskim i socijalnim prilikama u Zadru već smo više puta pisali u »Istri«. Stanje je takvo, da ga nije lako opisati. Želimo ovaj put dà zabilježite to, da niti fašisti sami ne mogu više a da ne priznaju veliku bijedu zadarskog gradjanstva. Najgore prolaze mladi ljudi, koji su spremni da prime svaki posao, ali ga nema.	Oni koji
svršavaju škole, kao i oni, koji nemaju škola, gladuju formalno. To priznaje čak i fašistički zadarski list» San Marco« i to u jednom uvodnom članku pod naslovom »Nezaposlenost i natječaji.«. Tu govori o natječajima za službe u Italiji općenito, a na kraju se osvrće na prilike u Zadru. Konstatuje, da je u Zadru mnogo nezaposlenih, ali u svim
posljednjim natječajima za javne službe u Zadru je uložena samo jedna molba ... Zašto? Zato jer mladi Zadrani nisu u stanju da snose niti one troškove oko molbe! A pored toga mnogi ne ulažu molbe i zato, jer se je ukorjenilo mišljenje, da su ti natječaji samo formalne naravi, a da mjesta v onako dobivaju nekoji, koji su već ranije odredjeni za ta mjesta. To sve kaže »San Marco« u svom broju od 6 februara 1935 na uvodnom mjestu. Prevest ćemo onu najznačajniju rečenicu: »U posljednjim natječajima za javne službe iz Zadra je otišla samo jedna molba. Znamo, da je , ekonomska situacija mnogih mladića tako teška, _da ne mogu podnesti niti troškove za uče-stvovanje u natječajima«.
MUSSOLINI PROMIJENIO DRŽANJE PREMA NIJEMCIMA IZ JUŽNOG TIROLA?
U PITANJU NJEMAČKIH TEČAJEVA I PROMJENE
PREZIMENA
Prema talijanskim novinama u Južnom Tirolu je otvoreno već 16 privatnih tečajeva za poduku njemačkog jezika. »Der Siidtiroler« medjutim tvrdi da su po njegovim informacijama izdane njemačkoj strani u svemu samo tri dozvole, pa bit će da su ostale dozvole, ako su izdane, dodijeljene Talijanima.
To u ovom slučaju i nije važno, koliko činjenica, da je sada podučavanje dozvoljeno i u njemačkom jeziku. Nekoj gospodjici naime, bila je dozvola za tečaj oduzeta kako smo i mi bili javili, jer nije htjela da uči djecu njihov materinski jezik u — talijanskom. Sada joj je dozvoljeno da vodi tečaj u njemačkom jeziku.
Kako to najedamput?
Njemački list (Der Siidtiroler) misli da je to lična zasluga Mussolinija. Mussolini da je doznao preko inozemne štampe da njegovi potčinjeni u Bozenu sabotiraju njegovu odluku o njemačkim tečajevima, a on, Mussolini je u pogledu ovih ustupaka Nijemcima vezan obeća-njem i riječju Dollfussu, pa ne. podnosi da se ovi njemački satovi izigravaju.
List na to nadodaje želju da bi Mussolini i dalje čitao inozemne novine, pa ce na taj način moći bolje kontrolirati svoje organe u Bozenu. U radu tih organa, kaže list, ima mnogošta što se ne podudara sasvim sa njegovom, Mussolinije-vom, koncepcijom.
»Der Siidtiroler« detalnije, kako kaže, ne zna kako je došlo do toga da se u njemačkim tečajevima može podučavati u njemačkom jeziku, pa nagadja da bi to mogla biti zasluga samog Ducea. Da list to čini namjerno ili ima za to i stvarnih razloga, nije nam poznato. No zanimljivo je i to da »Der Siidtiroler« donosi i ovu informaciju: »Doznajemo u posljednji čas iz pouzdana izvora da je Mussolini odredio da prisilno potali] an-čivanje porodičnih imena u Južnom Tirolu ima prestati. Stvarno,_ posljednjih dana nije se dogodio niti jedan slučaj promjene prezimena. I °ydje se opet vidi, da provincijski mogućnici rabe nasilne mjere, koje nemaju privolu Du-ceovu i koje on može zaprečiti jedino onda ako dodju do njegova znanja. Vlasti u Bozenu nastoje da Duce ništa ne
livne pravite. Organizirana emigraci-ja je prepričana, d,a se bo kljub vrvežu no-tranje-politicnega. dela vedno zavedala dolžnosti in dela za Julijsko Krajino, in njene nerešene probleme Emigracija bi z a vi o. gl a samo želeti, da bi bili posamezni 'emigrantje zastopani na vidnih in vplivnih mestih vseh pozitivnih pokretov, struj in političnih organizacij Jugoslavije, zlasti pa v posameznih grupacijah vsakokratne narodne skupščine, da bi na teh mestih poleg izvrševanja mandata v svoji politični organizaciji branili splošno jugoslavenske interese kot so ravno interesi Julijske Krajine.
Že na ljubljanskem emigrantskem kongresu 24. septembra 1933 so delegatje vseli emigrantskih društev enoglasno povdarih, da smatrajo za potrebno da bi bil naš narod iz Julijske Krajine, kalen je prisiljen danes k politični smrti, branjen vsaj po zastopnikih iz vrst emigracije v narodnem za-stopnštvu svoje nacionalne države Jugoslavije. Na ta enoglasni sklep emigrantskih delegatov na ljubljanskem kongresu je poseb-
o vplivalo dejstvo, da fašistična Italija, v •Italiji vsemogočna fašistična stranka stalno skrbi, da je v obeh domovih italijanskega narodnega zastopništva po 4—5 italijanskih emigrantov jugoslavenske . Dalmacije. Tako so 'sedanji zastopniki vmpcriialističnih teženj Italije na Dalmacijo: Dudan, Tacconi, Cipinco i Ghiglianovich. Toda nàie dejstvo, da italijanski fašizem na tako izzivalen način potom parlamentarnega zastopstva podčrtuje svoje aspiracije na Dalmacijo, ampak tudi priznanje jugoslavenske politične javnosti, da imajo nejugoslovenske manjšine v Jugoslaviji pravico do zastopstva v parlamentu in senatu, je prepričala zastopnike organizirane emigracije, da mora jugoslavenska skupne-1, jugoslavenska država, poskrbeti ravnotako kot fašistična Italija ter kot ona sama za tujerodne manjšine, da bo tudi naš narod v Julijski Krajini ščiten in branjen v obeh domovih ju gostov ruskega narodnega zastopništva.
Jugoslavenske emigrantske, organizacije se ne bodo v politični borbi borile za za-
ITALIJA IZAZIVLJE RAT S ABESINIJOM
Alarmantne vijesti o sukobu i mobilizacija u Italiji
Dnevna je štamoa ovih dana puna vijesti o novom sukobu izmedju Italije i Abesiniie i o ozbiljnoj mogućnosti rata. Društvo naroda je učinilo kapitalnu pogrešku time, što je raniii incidenat kod Ual-Uala o kojem smo opširno pisali, ostavilo na rješavanje Italiji samoj, umjesto da postupi onako kako je Abesiniia u svojim tužbama tražila. To je Italiju osililo i ona izazivlje nove incidente na abesinsko) granici. samo da b; imala povoda za rat.
Umjesto da pokaže dobru volju za iz-mirenie s Abesini.iom. ona je odmah po »riješenju« Društva naroda počela da šalje velike količine vojske i oružja na granicu i da provocira Abesiniju. Zbog provokater-skoe držanja pograničnih talijanskih trupa došlo je do sukoba s abesinskim pograničnim odredima ponovno 29 januara i par dana zatim 2 februara. Abesinci su odgovorili na provokacije i paio je više mrtvih na jednoj i na drugoj strani.
Italija je o tom incidentu više dan« šutjela i tek oko 10 februara izišli su službeni komunikeji o dogodjajima. A pored toga dogodilo se još nešto: Italija ie mobilizirala dvije divizije i to rezei viste 1911. 1912 i 1913. Te dvije divizije mobilizirane su da podju u Afriku za sutrašnji rat protiv Abesmije. Tu djelomičnu mobilizaciju objavila je j fašistička štampa, a u stranoj štampi izlaze izvještaji, koji govore o velikim vojnim pripremama na svim linijama.
Talijanska štampa nastoji da vojne pripreme prikaže kao mjere pritiska na Abesiniju. da bi dala Italiji zadovoljštinu, aii se u medjunarodnoj javnosti pronose ispravni glasovi, da Italija doista želi da udje u rat protiv Abesinije. Komentari svjetske štampe su takvi. Jedan engleski list kaže čak. da fašistička omladina želi da ovai put osveti poraz kod — Adue . .
U Rimu je intervenirao abesinski poslanik. koji nastoji da prikaže Italiji pravednost svoje zemlje. Abesinska vlada izdala je komunikej, u kojem kaže. da su doista Talijani i u posljednjim incidentima prvi napali.Ali u isto vrijeme abesinska vlada izjavljuje, da će svaki pokušaj ratnog napadaja odbiti svojom oružanom snagom.
Internacionalna štampa prikazuje veliku vojnu snagu Abesinije, koja bi mogla da bude tvrd orah za Italiju. Ozbiljni listovi upozoravaju Italiju, da bi mogla da doživi veliki poraz .,. . Naročito je u posljednje vrijeme uz pomoć Japana Abesinija modernizirala svoju vojsku. Uopće prilike za rat s Abesinijom za Italiju su nepovoljne.
Ultimatuma medjutim Italija nije još uputila abesinskoj vladi. Ali da se nešto veliko sprema vidi se i po tome. što se je u Rimu sastalo na vijećanje vojno vijeće pod predsjedanjem Mussolinija. Konferencija traje već dva dana. i dok ovo pišemo još nije završena.
Svakako stojimo pred velikim dogodja-jem. koji bi mogao da bude od historijske važnosti za Italiju i za čitavu Evropu po posljedicama, koje će imati za — Italiju ... Moglo bi se dogoditi da i prije samog poraza na abesinskoj visoravni fašizam doživi katastrofu. Guglielmo Ferrerò predvidiva, u članku, koji smo nedavno objavili, da će u slučaju rata s Abesinijom u ltaliii_ izbiti revolucija. A Ferrerò o Italiji i Talijanima zna sigurno više hego mi.
sazna, a samo je inozemna štampa u mogućnosti da izvrši ovu funkciju« (da Duce za sve nepravilnosti dozna — op. ur.).
Ovo što smo iznijeli donosi »Der Siidtiroler« (broj od 1. februara) u ozbiljnom tonu, iako se opet ne bi moglo reći da čitava stvar nije bez — stanovite ironije.
slapnike naše k smrtnemu molku prisiljene zemlje, v jugoslovenskem senatu in parlamentu. Emigrantske organizacije . so ustvarjene samo zato, da služijo edino le sveti stvari Julijske Krajine, zato nočejo in ne smejo zagaziti v notranjo-politično borbo. Pač pa je vsak emigrant kot posameznik, kot enakopravni Jugoslaven, popolnoma svoboden v izvrševanju svoje aktivne in pasivne volivne pravice, po' svoji osebni politični, opredelitvi. ‘Edino omejitev, katero nalagajo emigrantske organizacije v sedanji votivni borbi je ta. da se ne sme nihče ne emigrant, še mani pa kdo drugi na, noben način in v nikakem odnošaju posluževali emigrantskih organizacij. Emigrantske organizacije pozdravljajo vsak pozitiven, jugoslavensko državo priznavajoč političen pokret, kateri bo sprejel v svojo kandidacijsko listo emigrante, javne delavce, ki so to zaslužili s stojim' dosedanjim javnim delom,, sposobnostmi in požrtvovanjem za kolektivne interese jugoslovenskega občestva.
BOŽJA PRAVICA
NARODA
Ljubljanski »Slovenec«, je objavil ,	10 februarja drugi č'anek pod tem na-
slovom. Prvi članek je objavila »Istra« v svoji 5 številki.
Slišali smo, da je nekatere čitatelje našega članka s tem naslovom zelo pretresla misel na odgovornost za duševne muke, ki jih morajo trpeti slovanski katoličani v Italiji. Kakšen namen imamo s takimi članki? Vprašanje je odveč. Zakon narave govori, kadar otrok kriči ob hudem šiba-nju. Naš glas je glas narave, ki ga ni mogoče zadržati: nas boli! Ljudje so, naši bratje so, katoličani so, trojen vzrok je za bolečino: ne bi zaslužili imena naravnih ljudi, če bi molčali.
Imamo pa še višji vzrok, ki smo ga tudi jasno povedali: branimo narodu primerne pravice, ki jih ima od Stvarnika. V srce nas zazebe, kadar italijansko časopisje iz-éaja hladen račun, da bo slovanski jezik italijanskih podanikov moral izginiti. Gotovo je med Italijani dobrih vernikov, zakaj doslej ni bilo večje obrambe? Povejte svojini rojakom, da ne gre samo za uničevanje majhnega slovenskega ali hrvatskoga naroda, ampak za neizrazno grozoto, da narod, ki bi se mogel ponašati z visoko kulturnostjo, v svoji domovini muči zveste vernike vesoljne Cerkve; tiste Cerkve, od katere ima prav zaradi njene vesoljnosti največje koristi. Ne pišemo v kaki užaljenosti, ali v občutju kakega ponižanja, ker vemo, da je v očeh večnega Sodnika — neskončne lepote božje— boljše bili zatiran, kakor zatirati druge. Kdo hoče nositi krivdo, da naj bi se katoliški narod pod lepim solncem italijanskim polagoma tako izmučil, da bo vkljub visoki stopnji duševnih dobrin pustil svoj jezik, bistven del svoje duševnosti'-' Čemu? Saj vernemu človeku mora biti jasno, da to ni v dobrobit vladajočega naroda. Vzrok za to početje je pač v tem, da ljubezen do lastnega naroda ni več krepost, ki, jo hoče Bog, ampak po gansko malikovanje.
Mi verujemo v sveto katoliško Cerkev. Zato pišemo z upanjem, da bo zabloda novega poganstva, kateremu človeštvo n j božja družina, šla mimo. V cerkvi bo naše ljudstvo, kakor drugi katoliški narodi v svojem jeziku molilo in pelo svojemu Stvarniku; ko bosta slovenska in hrvatska mati svoje ljubljene otroke učili ljubiti nebeškega Očeta, bosta govorili v svojem jeziku. Tudi duhovnik, poslanec katoliške Cerkve, ji bo pomagal v n j e-n e m jeziku — prav kakor je naročil Kristus: »Učite vse narode.« (Mt. 28, 19.) »Ni razločka med Judom in Grkom, zakaj isti je Bog vseh, bogat za vse, kateri ga kličejo.« (Rim!j. 10, 12.) In ako slovanski izmučeni duhovniki kdaj ne bodo več imeli možnosti, božji ukaz izvrševati, bo gotovo Bog v italijanskih duhovnikih s svojo milostjo obudil može, ki se bodo zavedali veličine, ki jo ima sveta Cerkev v svoji vesoljnosti. Za srečne se bodo šteli, za nadnaravno vrednost neumrljivih duš trpeti vse.
Po našem mnenju je odločilni mož italijanske države tako razumen, da bo zadostovala odločna pripravljenost. Če pa se motimo, nam ostaja tolažba polnega zaupanja v katoliško Cerkev: Teptana more biti pravica, uničena ne. Kadar je trpela, je bila Cerkev najslavnejša, velika je bila v mučencih.
Poskusimo povedati še jasnejše. Najhuje skeli očitek, da Cerkev v Italiji vesoljnosti ne pokaže. Škofje, kateri v svojih škofijah zaznajo za tak očitek, so ga dolžni zavrniti. Zavrniti za vsako ceno. Zavrniti ne z izgovorom, ki običajno še huje boli, marveč^z dejanji. Ne morejo se izgovarjati, da še niso prejeli navodil, zakaj oni so tisti, ki vidijo škodo svojih ver nikov, o n i morajo dajati odgovor za ne-umrljive duše, oni morajo svetemu očetu poročati. Dolžni so poročati vso resnico. Ali mar hočemo mi škofom dajati nauke? Nikakor. — Mi samo po dolžnosti v obrambo pravice odkrivamo, kako se misli vežejo v naših dušah, vežejo p o n a u k i h katere smo prejeli od katol. škofov.
Odkar je voditelj države javno ne samo povedal, ampak celo utemeljeval, da je Cerkev v svojem področju svobodna, ni nobenega umnika: ali je res, ali ni r e s, tretje možnosti ni. Če je res. se mora Cerkev pokazati s svojo božjo prednostjo, da je_ mati narodov. Če pa ni res. naj se pokaže, da Cerkev ni svobodna. Unus est Deus... en Bog je; eden je tudi srednik med Bogom in ljudmi, Kristus. Zato božja Cerkev ne more biti drugačna kot vesoljna — mati za vse narode. Kako naj mati gleda trpljenje otrok, da sc ne bi zganila in brisala solz!
Kot verniki smo popolnoma brez skrb', da bo Cerkev na skali Petrovi ostala do konca sveta; ostala bo katoliška, tudi če to njeno prednost človeška slabost kdaj zatemni, sinovi' Cerkve pa ne s m e j o b i t i brezbrižni, za to njeno odliko, ki najbolj vpliva, da se narodi z zaupanjem zgrinjajo v pravo Cerkev; za ias-ni znak vesoljnosti se morajo truditi. Zgodovina pretresljivo uči, kako se je Cerkev za vesoljnost morala boriti. Vselej je zmagala, žrtve pa so bile toliko večje, 'kolikor dlje so trajale sile proti vesoljnosti.
SV. OTAC PAPA PUÒ XI I SLAVENI
jedan članak »hrvatske straže« i jedan članak
»SLOVENCA«
no razumijevanja i neobično ispravno ocjenjuje ulogu i važnost pojedinih slavenskih naroda. Osim velike brige za
Zagreb, 12 februara 1935 Dne 12 februara 1935 pala je trinaesta obljetnica krunisanja Njegove Sve tosti Pape Pija XI. Ta je obljetnica pro slavljena u čitavom katoličkom svijetu, misama, propovijedima i člancima u štampi. Zagrebački katolički dneynik »H r v a t s k a Straža« donosi u svom broju od 12 o. mj. na prvoj stranici [veliki članak o ličnosti Sv. Oca Pape Pija XI. Kaže u tom članku »Hrvatska Straža«, da je Sv. Otac, promatran u svijètlu savremene povijesti i povijesti uopće, Papa neobično velikih koncepcija. On vršeći svoju misiju stalno upozorava svijet na pute ve kojima treba poći i na one, koje treba izbjegavati. On je probleme, koji su bili vlastite njegove crkvene nadležnosti, uvijek riješio tako, kako će to biti najbolje za ostvarenje općeg umirenja čovječanstva. Medju ostalim kaže »Hrvatska Straža«, da Papa Pijo XI stalno nastoji djelovati u smjeru osiguranja mira na temelju medju-narodne pravde.
Kad govori o konkordatima, koje je Papa Pijo XI sklopio s raznim državama »Hrvatska Straža« kaže ovo:
»Njegova crkveno-politička i upravna djelatnost išla je sistematski za tim, da crkveno uredjenje prilagodi u svim njegovim nebitnim dijelovima suvremenim^ potrebama i da pored toga postigne što povoljnije rezultate s obzirom na zbliženje medju narodima. Naročito značajno mjesto u tom pogledu zauzimlju medju djelima pontifikata Pija XI konkordati. I tu je sv. Otac išao ne samo za tim, da ostvari vlastite ciljeve Crkve, nego je nastojao, da rješenjem crkveno-političkih pitanja stvori preduvjete za rješenje pitanja čisto svjetovnoga karaktera.
Tako je lateranski konkordat pored izmirenja Crkve i države u Italiji omogućio ujedno i uklanjanje jednog od najdelikatnijih sporova s dnevnog reda evropske diplomacije. Njemački i talijanski konkordati postavljaju ujedno neke važne principe manjinske zaštite, koji bi mogli poslužiti kao uzori za jednu medjuna-rodnu konvenciju o kulturnoj autonomiji manjina. Organiziranje katoličke hijerarhije u svim poratnim konkordatima na bazi državnih granica pokazuje konzervativne i konstruktivne tendencije crkvene diplomacije, koja je time u oštroj opreci sa svim onim evropskim elementima, koji hoće nasilnim putem da preobraze Evropu.«.
„ U nastavku članka »Hrvatska Straža« govori o odnosu Sv. Oca prama Slavenima, pa konstatuje ovo:
»Svakako možemo zabilježiti, da je Pijo XI jedan od onih papa, koji sa pu-
različite slavenske narode, medju koje spadamo i mi Hrvati, sveta Stolica pokazuje neobično veliko razumijevanje za položaj vjere u Rusiji, daleko više shvaćanja djelotvorne ljubavi i saučešća od bilo kojega drugog međunarodnog faktora. I nedavno na protubezbožničkoj. izložbi u Zagrebu smo se mogli uvjeriti, kakvu mržnju goje boljševici prema svetom Ocu, koji je predmet upravo gole-moga niza najpogrdnijih pamfleta. To je živi dokaz, kako boljševici smatraju, da je jedino papinstvo kadro, da postavi snažnu branu navali boljševizma. Neki slavenski narodi danas su ne samo u velikom dijelu pod utjecajem protuvjerskih nauka, nego još i u stadiju vjerskih previranja. Oni uživaju posebnu očinsku brigu vladajućeg pape, koji u njima vidi narode, koji ne samo što imaju stanovito historičko značenje u budućnosti, nego i kojima treba pomoći, da se održe u vjeri i da izvrše svoju kršćansku misiju. U tu svrhu je sv. Stolica baš u ovom pontifikatu stvorila brojne sia,venske institute u Rimu i dala poticaja mnogim korisnim akcijama u slavenskim zemljama«.
Tako piše »Hrvatska Straža«. Interesantno je za nas naročito ono već citirano mjesto, gdje kaže, da »njemački i talijanski konkordati postavljaju ujedno neke važne principe manjinske zaštite, koji bi mogli služiti kao uzori za jednu medjunarodnu konvenciju o kulturnoj autonomiji manjina» ...
Ljubljanski katolički dnevnik »Slo-V,f ^ n c<< don°si takodjer u svom broju oa 12 o. mj. uvodnik posvećen vrhov-nom poglavaru katoličke crkve. List velica kvalitete i zasluge Pape Pija XI a na koncu svog članka kaže ovo, što doslovno prenosimo:
»Slaveći svom dubinom i odanošću katoličkog srca trinaestu godišnjicu velikoga papstvovanja Pija XI, izričemo u vezi sa nastojanjem Sv. Oca, da bi se u misijskim katoličkim općinama čitavog svijeta uzgajao domaci narodni kler, kako to odgo-vara naravnom pravu i starodrevnom običaju crkve, goruću želju, neka bi se to načelo kršćanskog
pastirstva duša uspostavilo i štitilo protiv nakana i prakse poganskog nacionalizma takodjer i tamo gdje obitavaju naša braća po krvi i trpe sa čitavim mističnim tijelom Crkve nepravedno proganjanje i zapostavljanje svojega jezika i kulture po svetim božjim hramovima, da bi se papin program obistinio posvuda«.
V GORICI JE ZAPLENJENO 15.000 SLOVENSKIH MOLITVENIKOV
TISKANJE NAŠIH MOLITVENIKOV PREPniVFniAMn. MOUTVENUC. NEV
Fašistične foblasatijV93p0novo(A|^kižalič
svoje namere in dokazale da č?mdai e streme za popolnim uničenjem vsesa kar je slovenskega in hrvaškega v naši zemlji. Ni treba, da je to bodffposredno ah neposredno naperjeno proti državni ureditvi, ampak je dovolj, da nosi pecat tujerodnosti.
Iz Gorice smo prejeli poročilo, da so i^iLnkna], pred, ^atkim zaplenile oblasti 15.000 slovenskih molitvenikov, ki so bi-naJ, n?.Y° tiskani za otroke. Zaplembo je odredil organ goriške cenzure, ne da bi navedel vzroka.
„o- Ta •Yes*' naJ°dločnejše potrjuje našo ugotovitev. Molitveniki, ki niso vsebovali mie drugega kot to, kar vsebuje vsaka druga knjižica te vrste, so bili prirejeni za mladino. Ravno to dejstvo morda je bilo za zaplembo poleg osta-lega se najbolj odločilno. Italijani trde, oa je mladina njihova in da jo zato mora vsakdo pustiti pri miru. Kaj še, aa bi jo pri tem »zatrupljali« s slovensko besedo! Tako je bojazen, da bi s temi mladinskimi molitveniki količkaj vplivali na naše otroke dovedla oblasti v prvi vrsti do tega, da so molitvenike zaplenili. Vendar pa to ni edini vzrok za slične postopke fašističnih oblasti. Pred kratkim je namreč neka založba prosila, merodajne oblasti, če bi smela natisniti oziroma razpečavati molitvenike, ki jih namerava izdati in založiti, pa je dobila negativen odgovor. Iz prve in druge vesti se da sklepati, da je odslej v Julijski Krajini prepovedan tisk slovenskih in hrvaških molitvenikov sploh, pa ne samo tisk, ampak tudi razprodaja in razpečavanje. Ugotovilo se je namreč še to, da so bili zadnje čase vsi slovenski in hrvaški molitveniki, ki so biti poslani iz Jugoslavij'e v Julijsko Krajino, zaplenjeni.
T™ vzeti poslednje svoboščine in to celo možnost, da bi vnapej molili Bo-|a v svojem jeziku. Na ta način sku-
rabhiPnoYaVlt\nase ,Ijudi- da bi začeli ramti italijanske molitvenike in da bi
P°-C^si Priučili italijanskim mo-ianstorr prfdlP’ani in splošni rabi italijanskega jezika v cerkvi in zunaj nje
ljudje so ostali pri tem popol-brezpravni in nimajo nikake mo-,da bi. se pritožili ter poklicali nierodajne, ki o tem odločajo na odgovor. Dvomimo namreč, da bi smeli v dr-^av1- ki se šteje za najbolj urejeno. Evropi, državni funkcionarji po svoji volj! postopati in kot se jim zljubi postopati. Ne poznamo namreč tako kri-vicne odredbe, ki bi dajala možnost, da •r?I0^pleniÌò najnedolžnejši molitveni.? j. če pa je to načrt vlade, potem je vsak pokus ureditve tega vprašanja ljtrani naših ljudi popolnoma nemo-f°c- 7 tem slučaju pa je v prvi vrsti m edina poklicana Cerkev, da po svojih zastopnikih brani pred vsem svoje pravice in svoja sveta načela. Dolžnost go-
??fa MargottiJ'a J6» da pokaže piea ljudstvom, kateremu pastiruje vso f°bro voljo in uredi to vprašanje ter s -«Jbolj dokaže, da je pravi pastir. Odgovornost za to, da ga ljudstvo smatra za rasističnega podre j enea, bo moral nositi sicer sam.
še na eno dejstvo moramo pri tem opozoriti, z zaplembami, ki se zlasti v zadnjem ca.su vrste so v prvi vrsti prizadete knjigarne in naša založniška podjetja. Oblasti se namreč dobro zavedajo, da z zaplembami celih naklad za razprodajo pripravljenih knjig In bro-sur umeujejo in tirajo k propadu naša podjetja.
O tem želimo govoriti v prihodnjem članku. Danes samo spominjamo:	Podoba je, da
nikdar ni bilo večje nevarnosti, kakor je v sedanjosti izrojeni nacionalni gon, ki z videzom narodovega veličja tepta božje pravice, katere človeštvo ima kot ena božja
družina. Docim grozeče glavo dvigajo brezbožne internacionale, ozkosrčni poganski nacionalizem razkraja Evropi najljepše sadove krščanstva. Bolj ko kdaj poprej je potrebno vidno znamenje, da Cerkev ljubi vse narode-
ZAGREBAČKI NADBISKUP DR. BAUER I NAŠ NAROD U JULIJSKOJ KRAJINI
Dne 12 o. mj. proslavio je zagrebački nadbiskup i hrvatski metropolita preuzvišeni dr. Ante Bauer osamdeset-godišnjicu svojega života. Dnevna štampa je prikazala život i veliki rad jubilanta. Naročite članke posvetili su jubilantu katolički listovi. Tako donosi ljubljanski »Slovenac« članak, u ko-! jem kaže i ovo:
»Mi Slovenci smo dužni slavljene« još i naročitu zahvalnost kao pretsjed-niku biskupskih konferencija. Na konferencijama jugoslavenskog episkopata,, koje vodi još uvijek on sam, bilo je često riječi takodjer i o pitanju, koja se tiču duhovnog života našega naro-, da. Spomenica jugoslovenskih biskupa protiv proganjaj a naše braće u Italiji — da spomenemo samo jednu odluku biskupske konferencije — je bila korak do kojega ne bi bez odlučnosti zagrebačkog nabiskupa po svoj prilici došlo nikada. Jubilantu smo mi Slovenci iz srca zahvalni za brigu, koju je uvijek pokazao za naše nesretno ljudstvo kao uistinu narodni crkveni pastir. Neka ga Bog očuva još mnogo godina za sreću svih jugoslovenskih katolika i domovine«.
Pred konkordatom
Jugoslavije i Vatikana
Beogradska »štampa« javlja: »Nadbiskup koadjutor zagrebačke nadbiskupije g. Stepinac, vratio se prije nekoliko dana iz Rima, gdje je bio primljen u audijenciju kod Nj. S. Pape, kardinala g. Pacelija i msgr. Pizarda. Iz Rima, g. Stepinac je došao u Beograd, gdje je bio primljen kod g. Jevtiča, pretsjedni-ka vlade i papinskog nuncija g. Pele-grinetija. Ove posjete se dovode u vezu sa završnim razgovorima o konkordatu Jugoslavije sa Vatikanom, u duhu izja« vè kraljevske vlade«.
Na istaknute točke na granici postavljaju se svećenici fašisti i neprijatelji Jugoslavije
Zadar, februara 1935. — Ovih dana postavljen je za župnika u našim Arbanasima cav. Natale Damiani, dalmatinski »izbjeglica« sa Korčule, koji je ranije bio župnikom u Unijama i Susku. Zadarski biskup oduševljeni fašista; koji svoj fašizam manifestu je na razne načine, htio je da u Arbanasima ima za župnika čovjekav kao što je Damiani, fasistu, koji mrzi Jugoslaviju i sve štol je jugoslovensko.
Pris/i smo v čase Nerona...
»Koroški Slovenec« dne 3C januarja po’ roča:
»Nekemu našemil posestniku piše njegov sorodnik iz leobaridskega okraja v Italiji 0 tamošnjih razmerah sledeče.
Prišli smo v čase Nerona, rimskega cesarja, saj ravno tako preganjajo danes ioi Slovence kol svoječasno kristjane. V ne de' Ijo 16 januarja se je pri nas začel sv. vir sijon. S strahom smo pričakovali, kaj bo, ker je bila slovenska pridiga prepovedana. Prvi in drugi dan sta mirilo potekla, tretji dan pa smo bili zbrani ravno v hiši božji-ko pride cela četa orožnikov, ki zaslraii, cerkev od zunaj', nekaj orožnikov pa pridi še v cerkev. Misijonar je ravno slovensko' pridigal, ko so ga med pridigo orožniki' prekinili in ga pozvali, naj neb a Potem so' zgrabili njega m še tri druge duhovnike, jih posadili v avtomobile in jih odpeljali neznanokam. Mi ostali v 'cerkvi pa smo si z žalostjo razšli na vse strani Prepovedali so tudi vsako shajanje. Smo v velikem strahu, ker so nam pobrali duhovnike, oznanjevalce sv. vere. In ta Italija se imenuje katoliška država, ko postopa s slovenskim ljudstvom hujše kot nekoč Neron s Icristjani.i Tako krivica ne more ostati neporavnana. [ Čudimo se, da istočasno prihajajo iz Juž-\ nega Tirola, poročila, da je vlada tamošnji orožništvo z ukazom napotila k učenju nem-čine ter odredila, da morajo odslej z južno tirolskimi Nemci občevati samo še v njiho vem maternem jeziku.«
.ŽIVIJO!" VZKLIK PREPOVEDAN
GROŽNJE S KAZNIMI
Reka, februarja 1935. — (Agis). — Lokalne oblasti po naših vaseh, to so poleg občinske uprave še karabinjeri, miličniki, financarji, večkrat tudi učitelji in železniški uradniki kar sproti m samovoljno kujejo nove ukrepe. Z najrazličnejšimi novotarijami nadlegu-ejo našega kmeta tako da bi se ta moral danes odpovedati tudi najnedol-znejšim šegam in navadam. Vsak nov organ, bodisi brigadir, podeštat, tajnik ah učitelj vsak prinese s seboj kako novo, vsak izda nekaj novih ukazov in odredb glede javnega prometa, policijskega reda, mnogokrat pa tudi glede stvari, ki ne spadaju v pristojnost niti enega niti drugega teh organov. Tako je brigadir v neki večji vasi naše pokrajine prepovedal vzklik oziroma bolje pozdrav »živijo« češ da navduši vsako staro babo Zagrozil je, da bo vsakega kaznoval, ki bo zaloten pri vzklikanja
in pozdravljanju z »živijo«.
VELIKA NAPETOST IZMEĐU NJEMAČKE I ITALIJE ZBOG JUŽNOG TIROLA
Mussolini postavlja u Bozenu spomenik rimskom vojskovodji Drususu na mjestu, gdje je do sada bio spomenik njemačkom pjesniku Walteru von der Vogelweidu
Rapalska pogodba ni večna
Italijanski Touring Ciuh, ki razvija zadnja leta tudi med našimi ljudmi propagando za pristop v članstvo, izdaja že izza predvojne dobe obširne knjige — vodiče, ki vsebujejo popise posameznih italijanskih pokrajin v priročni obliki. Ker sta Julijska Krajina in del Dalmacije tudi postali del italijanske države, je neki L. V. Bertovelli izdal v okviru in v dopolnitev teh izdaj posebno knjigo o »Odrešenih pokrajinah« (Julijski Benečiji in Dalmaciji). Edicija ni najslabša in je tu pa lam celo objektivna. Proti koncu lanskega leta je izšla že v tretji, predelani izdaji. Publikacija nas z vsebinske strani na tem mestu ne zanima. Zanimljiv pa je tudi za naše čitatelje komentar, ki ga- je o tem »vodiču« napisal ob priliki tretje izdaje velefašistički list »I commentari dell’ azione fascista« v št. 20.—21. z dne 1. decembra lanskega leta. List piše dobesedno : »Obisk Julijske Benečije zapusti v nas nedvomno hvaležen spomin na Trst, Reko, Pulj, Koper, Oglej, Gradež, Tržič, Poreč, Pazin, Opatijo in tolika druga središča, ki nas spominjajo na trpljenjef!) Italijanov pod habsburškim gospodstvom in ki tvorijo danes spet( ! ) stvaren del matere — domovine; ni pa tak o z Dalmacijo, ki še ni popolnoma združena z Italijo in ki jo je zloglasni(l) rapalski dogovor odstopi l(!) povečini Jugoslaviji, in to brez vsake resne in veljavne utemeljitve, med tem ko je poprejšnji londonski pakt dajal Italiji pravico, da obdrži ne samo okupacijo severne in srednje Dalmacije, skupno z otoki, ampak tudi, če ga prav tolmačimo posebno še po razsulu v Rusiji in veliki ter odločilni zmagi 4 novembra, pravico do okupacije ostalega ozemlja, ki ga pakt sam izključuje. Po tej zanimivi primerjavi med obema dogovorima ki ponovno kaže. da Itahjari zidajo svoje »pravice« do zopetne(!) združitve Dalmacije z Italijo na londonski pakt, češ da so oni že na podlagi tega dogovora dobili suverene pravice na dalmatinsko zemljo, postavlja list frapan-tcn zaključek o veljavnosti rapallskega ugovora, ki je vreden, da si ga dobro zapomnimo.
Poslije saarskog plebiscita u Njemačkoj je ponovno dobio maha i interes za Južni Tirol. Njemačka štampa je počela da piše o oslobadjanju južnog Tirola, ma da je Hitler izjavio ranije, u više navrata, da se on odriče Južnog Tirola. Kampanja njemačke štampe izazvala je fašističku štampu, koja se strahovito žesti. Bilo bi opširno, da pisanje jedne i druge strane iznd-simo.
Sve je to završilo jednom demonstrativnom odlukom Mussolinija. On je pozvao prefekta »Provincie di Bolzano« i dao mu instrukcije za antihitlersku ofenzivu iz samog Južnog Tirola. Toj audijenciji dala je fašistička štampa veliki publicitet, ma da o njezinom karakteru nije otvoreno govorila. Izneseno je samo to, da je Mussolini odredio, da se u Bozenu na glavnom trgu ima podići veliki spomenik rimskom vojskovodji Drususu, sinu cara Augustusa, koji je simbol rimske invazije i dominacije nad Germanima. On je bio poveo rimsku vojsku iz Verone, Trenta i Božena i zauzeo germanske zemlje do Labe.
Izazovni karakter tog spomenika^ tim je izazovniji, ako se uzme u obzir, da će Dru-sus biti postavljen na ono mjesto, gdje se sada nalazi spomenik glasovitog njemačkog pjesnika trubadura Waltera von der Vogelweidea Taj je spomenik u Bozenu bio podignut 1874 i Talijani su već od početka okupacije nastojali da ga sruše, ističući, da demonstrira njemački karakter Božena. U tome smislu je 1927 govorio u talijanskom senatu senator Tolomei. Mussolini je, medjutim, iz obzira prama Hitleru, uvijek odgadjao s odlukom o spomeniku njemačkog pjesnika. A sad se odlučio i riješio, da Drusus dodje na njegovo mjesto.
Walter von der Vogelweide bit će skinut kao politički spomenik. Drusus, heroj Alpa i Rima, »simbol romanstva, čuvar Bramerà pred njemačkom invazijom« uspet će se na njegov pijedestal. •.
Ali, njemačko nezadovoljstvo protiv ovog talijanskog akta nije se dalo prikriti. Esenski »Nazionalzeitung«, organ vodećih nacional-socijalističkih krugova, najzad je ipak ovome posvetio jedan ogorčen članak. Donio je izvještaj o oktrivanju spomenika i dodao slijedeći komentar:
»Može se zamisliti radost stanovnika Južnog Tirola, kad se uzme u obzir da je nekada na mjestu, gdje je ovaj spomenik podignut, stajao spomenik srednjevjekov-nom južnotirolskom pjevaču Walteru von der Vogelweideu, a danas se taj spomenik zamjenjuje spomenikom rimskom vojskovodji. A ideju da se^ u njemačkoj zemlji, nedaleko od njemačke granice podiže spomenik baš borcu protivu Germana, mora da shvati cio njemački narod kao naročitu taktiku novog Rima, koji tako rado voli da se naziva nasljednikom starog Rima. Samo ovi nov' Rimljani su izgleda, zaboravili da ni Drususu nije uspjelo da Germaniju pobijedi i romanizira. A ako se u Rimu podizanje spomenika Drususu smatra samo kao ironija na vlastiti račun, predlažemo im da ne zaborave i na Vara i da i njemu blizu njemačke granice podignu spomenik«.
Var, koga spominje »Nazionalzeitung«, onaj je general imperatora Augusta, čije su tri legije Germani potukli u devetoj godini poslije Hrista. Ovo je bio jedan od najvećih rimskih poraza i kažu da je August tim porazom bio tako utučen da su ga poslije toga čuli kako u snu bunca: »Vare, Vare, vrati mi moje legije!«
POBUNA RADNIKA U MILANU
Milanski radnici protestiraju zbog umorstva jednog svog druga
Milano, februara 1935. — D zatvoru u San Vittore bio je nedavno umoren antifašista Mario Villa, jer je odbio, da kaže imena onih antifašista, koji su se zajedno s njim borili, a koje policija nije uhapsila. Kad se je u Milanu doznalo Za smrt Ville, naročito u krugovima radnika, u kojima je on bio poznat kao antifašistički borac, nastalo je ogorčeno raspoloženje. Interesantno je, da je u demonstracijama, koje su se dogodile u nekim tvornicama, učestvovalo i ono radništvo, koje se je moglo smatrati fašističkim, čak i fašistički škvadristi, koji su ranije suzbijali Villu i njegovu akciju, učestvovali su u zajedničkom protestu zbog in-kvizitorskog postupka u fašističkim tamnicama. To je karakteristično, jer danas i oni radnici, koji su se ranije zalagali za fašizam ustaju protiv fašizma i traže slobodu, kruha, rada i mira. Policija je povodom ovih demonstracija provela nekoliko desetaka aretacija. (Informazione Italiana).
HILJADU I TRISTOTINE ANTIFAŠISTA IZA LIJESA JEDNOG MLADIĆA, KOJI JE DVA PUTA OSUDJEN
OD SPECIJALNOG TRIBUNALA
Milano, februara 1935. — U jednom mjestu provincije Emilije umro je jedan mladi antifašista od 21 godine, koji je već dva puta bio osudjen od Specijalnog tribunala zbog svog političkog antifašističkog djelovanja. Kad su ga pokopali iza njegova lijesa išlo je 1300 ljudi, koji su došli sa svih strana provincije da iskažu svoje posljednje poštovanje borcu protiv fašizma i da protestiraju protiv strašnog postupka u talijanskim tamnicama od čega je mladić i umro. Pogrebne troškove su platili antifašistički besposleni radnici. (Informazione Italiana).
»Toda pogodbe niso večne(l) in večne tudi niso mnogonarodne države, kakor že ni bila večna avstro-ugarska država, in kakor tudi gotovo ne bo sedanja jugoslavenska.«
Pisec teh zanimivih vrstic pa se ne ■ vpraša, če bo večna ... fašistična Italija, ampak se tako le na koncu izmuzne iz zagate v katero ga vodi logika prejšnjih izvajani: »No, med tem(!) pa pridno posečajte Dalmacijo, da jo bodete še bolj spoznali in še bolj ljubili!«	Dr. B. V.
NOVI ITALIJANSKI MUČENIK : CARLO IAMSEG
ITALIJANSKI FALSIFIKATI
Gorica, februarja 1935. — (Agis).
Znano je kako Italijani v naših krajih »delajo« svoje mučenike. Vsako najmanjšo stvar znajo izrabiti, da pokažejo pred svetom Trst, Gorico itd. v italijanski luči Resnične dogodke znajo v svojo korist tako spačiti, da bi jih nihče ne spoznal. Pa ne samo dogodke, ampak tudi ljudi. To nam je znano n. pr. o Oberdanku, o katerem govore kot da bi bil kak potomec stare rimljanske družine, med tem ko njegova mati še italijansko ni znala. Naši ljudje so prišli v mestih v ozek kontakt s Italijani in živeli daljšo ali krajšo dobo med njimi. Zato ni nič čudnega, če so se zlasti v času, ko ni bila narodna zavest tako močna pomešali in porazgubili. Mesto je bilo takrat za nas pogubno, kajti v njem je naš element podlegal pred boljše organiziranim — gospodarsko in politično _ italijanskim in germanskim. To pa ni po preteku časa ostalo brez posledic tudi za mesto samo in za mentaliteto meščanov. Kljub veliki mržnji proti Slovanom in umetni ali neumetni kulturni ter politični vezi za ostalo Italijo se čutijo Italijani v Trstu n. pr. nekako drugačni kot oni iz Italije same in gledajo naravnost po strani prave Italijane. Sicer je res, da je tudi Avstrija in prejšnje blagostanje mnogo vplivalo na mentaliteto teh Italijanov, a vplival je tudi predvsem slovanski element, ki kompaktno obkroža to mesto. Iz tega nam bo jasno odkod toliko slovanskih imen med Italijani samimi pa tudi med italijanskimi bor ite! ji in mučeniki.
Opisati hočemo nov »klasičen« primer mučeništva. Pred kratkim so v tržaških listih namreč zopet odkrili novega mučenika z imenom »Carlo lam-seg martire goriziano«, v osemdesetih letih je bi* ta mož dobro znan v goričkih italijanskih krogih, ker je bil vedno skupaj z znano družbo, kateri pripisujejo političen pomen, oziroma italijansko nastrojenje. Ta družba, kateri, je načeljeval Ant. Tabaj se je vedno postavljala po robu avstrijski gorički policiji. Ker sta obesila na god Franca Jožefa italijansko zastavo, je_ bila cela ta družba s krivimi in nedolžnimi aretirana m zaprta, dočim je Tabaj še pravočasno zbežal v Italijo v Videm. Po desetih mesecih zapora na soriškem gradu, se je vršil proces, v katerem je lamseg dobil dve leti strogega zapora. Od njegovih tovarišev je dobil Mulik eno in pol in Ria viz (Rijavec) šest mesecev zapora. Jamšek je potem 10 ja-
PROGONI U JUŽNOM TIROLU RADI BIJELIH ČARAPA
PROTUNJEMAČKI ISPADI, PROGONI I UHAPŠENJA. POfVODOM SAARSKOG PLEBISCITA — NJEMAČKA DEMONSTRACIJA BIJELIM ČARAPAMA
nuli su u župni dvor dva individua, tražeći da stari župnik ode s njima, jer se na jednom mjestu dogodila nesreća, a jedan umirući da želi duhovnu pomoć.
U članku »S a a r i Južni Tirol« u posljednjem broju listu, pisali smo i o utisku koji je pobjeda u Saaru izazvala u Južnom Tirolu. Nijemci Južnog Tirola, pisali smo, dali su oduška svojem veselju oduška na razne načine, tako na pr. demonstrativnim natpisima koji su preko noći osvanuli na nekim javnim zgradama, palenjem krijesova po bregovima itd. Talijani kao i fašistički organi i vlasti, nisu takodjer mirovali, vec su i oni, na svoj način, udesili svoje držanje, kao reakciju na držanje njemačkog stanovništva. Zbog toga je došlo do nekih njihovih istupa, do protunj crnačkih demonstracija, do progona i uapšenja brojnih Nijemaca. Mi ćemo neke od tih slučajeva posebno citirati.
U Untermaisu održavao se 17 januara fašistički zbor, na kojem su bili sakupljeni stari i mladi fašisti kao i talijanski ratni borci. Poslije demonstrativnog ophoda kroz grad, održao je pokrajinski fašistički sekretar Tallarigo protunj e-mački govor u kojem je istakao da treba pokazati ovom narodu (Nijemcima) jakost i Veličinu fašističkog režima. I ova je zemlja (Južni Tirol) fašistička kao i čitava Italija, pa zato nikako ne trpimo čežnju za domovinom. A gdje naše ideje neće ući na vrata, prodrijet će kroz prozor (povici: objesiti ih! — misli se, naravno, Nijemce, op. ur.). Ne tiče nas se što se dogadja iza granica; ova je zemlja naša. Mi znamo samo za talijanske svečanosti. Ako ima ljudi koji to ne razumiju, koji dapače obeščašćuju stabalca na grobovima naših junaka (misli na t. zv. Arnaldova stabalca — koja su tih dana na nekoliko mjesta bila oštećena, op. ur.), tima ćemo pokazati naše pesnice. Razglasite im to, da se pokupe preko naših granica ... i t. d. __Poslije govora opet je povorka krenula mjestom medjutim je sada bila borbena, pa su stradali mladići koji su zatečeni da su imali bijele čarape (kao kod skijaške opreme).
U Meranu je takodjer održana demonstrativna povorka fašista, i to u ne-
Kako je stari župnik bio k tome još i bolestan, poslao jè svog pomoćnika, koji je pošao u noć, zajedno sa općinskim liječnikom Nijemcem. Medjutim kad su izišli iz mjesta, zlo po obojicu. Kola u kojima su se vozili bila su najednom iz zasjede napadnuta od velike grupe talijanskih mladića a svećenik i liječnik bili su nemilosrdno izbatinani. Tako su njih dva koji su išli da drugima priteknu u pomoć, zavedeni lažnim pozivom, sami stradali i trebali liječničku njegu.
Ovaj je slučaj jako uzbudio stanovništvo mjesta u kojem se dogodio, a isto tako i okolna mjesta jer se, za ovaj pripremljeni napadaj ubrzo pročulo, te se komentira kao napadaj na Nijemce u vezi sa saarskim plebiscitom.
Poradi krijesova u mjestu Kaltern 13 januara, na dan saarskog plebiscita, bilo je u mjestu uapšeno više od desetak njemačkih mladića te su bili zlostavljani.	,	.
U Bozenu je došlo 19 januara do incidenta izmedju jedne gr Upe njemačkih mladića i isto takve grupe Talijana. Tučnjava, u kojoj su Talijani, vele njemačke novine, zlo prošli, urodila je, za Nijemce naravno, težim posljedicama. U noći došla je pred kuću, gdje se odigrala tučnjava, velika grupa Talijana zajedno sa karabinjerima, te su pucali u zrak, razbili prozore i opkolili kuću, a karabinjeri obavili premetačinu kuće. Vlasnik kuće je naime otac mladića koji su se bili posvadili sa grupom Talijana. Njegovi sinovi odvedeni su u zatvor.
Iz ovoga se vidi da su talijanske vlasti i fašistički organi na dan plebiscita u Saaru i kasnije bili osobito »budni« i koristili se tom specijalnom prilikom za protunjemačke ispade i progone Nijemaca. interesantno j'e da su im na putu bili osobito mladji ljudi sa svojim karakterističnim bijelim čarapama. U Južnom Tirolu se još nije vidjelo toliko
dieliu 20 januara. Na cesti na ulazu u ; bijelih čarapa u većim i manjim mje-
Meran fašisti su pucali u grupu skijaša, ------------5 "	^
jer su’od njih najprije tražili da skinu bijele čarape, čemu se skijaš! nisu odmah pokorili. Nekoliko je skijaša ranjeno, drugi su opet bili teško premlad ćeni (medju ovim posljednjim ima jedan inžinir, drugi je doktor, treći direktor banke itd.).	.
Na dan plebiscita dogodio se_ jedan slučaj terora, koji je jako uzbudio njemačko stanovništvo čitavog jednog kraja. Tog dana, 13 januara, na večer ba-
stima, na ulicama i u prirodi, kao na dan plebiscita u Saaru, 13 januara i nekoliko dana iza toga.
Bijele čarape, dakle, značile su tihu ali uvjerljivu njemačku demonstraciju. Zato su Talijani progonili svakog kogod je osvanuo sa bijelim čarapama. A nema sumnje da su se od te demonstracije čarapama i talijanskim mjerama protiv njih najbolje okoristili trgovci, koji su te dane napravili dobar posao, kao rijetko dosad.
nuarja 1881 umrl v zloglasni ječi v Su-benu. Tako kronika.
V tem procesu so bili torej samo ljudje s slovenskimi priimki! Priimek Jamšek je precej razširjeh v Gorici sami pa tudi v okolici, Solkanu, Krom-bergu itd. Istotako Mulik, Rijavec, Tabaj pa je predvsem v mestu. Gotovo je bila ta družba predvsem protivavstrij-
sko in protirežimsko nastrojena _ tako da se je istovetila z italijansko oziroma furlansko. Ta zanimiva kronika ndm marsikaj pokaže in iz takratnega življenja spoznamo v globini slovensko bit. Italijani se morajo zavedati, da ni še vse italijansko, kjer je »tricolora« in italijanska beseda. Imena Jamšek, Rijavec in sto drugih nam to potrjujejo.
BALBO PUŠTA NA SLOBODU 130 LIBIJSKIH URODJENIKA KOJI SU Biti KAŽNJENI ZBOG BUNE PROTIV ITALIJE
Trst, februara 1935. — Sve su talijanske novine donijele vijest, da je maršal Italo Balbo, guverner Libije, dobio od Mussolinija dozvolu, da pusti na slobodu 130 urodjenika, koji su bili osudjeni na dvadeset do trideset godina zatvora, jer su se bunili protiv mjera talijanskih okupatorskih vlasti. Ostalo ih je u zatvoru još trideset. Izgleda da su oni, koji su pušteni pokorili se sasvim. Ali to ne znači, da je u Libiji zavladao potpun mir i da su se svi urodjenici pomirili sa sudbinom. Italo Balbo mora češće svojim avionom da bombardira bijedna urodjenička naselja, jer ih drugim sredstvima ne može da upokorava. On u praksi provodi ono što je pred dvije godine pisao reviji »Gerarchia« o upotrebi avijacije u pokoravanju kolonijalnih pobuna.
Zašto nije Mussolini dozvolio medjunarodnoj komisiji da pregleda talijanske tamnice?
Trst, februara 1935. — Prošlih dana Specijalni Tribunal u Rimu opet je imao pune ruke posla. Palo je nekoliko teških osuda, medju kojima je naročito zapažena ona protiv velike grupe Istrana iz Koparštine, koji su dobili veliki broj godina zatvora. Osudjeni su zbog »kriminalne akcije u zanosu mržnje protiv Italije i fašističkog režima« ___ U toj je motivaciji rečeno sve.
A došlo je na red i mnogo talijanskih antifašista, što dokazuje, da je antifašizem u Italiji još uvijek jak. Zapažen je osobito proces protiv jedne grupe antifašista iz centra toskanske vunene industrije u Pratu. Svi ti procesi kažu pored ostaloga i to, da je Mussolini imao mnogo razloga, da ne dozvoli in-ternacijonalnoj komisiji da pregleda talijanske zatvore.
Kad bi ta komisija bila došla, na primjer, u rimsku Reginu Coeli, bila bi se našla pred masom antifašista, koji čekaju na proces. I to, da naglasimo, nekoliko dana iza takozvane amnestije. U Regini Coeli, prema informacijama iz prve ruke, svi oni postranski rukavi, za »političke« upravo su prekrcani ljudima, koji čekaju proces. Da u Rimu nema još više hapšenika, to je samo zato, jer u Regina Coeli doista nema više mjesta. Ali i ostali tako zyani_ »giudiziari«, zatvori za one, koji čekaju procese, krcati su. Tako u Milanu, Torinu, Genovi, Bologni, Napulju, Bariju, pa i u Trstu puni su sudski zatvori. Ne šalju se svi u Rim.
A taj je period iščekivanja najteži i zbog naročitih prilika u sudskim zatvorima. To je period mučenja, tortura, prisilnih izjava. U sudskim zatvorima đogadjaju se najčešće »samoubijstva« hapšenika. U istražnom zatvoru poginuli su Gropajc, čotar od naših, pa Sozzi, Fantini, pa nedavno Villa od Talijana.
Ali internacionalna delegacija, kako se saznaje poduzela je sve moguće da uspije sa svojim zahtjevom o pregledu talijanskih tamnica. Ko zna hoće li Mussolini podleći medjunarodnom javnom mišljenju...
SABOTIN - TRDNJAVA
Vojaške oblasti so pred desetimi leti »odkupile« zemljo, a je
niso še danes plačale
Gorica, februarja 1935. (Agis).'— že izza časa svetovne vojne je znan ta kameniti hrib v neposredni bližini go-riškega mesta. Bivši bojevniki se ga spominjajo posebno zaradi ljutih bojev, kjer je kamenje ubilo več ljudi kakor pa granate same. Po dolgih bojih je bil končno zavzet od Italijanov, ki so ga vsega prevrtali in iz kavern streljali na drugo stran Soče, na sv. Goro.
Italijani so naredili v vrhu Sabotina pravcato mrežo rovov, kavern, stanovanj, vodnjakov itd. da ne omenimo vseh naprav za topove, strojne puške in drugo. V tej stroki moramo priznati, da so bili pravi umetniki. Hoteli so se ugnezditi ter se zariti v zemljo in kamenje, da bi dolgo časa kljubovali avstrijskim napadom. Zato niso štedili z ničemer in pri delu morda celo mislili na poznejše čase. Kajti iz dobro utrjenega Sabotina je lahko obvladati vse severne prometne žile Gorice in vso dolino.
Hitro po vojni se ni za Sabotin nihče zmenil. Okoličani so pobirali po njem ostanke vojne, v največji meri baker, medenino in druge dražje kovine ter si tako služili kruh. Končno so začeli pobirati tudi železo, ko ni bilo več drugega in pri tern delu je marsikdo pustil svoje življenje na sabotinskih čereh, zaradi neprevidnega ravnanja z razstrelivom.
Da bi dali Italijani Gorici in okolici tisti duh po »zmagi«, rešitvi in italijan-stvu, so poleg drugih krajev (Sredpo-Ija, Sv. Mihael, Oslavje itd.) tudi Sabotin proglasili za »zona sacra« — sveta zemlja. Vse prejšnje italijanske jarke, rove kaverne so očistili in v nje postavil: topove, strojne puške, telefone in drugo, na raznih mestih pa nekake mejne kamne z napisi o bojih, kdaj in kako se je bojeval ta in ta regiment, ta in ta brigada in mnogo drugih stvari. Vse je bilo postavljeno čim bolj mogoče v isti red, kot je bilo med svetovno vojno. Speljali so tudi prav lepo in položno avtomobilsko cesto prav do vrha tako da pride lahko vsakdo do cilja s vsakim prometnim sredstvom. V te kraje so prihajali in vedno prihajajo od povsod bivši bojevniki, da si obudijo tužne spomine iz vojnih dni.
Vojaška oblast je pri tem zasegla ves vrh Sabotina, katerega del je spremenila v že omenjeno »zono sacro«. Tako je bilo vzete precej zemlje raznim okoliškim vasem, kakor n. pr. Pevni, Podsa-botinu. Št. Mavru. Res je, da je bil ta teren pust, vendar pa je bilo razen slabih’ a še primernih pašnikov, ki so okoliškim kmetom bili pri roki, kljub temu tudi precej grmičevja in nizkega drevja, odkoder so dobivali glavni del svojega kuriva. Vse to je, kot rečeno, pred kakimi desetimi leti vojaška oblast zle'-pa in zgrda nekako »kupila« in lepo obljubila. da bo plačala. Razume se, da je cena bila predvsem zaradi takega terena zelo nizka, kar ne bi bilo težko v tistih časih plačati. Hitro potem, ko se
je izvršila ta transakcija je vojaštvo zemljišče ogradilo z bodečo žico.
To je bilo usodno za okoličane. Prepovedana jim je bila pot, strogo prepovedano pa prestopiti žico, kaj šele da bi gnali svojo živino na pašo ali pa da bi šli čez travo in seči grmičevje. Vojaška straža je vedno vsakega zapodila, da se je moral obupan vrniti domov in za svojo živino si preskrbeti kje drugje sena ali trave, če ne celo kupiti. Pomagala ni nobena prošnja ne vojaška, ne civilna oblastva. In to traja že danes in-bogve koliko časa bo še trajalo.
Kar je najbolj žalostno pa je to, da morajo okoličani za svoje prav za prav rekvirirano zemljišče še sedaj skozi deset let redno plačevati davek za zemljo, katere se ne smejo ne dotekniti in niti pobirati z nje borno travo in drva. V desetih letih je že marsikdo znesel na davčni urad lepe tisočake lir, ki so bili krvavo prihranjeni, od ust utrgani. V sedanjih časih je to pravi zločin. Ljudje nimajo denarja, niti za najpotrebnejše, ne za obleko in ne za kruh, a za davke tistih zemljišč, ki so bila odvzeta pa le morajo imeti, sicer poje boben v hiši. In boben je že pel marsikje. To je zopet poglavje zase našega človeka v Primorju, črno poglavje bede in lakote.
Toda odvzeta zemlja ne bo služila samo za »zono sacro«. Zgleda, da bodo Italijani vrtali še globlje v kavernah... Ali ne čaka Sabotina ista usoda kot kak drug obmejni hrib? Tega ne moremo z gotovostjo reči. Toda obnašanje vojaške oblasti dajo slutiti, da ni vrh Sabotina samo »zona sacra« ampak tudi kaj drugega. Nič čudnega ne bo, če bo iz kamenja zrastla prav moderna trdnjava.
OBMEJNE UTRDBE
Delavci beže radi mraza Idrija, februarja 1935. (Agis). — V eni zadnjih številk našega lista smo na kratko poročali, da na meji Italijani pridno delajo žične ovire. Kakor smo nadalje zvedeli je bilo pri delu zaposlenih tudi precejšnje število delavcev. Bili so to izključeno samo Furlani. Ko je pred kratkim nastopil občuten mraz in zapadel sneg so se znašli ti delavci v obupnem položaju. Nepripravljeni na tako temperaturo in na slabo vreme so iskali izhoda iz tega položaja, ker so poleg tega vsi živeli in prenočevali v najslabših prostorih. S seboj niso imeli dovolj obleke, ne obuvala. Ker ni kazalo na boljše, so kar na lepem opustili delo in naenkrat zginili, ostalo jih je le še kakih trideset. Z njimi je delalo tudi kakih 200 vojakov 20. pešadijskega polka iz Bolonije.
Žične ovire so delali na vsem področju od Postojne do Idrije.
Od meje so oddaljene okrog 2 km, na nekaterih krajih več na drugih manj. Ta žična meja bo baje široka od 7 do 30 m, visoka pa bo do 3 m! Kjer gre meja skozi gozd, so nekatera drevesa
VLADISLAV TRMOVEC
Dne 27. januarja je nagloma v Trstu umrl g. Vladislav Trnovec, lesni ' trgovec in pomorski kapetan, med našim ljudstvom jako znana in obče priljubljena oseba. Ta žalostna vest je dospela semkaj zakasnela in zadela bolestno vse one, ki so vrlega pokojnika poznali in ga cenili še iz predvojnih časov, ko se je uveljaval v našem narodnem giba-nju na Tržaškem kot neprecenljiva delavna sila. Mlajši rod se ga spominja najbrže komaj po imenu, ker se je pokojnik že med vojno v lastnosti družabnika in solastnika velike Mankočeve tvrdke moral povsem posvetiti samo temu podjetju. Do tedaj pa je Vladko Trnovec vselej radovoljno pomagal pri vsakem rodoljubnem delu ter prevzemal tudi naj nehvaležne j ša bremena, ako so bila potrebna za vspeh naše narodne stvari na Primorskem. In povsod kjer je naša toli krepko razvijajoča se' organizacija na političnem in gospodarskem polju potrebovala vestnega in treznega delavca, dalo je nje vodstvo navadno tako nalogo Vladku Trnovcu; saj on je bil blagajnik ali vsaj nadzor- ? nik pri neštetih društvih ter priskrb- ; Ijal sredstva za Sokola, Ciril Metodove podružnice za Narodni Dom, za razne volilne fonde in za različna gospodarska društva — vedno je znal svetovati pomagati in posredovati, vedno je bil mož na svojem mestu. Ni ga bilo sicer opažati v prvih vrstah, tudi za časti se ni potegoval, zadostoval mu je le vspeh in v tem je dosegel tudi dovolj zadoš- : čenja tekom svojega vsaj 20 letnega vstrajnega delovanja za korist in čast svojega ljubljenega naroda. Ali očiti napredek našega življa na Primorskem je razne nasprotnike hudo motil v njihovih računih. »Rubli russi« in tudi »rollender Rubek je bilo podlo podtikanje oziroma zahrbtno sumničenje, s katerim so naši dušmani skušali blatiti povsem neosnovano te nepričakovane slovanske vspehe, ker niso hoteli priznavati disciplinirani nastop naših zavedenih množic ob volitvah, manifestacijah, ljudskem štetju i. t. d.; tudi laška in avstrijska birokracija vselej tako složna v sovraštvu do našega naroda ni mogla niti pojmiti rešilne moči krepke gospodarske organizacije, da so naše
zadruge osamosvojile tisoče in tisoče malih gospodarjev! In ko vsa ona lažna kultura nasprotnikov ni mogla več kakor prej zanikati in jemati usposobljenim domačinom boljega zaslužka in slajšega kruha začelo je njih časopisje glasno klicati »Dunaj in Rim na pomoč proti morea .slava«! A prava tajna našega napredka je bila silna zavest in trdna vera v lastno moč in v sveto pravico ter skrbna organizacija vseh slojev našega ljudstva izpeljana po skromnih in vstrajnih sotrudnikih pod spretnim vodstvom; in tak skromen a vstra-jen organizator je bil svoj čas naš Vladko Trnovec. Zraven pa je kil demokrat do skrajnosti, dasi bi mu sredstva omogočila do zadnjih let udobno gospodsko življenje. A svoje vrline je podedoval po očetu, znamen slavjanskem idealistu, pok. dvornem savetniku Mateju Trnovcu Lamurskem, ki si je bil ohranil še iz dijaških let, iz nekdanjega jugoslovanskega Zagreba, skozi vso dolgo dobo svojega življenja naj čiste j o slovansko duševnost katero je rad bodril in krepil svojo okolico, čast in hvala očetu in sinu, ki nista svojih ta-lentov zakopala.
Iz uredništva »Istre«
MOLIMO DOPISNIKE ORGANIZACIJA
da nam dostavljaju kratke i stvarne izvještaje glavnih skupština. Izbjegavajte opće fraze, opetovanja i suvišna nabrajanja. Iznosite sumaran prikaz rada, a ne male detalje. Ta naša želja je formulirana po intencijama Saveza, pa se nadamo, da će je društveni dc^ pisnici uvažiti.
GLAVNE SKUPŠTINE.
Nekoje organizacije dostavile su nam svoje izvještaje, koji su stigli sa zakašnjenjem za ovaj broj, pa će biti objavljeni u idućem broju.
*
OBNAVLJAJTE PRETPLATU
sad početkom nove godine. To je red, a činite time veliku uslugu upravi, koja ima mnogo svojih obaveza, koje mora izvršavati. Imate li zaostalih dugova na račun pretplata likvidirajte ih, da bi uprava lista mogla da likvidira svoje lanjske račune.
• :-vv'vf ’'hV• ,'v,	- ■'

posekali prav pri tleh, druga pa v visini treh metrov in tu napeljujejo žico. Koli, ki jih rabijo pri tem delu so navadno železni, le kjer je gozd, se poslužujejo drevja.
Tudi na severni strani meje razvijajo Italijani veliko aktivnost in to zlasti na Tolminskem.
Vse noči prevažajo z avtomobili vsakovrstni material V vseh dolinah na Tolminskem je polno vojaštva. Pri Poreznu in okolici so že začeli polagati žične ovire v neposredni bližini meje. Okoličani so vsi razburjeni in so uverjeni, da bo vojna. Te vesti baje razširja tudi vojaštvo samo. Pri Poreznu so vojaške ob-
lasti napravile pravcato vas. Večina ofc>-jektov' obstoji iz kasarn in stanovanj za oficirje. Seveda ne manjka tudi drugih vojaških pritiklin. Vse je kar naimoder-_-nejše urejeno. Napeljali so tudi električno razsvetljavo. Razen tega imajo telefonsko zvezo z vsemi okoliškimi karabinjerskimi postajami ter posebno zvezo z Reko in z Grahovim. V kavernah okoli Novega sveta delajo s polno paro. Pred kakimi tremi meseci so začeli kopati nove rove. Vsa ta dela izvršujejo v gozdu ter pri tem ne sekajo drevja ker jim rabi za maskiranje. Kakor poročajo do_ sedaj še niso dali nikomur niti pare odškodnine za odvzeta zemljišča.
SENZACIJA NAŠE KULTURNE KRONIKE
»ČAKAVSKI STIHOVI« BRAGA GERVÀISA
O Gervalsovim stihovima moglo hi da so piše na više načina. Čovjek bi mogao da impresionistički iznese ono što je osjetio čitajući te stihove — da dade one akorde, koji su u njemu zazvonili kada je sam sebi na glas i na dušak pročitao od prvoga do zadnjega stiha — da dade onu resonancu koja se u nama oglasa čitajuć' dobru pjesmu. Ali mi koji smo, više manje, niknuli iz istoga ambijenta iz kojega i Gervais, unijeli bi u to možda i previše ličnoga (premda je svaki sud donekle subjektivan, a naročito sud o lirici). Jer onaj takozvani asocijativni faktor je u ovom slučaju, kada se govori o Gervalsovim pjesmama vrlo jak. On je još jači nego kod Nazorove služavke Mice (iz predgovora), jer »on zna naše none i noniće, i naše ribare, i naše boćarije...« i zna ono što Nazorova Mica ne zna; da su ti stihovi izraz hiljađugođiš-njeg života, u jeziku u kojemu su još Ma-rulićevi »začinjavci« iznašali svoje »pisni«, i da je taj jezik »za'činjavac« i jezik Ger-vaisoVe Liburniie. Da je taj jezik stisnut na onom traku obale od Brseca do Senja, i da ta čakavština, u kojoj su i dubrovački gospari pjevali svoje petrarkističke »pisni Ijuvene« i serafinovske strambotto, da je ta zvučna i meka čakavština prošla već svoj razvojni vrhunac i da će je što silom, što prirodnim razvojem stvari — nestati. I zato jo za nas Gervaisova lirika neke vrsti umietničke poslastice i, domala — muzejska rijetkost. Taj ton je valjda htio da dade i Gervais (ili Nazor) ovoj zbirci, jer oni akcenti i one bilješke ispod svake pjesme daju dojam da jo to, osim zbirke lirike, i filološko-naučni rad. Ali kada^ imamo na umu to što smo rekli o čakavštini. ovi akcenti i bilješke nam ne smetaju pri čitanju, već tu zbirku uzimbemo u ruke osjećajem kojim se uzimlje klasično djelo pisano arhaičnim jezikom. — I baš radi toga' nastojimo da u naš sud o tim pjesmama unesemo što više objektivnih elemenata, kako bi mogli sa više strana promotriti Gervaisovo stihove i (ako se čim više u njih uživiti i jače u njima uživati
Iako se prava pjesma ne da racionalno potpuno objasniti, jer je ona osjećajno-fan-tazijskog porijekla, ipak se može o pjesmi govoriti s mnogo strana. I baš ovdje, kod Gervaisovih stihova, moglo bi se dotaknuti nekoliko zanimivih činjenica. Time se, dakako, pjesma potpuno ne objašnjava, jer u njoj ostaje još nešto što se može jedino osjetiti — ostaje ono što je još Baudelaire nazvao magijom —1 ono što riječima i stihovima i strofama daje pečat umjetnosti.
Kada je Janko Ložar 1933 pisao u uvodu Vodnikove »Slovenske sodobne lirike« o pjesnicima iz Primorja, rekao je o njima i ovo: — »Ob zginjanju resnične domovine vstaja v človeku vse polno> spominov nanjo, vedno jasnejša je nje oblika in vrednost, vse, kar je izkustveno, propada, dobiva v duši umetnika toliko bolj nezrušljivo podobo. Nehote se je vsa pozornost obrnila k skrivotnostni vsebini domačije, ki živi in deluje v praspominih in ki jo bo treba rešiti duhovno, da popolnoma ne zatone.« To Sto je Ložar rekao za naše slovenske pjesnike, to isto vrijedi i za naše istarske — za Matu Balotu, Draga Gervaisa i druge. Jer da nije Gervais izgubio to što smo svi mi izgubili, možda nebi nikada bio dao pjesmu »Moja zemja« ni noniće ni nonice; ni ribare ni lavanderke; ni Čića s karbunom ni pokojnu Žvanku. Jor to što živi u nama negdje duboko, »v praspomii ib«, to se oslobodilo i prešlo u izraz. I dok je u nama ostalima ta zemlja kao slabija ili jača impresija i emocija, to isto Gervais osjeća jače, potencirano nego mi ostali. To je kod njega intuitivno i to intuitivno je dalo svoj izraz. To je kod njega postala, ono što veli Benedetto Croce, intuitivna ekspresija, i po tome se osjećaj za izgubljenom zemljom razlikuje kod pjesnika i kod nas običnih »bjegunaca«. Jer svi mi nosimo u sebi i naše doce i naše dražice, naše majke i naše nonice, ali dok je to kod nas bez jačih kontura, neodredjeno i u kompleksu osjećaja, to je kod Gervaisa diferencirano, oštro ome-djeno i izražajno. Ono što mi puštamo u dušu i dajemo iz nje kao kroz obično staklo, to Gervais daje kroz leću i u fokusu te leće je sintetiziran osjećaj, koji se izrazuje u pjesmi. I baš po toj mogućnosti sintetičkog izražavanja uobličuje Gervais ono što svaki čovjek nosi u sebi, ali što svaki čovjek ne može da izrazi. Ali pravi izraz
toga šta nosimo u sebi, n ovom slučaju Gervaisova pjesma, to dirne i zatalasa naše osjećaje i po zakonu istovjetnih tonova u nama odzvoni neka resonanca i mi tu njegovu pjesmu duboko i jako osjetimo.
Gervais je, uz to što je istarski pjesnik, još i posebno liburnijski, a akt) uzmemo istovjetnost jezika i života, možemo da kažemo da je Gervais pjesnik Liburnije i Gornjeg primorja. Jer sav onaj kraj uz more, pa i nešto naviše do Kastva, govori, misli i izražava se potpuno jednako. Čovjek iz Opatije i onaj iz Novoga ili Crikvenice su jedno te isto. Čak su poslije rata i one male razlike izravnane, kada se Hrvatsko primorje razvilo u turistički kraj. To je poseban svijet — ni seljački ni gradski. To nije više seljak, a nije još buržoazija.. To je kraj gdje je svijet vrlo naglo izgubio seosku — mornarsku konservativno patriarhalnost. Mjesto toga dobio neku površnu patinu »evropske« civiLzacije bez dubljeg oživljavanja. Te je kraj gdje je, i kultura i civilizacija bila jaka uslijed utjecaja mora i mornarskog života, ali tu tradicionalnu primorsku civilizaciju i kulturu je čovjek Liburnije i Hrvatskog primorja dao za jeftinu i blješteću patinr »kurgastske« kosmo-politske »gemištkluture«. Najvažniju ulogu je u tome igrao profit, pa kao što je Libur-nija Cara-Emina proživjela materijalnu i duhovnu transformaciju propašću jedra, tako je pedesetak godina kasnije ta transfor-macija. bila uzrokom onom brzom prilago-đjavanju toga kraja novim prilikama. Jer 'ono što je bilo odnijelo jedro, donijeli su s»kurgasti«, ali to što su oni donijeli zahtijevalo je manje truda i muke pa su nekadašnji nostromi i mornari postali barkarl-joli, a oni koji bi za vrijeme jedra bili postali kadeti i »mali od foguna«, postali su »jeunesse dorće« kupališnih mjesta.
»Selo je bilo va stareh dni, kade su sad veli palaci, ni već sela, ni judi ni na kraje se šeću pajaci«
(Barke faren)
To govori Gervaisov nonio barkarijol sa gorčinom u duši, ali tu gorčinu uzrokuju mnogo više mladi »pajaci« nego stranci, koji su podigli te »vele palače« Jtr uz te »vele palačo« su i barkarijol i sagradili svoje novo kuće. ali oni su u taj novi život unijeli
svoja stara shvaćanja i svoj liče život, dok su unuci tih nonića ' šetali u pidžamama po obali i po noćnim lokalima, bez ičega što bi ih vezivalo sa starim i f ez sposobnosti da shvate novo. Tu Li burni] a — te noniče i nonice — te Pepe, Kate ■ Tonce »pri ka fiću« dao nam je Gervais u stihovima koji po svojoj strukturi i svojoj muzikalnosti odgovaraju duši tog kraja, koja bi se mogla izreći u dvije riječi- Lak: ćemo
(Toga nema kod Balote, jer on daje drugu Istru, tešku, psihološki dublju, neiz-gladjenu i neiskristalizovanu. i paralela iz-medju Balote i Gervaisa bi bila vrlo zanimiva i važna, ali b; o tome trebalo da se govori u posebnom članku.)
Gervais je dao Liburnju u stihu toga kraja. I to donekle objašnjava savršenstvo njegovog ritma i stila Jer tai stil živi već hiljadu godina u čakavskoj narodno) pjesmi, a poznata je činjenica da jedna izradjena, tradicionalna kultura dadi svoi maksimum na vrhuncu svoje periode Kao šte je Ivan Mažuranić u »Smail-agi« dao sintezu narodne pjesme i davno izrađenog dubrovačkog književnog jezika ^ isto vrijeme dok su Ilirci pentaii kao djeca a novom jeziku tako je Gervais dao sintezu čakavske narodne pjesme. I Mažuranić i Njegoš su u ono doba. dati savršenstvo stila t jezika jedino zato što su oni postavljali završnu ta-čku tradicionalnoj Izrađenoj piesmi, a nisu pošli od Iliraca i nisu se borili sa rječnikom ni sa jezičnim formama
Iako to ne objašnjava potpuno Gervaisa, ipak je ta činjenica važna u prosuđivanju Gervaisovih stihova. Ako pogledamo Ger-vaisovu »Lepa Jele« i narodne pjesme na kraju Jelenović Petrisove antologije doći ćemo nehotice do zaključka da. je Gervaisa nadahnuo više puta stih čakavske narodno pjesme. To nije ni čudo, jer je i običan govor toga kraja izrađen i muzikalan kao pjesma, pa od čakavske narodne pjesme do svakidašnjeg govora nije velika razlika.
. Gervaisa bi mogli promotriti i kao »tipa«, jer^se radi boljeg razumijevanja i pjesnike može podijeliti u tipove I kao što su neki vizuelni. slikarski, drugi su više muzički tipovi. Dok su Parnasovci davali svoja na-strojenja u slikama, dotle su Simbolisti izražavali sve rječju. ritmom, ali kada je neko u isto vrijeme »parnasovar« i »simbolista« tada može da dade savršenstvo pjesme
BROJ 7.
»ISTRA«
STRANA 5,

BIJELI TJEDAN KASTNERA i ÓHLERA
26400 Bijeli šifon-nipčići sa ažurom, 6 komada, vel.
23 cm Din 6.— 26 cm Din 8.— 29 cm Din 10.50 37 cm Din 15.— 43 cm Din 20.—
26-101 Rupčići od batista sa čipkama u svijetlim bojama ili bijeli
3 komada Din 5.— 6 komada Din 9.50
26402	Ženski rupčići s modnom bor-durom sa rubom vel. 25 cm
Din 2.50
vel. 28 cm
Din 2.75
s ažurom
vel. 26 cm
pin 3.—
26403	M o d e rn i ženski rupčići u svijetlim bojama, sa rubom vel. 28 cm Din 3.— s ažurom vel. 26 cm Din 3.25
26404	Cisto bijeli ažur - rupčići sa sjajnim atlas prugama, 6 komada, veličina
cm Din 26	15.—
30	20.—
34	25.—
43	42.—
26405	Muški rupčići sa šarenim utkanim uzorkom, vel. 38 cm
Din 2.—
bolja vrst, vel. 40 cm	Din	2.50
isti s ažurom, vel. 39 cm. Din 3.—
26406 Muški sifon rupčići s bordura-rna u dobroj kakvoći sa rubom, vel. 44 cm.
Din 3.75 s ažurom, vel. 42 cm. Din 4.25
Velika ponuda malih cijena. Tko je za štednju, posjetit će „BIJELI TJEDAN"
Razgledavanje robe ne obvezuje Vas na kupnju. Mušterijama izvan Zagreba šaljemo na zahtjev besplatni cjenik „Bijelog tjedna”.
mmer^
25407 Moderni muški rupčići u tamnim bojama ili drap kao sirova svila, 6 komada
vrst a	Din	44.—
vrst b	Din	50.—
vrst c	Din	55.—
NAD GROBOM SIDONIJE CUKAR
KRITIKA 0 JADRANSKOM KALENDARU"
U Zagrebu je umrla gdja Si-donija, supruga dra. Marijana Cuka ra
Izmedju sv^ naših milih i dragih istarskih gradova najmilije mi je ostalo u pameti i najbliže srcu naše ubavo Volosko, a “z.n^P divna Opatija, pa dalje tamo icici, Ika, Lovran. Berseč — rodno mjesto našeg velikog Kumičića i Mošćenice, sva naša zimzelena Liburnija, nad kojima kao vječne straže stoje starodavni Kastav grad, drevni Veprinac, i gorda naša Učka, kao i citava tužna Istra.
One četiri prve godine, i kasnije jedna godina dam. sprovedene u našem Volo-skom, ostale su mi nezaboravne, usjekle su mi se duboko u srce i u pamet. I zato se trgnem na svaki glas, koji čujem o ijudima iz onih krajeva; radujem se u nutrini moje duše nad svakim dobrim i veselim glasom, plačem na svaku tužnu vijest...
I zaplakao sam iskreno, nad još flrera-fitn grobom gdje Sidonije Cukar. Velim preranim grobom, jer je tekar prošla pola vijeka svojega života.
Upoznao sam je u Voloskom. Bila je uvijek vedra, vesela i nasmijana. Spadala je u red onih naših divnih voloskih Hrvatica, kojima smo se mi svi toliko ponosili. One su bile naše vjerne suradnice u našem ondašnjem najidealnijem narodnom radu, kojega se sada neopisivom boli na srcu sjećamo ...,
Sjećaš se, Sidonijo, kad smo ono igrali zajedno u tadašnjem našem diletantskom društvu, kad smo priredjivali one lijepe
predstave koje je znao napisati naš odlični poznavatelj istarskih prilika Viktor Car Emin? Sjećaš se Sidonijo, onog velebnog izleta, kojega smo jedne godine priredili, pod vodstvom našega ljubljenoga Spinči-ća, do Bakra i Kraljevice, pa obišli zatim obale čitave Liburnije? Sjećaš se, kad je baš tada mene bila obuzela neka nemila vizija neke zle kobi naše Istre, pa ploveči ispod gordih morskih klisura podno Ber-seča i Mošćenica, uskliknmo sam: »Lako je moguće da bi mogla Italija doći do ovih naših grota«. Na to si se, Sidonijo, nasmijala, nasmijao se i naš tadašnji narodni vodja Spinčić, koji se nalazio u našoj blizini ...
Sjećam se dobro svega toga i premda nas je sudbina kasnije porazbacala po svijetu, a što je još gore, otela nam i Istru našu, ja uvijek čuvstvujem sa svim mojim milim i dragim znancima davne moje mladosti. I zato sam protrnuo kad sam do-čuo za Tvoju preranu smrt. Pohrlio sam na Mirogoj. Neopažen, nepoznat od mnogih, sakrivajući pred drugima moju bol, ja sam Te slijedio na Tvojem zadnjem putu., slijedio sam Tvojega vrloga i dobroga životnog druga, našega dragoga doktora Marijana Cukara i tvoju ožalošćenu djecu.
Zbogom Sidonijo, do vidjenja na nebu. Dao Bog, da Ti budem mogao donijeti, kad i na mene dodje red prelaza iz ove tužne doline suza, radosnu vijest: Naše gospodsko Volosko, naša zelena Opatija, naša draga Liburnija, naša mila Istra, slobodne i svoje na svome Te pozdravljaju.
Zagreb, 7 II. 1935. Ante Belanić. .
Pnkaz zagrebačkog
Zagrebački dnevnik na njemačkom jeziku »Morgenblatt« piše:
»U nakladi konzorcija lista »Istra«, organa saveza jugoslovenskih emigranata iz Julijske Krajine, izašao je prije kratkog vremena »Jadranski Kalendar«. Redakciju vodi Tone Peruško, naslovna strana, slika obale, i brojne ilustracije u djelu potiču od I. Režeka. Tisak Ju-goslovenske štampe d. d. Zagreb, cijena 10 dinara. U svesku od preko 200 stranica pruženo je ovdje vrlo mnogo interesantnog gradiva. Dakako da ovo djelo ne ispunjuje baš osobito raspoloženje. To je raspoloženje ljudi koji su morali ostaviti svoju domovinu, jer im je tud je gospodstvo uzelo ono, što je najhitnije u domovini. Više stotina hiljada jugoslovanskih ljudi koji stanuju na povezanim naseobinama izručeno je tu-djem gospodstvu, koje ne poznaje nikako vih obzira u nastojanju da ih otme njihovoj jugoslovenskoj nacionalnosti u svim. obzirima, pa i u molitvi i da ih silom natjeraju jednom drugom narodu. Ako ovi ljudi mogu slobodno govoriti kao što se to đogadja u ovoj knjizi, oni izriču svoju bol i iznose svoje optužbe protiv tlačitelja. No knjiga uči ta-kodjer i to, kako je vrijedan -narod ovdje podvrgnut nemilosrdnoj sudbini. Mnogobrojne novele, pripovijesti, pjesme i prikazi iz pera emigranata sami po sebi pokazuju da je u tom području ju-goslovenskog naroda pored gospodarskog stvaranja i napredovanja cvao i dušev-
» M orgenblatta «
ni život i da se je smisao za kulturni napredak u narodu sve više produbljivao. Svakom Jugoslovenu može se »Jadranski kalendar« najtoplije preporučiti. Ako ga čitamo dobivamo dublji uvid u dio jugoslovenskog naroda, koji se iz dana u dan bori protiv preokrutne sudbine za svoj opstanak i kome treba poželjeti iskreno skrajnju izdržljivost u toj borbi. Taj dio naroda ima i pravo na to da nikada ne bude zaboravljen od velike i slobodne zajednice sunarodnjaka. Medju brojnim prilozima ističemo ove: Lujo Vojnovič: Rapallski ugovor, Rezijanec: Rapallo ili Pariz, više priloga od Rikarda Katalinića Jeretova, priloge od Viktora Cara Emina, Iga Gru-dena, Draga Gervaisa, dra Frana Ilešiča, dra Mirana Kajina, dra Huga Wer-ka, Mirka Breyera, Ante Dukića, Charlesa Loiseaua, Ferde Delaka, Iva Graho-ra itd. Treba upozoriti naročito i na članak Ernsta Mumeltera o borbi južnog Tirola za njegovu materinsku riječ. Komentar k tome pitanju je suvišan«.
*
Stoli samo 10.— dinara bez poštarine a_ sa ooštarinom 11.50 dinara. Ko naruči ujedno i naš džepni kalendar »Soču«, dobiva oba kalendara franko, t i. mi plaćamo tada poštarinu. Oba kalendara stoie 13 dinara. U tih ie 18 dinara uračunata tada * ooštarina za oba kalendara te prema tome dajemo oba kalendara "za samih 15.— dinara, ier nas košta poštarina i pakovanje 3,— dinara za oba kalendara.
u sintezi slike i muzike. Dok je, na p 51 , ' .Kidrič bio samo dekorater, slik; dotle je, na pr. Čerina, davao svoje štimu Se u ritmičkim simboli. Ako uočimo dvije razlike u pjesnikovu stvaranju, Promotrimo na primjer Župančičeve p 8®e> vidjet ćemo da je Župančič sinte: slikara i muzičara. To spominjemo radi ga što ćemo moći i time donekle objasn ervaisa, jer Gervaisu su dva najmil: Pjesnika baš Vidrič i Župančič.
Gervaisova _ »Maglica« potsjeća nas c nekle na Vidncevo »Jutro«, ali bez Vid a\og paganizma ; nekog đionizištva, ; sa mnogo boljom muzikom. (To je no n
sir i snip^er,j}1’ najlirskija Gervaisova p srna ) Gervais je slikar, ali on zna da st ju sliku zatalasa, da je stavi u ritmički 1 Kret. Glagol je kod Gervaisa magični š pie, kojim daje ritam i muziku svolo! n ‘uni. Na primjer:
vPod Učkun kućice bele — uiiće, kot guzice vele.
Beli zidići, črjeni kravici«.
To je slika, statika. Ali sada dolazi glagol koji tu statičnu sliku zatalasa, dade joj život, dinamiku:
Na keh vrapčići kant a ju Ti vrapčići koji k a n t a j u, i te ženice koje kopaju, daju pjesmi sav ritam i Pretvaraju je u neki heineovski »Lied«, koji se. dade vrlo Iako uglazbiti, jer je već sam Po sebi muzika. (Naš kompozitor Matetić-Ronjgov ju je već 1 uglazbio.)
Kao što može jedan tračak sunca, jedan usklik, jedan lepršaj rupca u prolazu da u Pjesniku stvori pjesmu, tako i Gervais od takvog jednog poticaja stvori pjesmu. Župančičevi stihovi u pjesmi »Z vlakom« dali «u, možda, Gervaisovu »Bog domovina«.
O zbogom, domovina!
In kakor ovije se val okrog skal
(Zupančič)
Bog domovina,
Cren kruha po belen svete iskat
( Gervais )
To su dvije sasma različite pjesme, ali intonacija u ta dva stiha je ista._ Možda Gervais nije ni čitao tu Župančićevu pjesmu, ali je ta slična intonacija karakteristična za Gcrvaisovo stvaranje.
Gervais je slikar i muzičar u isto vrije-
me. On misli u slikama, a izražava se u »slikarskim pjesmama«, ako se taj izraz može da upotrijebi. Ali osim tih »slikarskih pjesama« ima Gervaisu još nešto što se ne da izreći, nešto što se može samo osjetiti čitajući njegove pjesme. Ono što smo spomenuli u početku — ono što Baudelaire nazivlje magijom.
I zato treba čitati »Čakavske stihove« da se osjeti tu magiju.
Tone Peruško.
*
Prago Gervais:	Čakavski stihovi. —
Predgovor napisao ^Vladimir Nazor. — Vlastita naklada 1935. — Cijena 15— Pin, a za članove emigrantskih društava i pretplatnike »Istre« 10,— dinara, sa poštarinom 12.—.
ISTARSKI BALUN NA POZORNICI
Uspjeh Slavka Zlatica
Iste večeri, kad se održavala zabava društva »Istra« (2 II) davalo je i Hrv. kult. društvo »Napredak« svoj koncerat s plesom u dvorani Glazbenog zavoda. Na programu Napretkovog koncerta u kojem su sudjelovale prve umjetničke sile Zagreba, izveden je na koncu i istarski ples »balun«. Otplesalo ga je osam parova, članova Matice hrvatskih kazališnih dobrovoljaca. Plesačice i plesači nastupili su u originalnim istarskim narodnim nošnjama, ženske u modrinama, a muškarci u banevrekama, te su plesali vrlo skladno i precizno. Ovaj naš ples, koji je pun ritma, temperamenta i gotovo neke divljine, izveden je tako da je bio prema onom kako se pleše u Istri, ponešto ublažen, što je i razumljivo. Nastup plesača i odstup s pozornice bio je slikovito postavljen pa je cjelokupni dojam bio pun učinka. Dupkom puna dvorana najbiranije zagrebačke publike primila je »balun« upravo oduševljeno, pa su plesači morali ponoviti ples. »Balun« je bio novost i kao takav najuspjelija točka večeri.
Tom prilikom istaknuo se naš mladi muzičar Slavko Zlatić, koji je, prema istarskim pučkim motivima, komponirao muzičku pratnju za »balun«. Trud Zla-tićev treba posebno spomenuti ne samo zbog njegove suradnje kod izvedbe »ba-
luna« (on je i dirigirao) već i zato, što je ta njegova glazbena pratnja i kao kompozicija uspjelo muzičko djelo, (r)
NIKO BRATULOVIĆ O ČAKAVSKOJ
LIRICI
U posljednjem broju zagrebačke revije »Javnost« (br. 4) napisao je g. Niko Bratulović, poznati književnik, opširnu kritiku »Antologije čakavske lirike« s interesantnim osvrtom na čakavsku literaturu uopće. Bartulović govori s priznanjem o čakavskoj poeziji Nazora, Balote, Gervaisa i Ljubica, ističe njihove kvalitete i upozorava i na one pjesme, koje Antologija nije uzela u obzir. Ta je kritika napisana s temeljitim poznavanajem stvari.
naše pitanje u liubuanskom
RADIU
Ljubljanska radiostanica pokazuje interesa za naše pitanje. Služi pripravno našoj kulturnoj propagandi, često se čuju iz Ljubljane predavanja o našim stvarima. I naša pjesma, naročito pjevana od emigrantskoga »Tabora« pod vodstvom Venturinija. Prošlih dana slušali smo jedno literarno predavanje Franceta Vodnika, koje nas je intere-sovalo, a zatim je pod nacionalnim satom predavao Albert Širok, naš pjesnik, o Jadranskom moru u slovenskoj poeziji. To je predavanje bilo zanimivo i Vrijedno u svakom pogledu, čuli smo zatim prošlih dana predavanje dra Oblaka, pretsjeđnika Branibora o domo-vipl i opravdanosti narodnoobrambe-nog rada, s naročitim obzirom na ju-goslovenske manjine izvan granica. I to je predavanje bilo u okviru nacionalnog sata.
ISTARSKA-NOVELA MILANA ŠENOE
U »Jadranskoj Straži« (za februar 1935) izišla je novela pod naslovom »Gospodin Ignacije Zima«. Napisao ju je poznati hrvatski književnik Milan Šenoa. Obradjuje jedan istarski siže. Na novelističiki način prikazuje proces asimilacije u našem liburnijskom kraju u predratnim vremenima. Kao prilog našoj literaturi te vrsti zaslužuje pažnju.
»SLOVANSKY PREHLED« I JULIJSKA KRAJINA
Poznata praška revija »Slovansky Prehled« donosi i u svom posljednjem broju (br. 1 za 1935) stvari, koje se tiču Julijske Krajine. Ta je revija ispravno shvatila svoju zadaću pregleda čitavog slavenskog svijeta. G. Jos. Vuga, odličan poznavalac našega problema, nastavlja s iznošenjem najnovijih đogadjaja u Julijskoj Krajini. Citira sve novije dogodjaje, koji su od većeg značenja za upoznavanje talijanske politike u našoj zemlji, citira naš list i daje zaokružen prikaz, koji će svratiti pažnju čitatelja, kojih ima mnogo^ po čitavom slavenskom svijetu, na naše teško življenje. G. Vuga vrši doista hvalevrijednu zadaću, kojom nas mnogo zadužuje. U rubrici o novim slavenskim knjigama napisao je pored toga i laskav prikaz »Jadranskog kalendara«. U istom broju piše g. Oton Berkopec o Andreju Gabrščeku kratak članak povodom njegovog jubileja.
NAŠI U PEDAGOŠKIM REVIJAMA
U drugom broju pedagoškog časopisa »Napredak«, kojega uredjuje prof. Josip Demarin. direktor Istarskog djačkog internata, čitamo četiri stručna članka naših pedagoških pisaca. Ante Defrančeski piše o psihologijskoj osnovi skupne nastavo (odlomak iz knjige koju će doskora izdati): Nikola Zec je dao članak: »Interpretacija literarne gradje u nar. školama«; Josip Demarin piše o psihologiji učitelja, a Rudolf Šaršon je dao članak o najjednostavnijem dokazu računske tač-nosti.
IZ OMLADINSKE SEKCIJE
U subotu dne 16 februara u 8 sati na večer održati će Omladinska sekcija članski sastanak. Predavah će brat Petaros Stanko o temi: »Politične in gospodarske borbe Slovencev in Hrvatov proti fašizmu v Julijski Krajini«.
Za nedjelju pak pozivamo sve prijatelje na našu čajanku, koja počinje u 4 sata popodne u društvenim prostorijama Trg Kralja Aleksandra 4, prizemno lijevo.-
Za kužu. 29 25.-
Za kižu
i sniiea!
I	obućom
Jj?n e mw&TM-
Od teloćeg bokso, sa kožnim djonom.
Teleći boks.
Za odrasla. -&Sk.
Prednosti	m
gumenih d Jonova &	-
nepromočivost
elastičnost
nepoderiVOSt Naibolji govtdn bok» »a gumenim djonom.
Lak - antilop.
Za dječake. ®®£
Od laka
J? Od jakog telećeg bok gumenim dionom.
TSLr
49.-
Teleći boks sa kožnim dionom.
■sa-
35.-
lak - teleći bok».
dioaom!, 10 9umenim	Od jakog telećeg bok»a »a gume-
nim dionom.
SMRT SENATORA VALENTINA ROŽIČA
Ljubljana. 7 februara. — Danas u tri sata po podne umro je u Ljubljani Valentin Rožić, senator, bivši profesor i nacionalni radnik, Valentin Rožić je rodjen g. 1878. Svršio je srednju školu u Ljubljani, a filozofski fakultet u Grazu. Služio je kao profesor neko vrijeme. Istakao se svojim naučnim i nacionalnim radom. Napisao je veći broj knjiga koje imaju historijsko-ua-cionalni značaj. Za vrijeme austrijske vladavine proganjan je kao nacionalni borac. Izvjesno vrijeme bio je u konfinaciji u Splitu i drugim mjestima. Poslije oslobodjenja uzimao je vidnog učešća u javnom životu. Pokojni senator bio je istaknuti borac za prava slovenske manjine pod Austrijom i Jugoslavena pod Italijom. U tom smislu razviiao ie veliku djelatnost, pisao je. govorio, interpelirao u senatu, radio je u or-eanizaciiama i zalagao se za naše ljude, pa je tako od velikog značenja njegova interpelacija u senatu, da se prizna nacionalni rad nekim istaknutim javnim radnicima Julijske Krajine. Neka mu je laka zemlja!
IZ KLUBA JUGOSLOVANSKIH AKADEMIKOV IZ TRSTA, GORICE IN ISTRE V LJUBLJANI
Javljamo, da Klub v tej sezoni ne bo priredil vsakoletnega običajnega večera, radi narodnega žalovanja. Prav radi tega Klub letos ne prireja nikakih internih zabav, čajank ali kaj sličnega. Čutimo v sebi svojo veliko moralno nacionalno dolžnost, da kod Jugosloveni ne sodelujemo, še manj pa prirejamo hrupnih zabav v dneh žalovanja za svojim Upanjem — Velikim Kraljem.
Klubova blagajna je sicer v obupnem položaju in nam so vsakoletne prireditve prinesle nekaj dohodkov. Vendar pa kljub vsemu temu letos Klub ne bo prirejal ničesar. Apeliramo tudi na bratske edinice, da se ravnajo po našem sklepu.
DELOVANJE »TABORA« IZ KAMNIKA
Društvo »Tabor« iz Kamnika je gotovo radi naporov in prizadevanj najbolj aktivna edinica na deželi. Pomisliti moramo, da je članstvo razmetano po vseh krajih v okolici mesta in da je treba mnogo, predno se vse obvesti in informira o društvenom delu. Brez dvoma predstavlja članstvo »Tabora« iz Kamnika najbolj hvaležen krog poslušalcev in ljudi, ki žele dobrih predavateljev.
V nedeljo je priredilo društvo sestanek v Domžalah, kjer je predaval g. dr. Branko Vrčon o grški manjšini na Dcdekanezu. Predavanje je imelo širši značaj in se ga je udeležilo tudi mnogo domačinov.
RAD NASE EMIGRACIJE U BRODU
Glavna skupština Prosvjetnog i potpornog društva »Istra«
u SI. Brodu
S 1. B r 0 đ, februara.
U nedjelju 3. februara 1935. u 3 sata po podne održalo je naše društvo u Sbkolani svoju godišnju skupštinu.
Na skupštinu slogo se veliki broj emigranata iz građa i bliže okolice, tako da je prostrana dvorana Sokolane bila popunjena. Došlo je'dosta emigranata koji nisu bili učlanjeni u društvo, pa su se na kraju skupštine i oni učlanili.
Skupštinu je otvorio društveni pretsjednik pozdravnim govorom, u kojem se je osvrnuo na rad društva tečajem minule sodine i na njegove zadatke u idućoj godini. Prikazao je u kratkim potezima teško stanje našeg porobljeno?: naroda u Julijskoj krajini istaknuvši njegove patnje i nevolje i odavši poštu palim žrtvama.
Prema izvještajima tajnika i blagajnika bilanca društvenog rada za minulu guiiiu ie vrlo povoljna. T.ruštvo je održavalo stalan kontakt sa savezom j svim saveznim odsecima te je na ođ-borskim sjednicama pretresalo sva tekuća pitanja koja su se ticala emigracije i donelo potrebne zaključke. Društvo podržava stalno otvorenu čitaonicu sa dosta brojnim časopisima. — dlanova upisanih bilo je 92, a ktomu pristupilo je novih 6 a istupilo 2, tako da danas društvo broji svega 96 članova. Primljeno je svega 156 dopisa, a odaslano . 126. Uvjerenja za dozvolu boravka izdano je 46. Društvo je svega za svoje članove kod raznih vlasti i privatnika interveniralo u 48 slučajeva. Potpora podjeljena najsiromašnijim izbjeglicama u 32 navrata a . loše materijalno stanje društva nije dozvoljavalo opsežnije korake u pogledu podjeljivanja pomoći siromašnim članovima.
Na prosvjetnom i propagandističkom polju rad društvene uprave bio je dosta plodan te jc
društvo tečajem godine raspačavalo razne brošure, te su održana dva predavanja, komemoracija Ra pulskog dana, sudjelovalo se kod proslave Jadranskog, dana. Društvo je organizovalo koncerat Akademičara iz Ljubljane i uopće poduzimalo su se potrebne mjere u mjestu u svrhu propagande za našu zarobljenu užu domovinu. U svim .nacionalnima manifestacijama bilo je vidno zastupano naše društvo, davši za nekoje i inicijativu. — Nakon izvještaja tajnika i blagajnika izvjestio je revizioni odbor da je poslovanje društvene uprave pronadjeno u redu te je podjeljena dosadanjoj upravi razrešnica. — Iza toga izabrana je jednoglasno nova uprava u slijedećem sastavu:
L Predsjednik: Viktor Behažić, sudija:	2.
Pođprcđsjeđnik: OveČić Eduard, bravar; 3. Tajnik: Macuka Josip, gradski namještenik; 4. Blagajnik: Defar Dušan, posjednik. — Članovi upra-ve: Komel Ljudevit, sreski podnačelnik:	Ferfila
Franjo, knjigovodja; Kos Mijo. — Zamjenici: Gržinić Ivan, Čop Zvonimir, Dajčić Josip. — Nadzorni odbor: Gabrijelić Dragutin, Defar Janko, Božeglav Stanko. — Časni sud: Šuštarčić Ljudevit, Fabijan Viktor i Iveša Martin.
Konačno diskutovalo se u društvenoj članarini i o povraćaju izdanih članovima pozajmica po društvu, pa je zaključeno, da se članarina utanači prema imućtvenim prilikama članova sa 6.— Din odnosno 4.— Din odnosno 2.— Din mjesečno, a besposlenim članovima da se članarina dok su bezposleni oprosti. U pogledu vraćanja pozajmica zaključeno je, da se dužnici pozovu da uug društvu vrate. Pošto je dnevni red time bio izcrpljen društveni predsjednik zaključio je skupštinu.
izabran jo naročiti odbor, u koji ou ušli,od
strane orustva: preisjecinlk* g* tjpašič, poG pretsjednik g. Ljubotina, te članovi: Pra* šelj, Cukon Tihomir. Ćuk Stanko, od strane pjevačke sekcije sekretar g. Juričić i kotarski, a od Sportske sekcije g Zvonko Barič. Dužnost ovog odbora je da pripremi program i ostale pripreme za ovu priredbu koja treba da bude najveća u,, ovoj sezoni* 0 detaljima i o samom programu bit članstvo na vrijeme obavješteno.
ZBOR NAŠE EMIGRACIJE U BEOGRADU
Glavna skupština udruženja Istra—Trst—Gorica u Beogradu.
U nedjelju, dne 10 o. mj. održana je redovita glavna skupština Udruženja Istra—Trst—Gorica u Beogradu u prostorijama Narodne Odbrane* Skupština je bila brojno posjećena, a od ostalih nacionalnih društava bili su zastupnici Kola Srpskih sestara i Jadranske Straže kao i veći bruj članova Narodne Odbrane.
Prisutan je bio i pretsjednik Saveza dr. Čok, Pretsjednik g. Radikon otvorio je skupštinu i pozdravio goste i članove pa je dao riječ dru Čoku, ko.U je jezgrovito iznio glavne karakteristike našega pokreta.
Onda se prešlo na dnevni red j nakon pročitanog izvještaja upravnog i nadzornog odbora, data je razrešnica starom odboru. — Prije biranja
-------Sr
DIRLJIVI GEST SLIJEPIH PITOMACA »DOMA SLIJEPIH« U ZEMUNU
Predsjednik našeg Saveza primio je od upravnika »Doma slijepih« u Zemunu g. Veljka Radamanovića pismo, u kome g. Radamanović javlja, da su slijepi pitonici u Zemunu izmedju sebe poveli akciju za pomoć siromašnim emigrantima. Dali su onoliko koliko su mogli. Sakupili su priličan broj obuće, odjeće, i rublja i to poslali našim naseljenicima u Bistrenici na Vardaru. Uz ovaj plemeniti gest oni su uputili jedno pismo našem Savezu izjavljujući svu svoju ljubav prema našim emigrantima i prema našoj Istri. Dirljivo je čitati koliko ljubavi i idealizma ima u tim mia-
novog odbora pročitani su pozdravni telegrami medju kojima jedan emigrantima sa Dodekaneza.
Nakon odmora kandidacioni odbor predložio je listu novog odbora. Za pretsjeđnika je jednoglasno izabran Ante Lorencin. U odbor su izabrana t? i 0Va lica: PGmuž Vjeko Ferjančič Danilo, Deklić, Čok Anton. Puž Smiljan, Mogorović Ivo, Žerjal Franc, Dujmović, Dr. Lukman Srećko, Lorencin Toma. — U nadzorni odbor ušli su: Radikon Albin, Polanić Božo, Legiša Alfonz. — K.ao zamjenici odbora: Šabec Petar, Mozetič i J uz Josip. Novoizabrani pretsjednik Ante Lorencin zahvalio se prisutnima na povjerenju i poz-vao Hi na rad za našu ideju, pa je skupština zaključena.
dim nesretnicima i sa kolikom vjerom oui bodre sve nas da nastavimo našu borbu. Ugodno potreseni mi i ovim putem toplo zahvaljujemo slijepim pitom-cima u Zemunun i upravniku njihovog doma g. Radamanoviću.
ISTARSKA ZABAVA U NOVOM SADU BIT ĆE OPETOVANA.
Novi Sad, 10 februara 1935. Na posljednjoj sjednici je konstatovano, da je priredba od pretprošle nedjelje uspjela odlično i u redovima članstva proizvela najbolji utisak. Usvojen je predlog, da se slična priredba priredi i 3. marta i to uz saradnju sa Sportskom sekcijom S.. K. »ISTRA« i pjevačkom sekcijom. U tu svrhu
Slovencem odvzete trgovske koncesije
O podeljevanju trgovskih koncesi odločajo, kakor znano posebne komisij pod predsedstvom občin, načelnika (po destata). Te komisije so imenovane i: se jemljejo vedno le iz vrst zanesijivii fašistov. Naši ljudje jim morajo pred ložiti vsako leto tudi prošnje za obnov trgovskih koncesij. Pred kratkim st: taki dve občinski komisiji odbili pode litev trgovske koncesije Tereziji Urši cevi v Crknem in Francetu Brencetu Idriji, Oba sta se proti odločbi občinski! komisij pritožila po zakonu na pokra j inski upravni odbor v Gorici, ta je p: njuni pritožbi 10. t. mj. zavrnil in st: morala Uršičeva in Brence trgovini za preti. Tako sta zopet gospodarsko uni čeni dve slovenski rodbini...
U FOND „ISTRE”
U FOND »ISTRE« BROJ 7
Blečič Ante, up. škole, Zemun D Crljenica Josip, Crvenka . . D Ivančič Ivan, dir. gim., Sušak D Dr. Deprato Ante, sreski liječnik, Podr. Slatina .... D
N. N...........................D
Krebelj Marija, Maribor . . D Karel Filipič, Verdrena . . ■ D Prohinar Vlado, Kamnik . . D U prošlom broju objavljeno
20,
10,
50,
D 20, D 10, D 5, D 5, D 6, D 36.243A UKUPNO D 36.369.1
Usira« izlazi svako« tjedna n peiak. - Uredništvo j uprava nalaze sc n Zagrebu. Masarykova ulica 28, JI. _ Broj čekovnog računa 36.789 — Pretplata- Za ciielu aodin,, sa ripara. . Z 7-------------------------iL
dinara; za inozemstvo dvostruko: za Ameriku 2 dolara na godinu. — Oglasi se računaju po cijemku — Vlasnik i izdavač- KONZOBCTT «TSTPA. m Za Cl)olu t80..” "L “>”ara, *a Po godine 20 Ivo Mihovilovič, Jukičeva ul. 36 - Za „redništ™ „rfn,- pran	=a„„i,V,	't8™**' Masarykova ul. 23, II. Telef. br. 67-80. - Urednik:
Za uredništvo odgovara; Dr. Fran^Brnčfć, advokat, ‘Samostanska 6. Trsakrsl^ajni^a ^^osTovenVke "šTam peaSdryd°VZagreb3, MMai^kova^Sa.”80*
odgovara Rudolf Polanovi$, Zagreb, Ilica broj 131.	1	'	’ £jdSrBD- ^asarysova 28a. — Za tiskaru