NEGDAŠNJE VETRENJAČE U MAKEDONIJI
Branislav Rusić
U kratkome prilogu u dnevniku Vardaru je još na početku 1935e go-
dine Milenko Filipović prvi na našem jeziku skrenuo pažnju čitaocima
da je na tlu današnje Makedonije, u Yeterskom, selu u blizini ušća Pči-
nje Ü Vardar više Velesa, bilo dve vetrenjače (»vetemi vodenici« ili
»vodenici na veter«) i da na zemljišnom području toga sela, na međi
prema susednom naselju Letevcima, ima brdo »Veterna Vodenica«, čije
ime ukazuje i narodno predanje potvrđuje da je na njemu nekada bila
vetrenjača.'^ Začelo da na postojanje još jedne vetrenjače nedaleko oda-
tle, na desnoj strani Vardara, upućuje i ime brda »Vetrilo« u selu Bele-
števci,^ koje znači »krilo« ili »krila« vetrenjače. Filipović navodi zapis
Adolfa Struka sa početka našega veka da je vetrenjača bilo i u delu
Makedonije izvan Jugoslavije, i to u Paligirosu, nasred Halkidika.'
Rajko Nikolić u raspravi o vetrenjačama u Jugoslaviji navodi još jedan
podatak iz Makedonije izvan naše današnje države koji je krajem devet-
naestoga veka zabeležio Gustav Vajgand u naselju Đuvezni severoza-
padno od Lagadinskog jezera.* Filipović s pravom dodaje da »nema
sumnje da je nekada u Povardarju bilo vetrenjača«." Nikolić još sa-
općava kazivanje Dušana Nedeljkovića da je jedna vetrenjača za mle-
venje broća bila negde >u okolini Debra«," ali sam nisam mogao utvrditi
na čijem seoskom području.
Za vreme svog istraživačkog rada u Makedoniji sam imao prilike
da zapišem još nekoliko novih podataka o mestima na kojima je bilo
1 Milenko S. Filipović: »Vetrenjače u Južnoj Srbiji«, u Vardaru 352
(u Skoplju: 1935 I, 17), na strani 4 (skraćenica: Vardar, 4). Taj podatak prenosi
i Rajko Nikolić u radu »Vetrenjače u Jugoslaviji«, u Radu vojvođanskili
muzeja IV (Novi Sad, 1955; skraćenica: Rad IV), 98. U skraćenom oblika je taj
podatak objavljen i u Filipovićevu radu »Severna veleška sela«, u Srp-
skom etnografskom zborniku (skračenica: SElb) LI (Beograd, 1935), 548 (brdo
»Veterna Vodenica« se pomin je i na strani 492). Na oba mesta kod Filipovića
i Nikolića stoji »vodenica na vetar«, ali sam ja označio kao što kažu sami me-
štani: »veter« (ne »vetar«).
2 SEZb U, 54J.
3 Vardar, 4; Adolf Struck:' Makedonische Fahrten I, Chalkidike (Wien
und Leipzig, 1907), 14; Rad IV, 99.
* Rad IV, 98—99 (ja sam upotrebio makedonsko narodno ime Đuvezna
umesto »Đuvešnja«), — Gustav Weigand: Die Aromunen I (Leipzig, 1895),
125.
5 Vardar, 4; Rad IV, 99.
« Rad IV 99 i 110.
317
Branislav Rusić
vetrenjača, ali da i od jednoga živoga gradioca vetrenjača doznam
znatno više pojedinosti o toj vrsti mlinova.
Na jednoj uzvišici u potesu Stragi u Mramorecu u Debrci, na putu
ka Turju, godine 1947me sam video čvrsto ozidanu četvrtastu vetrenjaču
čija su krila bila od železa, u obliku vodenična kola, s iskošenim perdma;"
ali pošto je bila zaključana, nisam mogao da vidim i njene unutrašnje
delove.'" — Doznao sam da je jedna vetrenjača bila i na zemljištu
ohridskoga sela Konskog, na zapadnim stranama Galičice. Vlasnik je
bio Paunko Ljambeski. Njemu je na mestu Broju 1942ge god. sagradio
Dragi Zimoni, stolar i negdašnji graničar u području Ohridskoga jezera,
stanovnik obližnjega sela Peštana, a poreklom od Caoka u Srbiji. Zimoni
je bio u Slovenačkoj i negde u njoj video vetrenjače, a 1942ge god. mu
je došla do ruku nekakva »knjiga« o tim mlinovima, pa se prihvatio da
ostvari Paunkovu želju. Zidove je napravio od kamena, a krila od že-
leznih »perki«, sUčna vodeoiičkom kolu, koja su se mogla upraviti na
stranu odakle duva vetar. Unutrašnji uređaji su većinom bili železni i
njih je, po Zimonijevu nacrtu, izradio neki kovač u Ohridu. Paunko je
za tu vetrenjaču potrošio 250.000 levova. Na njoj je vlasnik samleo samo
»osmak« žita: vetar je duvao velikom jačinom, pa su se krila sa mlin-
skim uređajima počela da okreću veoma brzo, a okretanje se nije moglo
usporiti, pa ih je iščupao i pokvario. Vlasnik i gradilac kažu da je bilo
i neke greške u izradi velikog i malog točka (»bukleta«, koje je imalo
manje zubaca nego što bi trebalo da ih ima). Paunko i Zimoni su želeli
da je poprave, ali su ih ratne neprilike sprečile da se prihvate toga
posla. Tako je vetrenjača ostala napuštena, pa su mnoge njene delove
razneli meštani. Paunko je na tome mestu kasnije podigao plevnju.'^'*
— U Evli, selu nedaleko od Resna u Prespi, je »bila vodenica na vetar«
na mestu Kuli, koje je na brežuljku. Tu je nekada bila »turska kula«
(visoka i čvrsta kuća nekoga bega, vlasnika poljskog imanja ili čitluka)
i u njoj vetrenjača. — Tokom leta 1949e sam u Srpcima, selu Polja sapar-
skoga, severozapadno od Bitolja, zapisao ime jednoga potesa na uzvišici
»Vetrivi vodenici«, na kome su nekada, po kazivanju meštana, bile ve-
trenjače. — Južno od Prilepa, na području sela Marula, jedno brdo
ogranka Selečke planine ima naziv »Vetra vodenica«, za koje tamošnji
seljani kažu da je ranije »bila vodenica koja rabotela na vetar«." — Još
iz detinjstva znam da je jedna vetrenjača (»vodenica na vetar«) bila u
Prilepu, na njegovu zapadnom kraju, neposredno do puta-koji vodi ka
' Rad IV, 99 i 110.
"a CuG sam da ju je vlasnik Trajče Paunoski, negdašnji pečalbar u Bugar-
skoj, sagradio 1945će godine i da je mleo žito, ali je bila oštećena u toku Oslobo-
dilačkog rata naroda Jugoslavije.
Prema naknadnim podacima mesnog učitelja Mileta Simovskog. Može
biti da je ta »knjiga« došla Zimooiju posle 1928e godine preko nekog učenog lica
i da se odnosi na članak Franje Baša o vetrenjačama u Sloveniji, objavljenog u
Glasniku Etnografskog muzeja u Beogradu, knjizi III (za 1928).
^ Ovaj podatak mi je ljubazno ustupio moj drug Jovan Trifunoski, profe-
sor univerziteta u Skoplju.
318
Negdašnje vetrenjače u Makedoniji
sadašnjoj železničkoj stanici pa se odvaja prema Kruševu, u negdašnjoj
Ulici vojvode Putnika i sadašnjoj Lenjinovoj, 79. Njen je vlasnik i gra-
dilac bio Đore Mečka (umro 1946e godine u svojoj oisamdeset i četvrtoj
godini). Nju je sam napravio 1910e godine po ugledu na vetrenjače u
Rumuniji (svakako u Dobrudži), gde je bio na pečalbi. Vetrenjača je bila
u običnoj kući na sprat, ali je imala krov u obliku široke kupe (>kube«)
i platnena krila (»vetrilo«), koja su bila stalno okrenuta Markovim ku-
lama (severu). Imala je vreteno i osovinu od topolova, a točkove (»čar-
koi«) od bukova drveta. Mlela je većinom prekrupu (»preboj«), a radila
e nekoliko meseca, sve do trenut:ka kada je dubnuo jak vetar, iščupao
trila i odneo ib do Pustoga sokaka u Bavčama. Vlasnik je potom ve-
trenjaču prepravio u suvaču (»vodenica so kojn«), koju je okretao konj
ili bivo, i drvene točkove i osovine je zamenio železnim delovima, koji se
još vide na njenu starom mestu. — U predelu Strumice, u podgOTskom
selu Banskom, ima uzvišica po imenu Dejirmen jeli, što, prevedeno sa
turskog, znači »vetrenjača«, koja je, po kazivanju najstarijih meštana,
tu bila »u tursko vreme<c — U Budinarcima u Maleševu je oko 1918e go-
dine napravio vetrenjaču (»vodenica na vetar«) neki kaluder i iguman
mesnog manastira Varnava, koji je bio od roda Litajkovaca. Napravio ju
je prema vetrenjačama u Svetoj gori, u kojoj je bio nekoliko godina. Bila
je na brdu, na mestu Maslinki (»Maslinka«). Imala je okrugli oblik, vrh
kao »kalbalarija« (zvonik) i četiri krila sa platnom od »amemkana«. Na
položenu osovinu krila je bilo okomito drveno kolo sa zupcima, koji su
ulazili u ižljebljenu glavinu drugoga vretena, čijom se »prplicom« pokre-
tao gornji kamen vetrenjače. Ali taj mlin nije bio dobro napravljen, i zato
je radio kratko vreme. — U nedalekom maleševskom selu Smojmirovu je
oko 1920e godine meštanin Tase Đordoski, po ugledu na vetrenjaču u
Budinarcima, sam sebi napravilo »na vetar vodenica«. Zgradu nije bio
sazidao za vetrenjaču, nego je svoju čatmaru i pletaru prilagodio za
takav mlin i sve delove smestio na tavanu i krovu u obliku široke kupe
(»kube«). Za građu i rad pomoćnika je izdao oko sto turskih zlatnika
(»sto liri, sose kubeto«). I kada je počela da melje, cela se kuća tresla i
drmala, pa je sve ukućane uplašila da se ne sruši. Zato je mlela samo
desetak dana, pa je tako stajala neupotrebljena do između 1930e i
1932ge godine, kada su je crvi razjeli, a vlasnici drvenu građu pogoreli ili
upotrebili za druge predmete u kući.^
Moji izvori iz naroda nisu ništa više znali da kažu o vetrenjačama
na potesima svoga sela, a sam nemam pouzdanije ili jasnije slike o dru-
gim vetrenjačama koje sam pomenuo. Ali najviše podataka o vetrenja-
čama imam iz severozapadnog oboda Ovčega polja, pa ću njih izneti sa
više pojedinosti. Kada sam 1955e godine proučavao tamošnje suvače,
doznao sam da je njihov gradilac iz Krušice Trajko Kitanovski Dupkar
u isto vreme napravio sebi i još nekima u susestvu i vetrenjače. Pošto je
za vreme moga boravka u Krušici bio na tržištu u Svetom Nikoli, ja sam
« Videti i u Radu IV, 99 i 110.
319
Branislav Rusić
od njega dobio veliki broj obaveštenja preko pisama. Ona sadrže izraze
srdačnog oduševljenja što se našao neko da piše o njemu^" i da javnosti
skrene pažnju na njegov rad;^^ zatim imaju iscrpne podatke o građenju
vetrenjača, s opisom i prilično veštim crtežima svih dolova; u njima
traži da mu bez ustezanja pišem za sve što mi ne bude bilo jasno iz
njegovih saopćenja;^^ napominje da bi, kad otopU, rado došao u Skoplje
da mi lično objasni sve što treba za »ovije đavolsiki raboti« (vetrenjače),
i da je spreman, ako zatreba, da sagradi još neku vetrenjaču u prirodnoj
ili u smanjenoj veličini, za sam grad ili za neku ustanovu.Zato vredi
navesti i više njegovih misli i objaviti neke njegove crteže. On je u
svome selu i u bližoj i daljoj okolini poznat kao zidar, stolar, kolar,
kačar,^^ samardžija,^' gradilac vodenica (potočara), suvača i vetrenjača
u tri oblika,'samouki krojač narodnog odela (»terzija«) i krznar (»ćur-
čija«), i u svojoj osamdeset i prvoj godini (u toku 1956e godine) je još
radio na mnogim tim poslovima.^' Pismen je (učio je sedam godina). On
1" I duhovito kaže: »Koga će go čitaš pismovo, malko da se nasmeješ: ti si
se zakačil kako za kupina za deda-Trajka«.
" »... bilo -tursko, bilo srpsko, bilo bugarsko, a nikoj ne pogledna u mojata
izdelija i majstorija. Sega ti si došel u mojeto selo i si poglednal u ... vodenicite,
bilO' konjska bilo veterna, i ti si pružil ruka na mojata majstorija«. »Ti si zemal
zvonec nad mojata majstorija da se čuje ne do Veles i do Štip, tuku tam na
daleko«, jer je to »za spomen, posle mojata smrt«. »Ti se boriš za nekoj spomen
da ostane«.
•2 »Svaki dan da mi se javiš mene, neje za zlo«, i da ga time ne mogu ni-
kako uznemiriti (»nemoj da si na taj misal, dragi moj...; ja nesam taj čovek da
gledam da mrkne i da sonne«, — jer mi je javio da je bio oduševljen mojim
člankom o suvačama i da od radosti nije spaVäo cele noći: »ja sam se zara-
duval i sroeto mi tupašc od volja i prijatnosti«).
»Ako je važno za državata, ako vi treba takva stvar, da mi donesete
deset gredi, 30 do 40 stici i edno železo od četiri santi [metra] debelo, dolgo eden
i pol metar, i šajki deset do petnaest kila, i lamarina za krov, kolku će trebe,
na eden avtomobil u mojeto selo, ja će najdam majstori (ja ne možu da rabotim,
tuku da im kažem kako da rabotiv). U selo će gu napravim, pa na eden traktor
za Skopje, — neka gledav koj oće. Da bidem živ da napravim edna veterna
vodenica, togaj će vidite sve kako se vrte sosve krov i čatijata i krilata, i da
mele, da ne zapre kamenot. Ako vi trebe za u muzej ili u park, ili isterajte gu
na Gazi-Baba, koj saka da vidi neka gleda, — i to da bide mala, da može da
se nosi na špediterska kola, da bide visoka dva metra bez krov i široka da bide
okolu dva metra«.
" »Kačarluk sam naučil za eden den: prašal sam eden dedo Ando kako se
kroji burilo; on mi kazal sve što se meri, taka se struga, — i za eden den na-
pravi buriloto. Jutroto me vika za ortak, da rabotime zaedno«.
»Ja sam 81 godina i deneska pravim samari za konji i drugo nešto«.
1^ »Sega znam kako trebe od tri vrsti veterni vodenici,... i na voda od tri
vrsti, a i konjski vodenici od tri vrsti«. Suvače su bile u obliku kao na snimcima
u mome radu »Suvače u Makedoniji«, u Glasniku Etnografskog muzeja u Beo-
gradu (skraćenica: GEM) XVIII (Beograd, 1937), 1-20, na stranama od 3 do 7,
zatim kao u opisu na strani 10 (konj u prizemlju, a mučnjak i kamenje na
spratu), i konj i mučnjak sa kamenjem u prizemlju, ali udaljeni jedan od drti-
goga tako da je konj prelazio preko »mosta« nad prenosnom polugom.
" Videti njegovu sliku i nešto o njemu u GEM XVIII, 11. Dva poslednja
zanimanja je naučio za tri godine. Njegovi meštani kažu da mu je svaki posao
išao vrlo lako i brzo, jer je sve slivatao i razumevao.
320
Negdašnje vetrenjače u Makedoniji
je bezmalo sve te poslove naučio od svoga deda Koleta i oca Dimeta,
i nije bio nigde izvan svoje uže zemlje (»cela okolina znae da ja nigde
nesam bil u stranstvo«).
Trajko se pedeset i pet godina (to jest od 1901ve do 1956e godine) za-
nima građenjem potočara i suvača, a sa vetrenjačama je počeo znatno
docnije. On je pre trideset i šest godina (to jest oko 1920e godine) došao
u vezu sa nekim čovekom (čijega se imena ne seća) iz Bašina Sela više
\ elesa i sa njim razgovarao o raznim vrstama mlinova. Taj Bašiuoselac
je Trajku recima opisao kako izgledaju vetrenjače koje je video negde
u okolini Soluna i istakao da se mogu okretati na stranu odakle dolazi
vetar (»na sekoj veter može da se vrti celata veterna vodenica i da ne
sopre«). Ta je misao silno obuzela Trajka i odlučio je da je ostvari u
svome selu po delimičnom ugledanju na suvače i na uzdušne čegrtaljke
za plašenje ptica po gradinama i njivama. »Toa nešto ja turi u glavata
mi, počna da mislim kako bi moglo i ja da napravim, pošto našeto selo
voda nema. Mislil sam tri meseca; nacrta eden plan«; potom je spremio
sve što treba od građe i oruđa za rad, pa je opočeo da gradi i zida. »Koga
počna da pravim taja belja, ne me vaća son ni den je ni noće!« Napravio
je i krila, ali sa njima nije bio dobre sreće. »Ja sam gi napravil prvo
kako za vodenica na voda, ama ne se primi ja; na veterot šakalo drukše.
Tri puti prepravi krila; ne se prima na veterot. Eden put mi tekna:
»Čekaj, će pravim ovaka!« Koga bevme ovčari, pravimo od tenećija da
ni tropa na trloto, da ne dojde valkot. Od tuka otido na Veles, kupi beli
vreći i sidžimi (dado sto dinara), dojdo od Veles, soši gi krilata, namesti
gi, pa sam došel doma da poručam. Sedna da pravim cigara, slušam
nekoj glas, nekoj vikot: »Izlazajte, ženi, da vidite kako se vrti kumaši-
novata vodenica!« Toa je bila edna baba Vida, naša kuma. Odma stana
ja da viđam što je toa. Koga da viđam, krilata ne se vidat od sila i počna
da gi krši krilata, pošto ne beja dobro pokovani. I od toga j sam rekol:
»Ovoa će bide nešto!« Posle razbra sve kako trebe, pa sam kupil osam
metra šatorno platno, i počna da raelja. Koga se primija krilata, za pet
do šest minuti na dobar veter somle trieset kila žito«. Na njoj je mleo
oko šest godina. Krušičani su stalno gledali, a stanovnici susednih i
daljih naselja su vrlo često dolazili da vide kako radi i melje Trajkova
vetrenjača. U leto 1922ge godine ga je pozvao u obližnje selo Sopot
Andon Stefanovski Surtuk da i njemu sagradi vetrenjaču, i Trajko ju
je završio s uspehom. Ali njen položaj nije bio pogodan (brdo sa jedne
strane joj je zaklanjalo najbolji vetar, a Andon nije imao drugo zem-
ljište), te je radila vrlo retko, dok je vlasnik nije zapustio i posle osam
godina sasvim uništio. Građenje vetrenjače je privuklo i svećenika Stoj-
četa Madžarskog iz nedalekoga Pavlešenca. Poučen iskustvom i izvež-
ban sa prve dve vetrenjače, Trajko je ovu treću vetrenjaču napravilo
na mestu Solistu u potesu Zabela početkom 1923će godine, sa malom
razlikom od prve dve, od kojih je najvidnija bila u krilima, jer su bila
od tankih daščica. Vetrenjača je mlela pet godina, kada je iznenada
21   Slovenski etnograf 521
Branislav Rusić
duhiiuo vrlo jak vetar, a vlasnik nije znao kako da uspori ili da zaustavi
okretanje krila, pa se od velike brzine gornji kamen nad mučnjakom
slomio na četiri dela i od sile je jedan odlomak iskočio sa donjega kamena
i udario o zid vetrenjače, drugi je poleteo ka vratima, probio ih i pao na
put tri koraka od njih, gde i danas (u leto 1962ge godine) leži na tlu. dok
su ostala dva dela popadala oko mučnjaka. Oslobođena toga tereta, krila
su se počela okretati još većom brzinom, dok se jednoga trenutka nisu
polomila i popadala nedaleko od vetrenjače. Vlasnik je nije obnovio.
Vremenom se raznela drvena građa, a zidovi počeli da ruše, pa sada
stoje samo neki njeni tragovi. Od toga događaja sa vetrenjačama u
Krušici, Sopotu i Pavlešencu nije ni Trajko niti ko drugi napravio novu
vetrenjaču, a mesne potrebe u mlevenju su zadovoljavale suvače, čiji je
broj jedno vreme bio prilično velik.
Kada je pravio vetrenjače, Trajko je uza se imao bar tri pomoćnika.
Njih je bio dužan da nađe i plaća vlasnik vetrenjače. Pomoćnici su ra-
dili po upustvu Trajkovu u sečenju i deljanju drva i dasaka, a potom
i u zidanju zgrade. Za svoj rad je Trajko dobijao dve hiljade, a pomoć-
nici po pet stotina dinara. Rad na jednoj vetrenjači osnovnog oblika je
trajao dva meseca i petnaest dana. Za svoju, prvu vetrenjaču je Trajko
upotrebio deset debljih i jačih greda, koje je postavio uspravno tako da
je donje krajeve malo ukopao u zemlju, pa ih je bočnim gredicama po-
vezao i pričvrstio, i tako dobio zidnu mrežu. Od dve takve grede je
napravio gornji pod, pa je njega prekrio daskama. Između greda i gre-
dica zidne mreže je potom uzidao kružno pedeset seoskih kola kamenja.
Tako je zid imao visinu četiri metra nad zemljom. U svojoj oisnovi je bio
debeo šezdeset santimetara, a naviše se sužavao ukoso i na vrhu imao
pola metra debljine. Zgrada je imala vrata i niže strehe prozor. Ta gra-
đevina u obliku zarubljene kupe je, bez krova, na svome donjem delu
iznutra imala u prečniku tri metra, a na gornjem kraju (»na gorno ram-
nište«) se njena širina sužavala na dva metra i četrnaest santimetara.
Preko zgrade je bio krov u obliku široke kupe, čija je osnova bila
ispuštena preko zida blizu pola metra svud unaokolo i sačinjavala
okruglu strehu. Visina toga »kubeta« je bila oko jednog i po metra.
Krovna mreža (»čatija«) je bila od dasaka, a preko nje je bio pokrivač
od pleha (»lamarina« ili »tenećija«). Na vrhu krova je bila usađena že-
lezna šipka sa pričvršćenim plehom u obliku zastave ili petla na dim-
njaku, po imenu »perka« (ili »signal«), kojom se određivao pravac kre-
tanja vetra i prema njenu položaju su se okretala krila vetrenjače na-
suprot vetru.*^ Krov je na jednom kraju strehe bio otvoren ili odvađen
i kroz tu rupu, koja je imala svoju nastrešnicu, virilo je »vreteno« sa
krilima na kraju. »Krila« su imala četiri kraka. Bila su duga šest me-
tara, a na krajevima šira nego na sredini (četrdeset i deset santimetara.
'8 GEM XVIII, 1 i 12.
" »Taa na kade će se vrti, će nateraš i krilata sose kube... so lostot što
[je] za klepanje kamenjeto«.
322
Negdašnje vetrenjače u Makedoniji
ili u obliku oštroga pravougloga trougla). Sa svaikoga krila su bočno bile
usađene i čvrsto ukucane bar četiri letve sa malom kosinom, a preko
njib razapeto platno, koje je konopcima (»sidžimi«) bilo na više mesta
jako vezano za gredu krila. Na drugom kraju, od vrha iskošenih letvica
do sredine krila (na vretenu) je bilo uže (»juže«) za koje je opet bilo
vezano platno. Kada bi duvao jak vetar, sva četiri užeta su se mogla
1. Spoljašnji izgled vetrenjače Trajka Dupkara
sa otvora na krovu popustiti i time bi se platno olabavilo i dobilo znatno
veću kosinu i tako smanjio pritisak uzdušne struje, ili bi se sasvim ot-
kačilo, čime bi vetar izgubio moć okretanja krila i vetrenjača bi se za-
ustavila. To podešavanje nije imala vetrenjača u Pavlešencu zbog krila
od daščica umesto od platna. Vreteno koje je držalo krila je bila če-
tvrtasta greda debljine do dvadeset santimetara, a dugo do dva metra
i četvrt i ležalo sasvim položeno. Na kraju kod krila je bilo zasečeno u
obliku manje kocke koja je ulazila u toliki isti otvor krila, sa dve okru-
gle drvene ploče Spreda i pozadi, od kojih je prva bila manja od druge.
Vreteno je na svojoj sredini i na drugom kraju imalo po jednu deblju
osovinu. Osovina bHzu krila je bila malo duža i zasečena i tu pritegnuta
u ležištu između dva ili tri dvojna trupca sa polukružnom vadom i sa
njima zajedno se oslanjala na položeno, okruglo, prilično debelo i po-
kretno »kolo« ili »trkalo«, — a suprotsa osovina je ležala u mipi grede
21*
323
Branislav Rusić
koja je kao prečka bila pričvršćena preko »gornoga kola« ili »trkala«,
ali je mogla biti i u ležištu okomite grede (»popa« ili »papaza«) koja je
držala krovnu mrežu i krov (»čatiju« i »kube« vetrenjače). Ta je osovina
mogla biti i od železne šipke. Kraj te položene ili okomite grede sa le-
žištem se račvala dva »krstaka«, oko kojih je bilo kolo od četiri gobele
(»tabani«), sa prečnikom oko metar i po. Sa gobela su virila sedamdeset
i dva zupca (»klina«; u jednini »klin«) u pravcu okomite grede ili le-
žišta. Položeno »kolo« ili >>trkalo« je imalo unutrašnji prečnik 214 a
spoljašnji 514 santimetara, tako da je kružni pojas bio širok koliko
i gornji deo zida (to jest pola metra), a debeo (ili visok) do dvadeset
i pet santimetara. Ovaj točak je nasred svoje širine imao četiri mala
drvena točka (»trkalca«) na jednakom ostojanju. Bila su ukopana u
četiri polukružne rupe sa bočnim drvenim osovinama. Ti točkici su imali
prečnik od oko jednoga desimetra a debljinu tri santimetra. Iznad donje
ravni toga »kola« su virili oko četiri santimetra. Gornja spoljašnja ivica
toga »kola« je bila malo zasečena i po toj površini su bile ukucane
daščice koje su sačinjavale kro\^lu mrežu i krov. Gradilac je pazio da
daščice budu dobro priljubljene uz kolo da ne bi vetar podilazio i vršio
odozdo pritisak na »kube« i da ga ne bi mogao podići i prevrnuti. Ispod
»gornoga kola« ili »trkala« je ležalo »dolno kolo« ili »trkalo« koje je bilo
jednake veličine sa gornjim kolom. Razlika je bila samo u tome što je
donji točak čvrsto i nepomično ležao na vrhu zida i što je na svojoj
sredini gornje ravni imao kružni žleb u obliku oluka (»oluk«; »bil je
olučen«) dubine tri a širine četiri santimetra. U nju su upadala četiri
točkica sa gornjega kola, ali tako da se oba kola ne priljube, nego da
između njih ostane mali prostor od oko jednoga santimetra, čime se
olakšavalo kružno kretanje gornjega točka sa krovom, okomitim zup-
častim kolom i vretenom sa krilima, a u isto vreme otežavalo jačem
vetru da podigne taj ceo pokretni deo vetrenjače. Sa sredine prečke
gornjega kola ili »trkala« se spuštala druga, ali tanja četvrtasta greda
duga metar i po, koja je u stvari bila vreteno maloga zdepastoga točka
od jednoga dela u obliku glavine koji se zvao »bukle«. Ta dva okomita
dela vetrenjače nisu prelazila težinu od petnaest ili šestnaest kilograma.
I to je vreteno imalo na gornjem kraju drvenu ili železnu osovinu (»sen«)
dugu između dvadeset i pet i trideset santimetara, tako da je njen zna-
tan deo virio pod svojim ležištem, koje je u stvari bilo duboka rupa
u gredi i delimično u »popu«, ne manja od dvadeset santimetara. To je
bilo potrebno zato da bi se vreteno sa »bukletom« moglo dići i skinuti
radi zamene »bukleta« ili klepanja kamenja. Vreteno »bukleta« je moglo
biti i celo od železne četvrtaste poluge od oko četiri santimetra, sa
zaobljenom osovinom gore, a sa zašiljenom u obliku kupe dole. »Bukle«
ili »vener« je bilo bočnim klinovima u vretenu pričvršćeno oko sredine.
Imalo je dužinu do četrdeset, a debljinu od trideset do petdeset santi-
metara, što je bilo u vezi sa brojem iskopanih »oluka« i napravljenih
zubaca ili postavljenih čvršćih drvenih oblica ili okruglih železnih ši-
paka (»perajki« ili »pirajki«). I kada je bilo izdubeno od jednog trupca
324
2. Presek vetrenjače osnovnog oblika
Trajka Dupkara
Delovi: 1, zid; 2, pod ili jsredno ramnište«, >du-
šeme«; 3 i 3a, j^dolno kolo« ili »trkalo« s »olukom«;
4 i 4a, jgorno kolo« ili istrkalo« sa dva 3>irkalca«;
5, greda na sgornom kolu« koje ima  dva ležišta;
6, >pop< ili »papaz«; 7, krov sa krovnom mrežom
(3>kube« i »čatija«); 8, nastrešnica nad vretenom;
9,   »perka«   ili   s-signal«;   10,   krila;   U,   svreteno«;
12; »kolo« sa zupcima (3>klinovi«); 13, ležišta srednje
osovine vretena; 14, j^bukle« ili »vener« (s osovinom
od železa ili i>senom«); 15 i 16, s'gorni i dolni
kamen« sa >prplicom« između njih; 17, »koš« sa
j-čaŠkom«, »vrteškom« ili »prešljanom« i s^tresalkom«;
18, »muČnik«; 19, »lastavica« (železna); 20, »baba«;
21, »slabiča« (lestve)
5: Trajkov nacrt vetrenjače osnovnog oblika — 4: Trajkov nacrt vetrenjače
drugog- oblika — 5: Trajkov nacrt vetrenjače treće (pokretne) vrste — 6: vreteno,
zupčasti točak: i »gorno kolo« ili >.trkalo« vetrenjače gledane ozgo (nazive de-
lova videti kod crteža 2) — 7: »gorno kolo« sa točkićima za lakše obrtanje,
gledano ozdo (nazire delova videti kod crteža 2) — 8: »dolno kolo« sa kružnim
žlebom, gledano ozgo (nazive delova videti kod crteža 2)
Negdašnje vetrenjače u Makedoniji
i kada je bilo od dodatih drvenih ili železnih zubaca, »bukle« je na oba
svoja kraja imalo po jedan čvrsto naglavljen železni obruč (»čember«;
»dva čembera«) radi zaštite od pucanja i ispadanja »perajki«. Donji deo
vretena je ležao na sredini donjega kamena (»dolni kamen«), preko okru-
gle ili malo četvrtaste železne poluge od tri santimetra a duge četrdeset
santimetara, koja je na gornjem kraju bila levkasto udubljena, tako
da je u taj levak ulazio donji kupasti završetak (»bocka«) vretena sa
»bukletom«, i u stvari sačinjavao »lastavicu« (ležište). Ta železna šipka
je bila provučena kroz šuplju drvenu oblicu po imenu »gužel'«, koji je
opet bio čvrsto usađen u rupu donjega kamena, i ispod kamena, njegova
postolja i poda izbijala na debelu četvrtastu gredu, u koju je bila uvu-
čena. Greda je okomito stajala na »babi« (koja je imala »starec« i »po-
digač«), a »baba« je ležala na zemljanom pođu, to jest na najnižem delu
vetrenjače. Donji kamen je bio nepokretan i ležao na četvrtastom pro-
storu od trupaca visokom do pola metra, koji se produžavao u ograđeni
mučnjak (»mučnik«). Više donjega kamena je bio »gomi kamen« sa ve-
ćom rupom u sredini, u koju je ulazilo gornje vreteno i padalo žito iz
»časke« i »koša«, potresano »tresalkom«. Kamenovi su imali osamdeset
santimetara u prečniku a do dvadeset i pet u debljini. Gornji kamen je.
na donjoj ravni oko rupe imao isklesano poprečno udubljenje u koje je
ulazila železna »prplica« i pokretala ga gornjim vretenom. Ona se
držala železnim klinom (»klinče«) koji je popreko ulazio u rupicu vre-
tena iznad kupasta vrha (»bocke«). Kamenje s ostalim uređajem za mle-
venje je bilo na podu (»dušeme«) od greda koje su se držale na zidovima
vetrenjače i dasaka preko greda. Na tome podu je na jednome delu blizu
zida bio otvor za penjanje i silaženje, za što su služile drvene lestve
(»slabiča«). Tako je izgledala prva Trajkova vetrenjača (videti crtež
1 i 2). On je nju kasnije malo uprostio na taj način što je »babu« i
ostale delove nad njom postavio na gornji, drveni pod (videti crtež 3).
Pošto je kod nje »bukle« imalo sedam »perajki«, kamen se okretao deset
puta kada bi krila napravila jedan obrt.
Trajko je bio napravio još dva oblika vetrenjače. Kod »drugoga
sistema« je na donjem delu uspravnoga vretena sa »bukletom« postavio
još jedan točak sa trideset i šest zubaca koji je pokretalo drugo »bukle«
sa šest »perajki« i gornji kamen više toga dodatka, pa je tako ličio na
uređaj suvače.^" Kod nje se na jedan obrtaj krila gornji kamen okretao
šezdeset puta.^^ On se u pravljenju toga oblika ugledao i na točkove
časovnika (»tova je prezemeno od saatot«). Kada je vetar bio slabiji,
Trajko je menjao prvo »bukle« i stavljao drugo sa više »perajki«. Ako
bi imalo osam, kamen bi se okrenuo pedeset i četiri puta; ako devet,
četrdeset i osam; ako deset, četrdeset i dva; ako šesnaest, dvadeset i če-
^ Videti GEM XVIII, 4-8, snimke 3, 5 i 6 i crtež 2.
^] To je Trajko ovako objasnio. Točak sa 72 zupca okrene »bukle« sa sedam
»perajki« deset puta; a njegovo manje kolo sa 36 zubaca okrene još šest puta
manje »bukle« sa šest »perajki«, što znači ukupno 60 puta.
326
Negdašnje vetrenjače u Makedoniji
tiri, — i tako dalje, što znači da ukoliko je prvo ili glavno >bukle« manje
(sa manjim brojem »perajki«), ukoliko će se kamen okretati više; a broj
njegovih obrtaja će se smanjiti ako »bukle« bude veće (sa više »perajki«).
Trajko je imao na raspolaganju deset veličina »bukleta« (od sedam do
šesnaest »perajki«). Ukoliko je stavljao veće »bukle«, utoliko je prvo
zupčasto kolo (»trkalo«) sa vretenom krila morao pomerati dalje od
sredine vetrenjače, a to je postizavao premeštanjem ležišta pod strehom.
Za taj oblik sa dva »bukleta« Trajko smatra da je najbolji, ali da se
teže i duže pravi, zahteva više građe i jači vetar (osobito ako se postavi
najmanje glavno »bukle«). 1 ova vrsta vetrenjače je imala prizemlje od
nabijene zemlje i sprat od greda i dasaka na kome je bio ceo mlinski
uređaj (videti crtež 4). — Treći oblik vetrenjače je imao mlinski uređaj
kao i kod prvog oblika koji ima »babu« neposredno pod kamenjem i
mučnjakom, ali je razlike bilo samo u zidovima i u spoljašnjoj gra-
đevini. Ona je imala postolje ozidano kamenjem u visini do pedeset a
u prečniku blizu sto pedeset santimetara, sa čije se sredine dizala jaka
greda, znatno deblja od svih ostalih, koja se završavala visokom i pu-
nijom osovinom. Na nju je bila nataknuta prilično široka i debela greda
na koju se oslanjala cela kružna vetrenjača sa zidovima od greda i da-
saka. Od osovine koja je držala vetrenjaču se malo ukoso pružala dugačka
greda i kroz ugao između poda i zida izbijala napolje, pa se oslanjala
na zemlju preko maloga točka. Ako je postolje bilo više, pa se nije lako
moglo popeti u vetrenjaču, ta poluga je bila dvostruka, pa je na spoljaš-
njem delu imala poprečne gredice i služila kao lestve za penjanje na
pod i silaženje sa njega. Pomeranjem toga točka oko postolja vetrenjače
dobijao bi se željeni položaj prema vetru (videti crtež 5).
Drveni delovi mlinskog uređaja vetrenjače su se pravili od raznog
drveta: krila, vreteno, krstovi, gobele i »bukle« samo od bresta, a zupci
»od gabar«; ali su, u nedostatku takva čvrsta drveta, jedino krila i vre-
tena mogla biti od hrastovine, od koje su bili svi ostali delovi. Za nji-
hovu obradu su se upotrebljavala ista oruđa za rad kao i za suvače.
I izgled pojedinih drvenih delova (sem prvih pokretačkih) je bio bez-
malo jednak izgledu kod suvače. Nije bilo nikakve razlike u srestvima
za podmazivanje osovina i ležišta, u načinu za dobijanje sitnije ili krup-
nije meljave, ni u dobijanju ujma. Malo se drukčije radilo samo prili-
kom vađenja gornjega kamena vetrenjače prvog i trećeg oblika radi za-
mene ili klepanja: najpre bi se »babom« preko donjega drvenog ili
železnog oslonca podiglo gornje vreteno sa »prplicom« i kamenom toliko
da se podmetne drvena poluga (»lost«) i napravi zev izmeđvi oba ka-
mena; potom se izvuče »klinče« nad »bockom« i tako ispadne »prplica«,
čime se oslobodi uspravno vreteno sa »bukletom« od gornjega kamena;
dalje se rukom digne vreteno i udalji od kamena, — i najzad se druga
poluga uvuče u rupu gornjega kamena i njome postavi u željeni položaj.
1 klepanje se vršilo istim oruđem kao i prilikom klepanja suvača.^^
^2 O svemu tome videti u GEM XVIII, 9-10.
327
Branislav Rusić
Prva i druga vrsta vetrenjače se pokretala prema vetru pomoću jače
grede, poluge ili oblice (»lost«) pritiskom na »gomo trkalo«, kojom pri-
likom se na četiri to;čkića lakše dobijao željeni položaj celoga goimjeg
uređaja sa krilima.
Nisam uspeo da zabeležim da je bilo nekih posebnih običaja (slave,
proslavljanje Svetoga Nikole i Čistoga ponedeljka) u vezi sa radom
vetrenjača. Jedino znam da su starija lica terala decu od tih mlinova
da ih ne bi zakačila krila plašeći ih pričama da gore oko kola »ima
đavoli«.
Danas u našem delu Makedonije nema vetrenjača; ali se, prema po-
dacima koje sam naveo, govori ili pouzdano zna da ih je bilo u devet,
a može biti u jedanaest (ili u više) njenih predela: u Debrci (jedna),
u Polju ohridskom (jedna), u Prespi (jedna), u Saparskom polju (jedna),
u Polju prilepskom (u Prilepu i južno od njega, dve), kraj ušća Pčinje
u Vardar (severno od Velesa, tri), u strumiokom Podgoru (jedna), u
Maleševu (dve) i na severozapadnom obodu Ovčega polja (tri), a vero-
vatno još i u okolini Debra (jedna) i nedaleko od desne obale Vardara
više Velesa (jedna). Tako se zasada zna da je njihov broj bio petnaest,
ako ne sedamnaest; ali može biti da će se iz mesnih imena seoskih po-
tesa otkriti još neka. Njih su seljani i građani pravili samo u naseljima
brdskih krajeva, u kojima nema potoka i reka za pokretanje vodenica,
ili, ako je izuzetno u ravnici, gde voda nema veći pad za njihovo po-
kretanje, — ali u kojima su česti vetrovi. Njih su gradili meštani Make-
donci: jedni po neposrednom ugledanju na vetrenjače u Rumuniji (za-
čelo u području Crnoga mora; na primer, vetrenjača u Prilepu) i u
grčkom delu Makedonije (u području Maleševa), a drugi po kazivanju
ooveka koji je video vetrenjače u Makedoniji oko Soluna (na obodu
Ovčega polja) ili u Slovenačkoj (u Konskom blizu Ohrida). Ime vetre-
njače u strumičkom Podgoru ukazuje na neko tursko poreklo ili vlas-
ništvo, dok je vetrenjača iz Debrce zamisao pečalbara u Bugarskoj.
Spoljašnji izgled, unutrašnji sklop i načelo okretanja i mlevenja
ovih makedonskih vetrenjača se ne razlikuje mnogo od općih oblika,
sastava i rada drugih vetrenjača u susednim ili daljim zemljama
od Makedonije, to jest u ostalim područjima Jugoslavije, u Rumuniji,
Bugarskoj, Grčkoj i Allbaniji; ali u pojedinostima se na njima uočavaju
drukčiji oblici i delovi i na krilima, i na krovu, i na zgradi, i na ćelom
unutrašnjem uređaju mlinskom.^^ Vetrenjače Trajka Dupkara su u svo-
joj unutrašnjosti imale mnoga obeležja njegovih suvača,^* a time su
prestavljale posebne mesne odlike.
2' Videti u Radu IV, 97-114 i navedene spise o vetrenjačama u Jugoslaviji
i drugim zemljama; slike vetrenjača u Mikonosu u Grčkoj koje imam kod sebe;
Detailbeschreibung von Albanien, 1. Teil (Wien, 1900), 318 (tu je navedeno deset
vetrenjača u Kavaji).
^ GEM XVIII, 1-12.
328
Negdašnje vetrenjače u Makedoniji
Vetrenjače u Makedoniji su se počele razvijati u vreme kada se
privreda zemlje postepeno uzdizala. Tada je u mnogim naseljima rastao
broj i drugih vrsta mlinova (potočara, »vardarki«, suvača, pa i savre-
menijih na vodi, pari i struji), i zbog njih se nisu mogle usavršavati
i održati. Tako su postepeno i nestale, a na njih je ostala samo uspo-
O poreklu vetrenjača u Jugoslaviji je Nikolić naveo dosadašnja
razna mišljenja i iskazao svoje gledanje na njih,^** ali pitanje postanka
njihova u svetu još privlači mnoge naučne radnike,^' i začelo će mu se
posvećivati još pažnje. Ja sam ovde ukazao samo na neka poznata ugle-
danja koja su imali makedonski gradioci vetrenjača, bez ulaženja u po-
jedinačna poreden ja.
*
Sve sam crteže izradio' pretežno na osnovi nacrta, opisa i objašnjenja iz pisma
Trajka Dupkara. Crteže 3, 4 i 5 sam precrtao skoro bez ikakvih izmena u veli-
čini i obliku od Trajkovih nacrta, koji su iscrtani crnom pisaljkom, — a 6, 7 i 8
sam smanjio koliko je zahtevala veličina i razmera crteža 2. Osobito ističem sa
kolikom je željom za jasnošću i tačnošću Trajko iscrtao oba »kola« ili »trkala«,
na crtežu 7 i 8: u njegovu nacrtu »gornoga kola« je na četiri mesta prosekao
hartiju, uvukao po jedan točkić od kartona i svaki vezao po sredini koncem
tako da je lako shvatiti njihov položaj (iako kraj nacrta dodaje: »OvO' je teško
da se rastumači bez mene«). — Svi crteži ovde su znatno smanjeni.
^» Videti moj kratak napis »Vodennici na veter« u Novoj Makedoniji od
1956 III, 4, na prvoj strani »Zabavnog priloga« IV, 61.
26 Rad IV, 103, 105—109.
" Videti o tome prvu glavu (»Concerning Windmil History and Inven-
tions«) knjige pisca Stanley F r e e s e Windmills and Millwrighting (Cambridge,
1957), 1-16, — i jedan od najnovijih članaka J. Gre li er-a »Notes et refle-
xions ä propos du moulin ä vent« u L'Ethnographie 55 (Paris, 1961), 26 do 34,
osobito od 29 do 31.
529
Branislav Rusić
Summary
THE FORMER WINDMILLS IN MACEDONIA
There are no longer any windmills to be seen in the Yugoslao Macedonia
today; they existed, however, during the second half of the XlXt'i century and
' up into the late 1930's. On the basis of some of the published material as well
as through his own findings, the author gives evidence of a former existence
of at least 13 (possibly 16) windmills in the area.
Several places where formerly windmills stood still bear in their names
local words denoting the windmill. In the region of Malešeoo, in the eastern
and especially in the north-western part of Ovče pole in Central Macedonia,
there are still a few ruins os such windmills. Moreover, a few years ago an old
millwright, Trajko Dupkar by name, mho came from the village of Krušica
(close to the town of Sveti Nikole) was still living in the same region. All the
.sketches in the present study as well as the largest part of the data published
in it, are based on his pencil drawings and tlie material obtained from his
letters.
530