Број 40.
Одвса, 11. децембра 1916. год.
Год. 1.
ОРГАН ЈУГОСЛОВЕНА У РУСИЈИ.
ИЗЛАЗИ СВАКЕ НЕДЕЉЕ. НОВАЦ И ПИСМА ШАЉУ СЕ НА УПРАВУ сСЛОВЕНСКОГ ЈУГА» У ОДЕСУ, РЕМЕСЛЕННАЛ УЛИЦА 4, КВ. 23.
ТЕЛЕФОН 51—67. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ИСТОМ СТАНУ. РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРА-ТзАЈУ, НЕПЛАЂЕНА ПИСМА СЕ НЕ ПРИМАЈУ.
ПРИОПЋЕЊА СЕ НЕ ПРИМАЈЗ'. ПРЕШЛАТА ИЗНОСИ ЈЕДНОГОДИШЊЕ 6 Р., ПОЛУ-ГОДИШЊЕ 3 P., A ПОЈЕДИНИ ВРОЈЕВИ 10 К.
Jednome narodu treba da se ujedini — robu treba da se oslo-bodi.
I diže se mnogostoljetni rob. stresa sa sebe lance, raskida okove ropstva — hvata se u kolo slobodnih naroda.
Predstavlja se svijetu jeancm jedinstvenom, novom šilom, jednoga duha, jedne misli, jednoga srca, jednih težnja, jednih zahtjeva.
Doslije troimen — u budućnosti nositi će jedno ime koje će mu nadjeti njegov sopstveni duh, njegovo srce i njegova pamet.
Iz troimenoga i trojeainoga naroda stvori će se — jedan.
Iz trojedinoga Oca, Sina i Duha sastoji se Trojedini —
Bog!
I od Njega, toga našega dragoga vjekovnoga patnika, rastrajanoga troimenoga oca stvorio se jedan i isti — jedinstveni
Narod!
Od trojstva ostadoše mu samo tri — vjere!
Tri vjere u — jednoga Boga!
Samo za to da Ga na tri načina slave i veličaju.
A On svejedno ostaje vazdan samo jedan i isti, Veliki Svemogućf Bog! '
I u nama, u našim srcima, dušama i umovima za sve vjeke vjekova ostaje samo jedna Velika, Silna, Nesalomljiva i Beskonačna Vjera —
Vjera Narodnoga Jedinstva!
S njome susrećemo «U sej vrime godišća — Porodjenje Dje-tića — Od Svete Djeve Marije» što ga 12/25 ovoga mjeseca slave braća naša katoličkoga vjeroispo-vjedanja.
Da Bog da, odslije ga nigda više ne slavili izvan svoje ujedi-njene i oslobodjene otačbine !
Prenosimo iz američkih novina sliku zajedno sa originalnim pot-pisom. Široki i pravilno shvaćeni patriotizam našega budućega kralja poznat nam je još prije ovoga rata, jer je svima upućenima bilo poznato, da on jednakom ljubavlju voli kako ■ Srbe, tako i Hrvate i Slovence. Još daleko ranije, kad niko nije ni po-mišljao, kakva nas teška vremena očekuju, koja imaju da odluče o sudbini našega naroda, on je gledao naš spas u jugoslovenskom jedin-stvu. Gdjegod se pružila prilika, on je to zasvjedočio riječima i djelom. Uvijek se interesovao za prilike ne-oslobodjenih Srba, Hrvata i Slove-naca i mnoge je začudjavao tacnim poznavanjem tamošnjih prilika. Kad su zagrebački akademičari god. 1912. posjetili Beograd, bile su priredjene sokolske i vojničke vježbe njima u počast, pa je tom zgodom prisust-vovao i prestolonasljednik Aleksander. Njegova tribina bila je ukra-šena srpskim, hrvatskim i slove-načkim zastavama, a u razgovoru sa akademičarima zadivio ih je pitanjima o prilikama njihovih kra-jeva.
Silno oduševljen Jugosloven, on je jedan od najvatrenijih i najzanos-nijih boraca za ostvarenje naše velike ideje. Dao Bog, da dočeka što prije njezino potpuno ostvarenje !
U sej vrime godišća...
Jedan i isti narod krvlju. jezikom i rasom — nazivlje se trim ime-nima, ispovjeda tri vjere.
Prodjoše dugi vjekovi tokom kojih ga neprijatelji i protivnici ime-nima rastrajali, vjerama cijepali — a posredstvom i jednoga i drugoga iskorišćavali, uništavali, ubijali.
Nakon gorkih jada, muka i ne-volja on se osvijesti, spozna i uvidje svoju veliku zabludu, svoj teški grijeh.
Samospoznaja dovede ga do svi-jesti o jedinstvu njegovu — jedinstvu krvi i jezika.
On spozna i uvidje da je •— jedan narod.
«U ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca leži naša budućnost. Taj pozdrav šalje braći preko okeana,	Aleksander.*
Prvaci našega narodnog pokreta u Americi primili su sliku prestolonaslednika Aleksandra, koju im je poslao on sam lično i odozdo potpisao vlastoručno latinicom ove riječi:
2
СЛОВЕНСКН ЈУГ
Бр. 40.
Годишњида прелаза српске војске преко Албаније. *)
Година дана! .. . .
Једна тешка година пролази, од како српске заставе запловише у албанске врлети, не желећи, да се поклоне навали несавладљиве силе душманске.
Година дана већ прође, како обе-ћасмо милој домовини : трпи и чекај! Доћи ћемо ти у походе с обновље-ном енагом! Познаће нас душмани клети ! . . .
И војска наша оде . . . Али, DCTaine наше верне страже — мила браћа — по граници домовине. Миле нам страже чекају нашег повратка, чекају да испунимо завете, које да-досмо у срцу Албаније — на догледу Балкана и Јадранског Мора! Свете сени! Зар не видите, да вам долази смена? Зар не чујете замах наших мачева? Зар не осећате какоселеди срце у душмана?
Свете, несахрањене кости! доста је било ваше патње, одморите се на недрима албанским! Зар вас топли зраци слободе не греју са Перис-тера II Битоља? Ето и нас, да оки-тимо непобусане гробове ваше и да станемо на вечитој стражи миле отаџбине! . . .
* * *
Ibia ли Србина, који је лани прошао клетом Албанијом, a да није оставио тамо ја-ли друга, ја-ли оца, ја-ли верну љубу, ја-ли рода ?!.. .
Можда има таквих добросрећника, али их нема којм нису испитали ледене муке и невоље, које ће за-боравити само онда када легну у гроб.
Да испричам догађај дана 21. новембра 1915. године, скопчан са смрћу доктора Рчсте Жерајића, хи-рурга, кроз чмје је руке за време српских ратова, у Нишу и Београду
*) Навршила се година дана откако су наша браћа из Србије извршили прелаз кроз Албанију. Страховите су биле прилике које су спровађале ту сеобу. Ово је једна од безбројних слика патагт, нарисана сапатничком руком љубећега братскога срца. Шеф нашега санитета пуковник г. др. Милан Т. Же-panli поставља овиме мали споменик своме брату мајору дру Ристи Т. Же-раићу.	Оп. Ур.
Подлистак.
ПРИЧИЦА «ЧИЧА МИШЕ».
Дакако, Ви и не знате ко је то «Чича Миша». Оно, истина је, Ви познајете много чича Миша који се тако зову јер су некому чича, али овога не знате, јер он никоме од нас није чича, a ипак га наш свијет од мила називље «Чичом». Да, он је наш опћи, можемо да тако кажемо, Народни Чича. Онако слично као што је херојски наш старина — краљ Петар — «Чича Перо», како га од мила називљемо.
Загледајте у «Словенски Југ» од 19 јуна о. г. бр. 10 па ћете иаћи забкљежено како је адмнрал руске флоте Михаил Михајловић Весјолкин «под ватром пепријатељске танади> из сигурне смрти спасао виш од 10.000 нашега српскога пучапства. Није само то, већ се ње-говом бригом и настојањем од вре-мена напе катастрофе у Србији уз-држаје овдје у Русији иреко тринајст стотина избјеглнца, ^довољује им се духовним потребама црквом, шко-лом и др.
прошло више од 25.000 рањеника и болесника, које је свом душом волео и за које је и живот свој оставио у Албанији. Код толиког броја паци-јената, он заслужује овај годншњи помен у Славенском Југу.
Тога дана изађосмо на највише врлети, које се пружају од севера к југу изнад Михајне и које деле Албанију на две половине: источну са сурим висовима, покривешш сне-гом, и западну, која се спушта Јад-ранском Мору и која чак показиваше и неке знаке зеленила. Очи свих беху уперене к западу. Војници хитаху да што пре пређу овај гребен, не штедећи снаге и не мислећи шта ће снаћи оне, што остају позади.
Требало је много муке н моралне снаге, да се ти људи задрже и да појме како је златно правило: «сви за једнога, један за све», јер смо у путу већ имали искуство o томе, приликом двају напада од стране Ар-иаута. Али, војници су инстиктивно хитали даље, као да су се кретали по некој инерцији, као да позади њих није било рањеника, војника без пушака. жена, деце и коморе, који су остајали у снегу и планинама без наде на живот и чију-било заштиту.
Таман се почесмо спуштати у долину Мнхајне, кад, у позадини нашој зацпкташе из шуме и камењара арнаутске пушке. Почеше падати коњп ii људн. Колона продужи пут. Војницп застадоше и на команду мајора Жерајића, заузеше заклоне у намери да приме борбу. Арпаути осуше неколико плотуна на нас т. ј. на предњи део колоне, но, кад ви-деше да смо готови да примимо бор-бу, престадоше са паљбом, и колона се крену даље путем. Војниди, који дотрчаше из позадине, јавише, да нам је погинуло неколико људи и коња.
— Е, човек мора да верује у судбину, рече мајор Жерајић, колико зрна паде око нас и нико да се рани или погине.
Одмакосмо од тога места два-три километра. Ја бејах застао од групе оружаних војннка. На једном спазих, како крај пута седи жандарм с* пре-бијеиом цеваницом и у локвама крви.
Сви га прошлп. — Зар и ви да про-ђете, г. пуковниче, речс жандарм, којм је бно на службн у једпом од штабова у коме сам и ја служио, и, којн ме је, дакле, познавао.
Обазрех се и срећом опазих да сеиз води коња једног официра.
— Коња амо!, рекох сеизу не без изгледа, да сам готов учинити и насиље, јер сам знао какве наредбе имају сеизи од своих официра, да се коњ несме никому дати. После не-знатног препирања, сеиз попусти и приведе коња. Рањенику је требало превити рану, али чим и како, кад сваког тренутка очекује се куршум нз заседе, a друштво граби папред и оставља те сама.
Мајор Жерајић виде да ја заста-дох II брзо се врати. Не говорећи ништа узе тесак од војника. укреса две гране и направи удлаге, затим, попепа кошуљу са рањеника и веш-том руком удлажи н наместн му ногу у природан положај. Када по-дигосмо рањеника на коња и наре-димо сеизу да иде за нама, брат рече: «немој да изостајеш, видиш у каквој смо опасности». Ја сам видео у сваком његовом покрету братску бригу да се мени што не деси и борбу са дужношћу. Соколио сам га, како сам знао, али ми није падало на памет, да је то била његова по-следња лекарска помоћ с.рпском вој-нику.
(Наставиће се.)
| Dr. Franko Potočnjak o miru.
Saradnik ovdašnjih novina «Одес-cidM Листок'1.» obratio se na člana Jugoslovenskog Odbora u Londonu Dra Franka Potočnjaka, da se izjavi o ponudi centralnih država na mirne pregovore. Dr. Potočnjak je dao slije-deću izjavu, koja vjerno črta raspolo-; ženje svih Jugoslovena prema, najno-vijim koracima naših neprijatelja :
Predlog vladara centralnih sila nije nista drugo van jedan novi, ni prvi ni posljednji, blef koji je največim dije-lom uperen i proračunano cilja više na njihove ovčice nego na Sile Sporazuma. Njemački car, krvavi Vilhelm, jer o njemu se ovdje i radi a ostali su samo njegovi sateliti, dobro zna da je
ovo potonje faza podesnoga za nj vremena. On je zapalio rat potpunoma spreman za nj, dok su Sporazumci, može se reči bili gotovo nespremni. Tokom rata trosili se jedni i drugi kao što su se i dalje ratnim potrebnostima snabdjevali. Prve tri četvrtine dosadaš-njega vremena rata prošlo je u odlučnu korist Nijemaca. Otale velike prostornosti koje su zauzeli, otuda visoki ton kojim su govorili o Sporazumu i diktatu mira s njihove strane. Verden i Bru-silovljev front djelovali su potresno na barometar Njemačke te je ton prešao u minornost dok je gubitak prostornosti samo pitanje vremena. To zna dobro predvidljivi Wilhelm koji bi sada svim silama htio da predusretne razru-šenje trudno i sa tolikim žrtvama saz-dane zgrade uspjeha. Jer je naseljenje sito rata i traži mira on mu mora dovesti pred oči da mira nema i ne može biti jer — i ako je on tobože spreman na mir — ne če ga Sporazumci. I on govori u vjetar o nekome miru koji bi imao da utvrdi njemačku pobjedu, nabacuje opčenite fraze tek da se vidi da on nešto za mir radi. Velike sile Sporazuma dobro znaju da bi počinile samoubijstvo kada bi sada sankcionirale njemačke pretenzije i prioritet. A pokazujuči prstom na njihovo soprotivljenje miru Wilhelm če oprav-dati sve svoje i najteže zahtjeve što ih postavlja na svoj narod i na narode svojih figuranata — satelita. Razumije se da mu pri tome ne nedostaje i račun na one elemente u državama protivnika koji, ne vodeči računa o velikim zadačama i interesima narodnim, imaju pred očima samo svoje interese ili su još i njemačkofilski ra-spoloženi.
Stajalište nas Jugoslovena po ovome predmetu opredjeljuje se, u jednu ruku več samom prirodom stvari, u drugu ruku moralnim a i faktičnim obavezama Sporazumnih Sila. Nijemac je naš tisuč-godišnji krvni neprijatelj. Valjda nijedan narod nije toliko osjetio brutalnosti i krutu silu Nijemaca koliko mi. Sva naša prošlost natopljena je krvlju što su nam je istočili Nijemci da i ne govorimo o onoj što su nam je ispili. I ovim ratom nam je toče i piju po svim stranama i bez mjere. Njihova je deviza da nas se ima uništiti, pa
За толика доброчинства тога ве-ликога правога рускога срца, не-патворене руске душе, наш свијет, не имајући чиме да му се одужи, не знајући како да му изразн своје и безконачно иошговање и безграничну љубав, назвао га од мила «Чича Мишом».
A тај «Чича» нас и воли како само може добар чича да воли.
На састаику у српскога корпус-нога команданта поводом прославе рођендана врховнога команданта срп-ске армије пријестолонасљедника Александра десио се и «Чича Миша». Говорио je o судбини која иас је задесила и o будућпости која нас чека и која има да наплати све пат-ње, невоље и муке што их прожив-љујемо m нреносимо. Говорио је оним својим симпатичним, меканим гласом који у говорника сировађају сузном садржином заливене очи a у слушаоца доводе до истога расположења.
— Вјерујем у велику и сјајиу Вашу будућност, јер она ие ће бити условљена ничијом милошћу ниблаго-вољењем. Услове њене видим у Вама самим, у дјелима која сте извађали у прошлостн, у херојским подвизима
садашњости. Својства, пројављеиа у тим дјелима, крију се и у онима који иза Вас долазе. To је залог будућности. Томе сам главом свје-доком.
И «Чича Миша» наставља:
—	Преузимаосам уПрахову чету i српске дјеце, избјеглица, да их ' преведем у школе у Русију. Доспио
час да се дјеца укрцају у пароброд. Настало опроштајно поздрављање. Ту се грли и љуби, дају се посљедњи савјети. Сузе негдје цурком цуре ииз обраае, негдје их се муком суз-држаје; овамо ридање, онамо тихо јецање.
Крај uene стоји дјечачић својих 8 до 9 година. Уза њ мајка, низ лице јој се точе сузе. A он јој говори н оз-биљно и њежно и мило:
—	Мајко, не плачи. Тм си Срп-киња!
—	Народ, господо, који ииа овакав нарашгај, заврши <Чича Миша» — нити пропада, нити иоже про-пасти. On само даље развија ■ уса-вршује услове својега живота, утвр-ђује н учвршћујс темеље своје бу-дујшоет«.
ђађа Ф.
S poljana onih ...
(f Milivoju)
Nebo se smrklo, potres se začu, Zemlja se pod nogama lomiti stade, K'o kiša gusta vreli kuršum pade
s poljana onih. . . .
Kroz dim pogubni, kroz vatru paklenu Išao si druže k'o na gozbu milo, Srce ti u grud'ma od radosti bilo
a duša cvala. . . .
Jedna ti rana ne beše dosta, junače, Neustrašiv k'o lav išao si tako, Bolove teške podneo si lako,
odvažni borče. . . .
Druga ti rana druže zlokobna beše, Ona ti život mladi za navek uze, U smehu si reči rekao kroz suze:
»rado umiremt.
Bez raskoši kakve sahranjen si druže. More je suza bratskih na grob ti palo, Pozdrav ti zadnji tužno zvono slalo
s poljana onih. . . .
Doći će proleće, porašće trava, Niknuće novo cveće po grobu tvorne, Pevaće ti molitve uvek u hramu svome —
andjeo mira.
Otkinuću cvetak sa tvog groba, I preneti seme na rodni grumen, Neka ti najmiliji imaju spomen
s poljana onih. . . .
20. XI. 1916.
Kugurluj	K. Z.
Бр. 40
СЛОВЕНСКИ ЈУГ
з
jer doslije nijesu uspjeli taktikom «di-; vide et impera», sada to čine otvore- j nim načinom. Hapsburška dinastija ima u svojoj monarkiji na 9 milijona ; samih Jugoslovena. Kada se govori o ! Jugoslovenima onda se ima pred očima Srbe, Hrvate i Slovence. Oni se vode u evidenciji pod ta tri imena, a u Au-striji se nastoji podržati ih i nadalje poci-jepane kao tri naroda. A oni u istinu nijesu ni tri, ni dva, več samo jedan i isti narod, jer govore jedan i isti jezik, jedne i iste su krvi i jedna su i ista rasa. Na osnovu toga i tražimo mi i zahtijevamo naše narodno ujedi-njenje i oslobodjenje, t. j. ujedinjenje u jedno jedinstveno samostalno i slo-bodno državno tijelo. U hapsburškoj monarkiji pocijepani su Srbi, Hrvati i Slovenci u deset raznih pokrajina, od kojih jedna s drugom nema ništa op-ćega i jedna za drugu je potpuno inozemstvo. Naš čovjek iz jedne pokrajine nema nikakva prava u drugoj. Jedinstvo nas Jugoslovena u hapsburškoj monarkiji sastoji se samo u tome da smo roblje jednoga njemačkoga ti-ranina, da smo svi pod njegovom ko-mandom, a medju sobom ne možemo i ne smijemo ni braća da budemo. Osloboditi se toga iga njemačkoga to je naš cilj i zadaća. Idući za tim ne radi nam se ni o uspostavi ni o povečanju same Srbije već o ujedinjenju i oslobodjenju čitavoga troimenoga naroda, cijele rase.
Sile Sporazuma izjavile su saglasno da se ovaj rat vodi za oslobodjenje podjarmljenih naroda. Njegovo Veličanstvo Gosudarj Imperator izvolio je izjaviti da če ovaj rat donijeti slobodu svim slovenskim narodima. Mi Jugo-sloveni i slavenski smo narod i pod-jarmljeni, moramo dakle biti oslobo-djeni. A nijesmo ni prekrstili ruke pa da čekamo da nam se prezentira slo-boda na tanjiru. Poznate su žrtve što ih je pridonijeia Srbija kojoj se, na-kon svih strahovitih peripetija rata tokom četiriju godina, ostaci ostataka junački biju na solunskome frontu, dok su Srbi, Hrvati i Slovenci herojskim podvizima na dobrudžskome frontu iz-nenadili neprijatelje, zadivili prijatelje. Niti če Sporazumci moći zaboraviti što su izjavili, niti če tolike žrtve krvi smjeti biti neuvažene ili potčinjene. K tome mi ćemo za budućnost tvoriti jedan živi bedem protiv najezde i na-diranja njemačkoga na istok i jug. Doslije bila je na Balkanu takim be-demom samo bivša mala Srbija. Pa ako je ona tolike usluge učinila Evropi sprečavajući slobodan razvoj njemač-koj sili spram istoka, što će istom biti kraljevstvo Srba. Hrvata i Slovenaca sa naseljen jem kojih 12—14 milijona.
Sve to i još mnogo drugoga ne-manje važnoga valja uvažiti kada se s naše strane posmatra pitanje mira koji mora sve to definitivno da riješi, hoće li se da se postignu uspjesi rata, vodjenoga devizama slobode naroda i osiguranja trajnoga mira. Mir, nedozreo ratom, bio bi pogreb velesilnoga položaja sila Sporazuma, a osnaženje nje-mačke brutalnosti, bahatosti i krute sile. Sile Sporazuma ne će i ne smiju počiniti na sebi harakiri, moraju dovesti rat do potpunog i bezuslovnog uspjeha. S njihovim uspjehom vezan je i naš uspjeh, a njihov autodafe sklapanjem mira razorio bi temelje naše nacijonalne zgrade i za dugo ▼rijeme omeo svako daljnje gradjenje, predavši nas u potpunu vlast Ger-manstva.
Пашићев поздрав америч-ким Југословенима.
Прошлога мјесеца одржан је у Пицбургу коигрес Југословена, који живе у Сјеверној и Јужној Америци. Српски министар-предсједник и ми-нистар извањих дјела, Никола Пашић, послао је предсједнику конгреса, дон-Нику Гршковићу, слиједећи брзојав:
«Примите братски срдачни поздрав и моје жеље, да се конгрес Југо-словена увјенча слободом и незави-сношћу свих Срба, Хрвата и Сло-венаца. Одстраните споредна питања и оставите их да се послије братски ријеше, a у садањи час уједините се сви, без разлике политичких на-зора, због ослобођења наших земаља од непријатеља, јер ако је недостојно за човјека и понижава га да буде роб другога, то је хиљаду пута не-достојније за нашу браћу и за наш народ да буду робови туђих народа и туђих господара. Најславнији европ-CRii народп боре се за слободу при-гњечених народа, за слободу сваког народа, па макар он како мален био. Прошлн је рат осигурао слободу личностн, a садањи рат мора за-гарантовати независност и слободу малнх и слабнх народа. Наступио је час, кад мора ускрснути слобода нашег народа. Ујединимо се, да зба-цимо срамни јарам и да се у будућ-ности као браћа, поносни својим је-динством, братски споразумијемо и оснујемо свој уставни живот на де-мократским принципима равноправ-ности, слободе и дужности. Знајте, браћо, да се Србија неће никад од-рећи сврје браће. Она ће их бранити до послиједње капи крви. Помозите јој, да оствари ову братску и свету мисију — ослободити и ујединити све југословенске земље. Ми не тра-жимо тога, што нам не припада, али ни не дајемо тога, што је наше. Са овим жељама поздрављан ваш рад, Да би био успјешан и да би га благословио Господ Бог».
Предсједник конгреса послао је овај брзојавни одговор:
«Југословени, предетавници орга-низација и колонија хрватских, срп-ских и словеначких, које живе j Сјеверној и Јужној Америци, са-купивши се на конгресу у Пицбургу, иснуњенн су иеизрецивом благодар-ношћу за надчовјечанске жртве српске армије и српског народа. Увјереви су, да ће они савладати све потеш-коће, које би могле сметати оства-рењу њиховога опћег циља. Захва-љују Вам, ганути до дна душе Вашим братским m очинским поздра-вом. Заклињу се, да ће сви бодро и до краја испуњаватм своју дужност ирема домовинм.»
Profesor Louis Leger o Slovencih.
Profesor Louis Lcger je član francoskega inštituta in se peča že več kot petdeset let z izučavanjem vprašanj avstrijskih Slovanov. Tu je pravi strokovnjak in nas poraža s svojim tenkim razumevanjem naših razmer, svoj-stev, posebnostij in stremljenj. Mi kakor tudi ostali Slovani iz monarhije J smo mu obvezani k hvaležnosti, kajti seznanil je francoski narod, in čez njega vse druge kulturne narode z neznosnimi kulturnimi in nacijonalnimi razmerami tlačenih avstrijskih narodov : ter s tem pripravil temelj za pravilno I razumevanje in uvaževanje naših želj 1 in zahtev glede bodočnosti.
Vedeti moramo, da se je o nas, in z nami o ostalih narodih v monarhiji, izven mej monarhije zelo malo vedelo, še manj pa govorilo in pisalo. Celo o Čehih, brezdvomno prvem kulturnem narodu avstro-ogarske monarhije, so imeli Francozi do vojne zelo pomanjkljive pojme, dasiravno segajo kulturne zveze teh obeh narodov daleč nazaj v preteklost.
Vojna, ki se je v nacijonalni smeri legitimirala kot borba Slovanstva proti Germanizmu. ter jo vodijo veliki zavezniki v znamenju zaščite majhnih narodov, je pripeljala tragedijo upornega narodnega prizadevanja pred obličje starih nacijonalnih kultur. Samo globoka, resnična kultura ne omalovažuje majhnega trpljenja, ki se zdi brezpomembno širokemu, a plitvemu duhu. Zato so nas dušili Nemci s takim surovim prepričanjem svoje rase, češ, da nam samo koristijo, ako nas kot narod ubijejo ter nas ponemčijo, zato postoji francoski duh v tako resni zamišljenosti pred majhno, površnemu svetovnemu očesu komaj vidno gesto našega gibanja.
Problem avstrijskih Slovanov, ki je zanimal v Franciji preje le posamezne učenjake in znanstvenike, je pritegnil z izbruhom vojne pozornost širokih krogov inteligence nase. V Parizu se je pojavilo mnogo brošur in knjig, razsvetljujočih naš položaj, začela se je cela vrsta predavanj, kjer so strokovnjaki širili smisl za naše težnje med sloji francoske inteligence.
Na enem takih predavanj, na konferenci geografskega društva je izpre-govoril tudi zaslužni profesor Leger o nas. V sledečem navajamo iz njego-govega govora to, kar se tiče Slovencev.	••
«Prva skupina Južnih Slovanov je skupina Slovencev, ena onih narodnih skupin, ki so najmanj znane r Franciji. Velika enciklopedija jim ne posvečava niti enega članka. To je krivično. Slovencev je sicer komaj poldrug mi-ljon, toda ravno to nas zanima bolj, kot bi si kdo mislil. Naseljeni so v provincijah, katerih imena poznamo iz šole: V Štajerski, Koroški, Kranjski, Istri in se raztegajo t je do Trsta. K nesreči nimajo skupne zgodovine, ker so živeli kot etnografski element pod grofi in vojvodi. Hvalevreden je poskus, spisati zgodovino slovenskega naroda! Iz svoje preteklosti si Slovenci žele lahko samo en sam spomin nazaj, in ta nas zanima prav tako, kot mojega visokočislanega prijatelja, katerega danes žalibog ni na konferenci, princa Rolanda Bonaparte; ta spomin je spomin na Napoleona. Slovenci so tvorili del ilirskega kraljev-stva, ustanovljenega od Napoleona iz slovensko-hrvatskih provinc, odvzetih Avstriji. Glavno mesto tega kraljestva je bila Ljubljana. Poleg Slovenije in Hrvatske je pripadala temu kraljestvu tudi Dalmacija. Napoleonova vlada je pustila marsikak spomin v teh krajih. Predvsem ime Ilirija, vpeljano od Napoleona. Avstrijski protokol je ohranil to ime, katero še danes najdemo v gotskem almanahu. Avstrijski cesar nosi naslov kralja češkega in tudi kralja ilirskega; sicer pa nosi avstrijski cesar mnogo naslovov, med drugimi tudi naslov kralja jeruzalemskega. Toda ime Napoleona je ostalo zelo drago med Slovenci, ki se še danes, z navdušenjem spominjajo časov Napoleonove vlade. Guverner v Ljubljani je bil nekaj časa maršal Marmont, vojvoda raguški.
Slovenske province je Avstrija zelo slabo upravljala. Ko so prišli Francozi, so prinesli seboj tudi svoje zmožnosti in metode, svoj red ter svojo administracijo. Zidali so mostove, ceste i. t. d. Ko so Francozi odšli, je obiskal cesar Franc zopet pridobljene pokrajine. Spraševal je prebivalce: «Kdo je postavil ta most?» In odgovorili somu: «Francozi». — «A kdo je zgradil to lepo cesto ?s> je vprašal dalje cesar. In zopet so mu odgovorili: «Francozi». — «A kdo je sezidal to mestno hišo ?»\— «Francozi» — In cesar Franc je dejal: «Škoda, da niso ostali dalje časa tu».
< Avstrija je poskusila vse, da bi ponemčila Slovence. Toda devetnajsto stoletje je perijoda končnega razmaha jezikov. Slovenci so si ustanovili lastno literaturo. Slovenski pesnik Valentin Vodnik je posvetil odo «Ilirija oživljena» spominu in slavi Napoleona, ustanovitelja ilirskega kraljevstva. Ilirija je dala ime intelektualnemu gibanju Južnih Slovanov, katero je imelo težke politične posledice.
«Slovenci imajo svoj jezik. V francoskem kolegiju se tega jezika nikoli nismo učili, ker bi jezik poldrugmi-ljonskega naroda malokoga zanimal. Neglede na to je slovenski jezik zelo zanimiv in ima lepa dela».
Profesor Leger je velik prijatelj jugoslovanskega gibanja ter vidi v združenju spas vseh treh jugoslovanskih plemen. Jugoslavija, katera naj bi se po njegovem mnenju imenovala Ilirija, ker so tudi Bolgari južni Slovani, naj bi bila federativna država, svoje vrste slovanska Švica, kjer bi se posamezne pokrajine same upravljale ter tvorile sledeče kantone: Slovenija, Hrvatska, Dalmacija, Bosna, Hercegovina, Srbija. Belgrad bi bil sedež centralne vlade ter bi igral isto ulogo, kot je igra Bern v zavezi helvetske skupine.
Из оптужнице сарајевског велеиздајничког процеса.
У претпрошлом броју смо јавили • велеиздајничком процесу у Сарајеву к донели имена оптужевих. Данас доно-симо извадак из оптужниде, из које се види, да је овај процес наставак бан>а-лучкога, јер се поновно оптужују ввв културие установе Срба из Восне и Хер-цеговине. У ствари се ради o томе, да, се под терором власти вађе разлог за затварање и уништење свих виђенмјих Срба, a с друге стране да се уметничкмм начином подржи антагонизам између Срба и Хрвата, који је Немцима и Ма-ђарима још увек потребан. Према поуз-даним приватним вестима увиђају и онн елементи, који су се у почетку рата дали вавући од власти и провокатера на мржњу према својој браћи, за чжм се иде, па ва сву работу ових подлкх мутикг.ша гледају са вајвећим непове-' рењем и не дају се завести. Најлеппш доказ свести и разумевања своје нацио-валне дужвости пружају нам југосло-венски добровољци, који овде у Русији, ослобођеви немачко-мађарског јарма, ја-томице лете под заставе слободе и једиа-ства вароднога.
„Хрватска Обрана" од 28. X. пише овако o сарајевском продесу: <У поне-дељак 2.3. о. м. у 8 сати почео је пред сарајевским окружвим судом претрес против Дамјава Ђурице и другова због злочипа велеиздаје. У оптужвици се говори o појавама и акцијама којима је била сврха да се од монархије откину јужнословенски делови, па да се са Србијом споје у једивствену државу. Главну реч у томе водила је београдска револуционарва оргавизација под име-ном »Народна Одбрана», коју су осно-вали генерал Вожо Јанковић, мннистри Љубо Јовавовић н Белислав Вуловнћ, па Живојив Дачић и официри Boja Тавкосић и Милан Прнбичевић. Друштво
4
СЛОВЕНСКИ ЈУГ
Бр. 40.
је припремало четнике за евентуални I рат са монархијом, a разним брошурама револуционирало масе. »Народна Од-брана» настојала је да у себи прикупи све виђеније и главније Србе без разлике странака, и то не само Србе из Србије, него из свих земаља где Срби живе. «Народна Одбрана* узела је дакле себи за циљ да оствари уједињење Срба, то јест да при томе помогне Србију. и српску војску, припремивши земљиште у јужнословенским земљама и подбада-јући тамошњи српски елеменат на рево-луцију. To је вршила преко културних и просветних српских организација у Босни и Херцеговини, »Просвете>, «Со-кола> «Побратимства»и земљорадвичких задруга. Да- су та друштва стајала у служби «Народне Одбране», види се то нз дневника српскога мајора Косте То-доровиба, у коме се ниже резултат рада повереника сНародне Одбране*, маски-ран у највише прилика ширењем сокол-ства и побратимства.. Осим тога радила је «Народна Одбрана* на своме задатку оснивањем ђачких револуционарних ор-ганизација, што се види из процеса против Милоша Пјанића, Јакова Шефера, Јове Јагличића. Ђаци су имали задаћу да на феријалним путовањима усмено агитирају за националистичку идеју. За то су основани многи ђачки органи као «3opa», «Вал», <0младина» и «Југо-славија*. «Народна Одбрана» имала је у много места своје поверенике, a наро чито је то брзо организовано кад је 1911 дошао j Лозницу капетан Коста Тодо-ровић. Он је у разним местима Босне и Херцеговине имао своје људе, који су га обавештавали. Међу ове спадају и напред споменути окривљеницн.»
Недјељни преглед.
Na rumunjskom se ratištu nije položaj znatno izmijenio. U Velikoj Vlaškoj nastavlja se povlačenje rumunjske i ruske vojske, koje traže zgodan prirodan položaj, gdje če se zaustaviti i odakle če pojačane moči preči u navalu. Da li če se povuči sasvim do Sereta i ušča Dunava, i do prelaza u ofenzivu utvr-diti na lijevoj obali, ili če se zadržati na desnoj obali, ne može se danas još znati. Sve zavisi od toga, da li je stiglo več toliko pojačanja, da se može poduzeti navala. Čini se, da su Nijemci i njihovi saveznici bacili mnogo veče sile u Rumunjsku, nego se u početku mislilo. Stoga je i razumljivo, za-što su se Rumunji morali tako daleko povla-čiti. Nijemci su uspjeli da privremenim uspje-hom spasu svoj položaj unutar vlastite zemlje i da obezoružaju madjarsku opoziciju, koja je zahtijevala mir pod koju bilo cijenu. Koliko im je jak položaj, vidi se po njihovoj ponudi na mirovne pregovore.
Baš u času, kad se krvavi Vilim pojavio sa maslinovom grančicom, izvojevali su Fran-cuzi pod Verdenom veliku pobjedu. Probili su njemačku liniju na deset kilometara, zarobili 11.000 vojnika i 105 topova. Verden je prvi pokazao, da se planovi germanski počinju oz-biljno razbijati, i on je morao i u ovom trenutku podsjetiti krvožednog Germanca, šta ga čeka u budučnosti, Na zapadnom frontu propali su mu svi izgledi, da bi mogao po-stiči makar i priviemeni uspjeh, a cd septembra prošle godine nije ništa ni pokušavao na rus-kom frontu. Koliko se krvi prolilo pod Verdenom, a kakvi su rezultati ! Tisuče zaroblje-nika i stotine izgubljenih topova. Lako je bilo prodirati u nespremne i neoružane zemlje, ali sad je teško, kad i mi konja za trku imamo. Broj zarobljenika i osvojenih topova na tako kratkoj liniji dokazuje, da Nijemci nijesu bili slabo spremni, a s druge strane ne mogu se ispričavati, da su im krivi Austrijanci, jer ih na zapadnom frontu nema.
Након пада Букарешта праснула je бомба на пољу дипломатском. Ње-иачка и њени савезвици предали су ноту неутралним државама: Швицар-ској, Шпањолској и Сједињеним држа-вама, у којој их моле за посредовање због мировних иреговора ca ентентом. Није ово први пут, да Њемачка покушава дочепати се мира и на та] начин иско-ристити своје привремене успјехе. Сви су досадашњи покушаји били неслуж-бенм, али сада се иступа у сасма служ-беној форми, уобичајеној у дипломат-ском свијету.
Одговори на тај корак већ су усли-једили ; изјавили су већ сви одговорни државиици Еаглеске, Француске н Ру-сије. Сви су одговори у садржипи јецни те исти т. j. са Њемачком и ње-ним савезницима нема мира, док се Њемачка не призна побијеђеном. Први је одговор услиједио с оне стране, от-куда се Њемачка најмање надала и то из Русије, гдје је у Думи новонаиме-нован министар вањских посала, По-кровски, категоричво изјавио, да o миру не може бити ни говора, и назвао ње-мачки предлог ступицом, која да је сувише цровидна, a читав предлог да је неискрен. Слично се изјавише Бриан у францоској комори и Лојд Џорџ у енглеекој палати.
Зашто долази Њемачка с таквим предлогом у таквој форми у часу кад заузима Букарешт ? Може ли се пред-мијевати да то чини из човјекољубља иста она држава, која се 40 год. спре-мала за рат, a у рату се служила нај-гаднијим средствима, што их је изумила модерна техника, као што су н. пр. угу-шљиви плинови и т. д. ? Може ли тај корак учинити из човјекољубља држава, која је на најбруталнији начин посту-пкла са становништвом Белгије и Фран-цуске, a у Србнји убијала жене и дјецу?
Који је разлог њемачком покушају? Тешко унутарње стање након слабе жетве, a и помањкање људске снаге. Њемачка слаби a с друге стране опет Енглеска, која је на почетку рата бро-јила једва неколико стотина хиљада војника, разполаже сада са армијом од преко 5 милијона одлично снабдјевене војске. На почетку рата бројнла је Француска свега 2.800 топова, a сада је артиљеријски јача од Њемачке. Ру-сија 1915. није имала ни пушака ни топова ни муниције, и голоруки руски војници задржали су Нијемце обору-жане до зуба, a сада Русија има свега што је нужно модерној војсци, o љу-дима да и не говорпмо.
Док је руска војска одступала, док су Франдузи к Енглези били иеспремни, орило ce' по њемачком Рајхстагу из уста Бетман-Холвега: «Њемачка мора да диктира мир». Њемачки је цар још прошле године изјавио, да нема мира, док непријатељи не падну на кољена.
Док је Вилим мислио, да је непо-бједив, показивао се свијету као носилац читаве њемачке снаге и примао сву одговораост на себе, као главни запо-вједник војске, a сада кад му пуца пред очима црна будућност, скида са себе одговорност и баца ју на леђа свог понуларног војсковође Хинденбурга. llo-знавајући његово частољубље, јасно ви-димо у том кораку слабост Њемачке. У пади да ће избјећи потпуном раз-грому своје државе и династије, постаје «човјекољубив» и тражи мир, да се н даље не пролијева крв. Каква иронија!
Далљи разлог лежи у томе, што треба њемачком становништву дигнути дух, јер су већ почели сумњати у ко-начву побједу, па да се може доћи пред народ са новим захтјевима, говорећи : Ево видите, ми хоћемо мир, ну цротив-ници неће; морамо издржати до краја и иодносити даљње жртве.
Њемачке су фиианције крај свих наиора стале слабити. Вриједност ње-мачкој-марки на дан заузећа Букарешта пала је на најниже, те јој је данас про-метпа цијена у Швицарекој и другим неутралним државама 80 цт, a у мирио вријеме 125 цнт.
У Русији паде министарство Штјур-мера, које није било неоклоио сепарат-иом миру, у Францеској се реорганизује кабинет, који има да кондентрише снагу и цојача активност, a у Енглеској до-лази Лојд Џорџ. који представља устрај-ност и енергију. Кому још није разум-љива «човјекољубивост» Вилима крај таких ирилика?
Ентента се спрема за коначни удар, осјећа се јаком и могућом да разбије њемачку војску у идућој годиви. Зна-јући своју снагу и видећи опадаае н>е-мачке снаге, одбија предлог за мировне преговоре. Мора да одбиЈе, јер кад би сада склоиила са Њемачком мир зна-чило би само одложити свјетски рат на неко вријеме a то се иоже заприје-чити једино уништењем њемачког ми-литаризма.
За „наше рањенике.'* и
за „Словенски Jyru.
Жива С. из Мале Вишере сакупио је за наше рањенике 17. р. 50 к. прило-жнше: сакупљач 3 р., Алекса Ж. l p., Јово Д. 50 к. Мита 3. 1 р. Жива П. l p. Миша Д. 50 к. Стево |П. 50 к. Tmpa Г. 1 р., Паја Ti. i p., Рада H. 1 p., Петар В. 1. p., Васа Ж. 1 р., Сима K. 1. р., Лаза A. l p., Лилан T. 1 p., Лаза H. 1 p., Михајло Hip.,
Госп. Бенко Гајнрих из Москве по-слао је за наше рањенике 3 р.
Славко 3. из Грјази приложио је за наше рањенике 1 рубаљ.
Из Малцева Тамб. губ. примили смо од Стојава Б. 29 р. за наше рањенике која је свота скупљена међу Србима што раде на сотвицкој фабрици шећера
Басилије С. Мијо JI., Степан С.' из Полива нова, Симбирска губ. послаше за наше рањенике 3 р.
Симон Нјурик из Новочеркаска по-слао нам је за наше рањенике 17 р. 76 к. од ђака донске духовне академије.
Јово J. J. из Харкова шаље 15 р., 10 р. за «наЉе рањенике», a 5 p. за «Словенски Југ>.
Михајло Б. Д. из Јарослава шаље 21 р., за «наше ран>енике» 19 р., за «Сл. Југ» 2 р. Приложише: Свеукупно чи-новништво хидротехничког одјела Јаро-славске Губернске Земске Управе 10 р., Александрз, Н. Лбвовђ 3 р., Осипђ O. 1 р., Бодлакг 1 р., ПлатонЂ Е. С-ћрле†1 р., Михаилг Н. Кривовогов-в 50 к., Соф1л К, Рагаткива 50 к., Константинг М. Дунае†50 к. Ратни заробљеници Ми-ха|ло Б. Д. (Србин) 2 р.. Јован Л. (Србин) 50 к., Антонин 3. (Чех) 1 р.
Из Екатаринослава шаље Млан Д. за наше рањенике 37 р. 50 к., a прило-жише: Јован H. 1 р., Симо J. 1 p., Ми-лан Д. 50 к., Средоја У. 35 к., Миша Р. 20 к., Недељк Д. 1 р., Владислав А. 35 к., Стојан М. 20 к., Иса M. 1 р., Стојан K. 1 р., л;арко Б. 50 к., Раде Т. 50 к., Ђуро l*. 20 к., Милован Д. 2 р., Алекса В. 1 р., Лазар Ш. 1 р., Јован Р. 50 к., Стеван И. 65 к., Миле Б 1 р„ Никола Р. 50 к., Симо Л, 50 к., Петар Ђ. 50., Мак-сим С. 50 к., Ђорђе 3. 50 к., Јово Љ. 50 к., Јован Ч. 50 к., Станко П. 50 к., Станко Б. 50 к., Панто К. 50 к., Панто
A.	50 к., Стеван А. 50 к., Драгомир 0. 50 K-, ЛСива М. 50 к., Васо И. 50 к., Мато J. 1 p., Лазо P. 50 к., Душан Ђ. 50 к., Стеван В. 1 р., Јово Б. 5( к., Васо В. 1 р., Лука Б. 1. р., Петар Ј. 20 к„ Раде Ч. 50 к., Милан С., 50 к„ Јован П. 50 к., Пера J. 30 к„ Недељко С. 20 к., Илија
B.	35 к., Ђока К. 50 к., Марко Т. 10 к., Милош Ж. 10 к., Вогдан II. 35 к.. Мла-ден А. 25 к., Богољуб И. 35 к., Свети-слав П. 25 к., Радован А. 50 к., Вељко П. 25 к., Вид К. 50 к., Лука Л. 1 р., Радивој М. 20 к., Јан Ј. 15 к., Валнек В. 20 к., Петен Ј. 15 к., Ивлер А, 20 к., Робол А. 20 к., Владимир К. 20 к., 3 Јан 20., к. Фрањо К. 20 к., В. Цирил 20 к., Јосип Ж. 25 к., Никола M. l p., Б. J. 50 к., Сијачки Б. 20 к.,
Гђа Марија Кириловић, Одеса, при-ложила је за наше рањенике 2 р.
Кр. српском генералном конзулу по-ложили су за наше рањенике госп. капе-тан Шекић и другови 14 р.
Светолик Д. Нешовић ордонанс 11. дивизпје у Одеси приложио је за наше рањенике 60 р. мјесто прославе крсног имеиа Св. Николе.
СВЕГА, са данашњим прилозима, примили смо за «наше рањенике» 1849 рубаља и 50 копјејки.
Вијести из домовине.
Nemiri U Crnoj Gori. Nedavno su pisale austrijske novine, kako je stanovništvo Črne Gore sretno i presretno, što je došlo pod upravu austrijske vojske, i srdile su se na vijesti, koje su se širile po neutralnim državama. Nijedan razuman čovjek nije vjerovao u to zadovoljstvo Crnogoraca pa zato dono-simo doslovno naredbu cetinjskog guvernera u „Cetinjskim Novinama" od 2. XI., koja glasi:
„Još se uvijek zemljom klatare pojedine čete (bande), koje ugrožavaju sigurnost pu-
čanstva i četa. Opstanak tih četa (banda) omogučuje se time što pučanstvo potpomaže četama hranom i kopakom.
Svatko ko se takovoj četi (bandi) priključi, počinja zločinstvo protiv ratne snage države, pa če biti po prijekome sudu kažnjen smrču.
No i svako, pa ma kako utanačeno pru-žanje pomoči jednoj takvoj četi (bandi) ili pojedinim četašima, bilo davanjem hrane, ko-naka ili bilo nabavljanjem oružja i municija, pada pod odredbe prijekoga suda, kao isti zločin ili sukrivnja kod njega, pa se zločinac kažnjava smrtnom kaznom.
Osim toga pridržajem si pravo da kaznim cijele one kapetanije u kojima se zadržavaju takove čete (b?.nde), a koje pučanstvo pomaže.
Opominjem svakoga da se kani izvršenja navedenih kažnjivih djela, jer če se protiv svih zločinaca por>tupati s bezobzirnom stro-gošču."
Осуда у сарајевском процесу. Иетро-градској <Ријечи» јављају, да је пала осуда у сарајевском процесу, o коме смо ми већ обавијестили наше читаоце, a у данашњем броју доноснмо извадак из оптужнице. Тројица су осуђена на смрт, a шеснајсторица ва робију.
Истерани соиборски приправници.
Мађарски званични лист доноси ову наредбу:
«Мађарски краљевски министар црк-вених послова и просвете искључио је из свих учитељских и свих средњих школа у земљи доле именоваве питомце српске православне учитељске школе у Сомбору, због њиховог непатриотског понашања:
Ђорђа Иванића, ученика I. разр.; Стевана Васића, Арсена Јовановића. Ра-дована Манојловића, Илију Балоши, Тиму Николића, Јову Рајииа, Симу Аедрејевића, Емила Галетића., ученике II. разр.; Милорада Курјачки. Саву Ву-јића, Стеву Микавића, Миливоја Степа-нова, Ђуру Терзића, Ђуру Дракулића, 'boptja Петровића и Боривоја Петровића, ученике Ш. разр.; Бранка Коњића, Вују Циплића, Јована Јовицки и Самуила Маширевића, ученике IV. разр.
Строга миннстрова наредба хоћеда статуише један пример, што ће јој и успети. Српским отровом заражеви де-чади које није погодила ова строга мера казне тртнуће се од гласних излива на-ционалистичких ocjehaja, и ми се надамо да ће она из народносних завода умети избацити не само ђаке, него ће истре-бити оданде и онај дух који је био узрок томе избациван>у.»
Непатриотско понашање ових ђака састоји се у томе, што су били нацио-нално свесци, a Србима је то данас у Мађарској забрањено. Каквим се некул-турним средствнма боре мађарски вите-зови! Hene им то помоћи.
Јављају из Београда смрт епископа Никанора, јодног од најпознатијих тео-лошких писаца.
Разне вијести.
Budimpešta — grad Židova. Peštanski list «Alkotmany» od 27. VII. donosi spisak največih poreznih prihoda u jednom peštan-skom kvartu, Terezvaroš. Dosta je pročitati ovaj spisak, pa da vidimo ko gospodari u madjarskoj prestolnici. Ovoj se gospodi ispla-tilo ratovanje, zato su onako odvratno napadali u svojoj štampi Srbiju i Rusiju i izazi-val; rat. Ovi madjarski patriote ne priznaju hrvatske autonomije, nego je trpaju u ma-djarske županije, pa su bili največi protivnici zakonitih prava Hrvatske. — U dugom spisku prihoda preko 200.000 ima samo jedan hriš-čanin, svi su ostali Jevreji. Manfred Weisz, fabrikant municije priznao je 18.010-062 kr., Maks Schliffer, gradjevinski preduzimač 2,707.370 kr., Oskar Wahl V/eiszov direktor 1,739.630 kr., Leo Lanczy, direktor Komerci-jalne Banke. 1,700.640 kr., Heinrik Fellner, 1,465.784 kr. Eugen Baruch, žitni trgovac, 1,118.558 kr., Aladar Baruch 1,900.277 kr. i treči brat, Elemer Baruch 1,900.277 kr. ,Oskar Zerkowitz 1,040.000 kr., brača Wolfner, fabrikant kože 2,997.595 kr., brača Govedel, drvari 1,816.339 kr., brača baroni Harkanyi (jedan je ministar trgovine — Jevreji) 1,390.793 kruna itd.
Издаватељ и одговорни уредник: Милован K. Митричевић.
Дозвољено војном цензурои- Одеса, 9. дец. 1916. г.
Тип. Акцјон. КЗжно-Русекаго 0-ва Печ. fltna Одевса.