SLOVANSKA KNJIŽNICA LJUBLJANA
D 681
J) lUPAřílČ
Ministr Kraljevlue Srba, Hrvata i Slovenaca
DRAGOTIN KETE
(SEĆANJA JEDNOG PRIJATELJA)
(Odštampano iz nPHJIOFA 3A KH3H>KEBH0CT, HCTOPHjy, JE3HK H OOJIKJIOP, kh.. II, cb. II. 1922)
DRŽAVNA ŠTAMPARIJA Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca BEOGRAD, 1922,

nPM J103M
3A KIÍ3M>KEBH0CT, JE3MK, MCTOPMJY H cřOJlKJlOP
Křbiira II, CbecKa 2.—1922 rofliina.
daceôan omncaK
Dr. N. ŽUPAN1Ć, DRAGOTIN KETE (SEĆANJA JEDNOG PRIJATELJA)
-o<i-
flPHÍABHA UlTAiWnAPHJA KPAiblCIiHUE OIT.A, XI'li AT A II C :i O B E H A II, A BEOrPAfl, 1922.


DRAGOTIN KETE
(SEGANJA JEDNOG PRIJATELJA)
„Kadar se imenjejo uaši najboljši liriki, more se vselej imenovati tudi Dru-fçotin Kette."
A. Aškerc, g. 1900.
Pesnik novog slovenačkog soneta, Dragutin Kote, umro je u LJubljani 26 aprila 1899 godine. Skoro će se dakle navršiti četvrt veka, otkako se preselio u večnost 23-godišnji umetnik, koji bi možda predvodio kolo na slovenačkom Parnasu posle epoho Simona Gregorčiča i Antuna Aškerca, da mu sudbina tako brzo ne preseče nit života. Ketea preživeše za dugi niz godina Ivan Cankar i Oton Župančič. Poveći je broj Keteovili soneta naime toliko savršen i po finoći osećaja, i po novoj dikciji i harmoniji, da njihova estetska vrednost nadmašuje tadašnje poete, njegovo vršnjake a isto tako (ïre-gorčića i Aškei'ca od tada, t. j. na izmaku XIX veka. Kete se pojavio meteorski. Iznenada se zablistao i brzo se ugasio,, dok se medjutim 0. Župančič postepeno razvijao kroz duži niz godina sve do danas, Župančič, kojemu literarni historičari dodeljuj u odlično mesto u savremenoj lirici južnih Slovena.
Kete je svakako u tolikoj meri zanimljiva pojava slove-načke lepe književnosti, da se valja temoljnije pozabaviti historijom njegovog života i rada. Nemam nameru ovom prilikom da dam naročitu literarno-historijsku ili estetsku studiju o Kete-u, već donosim samo nekoliko podataka o njemu, i to ih donosim kao njegov vršnjak, poznanik i prijatelj.
Budući da se već smanjuje krug Keteovih poznanika i da se sve više gube pojedinosti iz njegovog života i rada, što se vremenom više udaljujemo od dana njegove smrti, to valja spasti tradiciju i pisane i neobjavljene podatke sa strane oče-
1*
4	II 1' II .1 o 3 II
vidaca i savremeiiika. Nemilo me je diniiilo, kad sam u pro-leće 1920 posle povratka iz dovetogodišnjo emigracijo tražio na groblju Sv. Krištofa ii Ljubljani grob Ketca, a nisam ga mogao naći. Naravno kad jo i inače skromni kamen sa izblo-doliin zapisom ležao oboren u travi kao što sam docnije čitao u jednoj novini, koja jo pohvalila odbor ljubljanskih gospodjica zato što su se pobrinule za obnovu spomenika i cvoćem ukrasile humku ])csnika mlado i idealne ljubavi. Kote naime nije sahranjen u zidanoj raci „Pisateljskog društva", jer nije imao zato „kvalifikaciju." Bio je samo siromašan djak (abiturijenat). Time je podupro — kao što .se priča — profesor liajko Pe-rušek mišljenje majoritota u spomenutom društvu u debati povodom pesnikovo sahrane. Na žalost so još i danas u varoši ispod Šmarne goro ccni čovek prema „petici" ili činovničkoj klasi, no ne po radu, zaslugama, inteligenciji, plemenitosti, duševnosti i' opšte onome što čini čoveka čovekom — gontlomenom.
Na povratku sa groblja a udubljen u misli o sudbini Kete-a sotio sam so jednog podužeg pisma, koje mi je god. 1901 uputio Franc Sošek kao uredniku slovonačke revijo „Jug" u Beču.' Uredništvo imalo je naime nameru da izda poseban broj posvećen stoprav umrlom pesniku te tako izmedju ostalih ličnosti zamolim i studenta prava, F. Šošoka, Keteovog školskog druga i intimnog prijatelja u poslednjoj godini njegovog boravljenja u Novom mostu, da nam napiše značajnije podatke iz posnikovog života. F. Šešek se je odazvao molbi redakcijo podužim pismom datiranim od 17 febr. 1901 godine. Keteov broj „Juga" nijo izašao, jer je revija bila obustavljena u julu 1901. Sošokovo pak pismo bilo jo sa mojom privatnom arhivom povodom moje emigracijo u Srbiju (1907) preneseno iz Beča u Griblje (Bela Kranjska), gdo sam ga posle povratka (1920) opet pronašao.
Fran Šešek, u koliko so sećam, umro je (1903) pre no što je dovršio svoje pravno nauko na bečkom univerzitetu. Njegovo pismo sada saopštavam kao prilog ovome člřinku i ostavljam isto nepromonjeno na slovenačkom, samo sam negde
' »/"S'-" (Izdavač Franc Dergauc, mcsec. Gena za celo leto 5 kron), m-0(lnik Niko Zupanič. Tiskar Fri- I, 1—7, str. 1—232. Boi 1901. (lerik Jasper, Izhaja po enkrat na
1JIÍA(Í0')'Í\ KETE
nictnuo pod crtom napomene za iieka tožo L-azumljiva iniona i fakta. J^opuno skraćenim slovenačkim rečima metnuo sani u nglaste zagrade. Tako obelodanjeno pismo neka posluži lito-raniim historičarima kao izvor, da ga t\miače i upotrebljavaju prema vlastitom mišljenju i naliodjenju. Izmedju ostalog biće n. pr. od interesa Keteov odnos ka njegovim vršnjacima Ivanu Cankaru, Otonu Županšiču i Josipu Murnu (umro 1901), s kojima je drugovao i radio u Ljubljani pre polaska za Novo mesto. Kod prve dvojico on je bezuslovno priznavao od prirodo dati im dar za umetnost, dok so kod trećeg dugo kolebao, dali je pravi pesnik ili ima samo ambiciju da postane; naposletku ga je ipak priznao. Kete se razilazio s Cankarom i Župančičem u shvatanju poezije i pravcu uo\b struje. Kete je bio protiv jurenja za artističkim efektima i povodjivosti za najmodernijim francuskim i nemačkim pesnicima. On nije [iravio direktnih prekora svojim prijateljima, no oni su se mogli osetiti izmedju redova ili u primedbama opšte prirodo. Vredno je ponoviti, što piše à. Aškerc na XX strani predgovora ka drugom izdanju Keteovih pesama' : „Zdravi Kettejevi naturi se je gabila blaziratiost iii diišovna zaspanost. Značilno je kar pripoveduje nekaj strani na gorenjem zapisku o dveh svojih tovariših. Zdelo se mu je vredno zabeležiti, kaj ga je bilo ločilo od tovarišev : izprevidel sem no le iz njihovega značaja, ampak naravnost iz njegovih besed, da je tudi njiju oblizala tista moderna in času neprimerna bolezen, ki se ji pravi mlačnost, i)reziranje vsako navdušenosti. Meui to ni nikakor ugajalo-..."
Kultura jednog naroda ne može biti samostalna, ako se ne razvija organski, postepeno iz svoje sredine, liafiumani koji priličo velikoj i staroj naciji Francuza, no priliče etnografski svežim, mladim narodima kao što su Slovenci ili Srln. Pre osamdeset godina još su Slovenci i)rcdstavljali seljački narod ; njihovi sveštenici u glavnom Su bili pola seljaci a
^ 'Dragotin Kette, l'nc/.iio. Draga	val Miiksiin Ciaspari. Znlužil L
poiunožcnii iu pregledana iiiilaja.	Schwcutuor. lijiililjaiia 1907, (l'rvu
S podolio pesnikovo, faksimilom	izdanje nije nam pri rnei).
njegovega rnkopisa tor življenje-	- Iveteov diiovnik. (Uvod ku ,l'o-
pisultni tor kujiževno-kritičnimi čr-	ezijama," str. XX.) ticami. Uredil A. Aškerc. Ilnstro-
6	11 I' H .1 o 3 H
njiliova aristokracij a ncmačkog roda i mišljenja. Slovenačka buržoazija Ljublanc i ostalih kranjskih varoši vodi poreklo od ,tvrdog" kranjskog seljaka; to se poznaje ne samo u prvoj već još i u trećoj generaciji. Inde genus durum sumus !
Život i rad Dragutina Kotea kao i estetsku ocenu pe-sama prvi je napisao Antun Aškerc godine 1900 i objavio kao uvod sabranim pcsmama. Bez sumnje Aškerc je uspeo da nam u glavnim crtama predstavi prerano umrlog pesnika, no ipak mislimo da će novim podacima ta slika biti potpunija. Pismo Frana Šešeka, koje ovde prilažemo, objasniće, nadamo se, mnoge pojedinosti iz života i emocijo za pesme a naročito naprezanje za doterivanjem umetničkog stvaranja u poslcdnoj godini života, kad je Kote i najviše i najzrelije pevao. Podaci izneseni u Šešekovom pismu svakako su važniji nego n. pr, izvadci iz pesnikovog dnevnika iz početka devedesetih godina prošloga veka, kad je on bio sasvim mlad, a koje je Aškerc saopštio.'
Kad uporedimo Župančičevu poeziju sa Ketcovom, zapa-zićemo jače razlike ; naime kod prvog, duboko osećanje, izvesnu uz.rujanost, ratobornost i strastvenost, kod drugog pak mirno teče isvor Hipokrene. I ako vrlo mlad, Kete je bio dosta utaložcn, skladan i bez trzavica, pravi esteta u misli i izrazu. Bez patetičkih roči i bez teatralnosti, on mirno peva i najveću tragiku i bujno veselje. Voleo^ je da začini svoje pesme lakim hiimorom ili sarkazmom. Svakako je Župančičeva lira zvučnija, naročito u dubljim lirskim tonovima i akordima, dok je Kete lakoćom ispevao i same romance. Iz-vesna dobrodušnost, lakše i skladnije shvatanje životnih pro-bl(!ma karakteriše Ketea. Bio je bez primese vražje krvi i demonizma.
Osamdesetili godina XIX veka u Slovenačkoj najlepše je zvučila i najradije se slušala lira Simeona Gregorčiča, „Goričkoga slavnija". No njegov poetski jezik bio je suviše eteričan i iieskrvan i ako otmen i doteran. Aškerc, kralj slovenač-kog Parnasa devedesetih godina prošloga veka, bio je prirodniji, ali zato grublji i neokretniji. Gregorčičevi i Aškečevi izrazi i rečenice, pesniške sliko i figure postale su brzo poznate, na-
' Kette, Poezije, uvod, sti'ana XVIII—XX.
UHAGOTIN KETK
lik na mnogo upotrebljavano klišojo, kojc se kod tvoraca samih često nalaze u novim pesmama poslednjih godina njihova života, a kojih možda oni nisu bili ni svesni. Dragutin Kote pak unoo je u slovenačku liriku individualizam, prirodan jezik, prirodnu pozadinu. Lepa božija priroda diše iz njegovih pesama. Pred čitaocem stvaraju se Dolenjci kako govore i osecaju, naročito pak dolenjska metropola Novo mesto sa romantičnim položajem. Slovenačka muza, pro malokrvna ili stegnuta u konvoncijonalni korzet, oporavila so, te jo odba-•cila uobičajeno klasično i romantično fantastično kostime.
Obukla so u odelo skrojeno u narodnom ukusu.
*
* *
Potpisani opštio jo sa Keteom od jeseni 1890 do jula 1897 u Novom mostu, gde je bio djak osmog razreda realno gimnazije, dok je Koto posečivao sedmi razred istog zavoda. Posle svršenog ispita zrelosti potpisani jo otišao u Beč u vojsku a Koto jo ostao još u dolenjskoj metropoli, dok nije položio matui'u, u julu 1898 godine. Poslednji put vidio sam ga za uskršnjeg raspusta, kad sam proputovao kao djak beč-Jiog univerziteta kroz Ljubljanu. Tada jo Kete već napustio vojničku službu u Trstu, gdo je služio kao običan redov 97 pešačkog puka, to j o bio, usled tuberkuloze kao nesposoban za oružje, odpuštěn iz vojske. Bedan i hoz roditelja, nastanio se kod tzv. „djačke majke" u zgradi nekadašnje fabrike •šećera na „Poljanskom trgu" kućni br. 1. U tome stanu video sam Kotea poslednji put.
U prvo vreme Keteovog boravljenja u Novom mostu bio mu je najintimniji prijatelj gimnazijski djak Bojan Drenik, s kojim jo zajedno stanovao u školskoj godini 1896/97 u Žabji vasi na dodiru sa Kandijom. Docnije se Koto vozao više za gimnazistu Frana Šešoka. Inače se skupljahu oko Ketea djaci, koji su se intoresovali za književnost, umetnost i u opšte duhovni život. Po inicijativi B. Drenika i D. Kotea, bilo je tada u Novom mestu ustanovljeno djačko literarno društvo' „Zadruga", kojo je bilo tajno, i imalo svojo sodnico u Koteovom stanu;
1 R. Mole, Kete v novomeški zu- 32 — 46. Iijuliljaiia 1921. ilnigi. ,Cankarjev Zbornik" stran.
8	II p II JI o 3 II
prvi sastanak 5 iiov. 1896, poslednji 14: jnla 1897. Za pi'od-sodnlka je bio izabran ]]. Drenik, za sekretara pak F. Šešek. <a D. Kete nije zauzimao nikakvo počasno mesto u odboru, već je radio kao običan član a l)io pri tome duša tog celog kulturnog pokreta.
Ovakvo društvo je začelo blagotvorno uplivisalo na omladinu, koja u maloj palanci inače nije imala mnogo prilike za duševno razonodjenje. Keteov stan je bio donekle mala akademija, u kojoj se predavalo i govorilo o svemu i svačemu. Prema tome je bilo kod Ketea i svega i svačega za videti; Jednog dana pošetili ga u Žabjoj vasi, da potražim uzajmljene inu knjige; on sam nije običavao vraćati a i sam je uzaj-inljeno retko natrag potraživao. Soba je bila prostrana, svetla i dosta uredjena, što se tiče pokućstva, no zbirka knjiga, rukopisa i slika bila je u neredu. Xa ogromnom stolu, oko kojeg zasedavaliu članovi „Zadruge" na svojim sodnicama, ležalo su na gomili knjige na raznim jezicima i najraznovrsnijeg sadržaja, kao n.pr. „Sveto pismo" u folio formatu i ilustrováno od Dore-a, Koljcov, Nikitin, Beranger, Chateaubriand, „Ljubljanski Zvon", „Dom in Svet", francuska i ruska gramatika i.t.d. Na stolu je dakle vladao genijalan nered.
Gimnazista Kcte, kako rekosmo, bavio se izvan škole mnogim predmetima i razumevao je više jezika. Da je bio orijentiran u historiji umetnosti, naročito historiji slikarstva, vidi se n.pr. u jednom sonetu ciklusa „Slovo", u kojem u]jo-redjuje svoju Angelu (Andjeliju) po lepoti Sv. Bogorodici, kakvu ni sam Fra Angelico nije bio kadar da naslika.
]úik tiho, lahiio, vijeS se, Icroj; mesta, Zeltíua Krka, ko iiilailá nevesta krog žeuina, ljubo ga objoinnje, ko mora proč od nje na tujo kraje.
In ko že skoraj da narazen .ijrosta, kako šumiš plakajc njemu zvesta, miljon ti solz blesti v očcli, ki v gaje, domove zrla veřiio bi najraje.
A da poznaš devet visokili Icorov, iK'beškili augeljov kraljico ti, da ona biva sredi teli prostorov,
DUAGOTIX KliTK
ki Ira Aiigulico ji mojster ni: vzdrhtela d(i poilzciueljskili izvorov, cclo ti, liludiia, ostnnolu lii.
Keto jo sigurno znao, da su llaťaol Saucio i pre ujoga Boticelli slikali još lepšc madono, no što ili jo stvorio l'ra Angolico, ali on navodi njegov tip lîogorodice, jer je liteo učiniti aluziju na svoj ljubljeni ideal, na Angelicu.
U slobodno \-ronie, naročito posle svršene škole popodne. Kete je voleo izići u prirodu i to po uzanim stazama, koje su vodile preko njiva i livada u „Smoletovu hostu", „Eagov log"' tamo do sajuotne crkvice Sv. Ane ili izvora „Trščaka" Tako sam n.pr. jednom u prolećo pošao s njime iz Žabje vasi prema sv. Ani. Kad stigosmo do ruba šume gde prestaju livade,, pesnik je legao u travu, izvukao iz jednog džepa pesmc Koljcova i glasno ih čitao u vrlo brzom tempu. Kad mu je čitanje dosadilo, došle su mu na pamet neke maloruske narodne pesmice', koje je naučio još u Ljubljani, i pevao ih je ii neke vrste baritonu. Glas mu nije bio ni jak ni čist, već malo promukao, no ipak toi)al i prijatan. Kad je svršio [icvuckauje. od jednom se ućutao, zamislio se, zaklopio oči kao da je zaspao. Kad je opet otvorio oči, izvadio je iz drugog džepa pesme Berangera i čitao ih glasno kao i ])re Kolcovljeve. Naročito zadovoljstvo mu je pravila neka satira, i on je smešeči se ponavljao neka vesela mesta iz nje.
Novo mesto ima romantičan položaj i neobično zgodnu ' okolinu za šetnjo i izlete. Na malim razdaljinama menja se panorama i sa uživanjem čovek može da posmatra zelene livade, šume od smrča, bukava, i hrastova ili brežuljke krunisane belim crkvicama, ili sure srednjevekovne zamko na padinama i obroncima visova. Tamo iznad Mirne peći vidi se starodavni llmeljnik, ispod Trške gore Bajnof i Stari grad, a još malo dalje na jednom ostr\'ii Krke, Otočec, svojina grofovske porodice Margheri, i Struga, koju je opisao čuveni
' U koliko so .]oš (hiučis so- Krasna je deviiC-ka na pazar Jicidjïla ćain jedna oil tih pesiiina počinjala Kiluijii, ril)ujn, riluiškn kupila.... je lit priliko ovako:
10	ri I' II Ji o 3 II
slovciiački novelista Dr. Ivan Tavčar u romanu „Otok in Struga". Novo mesto sazidao je vojvoda Rudolf IV „Ustanovitelj", god. 1303 u obliku potkovico na jednom polu-ostrvu Krke. Stare malene kuće poredjane su na „Bregu" nalik na lastina gnezda na stenama, koje strmo padaju ka zelenoj reci. Na najvišem mostu poluostrva i varoši, stoji stara crkva sv. Nikolaja, sa gotskim presbiterijem, daleko naokolo vidna. ])o crkve sazidana je „Pro.štija", prclatova palata, u kojoj živi i izvestan broj kanonika sa vikarom. Sav taj uzvišeni iH'ostor zajedno sa zgradama i baštama zovo se „Kapi-tclj" (('apitolium), koji često Kete spominje u pesmama.
To sve navodim jer je verski život igrao tada veliku ulogu u vaspitanju tamošnjih djaka, koji su obično stanovali i hranili se za malo pare (n.pr. 8 do 10 i'orinata mesečno u godinama 188(3—1890) kod bivših popovskih gazdarica ili usedelica. Najveći procenat onih religijozno preteranih, inače obično dobrih i skromnih žena, pripadao je pobožnom društvu sv. Franje III reda. Zato ih nazivahu tretjerodnicaraa ili po-rugljivo „trcijalkama;"' ono su išle svake nedelje k ispovedi i pričesti, a svakog dana rano, ako ne' dva puta to bar jednom na misu u „Kapitol" ili u „Kloštcr" kod čestitih otaca franjevaca. Svake večeri molilo se pro spavanja „rožni vonec" (Rozenkranz) na glas i na kolenima. Poštene i pobožne gazdarice naterivalo su i poverene im djake na ovakav pobožni život. Ko nije slušao, smatrali su ga kao nevaljalog derana, koji ništa dobro ne obećava. Naravno prvi o tome bio je oba-vešten gimnazijski kateheta, vrlo često uho i oko habsburško-avstrijskog sistema, obično povorljiva ličnost direktora i car-sko-kraljcvskc vlado. Od njega su strahovali i sami profesori. Na taj način djaci behu naterani da žive virtuti et musis.^ Iz vlastitog iskustva znam, da mi je po neki put zbog preternne bogomolje nedostajalo vremena za učenje i da je često dolazilo do nesuglasice izmedju mene i gazdarice. Verski život igrao je veliku ulogu još i krajem XIX veka kod školovanja omladino, uticao je na stvaranje mentaliteta i karaktera mladog sveta. Bez svake sumnje je ta okolnost imala izvesne rdjavc itrane, ali je imala i svetlih strana i dobrih uticaja.
' Zapis zlatnim slovima iiii glav- ljanskc Bugoslovije (,Lemenata'). 2Kim i m(jiuimeiitalnrjm portalu Ijuli-
DRAGOTiN KliTli	11
Xa djaka male varoši, kao što je Novo mesto, imao jo verski život svoju važnost i sa umetničkog gledišta. Kapiteljska crkva ponosi se starim gotskim presbiterijom, kriptom i glavnom oltarskom slikom Sv. Nikole od Tintoreta. Na staklima visokih i tankih gotskih prozora u Kapitelju, kao i u monastirskoj crkvi otaca frančiškana, prikazani su u bojadisanim slikama prizori i legende iz Svetog pisma. Neobično utiče na mladog čoveka sumornost i tišina ovakve crkve kad sunčani zraci razvetle iz vana bojadisana stakla prozora u stenama od surog kamenja. Lux in tenebris lucet. TJ ovakvom božijem Ju'amu može mlad djak skupiti svojo misli i osećaje i slati ili Nevidnome u nebeske visine. Ako pak osećaji ne kriju u sebi samo Boga, već tu ima osećaja ljubavi prema domovini ili prema devojci, to se sve nekako uvije u tamjan mistike u dubini mladog srca. Zato nije čudo ako se baš kod slovenačkili pesnika često spominje crkva u historiji njihovo idealne ljubavi, obično nesrečno ljubavi.
Duhovna gospoda iz „Kapitelja" i „Kloštra" novomeškog vazda su posvećivala veliku pažnju crkvenoj muzici. Organist u Kapitelju je bio u Keteovo vreme Ignacije Hladnik, inačo kompozitor pobožnili i lakih mirskih pesama, u „Kloštru" pak 0. Otokar Aleš i pre njega o. Hugolin Sattner, koji je kom-ponovao mnogo Gregorčičevo pesme i stvorio dva ili tri oratorija. Djaci gimnazije, muzički dobro izvežbani, davali su materijal za sastav pevačkih zborova za miso, zornice i vespero u Kloštarškoj crkvi preko puta staro gimnazijske zgrade (licej) iz doba carice Marije Terezije. Ovde se moglo čuti svakodnevno pevanjc muškili ili mešanih zborova rano u jutru, pre podne i u večer. Djaci su pevali celu godinu, a za godišnju nagradu imali su ciglu jednu užinu u refektoriju novomeških íranjevaca. Sa velikim zadovoljstvom mogao je i muzikalan čovek slušati djačko pevanje u franjevačkoj crkvi ili akorde velikili orgulja ti Kapitelju, od kojih kad zagrmiše tresoše se visoki gotski prozori i sveci na njima.
Inače je bilo u toj staroj i dosta malenoj varošici dosta takozvano inteligencije: sudija, profesora, svešteniká, jer se tamo nalazio veliki okružni sud sa senatom za celu Dolenjsku tjužnu Kranjsku), političko kotarsko poglavarstvo, sreski sud i u obližnjem zamku Grmu poljoprivredna škola. Jodnom.
12	u 1' H „1 O 3 II
ťoči vai'oško stanovništvo, ii koliko je sačinjavalo intôligou-ciju, davali su činovnici, koji nisu bili stalni, već su ))iii' često premeštani. Okolna vlastela po zamcima, kao i nekoliko renegata, starili „purgera", oscćali su neniački'u nacionalnom pogledu. U sredi varošico bio je podignut nekako sedamdesetih godina XIX veka u nacionalnoj borbi ,,Narodn? dom" (čitalnica), koji jn'cdstavlja gotovo jednu malu palatu; ovdc su se davali u zimsko doba koncerti, predstave, balovi, narodne svečanosti a tu su djaci dobijali, u većini seljačići po rodu i ponašanju, i prve lekcije skladnosti u obhodjaju i igranju. Počevši od VI razreda gimnazije, smeli su djaci dolaziti na vežbe da svojim, gvozdenim čavljima potkovanim cipelama malo izderu glatke parkete ..Čitalnice", a da i sami-uglade svoje seljačke oblike ponašanja u prvim konverzacijama sa činovničkim i varoškim ćerkama. „Plesne vaje" u zimuje doba, koje je predvodio neki crvenokosi Nifergall, inače duhandžija „dacar" i „Sokol", bile su radostan intermezzo « skučenom životu novomeškog djaka. Dakako da je gimnazijski kateheta, Dr. Josip Marinko, argusovim očima gledao na ovo zabave mladića.
Eto u takvom miljeu živeo je Dragutin Kete u Novom, mestu od godine 1896—1898, baš u doba kad mu bila mlada duša još prijemčiva za,- utiske a kad je već mogao i svet razumeti.
Kete jô bio često srećan stoje imao priliku videti svoju obožavanu Andjeliju u jednoj ili drugoj novomeškoj crkvi kođ vršenja religijoznili dužnosti, kod mise, ili „večernica" ili „zor-nica", litanija, ispovedi, pričesti. Otmenije gospodjice išle su ncdeljom obično ka „osmoj maši" (t.j. u osam sati u jutroj, ili, još više ka „devetoj maši", u Kapitelj. Kao jedan od najlepših primera u Koteovoj poeziji, gde je crkva dala pozadinu i milieu jeste njegov sonet „Zakaj sem bil v Kapiteljnu".
Zakaj sem bil v lúqíituljiui, zakaj!.. . . • Tam stala pred oltarjem razsvetljonim, in v lila — krilu s slamuikoiii rumenim, žarela je ko v jutru řusui maj.
DKAíiOTlN KKTE	IS
Zukaj sem liil v K;ipit,uljnu, zakiij ! .... S pogledom, bratci, oh s pogledom enim Zažgala luč mi v srcu zapušf-eucm — ' vgasnila jctakoj ua vekomaj........
/lUij išřcm, išěeiii je povsod okroír.
Zdaj v upu rdeč, zdaj v struliii siiirtnobled.
Zdaj v 1'crk'cv grem, zdaj v ulice, zdaj v lojr.
Zaniau . . . Xa ueliu se prikaže lep komet,
izg'iue spet, a vedi večni Bog,
kam pojde on v neznani daljni svet.
Sudbina koja jo zadesila najslavnijeg slovonačkng pesnika, Fi'ani'ota ProScrna, godine 1833 u Trnovskoj crkvi u Ljubljani, lead se tamo zaljubio u nožnu Primicovu Juliju, zadesila je i Dragutina Ketea u maju 1S97 godino u Kapitelju u Novom mostu. —
Okolina Novog mosta ugodno je uticala na idilički raspoloženo srce Dragutina Kotoa. JSudući da je bilo djacinia VII i YIII razreda gimnazije dozvoljeno u izvesno vreme, poso-ćivati gostionico, Kete nije ])ropustio koristiti se ovom privi-legijom, u koliko jo novčano mogao. Često je sodeo sa dja-oima kod čaše cvičeka provodeći se razgovorom i posmom.
Kete je voleo da posedi i duže u noć kod čaše „cvička" i bez drugova, ako mu se dopala kakva lo])a devojka koja je tu služila. Poveći broj njegovih veselili pesama imao jc za predmet gostionični cviček i devojko koje služo: „Pijanec", „Zašlo jo žarko solnco", i t. d. Još danas postoji u novo-mcsškom prodgradju na desnoj obali Krko, u Kandiji, gostionica l'epota Vindišera, koju jo Kete posečivao zbog dobrog vina i još više zbog lope Fani Ploper, rodom Novomoščanke; ona je bila gospodjica srednje visokog rasta, izduženog finog ovalnog obraza. Imala je lice „belo kao mleko i crveno kao krv." 0 njoj naravno ima traga u pesmaina Koteovim. No nestalan kao što je znao biti naš pesnik, on je rado i lako me-ajao i likove i ukuse. Keteovo simpatije za novomeške devojko bilo su platonsko prirode. Najviše što je potražio bio je poljubac „na brzu ruku," koji je kod polaska uzeo ako mu i nijo bio dat. Kod „Vindišera" (gazda živi još, i valjda jo najdeblji i najobilatiji čovok u Slovenačkoj^ Keto jo upoznao i žumberačko Uskoke sa južne strane Gorjanaca, koji su emi-
14	II 1' Il jI o 3 11
grirali u Bolu Kranjsku počevši od god. 1530 u više mahova iz zapadne Bosne, naročito pak od Unca, Srba i Glamoča. Još danas govore čistu ijekavštinu, pevaju pesme o caru Lazaru i Kraljeviću Marku, samo su priznali papu za crkvenog' glavara, ma da su zadržali pravoslavne liturgične obrode. Ketc jc volco da ih sluša i posmatra i tu i tamo upotrobio je kakav motiv iz uskočkih priča (uporediti sonet; „Vlah Elija"). Žumberačke Uskoke nazivaju Boli Kranjci Vlasima, Crni Kranjci pak Hrvatima, jer jo njima sve što loži na južnoj strani planine Gorjanaca, hrvatsko pa i sama Bela Kranjska.
* *
Progovorimo o Keteovom idealu, o Angeli, za koju je gajio najveće i najdublje simpatije, i koja jo inspirisala dobar deo njegovih najboljih dela — soneta. Ozbiljno jo Kete voleo samo Angelicu.
Njeno porodično ime bilo jo Smola, ili Smole kako ga u najnovije vreme pišu njena braća u Ljubljani. Porodica je po poreklu iz Česko i držala je vlastelinska imanja u neposrednoj okolini Novog mesta. Stari otac Angele bio je vlasnik zamkova Grm i Graben, koji poslednji jo držao do pre kakvih deset godina njen stric Rudolf, no danas nalazi se sve to imanje u tudjim rukama. Otac Angelin bio jo sudija u Metlici a godine 1897 preselio se u Novo mesto kao zemaljsko-sudski savetnik u tamošnjem okružnom sudu. Njegova ćerka Angelica, čim jo došla u Novo mesto, postala je predmet pažnje kod mlado gospode i djaka po svojoj lepoj pojavi i rosnoj mladosti. Kad jo prolazila šii'okim novomeškim trgom malo nagnute glavice, nevinog pogleda, s jakom i dugom pletenicom urešenom bojadisanim svilenim trakom niz ledja zaustavilo se na njoj mnogo oko prolaznika. Imala jo neobično fin ružičasto zadahnut taint koji se nalazi obično u vezi sa bakarno-plavom kosom, kao što je bila i kod nje, dok su ispod obrvica sjale kestenjacte oči, što opet retkost kod ovakve kompleksije. Kako je Angelica sa svojih petnaest godina bila normalno razvijena, ipak jo celo njeno bićo podse-ćalo na veliko dote, čemu je pripomoglo i tepanje kod govora, naročito što jo glasove č i š nejasno na način deteta
DliAC.Ol iN KETK	15
izgovarala. U ostalom moj opis će moći jedau ili drugi od literarnih istoričara proveriti u slučaju jjotrebo na osnovi izvrsnog portreta u bojama, koji je oko godino 1902 izradio u Novom mestu slovenski slikar Ivan Vavpotič, tadašnji Angelin obožavalac. Ona se udala za novomoškog gradjanina, g. Vladimira Vojsku, ima nekoliko dece i živi još danas u svojoj vili na Kapiteljskom hribu u neposrednoj blizini dolenjske metropole.
Nije čudo ako Andjelica Smola nije ostala nezapažena od pesnika Ketea, koji je bio tako prijemčiv za sve lepo. Kao što mi je pisao F. Šešek, Kete se zaljubio u Angelicu krajem maja 1897 godine. Još dok je potpisani živco u Novom mestu (1897), Kete jo dolazio u gostionicu kod „Tučka" da usput vidi na prozoru nju, koja je stanovala u prvom katu Bergmanove kuće, pozadinom okrenute spom(!nutoj gostionici. Odavde izlazeći, on bi brzo upro oči u Angeline prozore, da bi ugledao nju, ili, u noćno doba, bar svetlost na njenim prozorima. I u šetnji on bi joj sledio, kad bi ona pošla svojim drugaricama u nedelju u „Drevored" pored starog kapu-cinskog monastira (današnja pošta i porezni ured), ili subotom posle večere na koncerat Varoške garde (Jliirgcr-Choi;) pred „rotovžom" (opštinska kuća). Angelica je bila naročito interesantna kad jc šetala sa svojim najraladjim bratom od tri do četiri godine, koji je svojom kovrčastom, crvonkasto — plavom kosom ličio na Amora. Takav jedan piizor opovao jc Koto u sonetu „Vlah Elija".
Dejal je Vlah Elija-. tihi hi/Á, ki no drži nobena steza skozi, tam bela vila je prebivala, ob zarji v vodi se jo umivala. Če starec videl jo, mu Bog poniozi ! Sroe mu přestřelila, roki, nozi... A pred otroki ni se skrivala slaSčic jim dala, jih je uživala." Tako sem videl tebe v perivoji, kako si ljubko s fantom govorila, ki z drobnimi capljal nožicami. A da bi prišel jaz k bližini tvoji, to vem, da bi mi srce přestřelila s pogleda jeznega puščicami!
113	[I 1' ]I JI o 3 11
Neki su suinjijali, joli bio Iveto u istini u Angelu zaljubljen ili no. liojo je uvereiije da je on Angolu istinski voleo. Samo u Kotoovoj prirodi i temperamentu nije bilo strasti kao u Župančiča, iii realnosti po svaku cenu kao u Cankara; on jo bio lak, kod njega su se utisci brzo redjali i nestajali. Kad jo Angola Smola još porasla za jednu godinu, i došla u dodir sa mladjom inteligencijom dolenjsko metropole, ona je postala i malo gorda. Izgleda mi da Iveto nije bio baš po njozinjom ukusu — on djak osmog razreda gimnazije pa već bradat sa velikim brkovima! Osim toga imao jo već medju svojini kolegama konkurenata, da i no govorim o univerzitetskim djacima, koji obučeni u najmoderniji kroj odela su dolazili kući 0 božičnom ili uskršnjem raspustu i priredjivali u velikoj dvorani Narodnog doma zabave i igranke. Ona je znala da je Kote voli i opeva, i to joj jo laskalo, pa gaje ona zato nagradjivala po neki put blagim pogledom i osmebom a on jo sretan i zadovoljan i dalje njoj pevao sonete.
Keto jo poslednji put video Novo mesto u početku jeseni 1898, neposredno pre no što jo otišao kao rekrut u Trst u vojsku na tri duge godino. Pošto jo naime navršio pre 21 godinu života nogo što je položio gimnazijsku maturu, izgubio jo pravo da služi samo jodnu godinu dana kao jednogodišnji dobrovoljac (Einjiilirig-Freiwilligor). Šta ga jo privuklo g. 1898 u Novo mesto y Kao što se vidi iz Šešekovog pisma, (v. dalje) nije zato imao nikakvog važnijeg razloga. Uzrok njegovom dolasku je mogla biti samo Angela. Vratio se razočaran u Ljubljanu. Kote je bio bez svako sumnje u nju zaljubljen, idealno i sentimentalno, kao što je to običaj kod maturanata.
Novo mesto ima u opšte izvesnu ulogu u iiistoriji slovensko književnosti, naimo što su u njem živele dulcinejo lirskih pesnika, a neke dočekalo tu i smrt, dok njihovi pesnički obožavaoci sanjaju vočni san u Gorenjskoj. Franc Prešeren jo umro u Kranju godino 1849, i Simon Jenko godine 1869 kao što so čita na njihovim nadgrobnim spomonicima tamo. Ispod starog Kranja dere i šumi jugoslovonska Sava prema Ljubljani, gdo Dragutin Kete uživa vočni mir kod Sv. Krištofa. Prešernova Julija pak, rodjena Primičeva iz Ljubljane i udata za pl. Scheichenstuhlji leži na šmihelskom groblju kod Novog mosta, na desnoj strani Krke. Na starom novomeškom
DlîAGOTlN KIíTE	17
groblju kraj napuštenog kapucinskog monastira sahranjena je Leopoldina Loger, supruga višeg zemaljskog sudskog savet-nika, vlastelinska kći iz porodice Kuralt u zamku „Turn" u Beloj Kranskoj, gde je liričar Simon Jenko bio njen domaći učitelj (Hofmeister), i gde se zaljubio u svoju učenicu. Kao što smo već rekli i Keteova Angelica živi stalno u Novom mestu i dočekala je već svoju četrdesetu godinu.
I ako je bio Kete ozbiljan i moralan čovek, daleko najzreliji po mišljenju medju svojim drugovima, ipak nije učinio svojim govorom i kretnjama jačega utiska. Bio je i suviše brz u svemu, u mišljenju, u reči, u hodu i u gcstovima. Njegov hod nije bio pravilan i ritmičan, jer je na jednu nogu jače i tvrdje stupao nego na drugu, te je bio zbog toga kod brzog hoda nešto nagnut na desnu stranu, látasa je bio srednjeg (možda oko 168 cm) i pravilnih proporcija. Kompleksiju je imao svotlu i belu kožu, zagasito plavu, ili boljo rečeno,, otvoreno smedju kosu, bradu i brke plave sa bakarnim sjajem. Ispod lepo svedenih obrva svetlucale su mu so pitome no nemirne oči sa otvoreno plavom iridom. I ako siromašan, odevao se uvek čisto i pristojno. U koliko se sećam, nije voleo da nosi glatke šešire, već čupave ili hrapave, od sive ili žuć-kasto-smedje boje sa gore zavrnutim obodom. Lice mu je-predstavljalo oval, koji je bio odozgo nešto poširi, a u donjoj; partiji više uzano zaobljen. Rastojanjo uglova donje vilice, do sredine donjeg ruba brade (mentum) izgledalo je prilično. Mislim da je oblik lubanje bio donekle izdužen, verovatno subbrahikefalan ili na granici izmedju mezoketalije i brahike-falije. Nos je bio fini, i na njegovim krilima i vrhu igrao je laki podsmch.
Od snimaka Keteovog lica poznata su ona dva koja su publikovana u Aškercovom izdanju njegovih pesama. Prvi predstavlja pesnika kao maturanta novomeške gimnazije i potiče iz proleća godine 1898, kad se dao, u svojoj 21 godini, fo-tograiisati zajedno sa svojim drugovima. Ovde se poznaju glavne crto Kcteove spoljašnosti, ali on je tako uamešteu da ovaj stav i držanje glave ne odgovara njegovome mentalitetu i njegovoj unutrašnjosti. Bez sumnje ga je ovako doterano i
2
npii.iO'jn
'IS	n i' i[ a 0 3 ^n
pomalo u pozi namestio fotograf H. Dolenc u Novom mestu. ■Drugi snimak se nalazi na poslcdnjoj strani Aškcrčovog uvoda (pag. XXXVI) i pokazuje Kete'a ležcćeg na mrtvačkoin odru, «brijane brade i zaklopljenih očiju, s krstom u sklopljenim ■rukama. Bio je snimljen na dan smrti, 26 aprila ' 1899, ve-rovatno na predlog A. Aškerca koji mu je i oči zaklopio;k večnom snu. Ove godino sam našao i troči snimak iz god. 1893,. kad se dao snimiti sa drugovima u IV i'azred« gimnazijo kod fotografa Armiča u Ljubljani. Na ovoj slici Kote više odgovara svome karakteru nego na prvoj, samo je bio mnogo ,n:iladji i fizionomija mu nije bila tada još mnogo izradjena. 'j;.',. ; Kete me, je. u Novom mestu češće ..posećivao (1897) . u mom ,stanu na ulici, „Mej ; vrti" . („Kod Marelmoharice") ispod Kapitelja, otkuda je uživao lepi izgled na, Krku, Kandiju, ;Smiliel i na polja i šume prema Straži, Toplicama i Gorjan-cima. Voleo je i „ribizi" koji se zreo crvenio u bašti gazdarice. Sedeli smo u hladnjaku i čitali. narodne pesmo: u .izdanju „Hrvatsko Matice" kao i one koje sam sam bcležio (1893 — 1896) u Bploj Kranjskoj i kod susednih hrvatskih Brajaca sa desne strane Kupe (Pravutina, Sraćak, Mošanjci, Zaluka, Ribnik), Najviše od njih i najlepše mi je kazao poslednji slepi guslar ove oblasti, Mate Jandrišević iz Pravutino. Bilo ih je poveće dve sveske u rukopisu, koje sam docnije uzajmio Keteu, ali ih je i nestalo kod njega. Možda je uzeo baš odavde motiv za VI Sonet ciklusa „Tihe noči", jer sđ sećam da sam zabeležio više varijanata narodne pesme o ne-srećnoj ljubavi devojke i mladića, koje su roditelji razdružili i do smrti rastužili a iz njihova groba izniklo su ruže ili lilije zagrlile se i srasle iznad nesretnih žrtava.
Zato veruj, ni strastno poželenje, o draga, ki mi v duši zdaj gori ! To je le duše moje hrepenenje, Da s tvojo se kedaj združila bi.
Kako tvoj duh je blag, kake iskren je, pokazale so mehke mi oči Če lo6i naju, ljubica, življenje — po smrti nama več loCitve ni. . , . .
Tako si ljuba dva živela sta, v deželi kranjski rada se imela sta, Kemili stariši so ju loěili.
DRAGOTIX KETK	19
Umrla Stil. Iz ločenih grobov sta roža, lilija čroz sveti krov vskipeli, v^cvetli iu se tam združili.
U osmom razredu gimnazije imao sam u profesoru Alojziju Virbnikii izvrsnog učitelja latinskog jezika koji nas jo znao duhovitom estetskom i stvarnom interpretacijom Horacija oduševiti za klasičnu poeziju. To se indirektno prenelo i na Ketea, kojemu sam preporučivao lektiru starih pesnika, te smo često zajedno čitali i prevodili Ovidija, Horaca, Tibula, Marcijala. Na moju molbu je čak i preveo neko latinsko pesnie iz Horacija:
I.	Vides ut alta stet nive candidum Soracte,...
Carmina, I, acl Tlialiarchum.
II.	Persicos odi, puer, apparatus,
đisplicent nexae philyra coronae
Carmina, I, ad puenun,
in. Dilfugerc nives, redeunt iam gramina campis arboribussque comae ;
Carmina, IV, Ad. Toniuatum.
Preveo je dve ili tri elegije iz Ovidijevih „Amores" „Ars Amandi", no scćam se samo jedne:
Aestus erat, mediamque dies exegerat umbram :
adposui medio membra levanda toro...
Amorům liber, I., ologia 1.
Ova pesma je bila prevedena u metruinu originala, u sjajnim i zvučnim distihonima.
Iz Marcijala je preveo dva kratka e])igrama „Galii'':
I.	Das nunquam, semper promittis, Galia, roganti.
Si semper t'allis, jam rogo, Galla, nega.
M, Valerii Martialis, upi.iíramni. II, 25.
II.	Galla, nega; saciatur amor, nisi gaudia torquent:
sed noli nimium, Galla, negare diu.
M. Valerii Martialis, opigranini. IV, 38.
ïe prevode Kcte nije publikovao već ih je meni poklonio /a ličnu lektiru. Ja sam ih čuvao medju svojim spisima u
20	n 1' u J o 3 n
Beogradu do početka rata 1914 godine, kad sam sve morao na mestu ostaviti. Pod okupacijom Srbije (1915—1918) propali su spomenuti Keteóvi prevodi latinskih pesnika, i sumnjam da će se moći gde pronaći. Sećam se pak, da Marci-jalovi epigrami nisu bili prevedeni u originalnom metru, već slobodno u trohejskim stihovima sa rimama. Poslednja dva verza drugog navedenog epigrama (lib. IV, 38) glasišc otprilike ovako:
No predolgo in preveč se,
Galia, tudi mi ne brani.
*
* *
Posle ovih inojih sećanja, dajem reč Šešku. Njegovo pismo, više puta pominjano dosad u ovom spisu, dopuniće možda još bolje sliku pesnikovu. U njemu veje jedan prijateljski i nežan ton, kao što u njemu ima i puno podataka o Keteu. Naročita je vrednost toga pisma što je sve prošarano samim Kotcovim pismima, od kojih su neka (pismo Murnu) vrlo lopa i ]<araktcristična.
Pismo Šešekovo štampam ovde, u pi-ilogu, na način koji sam ranije naveo.	Dr. N. Žiipanić.
PRILOG.	DUNAJ, 17. II. 1901.
SPOŠTOVANI GOSPOD UREDNIK!
Skušal bom Vaši želji ustreči, kolikor je u moji moči. Povedati bi Vam utegnili še g. Žorž iz Môdlinga (adreso izveste pri stud. jur. Vidmar), Bojan Drenik, uradnik v Ljubljani (Kongresni trg), g. Ri-barić, dijak v Kranju. Slednji je bil ono leto s Kettejem v Trstu ter rešil Kettejevo znamenito pismo do Murna.
Te podatke Vam pošiljam, ker ste me prosiii. Prosil bi le, da je sestavite Ketejev životopis, Vi ali kdo drugi, da bo slika njegovega življenja, trajno delo, ne samo efemerne vrednosti. Zupančič, zlasti Cankar bi bil pripraven za to, ker sta se zlasti s slednjem dobro poznala, da ju je vezala ozka prijateljska vez. Kette je večkrat omen-čal Cankarja kot svejega pravega prijatelja. Pri antagonizmu proti Cankarju, ki se nazodeva v vsaki številki Juga", skoraj gotovo na to ni možno misliti. Držal se bom A^ašega navodila.
1) Razmerje med Kettejem in Angelo.—Za.\\\ih[l se je v njo koncem maja 1897. Ne morem reči, da bi bila ta ljubezen Je za šalo. On jej je nekaj prilastil, kar ni v njej. Vse novomeške gospice je spravil v 5 predalov ; v prvem je bila Angela sama. Včasih se je nor^
nHA(;OTIN KKTE	21
čeval iz nje, včasih letal za njo, da sem ga komaj dohajal. No ona se je držala vedno ledeno. Baje ji je pisal celo pismo ; o tem bi vedel povedati Šapla, ki je bil skriven tekmec — seveda brez sreče in brez — sonetov. Pozneje v Trstu je pozabil svojo ljubezen, ostal mu je le spomin. Piše mi sicer 18. I. in 31. I. 1899:
18.1.1899: — „Tistih romantičnih novomeških večerov ni tu, ko sem mislil, da so punčke za to na svetu, da se gledajo kakor umetnine italijanskih mojstrov. Jaz sem sicer še vedno malo podobnih nazorov, ali drugi gledajo, da pridejo prej ko mogoče v bolnišnico radi te ali one bolezni, o katerih najrajše govorijo vseučiliščniki i.t.d.— „Vidiš jaz bom poslal Zvonu par verzov, ki naj označijo mojo prazno Dušo, prazno in pusto, odkar je šla Angelica z vsem „co-kompokom" iz nje. Kakor rastolčen klavir je: če udariš po njem, dobiš samo neharmonične glasove. No, te strune bomo pretrgali, pa bomo napeli nove strune na staro škatlo in zapeli kaj italijansko okroglih o tržaški Veneri, polnogrudi čarodejki „pač mnogim na srd", ali jaz si ne morem pomagati, da sem tako personificirano protislovje".
31.-I.-1899. — „Le pridno dopisuj, tudi o Angelici, če ni drugače, se bom vsaj malo posmejal. Ampak sicer pa ime Angelica zdaj nič bolj ne upliva na moje živce kakor kaka druga beseda, recimo : Maison de Nouveautés, Friseurgeschaft ali kaj takega — tempi passati !"
Na neki razglednici iz Trsta (Maksimilijanov kip ob morski obali. Na obzorju vshajajoče solnce):
So wie diesér Mann, schaut ich einst in den Mond,
Doch jetzt und (miseria) nur in den Mond hinein.
Značilnih epizod si želite. Na kresni večer je bilo. Hodila sva po trgu in se pogovarjala o ràvno izišlih poezijah „Zamejskega".' Nakrat je omenil, da je ne bo k kresu, ker je mati njena bolna. Molk. Jaz pravim : „To je pa lepo, da tako ljubi mater svojo, da hoče žrtvovati kratkočasno zabavo materi na ljubo". Videti je bilo, da sem mu govoril iz srca in resen je bil takrat. Govorila nisva več o njej^ Seveda kadar se ga je lotila rasposajenost, bi mu bil kos jedva Zupančič, a ne mi, njegova okolica. Mimi novele „Zimska romanca" (katero sem poslal uredn. Slov. Naroda v objavljenje, in ki jo je pred par tedni objavil Narod) pač ni Angela, ker novela je bila pisana 8.1.1897, prebrana v seji društva Zadruge istega dne, dočim se je Kette zagledal šele koncem maja. Pesmi Vam morejo največ povedati o tem razmerju. Pred odhodom v Trst je priromal še v Novo mesto z Ni-ctshejem : „Also sprach Zarathustra" v roki. Šel je na novi most ogledat se po Krki in okolici, na to v stransko ulico pod njeno stanovanje. Zvečer sem ga šel obiskat k Jakcu'', kjer se je norčeval iz zbranih nas dijakov, se smejal in delal dovtipe. Zdelo se mi je, da
' kan Trinko iz slovenačke Ve- Gostionica Jakacaizmedju „Či-necije.	talnice" i „Doma rokodelskih po-
- Angelica.	,	močnikov".
22	n 1' 11 J o 3 II
je bil razočaran, ko ]e prišel v mesto, da so se mu vse predstave razblinile v nič, da sam ni znal, kako da sedi pri Jakcu. Govorila oni večer nisva skoraj nič, ker so ga okupirali drugi, jaz sem mu pa zameril neke njegove opazke, ki so me užalile, ker sem čutil ves prepad med seboj in njim, misleč, da me bo pozabil med svojimi novimi ižobraženejšimi prijatelji. Tolaži me danes, ker morem iz poznejših njegovih pisem sklepati, da sva si bila prijatelja in da me ni pozabil.
Naslednje jutro ziutraj ob 5h [je] odšel, tako da je prišel samo na noč v mesto. A to mu je zadostovalo: piše mi namreč: „V Trst! Oprosti, da se nisva v Novem Mestu več videla. Zdaj sem ga sit". Takrat sem ga' videl zadnjič.
2) Živjenje v šoli. — Kadar ga niso obdajale filozofske misli in. je pozabil vse muke ter začutil nasprotno veselje do šolskih predmetov tedaj se mu je vzljubila zgodovina in naravoslovje. Do klasičnih predmetov in drugih nisem opažal posebnega veselja. Pač pa se je sam za nekaj časa polotil prestavljanja Ovidija: Amores. A le za kratek čas. Ugajala mu je zlasti zgodovina, seveda ne šolska, ker iiiu je bilo tu preveč discipline. Pečal se je obširneje z domačo zgodovino ter se bavil celo z mislijo spesniti velik ep iz slovenske zgodovine. Ko je opustil to, jel se je zanimati intenzivnije s prirodopisom in čital je Brehmov „Tierleben". Tudi do fizike je čutil včasih veselje, seveda za kratek čas. Hotel je kolikor mogoče [hitro] končati šolo in se postaviti na lastne noge. Gmotni položaj, nerazumevanje njegovih učiteljev, notranja nezadovoljnost: vse to ga je delalo včasih čmernega. Takrat je lazil s sključeno glavo, tih z razdraženimi pogledi in zbadljvimi besedami okoli. Jeden, dva dni tako: potem je bil pa zopet stari Kete.
Ko sem mu pisal o neki obsodbi, katero je izrekel jeden njegovih profesorjev, da ni nič kaj posebnega, i.t.d., pisal mi je Kete sledeče nazaj : —
Tudi zgodovinska vest, da g. prof. Poljancu- ne ugajajo moji soneti, me je spravila v dobro voljo, da nikdar kaj takega. Kako ne? tSaj to je baš najbolši dokaz, da so dobri. Sploh sem prišel do sklepa, da me bodejo rade čitale mlade devojke, visokošolci In naprednja-štvo, a grdili farji in profesorji in filistri. Gaudeamus igitur!"
Stanovanje si je izbiral na periferiji, enkrat konci Kandije proti Žabji vasi, drugič pod Kapiteljskiih hribom, da je bil preje v naravi. Soba, napolnjena s knjigami, katere si je izposojeval od raznih strani, da bi jih čital, kar se seveda ni navadno zgodilo. Na vratih je imel napisan oni izrek; Retournons nous à la nature .... Sobo [je] vedno zračil, sploh [je] skrbel za dober zrak in čistost.
V gostilno je zahajal redno na poliček cvička (čim bolj kisel, im boljši) k „lakcu". To se [je] norčuval iz dijakov in natakaric, kva-
' Ketea.	- Keteov profesor slovenačkog
jezika.
DHAGOTIN KETE	23.
sil jim O tem ali onem, včasih objel katero črez pas in je poljubil. To se. je zgodilo, kar jaz vera, le jedenkrát, v navzočnosti mnogih dijakov. Ravno za to natakarico se je bolj zanimal in jo proučeval, ne da bi ona kaj vedela. Nekoga dne mi pa pokaže polo popisano, z naslovom: „Pepca"i in pristavi: „Popolnoma razumem to žensko". Toda onega prizora v gostilni se je vendar sramoval. Ko je namreč sniejoč se ostavil gostilno z menoj vred, sem mu jaz menda dejal: „Dobro si zabaval dijake". Nato je umolknil in videti mu je bilo, da mu je žal, ker se je dal zapeljati strasti sa hip. Sicer pa ne morem konstatirati strastnosti pri njem. Prišli so pač trenotki, a le trenotki, takoj je duh njegov zmagal.
V njegovi fiziognomiji in obnašanju Vam je gotovo toliko znano ko meni. Vam bo to nemara lažje opisati ko meni.
O počitnicah je bival pri svojem bogatem stricu v Trnovem pri Ilirski Bistrici. Piše mi:
„V Trnovem se imam izborno. Čitam Vajkard Valvazorjevo naivnost, Parapatovo suhoparnost in Pajkove črtice iz duševnega žitka štajerskih Slovencev. Tu čitam pač o čarobni štupi, s katero pridobe čarovnice deklici fante i narobe. Če bi jo jaz imel !
Držim se povse farsko in
„herauf, herab, und quer und krumm
ziehe den Onkel an der Nase herum".
„On mi verjame, da pojdem v lemenat- in zdaj ne vem, ali on mene jaše ali jaz njega. Kdo bo pa novo mešo pel, ali jaz njemu ali on meni (če ga ne bi hotel slušati) je vprašanje.----
„Tudi jaz sem sedaj nekam bolj priden da bi kmalu rekel s Tur-kušem: Nulla dies sine linea. O naših pisateljih ti ne bom govoril, a omenim pa jih vendar le; so pa: Janez Bile, pisatelj rodoljubnih,
pobožnih pesemc iz polupretekle dobe____, g. Kostanjevec,; pisatelj
novel v Zvonu pod imenom ,Premec"...; g. Ivan Vesel, pisatelj Psalmov. Vsi Jako pusti ljudje."
To pismo je z dne 4.-VIII-1897.
O počitnicah leta 98. sem bil v Trnovem. Sedela sva na vrtu njegovega strica in tu mi je jel razlagati, s čim se peča. „Der ewige Gedanke." Jaz sem ga poslušal a razumel bore malo. In to mi je žal sedaj. Koristiti Vam utegne to, da se je po zadnjem prihodu v Novo mesto koncem septembra 98 izrazil napram meni, da je prišel nevede za Nietschea do istega naziranja. Čital ni vsega Nietschea; morda samo „Also sprach Zarathustra", kar se mi zdi verjetno, ker je to knjigo dobil od prijatelja v Ljubljani, da jo je bral mej vožnjo v mesto. Torej je to soglašanje utesniti le na njemu znana mesta. Glede naziranja svetovnega Vam utegne podati podatkov jurist Valenčič (Slo-venjan),' ki je istotako iz Trnovega, sem in tja (vsaj v onih počitnicah
' Plapperjeva Pepca.	T. j. član akad. društva.Slo-
- bogoslovija.	venije" u Beču.
24	II 1- H jI o 3 H
mi ga je Kette predstavil kot tacega) pesnik ter občeval vse počitke z njim.
3)	Sfariši njegovi. — Trdil je, da je očetu mnogo podoben. Vesel, ljubil vince kot razvedrilo v samotnem Premu, kjer je bil nastavljen. Šla sva one počitnice s Kettejem neko popoldne tje obiskat učitelja Kostanjevca. Po poti se pogovarjala o Angeli in njegovih sonetih. Govoril mj o načrtih za prihodnje cikle ter pojasnil, zakaj so se mu soneti tako priljubili: ker mora v par vrsticah podati vse, in ravno ta tožkoča mu ugaja in napravlja zadovoljnost. Na to mi je citiral nekaj tozadevnih verzov. Ko sva že odhajala v mraku mimo doma, kjer biva njegova nezakonska sestra, sta naju že čakala njena mati in nje [matere] mož — segava notranjska grča. Veseli so ga bili vsi. od nekod priteče še sestra, katere Dragotin ono popoldne še ni videl, se mu vrže okoli vrata in vsa vzradoščena ga poljublja-Taka lepa, a vendar naravna scena, pristna in sveža. Tega prizora ne moreni pozabiti. Odšla sta malo v stran, da sta se pomenila, jaz sem pa stal s starima dvema pred Hišo. Na poti proti domu mi pravi na-krat Kette: „Tak je bil moj oče. Jaz mu ne štejem v zlo. Si jo videl?" Nazaj proti domu v mesečini gredoč, malo vinskega duha sva pa zopet debatirala o Angelci. Čim bolj sva se bližala Trnovem in, stričevi hiši, tem bolj molčeč je postajal. Na robu vrta, kjer ste se poti cepile, mi je dal roko „Lahko noč, pridi kaj k meni' in molče odšel proti hiši.
Teta ga je imela raje. Na njo je računal da ga bo podpirala. Kaj mu je pa od strica jjričakovati, to je znal. Zato se je vedno izgubil če je prišel ta v bližino, ali če sva šla skozi prodajalnico mimo njega, je strmel Dragotin vedno v tla in pospešil korak.
4)	Leta 5-XI-96 se je ustanovila po vzgledu ljubljanske „Zadruge" novomeška. Članov nas je bilo sprva 6: Drenik, Polovič, Že-leznikar, Žorž Kette in jaz. Pozneje Zevnik, Turk. Vabljeni ste bili tudi Vi, a ste odklonili. Vašič, Kamenšek (ki je še na gimnaziji) predsednik Drenik. Sej je bilo v prvem tečaju 12, v drugem 14. Predavali se leposlovni spisi, čitali sestavki, govorili se govori. Duša je bil seve Kette. Takrat je tudi spočel misel in zasnoval osnutek „Or-ganist-a." Čital pač jedno poglavje, kolikor je spisal, a pustil pozneje. Moralo bi biti nekaj posebnega, ker se je vedno spominjal in govoril da bo nadaljeval. Zlasti naravo je prekrasno opisal. Iz raznih debat omenim, da je Kette branil princip „kdor ne dela, naj ne je" in pojasnil nasprotstvo socijalizma proti narodni ideji in obsojal radi tega. Predaval je pri 3. seji 22-XI.: „Anton Aškerc in njegove poezije", v katerem predavanju se je izrazil simpatično o njem. Govoril tudi v 5. seji 5/Xn. „O leposlovju", kjer nam je načrtal pomen leposlovja in zahteve umetniške. Grajal „Efekthascherei" kakor se sam izrazil. Izrekel se za realizem. Pri 7. seji se je ustanovil „Ruski Kružok". Učitelj bil seveda Kette. Ta nas [je] držal še precej časa vkup. A navdušenje se poleglo in krožek zaspal. Nato se pečali le še trije, a akupnega učenja ni bilo. V polet, tečaju je Kette z menoj in Žor-
DUAGOTIN KUTE	25
žem se hoiel učiti francoščine, oziroma nadalje se izobraziti, ker je on vsaj toliko znal da je razumel. Žoržu se knalu ni več ljubilo, ostala sva sama, pa nervus rerum naju je zapustil, da nisva mogla več naročati nadaljnih pisem (Langenscheidt). Mej tem se Dragotin vedno trudil spraviti na zdravo podlago, kar bi se mu posrečilo, da niso jele pretiti nove nevihte v podobi ravnatelja', ki je baje izvedel o tem. Odmor za skoraj mesec dnij, potem nekaj sej, nazadnje razpust društva. Na sklicanem zadnjem občnem zboru je Kete podrl predsedniku še upanje, da se dostojno in svečano razpusti „Zadruga". Neprenehoma je spuščal ostre strele in dovtipe na ubozega predsednika, da se je občni zbor mej smehom iz jedne iz nevoljo od druge strani končal. Vroče je bilo, Ketteju se ni ljubilo, pa tudi frazasto navdušenje nas mladih ga ni moglo več pripraviti do tega, da bi nadalje vsfrajal. Vrh tega pa Angelica. In vihravi Ketek naj bi sedel pri seji? Na pokopališče in tam se smejal novom [-eškm] frajlicam ali pa gledal za Angelico in njenim kodrolasim bratcem (Vlah Elija).
5). Politika. — Čitala sva vkup praško „Nova Doba". Oni Ra-dičevi članki so mu jako ugajali. V ostrih besedah grajal našo brez-cilno in dnevno politiko : „Saj ljudje še ne vedo, kaj je politika". Pristaš Narodov ni bil, ter grajal često. Natančneje izveste to pri Zev-niku'-, ki je bil, z njim vred član ljublj. „Zadruge". Sam ni rad govoril, o politiki. Ravno tako tudi ne o literaturi. Na Cankarjev poziv, da naj skuša pesniti po njegovem duhu in mu poslal nekaj pesnij na ogled (če se ne motim „V Haremu") je Kette dejal: „To ni zame". Pozneje pa: „Poskusil bom" A ostal je stari Kette. O Murnu je bil v dvomih, ie li pravi pesnik ali ni. Pozneje ga je pripoznal. Govekarja je cenil p^kot borilca za realisem. Slednjič razmerje mej Kettejem in Veselom.'' Ta je hotel izdati riiski almanah. Naprosil je Ketteja, naj mu prestavlja nekaj ruskih pesnij. Kette seveda obljubil, a prestavil le par, dočini je Vesel mislil, Bog ve kako priden je Dragotin si je izposojal pri njemu knjige. Upal je, da se mu bo posrečilo pregovoriti strica.
Na misel mi prihaja še dvoje. Jako visoko je cenil Kette sveto pismo kot poetično vrednost. Že mlad fantek ga je vedno prebiral in tudi v Novem Mestu. — Prva njegova pesen je bila ona, katero je kot mlad deček napisal svojemu očetu za god in sicer na navaden papir, v katerega se zavija sladkor. To mi je pravil sam. (Hodil je menda takrat v ljudsko šolo na Prem. Star morda okoli 8 let). V isti starosti je jel pod očetovim vodstvom udarjati po klavirju.
6.) S/ovo od vojakov. — Še iz Trsta mi je pisal:
„Morebiti ne boš dobil već dosti pisem od mene od adrijanske obale. Zakaj ne? Greh se pove, grešnik pa ne, pravijo Kranjci. Grešnik sem jaz, greh pa izveš še le pozneje ko bo narejen. Samo toliko ti
' Ravnatelj gimnazije Dr. Franc Višnji gori u Dolenjskoj. Détela.	■' paroh u Trnovom i prevodilac
Anton Zevnik, sada notar u psalama i ruskih pesnika.
26	11 v 11 .1 o 3 n
zaupam, da me morebiti črez 1 mesec ne bi več dobilo Tvoje pismo v živem Trstu."
V ravno tem listu piše (31/1-99):
„V naši garniziji vse mrtvo, pusto in dolgočasno. Kar očevidno-umira militarizem Bog mu daj itd. ! kadar on {vsaj za-me) umre, takrat bom pa jaz ad smrti vsiat k novemu življenju," Takrat pa Ti bom pisal pisma kar po cele pole! Zdaj nimam nič pravega veselja-za to, tem raje se pa tolažim s pismi od prijateljev."
Dne 19/III-99 mi pa piše z docela', spremenjeno (osla--bélo) pisavo.
„Rekel sem Ti, da ne dobiš več dosti pisem več iz Trsta. Držal, sem besedo. Vidiš, vse gre, samo malo soli treba v glavi. Pa boš že še već zvedel kaj in kako. Za zdaj vedi, da bivam na Poljanskem, trgu št. 1 (Zuckerfabrik).
Srčno Te pozdravlja Tvoj
Kette."
Mesec pozneje je „vstal — k novem življenju" — — 26/V.
7) Njegovo pismo na Murna imate menda. Za slučaj Vam ga_ tu podam še enkrat:
„Tudi jaz sem že zdavnaj jedenkrát pisal „uredništvu"' naj bi mi kaj poslalo in zraven tega tudi pridejal nekaj „pesmotvorov", ali od „uredništva" ni bele ni črne. Tako je. Jaz se zelo teško spravim na.tako pisanje in le sila me k temu primora, in zato pumpam le na. svete čase, a vzlic temu imam smolo. Ali jaz sem še nekaj druzega opazil. Odkar sem dobival nagrade za svoje „pesmotvore", sem Se pohujšal sam nad seboj, ali da se drugače izrazim: moje pesni so ničvredne. Ne ugovarjaj, to je žalibog res. Zame bi bilo boljše, da nisem stopil v javnost. Spisal bi morebiti manj, a kaj boljšega. In jaz — nočem več pisati za denar: to se mi tako zdi, ko da bi prodajal svojo dušo čifutom za rumeno zlato. Ali si čital Čehov „Značaj"?' Vidiš, ravno tako se mi zdi, da sem jaz prodal najsvetejše čustvo za borne peneze in se še zraven klanjal krivonosemu Judu ki me je gledal s pomilovalnim zaničevanjem. — Svojih pesnij pa ne bom tako hitro razglašal kot doslej. Skoraj čez vse sonete bi najrajše naredil križ. Aut — aut! Ce bi rekel vsak pesnik in pesmotvorec tako, pa bi se nam ne bilo treba dolgočasiti z bornimi izrodki njihove domišljije, ampak bi se čitala pač redka dela, a remek dela. Vidiš jaz sem nehote zašel v gostobesednost, namreč v poeziji. Tako se Muza sama maščuje nad njim, ki jo hoče imeti tudi za molzno kravo. —
Jaz sem nezadovoljen, karkoli čitam v verzih, meni se zdi vse prisiljeno, nenaravno (in moje stvari še najbolji) ; ne samo jaz, ne samo Ti, ne samo On, vsi ne vemo, kaj hočemo, — to je menda tudi znak našega veka, ali pa sem samo jaz tak norec, jaz ne vem.. In vendar : ta Jelovšek-, QangP e tutti quanti, oni bi radi ustvarili
' Uredništvo „L j ubij an sko g - Dr. Vladimir Jelovšek, hrvat--Zvona."	ski literat.
■■' Pesnik Engelbert Gangl.
dhac.otin iu:ti-:	27
nekaj lepega, originalnega, trajnega. In vendar niso vse to le poskusi? Kje je ona ustvarjajoča moč, ki je prešinjala pesnike kot Mickiewicza, Lermontova itd.? Glej, kar je najboljših mož, piše največ v prozi; oni, ki versificirajo, prevajajo več kot preveč. Kaj je temu krivo? Jaz mislim in mislim in mislim in sam jezik mi sili sto odgovorov in vendar nobeden se mi ne zdi pravi. Molčim toi^ej raje, nego da bi mlatil prazno siamo. Toliko pa rečem; jaz jo grem iskat pravo pot, ki vodi do prave poezije; jeli jo najdem, to se vpraša; toda iskat jo grem. Morebiti ni tako skrita. Da, jaz jo celo slutim, kje bi bila. Ali vi moderniki ste po moji misli na krivi poti. Jaz sem grd človek da jo grem iskat, to se pravi : iskati, bi moral tisto pot zato, ker vodi do resnice, pa ne zato, ker je tam moja sreča. — Ali kakor mislim tje iti pa me zadržuje sto ih sto vezij; oj, jaz sem star grešnik, Bog zna, če se bora kedaj spreobrnil. A če se bom, potem sem skoraj
gotov, da je dobim ,......."
Navedel bi še markanten izrek Kettejev ; Le pri Bogu je misel—beseda — dejanje jedno in isto, pri ljudeh dvoje, če ne troje".
8). Iz druzih pisem (ne od Keteja in ne na-me) posnemam to : Kette je bil pri glavni viziti 15/111. spoznan nerabljivim za vojaško službo. Od vojakov je hotel iti na Dunaj študirat zgodovino in pri-rodoslovje, zanašajoč se že vedno na podporo od tete, ki mu je doslej pomagala. Ta mu je pa pisala v Trst, da se naj ne zanaša na kako podporo, če ne gre v teologijo, da ga sicer ne sili za duhovnika, toda najboljše bi bilo, ako bi poslušal njo. Teta se očevidno uklonila volji stričevi. Kette [je] bil tako razburjen, da nikoli tacega, preklinjal vse to sorodstvo, sklenil iti po sili študirat jus proti svoji volji. Kakor hitro bi bil odpuščen od vojakov, je hotel vstopiti za pisarja pri kakem ljubi, advokatu in pri tem studirati. Toliko iz tega vira.—
Obljubili so mi še nekateri drugi dijaki, da mi pošlje.o podatkov ali Vam direktno. Pisma sem izcrpil, kolikor Vas bi le utegnilo zanimati. Spustil sem samo privatne stvari. Omenim le, da je Kelte čital precej časa Slov. narod, pesmi in se jih učil mnogo na pamet. Tako tudi v Trstu; tu tudi študiral knjigo: „Iz vilinskog Svijeta".
Zeleč Vam, da se Vam posreči postaviti Dragotinu časten spomenik v vsakem oziru
ostajam s poštovanjem :
Fran Šešek.
Ti podatki vem. Vas ne morejo zadovoljiti. A storil sem, kolikor je v moji moči. S težavo sem se vsedel k pisanju, ki mi je šlo težko izpod rok. Spravil sem se pa vendar na to, ker ne vem, da bi v doglednem času začutil v sebi dobro voljo, na drugi strani pa tudi nisem hotel da bi predolgo čakali.
SLOVfiNSKfi KNJIŽNICA LJUBLJňNfi
S M
D 681
950
992
COBISS

«P.

9501992