NOVA NADA.
ZBORNIK ZABAVE I POUKE.
Knjiga III. (gr	U Zagrebu, 1898.	J®	Svezak 1.
Uspomene.
Umin’te trice Žitka mi svagdašujeg,
Što pustim zubom dosade beskrajne Duh ubijate I K snu života Idite, drhtaji čežnje tajne!
Ko nježan miriš plavetne ljubice,
Kroz eter božji što no se razl’jeva,
Da ni sam ne znaš, otkud prši, Otkud li u grudi dragost sl’jeva.
Tajinstven glasalc tako u bolima U moju dušu zaborav ulije,
Te na čas nujna napuni se Sladjana čudenja, sreče tihe.
Pred zaklopljenim tada mi očima Milota s’jevne ubavih poljana,
Po kojim niču zaredice
Bl’jedjani odjeci ljepših dana.
Daljina oku plavetnom maglicom U skutu svome sakriva nevine Života čase najranije,
Kojih još ne blate ljudske trice.
A bliže slike bl’jedje i jasnije Pomilaju se, sm’ješkom se sm’ješkajuć Neiskazane sreče davne,
Zelenog prolječa čarom sjajuč.
O znanci dragi blaženih časova,
Što mnogo ste me puta razdragali, Dok nježno srce pojili mi Čarne mandragore miris-vali 1
U beskraj mi se uzdiže s vama duh, Gdje eter plavi grli vasiljena:
Udahnut rad bih život pukoj Pomisli vašijeh uspomena.
Al gle, — več kraj vas gdjegdje se opaže Oblačci cirni, mreškasti čvorovi;
I sve što bliže duh se seže,
Struja tjeskobe mi t’jelom plovi.
Oj Sto je ovo težko u grudima,
Što tišti dušu, kan da je na nju mi Velebit pao? Rad šta trudni Uzdisaj odn >si snagu svu mi?
O duge pute duh mi proletio Kroz šume tamne, krajeve poznane, Kroz sreču, slasti, boli, muke,
Cuvstava nižuči okeane!
Na pukloj struni prošlosti najbliže Izniknula mu pjevanka zbuujena,
Što pratili je tisučstruki Neskladni spojevi uspomena.
Praznina pusta tek mi je ostala,
U kojoj čarni misao sputana;
A u dv’je r’ječce sva se stiču Žudjenja njezina: zraka, danal
M. 11.
Sječaš li se? — Na žalu smo bili I na hridi oboje smo stali;
Nočni mraci svu su zemlju krili, Tik do nogu šaptali su vali.
Tiho, tiho — kano da u noči Nama šapču čudne neke tajne Ah — nikada n’jesu tvoje oči Bile tako i sretne i sjajne . . .
Te je noči — sječaš li se, Ado? . . . Prvi cjelov sklopio nam usta Na igalu — pokraj mora pusta.
.Tedin spomen, da si bila moja.
11. L.
I te noči, kad ti na grud padoh, Ružu mi je dala ruka tvoja:
Prošnja
„Očka, dobri očka vi, Dajte konja meni,
Da se peljem k ljubici, K revi zapuščeni.
„Tedne tri že čaka me, Okence odpira —
A zastonj se v našo stran Revica ozira.
„Tedne tri že čaka me In po meni plaka;
In po bledem ličeci Solzice pretaka.
Očka se smejali so, Konja so napregli, Pa sami po vajetih Z roko so posegii.
„Tedne tri že meni je Dolgčas po dekleti, Tedne tri že samemu Meni je trpeti.
„Očka, sam naj se peljam, Znane so mi poti;
Ogniti se znam vozem,
Ki gredo nasproti".
„Očka, dobri očka vi, Dajte konja meni,.
Da se peljem k ljubici, K revi zapuščeni".
Ali očka nečejo Nič odgovoriti, Ali očka nečejo Se z voza ogniti.
„Oh, saj mi nič dolgčas ni — Pa se ne peljiva.
Očka dobri pa doma Rajša ostaniva".
Ji. Potočan.
Tožno samemu . .
Tožno samemu sedeti Lepe je in jasne dni,
Tožno žalosti je bdeti Tihe in temnč noči.
Neme muke, dan bežeče Kakor hidre se vzbndč,
Kot zveri, ki glad jih vleče V temno noč na rop hitč.
Brez miru in, ah, brez konca Hladnostrastno dušo trd.
Kot snežnikov led brez sonca Rastejo one z nočjo.
Srce pa, udano zmoti,
Brez utehe trepetč,
Kakor lučica tam v koti Vgasne in vsplapolii . . .
Velimir.
V gozd.
V	gozd, glasan in tih Duša hrepeni;
Srca vroči vzdih
V	gozd mi le veli.
Divlji hrup sveta Tamkoj ne šumi, Le priroda vsa Vbrano se glasi.
Poezija tam Sveta je domd Mir in sreča hram Božji tam ima.
Ptičev glas topi Se s šumenjem sap ; Potok žubori,
V mes grmi pa slap.
Glas močan, bobneč Z rahlim se poji. . . Srca boj besneč V gozdu se vmiri . . .
Dragica.
Jesenje lišće.
Zrakom lijetahu ptice. Veselim cvrkutom najavljivale su proljeee.
I Maj je cvao. Cvrčci cvrčahu, leptiri skakahu od cvijeta do cvijeta, a Seve dizaku se u zrak cvrkućući proljetnu pjesmu — pjesmu uskrsnuča.
A ja sam sjedio medju gudurama, u zapuštenom gorskom predjelu — i gledao sam ostatke srnjega, prikrivene požučelim lišćem od prošle jeseni. Bio sam sam. Od nikuda ni glasa — tek suhi vjetar zašuštio bi katkada granjem.
I gledao sam tamo daleko, daleko od mene — a ipak — tik pred menom procvat prolječa, i slušao neke zvukove.
Proljetni zvuci! I mene su zvali.
Dolje sve fiareno od cviječa — i ptice cvrkuču — i leptiri lete — i vjetrić ljubi mladjane grudi sretnih duša. Proljetni zvuci!
A oko mene puše suhi vjetar, dršdući po golim granama života. I rpe snjega leže, pokrivene suhim liščem prošle jeseni. I sve je prazno.
Jesenje lišće — —	J- G. Goran.
Nova strast.
Napisal D. Strugar.
Zrl sem v njo.
Ona pa mi je nudila obraz v polutemi, ki je vladala na stopnicah, in njene odi so gledale naprej mimo mene v temni hodnik.
Stal sem pripognjen pri odprtih durih, in mirno je plaval moj pogled po njenem licu. Zrla je povsem hladnokrvno, kakor bi se ne brigala za celi svet. Njene nosnice so se mi zdele, da vihrajo, in blede, brezkrvne ustnice so bile na pol odprte. Tenka prosojna ušesa so visela ob glavi, nad njimi pa so tičali redki lasje.
Videl sem, kako je vso oblivala čudna bledost. Kakor vosek je bil rumen nos, in mrtvaško se mi je zdelo obličje — kakor matere po težkem porodu.
Toda ne vem, kako to, bilo je lepo, magnetično. — Naj so bile ustnice modre in so oči hladno, mrtvo zrle preko mene — stal sem nem ined durmi in moja prirojena bojazljivost mi je še komaj dopustila, da sem vprašal: „Česa želite?"
Nisem se ozrl od nje; le gledal sem jo in užival trenotke blaženosti, trenotke v katerih mi je po glavi vrelo in šumelo — a telo je bilo mirno.
Čemu naj mi bo ta glava, to krasno mrtvo obličje — zdelo se mi je, da hočem s svojimi mislimi mrtvo telo onečastiti. A pri tem me je pretreslo po telesu, kakor da bi občutil najslastnejše
strasti. To obličje z vdrtimi lici je napravilo tak vtis na me, da sem pozabil naravne zakone mladosti. Komaj sem videl mlado, krepko dekle, ki je stalo poleg nje, nisem videl polnih prs in krepkih udov, polnih mladosti in življenja.
Odgovoril sem tiho na njeno vprašanje, da gospe ni doma.
Vse strasti, po katerih sem hrepenel, so se zbirale. Videl sem sicer slabo obleko, s katero so bili nje udje odeti, videl sem slab robec rumenkaste barve z rudečim robom, toda moji pogledi, moje misli so segale dalje, prodrle skozi goste gube na zvenela prša in rumenkasto kožo. Nerodni udje in plošnati boki — to vse se mi
je zdelo, da vidim skozi obleko---------a moji duševni pogledi niso
videli zraven stoječe dražestne, krepostne devojke.-------— Bili so
hitri trenotki, polni strastnih duševnih valov sredi realnega sveta.
Odšli ste, rekoč, da pridete še enkrat, in jaz sem zaprl steklena vrata, na katerih so bile naslikane karikature žensk, kine-zinje v grdih rdečih haljah, grdi obrazi z rumenkasto, umazano barov — široki copate — rudeči lasje.
Pripognil sem se v kot, da sem jo videl, dokler se ni zgubila za stopnicami. Zagledal sem suhi vrat, lase in slabo ukrojeno krilo.
Šel sem v sobo počasnih korakov z upognjeno glavo. Tako napolnjena mi je bila duša čutil, da sem trepetal pod njihovo težo in se zgrudil na stol. A hitro so minuli ti trenotki, in kot blažen sem skočil k oknu, odprl je hitro in pogledal doli.
Obrnili ste se, in videl sem njeno počasno hojo — kakor da bi bila ravnokar vstala od dolgotrajne sušične bolezni. Pripognil sem se skozi okno in gledal le njo, dolgo, dolgo----------krasne de-
vojke pa nisem videl.
Tresla se mi je roka, ko sem ležal na njej, in čudne misli so mi rojile po glavi:
„Kaj vse ženske in njih lepota, ali tasvojim mrtvim, lepim obrazom! Ah. ta slast — zagrebsti se vedno bolj in bol v mrtvilo.
Ta slast------
Koncem dvanaestoga stolječa, na sam badnjak, nešto poslije osme ure večeri, plakala je kastelanova kči Anka i varila u lončiču na ognjištu malog plemičkog dvorca ljekovite trave. Dala joj ih je baba Jalža, ona ista, što je dolje pod gradom imala kolibicu s dubokim, mračnim podrumima i liječila u cijeloj okolici i ljude i blago. Anka je došla pred po sata dolje iz sela, od Jalže, i zavi-rila u sobu, gdje joj je ležao bolesni otac u vručici. Upalila mu se prekjučer ona rana na desnom boku, što ju je zadobio pred mjesec
Pro deo!
Napisao Branislav Vinkov.
I.
dana od križara Burgunda, kad su htjeli da oplijene gradič. Jučer je bio starac nespretno zadro omotom o vratnice, potrgao ga i 'ozlijedio nezacijeljenu ranu. Jalža, koja mu je opet omotala bedro, kazala je Anci, da pazi dobro na starca, jer kad dodje vručica, napanu ga zli duši, djavli, paklene moči, — i mogao bi starac opet razdrijeti omot i onda . . . Bog sam zna, što bi se moglo još dogoditi.
Kastelan je silno uzrujan, čas plače, a čas od nekog užasa viče, da ga je grozno slušati. Osobito je jučer u noč silno vikao.
— Eto grofa; eto moga grofa! — govorio je. — On je več tamo u svetoj zemlji, na njegovim se prsima rumeni krst, krv se maurska puši s njegova mača i diže se žrtveni dim k nebu, da udobrovolji silnoga i gnjevnoga Gospodina.
Dvogodišnja Milka i petgodišnji Joahim čudno su gledali oca. Oni ga nijesu razumjeli.
— Gospodin je grozan u svojoj osveti i u svojim kaznama, jer nam je dao	sve, što je mogao;	i sina	je	svoga	dao;	a	mi	smo
zli, mi mu ništa ne činimo	za	volju . . .
— Kad dodjem pred lice Njegovo, pitat če: „Koliko si kapi krvi prolio za	mene? Da,	ti	si se	borio	s	onima,	što	su	išli	da
mriju za mene.	Spasit sam	te	htio,	reči če	mi, a	koliko	si	ne-
vjerničkih glava posjekao za mene? Gdje su gradovi, što si ih osvojio za moje sluge?“ A što ču ja odgovoriti?! Postidit ču se. On če mi kazati: Idi u oganj vječni ....
I Anka je s bolju i sa strahom gledala u svoga oca i slušala njegove riječi. Lice je kastelanovo bilo nategnuto, oči mute, krvave, izvaljene, glas pun straha i užasa.
— Več me Gospodin kažnjuje. „Ti si volio ostati uz Ženu svoju i djecu, nego iči da oslobadjaš grob sina moga; pa eto — uzeo sam ti Ženu! Čemu si dakle ostao? Uzet ču ti i djecu; — čemu si dakle ostao?11 — —
Anka je plakala; sjetila se te prošle noči i strah ju bilo ove noči, što dolazi. Stajala je ukočeno do ognjišta i zurila u kipuči lijek. Uljena je svjetiljka slabo gorila, kutovi su kuhinje bili tamni, puni sjena, sablasti, tajnih moči. Ankina je duša bila nemirna, nešto je tištilo, plašilo. U jednom je kutu stajao silni starinski ormar; a Anki se pričinilo, da je iza toga ormara, u kutu, stala njena majka, pa je čudno, čudno gleda.
Ona nema više majke, a jedva joj je sedamnaest godina. Majke joj nestalo zadnje noči od onih četiriju, što su se jedne večeri na prelazu oko grada vrzli križari. Došla je bila da se pomoli dolje u gradskoj kapeli, ni dvjesto koračaja dalje od kule, i nije se više povratila. Drugi su več dan oni tudji ljudi s velikim ma-čevima, dugačkim kopljima, širokim kacigama, teškim oklopima i velikim crvenim krstovima bili otišli nekud dalje. One je iste noči vidjela Anka u snu svoju majku. Došla je bila do njena ležaja i pokazala joj krvave, gole grudi. Te su grudi bile izgrebene noktima, i lica su bila izgrebena, i noge su bile pune modrica. Majka je imata šilu kosa počupanih, a.odijelo visjelo sve na ko-
made niz tijelo. Ona je gledala Anku i nije joj rekla ništa nego otišla k Milki i Joahimu, poljubila ih, pa izašla kroz zid van.
Anka je bila vrisnula i probudila se. U sobi je bilo tamno. Vani se negdje kod crkvice duo tihi žamor; zatim se dinilo kao da netko stenje; no Anka se ved sakrila bila pod pokrivalo i nije slušala ništa. Bojala se napasti. Izmolila je vjerovanje i usnula.
1 sada u kuhinji pričinilo joj se, da se nešto mide iza ormara i kao da je nešto uzdahnulo i šapnulo:
— Anka! No ona je zatisnula odi i prekrstila se.
— Moli se za mene! šaptalo opet.
Anka stala moliti i primirila se.
Lijek je u londidu kipio i male su kapljice vrcale po žarkim ugljenima. Ugljen je pucketao i cvilio kano da pjeva neku tajnu, duboku pjesmu, prije nego Sto de da se pretvori u pepeo.
Anka je otvorila odi i pogledavala oganj. Plamen je daktao ližudi bokove londida, i dizao se hitro u zrak. Oku je Ankinom to godilo, ona je pratila pogledom svaku iskricu, svaki kolobarid dima. Lica joj se rumenila od vrudine, a usta šaptala mehanidki molitve.
Iz misli je prene ponovna vika odeva u drugoj sobi.
— Gospodine, oprosti, poštedi me! Ne gledaj me tako grozno; užasne su tvoje odi i bijesne, osveta se sipa iz njih, bid je u tvojoj ruci pun zmija. Ne progoni me, Gospodine, ne daj, da budem sotonin. Podekaj malo, ja du idi k tvorne grobu, ja du rastjerati dušmane tvoje. Ne gledaj me tako, silni osvetnide!
Anka protrne. Zaviri u sobu. Otac je ležao nauznako i zurio u strop. Ona se vrati u kuhinju i odisti stijenj malenim mjedenim kliještima.
Na prozoru kano je neSto šušnulo, udarilo o stakla i šapnulo:
— Anka! Anka!
Ona se ozre. Pridinilo joj se, da vidi konture glave jednoga mladida.
— On je . . . šapne tiho.
Voda je u londidu disto prekipjela i ugasnula dio ognja. Nastane polutama. Para se dizala u vis, ugljevlje cvililo.
— Ah! nije on, nije on! uzdisala je Anka. On je otišao u križare, ostavio me je, da služi Gospodinu; on je daleko, on se spasava: omiljava Bogu i žrtvuje mu se. I njemu de On oprostiti grijehe, odustat de On od osvete, primit de ga sebi.
I nju oblada neizrecivi strah. Bojala se Boga. Prividilo joj se njegovo ogromno lice sa silnom bradom, s tako velikim odima, kao što su gradska vrata, i s kosom poput bližnje šume. Ona je drhtala; a On je otvorio usta, da rede grozne neke rijedi.
— U prah, u prah du pasti pred tobom, Gospodine, vikao je kastelan u sobi. Dozovite mi svedenika! Anka!
— Anka! dozovi mi svedenika! Ozdravit du i podi du za mojim grofom na istok, na sveti grob, jer je užasan gnjev Gospodnji, grozne su muke paklene. Plamen silno pede, silno mudi na vijeke, na sve vijeke.
Anka je čula ovo, ali se nije mogla da rnakne s miesta: noge su joj klecale.
— U prah, u prah treba da se zdrobimo! vikao njen otac; a ona je razmišljala o torne, kako nije ništa načinila, da Go-spodina udobrovolji. I smrt majke, i rana bolest oca, i ove grozne noči i prikaze, što je toliko plaše, sve je to kazna, sve je to po-sljedak grijeha. I ona ni ne moli pravo Boga, ona je volila do sada igrati se s djecom, volila je spavati, šivati, raditi, nego moliti, moliti oproštenje u silnoga Boga.
— Anka, Anka! hripaše otac.
Ona prihvati lijek, procijedi i teturajuči ponese u sobu.
Otac je plakao. Ona je stala do njega, pražila mu lijek i zaječala. Kastelan oturne lijek i razlije ga. Ona ispusti lončič iz ruke i klekne do kreveta očeva.
— Svečenika, svečenika! šaptao je stari. Ja ču se okrijepiti ispovijedju i svetim tijelom, ja ču mu kazati, da idem u sveti kraj — i svečenik če me pomiriti s Bogom. Da, pomirit če me, jer se Gospodin sad ljuti, ljuti. Anka, Anka! idi po svečenika.
Anka je znala, da nema u selu ni u gradu svečenika. Bio je otišao pred dva dana k susjednom knezu, da ga nagovara, da podje u sveti boj.
— Grozno mi je prikazao svečenik muke, što ib je pripravio djavao svojim žrtvama; a koga Gospodin odbaci, prihvača ga so-tona. Kako tiste, tište lanci nemilosti i srdžbe! Idi, Anka, pa čemo se moliti, trapiti, žrtvovati, možda nam se smiluje Gospod.
Anka je znala, da su danas dva bolesnika tražila svečenika i da su ta dvojica umrla bez svete popudbine. A nije znala, što da ocu kaže. Digne se, podje par koraka prema vratima i stane.
— Idi, idi! govorio otac.
Ona podje u kuhinju i tamo sjedne na škrinju. Anka je osje-čala umornost, slaboču i znala je, da je osamljena sirota, da je bije zlo i nevolja, da je protiv svega toga nemočna. Tu je nemoč čutila nada sve. Eto, ima dvoje brače, malena su poput kuniča, a majke nemaju, da ih oprema i uči. Ona je mlada, slabašna, nešto i bolihava, troma. Sta da čini? Ima oca, koji leži bez svijesti, a ne može da mu pomogne, ne zna, kako da mu pomogne. On moli svečenika — i to bi mu za cijelo pomoglo, to bi za cijelo ublažilo i Boga, to bi sve, sve preokrenulo, — ali svečenika nema, a ona se ne usudjuje ni da pomisli, da ga ide tražiti u noči u drugi grad. Ta ona je slaba. Njenu pomoč očekuju tri bliska joj biča, tri duše, a ona im ne zna pomoči, ona je nemočna, sama bez savjetnika i bez pomoči.
Do danas o podne tri je več dana bljeskalo i grmilo. Bilo je to užasno vrijeme. Do danas je na večer več prošlo petnaest dana, što se nije pojavilo sunce, što nije bilo zvijezda ni mjeseca. Ljudi gataju koješta. Anka osječa i tjeskobu i strah zbog toga. Toliko se toga nagomilalo oko nje, a ona ne može da sve to shvati, ona naslučuje, da to nije uzalud. Sve ima svoj uzrok. Ona je nemočna
pred svim tim, ona čuti težinu tih grozota to više, što im ne vidi kraja, što ne zna izlaza. Mora da je to kazna za nekoje grijehe. I ti grijesi mora da su veliki, veliki, kao što su i kazne tako velike. A dodi de i vede kazne. Bog je svemogud, on može smisliti i poslati još vede kazne.
I Anka je počela da se duti krivom. Ona nije znala točno, u čem je njena krivnja; no bit de da je krivnja velika. Ona nije Bogu mila. Treba mu se ulaskati.
Anka se dignula i zavirila u očevu sobu. On je bio usnuo i pri-lično je spokojno i pravilno disao. Djeca su takodjer spavala. Bila je u cijeloj kuli strašna tišina. Ni oganj nije više pucketao, pepeo je bio prikrio vedinu ugljevlja. Tek se amo tamo iskrio koji ogarak poput očiju u mačka. A užasan je pogled tih očiju. Iza ormara je uvijek nešto šuškalo, uljenica je nezdravo titrala poput mladoga sušišavca, i Anku su oči zabelile, kad je gledala u to treptavo svjetlo. Suze joj ka-nuše i ovlažiše nekom ijetkom toplotom lica. Cula je, kako joj srce tuče i strah je bivao u nje sve vedi. Bojaia se i maknuti s mjesta, a opet taj mir, taj muk — to je kano pred svakim novim udarcem potresa, kano pred svakim nasrtom silnoga vala na krhak brod. Strah je od smrti gori nego smrt i očekivanje nečega, pred čim je čovjek nemočan, groznije je nego vječnost odredjenih muka. Neizvjesnost je ušla u Ankinu dušu i njoj se činilo, da je puna kuda sablasti, zlih duhova, što de sad na da je povuku. Kamo? U još vedu neizvjesnost?
Ima li utočišta za nju? Ima li onoga, što de rastjerati sve te nevolje? U taj se mah njoj pričini, da je ušao od nekuda — on, njeni zaručnik, pa da ju je pritisnuo na svoje grudi. Oh! kako ju je gledao! Ona nasloni glavu na njegove grudi, a on je pritisne k sebi tako, tako, da su je kosti zabolile. Ali njenim su tijelom prošli srsi. Taj je zagrljaj bio hladan. On je poljubi. Ona se prepane. Taj je ejelov bio mrtvački. On se odaleči od nje, pruži joj ruku. Nu ona je ne primi. Bojaia se te ruke. Bojaia se — hladnode. On je još jednom pogleda pa podje u kut k ormaru. Tamo je Anka vidila još samo dva oka, slična dvjema lučima, što se gube u gustoj tami. Ostala je sama. Srce joj je kucalo jače no prije. To je srce pucalo, kano brvno nad dubokim ponorom.
— Pomoli se za mene Bogu! čula je šapat. Sastat demo se — tamo
Anka je bila sama . . . nemočna, u strahu. Ima li gdje mjesto, kuda ne dopiru zli duši ?
Anka se pomakne i dršdudi izadje kroz mračni, silni hodnik dolje do vrata gradskih. Otvori ih. Vani je praminjao snijeg. Pred njom je na dvije sto koračaja stajala sjena crkvice. Ona se zagleda u tu sjenu. Zatvori za tim za sobom gradska vrata i pohiti u nod, u sredovječnu badnju nod.	(Nastavit de se.)
„Ne prodam se!“.
Spisala Zofija.
Sedeli so pri zajutrku: stari četnik Narinski, njegova sivolasa soproga in nju lepa i mlada liči Magda.
Prijetno se je raztezal intenzivni vonj kave po sobi in uhajal skozi visoka, odprta okna venkaj v čisti sveži jutranji vzduli. Nekaj kamelij je dehtelo v visoki, ozki vazi na belo pregrneni mizi, živo se je svetil fini prozorni porcelan v poševnih solnčnili žarkih, ki so skozi tenke, čipkaste gardine prodirali v sobo. Kazalec na po-dolgasti stenski uri se je počasi pomikal dalje.
Trde vojaške poteze so bile zarezane v to temnikasto polt, košate osivele obrvi so senčile dvoje modrih oči mrzlega, odločnega pogleda, mogočne brke so krile zgornjo ustnico in se izgubljale spodaj v gosti beli bradi. In ta glava je sedela na močnem krepkem telesu.
Popil je kavo, prižgal si smodko in molče gledal pred se. Zdajci so se mu odločno zaiskrile oči, mej obrvi se je vgrebla počez čez čelo ostra guba, in desnica se mu je težko naslonila na mizo.
„Kdo ti piše Magda?" — vprašal je hčer s globokim donečim organom in obrnil svoj temni obraz proti njej.
Leta je ravno odpirala pismo velike oblike. Ustnice so se stisnile v ozko, ravno črto in line črnikaste lehno zaokrožene obrvi so se naježile nejevoljno.
Molče je prerezala kuverto in izvzela iz njega zganjeno polo gladkega, debelega papirja Trezno so zrle nje velike temne oči v pismo, rudečica na nje ovalnem licu je postajala temneja, obraz se je pomračil in ustne so se ji nervozno zgibale.
Zganila je pismo, in nje obraz je dobil nepremične poteze ka-menitega kipa. liudečica je izginila, obrvi so se pogladile, le nje fine tenke ustne so ostale v prejšni, ravni odločni črti.
„Tu papal" dejala je kot v odgovor na prejšnje četnikovo vprašanje ter mu pomolila pismo čez mizo.
Jasno in hladno so se uprle nje modre, vlažne oči v očetov obraz.
„A - ! Slednik te snubi?" Zadovoljno in kar nič iznenadeno je vprašal četnik Narinski ter čital pismo do konca.
„Slednik?“ odzval se je tenek, šibek glas; suha postava njegove soproge se je sklonila naprej, in na nje bledem obrazu se je pojavil izraz skrbi.
„Da Slednik" pritrdil je Narinski, pogledal Magdo, a ker je ta molčala in nepremično zrla pred se, obrnil se je zopet k soprogi in ji razlagal:
„Da Slednik, pomisli kaka sreča! Tak bogatin prvega reda, res nisem mislil, da bo imela Magda kedaj toliko sreče!"
„Slednik, Slednik" ponavljala je soproga mehanično, ozrla se na hčer in boječe dostavila:

„Slednik!? — Magda ga ne mara“.
„Ne mara, ha-ha to bi bila res imenitno, če visokocenjena gospodična Magda, ki nima ni krajcarja v žepu, da košarico prvemu bogatinu našega mesta. To bi bilo res izborno !"
In še enkrat se je zasmejal stari četnik, da se je ostro odbijal jek od visocih sten in zamiral v hudobno grozečem odmevu zunaj pod oknom.
Tiho je bilo za hip v sobi, — ona mirna tajinstvena tihota, za katero prihaja vihar. Hčerine oči so se srečale z očetovimi, ostro se je upilil pogled v pogled, bilo je ko da se križate dve nabru-šeni ostrini.
„No?“ zategnjeno se je raztezal ta kratki, pridušene jeze napojeni „no“ po sebi.
In zopet molk, hčerine ustnice se niso odprle ni za milimeter samo oči so govorile: „Nečem!“
„Ob pol dvanajstih pride Slednik sam, kakor piše, kaj mu odgovoriš?"
„Papa ti veš moj odgovor, prodam se ne!"
Vstala je, vzravnala se in ravno ista neopogljiva odločnost ji je sijala raz obličje, ki je vladala v ostrih trdih potezah očeta.
„Prodaš se ne?! — Hm vprašal bi te, kdo te prodaja, kdo?!“
Vstal je tudi on. Pomislila je za trenotek; skoro, da jo je za hip navdala malodušnost, reakcija, a v istem hipu je ponosno povzdignila glavo, stopila korak naprej in nje glas se tudi malce ni tresel, ko je odgovorila:
„Kdo me prodaja, vprašaš!? — Vprašal si, evo odgovora: Prodaješ me ti sam, da, ti sam lastni oče moj. Mar meniš, da nisem zapazila, kako se laskaš Sledniku, kako ga vabiš v hišo, kako ti-ranizuješ mene, da moram cele popoldneve kratkočasiti puhlega nadutega starca! — Kdo me prodaja, kdo!? — Mar ne ti mene, mene — svojo hčer — mojo mladost, mene vso, za kup zlata! — A jaz ti povem, dovolj mi je, — raje poginiti, ko vzeti Slednika!"
Ostro so rezale besede zrak, ostro zvenele na uho starega četnika. Žile na čelu so se mu napele, in lica so postajala že rudeče višnjevkasta, srce mu je plalo in pesti so se stiskale jeze.
„Magda!" zaklicala je mati proseče, a le ta se ni zgenila. Vedela je, da je konec, konec mej njo in očetom. Vedela je to, a sklenila je, ne vdati se, naj pride kar koli. Vedela je, da dela oče na vse načine na to, da jo Slednik zasnubi in vedela, da se mora upogniti njegovi železni volji ali pa hoditi svojo pot, brezobzirno, brez strahu.
„Ob pol dvanajstih hočem slišati od tebe „da", — me čuješ, hočem! — Zdaj pa pojdi, — ker-ker mi je dovolj!"
Težko se je spustil stari Narinski na stol, da je les glasno za-hreščal pod njegovo težo. Burno so se mu dvigale prša, z desnico pa je pokazal vrata.
„Grem, papa" dejala je priprosto Magda in zginila mej vrati.
Šibka postavica četnikove soproge se je boječe dvignila raz sedeža in se obotavljaje bližala možu.
„Henrik, Henrik ne bodi tako trd!“ šepetal je nje drobni glasek, in nje ozka aristokratska roka mu je plaho pogladila po laseli.
„Ne sili Magde, Henrik, — naša edinica je!"
„Pusti me!“
Jezno je zamahnil z roko, da se je drobna postava njegove soproge ustrašeno pomaknila nazaj in izginila za Magdo iz sobe.
*
* *
„Pa ga vzemi Magda", prigovarjala ji je mati, „česa ti bode manjkalo, živela boš kakor kraljica".
„Ne, pusti me mama. — Ne, ne maram biti za štafažo njegovih salonov! — Pusti me mama, ne morem drugače!"
„Oh Magda“ vzdihnila je mati nervozno in pustila hčer samo.
Le ta je mehanično bobnala s prsti ob steklo pri oknu in zrla v visoko, jasno nebo, kjer so belkasti oblački tako prosto, ah, tako prosto pluli proti zapadu.
Vzdramila se je, trdo potegnila, roko preko čela, vsela se k mali pisalni mizici, pomočila pero in jela z svojimi ostro ošpičenimi slovi pisati naslednje pismo:
Draga Janja!
Vabila si me že mnogokrat, naj Tebe, svojo drago prijateljico vendar enkrat obiščem, in že v mnogih pismih si me karala, da se kar nič ne zmenim za Tvoje vabilo.
Veš, kaj me je zadrževalo doslej, papa ni bil zadovoljen, da kam grem.
Čudila se bodeš torej gotovo, mojemu hipnemu odloku, Te tekoči teden obiskati.
Slednik me snubi — s tem Ti bo menda jasno vse, saj sem Ti že večkrat pisala o njem in o svoji bojazni. Z očetom sem imela že jako buren nastop, pa bojim se, da pride še huje. Vsekakor se ne vdam.
Pisala si mi zadnjič, da išče Tvoja teta za svoji dve hčerki guvernanto. Prosila bi Te, da mene priporočiš, če se morda ni že kaka druga zglasila.
Znana Ti je brezmejna samovolja mojega očeta, in priznala boš, da mi ne preostaja druzega, ko pogumno vstopiti v življenje.
Kaj ne da mi storiš to uslugo?
Prisrčno Te pozdravlja	Tvoja
Magda.
Naslovila je pismo, preoblekla se v priprosto promenadno obleko in hitela s pismom na pošto.
Vrnila se je zmučena od pota in vročine, odložila klobuk in rokavice, oblekla zopet svitlo domače krilo iz katima in se utrujena vlegla na počivalnik.

Mislila je. Tuji ljudje jej bodo ukazovali, morda žalili jo, a ona bo morala molčati. Gospe bodo prezirno gledale njo, ubogo, neznatno guvernanto, brez upliva, brez prijateljev in gospodje bodo k večjem iz usmiljenja privoščili jej kako besedo. »Skoda, da je gu-vernantka, rekali bodo in obračali obraze od nje. In vse tiste zbadljive opombe in opazkice poslušati bo morala molče in smehljajočih ust.
In kako lahko bi bila središče vse tine družbe, kako bi se bliščeče svilene toalete vile krog njenega stasa, kako bi se nakitje svetilo na nje vitkem vratu in diadem bliščal v nje temnih laseh. Kako bi se graciozno naslanjala v elegantni ekvipaži, kako bi lehno slonela v prvi loži gledališča! In sluge bi čakali na vsak nje mig, elegantni kavalirji bi rivazovali v njeni hvali, in dame bi se srečne štele imeti nje prijateljstvo. Ah zapovedovati, ukazovati, kako krasno mora biti to! Plavati v neki višji, razkošja napolnjeni atmosferi, piti življenje v dolzih slastnih požirkih, ah, to je uživanje, slast, sreča!
Koraki so se začuli zunaj na hodniku. Stresnila se je.
„Za Boga, kaj mislim!" zatepetala je in si popravljala lase.
Spoznala je očetove korake, ustnice so se ji zopet stisnile v ono značilno, ostro, ravno črto in iz oči) ji je sijala odločnost.
„Ne prodam se“ dejala je poluglasno sama sebi in že so se odprle vrata.
„Slednik je tu, dejal sem mu, da si privolila. Takoj pride sem ker sem mu rekel, da ga zbok glavobola nisi mogla sprejeti v salonu".
Magda je osupnila. Ne, tega ni pričakovala od očeta. Bila mu je pokorna hči doslej tudi v najmanjših stvareh, a zdaj, zdaj seje vsaka žilica, slednja kaplja krvi v njej protivila temu tiranstvu. Mar je brezčutna stvar, brez volje, brez ponosa! ? Ne. zdaj velja obvarovati individualnost.
Hitro je zginil četnik iz sobe, ni videl njenega odločnosti in srda plamtečega obraza. Da bi si ona upala preklicati njegove besede, postaviti na laž, tega mu niti najmanj ni prišlo na um.
In zopet so zaškripala vrata. Starikav, življenja nasičen gospod, plešaste glave in tresočih rok je vstopil v sobo.
„Gospodična Magda" začel je s hripavim, zoprnim glasom, tea-atralno se poklonil in hotel ji dati velik šopek mamljivo dehtečih cvetlic v roke.
Ta je stopila korak nazaj. Bledoba se ji je razlila po obrazu, še celo ustne so se videle brezkrvne.
„Obžalujem gospod Slednik" dejala je in vkljub grozečemu pogledu očeta, ki je vstopil za starim, bogatim snubcem nadaljevala je: „Obžalujem, pa oče se je zmotil, če je dejal, da vsprejmem vašo ponudbo, jaz nikakor in na noben način ne morem prevzeti vaše, da si tudi za me zelo častne ponudbe".
Četnikov obraz je postal temnovišnjevkast, da ni bil »Slednik navzoč, udaril bi bil svojo hčer v lice, ker ga je tako osramotila.
Slednik se je jecljaje opravičeval in končno poslovil. Narinski ga je iz vljudnosti moral spremiti.
Pogledal je hčer ne samo s strogim, ampak naravnost sovražnim pogledom in trdo zaprl vrata.
S zadovoljnim, skoro veselim obrazom se je oddahnila Magda. Par korakov za očetom je šla v shrambo, kjer je služkinja nekaj pospravljala.
..Prinesi mi kovčeg izpod strehe“ uzkazala je.
Takoj je jela pospravljati po svoji sobici. Snemala je fotografije nekdanjih sošlk raz sten, zavijala razne drobne stvari v papir in dihala z mirnim globokim dihom.
„Da, tako je prav, zdaj začnemo drugo novoživljenje“ ponovila je, vzravnala se in smehljaje gledala svojo elegantno ozko roko.
„Delo — delo! Tudi delati je slast!“
Ko^arac.
Od hrvatskih novijih pripovjedača trojica su njih razvili nešto izrazitije svoju osobnost. Leskovar, Gjalski i Kozarac. Obično ih svu trojicu broje medju realiste; no ja bih uzeo realizam i sve umjetničke škole kao formalnu stranu umjetnosti: te su forme predmet stanovitih epoha, u neki način umjetnička moda, koja ipak nije nikada mogla ugušiti jaču umjetničku individualnost. Realizam je način izražavanja nedavnog doba, kao što je i jezik pojedinog naroda vanjski način izražavanja unutarnjih duševnih poriva toga naroda. Tražilo se, da bude pisac objektivan, hladan, da prikaže istinski život, i držalo se neko vrijeme, da je to mo-guće postiči; ali se ljudi skoro uvjerili, da tome nije tako. Več u izboru i razporedjaju gradiva vidi se temperamenat pisca, a njegova subjektivnost opaža se u isticanju pojedinih momenata ili ličnosti, kod opisa ili u radnji, opaža se u tome, što pisac voli ili izbjegava stanovite situacije, riječi, duševne prilike itd. Duša si uvijek, ako je iole snažna, nadje puta kroz okove forme, do svjetla, — duša istakne i nehote svoje simpatije i antipatije, ona se zrcali i mora da se zrcali uvijek u produktima umjetnosti, jer su oni produkti te iste duše.
I u naših se pisaca može donjekle opaziti ta čista duša, može se naslutiti, kakova je po svojoj naravi, po svojoj individualnosti.
Danas su i Gjalski i Leskovar i Kozarac psiholozi: svu trojicu zanima čovječja duša. Prva su dvojica više analitički psiholozi, dok je Kozarac tek kasnije postao takav. Leskovar je više refleksivne naravi, pasivan ispitivalac. Možda je to, što je počeo s jakim pesimizmom, kojega se sve više oslobadja, sasma subjek-tivnog izvora, možda je posljedica njegove osamljenosti. Kozarac je počeo čisto socijalnim radnjama, koje su imale u sebi gnjeva i
trebale su da budu bič, no nijesu imale pesimizma; pa se za to Kozarac i broji medju naše čisto socijalne beletriste. U novije se tek doba sve više i više javlja u vedroga i ozbiljnoga Slavonca pesimistička žica. Leskovarov je pesimizam u neku ruku kozmički; pesimizam Gjalskoga proizlazi očito iz toga, što se ne da izravnati san i java, što je realnost prekruta, a da bi je moglo razgrijati toplo srce. Ima u toj dispoziciji Gjalskoga i nešto boli zbog ne-shvačanja, zbog nemara naroda: on vidi bolje nego drugi, pa ga boli, da ne uvidjaju i drugi ono, što on uvidja. Covjek ne nalazi u životu pravog nepomučenog užitka, ne nalazi čistih ideala, kojih mu je puna duša. Kozarac, polazeči sa strogo ekonomskog stano-višta, obara se na naše ljenive, nepraktične i lakoumne ljude, što ne znadu izrabiti mrtvih kapitala, što se skrivaju i čekaju u našoj zemlji. I odatle se jedino razvio kasniji pesimizam piščev. Leskovar gleda u svoju najbližu okolinu, u svoju dušu, pa se neprestano muči pitanjima. Odgovora ni ne daje jasno, jer regbi sumnja, da li može čovjek uopče što znati i što moči. Gjalski je po naravi idealista, sanjar, veoma je blizu Platonu; rodjen je u današnjem vijeku, u malom narodu, koji jedva ima još toliko svijesti, da si prizna pravo na život. On se obara na labirintnu, apstraktnu, nje-mačku, pogotovo materijalističnu filosoiiju, jer vjeruje u dušu, vjeruje u praideje ili bolje reči u praideale, u neko izaživotno carstvo savršenstva, pa on eto iz ovih zapletenih prilika traži riješenje u samilosti, ljuhavi, vjeri i u ljepoti. Njemu je dovoljno, da jedan bijednik izmami jednu suzu na čije oko, i taj bijednik nije uzalud patio; on je pobudio u jednoj duši uzvišeno čuvstvo samilosti i ganuča. Gjalski se vrača rodjenoj grudi za to, jer je ona puna uspomena, poezije i ljubavi. Gjalski je prepun osječaja, možda i sentimentalizma; on je u dubini duše romantik i taj romantizam izbija prečesto. Odatle nije. dug put do misticizma. I mi zbilja vidimo, da je Gjalski danas gorljiv spiritista. On i Preradovič veoma su srodni i po duši i po razvoju.
Leskovar nemirno lebdi izmedju neba i zemlje, jer vidi na zemlji zlo, a svemir i nije nego produženje zemaljskoga; Gjalski se utiče apstraktnim, duševnim nekim višinama, nekom višem carstvu ; Kozarac ostaje na zemlji, on se brine samo za ovu grudu i njene Stanovnike, jer misli, da jedino materijalna samostalnost, po-stignuta ekonomskim blagostanjem, može da digne naše socijalne prilike.
Citajuči kronološkim redom, koji je uvijek najzgodniji, ako hočeš da upoznaš pravo pisca, Kozarčeva djela, nači čemo u nje-govu razvitku tri etape.
Svršivši ekonomske nauke, dolazi pun teorije, pun vjere u svoju znanost, vedra lica, s nadom u bolju budučnost narodnju, regbi zadovoljan sam sa sobom, opet u svoju milu Slavoniju. Vidi tamo šilu proletaraca, koji ispijaju krv narodu, koji svi hoče no-vaca, hoče kapitala, a toga hoče i narod Ti ljudi hoče plače jedan
od drugoga; — no odakle novae? 1 tu pada Kozarčev pogled na plodnu zemlju, na mrtve kapitale, koje ljudi ne znaju unovčiti, izrabiti, več idu u činovnike, gube slobodu, gube ideale, volju za rad, a nada sve samostalnost, zadovoljstvo i uživanje u divnoj i plodnoj majci prirodi. 1 ova zemlja i ljudi mrtvi su kapitali. Ko-zarac je tu onaj idealni junuk „Mrtvih kapitala11; on shvača gotovo ekonomski i idealnu ljubav, jer ona nije sebi svrhom, ona je tek sredstvo boljku ljudi. Kozarac je ovdje stvorio izrazite tipove, kao što je bio jasan i njegov cilj i kao što je vjerovao u pobjedu svoga principa. Tu se mnogo teoretizira, mnogo ima didaktike, mnogo zaudara po školi; ali več i u „Biser Kati“ vidimo, da ga zanima i pitanje: kako dolazi do toga, da imade teliko tih mrtvili kapitala ?
I Kozarčev se jasni pogled muti. Zagledao se nešto dublje i izbliže u život i vidio, da nije sve tako jasno i jednostavno, kao što je mislio. Perspektiva mu je sada Sira; ali i pitanja ima sve više. Vidi, da se cio naš javni i privatni život mota medju svjetlom i tminom, i on pita i opet za uzroke, pa hoče da ih tumači psiho-logijom ili pogrješkama odgoja. On se sada bavi sve više ljudima, izučava socijalne prilike izmedju inteligencije i puka, vidi kako malo cijeni čovjek sama sebe. Postaje od ekonoma tla ekonomom — društva. Prije je govorio, da treba iscrpiti zemlju, jer ima u njoj mnogo glavnice; sad kazuje jasno, da treba imati pouzdanja u sebe, jer svaka godina života vrijedi ogromnu glavnicu. Jače ga zanima odnošaj spolova kao uzrok raznim socijalnim zlima. „Budi sluga svoje zemlje i gospodar svoje žene“ ! Analiza je potisnula teoriju, psihologija ekonomiju. Opazio je nevolju i nemoč i neznanje seljaka, a opazio je i to, da je tomu inteligenčna kriva, inteligen-eija, koja bi morala imati volje i sposobnosti, da pomogne bratu svome, da izuči dublje uzroke narodnoga zla. Ta težnja za izu-čavanjem dubljih uzroka vidi se u crtici: „Ljudi, koji svašta tre-baju“. Psihologija dolazi na prvo injesto. Sad istražuje Kozarac u opče narav naroda, opčenitije uzroke opčenitim nevoljama, zajed-ničkom zlu. Poslije što je napisao uspomene na svoje „Tri ljubavi" piše „Tenu", to malo ali duboko i zbijeno djelo velike vrijednosti. Tena nije tek individualan slučaj, — ona je simbol Slavonije i Slavo-naca. Kozarac vidi duboki moralni pad naroda i misli, da se torne može doskočiti križanjem pasmina (Tena i Ceh Beranek). U inte-ligenciju regbi da ne vjeruje više, niti se nada čemu. Ta inteligenčna nema čuvstva, nema poezije, nema onake duše, kao što je ima ma i pala Tena. Eto u „Tri dana kod sina" se očito vidi opreka grada i sela; a simpatije su Kozarčeve uvijek bile na selu. Duševna stanja, duševni procesi stali su sad da zaokupljaju najjače pisca.
On gleda sa višeg čovječanskog stanovišta, čuti boli tih jadnih ljudi, čuti ih prejako. Pa eto u „Miri Kodoličevoj" bacio se, da oriše i natukne riješenje jednog problema, koji je jako popularan na Zapadu. Kozarac je formulirao pitanje ovako: Ima li prava na
zakonitu Ženu onaj rauž, koji je uzeo tu zenu još nezrelu i ostavio je bez djece? Kozarac oclgovara — niječno. Mira ide onomu, koji ju je nauČio misliti, onomu. komu nije bila lutka, onomu, komu je rodila dijete. Psihologijski je proces tuj izvanrednim študijem izradjen. U „Emilijanu Lazareviču“ je psihologija još dublja, samo Sto je „Lazarevič/1 tek neki načrt pripovijesti. Ali značajno je to, što završuje sasma pesimistički. Kozarac je naišao u dubinama ljudske duše na toliko toga, što djeluje na nju, na toliko zapletenih žica, niti i kotača, te je vidio možda več ispraznost svili teorija, svih zasada i sentencija, pa čuti samo veliku, nedoglednu samilost, ljubav i ganuče. Kozarac je postao tmuran, nemiran, pa možda je za sadašnje stanje njegove duše veoma značajan konac „Tene“j gdje kroz suzu ganuča, što ju je rodila uspomena na prvu čistu ljubav, cio se život pričinja medjutim kao pusti san i oboje ljubavnika ne vide se, kakovi su sada, nego ono, što su im oči gledale kroz suzu, došlo je do srca pročiščeno, lijepo. Ovo prečiščenje kroz suzu samilosti, ganuča čini Kozarca velikim pjesmkom. I baš u nekoliko zadnjih radnja izbija jasno čuvstvo i poetički osječaj Kozarčeve duše.
1 tako se ona tmurnost, onaj pesimizam, onaj nemir i ogorčenost i sva ona silno zapletena pitanja, sve se to promatra kroz pjesničku suzu ganuča.
Od Kozarca idealiste, koji je htio, da preporodi svoju dragu Slavoniju s pomoču praktične ekonomije, koji je sa zanosom pri-povijedao principe svoje znanosti, koji je pun oduševljenja htio da iznese na javu sve ono, što je najboljega naučio, da to znanje uloži, da pptakne druge na rad, taj Kozarac, koji je na papiru snovao osnove o reformi hrvatskih prilika, o eksploatiranju mrtvih kapitala, o stalnom namještenju proletaraca — sad uvidja. da se duša ne da na prečac mijenjati, da je ovo današnje stanje produkat stoljetnog odgoja, ustrojstva zemlje, položaja i narodne naše naravi. Kozarac je opazio dubokih i potresnih tragedija u ljudskoj duši, pa kao što je prije bugario radi „propale, mrtve zemlje — sada ga zanitnaju više nevolje i jadi „propale, mrtve duše".
U novijim radnjama prešao je Kozarac s pitanja ekonomskih na pitanja duševna, psihološka, sa stanovišta sociološkog pomalo prelazi k humanitarnosti. I baš za to, jer se približki ljudskoj duši, baš za to je sada veči i dublji. Njegov sadašnji pesimizam i njegova bol nije više bol s isključivo Slavončeve nevolje, več zbog nevolje — Čovjeka, brata. I tako je eto Kozarčev horizont širi, i ako mu se pogled mračh
Leskovar, taj mračni, bez sumnje dosta fantastični, samotni čovjek, biva vedriji, smireniji, zreliji. Gjalski nalazi utočište u misticizmu; a Kozarac, učenik St. Milla, Šmilesa itd. malo da ne zakuca na Schopenhauerova vrata: sad je na putu k filosofiji. On ne odgovora tako jasno i brzo i s takim mladenačkim uvje-renjem na pitanja, koja mu se namiču — uvukao se nešto više u sebe, pa duboko uzdiše. Je li je to padanje Kozarčeva talenta ?
Nikako. To je očiti i veliki napredak. Nutarnji svijet, to je pravo polje umjetnosti i književnosti. Pa i ako se bude Kozarac u toni labirinta još kako zapleo i smutio, on će biti to vedi, to dublji, to snažniji, što bude iskrenije i.jasnije bilježio ono, štojetunašao i očutio.
Kozarac nije mistik i težko da de to postati; možda de od sada više pitati, a manje odgovarati, više analizovati, a manje postavljati velike ideje i više konstatovati nego teoretizovati; no sve te značit de, da se Kozarac diže i postaje od slavonskoga pisca hrvatski pisac i pisac — svjetski.	Milan.
Brancles.
Bilo je u novembru 1871. kad je neki mladi docent svojim senzacionalnim javnim predavanjima na sveučilištu u Kopenhagenu izazvao čitavu buru u inteligentnom svijetu Danske. Zvao se Brandes. Rodjen 4. febr. 1842. u Kopenhagenu, ved se kao djak istakao, pošto je dva puta najbolje riješio estetske zada de sveuči-lišta: „O historijskom romanu" i „O shvatanju usuda u antiknoj tragediji". Vrijeme djakovanja bila je za njega — po njegovoj vlastitoj izjavi — perioda neprestanih unutarnjih borbi: s jedne strane zadubao se u djela Hegelova, Feuerbachova, Spinozzina i iz njih crpao slobodoumne ideje, s druge strane bilo mu je opet teško, da prekine s nazorima, koji su tada u njegovoj okolini vladali. Tek nakon mučnih unutarnjih borbi pribavio je sebi u religioznom kao i u filozofskom pogledu nazore, koji se po prilici slažu s njegovim sadašnjim mislima, samo Sto je njegov duševni pravac pod utjecajein Hegelovim bio više metafizične naravi, i odaje se pogla-vito u torne, što još i sad rado obradjuje dijalektički sveopče ideje. Nu kako je Brandes uza svu strastvenost bio dosljedan, naravski je, da kao društveni reformator nije mogao ostati na stanovištu objektivna optimizma, koji se osniva na Hegelovoj izreci o „raz-boritosti svega, što jest".
Potpuna jasnoda u religioznom, filozofskom, kao i u političkom pogledu pribavilo mu je kasnije tek to, što se upoznao s djelima Johna Stuarta Milla. „Radikalni demokrat" sasvim ga je osvojio svojom slobodoumnošču. Njegove je lozinke: razum i sloboda, učinio principom čitavog svog djelovanja. Cilj čovječanstva je naime sreča i to što veča sreča, za što veči broj ljudi, koja se ima postiči pomoču znanosti i političke uvidjavnosti, koja če provesti program slobode i jednakosti.
1 u pogledu literarne kritike Brandes se sasvim emancipirao od Hegela. On je naime študiraj uči Tainea došao do uvjerenja, da je metoda literarne kritike, kao i uopče uinjetničke kritike sasma
na krivom putu, pa je zaključke tih študija sakupio 1870. u djelu „Den franske Aesthetik i vore Doge“ i u njem ustvrdio, da je neznanstveno prosudjivati pojedino umjetničko djelo ili pojedina umjetnika izolirana i po nekoj apstraktnoj teoriji, mjesto da se stanovita osoba prikaže kao produkt kulturno-historičkih prilika, u kojima je živjela, uzevši uza to u obzir individualne sposobnosti te stanovite osobe. No osim toga je u tom djelu dokazao, da više vrijedi razumjeti nego li suditi, i da svaki sud o umjetničkim stva-rima može samo do toga iči, da se odluči, da li je umjetnik svoju nakanu postigao i je li ta nakana unapredjuje čovječji razvitak.
Od prolječa 1870. do jeseni 1871. boravio je Brandes u tudjini. Znamenito je djelovalo na njega, što je opčio s naobraženima tu-djincima (Mill, Taine, Renan) i što se mnogo bavio evropskem literaturom. Svagdje je našao potvrdjene svoje u domovini teško stečene nazore i to mu je podalo smjelosti, da se opre svemu, što je u njegovoj domovini bilo zastarjelo.
Odmah, čim se povratio u domovinu, započeo je svoja gore spomenuta predavanja o „glavnim strujama literature devetnaestog stolječa" (Hoved stromniged i det 19 de Jarhundredes literatur). Več prvo sasvim je označilo njegovo stanovište: Pošto je slušatelje radi svog nepotpunog znanja i radi slabog iskustva umolio za obzirnost, nastavi dalje: „što se pak mojeg uvjerenja i mojih nazora tiče, ne zahtijevam naprotiv nikakova obzira. Ja to držim za svoju dužnost, za čast, da se klanjam onim načelima, koja sam več pri-hvatio: vjeri u -pravo slobodnog istraživanja i u konačnu pobjedu slobodne misli". I tada pokaže, kako je tadašnja danska literatura bolesna i kako če se samo onda moči pridiči, ako stane da o proble-mirna debatira i tipove stvara. Umjetnost ne smije da bude besvijesno lebdjenje umjetnika u višim sferama, nego samo sredstvo za izraz životnih pojava, za objašnjivanje i razuniijevanje života. Medjutim samo golom kopijom i tendencijom ne mpže se to postiči, več naprotiv samo onaj pisac vrijedi, koji je ujedno umjetnik. I vrijeme je več tomu. da dodju obje velike glavne misli prošloga stolječa do valjanosti: „U znanosti slobodno istraživanje, u poeziji slobodno širenje humani teta".
Da je Brandes obradio vrijeme od 1815—1848., samo je po sebi neka vrst programa. On karakteriše pokrete čovječjeg duha kao ritam od plime i osjeke i pokazuje to primjerom, kojim se bavi. Najprije propadanje i iščezavanje dušcvnog svijeta 18. stolječa, zatim opet povratak slobodoumnih ideja. On istražuje narav ove neprestane plime i osjeke; i ništa mu se tu ne čini neznatnim, pa ni sama reakcija. Jaka, snažna reakcija samo popunjuje jedno-stranost i sama je neka vrst napretka Ona nipošto nije uvijek nazadnjačka, nego naprotiv: kratka, energična reakcija dapače daje najviše pobude k reakciji protiv reakcije, ona je pobuda k na-prednjačkoj epohi čovječjeg duha. Samo ne smije ona, veli Brandes, biti trula. A trula reakcija bila je ona, koja je nordski duševni život dovela do propadanja.
Ali nijesu samo njegova predavanja otkrivala kulturnu sliku i pripovijedala duševni život prve polovine 19. stolječa time, Sto su črtala najznamenitije ljude onoga vremena, njihova djela i ideje, podrijetla i sveže tih ideja, nego ona su takodjer sudila o skandi-navskoj literaturi i pokazivala, kako tamo treba sve da drukčije hude. Pisac mora da hude individualan, nov, ali uz to i prožet svojim vremenom, poznavanjem života svoga vremena, pun opče-nitih čovječjih i socijalnih problema i mora da o istima u svojim djelima debatira, jer samo to je znak, da literatura živi.
I Brandes je Skandinaviji podao problema. Tumačio im Milla i Renana, postao biografom velikih muževa kao Disraelia, Lassalea. I onda je za neko vrijeme zašutio.
Jednoga dana u jeseni 1888. tumačio je opet Skandinavcima nove ideje; ali za čudo sam se borio proti onomu, što je bio uspo-stavio. Govorio je o njemačkom filozofu Nietzcheu, komu Millov moral nije ništa drugo nego „polemički simptom degeneriranog vremena11, o „radikalnom aristokratu", koji prezire sve velike slo-bodnjačke pokrete u povjesnici, reformaciju, revoluciju, moderni socijalizam.
Petnaest godina, otkad je uveo Milla i Lassala i sve političke i socijalne konzekvencije vadio iz njihovih „radikalno demokratskih" nauka, petnaest godina kasnije propovijedao je Nietzeheov „Ueber-menschenthum" — nauku o velikom čovjeku, kao cilju svakog usa-vršivanja. (Vidi „N. Nada", II. knjiga, 4. i 5. sv.) U svojem na-stojanju da bude uvijek na čelu civilizacije, da si sve naj vedo i najnovije ideje tako reči gsimilira, zaboravi Brandes da sam sebe opravda — da kaže, da li je uvidio, da su njegova stara uvjerenja pogrješke ili da kaže, kako on može da tako protivne ideje u sebi združi. Dvadeset se godina debatiralo o njegvim problemima, no — u ovaj par sve je tiho oko njega: mladež se odvrnula od njega.
(Svršit če se.)
Ocl uredništva.
S ovim sveskom stupa „Nova Nada'1 u drugu godinu svoga života. Javljamo se, bračo djaci, opet, da započnerao i nastavimo raditi prema onim načetima, što smo ih istakli u brošurici „Bračo i drugovi!“ Dolazimo sne-proraijeujenim zanosom za one iste ideale i postojanom voljom, da radimo što više prema svojim silama. Preko praznika nijesmo takodjer zaboravili na ono, što smo tim idealima dužni: putovanja djačka, sastanci, pismeno opčenje i drugo, što je u lanjskom zadnjem članku „Od uredništva" kao ferijalni naš program istaknuto, nije se zaboravilo, nego je donijelo lijepih posljedaka. A da se cijeli naš pokret može več podičiti uspjesima, svjedoči skupština abiturijenata i akademičara u Spljetu, koja je nastala direktnim njegovim utjecajem. Oko organizatornog rada, medjusobnog duševnog drugovanja i unapredjivanja nastojat čemo u napredak još više. Upozorujemo osobito na to
bradu na onim zavodima, gdje bilo s kojih razloga nije mogude, da se prevede naša misao o djadkim klubovima, jer tamo de se ista svrha poluditi najbolje tim, što de se pojedinci sestajati i u prijateijskom razgovoru nasto-jati, da se aduže našoj zajednidkoj misli.
Na javu pak stupat demo opet s „Novom Nadom“ — listom, u kom de se ogledati najbolji plodovi našega privatnoga rada. Mnogi su od lanjskih naših drugova ostavili naše kolo i pošli na više škole, mnogi su dobri radnici ostavili školske klupe, — no nadamo se, da nijesu ostavili one misli, koje su ih bodrile na rad za vrijeme školovanja. Te misli treba da postanu čvrsto, muževno uvjerenje, pa da oni svoju specialnu naobrazbu i strukovno znanje upotrebe tako, kako bi te ideale u životu proveli. Nadamo se, da de i nadalje rad svojih bivših drugova pratiti, da de ostati prijatelji našega lista i podu-pirači pokreta.
Da nas naši drugovi sadašnji, a i mnogi drugi, kojima još uvijek nije jasna svrha cijelog ovog pokreta, bolje shvate i podupru, treba da još po koju pribilježimo, makar je ved bilo o tom govora u privatnim našim Malovima, u proglasima i u samoj „N o voj Nadi". Bilješka u jednom od naših listova ponovila je nedavno opet misao, da smo mi najmladja i najnovija književna generacija. Ne znamo, po koji put naglasujemo, da mi to nijesmo. Nit smo u literarnota nit u politidkom pogledu čiji pristaše; naglasili smo, da treba da kritidki pratimo sve, što se oko nas zbiva, da pojedinac sebi o svemu računa daje i sudove stvara; ali kao cjelina nemarno specijalnih misli ni o literaturi ni o politici, s ovom posljednjom ne demo pade ni da se ba-vimo. Mijenja pojedinaca (n. pr. kritike u „Novoj Nadi“) i rad u tim stva-rima ne smiju se uzimati kao biljege cijelog našeg pokreta: temeljne su ideje njegove razložene u našem drugom proglasu, i u njima treba da smo svi složni. No u specijalnostima, osobito pak u takvim, koje se tiču književnoga dijela našeg lista, može biti različnih mijenja; uredništvo je lani nastojalo, a nastajat de i ove godine, da svakom mnijenju, u koliko je ono ozbiljno i premišljeno i razloženo, dado mjesta u listu. Tako ved sada molimo, da nam sva brada pošalju svoje misli o tom, je li bi se bududih praznika imao upriliditi djadki sastanak i kako bi se uprilidio. Mi demo najvažnije od tih misli pri-opditi u „Novoj Nadi".
No dok ovako mislimo jednakom postojanošdu nastaviti lanjski naš rad, željeli bismo ipak, da se u nečem poglavito poprave naše prilike. Ma-terijalna potpora — to je ona Akilova peta u nas, to je ono, što nam brzi napredak i Slobodan razvitak našega glasila prijedi. Molimo vas, brado djaci, da u tom ne bude kao do sada, jer de inade biti jedva mogude, da „Nova Nada“ i dalje izlazi. Treba da smirimo lanjski dug i ovogodišnje troškove — i zato nam je od potrebe što izdašnija potpora. Povjerenicima osobito stav-ljamo na srce, da svim silama uzrade oko uapretka „Nove Nade" — da ne bude i ove godine nekih žalosnih pojava, koji su nam lani u velike otešda-vali rad. Lanjska naklada „Nove Nade“ bila je prema broju onih, koji su dužni prinost uplatili, svakako prevelika; pa smo zato odludili, da nikomu ne demo slati daljnih svezaka, tko ne plati prva dva sveska. Što budu bolje ure-djene prilike administracije, to de todnije izlaziti list. Suradnike pak molimo, da nam svoje radnje šalju pisane samo na jednoj strani arka, da nam i to ne spredava posao.
Bilo bi još mnogo toga, što bisino željeli: da i stariji malo pozornije prate naš rad, da se sami djaci još više zainteresuju za socijalnu stranu našega rada, a literarnu da puste s vida . . no to su pia desideria, kojima na podetku ne demo da sebi mutimo pogled u bududnost. Nada u napredak i dvrsta volja neka nas sokoli, da se opet damo na rad. Bududnost de pokazati uspjehe.
Mlada. Hrvatska.
Djaci i profesori. Promatrao sam desto odnošaj izmedju djaka i profesora i uopde izmedju djaka i škole. Pa sam opazio na jednoj strani profesore, kako vedim ili manjim marom gledaju da ispune svoju dužnost, a na drugoj opet djake, kako to isto dine; samo ovdje ima više pokušaja da se „prošvindla“, da se prevari profesor itd. Istina, — u samom cijelom školskom radu ima mnogo pogrješaka, koje dine, te djaci ne shvataju svoje dužnosti; no uopde može se konstatovati žalosna dinjenica, da je kontakt izmedju djaka i profesora veoma slab, a škola vedini djaka trh i nužno zlo. Jer kod nas uopde obavljati dužnost ne znadi udovoljiti svojoj savjesti, ne znadi htjeti i modi na sebe primiti odgovornost za svoje dine, ne znadi raditi s ljubavlju, raditi ustrajno, da se u etidkom pogledu što više okoristiš, nego vršiti dužnost znadi udovoljiti slovu zakona i propisa tako, da ne budeš trebao odgovarati onima, koji su nad tobom, znadi raditi za to, da se ne izgubi ili zadobije mjesto i povjerenje, raditi makinalno, nevoljko, prisiljeno. Ne shvada se, da valja izvršiti dužnost prema sebi i prema drugima, nego je sve nužna formalnost: nastojiš, da budeš što više „korektan“ i radiš, da što prije dobiješ — kruh. I tako imamo u svim granama života mnogo forme, a malo sadržaja, malo samostalnosti, energije i jakog uvjerenja, a po torn i malo napretka. Tako se vedinom dogadja, te ljudi postaju pustom jekom, praznimi dušama, koje i ne mogu da budu drugo do više ili manje sposobno orudje. A takvih ljudi imamo i previše. I za to zbilja čovjeka srce zaboli, dok vidi, da se i u redovima mladeži u vedini tako misli. Ni mladež još ne uvidja dovoljno, da nam treba ljudi, koji de imati znanja, o koje de se opirati, snage, po kojoj de modi biti samostalni, slobode, da mogu razviti svoje sposobnosti, i vjere u napredak i ljubavi za rad oko njega. Jer da se to uvidja, ne bi se na našim zavodima go-dimiee dogadjali žalosni pojavi, da djaci misle, da su izvršili svoju patriotsku dužnost, ako su brzojavili komu par fraza ili razbili par prozora, ne bi se sa Strane djaka sve više rastvarao jaz medju njima i njihovim uditeljima, ne bi se škola smatrala pokorom, koju treba pretrpjeti za blaženstvo službe i plade, nego bi djaci nastojali da se reformiraju da uspostave pravo shvatanje svoje dužnosti i da prema njemu rade.
Istina: i od Strane samih profesora srednjih zavoda uvidja se sve više da sadašnji smjer škola ne pokazuje uspjehe, koji bi odgovarali trudu i vremenu naukovanja, pa se nastoji, da se to što prije popravi (spominjem ne-davnu enquetu o pitanju srednjih škola u Beču); no reforma sistema donijet de samo onda ploda, ako se reformiraju i ljudi; inade bit de promjenjena forma, a sadržaj de ostati isti. A nigdje više, nego kod škole, stalo je do
ljudi, do njihove volje i sposobnosti. Glavna i najveća krivnja, što danas faktično hrvatski srednji zavodi ne produciraju dovoljan broj inteligentnih ljudi, nego prosjekom ljude veoma slabih sposobnosti i gotovo nikakva znanja, leži u torn, što je kontakt medju djakomi profesorom veoma slab ili nikakav; ima pače primjera, koji pokazuju, da je taj odnošaj tako poremečen, te je djak u profesoru vidio samo svoga neprijatelja. To treba da se iz temelja popravi. Ne čemo ispitivati, na kojoj je strani krivnja; no djaci sa svoje strane neka gledaju da to poprave, pa če se odista pokazati bolji usjesi.
Uzmimo konkretan primjer.
Profesor iz hrvatskog jezika, povjesti, psihologije, logike itd. našao bi odista mnogo puta prilike, da zgodnim digresijama proširi djacima horizont, da ih upati i o onom, Sto ne kažu suha slova školskih knjiga i propisi naukov-noga reda; no on bi odista trebao znati, da če se trud njegov naplatiti, da če ga djaci slušati, zanimati se za njegove riječi, pratiti ih, razmišljati o njima, da če ga razumjeti. No za to treba naobrazbe. Da je opči duševni niveau djaka viši, i profesor bi imao šire polje svoga razlaganja, pa bi i s večom voljom predavao, nego što predaje inače, dok djake umara suhoparnost predmeta i odbija službenost razlaganja. Onda bi se mogao duševni kontakt medju djakom i profesorom podiči, i tim bi djak mogao pitajuči, kritizujuči utjecati u predavanje postiči, da se opče znanje upotpuni školom, a ne da suha strubovna naobrazba učini od djaka puste mašine. Do sada se djak u nižim razredima bojao škole i profesora, u višim smatrao je to nužnim zlom, pa je gledao kako da što lakše prodje, da se izvuče, da jedva udovolji onomu, što profesor od njega traži. Ništa više. Tako je eto došlo, da se nekoji od starijih profesora čude, ako djak izreče bar nešto samostolniju misao. Čude se mnogi od naših starijih i našem listu i našim nazorima. I sve zato, jer misle, da djaci ne mogu i ne smiju da samostalno misle; a žalosua je istina, da je do sada u večini slučajeva i tako bilo; no od sada treba da djak svojom zrelošču, naobrazbom i interesom za svaki napredak prisili starije naše, da ne bude kontakt medju njima pedantan, da mu svojih nazora ne namiče, nego do-pušta da se kritizuju, ali ne da se kritizuju onako, kako je do sada običaj bio, sa smijehom i triumfatorskom nasladom, što je djak ipak našao nešto, čemu se može rugati kod svoga profesora.
Treba da unesemo u školu života, treba da s naše strane uznastojimo, kako ona ne bi bila rasadnica kukavnoga znanja, što su ga do sada djaci iz škola nosili, nego da iz nje nastojimo ponijeti široki pogled na život i ljubav za sve, što služi napretku čovječanstva.	—sl.—
Mlada Slovenska.
Nemirni tok časa, obča reakcija Slovanov proti mogočnejšim sovražnim narodom, in nekoliko gotovo tudi ideja o slov. sveučilišču v Ljubljani vzburkalo je mej slov. srednješolskim dijaštvom nov tok, vzdramilo je iz dolgega spanja.
Naše dijaštvo je živelo že od nekdaj v nečuveni letargiji; le tu pa tam se je pokazal zdaj pa zdaj kak vesel znak, a je zginil isto tako hitro, kakor
se je bil prikazal. Prirejale so se včasih dijaške veselice, toda moralnega vspeha so imele bore malo. Snovala so se tudi dijaška društva po vseh slov. mestih, a posebno dolgo ni obstajalo nobeno. Takoj v začetku se je pokazalo sicer velikansko navdušenje za stvar; toda pozneje, ko je bilo treba delati, ko se je bilo treba učiti, se je navdušenje poleglo, in vsa stvar je zaspala.
Navesti pa moramo, da se hobi kakor povsod, tako tudi mej dijaštvom izjem; tako nam je n. pr. znano neko ljubljansko dijaško društvo, katero obstoja sedaj že sedem let. Vzgojevala in učila se je v tem društvu večina sedanjih najmlajših pesnikov in pisateljev slovenskih. A kaj jih je družilo, kaj jih je vezalo v tako trdno vez, ki se celih sedem let ni mogla pretrgati in ki obstoja še sedaj? Veselje do dela. Da, delo, veselje do resnega napora in truda, to je bila ona vez, ki je družila pobratime. Ti se niso samo navduševali za Slovenstvo, ti niso klicali samo: „Živijo in „Slava*1, ter menili, da je že s tako puhlostjo domovina rešena, temveč oni so uvideli, da jedino le delo je ona magična moč, katera nas more rešiti propada.
Toda, žal, da se naše dijaštvo tako boji resnega dela izven šole; kar se pa tiče šolskih predmetov, no, teh se uče naši dijaki večjidel jako marljivo. Na gimnazijah zlasti, pa tudi na drugih srednjih šolah, kjer imajo jako bogate dijaške kujižnice, si dijaki pridno izposojajo knjige in jih čitajo; toda tu moram omeniti, da se njihovo čitanje nanaša večjidel le na pripovedne spise, med tem ko se le malokde ozre tudi na poučne in znanstvene stvari. Vsekakor se goji mej dijaštvom znanstvo mnogo premalo: oni bi morali skrbeti v prvi vrsti zato, da si pridobe onih znanostij in da se izobrazijo v vsem,-kar bodo potrebovali v poznejšem življenju, ako hočejo postati voditelji narodovi in ako hočejo narodu koristiti na prosvetnem polju. Dijaki se morajo izobraziti v vseh današnjih poglavitih socijalnih in književnih vprašanjih, si morajo ustvariti v vsem tem lastno subjektivno sodbo in se na ta način vsestranski izobraževati. Nova Nada je nudila že laui svojim čitateljem priliko, da se upoznajo z mnogimi modernimi pisatelji in filozofi, in da spoznajo, katere so njihove glavne ideje; in to bode tudi letos glavna naloga našega lista, prožiti svojim čitateljem kolikor mogoče veliko znanstvenega gradiva. Naši dijaki pa naj se oklenejo te lepe priložnosti in naj čitajo te književne in druge znanstvene spise sebi v korist!
Naš narod stoji na slabem stališču, bodisi socijalnim, kulturnim ali političnim. Tu nečemo razmotrivati, kdo je kriv tem neugodnim razmeram našega naroda, le jedno hočemo omeniti, namreč, kako naj delamo, da priborimo svojemu narodu boljšo bodočnost.
Ustvarimo si značajev! Teh pa ne moremo drugače si pridobiti nego z duševno močjo, s samostalnostjo in z neodvisnim delom. Duševne moči in čvrstosti pa si ne moremo pridobiti drugače nego z naobrazbo. Treba nam je torej resnega dela, resnega učenja v vseh strokah Človeške znanosti, da si pridobimo duševno moč, da postanemo značaji.
Dijaki slovenski! Mnogo dela nas čaka, ;iko hočemo, da pomoremo svojemu narodu iz sedanjega neugodnega stališča. Naš narod potrebuje krepkih mož, potrebuje značajev povsod na socijalnem ali na političnem polju. Vsak dan čujemo ali čitamo o neznosnih razmerah na periferiji slovenskega ozemlja, dan na dan čujemo pritožbe od vseh stranij, dan na dan prosi naš narod pomoči, toda kdo naj mu jo podeli, ako nimamo dovolj značajev? In ne le
na periferiji slov. ozemlja se toži o slabih razmerah, ali smo v Ljubljani kaj na boljšem? Kaj je bilo vzrok da so se slovenski dijaki iz obmejnih pokrajin letos, po dijaških veselicah in sestankih o.-orčeni vračali iz bele Ljubljane, kaj je bilo vzrok, da so z rezkimi besedami dejali dnška opravičeni svoji nej-volji? Niso li bile temu vzrok sramotne razmerere v slov. metropoli?
Dijaki ganimo se, na resno delo, ker le tu je naša rešitev!
*
Moravško-lukoviški dijaški sestanki. — Dijakom ne gre v glavo, da je koristno in vprav potrebno, da se družimo, da živimo mejseboj kolegijalno in zaupno. Koliko zlatega časa potrati naša študujuča mladina v počitnicah, ko niso tako v okovih kakor mej šolskim letom, in ravno tedaj pokažejo, da niso samostojni ljudje, da imajo rešpekt samo pred disciplinarnim redom, a da bi znali sami sebe voditi, da bi spoznali, kaj jim koristi ali škoduje, kako bi zlati čas mladosti kolikor mogoče koristno porabili, za to jim manjka v prvi vrsti zdrave razsodnosti, a tudi dobre volje. Moravško-lukoviški dijaki pa moremo reči, da smo pretekle počitnice porabili prav in koristno; bili smo tako fino orgauizovani, da moremo — broz lastne hvale — reči, da lahko vzgledujemo vsem drugim slovenskim dijakom.
Imeli smo štiri sestanke, na vsakih štirinajst dni, kjer se ni popivalo, kričalo patrijočne fraze in v pijani, hrumni družbi prepevalo rodoljubne pesmi, temveč razpravljali smo poučne, koristne stvari, o kterih še nismo bili poučeni, o kterih smo vedeli, da nam bodo v življenju še v veliko korist.
Na prvem sestanku govorili smo o hrvatskem narodu, njegovi zgodovini in njegovem sedanjem položaju. Naši akademiki bili so nam na roko in nam stvarno in jasno razložili Starčevičeve in Strossmayerjeve politične nazore in nazore drugih hrvatskih političnih iu nepolitičnih strank. Mej nami jili je bilo mnogo, ki dosedaj o tem niso imeli pojma ali pa niso bili na jasnem, in kako prav jim je prišel sestanek! Drugopot čuli smo o češkem, poljskem, ruskem, rusinskem in bolgarskem dijaštvu; čuli smo, kako delajo in mislijo drugi slovanski dijaki in premišljevali, kako bi po njili vzgledu uredili in uravnali tudi mi svoje delovanje. Zvedeli smo, kako čutijo in delajo zlasti češki dijaki, na kterih delovanje se naša slovenska mladina tolikokrat in tako rada sklicuje, a videli smo, kako različno je naše delovanje od njihovega. Oni gredo mej ljudstvo, mej prosti, delavski stan, ga poučujejo, se mu približujejo in se tako navzamejo onega demokratskega duha, kterega našim dijakom tako krvavo manjka. Culi smo mnogo o Masaryku, Stojalovskem, Palackem in drugih možeh ki so se v tem ali onem odlikovali iu bili koristni svojemu narodu. Sklepali smo ktere in kake nazore bi bilo treba prilagoditi našemu narodnethu slovenskemu duhu, jih vcepiti delavcu in kmetu, da si opomore iz težavnega svojega stanja. Kazmišljali smo mnogo in spoznali, da je treba naš narod najprej duševno povdigniti, zato smo si obljubili, da ustanovimo kjerkoli mogoče bralna društva in da širimo mej narodom važno iu preko-ristno sokolsko idejo, in v nelcterih krajih dosegli smo že lepih uspehov.
Poleg teh sestankov smo si mnogo dopisovali in to ne o mladostnih neumnostih, ter smo pogosto drug drugega obiskovali. Če bi drugega nič ne imeli od teh sestankov, je važno že to, da se privadimo kolegijalnpsti, da
moreta srednješolec in akademik občevati zaupno in prijateljski. — Dal Bog, da bi se v nastopnih počitnicah organizovala tudi po drugih slovenskih krajih naša mladina in da bi delali skupaj, da se s časom omogoči trdna dijaška organizacija!	<	Moravian.
Literarna kzronikia.
Truli dom. Drama u tri čina. Napisao Srd,jan pl. Tudi. Preštampano iz „Vienca". Oijena 60 nč. (61 strana). Posvečeno dr. Stjepanu pl. Miletiču.
Dramatska se produkcija u nas u ovo dvije zadnje godine znatno digla. I mi ne možemo kazati, da su sve te drame tek prolazne vrijednosti. I ako se nije, po tradiciji valjda, nijedna originalna drama prikazivala više od dva puta, (nekoje: „Povratak", ..Prijelom“ i Dežmanov „Svršetak" dapače samo jedan put) imade izmedju tih drama par vrlo uspjelih i značajnih stvari, imade u tim dramama, osobito u Spnnič-Weberovim „Sikama", Dežmanovu „8vršetku“, Lucerninoj „Na ruševinama", Kumičičevim „Poslovima", Tucičevu „Povratku" i „Prelomu" Nehajevljevu mnogo više dubine, mnogo snažnijih akordi nego u starijim našim dramama. Tu nema toliko onog salonskog fraziranja, onog naivnog i šablonskog čeretanja, več su ti ljudi znali iznijeti na daske i teške duševne procese i jake dramatke sukobe. Prvi jači juriš mladih je počeo sa „Svršetkom", „Povratak" je bio opet potresni momenat iz života dok se eto „Truli dom“, rekli bi naši stari, „upravo drzovito i odveč jako rušio na pozornici".
Kritika jednodušno prizuaje uspjeh i snažno djelovanje te uajnovije drame. Publika plješče iz srca zanesena izvrsnom prikazbom i priuukana sugestivnom moči pisca. Prigovara se koječemu, a najviše zadnjemu činu, mnogi govore da ima reminiscencija na ovog ili onog modernog pisca, a nitko ne može da komad osudi. Ima u njem uešto, što te nuka, da ne izričeš na lako osudu. Ima nešto, što te obuzima tako čudno, te moraš da misliš o svem ouom, što si vidio, čuo ili čitao. Ako nndješ nešto, što ti se čini manjkavo, možda i preveč nategnuto, opet se sjetiš sile divnih momenata, sjetiš se onog tako živog dijaloga, one struje riječi, one bure čuvstava, onih tako naravnih scena, te moraš da priznaš : — ima nešto snažna u komadu, samo nije sve pročiščeno, nije sve zaobljeno, nije sabrano u jednoj točki, nije rafinovano Nekaka grubost u koncepciji i nekakova neobuzdanost u izvedbi podsječa te na to, da je cijeli komad napisan u veoma kratko vrijeme, na par mahova i da nije mnogo ispravljan i preradjivan.
Sadržaj je ovaj :
U nekom ruskom selu obavljaju se baš zaruke izmedju Ivana Zaha-roviča Viskina, pisara (g Fijan) i Katje (gdjica Mihičič), kčeri Ignjatija Pavloviča Oroskojeva, podvornika (g. Markovič) i Marfe Nikolajevne (gdja Savič). Da vam je vidjeti Viskina, kako je plah. kako ta dobra pristara dobričina (četrdeset mu je i dvije godine) voli mladu dvadesetgodišnju Katju. Ali on ne zna ni jedne pametne i otvorene riječi da joj kaže. Za njega mora da govori Luka Andrejič Bobunov, stari prosac (g. Dimitrijevič), a nagovorio ga
da se ženi njegov šef, upravnik Fedor Ivanovič Dobrunov (g. Rašković). I zaruke se razviju. Katja ne voli ni malo Viskina. Ona se udaje za njega, za starca, usprkos opomena staroga Petra Semeniča Ligurova (g. Barbarič), jer to hoče njen ljubavnik upravnik Fedor Ivanovič. On je udesio tu ženidbu, da se prikriju posljedice njegova odnošaja s Katjom. Zaruke se razviju veoma animirano, prosac i svatovi se opiju; i Ivan se Zabarovič opije i tad se tek usodi, da se približi svojoj Katji i traži od nje cjelov, koji mu ona „još sada“ ne da.
I on samo stoji, njiše se od pijanstva, gleda je, i glupo se smiješi, dok ona gleda na prozor, valjda k onoj strani, kuda je otišao Fedor, njen Fedor.
Izmedju prvoga i drugoga čina več je prošlo šest godina. Katja ima več prilično velikog sina Fedju (gdjica. Krista Zupančič), koga ljubi kao jedino svoje sunce. Ostalo joj je sve mrak. Ona ne trpi svoga jaduoga muža, koji se bolestan, jako.bolestan, povlači po pisarni, samo da ne izgubi dnevnice; da ne smeta i ne uznemiruje Ženu. I tada dolazi Fedor, koji je več pet godina u gradu, koji se u to i oženio, dolazi Fedor Fedjin kum i—otac. U kuču ga doprati Viskin, koji je sav jedna dobrodušnost i ponižnost, sve kašljuca, a voli „svoga“ Fedju više nego sve ostalo. On zua, da ne če više ozdraviti, ali se nada, da če se još nekoliko vremena ovako turati — ta što bi „njegova Katja". A ona ga šilje po pivu nekud van i tada, obuzeta svim slatkim uspomenama svoje ljubavi, pada i opet u naručaj Fedorov, zaboravlja da je žena i da Fedor oženjen. Opija se njegovim glasom — „a najposlije i uspomene su tu“ i — Fedja, njihov Fedja je tu. On ih gleda i kliče od radosti kako se njih dvoje grli. A kad se vrača Viskin, priča mu : „Tata, tata, da si vidio, kako je mama zagrlila i poljubila kuma . . .joj tata, da si vidio! (Katji) Daj mamo — daj još 1“ i onda: „Daj tata, moli i ti mamu, neka tebe poljubi". I Viskin vjeruje svom Fedji „koji nije nikada lagao"; ta eto — i on je čuo još prije svog vjenčanja o Katji različne glasine, ali nije vjerovao. Sada ga spopane biješ pa okrsti Fedora tatom . . . Fedor ga udari i pobjegne; Viskin hoče za njim, ali ga zaustavi Katja, koja brani Fedora i gura muža. Viskin se sruši sav iznemogao na stolae. Onda se pomalo osviješčuje: i on ne pojmi, kako je mogao da povjeruje Fedji i uvjerava Katju, da je Fedja lagao — on ne može da ženi ništa na žab učini. Ali Katja prkosno kaže: „A ako nije lagao?" Viskin: (Gledaje zapanjen.) Katjal Katja: Što je ? Viskin: Katja, što si to rekla? Katja: čuo si. A onda se opet on nasmije nsiljeno: Kako me sad opet mučiš, a znam, da nije istina. — Znam da ga ti i no možeš ljubiti. Katja: To je moja stvar; samo si nemoj ti možda utvarati, da tebe ljubim. I opet on usplamti i opet ga ona gurne oo sebe. A jadni, bolesni, osamljeni Viskin plače i diže glavu, pogledava Fedju i onda bolno zavapije: Fedja, moj Fedja!
Ovaj je čin divan; Fijan je igrao izvanredno, a dojam je bio zbilja silan. Sve je očekivalo, kako če se stvar rasplesti. Poslije ove kulminacije moralo je doči opet nešto snažno, morao je konac biti dostojan završetak ovako duboko dramatskom činu punom tragike, punom boli i tjeskobe.
■ Pisac je htio da nas još dublje potrese, on je htio da iznadje još snažniji konac. Ali ja bih kazao, da je promašio svrhu. On nije više djelovao zadnjim činom na našu dušu, koja se smutila, več je uzbudio upravo naše živce. Prešao
je iz dramatičnosti u efekat, dao se zavesti mišlju na glurnca, koji če prika-zivati Viskina, pa je napisao čin, koji bi imao da bude libreto velikom glu-maekom virtuozu, čin, u kojem bi možda Zacconi briljirao, ali je nekako preveč neočekivano došao, nahrupio iznebuha kao bujica, nepripravljen do-voljnom motivacijom i odviše nategnut. Čini se, kao da se je pisac silio da dovede stvar kraju i uživao u koncu, koji je imao da frapira publiku, da je do skrajnosti uzruja. Mnogoga je tim odvratio od sebe.
Viskin je sasma shrvan, sjedi na naslonjaču, pokriven svojom kaba-nicom, kašlje. Žena mu se sprema na nekaku zabavu. I on je moli: „Katja, nemoj! Vidiš kako patim, vidiš, dokle si me dovela. Zašto me još dalje kidaš! . . . Oprostio sam ti, sve sam ti oprostio ... pa ako je u tebe mrvička srca, onda moraš i sama znati, da krivo radiš“. Ali u Katje nema više srca, ona je ovdje zazbilja zvijer, ona odlazi na zabavu, sve pored toga što joj to brani i -stari Petar Semenič. Odlazi i Petar, da dovede koju Ženu Viskinu, pa če ga oni onda čuvati cijelu noč. Kako moli ubogi Viskin: Čiko! Petar: (Vrača se). Što je? Viskin: „čiko . . . čiko, molim te, dodji brzo, meni je tako težko samu . . .“ I Viskin ostaje sam. Zadnji je prizor strašan. Viskin usne, onda se probudi muklim vapajem: „Što. . . što je to bilo? (Nasmije se usiljeno). San! .. . Fedja . .. Fedja da nije moj !? .. . Lndo baš ludo! . .. Sedam mjeseci . . . hm ... to je slučaj . . . (Lice mu poprimi izraz užasnog straha). Zar je slučaj? (Muklim drhtavim glasom). A da je istina? (Očajnim glasom vapije, više urliče) Ne! Ne, ne!.. . Ne!... Nije istina! . .^ Nije! Nije!! (očajno dršče) Bože! Nije istina! . . . Bože! . .. dragi Bože! . . . Fedja je moj . .. moj !“ I on doziva Fedju, ali boji se da ga pravo pogleda i pita ga: „Jesi li ti . . .Fedja . . . jesi li ti moj? Fedja: Jesam, tata! (Hoče da ga zagrli.) Viskin: {Primi ga objema rukama za glavu i dugo ga promatra. Lice mu odaje silnu bol i očaj. Najednoč se rasceri, poprimi divlji izraz i promuklim glasom zavapije) Nisi!“ On je to poznao po očima: Fedjine su oči Fedorove, kumove. I tada Viskin tuče Fedju, spočituje mu, kamo li su ga to doveli, kako mu je on pio šest godina krv i ljubav, koja nije njega išla, i tada mu naloži, da zaključa vrata i zove ga k sebi i tada ga zadavi: „Psino, kopilane! Crkni! (Bači ga svom suagom o pod). I tada bulji u Fedju, moli ga da se ne šali, da se ne pričinja, da ustane, da ga on nije ubio: „Dragi Fedja!! . . . Zar si umro? (Primi se za kosu.) Fedja ako si ipak moj!?'
Na vratima lupa Petar Semenič, Viskin vuče truplo do kreveta, Jtoče da otvori vrata, ali ne može i sruši se hropčuči na pod mrtav.
Razumljivo bi bilo, da on ubija Fedju, time se on osvečuje Katji i Fedoru, koji silno vole to dijete, time uništuje griješni plod njihove ljubavi. Razumljivo je i to, da on ima toliko snage, da ubije Fedju, jer je taj čin zadnji plamsaj života, to je jedini čin na kraju patnja i nevolja, u kojem on hoče da se osveti za sve. Ali nikako nije jasna motivacija, kako on dolazi u samoj drami do toga, da ubije maloga. Onda je veoma slabo opravdano, da na temelju pomisli, koja mu se javila u snu, i očiju Fedjinih, on stvori tako groznu odluku. Nekakav jači poticaj morao bi ga dognati do bjesnila, dovesti u afekat i tada bi bio cijeli konac jasniji i bar nešto naravniji. Motivi bi se dali još nači i mi bi ih mogli nekako nadopuniti. Pisac je regbi klonuo pri koncu, pa se utekao efektu.
U cijeloati je „Truli dom“ snažna erupcija veoma darovita pisca; tuje fino očrtana i zahvačena tragika nemoči i dobrodušne slabosti, to je tragika čovjeka, koga je ubila nevolja, čovjeka, koji je postao gotovo idiot, tragika osamljene duše, koja pe zna da bude energična, koja ne zna vladati, koja je sva jedna ponižnost, obzirnost i plahost, prava tragika pisara. Na Viskinu je sav interes. Katja nije nipošto glavna ličnost u drami, kako sam negdje čitao, ona je odveč bestijalua, pa za to u nje nema mnogo tragike, njeni su grijesi i njene strasti daleko veče nego su njene kazne.
Nakon mnogo pokuša „Truli dom'“ ju prva drama Mlade Hrvatske generacije, koja je prodrla sjajnije na javu. Tu se zrcali udrijemana a još ne kristalizovana, neskupljena i neuredjena energija i elementarna snaga Mlade Hrvatske, koja hoče da probije led, da se potisne na prva mjesta. I treba da pozdravimo tu dramu kao takav jedan snažni plamsaj, jer je znak, da odozdol još sve jače bukti i plamsa ....	M.
. *
Anarhija u hrvatskoj književnosti i umjetnosti. Poslanica hrvatskim umjet-ničkim secesionistima i dekadentima. Napisao Fr. Kuhač. Cijena 30 nč. Jedne su novine preporučile ovu brošuru kao „iscrpivu estetsku študiju o književnosti i umjetnosti11; no toga imena ne zaslužuje ona nikako. To nije študija o umjetnosti več pamflet na umjetnike. Napisana je i za književnike, ali o knji ževnosti je veoma malo govora. Pisac ove brošure, teoretik glazbeni i kritik, nije mogao da pojmi umjetničko stvaranje, nije mogao da dopusti umjetni-cima slobode, nije mogao a da ne tiranizuje umjetnost kao i svi teoretici estetske škole. On je izložio tamo nekoje svoje nazore o lijepom, ružnom, o istini, o jasnoči, čudorednosti i patriotizmu i umjetnosti. Dobro, to mogu biti subjektivni nazori g. pisca, ali nije dolično da on te nazore izriče kao nešto objektivno, kao izraz mišljenja „cijelog hrvatskog naroda11, koji sa gnušanjem i s indignacijom odbija mladu književnu generaciju. A još je gore, kad poziva u pomoč sve rodoljube i iste oblasti i policiju da se za njegove nazore bore proti umjetuicima i književnicima. Tim je postopkom osramotio sebe i izazvao velik otpor i negodovanje. Ton njegova pisanja nije ni malo doličan izobraženi! kritiku i estetičaru; a najgore je kad iz čitave te poslanice ne znamo, koga ide, ne znamo, proti komu da se dignemo, ne znamo kad, kako i gdje su ti „nekoji mladi ljudi11 izazvali toliko negodovanje u g. Kuhača. Tako je čovjek, koji je pročitao tu poslanicu i najbolju namjeru stvorio, da če odbijati te secesioniste i pokvarene dekadente, u očitoj neprilici, jer ne zna, koji su to ljudi, niti zna, po čemu če ih upoznati. Oijela stvar izgleda kao nekako čeretanje i nekako bijesno srdjenje onako „uopče“ protiv nečesa no-voga, nečesa, što se naslučuje da dolazi i da če mož.da prodrijeti kao bujica medju trošne ograde, kojimn se ogradili nekoji, gdje misle mirno počivati i uživati, a da se ne trebaju više mučiti, novomu učiti i usavršivati, kao ljudi, koji misle, da su oni rekli zidnju riječ u napretku naroda i više ništa novo nije potrebno.
I dakako, na taj način, kad se pita gosp. Kuhač, kako je došla ta „pošast11 i k nama, u mirnu i blaženu Hrvatsku, on — historiograf glazbeni nema . toliko historijskog nazora o stvari, da bi mogao vidjeti u torn pojavu
jednostavno novu kariku u lancu napretka. Gosp. Kuhač misli, da je to sve importirauo, pače on misli, da je to sve pusta spekulacija, da su ti mladi ljudi podmičeni od tudjinstva (?) samo za to, da demoralizuju narod, a onda da ga nestane u tudjinstvu. Gosp. Kuhač ponižuje umjetnike još više ne samo kao patriote več i kao ljudo, jer veli, (}a oni rade samo za to, da dobiju novaca; a pošto ljudi vole frivolno, da oni slikaju nuditete. Kraj ovakovih premisa i predrasuda o mladom našem književnom i umjetničkom pokretu, kraj ovakova tvrdjenja, da mladi ti ljudi nemaju umjetničkih inten-cija i nagnuča, da ih ne vode umjetnički principi, da ih valja policijom goniti i kazniti —: kraj svega toga ova poslanica nije ni malo estetska študija več besmisleni paskvil, te ne radi o umjetnosti niti se nje tiče, več se bori protiv spekulacije i proti ružnom i t. d. onako „uopčo".
Na taj način, kad slijepo udara oko sebe, ne pogadja mlade, a pu-bliku i policiju uznemiruje i stavlja u nepriliku, kao onaj, koji kaže da je vidio vuka, a na koncu prizna, da mu se priČinilo, daje nešto šušnulo. Poslanica je g. Kuhača mladima koristila, jer je pokazala golotinju jeduoga od starih.
Ali dobro je svakako, da je izašla i ta poslanica. Dobro je za to, jer je stvorila javnu debatu o koječem, što se kod nas nije običavalo raspravljati. Ona je potaknula mnogoga, da se stao zanimati za te — mlade, ona je otvo-rila kreševo, koje, ako se bude vodilo velikom i dobrom produkcijom mladjih, i na onakav način, kako je g. Pilar razložio mirno ciljeve secesije, onda če nam biti na veliku korist. Razbistrit če nam se barem mnogi pojmovi, za koje mnogi, mnogi misli, da su mu jasni, a u istinu vlada u njima takov kaos, takova magla, da je to prava anarhija, kako je to najbolje pokazala „Anarhija" g. Kuhača
Mladi su se predstavili svijetu mnogo mirnije i mnogo ozbiljuije. Izašli su s par drama, izašli s nekoliko pjesama i pripovijesti, a sada je jedan od njih, g. Ivo Pilar, izložio težnje secesije i u glavnom ih branio. G. se Pilar nije ni jedilom riječi dotaknuo g. Kuhača, ali sad če se moči gosp. autor „Anarhije11 ipak uvjeriti, da mu se i zbilja samo priČinilo, da je nešto šušnulo, ako ne bude baš htio da ne čuje i da ne razumnije. Pilarova knjiga nosi o vaj naslov:
Secesija, študija o modernoj umjetnosti od Ive Pilara. Svim protivni-cima novih smjerova posvečeno. Napisano 10.—20. kolovoza 1898. Prvi put tiskano u „Viencu" br. 35., 30,, 87., 38. i 39. Cijena 30 nč.
Secesija nije takovo strašilo, kako nam to nastoji dokazati g. Kuhač, več je to skup smjerova i ideja vodilica, koje idu za preporodom umjetnosti. Secesija nije nipošto jedna umjetnička škola, — ona daje svakomu umjetniku potpnnu slobodu stvaranja, jer traži nove puteve do nove umjetnosti. Secesija je sasina prekinula s dosadašnjom umjetnošču, koja se razvijala, kako bi rekao g. Kuhač „tradicionalno11, jer ta umjetnost nije stvarala nego je reproducirala, kopirala, ta se umjetnost nije pomakla od grčite umjetnosti i umjetnosti re-naisance ni za jedan milimetar dalje, nije unijela nikakovih novih elemenata, nije bila nego pusto prikazivanje forme; ali u torn je nazadovala od grčke, koja je znala da prikaže ljepše tu formu nego sadašnji umjetnici. Ta umjetnost nije pazila na dušu, ona nije hrapila srca niti je poticala na razmišljanje več je hranila samo sjetila, oči i uši. Grčka je umjetnost prikazala lijepo tijelo. Lica grčkih kipova nijesu imaln nikakova izražaja. Grk se divio obli-
cima čitavog tijela i uživao je u tomu. Mi pako gledamo čovjeka u lice i iz črta lica hočemo da mu razpoznamo dušu. Nova umjetnost mora da iznaša sve najsuptilnije osječaje i sva čuvstva duše sadašnjih ljudi pročiščena i rafinirana.
Secesionistička umjetnost odijelila se je od stare za to, jer je opazila, da se stara ne da pomladiti, da se u staru umjetnnost ne može s uspjehom unijeti nov, svježi život, da je ta stara umjetnost ugušila več u zametku sve takove pokušajo. Stara umjetnost ne dopušta slobode s‘. varanja. Tu se pita samo kojoj školi pripada koje djelo, sve se hoče da klasificira, pita se, je li je umjetnik dobro kopirao kojeg velikog majstora, pita se i traži, da hude uvjek nečiji učenik. A mi znamo da učenik nikada ne dostizava majstora, ako se traži da radi sve baš onako, kako je to majstor radio. Tako je umjetnost zaostala daleko za napretkom ostalih grana ljudskog rada. Mi danas poznamo mnogo više toga nego su poznavali stari, mi bismo mogli i morali opažati i u umjetnosti jasno utjecaj tog našeg duševnog bogatstva. Ali stara se umjetnost zadovoljila samo s tim, da je u-avršila tehniku.
Kao što i svi početci, tako su i prvi korači mlade umjetnosti, koja se odijelila, secesionirala, — nestalni, često pretjerani, fantastični i odveč radikalni. Ali po tom, što je ovaj ili onaj umjetnik zašao predaleko, ne smijemo osuditi čitavoga pokreta.
Secesija je za sada pretežno negativne naravi, ali ona ima i neke pozitivne principe; ti jesu: 1. Umjetnik mora imati potpunu slobodu u stvn-ranju, jer se samo tako može iz množine najrazličitijih pokušaja i radova složiti rezultanta, koja če jednom označivati novu modemu umjetnost. 2. Umjetnost mora da se obogati novim elementima, t. j. da ne rabi uvjek samo grčke ornamente, korintske stupove i t. d. več da prema našem poznavanju prirode i naše duše iznese sve to isknstvo na javu, da tako postane različi-tija, punija. 3. Umjetnost mora da postane jednostavnija, a to znači, da se za jednu misao, jedan pojam, jedno čuvstvo ne rabe bizarne i strašno zaku-časte kombinacije, več da se svaki pojam, misao i čuvstvo izrazi jednostavno jednim načinom. To liči i jeziku. Nije ouaj jezik jednostavan koji ima malo riječi, pa za jedan pojam složi mnogo izraza, več je onaj jezik i bogat i jednostavan i savršen, koji ima za svaki pojam svoju riječ.
Prigovara sč da je nova umjetnost nemoralna, ali to je teška osvada. Ona zastupa veoma moralni princip. Mi danas imademo dva mjerila za lje-potu; i to jedno, kojim injerimo umjetnine u muzejima, a drugo za obični život; imamo dva pojma o inoralu: jedan, koji farizejski rabimo, kad javno govorimo i drugi, kad — u potaji radimo. To mora prestati. Jedan je samo moral. Nova umjetnost mora, da iznaša svu farizejštinu modernog društva. Ona za to mora da se proširi i u sve slojeve pučanstva. Grčka je umjetnost bila pristupna svakomu, ona je bila na javnim trgovina i ju javnim kaza-lištima, reuaissansne su umjetnine bile izložene u crkvama i sakristijama. A naše se zatvaraju u gospodske salone i skupe izložbene paviljone. Zato se moderni umjetnici ne žacaju slikati na oglasima.
Zašto se javila secesija i u nas? U prvom je redu slavenski duh sklon psihološkom i čuvstvenom pravcu moderne umjetnosti. Ta eto prvak njemačke moderne dekadence je rodom i osječajem Poljak, Stanislav Przibisewsky; u Češkoj se rodila jača secesija nego u Beču, a razvila se i prije. A i mi
Hrvati ne četno da zaostanemo za ostalim narodima, i mi smo počeli i domača djela mjeriti svjetskim mjerilom i hočemo, da stopimo u prve redove svjetskih kulturnih naroda.
To je sadržaj Pilarove „Secesije". Preporučili bismo svakomu, da je čita, preporučili bismo takodjer svakomu, da prati ovu borbu u našem umjet-ničkom svijetu i da sudi trijezno, a da se ne da zavadjati auktoritetima. V.
*
Ferdo Juzbašič: Spomenci. Pjesme. Str. 83. 16” „Spomenci" su zbirka od 50 ljubavnih pjesama. Pjesme same po sebi nijesu baš bog zna kakove, osobito ako ih usporedimo s novijim produktima nekih mladjih naših pjes-nika; no jedno je ipak, što nam se u njima svidja, a to je, što u njima nije mnogo govora o „žarkim cjelovima" i „črnim očima11 i „vilinjem stasu — i kako se ovi svi obligatni predmeti več zovu. Juzbašič je do duše pjesnik svoje ljubavi, no draga mu je samo pasivan predmet te njegove ljubavi — odnosno pjesama. Ljubav mu je beznadna, no poezija mu nije ipak očajna. Zato su mu motivi pjesmama posve jednostavni, a laka narodna dikcija — pa i duh nekih pjesama — podsječa na Zmaj-Jovana. Juzbašič možda baš zato uspijeva bolje nego gdjekoji drugi mladji a slabiji pjesnik; jer je uopče velika nevolja, kad slabiji pjesnik uvlači u svoje pjesme kojekakve teške životne probleme. Ti jednostavni motivi i čine, te nam Juzbašič nije dosadan ili možda tja i smiješan, kako bi nam se bez sumnje pri-činjao, kad bismo neprestano morali slušati njegovo prisege i zaklinjanja, ili možda tja grožnje s „antikvarnim" — revolverimal U mnogom pogledu to, ali na žalost gdjekad samo to podaje njegovim pjesmama neko znamenovanje.
Pesimistična žica nije u njega tako razvita, kako bi čovjek u početku očekivao (— i ako je pod konac u pjesmi „U sumračju" i „Prolječe" nešto više mračan.) I to če biti valjada samo zato, što u svoje pjesme — kako rekoh — ne uvlači teških problema, več se više drži primitivnosti prosto-narodne pjesme, koja može iskazivati i duboku bol, ali pesimistična ipak nije nikada. Evo, kako na mjestima znade pogoditi narodnu žicu: „Bilo vedro — pa se naoblači — Teko život — pukli mu kotači — Bio sjavulj — al ga rani str’jela — Bila sreča — nevid je odn’jela! . . .“ U njega ne provaljuje čuvstvo elementarnom snagom, več se miješa s refleksijom, — znak, da on pe samo osječa, nego i misli.....Možda je i to jedan od razloga, što nije veči pesimista.
Karakteristično je u Juzbašiča i to, da gotovo u svakoj njegovoj pjesmi igra glavnu ulogu pointa; mnoga njegova pjesma i djeluje jedino šilom pointe. Zato mi se čini, da je svakoj pjesmi povod ne trajnije duševno raspo-loženje — kao recimo u Kranjčeviča i Nikoliča — več neki dojam ili momen-tani osječaj, koji imade glavnu svoju misao i šilu u pointi. I baš to, koliko mu mjestimice u manjim pjesmicama zgodno dolazi, toliko mu kod ovečih dosta smeta.
To je i razlog, što mu je mnoga pjesma promašena.	J-
■\‘
Na razstanku. Spisali osmošolci. V Gorici. Tisk. in zal. Goriška Tiskarna A. Gabršček. 1898. Cena 1 fi. — Vedno jačje stopa na dan mladina, vedno bolj pokazuje, da v njej spava moč, da spi v njej ustvarjajoči genij.
Kakor vse naše beletristične liste podpirajo kot glavni stebri mlade moči, tako se tudi družijo mladi talenti in hočejo pokazati svetu svojo intenzivnost. V knjigi „Na razstanku" se je združilo nekaj velikih talentov našega naroda, ki obetajo še mnogo koristi slov. slovstvu. Imena, kakor Aleksandrov, Feodor Sokol, — so nam znana. In tu nam zopet dajejo poroštvo, da bo naša knjiga procvitala, da poezija naša ne bo zamrla.
Največji pesniški talent izmej vseh, kar jih je zastopanih v tej knjigi, je Aleksandrov. To je pokazai zopet v ciklusu: „Mlade pesmi11. Aleksandrov je pesnik globokega čuvstva. Njemu gre pesen iz srca, vsaka pesen je izraz njegove duše, — on opeva istinita. zdaj mirna, zdaj strastna in obupna čuvstva z največo pesniško eleganco in dovršenostjo. Globoko čuvstvovanje druži z izrazitim, pretresljivim slogom, da prodre v dušo čitatelja in mu jo pretrese. Zdaj napolni čitatelja s tihim veseljem, zdaj s tožno melanholijo, zdaj mu pretrese duha z obupnim vzklikom in zdaj s hladno, mirno resignacijo. Kako pretresljivo je pisana pesen: „NoČi“, kako pretresejo verzi; „Čuješ, čuješ! — Duša hoče, — K tebi hoče — Po svoj dan. — Pridi, pridi, — Alma pridi!
—	Ah, zaman ... — Od zidovja — Le odmeva — Blodne duše nočni jek...
—	Večnost, večnost:	Duša plaka, — Ker tak mučen — Smrti beg".
Neka čudovita mistika plove nad vso poezijo. Oni vzlet, ki ga ima Aleksandrov, prime čitatelja, a vendar si ne moremo prav jasno predstavljati temnega prizora. V različnih nijansah opeva pesnik svoje življenje, življenje svoje dušo; zdaj mu vskipi vroča strast in obupen uzklik je tega izraz; zdaj posluša pesem sinice, in „srce ga teži“ ker „Težko, težko živeti je samemu — Brez ljubice*; zdaj mu „Kot bolan otrok —• Trepeta srce“, in on prosi svojo všruško, naj mu zapoje pesem „o odbeglih dneh“. Zdaj hodi kot popotnik „sam sredi večnih polj, on pa izdiha: „Kje tihi si mi |dom, — Ti sreča moja prava?“
Značilno pri njem je, da je vplivala nanj ruska narodna poezija. To se pozna v celi dikciji, ki je lahna kakor v ruski narodni pesni. Poslužuje se pa tudi mere ruske narodne poezije. Aškerc rabi to mero večkrat in sam je celo vspodbujal, naj bi jo slovenski pesniki posnemali. Aleksandrov jo rabi (v pesmi „Ukaz", in v nekaterih manjših) in sicer prav dobro. Tako pa se rodi v njegovih pesnih neko mehko valovanje, kakor bi v temnem morju začel se gibati val ob valu in bi tako nastale čarne simfonije, — glasba ... V svoji kritiki je P. P. (v Slov. Listu) pravila pesniku, da je temen, mračen, težko razumljiv Nje kritike se ne dotičem, a razložiti ji hočem, kako je mogla priti brez navedenega vzroka do tega zaključka. Resnica, Aleksandrovljeva poezija ima — kakor rečeno — v sebi nekaj mističnega. To pa izvira le od tega, ker nima skoraj v nobeni pesni kake tendence, kake globočje pointe, vodilne misli. Njegove pesni so izraz njegove duše, v nje so izlita vsa čuvstva, sploh vse duševno življenje. In pesnik ne gleda na to, kaj so ti čuti in kakšni, in zakaj so se rodili, ampak jih izroči nam. Ravno to, da z izražanjem čustev seže in prodre v duša čitatelja, ravno to, pravim, je njegova glavaa tendenca. S tem se pa njegove pesni morajo omiliti čitatelju. Pesni dosežejo tudi brez vodilne misli svoj namen. V sebi skrivajo mnogo psihološkega, a to ravno je izražanje vseh čustev.
Da, ne zaidem predaleč, omenjam Feodor Sokol-a. Mladi pesnik je pokazal veliko svojo duševno moč že večkrat v Zvonu in Slovenki. A tu nam
je podal pod naslovom: „Prvo cvetje1', malo pesenc, a zaradi malega števila ne gre o njem obširno govoriti. On ni mističen kakor Aleksandrov v nekaterih pesnih, ki se nagibajo k dekadenci, nego v njegovih pesnih vidimo — plastičnost, dasi nima onega vzleta, one vznesene dikcije kakor Aleksandrov, no, on se nagiblje k epiki. Verzi mu teko vsekakor gladko, akotudi je deloma epik, vender je še lirske nravi, ki čuti in hoče drugim vzbujati iste čute. Največ opeva, kakor vsi mladi poetje, — ljubezen ... In zakaj ne? Saj je ljubezen mladih src vzvišeno čustvo, in resnična, prava, iz srca izvirajoča ljubav je gotovo blažilna. — Življenje pesnikovo odseva iz pesnij . . . Zdaj se mu ziblje čolnič po bleškem jezeru, z njim se pa vozi dekle; on pa hoče gledati le nje oči, ker „če pogled odtegneš mi, — Mrtev se ta raj mi zdi" ... Na mrtvaškem odru naj ga ona poljubi „v bledo lice" . . . Nje oči se mu zde „knjiga krasna, knjiga zlata", kjer je lani bral .. zgodbe divne — Prejšnjih srečnih dni", bral „o ljubezni verni" in „o zvestobi večni", a čez leto duij „O brezsrčni nezvestobi — List vsak govori" . . . Pozdrav naroča — ne vetru, ampak burji, ker „Burjo kroz voglov tožečo — Bolj bo deva mi umela, — Bolj v njej čula bol skelečo". Sokol se poda in na socijalno polje (Zvon) in osobito ste v Aškerčevem žanru pisani: „Za domovino', in „Bog ga živi"; obe pesni ste ostri satiri.
Jakob Voljč nam je podal 6 pesenc. Prvih dveh nikakor ne doseza. Niti dikcija, niti tehnika mu še niste godni. Vender imaš par nežnih plodov mlade pesniške duše. Treba je, da si vse te mlade moči razvijajo duha, da stopijo in širijo svoj duševni obzor; tako bomo dobili pesniške moči, nove, krepke... Najlepši pesmi ste: „Oblaček" in „Slikar".
V prozaiškem delu je Puc Dominik donesel par silhuet, ki se odlikujejo po kratkoči sloga in dobrem jeziku. Nekatere stvari so prikupne, dočim zaide n. pr. pri „Nazakar Jean" v šablono. Izvestno obeta mladi pisatelj še mnogo, in upamo, da bosta z Ivan Prijateljem, ki je priobčil daljšo povest „Brez vesla", bogatila književnost našo. Ivan Prijatelj pripoveduje zanimivo, dasi v povesti ni mnogo dejanja.
Dr. Oblak ni voljen od narodne stranke v državni zbor, zato ustanovi svoj list „Neodvisni glasovi", a propade tudi pri volitvi poslancev, in on preide k Nemcem. — Kratko dejanje, a s vpletanjem raznih epizod vedel je pisatelj razširiti povest. Značilno je, da se pisatelj opira na Kuse. Posebno se mi zdi, da je študiral ruskega psihologa Dostojevskega in Tolstega. Povest je pravzaprav duševna analiza. Dušno stanje dr. Oblaka od propada pri kandidatski volitvi in do tedaj, ko se proda tujcem, je narisano jako dobro in paznim okom je pisatelj vse razmotril, pokazal vzroke in posledice, in gotovo se mu je poplačal velikanski trud, da se je učil pri — Rusih. Veseli nas, da se nam je porodil novi tok književnosti. Nam se je treba učiti pri Rusih, ne pri Francozih, ker, kakor pravi frančišek Grivec v svojem spisu: „Ruski realizem in njega glavni zastopniki" : — „Uprav zdaj je prišel čas, ko se slovenska književnost najlaže postavi na popolnoma narodno podlago, in to najlaže stvori trezen, zmeren realizem. Takega realizma pa pri Francozih ne najdemo u obilici ; pač pa je ruski realizem v svojih mnogoličnih nijansah najkrepšejša in najprimernejša podpora za novi slovenski realizem". In prav to se je pojavi losedaj, kar nas tembolj veseli, ker je pojav med — mladino.
Grivec nam je podal najprej splošne opazke o francoskem, angleškem in ruskem realizmu in dokazal, da je ruski realizem za nas najzdraveji; dokazal je, da „lahkoživi in večkrat k lasoivnosti se nagibajoči francozki realizem “ ni za nas, ampak „resni ruski realizem". Obžaloval je, da se mlajši naši pisatelji rajši uče pri Francozih. — Orisal nam je najmarkantneje osebe ruskega realističnega romana, počevši s kritikom Belinskim. Jako dobro je razmotril njihove spise in — kar je najvažnejše — podal nam je ideje, ki spremljajo ruske pisatelje.
Glavna ideja ruskih pisateljev je ljubezen do bližnjika, in uprav to loči Ruse od zapadnikov. Pisatelj je pač preštudiral vse ruske slovstvene velikane, zakaj sicer, ne bi mogel pisati tako samosvestno. Dobro je orisal vse velike ideje Tolstega, in sploh je vsa študija istinito krasna. Trezno premo-trivanje pa kaže globokega mislečega in razumnega presojevolca.
Cela knjiga kaže, kako misli in dela mladež. Resnica, mi gremo naprej v našem boju, mladina je in bo opora narodova, mi delamo kakor malokdo, a sami sebe in dela svoja sodimo — le po uspehih.
In uspeh, katerega je dosegla ta knjiga, dela čast njenim pisateljem, in jasno kaže, da tudi naši voditelji morajo priznavati naše trude in njih sadove. To nas vzpodbuja in bodri, da s samozavestjo zremo naprej — v bodočnost,	V. Fedorov.
Pabirci.
Stanislav Przybyszewski je objekt razmatranja njemačke kritike, poglavito one, koja se bavi modernim pojavama u literaturi. Pisac je rodjen Poljak ; a Sto njemački piše, navadja razloge u prvom svom listu na M. Szienkiewicza, poljskoga publicistu. Ovaj je list sadržinom veoma zanimljiv . . . „Ja sam — piše Przybyszewski — Poljak dušom i tijelom. Ljubim narod poljski nada sve, ali na polju umjetnosti ne poznajem naroda. Pišem njemački, jer je ovaj jezik poznat po cijeloj Evropi; a ona šaka ljudi, što moja djela čita i mene razu-mije, rastepena je po cijeloj Evropi. Nijemci me doduše več bojkotuju, no za to me tješi veliko priznanje Čeha i Danaca. Uostalom u Poljskoj ne bili niti nakladnika našao ; a kad bih i našao, moji bi se plodovi konfiskovali. U Austriji su nedavno konfiskovali cijelu nakladu lista „Zeit“ radi priopčene u njem kritike o „Vigilijama", u kojoj je kritičar citovao nekoliko karakterističnih stavaka iz njih. Ta znam, da naša (poljska) inteligencija ima u umjetnosti veoma plitke pojmove i shvačanja, jer svu svoju pozornost posvečuje javnima i društvenim prilikama, mjereči umjetnost svagdašnjom mjerom. A za takim društvenim silama ne ču nikada požaliti.
Sad ne mogu ni u Njemačkoj da nadjem nakladnika; a osobito se boji svaki, da moje najnovije djelo izdade. Mislim, da ču naskoro otiči u Francusku i pokušati da pišem francuski.
Rodio sam se u Kujavskoj u selu Lojovi, nedaleko od Simbre, rod-noga mjesta pjesnika Jana Kasprowicza. Sada mi je ravno ‘28 god. Žena je moja Norveškinja, a ja od dvije godine amo živim u Norveško). U Berlinu sam pet godina studirao psihologiju i ponešto medicinu. Pisati sam počeo
pred četiri godine. I to je sve, što Vam mogu o sebi da kažem. Kako fludim
0	umjetnosti, najbolje sam razjasnio u nizu članaka „Ein Unbekannter11, pri-opčenih u njomačkoin časopisu „Kritik11.
Przybyszewski je sin siromašnoga seoskog učitelja; i dok je svršio svoje nauke, prepatio je mnogo. Kasnije postade urednikom i administratorom nekoga socijalnog lista. Reminiscencije o ovoj dobi i trag ideja, koje je onda zastupao, nalazimo u njegovu „Im Maistrom1*. — Čim se pojavio na knji-ževnom polju, primi ga u svoje kolo šaka književnika, što se sakupila oko „Verlag der deutschen Phantasten11. Njegova su djela svu okolinu elektrizo-vala. Medjutim ih zabraniše crkvene a djelomice i političke oblasti. Opažao se u njima jaki dojam satanizma. Štovatelji njegovi podupriješe ga, te on napisa sijaset djela, a medju njima i' mnogo estetskih i kritičkih rasprava. Od ovili osobito hvale malo dje.lce „Zur Psychologie des Individuuma11.
Od ovili se pak njegovih djela najviše iatiče njegova nedavno dovršena trilogija „Homo sapiens". U svim su djelovima te trilogije karakteri jaki, veličajni, pak da nema onog nesretnog satanizma, što je previjava, bilo bi remek-djelo svjetske literature. To osobito vrijedi i za drugi dio trilogije „lin Maistrom11, ostali su dijelovi „Unterwegs“ i nedavni „Ueber Bovdu. Osim ove trilogije bolji su mu originalni plodovi „Todtenmesse11, „Vigilien11, „De pro-fundis11 i dr.
Zanimljiva su književničke orgije, koje on slavi u društvu različnih književnika Poljaka, Norvežana i Nijemaca. Tu se pjeva, ftvira itd , pa i sam Przybyszewski dobar je glasovirač i hipnotiseur. Strindberg, koji jejednom pribivao ovakovoj slavi, pripovijeda, da svi ostali, dok on svira Chopina ili što drugo, plaču, viču, padaju na koljena itd., — tolika je sugestivna moč u njega. A nakon toga — piše. Zato i izlaze njegovi romani onako ditirampski.
Zolin „Pariz11. I opet je glavnim junakom u novom romanu Abbč Froment, kao i u prvim dvim dijelovima ciklusa „trih gradova11. Da uzmogne opet nači svoje izgubljeno vjerovanje, poduzeo Pierre Fioment prvi eksperi-menat. I pošao je u Lourdes, da ondje potraži ono naivno, djetinsko vjerovanje, u kojem čovjek poklekne i pomoli se, ono prvobitno vjerovanje mladih naroda, koji su skuČeni. u jaram svog neznanja. Ali upoznavši veličanje apsurdnoga, propasti zdravog ljudskog razuma, još se Pierre više zgrozio i uvjerio, da spas
1	mir ljudi i naroda ne može da leži u tom djetinskom napušlanju razuma. I onda je osjetio potrebu ljubavi. Pošao je u Rim, da vidi, hoče li katoli-cizam opet da oživi i da se povrati k duhu onog krščanstva, kakovo je bilo na početku, hoče li biti religijom demokracije, vjerom, od koje se nada novom životu rasklimani moderni svijet. Ali ovdje nije ništa našao nego ruševine, — gnjilo deblo drveta, koje više ne može da prolista — ovdje nije ništa čuo, nego ponljednje rušenje stare socijalne zgrade, koja se približuje svom završetku. I bio je več zapao u strašnu dvojini, posvemašnju negacijo, da ga u to nije pozvao Abbč Rose u Paris u ime ubogih, da sve zaboravi, da se žrtvuje, da povjeruje u te ubogare, jer mu tek preostaše oni jedini sa svojim užasnim bolima. I od onda dolazio mu neprestance pred oči onaj bankrot dobrote, ona varava, beskoristna i ruglu izvrgnuta ljubav k bližnjemu. I u te tri godine, otkada je bio u Lourdesu i Rimu, bjesnila je u njegovoj nutrini burn, koja se svedjer jačala. Njegova je vjera iščeznula za uvijek, a i obumrla mu je nada, da bi mogao upotrebiti vjeru svjetine za sveopče dobro.
Tajio je sve i nije uišta viže iščekivao nego kouaČnu ueizbježivu katastrofa, nrotu, pokolj i požar, šlo <5e da uništi taj kazne vrijedni i prekleti svijet. Kao nevjerni svećenik bdijuči nad vjerom ostalih i izvršujoči bez grijeba i pošteno svoje zvanje, pun ponosne žalosti, što nije mogao da se odrekne svog razoma stojao je ipak n zabitnoj, divljoj veličini. On, koji je tako zdvojno tajio, ipak je uščnvao ponosno, ozbiljno držanje, što mu je doprinijelo, te sil ga u cieloj župi držali, mladim, bogom odabranim srcem. Žene su mu poslije mise ljubile sutanu; a neka žena, kojoj je dijete bilo na umoru, skrušeno ga je umolila, da uprosi u Isusa, e bi joj dijete' ozdravilo. On nije bio više onaj svečenik, kojemu je lice od ljubavi gorilo na polasku u Lourdes, on nije više bio onaj svečenik sa sjajnim apostolskim licem, kaki je išao u Rim. U njegovoj nutrini razvila se žestoka borba medju baštinjenim od oca umom i medju usnicama, što su žedjale za ljubavlju, a namrla mu ih jč majka. Takav je Pierre Froment za svog boravka u Parizu.
Pierre običaje da služi svagdašnju misu u novo sagradjeuoj bazilici na Montmartru. Odmah na početku romana vidimo ga, gdje stoji pred bazilikom, a oko mu kruži slikom, što se pred njim pružila. Pariz je iza strašne zimske studeni bio poplavljen tmurnom, neugodnom jugovinom. S neizmjernog, olovnog neba padala je magla kao žalobna koprena. Čitavi zapadni dio grada, okrožja, gdje vlada jad i robota, činio se kao da je prekrit crvenkastim dimom, zadahom radionica i tvornica. Prema strani onih okružja, gdje vlada bo-gatstvo i užitak, razilazila se mngla i činila se tek silnim, nepomičnim maglenim zastorom. Okrugla linija horizonta jedva se raspoznavala; a bes-krajno more kuča ličilo je nekom kaosu kamenja, posutom mirnim baru-štinama, koje su gadnim parama ispunjavale sve udubine. A od te mrke slike jasno se odražavalo pročelje kuča, što su ležale u uzdignutim ulicama. Bio je neki tajinstveni, oblačinama zastrti Pariz - kao pokopan pod pepelom katastrofe, bio je več iščeznuo pred bolima i pogrdama, koje je krila njegova neizmjernost. Taj snažui kontrast izmedju bogatstvk i uboštva i čini jezgru čitavog romana. Ouamo, preko rijeke leži stan visokih škola, stan duševnog rada, a na ovoj strani, ovdje gore na Montmartru, stoji tvrdja vjere. Ovo dvoje smrtnih dušmana gleda sebi u oči, a svaki je od njih jak i bez preduška radi i misli, da je budučnost njegova. I Abbč Froment, gledajuči taj stan nauke, čuti u sebi, da ga nešto ouamo vuče, ali se suspregne i ostane iza svojih zidina. On je doduše izgubio svoju vjeru; ali ipak u njemu gori vruča želja, da je opet nadje.
Abbč Rosse umoli Pierrea, da umjesto ujega odnese ubogom Laveuveu, starcu radniku, pet franaka, jer on ne može da to učini, buduči da na njega vrebaju od svih strana. Abbč Rose pretvorio je svoj stan u Rue de Oharonne u azil, gdje je primao i hranio sve bijednike, što ih je na cesti našao. Ali njegovu su dobrotu zlobnici na zlo upotrebljavali, te se dogadjalo, da su djevojke došle u njegov stan, jer nisu našle muškaraca, koji bi ib sa sobom poveli. Nu Abbč Rose nije sve to opažao u svojoj naivnosti, on je bio sav blažen u misli, koliko dobra čini jadnoj sirotinji. Jednog dana napokon dodje policija i pretraži njegov stan, da uapsi trinaestgodišnje djevojče, optuženo radi čedomorstva, koje se bilo uteklo Abbč Rosen. Abbč Rose bude maknut sa svog m jesta i padne u nemilost, i od onda su ga neprestano nadzirali.
Pierre podje da i up uni molbu Roseovu i dodje u jedmi od onih ogromnih kuda u predgradju, gdje ubogari stisnuti trpe glad, zimu i nevolju. D toj kudi sukobi se Pierre s nekim mehanikom Salvatom, koga je nužda dovela do /.dvojnosti, a u toj /dvojnosti radjahu se u njegovoj glavi hide misli, neki biješ koji ga je poticao, d d sve razara. Ta je kuda bila rodilištem anarkizma. U toj kudi veti nema ni vjere; i žena Salvatova — takovom je bar Pierre drži pita nešto smeteno Pierre-a: „Mi nismo oženjeni, ali to je svejedno, zar ne gospodine Abbdu?“	(Svršit de se.)
Poziv na predplatu.
■ Nakanio sam izdati svoje pjesme oko 30 ih na broju, većim dijelom štampane u „Nadi", „Prosvjeti" i „Vijencu", a nekolike jož i ne stampane. Knjiga će stajati 60 novč , poštom 65 novč., a iziei će koncem studenoga o. g. Molim stoga prijatelje lijepe knjige, da me u mom podhvatu podupru. Tko mi sakupi 10 pred-platnika, dobije jedan exemplar badava. Predplata se šalje najlakše poštanskom naputnicom. Kad knjiga izadje, odmab ću ju otpremati.
Mihovil Nikolič
Zagreb, Frankopanska ulica br. 14.
Izdaje Andrija Milčinovio.
Tisak Dioničke tiskare.