^OKOLIC UST za SOKOLSKI NARAST/ GOD.XVII 1935 BR.O) 5 SADRŽAJ 1. Školska se vrata zatvaraju................................................ 129 2. Naraštajcima o prednjacima................................................ 131 3. Nešto o sokolskoj znački i sokolskom pozdravu......................... 133 4. Jedna austrijska spomenica iz 1851 godine ........................... 134 5. Burna noć kod ribarenja..........................................‘. . . 136 6. Brat iz Korotana................................................... 137 7. Naši pesnici: Ha Опленцу. — Тужно пролеће. — Ha Видов дан. — Njega ni. — Zarja. — Moj rodni grad. — Majci. — Naša vojska. — Gorska miška. — Три соколске корачнице. — Soko — domovini 1 — Tamo na zapad ... — Proleće. — Kosovski božuri. — Dimnjačar. — Pajek. — Jugosloven. — Proleće. — Osa in pes...............•............................................... 142 8. Radovi našeg naraštaja: Stric Ivan pripoveduje. — Ратно сироче. — Sokoli štedimo! — Naše planine. — Bolestna romanca. — Jugoslovenski Soko. — Sokolskom „Zdravo!“. — Нашим Краљевићима. — Vigred prihaja. — Sokolska omladina i narod. — Vernost Kralju i Otadžbini. — Radujmo se! — Tirševo uskrsnuće ................................................................... 150 9. Glasnik: Glavna godišnja skupština Saveza SKJ. — Odgođenje pokrajinskog sleta u Subotici i svesokolskog sleta u Beogradu. — Razviće prvog dečjeg sokolskog barjaka. — t Maršal Pilsudski. — Zagreb II. - Selo naraštaja. — Zagreb II. - Naraštajski izlet na Okić-grad. — Zagreb II. - Naraštajska čajanka. — Mostar. - Rad naraštajskog otseka. — O skromnom jubileju pesnika Jovana Udickog. — 860 sokolskih bioskopa u Ceškoslovačkoj. — Jeziv smučarski doživljaj. — 7850 km na smučkama. — Jedna gimnazija za 1,200.000 Poljaka. — Poždrljive ptice. — Crveni luk. — Starost čovečjeg roda. — Jackie (Zek), kao brzi račundžija. — Patuljci koji stanuju u gnezdima. — Za šalu. — Ispravi! ... 157 »Sokolić« izlazi svakoga 20 u mesecu. Godišnja pretplata Din 20’—, polugodišnja Din 10'—, pojedini broj Din 2'—. Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19. Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uptava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312. Račun post. štedionice 12.943. Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih listova. Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik France Štrukelj). U LJUBLJANI, MAJA 1935 GOD. XVII BROJ 5 SKOLSKA SE VRATA ZATVARAJU... Našoj sokolskoj omladini koncem školske godine a nekoliko dana zatvoriće se za vama školska vrata. Umuknuće školsko zvono, koje vas je toliko vremena potsećalo na početak i svršetak obuke. Oslobodićete se školskih klupa i neugodnog zadaha školskih prostorija. Nastupiće školski raspust, da se oni koji su se trudili i marljivo radili otpočinu, a oni koji su lenča-rili i dangubili, da promišljaju o svojim propustima, o svojem neuspehu. Sakupljaćete za vreme velikog školskog raspusta nove snage za novi budući rad, koji vas očekuje u daljnjem školovanju ili u životnoj borbi, u koju mora svako ranije ili kasnije da zagazi. Mnogi od vas, draga braćo naraštajci i naraštajke, napušta zauvek školske k'lupe, drugi вс opet pripremaju i odlučuju da nastave svoje školovanje. U vašoj nutrinji pojavljuje se, možda, po prvi put borba kojim putem treba da ud&rite ili koje zvanje da odaberete. Baš u tome želimo da vam priskočimo u pomoć, da vam damo svoje bratske upute i savete. Zadovoljstvo je najviši cilj svakog pojedinca, obitelji i skupne zajedničke porodice — države. Čovek ne može nikada da postane potpuno zadovoljan, jer »ljudsko srce zadovoljno nikad posve nije, čim željena cilja se dovreba, opet iz njeg sto mu želja klije«, kako kaže i naš veliki pesnik P. Preiradović. Zato je želja svakoga, da se tom zadovoljstvu što više približi. Zadovoljstvo može se steći samo poštenim i požrtvovnim radom, čiji se uspesi odražavaju u duši pojedinčevog, što mu' daje sadržinu i životni smisao. U dvoumici ste, nalazite se kao Herkules na raspuću. Kojim putem da udarite: da li putem telesnog uživanja, koji je tako privlačan i primamljiv, ili putem rada, poštenog i treznog, koji je posut tmjem i korovom? — ]U tome vam je najbolji savetodavac vaša duša, vaš osećaj i vaše nagnuće. Ako njih istinski poslušate nećete pogreški, i vaša će budućnost biti bistra i ružičasta. Svet koji obitavamo je tako idealno lep i savršen, ali ljudi, koji na njemu žive, izneverili su se svome poslanstvu i stvorili su na njemu pakao i užas. A vi mladi, kojima je duša nepokvarena i neotrovana ljudskim opačinama, treba da se borite da dobro pobedi zlo, treba da se borite za istinu i pravdu, za bolji život. Bogatstvo i novac, koji su životni cilj velike većine ljudi, neka vam ne zamrače um i plemenitost duše. Novac ne stvara trajno zadovoljstvo, već zadovoljstvo stvaraju jedino duševni mir i spokojstvo, čežnja za visokim idealima, proizvod poštenog i čestitog rada bilo vašeg uma ili vaših ruku. Naročito treba da ste pažljivi u odabiranju svojih prijatelja, svog društva, svoje okoline. Okolina stvara čoveka; u kakvu sredinu padnete — takvi ćete i postati. Ne prepustite se duhu vremena i ne zaplivajte njegovim vodama, već budite borci pravde, istine, dobrote i lepote, kako vam to i sokolska misao nalaže. Vi danas drugim očima gledate na svet oko sebe; vidite ga onakvog kakav bi on morao da bude, ali kažem vam, da on nije ni približno takav kakvog ga vi zamišljate. Vi još niste zagrizli kiselu životnu jabuku. Težak će biti vaš život, težak zbog toga, jer je u svetu zavladala kriza ne toliko materijalna, koliko duhovna, ćudoredna. Dužni smo da vas na to upozorimo već u pupoljku svog života, iako su ove reći gorke i čemerne. Dužni smo da vas na to upozorimo, daše već zarana naoružate oružjem duha, koje će vam dobro doći u skoroj budućnosti, jer vreme će vas ćuškati i s leva i s desna, ljudi, koji su stvoreni na sliku i priliku Božiju, pljuvaće vam u lice, iskorišćavaće vas i podvaljivati vam. Jer to je u duhu vremena. Vremena puna opačina i zlobe. Verne sluge Mamonove satanski će vam se smejati i uživati u vašoj nesreći i vašem bolu. Koristi pojedinca, na štetu celine, glavna su obeležja današnjeg društva. Ne pita se kakav si, nego što si i ko si, koliki te sjaj okružuje. Zato treba da se borite, da ostanete takvi, kakvi ste sada. Da stvorite svet onakvim kakvim ga vi očima slikate. • Ponovno vam kažem ne klanjajte se u svom budućem životu zlatnom teletu, ali nemojte dopustiti da propalice i varalice, ništavila ljudska i pokvarenjaci žive na račun vaše plemenitosti i poštenja. Tresnite o zid s njima! Materijalno bogatstvo ne donosi niti sreću niti zadovoljstvo. Časovi najraskalašenijeg života, kada se ljudska d'obra prosiplju i bacaju, kada je svega na pretek, postaće vam najogavniji i čeznućete za životom priprostog ribara i ratara, koji je, možda, najsrećniji baš zbog toga, što mu je taj svet tako daleko, tako tuđ i bezsadržajan. u kojem razvikanom životu životinjske niske strasti uzimaju punog maha i zamaha. Materijalno bogatstvo otupljuje plemenite osećaje, ugušujesva uzvišena nagnuća. Niti trunka sreće nije osetio bogataš, kojemu je glavni životni cilj sticanje dohodaka, a nije te dohotke, to bogatstvo, dao u službu čovečanstvu, kojemu i pripadaju. Nesrećan je svaki bogataš, ako mu novac nije potamneo um. Novac ne sme da vam bude cilj, on mora da bude samo sredstvo, da njime što bolje služite svom narodu i svojoj državi, da, još i više — čitavom čovečanstvu. Nemoj u svom budućem životu da zaboraviš ni na siromašne, ni na bedne, ni na slabe, ni na nemoćne, s kojima je ipriroda maćuhinski postupala. Pomogni ih, što više možeš, i nastoj da ti se približe. Stvaranje potpunog čoveka, to neka bude vaša zapoved, vaša dužnost i vaš najviši cilj. Širi ljubav i plemenitost svuda i na svakom mestu. Jaz, koji je nastao između ljudi i naroda, zatrpavaj i svojim telesima, da pobede najuzvišeniji ideali čovečan-stva, onog čovečanstva kakvog ga zamišlja čista, nepokvarena, nepotkupljena i nepomućena omladina. Na tome treba da radite sa svim svojim mladenačkim poletom. Neka te ne smeta što ćeš često biti predmet potsmeha. Ti ustraj, ne kloni duhom; budi srećan da radiš za dobro čovečanstva. To smo imali da vam pripomenemo, da vam položimo na srce. O izboru zvanja možemo da vam kažemo, da je svako zvanje časno, dobro i uzvišeno, samo ga treba savesno, zdušno i s ljubavlju izvršavati. Na-vešću vam velikog italijanskog filozofa i književnika, da vidite što on o tome govori: — »Svi staleži, od najvišega do najnižega, imaju u sebi nasladu i pravo dostojanstvo. Treba samo hteti vršiti one kreposti, koje su skopčane sa svakim staležom. Samo zato, što ih je malo koji te kreposti ispunjavaju, čuju se toliki, gde proklinju zvanje, što su ga odabrali. Nemoj da težiš za promenom staleža. Svaka životna staza ima svog trnja. Kad si se jednom zaputio, prosledi napred; mlitavac je koji se vraća natrag. Vazda je dobro ustrajati, osim u opačini. I samo onaj. ko ume da ustraje u svome pothvatu, može se nadati, da će nešto znamenita postati.« — A vama, koji nastavljate svoje nauke ponovićemo uz gornje reči ioš i ove, koje je napisao pomenuti pisac; — »Znanje je jedino pogubno, kad mu se pridruži oholost. Ljubi znanost koju si odabrao, ali nemoj da prezireš druge za koje nisi nadaren ili kojima nisi sklon.« Preporučamo toplo našoj sokolskoj omladini, da ove bratske reci uzme na srce, da po njima radi i živi. Sve je ovo obuhvaćeno u sokolskoj misli i sokolskim nastojanjima, i bude li se naša omladina, i ona koja polazi na daljnja školovanja, i ona koja stupa u samostalan život, držala sokolske misli i po njoj ravnala svoj život i svoj rad, svamuće nam bolja i lepša budućnost. Ustrajati — znači pobeditil (Kljć.) IVO MAJCAN, Gospić: NARASTA JCIMA 0 PREDNJACIMA naraštajcima i prednjacima piše se i govori mnogo — najviše: s razloga: što prednjaci uzgajaju, a o naraštajcima zato, što se 1 ih uzgaja, kako bi postali vredni i značajni ljudi i dobri Sokoli. Л I Naraštaj treba naročito dobro uzgojiti, jer on će preuzeti sve dužnosti od starije braće, mnogi će postati i prednjaci koji moraju da uzgajaju druge, koji će doći na njihovo mesto. Stoga je to i najteži i najodgovorniji zadatak prednjaka 'i uzgojitelja sokolskih uopće. Da bi prednjaci mogli dostojno da izvršavaju м tu časnu dužnost moraju biti svesni svoje dužnosti za koju su odgovorni i pred samim sobom i pred narodom. Oni moraju biti spremni u svojoj struci, značajni, ćudoredni i narodno ispravni i svesni. Prednjak mora mnogo toga da zna, mnogo toga da savlada. Ne radi se samo o običnom gajenju telovežbe ili sportskim uspesima, nego se radi o stvaT-nom uzgajanju omladine. Prednjak treba da ima uvek pred očima, da mu je je poverena mladina, nada naše budućnosti. Prednjaci moraju znati, da baš omladina jamči narodni i državni opstanak, napredak i njihovu budućnost. Eto, takvi treba da su prednjaci, jer njima je povereno — ne samo telesno već svestrano uzgajanje naše sokolske omladine. Prednjaci trebaju svojim nesebičnim i požrtvovnim radom da utvrđuju, podižu i čuvaju zdravlje, snagu i lepotu tela, duše i srca naše sokolske omladine. Naša je sveta dužnost da to postignemo, jer samo zdrav i snažan narod sposoban je za pregaranja i žrtve, samo takav narod može da napreduje, stvara i pobeđuje; samo zdrav, jak i odvažan narod može da održi svoju slobodu i državu i da obez-bedi njemu bolju budućnost... Naraštajci ako su u dobrim i spremnim rukama, nastojaće da se ugledaju u svoje prednjake — i pre stupanja u članske redove — dobro će znati, što Stav o pleća, šake o bokove, nadlaktice na zemlji Ležanje nale-đaške desnom zanožiti su to prednjački zborovi. — Mnogi od njih već sada znaju da se prednjački zborovi brinu za telesno, ćudoredno i narodno uzgajanje svih vežbaćih ode-ljenja. Znaju da bi svaki prednjak trebao biti sposoban da i duševno uzgaja članove poverenog mu odeljenja. Zato — dobar prednjak mora biti sve-stan, treba da poznaje čitav sokolski rad. Da bude prednjak sposoban za savesno vršenje svoje sokolske dužnosti, da bude umeo da drži na okupu odeo, koji mu je poveren, da ga vodi i svestrano uzgaja, potrebno je da svoje svekoliko znanje neprestano proširuje, i da po mogućnosti prati sve nove načine i smeiove telesnog uzgoja. On mora imati uvek na umu, da vežbač, pa i početnik, vrlo dobro i brzo uvidi pred-njakovu spremu i sposobnost, i da smatra samo onog prednjaka dobrim, koji ga, pa i polagano, ali ipak vodi stalnom napretku. Prednjak će svoje znanje upotpuniti s radom u vežbaonici i s čitanjem raznih stručnih knjiga, a naročito onih, koji govore o načinu podučavanja. Tako isto moraju se prednjaci brinuti o ćudorednom uzgoju poverene im omladine. Jer se ni to ne da postići bez znanja, treba da se barem u glavnom upoznaju s uzgojenom naukom, kao i načinom kojim se mogu doterava'ti osobine pojedinaca. Najbolji i najbrži uspeh postizava se ličnim primerom. Nadalje imaju podučavati poverenu im mladež o Sokolstvu, o sokolskom udruženju i redu i t. d., a naročito o sokolskim temeljnim mislima razvijajući u njima narodhu svest u dtihu narodnog i državnog jedinstva... Svaki prednjak mora da zapamti Tirševe reči: »Štogod polučimo ili štogod ne polučimo, biće u prvome redu zasluga ili krivnja prednjačkog zbora!«... Iz toga možemo videti da je rad u nekoj sokolskoj jedinici uzaludan, ako 'nije prednjački zbor na svome mestu, ako ne shvaća poverene mu dužnosti — naročito one, koje spadaju u delokrug telesnog uzgoja. Br. Suhanek Ernest, naraštajac, „salto" Br. Suhanek Ernest, naraštajac, stoj vučenjem na drugom vežbaču D. KESER, Karlovac: NEŠTO O SOKOLSKOJ ZNAČKI I SOKOLSKOM POZDRAVU * nogo sam puta primetila da se mnogo braće i sestara ne pozdravljaju sa sokolskim »Zdravo«. Oni možda ne znadu što sadrži taj —• Zdravo. U prvom redu kad pozdraviš brata ili sestru sa »Zdravo« želiš im da budu zdravi, te da ne klonu u sokolskom radu. Koliko je samo prijateljski taj — Zdravo. Naročito kad pozdraviš sa »Zdravo, sestro, ili zdravo, brate« hoćeš odmah da kažeš da si ti jedan od onih, kojima je bratstvo i jednakost iznad svega. Sokol ne poznaje nikakove razlike ni između bogataša ni siromaha, niti između đaka i običnog dnevnog radnika. Sokol gleda u unutrašnjost čoveka, u njegovu dušu, a ne na njegovo ruho i bogatstvo. Eto, to sadrži ono »Zdravo«. Opazila sam pak, nažalost, i kod starije braće i sestara, da ne nose sokolsku značku. Ta po čemu ćeš znati za nekoga da li je Sokol ili nije nego po znaku. Mnogi tvrde da su glavne — misli. To je istina, no misli treba potvrditi i s delom i s recima, a kao spoljašnji znak je naša sokolska značka, koju treba svako od nas s ponosom da pričvrsti na svoja prsa. Zato bi morale sve sestre i sva braća da pričvrste sokolsku značku na svoja sokolska prsa i da se s njome ponose i diče, a da i što više prošire taj prijateljski i iskreni sokolski »Zdravo«.« HAJRUDIN ĆURIĆ, Sarajevo: JEDNA AUSTRIJSKA SPOMENICA IZ 1851 GODINE I arhivi austrijskog generalnog konzulata, koja se čuva u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, našao sam prepis jedne spomenice austrijskog otpravnika poslova u Carigradu na Visoku Portu. Spomenica je pisana francuskim jezikom, datirana je 22 aprila 1851 i nosi arhivski broj 300/1851. Budući da se sadržaj spomenicc odnosi na gospodarsku politiku hercegovačkog vezira Ali-paše Rizvanbegovića, čija je ličnost usko vezana za istoriju Hercegovine u prvoj polovini 19 veka. to ju, radi zanimivosti, donosimo u celosti: »Krajem g. 1845 trgovac Ernst Šenefeld dobio je od Ali-paše Rizvanbegovića, tadašnjeg guvernera Hercegovine, zva-ničnu dozvolu (bujruldiju) ispravno registrovanu i overenu od strane mostarskog kadije, kojom se ovlašćuje rečeni podanik austrijski da za vreme od 20 godina, to će reći do 1865, seče šumu u 4 sreza: mostarskom, nevesmjskom, blagajskom i konjičkom; da podigne blizu izvora Bune zgradu s potrebnim radionicama, u kojima će se komadati posečena stabla i odakle će se prevoziti pomoću strojeva, u daskama, gredama, katarkama; i da slobodno' izvozi rekom Neretvom daske i ostalo drvo za građu koje ne bi mogao prodati u zemlji. Sa svoje strane g. Šenefeld se obavezao, da će dati hercegovačkoj vladi besplatno svaku desetu dasku, kao i tri daske duge 6 aršina, za svako debelo stablo koje bude izvezao; da će pribaviti glavnicu za podizanje građevina, pilana i puteva potrebnih za njegovo preduzeće i da će ih ostaviti pri isteku roka, izuzevši strojeve i ostali alat, mesnoj vlasti, bez traženja otštete. Na toj osnovi g. Šenefeld je preduzeo i nastavio kroz više godina seču, rezanje i izvoz drveta u Hercegovini, sagradio mlinove, hangare i ostale zgrade, prokrčio puteve i regulisao korito Neretve, ukratko, izdao vrlo znatne svote, čijoj se naplati mogao nadati tek posle dugog i neprekidnog rada. Na nesreću po njega i po sve one koji su živeli od njegovog preduzeća, prevrat koji je buknuo pre godinu dana u Hercegovini i Bosni prisilio ga je da obustavi svoje u pola započete radove, da napusti svoje preduzeće i da se skloni u Austriju. Sjajni uspeei osmanliskog oružja, koji su upravo uspostavili red i mir u tim krajevima, trebaili su mu dati nade da će moći ponovo da počne prekinuti rad, najedanput on sazna da je jedno odeljenje carskih trupa, koje je bilo zauzelo za izvesno vreme njegovo preduzeće, upravo uništilo to preduzeće podmetnuvši vatru. Lišen, usled toga, sredstava za život, g. Šenefeld, koji je zbog pretrpljenih gubitaka doveden gotovo na prosjački štap, zatražio je posredovanje carske austrijske vlade kod Visoke Porte da bi dobio pravednu otštetu i dozvolu da produži svoje radove. Pošto je C. i kr. Internoncijatura dobila naređenje da podupre njegovu molbu kod Visoke Porte, ona misli da treba da skrene pažnju (t. j. Portinu) na sledeće dokaze: Kada je Ali-paša Rizvanbagović, g. 1845, ovlastio g. Šenefelda da za vreme od 20 godina seče stabla u hercegovačkim šumama, on je tada delovao kao zakoniti pretstavinik Visoke Porte u toj pokrajini. Konvencije i ugovori, koje je on sklopio u tom svojstvu, kao hercegovački vezir, imali su svu snagu i svu važnost zvaničnog čina osmanliske vlade. Nevernost prema svome gospodaru, koju je Ali-paša docnije pokazao, ne može ni obesnažiti ugovora, koji je on sklopio pre svoga ustanka, niti lišiti prava one, koji su ta prava, snagom takvo^ ugovora, zakonski stekli. To jc inačelo korne Visoka Porta izvesno neće osporiti opšte priznatu istinu. Nije moguće da je izmaklo mudrom gledanju Visoke Porte, koja je sada zauzeta privođenjem u delo zdravih teorija političkog gospodarstva, koliko bi bilo poželjno iskorišćavanje prostranih šuma koje pokrivaju površinu Hercegovine i Bosne. Ta zašto su inače takvi izvori blagostanja ostali do danas i tokom vekova gotovo sasvim bez koristi za zemlju i vladu, već zbog nestašice glavnice, strojeva i tržišta? Preduzeće g. Šenefelda, pak, ulažući potrebne svote, otvarajući radionice, krčeći puteve i prekopavajući korito Neretve, oživljava bogatstva koja su već odavno zaboravljena, zaposluje velik broj ljudi bez drugih sredstava za život, pušta novac u promet i obezbeđuje zemlji kao i vladi korist, za koju se ona ne bi mogla nadati da će je ostvariti na drugi način i tako lako. Usled toga C. i kr. Internoncijatura se nada, da će Visoka Porta, upoznavši vrednost ovih dokaza, izvoliti zameniti bujrulđiju svoga gore pomenu-toga guvernera u Hercegovini jednim carskim fermanom, koji bi ovlastio g. Šenefelda da nastavi svoje radove u granicama i pod gore pomenutim uslo-vima, a koji su izloženi u prvom ugovoru. Isto tako Internoncijatura smatra potrebnim da zatraži pravednu i časnu otštetu za porušeno preduzeće g. Šenefelda, koje je, kao što je gore izloženo, predano plamenu bez ikakovog razloga od1 strane carskih trupa.« Međutim, iz jednog Šenefeldovog pisma, koje je pisano 9 jula 1851 u Travniku i upućeno Omer-paši Latasu (prepis pisma nalazi se u pomenutoj arhivi Zemaljskog muzeja u Sarajevu pod br. 348/1851) vidi se, da carske trupe nisu uništile njego- vo preduzeće, nego hercegovački ustanici pod vodstvom Ali-pašinog kavaz- Po »Zapamće-njima« fra Grge Martića, Porta je nadoknadila ovu štetu plativši Šene-feldovoj »kumpani-ji« 200.000 forinti, koje je dobila kroz (nekoliko godina od prihoda sa sekve-stiranih Ali-pašinih Mati (Linorez: Ing. arh. O. Gaspari) NIKOLA RAD1VOJ, Omišalj na Krku: BURNA NOĆ KOD RIBARENJA Jedne veoma lepe letnje noći pođemo na ribolov. Lov bejaše tada na »lokarde«. Ja sam po svome običaj-u ušao u čamac »sveća-ricu«... Bejah omamljen gledajući mnoštvo riba, i slušajući kako voda praćka kad se koja riba pojavi na površini. ~ - Nebo bejaše delomice vedro, posuto mnogobrojnim zvezdama. Samo gde-gde se nadvio maleni, ljupki, svilenasti ob-lačić. Na velikoj lađi »mrežarici« (griparici) pevahu ribari vesele pesme. Čovek bi se na tu zaista divnu, prirodnu sliku zauzeo nekamo daleko, daleko .. . Čini mu se, da je nešto više, nego što u istinu jeste. Ali gle! Nenadano se slika počinje da menja. Nebo se stade oblačiti, a za Učkom bi katkada sevnulo. ... More bejaše tiho. Mrtvo. Kao da se sprema na odlučnu borbu da zapeni i uzvitla sve neverovatnom snagom i paklenskom bukom... Približavala se oluja. Stariji i iskusniji ribari dadoše znak da se na vreme sklonimo u zaliv... Ribari se prihvate vesala i stainu veslati svom snagom, kao da se nateču ko će bolje da zavesla. K nama u čamac skoči s »mrežarice« još jedan ribar da pomaže u veslanju, a ja se prihvatih kormila. Počne da pada laka kiša. Plovili smo 'polako, jer smo vodili mnogo riba, koje bejahu omamljene svetlom s našeg čamca. Mislili smo, naime, ako vreme dopusti da dozovemo ribare da bace mreže. Međutim se prevarismo. Najednom nastade oluja uz strahoviti pljusak i grmljavinu. Ja okrenem čamac pramcem prema valovima. Ribari bejahu mladi i izdržljivi ljudi te ustrajno napredovasmo proti1 vetru, približujući se k zalivu. Kad li oluja zauzme većega maha, — nastade mešanje vetrova, da se čamac ljuljao po površini, kao orahova ljuska. Bejasmo pokisli ko miševi. Ja se čvrsto držah kormila; pri tom sam se i bojao, ali sam ujedno bio i veseo i ponosan u duši. što mi se dala prilika, da mogu po ovakvom vremenu upravljati čamcem. Sveudilj sam molio Boga da srečno prispemo u zaton. Oluja poče da jenjava te udari laki vetrić »maestral«. Podignusmo jedro srećni i zadovoljni i napokon prispemo u zaton ... Razgovori (Linorez: Ing. arh. O. Gaspari) IVAN ALBREHT, Ljubljana: BRAT IZ KOROTANA (Nadaljevanje) orna j je otrok zunaj, občutijo v sobi kakor bi legel mrak. Moška molčita, gospodinja stopi k oknu in si s predpasnikom zakrije obraz. Stari tast si z levico podpre glavo, z desnico v dolgih presledkih potrkava po mizi, češ: »Nikar si tako ne ženi k srcu, Mojca, saj še ni vseh dni kraj -—« »Oh, vsi se vračajo, našega Tomaža pa ni od nikoder«, se mladi ženi trese glas. »Kadar vidim otroka, se ne morem nič več premagati — Saj veste, kako ju je imel rad in kako se je poslavljal od njiju — Ako mu le ni pomenilo —« Tudi Srnikov skuša tolažiti, češ: »Boš videla, koliko se jih še vrne — Tomaž je bil v Sibiriji, ali ne? No, kje je to in kje smo mi!« Žena sliši besede, v srce ji ne gredo. Šele vrišč jo predrami, ko planejo otroci v sobo: »Mati, s Tončetom smo se zmenili, da bomo vsi Sokoli —« Dedu se zjasni obraz, ko ujame živahno vnukinjo za roko: »Kako boš neki ti, ko nosiš krilo?!« »Mislite, da krilo nič ne velja?« se našobi mala. »Bom pa Sokolića!« Nič ne utegnejo čakati, tako se jim mudi. »Gremo kar v Borovlje«, hite vsi vprek, »da bomo videli Srbe —« »Ali me vzamete s seboj«, ponagaja Lipe, otroci zavriskajo od veselja, a mati si skrivaj otare solze. Samo Foltej, njen mlajši jo opazi in stisne glavo v gube njenega krila: »Nič se ne bojte, saj pridemo kmalu nazaj —« »Ti srečni otroški svet!« izpreleti Mojco, medtem ko naroča z besedo: »Glejte, da boste pametni —« »O, saj nas bo Lipe krotil!« je Tonče moški in se vsi hkratu zasmejejo njegovi otroški resnobi. Kmet stopi s snaho pred hišo in gleda za odhajajočimi. »Viš, Mojca«, se domisli Tončetove nevesele usode, »saj tudi Nanin živi, čeprav nima očeta —« Mlada nemo prikima. Brnikova Nana je res bridko udarjena. Z doma taka revščina, da so starši za vsakega otroka sproti komaj čakali, kdaj pojde služit, potem pa še z njo taka nezgoda —! V Celovcu je služila in nevesta je že tako rekoč bila. Njen Anton je bil doma nekje od jezera, monter je bil in lepo bi bila lahko živela, pa ga je zadnji teden pred poroko pobralo. Pri delu ga je ubil električni tok in je morala uboga Nana k pogrebu mesto k poroki. Reva je jokala, 'kakor da je ob pamet. Čez dobrega pol leta je nato dobila sina. »No, viš«, se oglasi tast, kakor da je ves čas spremljal tok njenih misli, »iz takega gorja, pa bo le zrasel fant, ki ga je vsaka mati lahko vesela —« »Bog se nas usmili!« moli v srcu gospodinja, ko se zopet loti vsakdanjih opravil, Petrič pa medtem zavije k ulnjaku. Tudi on je v skrbeh za sina. Tomaž je bil kakor steber in se je zdelo očetu, da bo nekoč lahko mirno zatisnil oči, zdaj pa je mladi rod v teh nemirnih dneh nenadoma ostal sam kakor čolnič sredi jeznega morja. Kako bo Mojca sama brodarila, ako se Tomaž ne vrne? Pozno jesensko sonce boža ulnjak in starega gospodarja, podlesek, ki že medli na trati, in vso ravan, pregrajeno ob Dravi tja do vznožja Karavank. »Ne, ne«, si mož prežene nevšečne misli, »tukaj smo in tukaj ostanemo —« In kakor zamolkel odmev se pridruži njegov glas pesmi, ki jo nekje prepeva mladina.: — Slovenski smo fantje iz Roža doma, slovenske smo misli, slovenj’ga srca — III. Rož je kakor prerojen. V prirodi se je jesen že umaknila zimi, v srcih se razcvita pomlad. Po vaseh se naglo drami, kar je smelo dotlej tleti le skrito kakor žerjavica pod pepelom. Kljub temu se kažejo tudi lise in razpo-kline, ki se jih je bal Srnikov Lipe že tedaj, ko sta kramljala s Petričem. Saj se celo njemu samemu pripeti, da se včasih nenadoma zave kakor v mračni tesnici in ga trenutno zmede glas krivega preroka, napovedujočega obnovitev sile, ki je z Dunaja davila slovanske narode. In vendar je Lipe do vpoklica k vojakom že dve leti preživel ina vseučilišču, od koder je lahko drugače pregledal svet nego kmet z vasi ali delavec iz tovarne. Zato je jel zdaj pridno hoditi iz kraja v kraj in vzpodbujati zbegano ljudstvo, ki \ne more pojmiti, kaj se godi. Zdaj posluša tega, zdaj onega in iz dneva v dan m?.nj ve, kdo mu bodi prerok. Tako v vrisk prvega navdušenja zanaša vihra odtrgano list.ie, ki je dotlej tavalo bogve kod po svetu, in se zdaj vrača domov. Ti izgubljenci večajo nejasnost in zmedo. Navadili so se jarma in biča in se jim zdi, da bi bilo sramotno, ako bi se ju otresli. Vmes se tihotapijo volkovi, neznani odrešeniki, ki so se nenadoma domislili, da je ogrožena enotnost n nedeljivost Koroške. »Korošec sme biti samo Korošec!« se prebudi po deželi glas, ki zavaja celo dokaj trdne ljudi v zmoto. Nezvanci, ki jim je bilo dotlej narečje koroškega Slovenca celo za psovanje prenizko, zdaj kakor najboljši Slovenci govore samo to teptano in zasmehovano govorico. In v tej mehki govorici, ki s toliko ljubeznijo opeva lepoto ljubljene grude in vedre in bridke trenotke iz življenja njih, ki jo negujejo, kriče zdaj lokavi tujci in Izgubljene poturice proti njim, ki so prišli budit in oznanjat pomlad. Čez noč vstajajo zgodbe o pošastnih zločinih in nasilstvih, o umorih in drugih strahotah, ki naj bi jih počele slovanske čete, a jih v resnici rodi zlobna domišljija narodovih sovražnikov. Lipe čuti, da tam, kjer je zavest še izza dobe dedov ostala trdna, taka semena ne poženo. Tem hujše pa je tam, kjer je v srcu že umirala slovenska misel. Rahle, komaj obujene kali neozdravljivo venejo pod slano laži in Srnikov je često v dno duše potrt, ko sliši, kako naglo marsikje umira to, kar se je obetalo razrasti v mogočno drevo. To je res kakor v pravljici hudičevo seme. Danes so ljudje še vsi trdni in hvaležni usodi, da se jih je končno vendar spomnila, čez dva, tri dni pa že mora Lipe slišati: »Tak še tega nam je bilo treba! Sram vas bodi, da ste Korošec!« »Kaj se je zgodilo?« »Seve, le delajte se nevednega, če imate res tako kosmato vest! Kar naj si razbojniki mislijo, da nas že drže v krempljih, saj si ne bodo več dolgo! Bog ni zaspal, ako je tudi cesarja odnesla burja. — So že še ljudje na svetu, ki mislijo na nas!« Dolgo se mora visokošolec truditi, preden raztrga oklep nezaupanja, ki ga je zloben jezik znal skovati krog zaslepljenih ljudi. Da so Kranjci tam in tam pretepli kmeta, ker jih ni hotel več napajati z žganjem. Drugje so prišli Srbi, zverine nemarne, in so zahtevali žita. Do zob oboroženi so obkolili hišo, češ: »Daj, kolikor imaš, sicer je po tebi!« Kmet je prinesel, kar je premogel, divjakom pa niti to ni bilo dovolj. Medtem ko je gospodar stresal žito v vrečo, so ga prijeli in zvezali, nato pa pričo njega pomendrali 'čast njegove žene. »In to verjamete, ljudje?« »Kdo ne bo verjel, ako povedo taki ljudje, ki so na lastne oči videli, kaj se godi!« v mf°ral ^rnik°V tTUdilU Preden se mu Је k'e usrećilo zatreti \ero v take grozote, a ko je zmagal v enem kraju. so v drugem oživele še šepava" vnHrin ' ^ J® zv^sto spremljal Tonče in je neredko dečkova t Z nafi, ; Vcasih sk°raj ,edka zafrkljivost zmogla več nego visokosolcevo tehtno dokazovanje. Navidezno mrtvi zmaj vzlic temu ni od-jenjal m je hlastnil prav do Drave. Reka. dotlej zemlji blagodat in okras je zdajci postala mec, delec m razdvajajoč ljudi in posest. Temne sile so pletle zadrgniriaSvrat 23 МЈ bi slovenskemu živlJu na Koroškem trajno Zdaj je šele prav završalo po dolini. V svojih nadah razočarani so ljudje burno očitali drug drugemu kdo je kriv, da so nekdanji oblastniki zopet dvignili premagano glavo. Kakor zli duhovi so vstajale iz pozabe sence nekdanjih malenkostnih domačih sporov, nasprotstev in napak, ki so zdaj ob pod-Pihavanju tujih razdiračev raisle in nabrekovale kakor oblaki ob hudi uri. Očitki sem, očitki tja, očitki v Ljubljano, očitki povsod, malo pa je bilo rudi, ki bi s starim Petričem vred imeli dovolj moči in ipoguma oznanjati zbegam čredi: »Tukaj smo in tukaj ostanemo —!« Malo pred Šmarnom pridirja tedaj Tonče pod večer domov m ves v eni sapi ploska: »Teta. v nedeljo gremo v Glinje!« »‘Po kaj — ?« »Našo vojsko bomo pozdravili —« »Kje si pa vzel svojo vojsko?« nagaja teta. »Oh kako ste otročji! Kdo vam je rekel, da je moja? Naša, sem dejal — ]e last nas vreh, Srbov, Hrvatov in Slovencev, ki smo zdaj eno —« »Kje si se tako naučil?« »Tako vprašanje!« se jezi mali. »To mora že vendar vsak pameten človek vedeti, sicer ni vreden, da ga zemlja nosi —« Sredi naj'hujšega ognja ga prekine Lenčeva Cita, rdečelaso, pegasto dekletce kaki dve leti starejše od Naninega, sicer pa suhljato in bledično »Guten Abend, Frau Resi! Ata vprašajo, če so vaš Joža že doma —« »Vsak čas mora priti —« »Bom pa kar počakala —« »Imaš kaj važinega, Cita?« »Ata pravijo, da bo pri nas kmalu konec kranjske komande —« »Kaj spet trobezljaš!« plane Tonče pokonci. »Kje le vsi skupaj pobirate take neumnosti? Ali še sedaj ne veš, Cita, da ni ne Kranjcev ne Štajercev ne Korošcev, ampak smo vsi Slovenci —« »O, ti si pa modrijan! Mi smo vendar ,Vindišarji’ —» Reza miri, se smeje in jezi, toda otroka sta kakor sršena in nočeta odjenjati. »Boš že še videla!« stiska Tonče pesti. »Ti, ti boš cvilil«, slika Cita, »ko te bomo pahnili čez Ljubelj!« Niti težki stričevi koraki ju ne ukrote. Puškar že stoji na pragu, ko se otroka še zmeraj prerekata. »Vama gre pa nocoj kar za res —!« »Ko je Cita tako neumna, stric«, se kuja Tonče in hkratu domisli: »Iz nemščine se je v šoli pogrnila, tako imenitno jo: zna, a če vendar biti Nemka!« Bodica požene dekletu vso kri v glavo. »Ako sem tudi padla«, se sklanja kakor strigalica, »saj me ne boš ti pobiral!« »Seveda te ne bom, ko si tako kratke pameti! Za moj del lahko kamenje tolčejo na tebi, drugega itak ne zaslužiš —« »Le nehajta«, odloči puškar, nakar dekle kujavo pove. s kakšno novico jo je poslal oče, Tonče pa vihravo, da pojdejo v nedeljo v Glinje. »Saj pojdemo, stric —?« »Če bo čas —« Malemu odgovor ni nič kaj po volji, vendar ob stričevem pogledu umolkne, medtem ko Joža naroča deklici: »Kar reci atu, naj po večerji pride sem, da se kaj pogovorimo —« »Spet poslušati tega nadležnega Lenca«, godrnja Tonče, ko dekle odide, a puškar ga minno zavrne: »Ne smeš biti tako vihrav. Poslušati še ne pomeni verjeti!« »Nič«, se namrdne mali in sede v kot, od koder se trmasto razgleduje po kuhinji. Nocoj mu ni prav nič po volji. Sredi kuhinje stoji miza in za njo stoli. Tam bosta modrovala stric in Lene in nemara še kdo. Čemu je neki tega treba? — Spredaj med oknoma je stisnjena nizka omara in po njej ima teta razpostavljeno stekleno in porcelanasto drobnjavo. Pajac z velikim tre-bukom in smešno majhno glavo moli jezik daleč čez brado. Takega bi Tonče najrajši pokazal Lencu. Le kaj bi si umislil, da bi mu jo vsaj malo zagodel? Spak nerodni, kako ga je naglo prineslo! Ze sedi za mizo in važno kima, kakor da mu je glava od same modrosti pretežka. »Veš, Joža, saj nas se prav za prav vse to nič ne tiče. Delavec mora delati, pa naj bo gospodar tak ali tak, vendar se mi zdi, da se Nemci ne bodo dali kar tako odgnati —« Med njunim kramljanjem kapljajo delavci in delavke skupaj, da jim teta komaj sproti donaša stole. Tu je Lopar z Dol, stari Grivar z Dobrave. Štek-ljeva Hana, ki dela v jeklarni, Kopačeva Liza in Sopotnikova Katra pa nekaj mladeničev, zaposlenih po raznih delavnicah. Tonče posluša in kar ne more verjeti, koliko jih je med njimi udarjenih na nemško plat. »Saj bi človek inič ne rekel«, se čohlja Grivar po pleši, »naj bi nas na-zadnie že res prevzeli Kranjci ali Srbi, a kaj bo pa s šolo? Kam bomo z otroki, če ne bodo znali nemškega, ko z domačo govorico že v Celovcu nič ne veljaš!« »I«, prekriža Hana roke v naročju, »saj Celovec ni niti začetek niti konec in tudi ni svet samo med Nemce odprt! Pred vojno sem dve leti služila v Zagrebu, pa mi je šlo boljše kakor kjerkoli. Tudi bi se jim v Celovcu kmalu uravnalo v glavi, če pridejo gospoda v prave roke. Kar kmete vprašajte, kako je gospoda gladko govorila po naše, ko je brnjala tod okrog za živež!« Tonče se komaj premaguje, da ji ne začne ploskati, a med tem se že oglašajo drugi z novimi pomisleki. Kaj bo z vojaščino? Srbi se zmeraj vojskujejo in Kranjci so taki pretepači, da si še med seboj ne morejo dati miru. »Potlej je kakor nalašč«, se zasmeje rdečeličen fant, ki ga Nanin ne pozna, »oni naj se tepo, mi jim bomo pa pridno delali puške in bo na obe plati prav —« »Ti si pravi«, je Tonče vesel. »Le zagodi jim še katero —« Beseda je vse glasnejša, kuhinja zmeraj bolj polna dima, ko vstopi Lena, Lenčeva žena: »Ali ste že slišali?« »Kaj je takega?« »Markija so Kranjci odpeljali —« »Marki j a —?« Novice skoraj ne morejo verjeti. Marki je bil do prevrata župan. Kot tovarnar iin premožen veljak ni bil nikoli v delavskem taboru, a v tem trenutku so se delavci vendar ostro razdelili zanj in proti njemu. »Prav mu bodi, saj nas je dosti drl! In za Nemca se šteje, ko vendar vemo, da njegov oče niti kihniti ni znal po nemško!« »Nak, to je le krivica! Kdo ima tu več pravice: Mi domačini ali ti pritepenci, ki jih ni nihče kilcal sem?!« »Oho, saj smo jih klicali! Ali ni naš Narodni svet prosil v Ljubljano pomoči?« »Proti komu neki?« »Proti vsem tistim pijavkam, ki bi nas rade imele za gnoj na svojih njivah —« »Nikar sc tako ne vleci za Kranjce, Hana«, zbode Lene, »saj zastonj upaš, če misliš, da boš katerega ujela —« »Kar počasi, Lene! Nikar ne mislite, da sem sestra vaši Marjeti —« se Hani jezno zabliska v očeh, medtem ko delavec stismjeno zamrmra: »Pa res laže prideš zlodju v okom kakor ženski do kraja —« »Da bi jo vrag, to Hano jezično, in našo Meto z njo vred!« se kuha v užaljenem Lencu. Čemu je neki sestra tavala na Kranjsko? Za samo sramoto in nič drugega. Pol leta se je smukala tam okoli Bleda in se ni mogla prehvaliti, kako ji je všeč, doma je pa potlej lepota kmalu zajokala in ni pomagalo nobeno kesanje več: Meta je bila mati in v hiši ena lačna usta več — »No, kaj pa ti praviš?« ga sune Joža s komolcem, a Lene niti ne ve, o čem so se nazadnje menili. »Zastran vojaščine, tako? Da Nemci vabijo fante k sebi in jih tudi dobro plačujejo, bolje kakor Slovenci, in tudi obleka da je pri njih boljša in hrana bolj izdatna.« »Kakopak«, je Grivar strupen, »saj itak vemo, da Srbi niti čevljev nimajo in hodijo kar v opankah — Петар Први, Који љуте ланце нашег ропства тешког смрви. Ту лежи Син ове Земље, драги мезнмац њен, Александар Први Ујединитељ — Највећн Југословен. Ту леже Вође, Хероји, Витезови давшг — • Јунаци дивни, смели, поноснога рода; Ис чијих великих дела, Витешких и Славнп’, Васкресну наша дпчна Југословенска Слобода, Ту леже Великани нашн, неимари славе, Под криптом светом, у блаженом своду; Који роду своме, часно, положише главе, За Јединство, Слогу, Братство н Слободу. Рану никад преболети — Не можемо тешку, Јер зликовци пролише нам, Крв овету, витешку. Мнрно спавај, добри Краљу, Соеоли још сузе лију, Твој аманет испуниће — Чуваћс Југославију. ЈУЛКИЦА Д. ЛУКИЋ, Путинци (Срем): ТУЖНО ПРОЛЕЋЕ Пролеће нам, ево, нде, И све лепшн дани, — Али нашу радост, срећу, Зликовац сахрани. Радоват се не можемо, Кад je срце тужно, Јер наш владар, пао нам je, Пао, ал недужно. HA ВИДОВ ДАп Видов данс, наша славо стара, Часни крсте сред Божјег олтара Јеванђеље шхо нас разговараш И честите путе нам отвараш! С тебе гамо силно пребродисмо, Али нпкад поклизнули нисмо: Ти си увек пред очима сјао И гред таме славно заблистао! Ha Косову неман задржас-мо, С Куманова грехе покајасмо, — Кајмакчалан отвори нам врата И витешки сад смо брат уз брата! Бидов дане, Сунде нашнх дана, Жпвотворна сило богодана, Остај с нама оа пуно топлине A за срећу наше Домовине! Разгонп нам облачине густе И вештачке тмине и чељусте, —. Дај нам ума да те увек знамо, Равумемо, јасно сагледамо! Ннкад никог задирали нисмо Али увек на бранику ми смо! Ivo год хоће, — нека. само пође, — Тешко њему како he да прође! Што нас плаше изумима пустим: Гасовима загушним и густим, Бојевима подводним и земним, Тајанствени и још иноземним?! Зар то нису замрачене душе Кад науку у неморал гуше? Ta кад сами цркву, школу руше Ту he себе прво да поруше! Бедне ли су све то маштарије! За нас ни сад ништа ново није, — Ал’ их добро пратимо шта раде, Како себи гомилају јаде! Зашто? За то, што им je све мало Па им око све на туђе пало И на тебе, — пожуда им летп, Домовино, наш аманет гвети! Здраво да си, дивна Домовино, Наша cpeho и наша милино, — Силна си нам, бићем и оотати Вечито ћеш с нама просијати! Ти нам дајеш да се оснажимо A ми тебе крвљу просвежимо: Падајућц душом дижемо те, Умирући срцем здравимо те! Нема тебе без твојих синова, Ни живота без светих гробова, — Смрт je за нас једна мена само! Смрт за живот, —■ да живот имамо! Mir смо деца с Чегра и Мишара И нас прати амајлија стара: Карађорђе није нам умук’о, С трешњевим je царевину тук’о! Шта je за нас маштарија свака Кад бој бпје срде у јунака! Образ води a вера предводи Ka јединству, братству и слободи! Домовино, мила и премила, Јачај нам се и раширн крила! Тебе бране Соколови сивн, — С нама напред и са нама живи! MILAN MAHKOTA, Hrastnik: NJEGA NI (Deklamirano na komemoraciji Sokolskog društva Hrastnik.] Pol leta Kralj že v grobu spi, pravičen sem On sanja — a bedi, On iz daljave večne nas motri ter gleda, kaj pač z nami se godi. On ljubil Jugoslavijo je neizrečeno, vse delo bilo ji je posvečeno, početje vse le njej bilo je izneseno, za njo telo njegovo viteško bilo je usmrčeno. Pol leta Kralj že v grobu spi pol leta smo sirote mi, sirote nebogljene vsi, za nas prelil je svojo kri. Njegova kri rodila pa je to zavest, čeprav je stisnil narod zob in pest. da bo bodoča smer jugoslovenskih cest le mir... in pa poštenosti posest. RICA, Ljubljana: ZARJA Pol leta Kralj že v grobu spi pravičen sen on sanja — a bedi. Njegov nesmrtni duh pa le želi, da močna Jugoslavija bo — srečni mi. Zarja, deklica vesela, s košem rož po polju gre, se v grmiček je zadela, stresla rože na polje. Vsa poljana je zardela, cvet pri cvetu zablestel, ptička vsaka zastrmela, že škrjanec je zapel. Vstal v nebeške je višave, vračal se je v zarji zlat, ženin sinje je planajve šel v valove žita spat. FERDO PAVEŠIĆ, Sarajevo: MOJ RODNI GRAD U mome rodnome gradu Ulice eu strme i kose, A talasi Miljacke mutne Drvlje i kamenje nose. Prošlost mojega grada Pjesma je stare slave, Stranica povjesti naše Tužne, slavne i krvave. I veče kada se spusti Na glave naših bregova, Grobljima lebde sjene Slavnih mrtvih begova. I čuju se sjetne priče O bivšem predratnom sjaju, 0 herojima moga grada 1 njihovom tužnom kraju. JULIJE VELČIĆ, Dekanovec: MAJCI Slušaj, brate, pesmu moju Pesmu odabranu, Ispuniću volju svoju — Želju željkovanu! Pevati ću dragoj maji, Koju svako hvali. Pevala mi paji — naji, Dok sam bio mali! Sto je majka dobro znade I hajduk u gori, Pa u lance kada pade Ime njeno zbori! Majku zove dete svako. Kad u zlo zapade I preboli bolest lako, Ona tešit’ znade! Majka nas ie svih rodila, Bila zdrava — čila. Putem dobra nas vodila, Njena ruka mila! Strepila je mnoge -dane I noći bez sanje, U radosti ona stane Celivati lane! Majčine nas oči prate Na života stazi, Zato slušaj sestro, brate — Majku svoju pazi! ! Pravi Soko majku štuje Milo dragim vrati. Za života svoga snuje Dug majci da plati! JOSO MATEŠ1Ć, kaplar, Ogulin: NAŠA VOJSKA Hrabra vojska — to je snaga jaka, To je izvor — heroja — junaka! Pravi zalog bolje budućnosti Svake zemlje, svake narodnosti. Svaka slava brzo iščezava A1 vojnička ere preživljava, Vekovima sija poput luči I potomčad za cilj isti uči. Prava slava nikad se ne menja Kroz epohe uči pokolenja: Kako treba služit svome Rodu Radit i umirat za slobodu. Jer nadmaši slavu svih heroja Solunskoga sa frontom proboja Da se oni dani i ne broje Kad ognjište ostavljaše svoje. Jer gore od crne Albamije Muke niko doživeo nije, Što ne može pesma opevati Niti ljudski um da ikad shvati. I danas je naša vojska ista: Puna svetoj heroizma blista. Na braniku Otadžbine stoji Nit se plaši, niti koga boji. Takvom slavom večnom posvećena Jeste vojska nas Jugoslovena, Kojoj će se za večna vremena Sva na svetu diviti plemena. Naš će vojnik svako doba znati Za slobodu i svoj život dati On je pravi unuk pradedova Hrabrih naših uzor — Sokolova. Dva su njemu samo ideala: Zivet za Dom i svoga Vladara, Za Kralja i Otadžbinu svoju On umire u miru i boju! A. FRANCEVIĆ, Ljubljana: GORSKA V planini miška se je prebudila. Predolbe sneg, iz luknjice prikuka in da toplote ne bi zamudila, po svilnem snegu se veselo smuka. Korenček najde slasten, ga ogloje pa iz želodčka si prežene pajka. Kako pogodu modro ji nebo je! Ni mar tu raj nebeški, krasna bajka? Prešerno skače sem ter tja, prav >nič ne vpraša, kam bi šla, tako je razigrana vsa. O miška, pazi: zimski dan je kratek in sonce naglo zdrkne za goro, docela pozabila si povratek, že mraz pritiska, noč te bo. MIŠKA Zazeblo jo je do kosti, prejadrno se v dir spusti, a najti pota moči ni. Upehana je begala, na vse strani je tvegala, ko smrt po njej je segala. Krog domka še križkraži nekaj hipov, se v krogu suče, v klopčič se zavija: v ledenem srcu že ni več utripov. Za veke je končana tragedija. * Mlad smučar ondi drugi dan obstane, pogleda, zgodbo žalostno ugane. Niz breg drči vse bolj ko prej oprezno, da beli ga opoj ne pahne v brezno. РАДОВАН ЈОВАНОВИЋ, Ханријево: ТРИ COKOJICKE КОРАЧНИЦЕ i (на арију: »Марширала, марширала Краља Петра гарда ...) Oj соколе, дивни створе Ha овоме свету, Узбунн се и иолети Ha далеку мету! Уздигнн се у виспну, Јасном небу у ведрпну, II под сунце врело Залећи се смело И кликћи весело! Oj соколе, владаоче Неба слободнога, Цела Југославија je Испод крила твога! — У соколском сјајном знаку Имаће будућност јаку — Соколи ће знати Волети je, звати: »Наша соколска мати!« II (на арију: »Хсрцеговци и Босанци — своју земљу бране ...«) Соколовн, соколиде, Сложно сви устајте! Труба јечн —. на »збор« зове — Хајде се врстајте! Песма снажиа и поносна, Сва кликтава и радосна Нека јекне II одјекне: »Здраво, Роде мили!« Соколице, соколови, Сви под једним знаком, Похитајте гиљу своме Здружешш кораком! У десници снага трајпа — У грудима душа сјајна — Срце врело Кличе смело: »Здраво, Отаџбино!'< III (на арију: »Спре.ч’те се, спрем’те чет-ницп...«) Соколи, храбри соколи, Да ли вас душа заболи Када се вапај зачује Од Истре која робује? Соколи, храбри соколи, Истра вас зове ц моли Да увек на н.у мислите Да je у души ноеите! SOKO — DOMOVINI! Od Dunava, sve do mora plava Dokle sižeš, domovino dTaga, Pozdravljam te, naša zemljo ikrasna, Jugoslavijo otadžbino časna! Rodna polja i visoke gore, Brze rijeke, što hrle u more, S’ miljem svuda gleda bistro oko. Kuda kreće jugoslavski Soko. Iz grudi mu jaki poklik ori Svuda, gdje se jugoslavski zbori, Nek odjekne po gori i doli Da pravi Soko domovinu voli. Da budeš srećna. Otadžbino mila, Da budeš jaika, što uv’jek si bila, Ćuvaćete tvoji vjerni sinci, Branićete, hrabri Sokolići. Ti koljevko mnogih zor-junaka. Krilo tvoje odnjihalo Marka, Dragi dome, svi su zate pali Sokolima divan primjer dali. Dok le živim — život biće tvoj, Dokle dišem — uzdah biće tvoj, Zadnji pozdrav što ga budem dao Biće tebi naš »sokolski« Zdravo! IVO MAJCAN, Gospić: TAMO NA ZAPAD ... Tamo na zapad čak preko Soče Zove nas, braćo, ponos i čast, Tamo gde braća smrti prkose Jedan će dušman slavenski past. Tamo nas zovu patnje sestara. Ljubav i ponos Istrana svih, — Sprem’te se zato, Sokoli smeli. Ljubav i snagu dati za njih. Vreme prolazi, al čas dolazi. Kada će slavski prozborit div, Krvnik će pasti — prestaće ropstvo Krvnik će pasti — prestaće ropstvo Istarski Sloven ost a će živ. Tada će smelo celome svetu Jugoslovenstvo viknut na glas, Sokolstvo naše, grad naš i selo Istarskoj braći spremiše spas. Što li će na to Evropa >reći? — Slavskoj je duši sporedna stvar, Dužnost je naša dovesti k sreći narod što ljubi slobode dar. MILUTIN D. ČOLIĆ, Koprivnica: PROLEĆE Gora zazeleni, — svud’ se miris širi. Evo mladih dana — proniklo je cveće, Nastao je život — došlo pramaleće; Sunce blago greje, — lagan lahor piri. Ptice se vesele — Bogu hvalu poje; Akordi se pesme u daljini gube. Leptirići prše — pčelice se roje; Svuda se razleže glas prolećnje trube. Oživelo polje, ratar čela vedna Upregao stoku i ’ajka pomalo. Sa pesmom u grlu para zemlji nedra Upirajuć’ snažno svoje oštro ralo. Sve se, eto, živo iz zimskog sna prenu; Iznurena starčad vesele se leku. A ko je zdrav i mlad, sve u borbu krenu; Proleće nam svanu u punome jeku. DJURA Ž. ČOLIĆ, rekrut, Petrovgrad: KOSOVSKI BOŽURI Prestala je krvca od junaka Kroz Kosovo bujicom da curi; Mesto toga proleće nam sinu — Rascvali se kosovski božuri. Dražesno je to rumeno cveće, Sto poniknu iz te krvi vrele. Ono resi naše pramaleće, To su ruže svete, neuveks Na Kosovu, na tom razbojištu Odvila se skoro bitka ljuta, Ali sad’ je ono divna bašta Ponajdražim cvećem obasuta. Uzalud bi sve ostalo cveće Nastojalo svoj nam miris dati; Uzalud bi za nas ono cvalo Kad ga ne bi mogli mirisati. Uzalud bi sve to za nas bilo A da nije ona snaga pala. Ona mladost čestita i sveta, koja se u cvetu ocrtala. Iz svake je one kapi krvi Po stotinu poniklo božura. Svud je božur gde je junak pao. Bila zemlja ili stena sura. Tud’ je nekad kosovska devojka S teškim bolom tražila svog vojna; Gdc su koplja bila ponajgušća, Tu sad ima cveća mnogobrojna. Sad se ona po Kosovu šeće, АГ ne plače i ne tuži više; Božur bere na grudi ga meće S njim se kiti i njega miriše. Na Kosovu ponikli božuri, Iz krvi je poniknulo cveće. Kraj je doš’o onoj strašnoj buri. Sinulo je naše pramaleće. VILKO R. LJUBIN, Nova Gragiška: DIMNJAČAR Crn sam kao ugalj crni, A1 mi ipak duša čista, Kano rosa na ljiljanu O sunašcu što se blista. Crne ruke, crn mi obraz, Crn sam kao gavran crni; A1 ni djelo, niti miso Srce moje ne oskvrni. Crn se šećem cijelog dana, Crn ću biti cijelog vijeka. Ali duša ostaće mi: Bijela, krepka, čila, meka. Crn dimnjačar sreću nosi, Crna ruka sreću daje; Teško svakom dimnjačaru. Koji vazda bijel ostaje. PAJEK RICA, Ljubljana: Pajek je zloben krvnik in bahač, muhe lovi in drobne žuželke, zadnjič še minico zlato je vjel, ko pala zaspana z visoke je jelke. Že jo je nesel v svoj mrežasti grad, klanjal se ji, a jo vendar umoril, hodil potem okoli bahat, hvalil se je, kaj je z minico storil. Pajek je zloben krvnik in bahač, hrošči pred njim trepetajo, v zori leskeče se mrežasti grad, »Pajek je bogat!« si vsi šepetajo. Vrana požrešna je mimo prišla, ko se bahal je na straži, kljun je odprla siva gospa: »Smrt mu, kdor druge sovraži!« Snedla ga je in razdrla mu grad, dalje vreščeča hitela, saj se mudilo ji je preko trat, tretjega pajka tedaj je že vjela. JOSO MATEŠIĆ, Ogulin: JUGOSLOVEN Jugoslaven — živi plamen, Sveti znamen Kremen — kamen. Jaka snaga Sloga draga Satrće i Kletog vraga. Njemu ravna Tako slavna Nije bilo Još odavna. Jer je Slaven Ćelik kamen U sve veke Veka Amen! JOSO MATEŠIĆ, vojnik, Ogulin: Nestalo je zime I debela snega, Zeleni se trava Od' polja do brega. Ptičice se glase Oda sviju strana: Stigla nam je opet Prolet opevana. Proleću se svuda Svi vesele ljudi. Jer će život novi Od sna da se budi. PROLEĆE Pa će mesto sanka I mrtvila duga Doći opet radost, A proći će tuga. Jer život se budi Uskrs svega stiže, Pa se biće svako Na nov život diže. Što će snagom mladom Sve prebrodit jade. Samo neka zdravlja I sreće Bog dade. Proleće je stiglo. Sve se diže mladi. Pa i Sako snagom Pomlađenom radi. RICA, Ljubljana: OSA IN PES Pod slemenom gnezdi osa in se hvali psu čuvarju: »Blagor starcu, gospodarju, vedno letam okrog hiše, tje za hlev in čez dvorišče, stražim hišo mu zvesto, kdor se kdaj približal bo, čutil ostro bo oso, pik ga moj umoril bo!« Pa je molčal pes čuvar, mali osi se smejal, saj je vedel, če molči, ji že vse odgovori. Mislil si je: »Dan je dan, gospodarju ni treba straže, a ponoči ko kesan tat za oglom se prikrade, beba osa zdavnaj spi, če se z medom ne gosti. Pes čuvar pa čutim tata in mu že pokažem vrata. Če ne gre, pri moji veri, hlače vsak čuvar mu zmeri, da preplašen tat zbeži, nikdar več nazaj ga ni!« RADOVI NAŠEG NARAŠTAJA ROSENSTEIN KAROL, Jesenice: STRIC IVAN PRIPOVEDUJE Stric Ivan je bil dobra duša in vsi smo ga imeli radi. Ne spominjam se, s čim se je preživljal, to pa vem, da ni nikoli delal. Kadar, sem stopil v njegovo podstrešno sobico, sem ga našel sedečega za mizo s pipico v ustih. Včasih se nas je zbrala v njegovi izbi gruča otrok in ob takih prilikah smo ga prosili, naj nam pripoveduje. Znal je lepo pripovedovati o dogodkih iz svojega življenja, ki je bilo precej pisano — saj je bil dvakrat v Ameriki. Poslušali smo ga vedno pazljivo, z odprtimi usti, zadržujoči sapo, da ne bi preslišali kake besede. Mnogokrat smo šli z njim tudi v gozd na izprehod in tam nam je razkazoval rastline, pravil imena živali in znal o vsaki povedati mično zgodbico. Lepo je bilo takrat, a sedaj ko to pišem, strica Ivana že dolgo ni več med nami in zdi se mi, da so tudi lepi časi, ki smo jih kot otroci preživeli kraj njega, legli z rajim v grob in ne vstanejo — kakor tudi stric — nikoli več. Bilo je meseca maja. Mračilo se je že, ko smo korakali s stricem Ivanom po cesti, ki drži iz mesta proti vasi Križu. Rdečkasto rumeni oblaki so mirno plavali nad Karavankami in rahel vetrič nam je pihal v lica. Zamišljeni smo tiho korakali poleg strica, ki je bil zelo resen in molčeč. ■Ko smo stopili izza ovinka, ki zakriva pogled na ozko kotlino, v kateri šumi reka Sava, smo zapazili berača. Ubogo bitje s pohabljenimi rokami in nogami se je plazilo po vseh štirih po zaprašeni cesti. Njegovo koščeno, od sonca in prahu potemnelo in poraslo obličje se mi je zajedlo globoko v dušo in še danes me zazebe v mozeg, če se spomnim njegovih obupno prosečih oči. »Ta pa že ne bo do večera v mestu. Leze kot polž,« je s pritajenim smehom rekel moj tovariš Tine in pogledal na nas, ali se bomo temu smejali. A v odgovor je dobil jezen pogled strica Ivana, ki je dvignil roko in s povzdignjenim glasom rekel: »Pazi, da se tudi nad teboj ne maščuje, kot se je nad mojim prijateljem Janezom«. Nekoliko minut je bilo vse tiho in s povešenimi glavami smo korakali poleg strica. Čez nekaj časa se obrnem k njemu in ga boječe vprašam: »Kaj pa je bilo z Janezom? Prosim, povejte 'nam!« »Dobro,« je po kratkem premisleku rekel stric in pričel pripovedovati. Z Janezom Podjuncem sva bila že od mladih nog prijatelja. Istega leta sva se rodila, prebivala' sva v isti hiši in skupaj hodila v šolo. Bil je nadarjen, a zelo živ deček. Imel sem ga rad. samo to mi pri njemu ni ugajalo, da je bil zelo neusmiljen. Imel je posebno veselje s tem, da je mučil živali in zelo rad se je norčeval iz ubožcev. Na vse načine sem se trudil, da bi ga odvadil teh grdih razvad in tudi doma je bil mnogokrat kaznovan radi tega, a vse je bilo zastonj. Janez je ostal Janez. . Nekega dne sva šla iz šole in na poti sva srečala slepca, ki ga je vodila Stal je na vogalu visoke hiše, držeč v eni roki palico, v drugi pa klobuk. Ravno sem hotel zaviti v drugo ulico, ko sem zapazil, da se je Janez sklonil, pobral debel kamen in ga vrgel siromaku v klobuk. Slepcu je radi teže kamna padel klobuk iz rok in »drobiž«, ki so mu ga darovali dobri ljudje, se je stresel po tleh. Revež je vzdignil palico in presunljivo zavpil za bežečim Janezom: . »Proklet bodi hudobec! Kazen Pravičnega te bo zadela za tvojo hudobijo.« ,v , Janez je zbežal. Jaz sem pa solzen od sramu in jeze nad tovarišem prišel domov, se vrgel na posteljo in se razjokal. Minulo jo mnogo let. Šel sem po svetu in Janeza sem skoro pozabil. Po dolgem času sem se vrnil iz Amerike v domači kraj. Ko sem se nekega večera izprehajal po mestu, sem zapazil na oglu iste visoke trgovske hiše, kjer sem nekoč videl slepca, ki ga je Janez razžalil, berača, čigar poraslo in počrnelo lice se mi je zdelo znano. Stonil sem k njemu Skoro sem se prestrašil. V trenutku sem se spomnil dogodka med tovarišem Janezom in slepcem in čudna mrzlica se mi je razlila po telesu. Kdo je ta berač, brez nog, ves sključen in onemogel? »Janez...!« Nekaj me je stisnilo v grlu, da nisem mogel izgovoriti vsega vprašanja. »Ivan... Ti tukaj?« Berač je začudeno uprl vame medle globoko vdrte oči, iz katerih sta sijala obup in globoka bolest. »Kako je prišlo do tega?« sem vprašal tiho. Ubožec me je tako prodirno pogledal, da me je zazeblo, nato povesil glavo in rekel z nizkim, drhtečim glasom: »Maščevanje Pravičnega. Pred leti sem se norčeval iz revežev in sedaj se mi vrača. Močna je roka pravice.« Stric Ivan je končal. Okoli nas se je zgostila trda tema. Počasi smo se vračali proti mestu. Tihi, zamišljeni, pogreznjeni sami v sebe smo korakali skozi noč. V ozki dolini pod nami je šumela Sava, nad nami je pa bilo neskončno vsemirje, neznani svetovi, večna tema in mir. Pred očmi mi je stala slika siromaka Janeza, brez nog, e poraščenimi lici in vdrtimi očmi, ki so milo prosile: »Usmiljenje. Ne zaničuj me!« СОФИЈА ЈОСИЋ, Нови Сад: PATHO СИРОЧЕ Јадни Зденко. Он je сам ca својом несрећном мајком. Његов отац, који je радио свој мучни занат, те тако хранио свог једннца и жену, погинуо je у рату. Мајка je остала сама са својим нејаким Зденком. Она je ишла no туђим кућама, радила je и најтеже послове, еамо да преживи своје дете. У том мучном положају, мали Зденко je свршио основну школу. Када1 je мајка, мислила да да Зденка у гимна-зију, изненада се разболи и умре. Јадни Здена. Како му je тада било? Како се осећао сам у тој пустој самоћи? Он je стајао поред одра своје мртве мајке, епустивши своју уморну главицу на груди, које су биле непомичне п хладне као лед. Дуго je Здена тако остао. Када je дигао главу, и погледао према часовнику да види колико je сати, болно je зајецао, јер je видео свештеника, који je долазио на укоп. Иако још мали, он je осетио шта значи изгубити мајку. Његове очи поново се оросише сузама, и он се без свести сруши на земљу. Присутни му брзо притрчаше, али je све било и сувише касно. Мали Здена je легао мртав норед одра своје мајке. У љеговим очима могла се прочнтати његопа тгоследња мисао: »Зар ja морам остати еироче, зар нико нема милости према мени?« VLADIMIR GAZAPI, Nova Gradiška: SOKOLI ŠTEDIMO! Kako što god čovečje telo prikuplja za vreme svoga rasta i razvijanja potrebne pričuve, koje su mu potrebne za. veće napore ili bolesti, da se može tim naporima i bolestima othrvati, tako je potrebno svakom pojedincu, društvu i narodu, razumna štednja. Razumnom štednjom, kad čovek zaradi dinar, a potroši 90 para, postaje gospodarski sigurniji. U njemu se razvija osećaj zadovoljstva sa samim sobom. Pogled na njegovu budućnost izgleda vedriji, te sve događaje oko sebe posmatra s gledišta puna nade i vedrine, jer je bar u doglednoj budućnosti osiguran od1 svih iznenadnih događaja, koji pretstoje svakom čoveku u njegovom životu. S tim uporedo razvijaju se i jačaju O'Sebine pojedinca, jer razvijaju u njemu takve osebine i vrline da nostaje samostalan i pouzdava se u samog sebe. Naša poslovica kaže: »Ko dužan, taj tužan!« Sve ono što vredi za pojedinca, vredi i za obitelj, društvo i državu. Blagostanje pojedinca stiče se samo razumnom štednjom, a tako isto blagostanje obitelji i države. Gde je blagostanje tu je i blagoslov Božji i napredak u svakom pogledu. Zato, braćo, učite se već od mladosti štediti, kako bi mogli svoje blagostanje unaprediti i postati svoj na svome, neovisni ni od koga, a prema tome srećni i napredni. Ako smo gospodarski neovisni, neovisni smo i narodno, jer imati svoju državu bez gospodarske samostalnosti, znači biti sluga ili rob tuđina. I naše Sokolstvo je uvelo u našim redovima štednju, kako bi se izrana među nama pobudila volja za štednjom, to jest: volja za samostalnošću i neovisnošću. Taj rad je vrlo uzgojan, deo našeg sokolskog odgojnog delovanja. MARIJA OBREHTOVA, Maribor I: NAŠE PLANINE »Na gore, na gore, na strme vrhe,« tako vzkliknem koncem vsakega šolskega leta. Vem in pričakujem od počitnic, da mi bodo dale to, česar se najbolj veselim, namreč par dni bivanja na gorah, popolnoma odtrgano od šumnega mestnega življenja, med nebom in zemljo. Vseeno mi je, kam, na katerekoli hribe. Zadnje počitnice sem bila v Savinjskih planinah. Dan, ki smo si ga izbrali za pot, je bil zelo neugoden; dež, megla. Ko smo se peljali proti Logarski dolini, je bliskalo in grmelo, zdelo se mi je, da bijejo skale med seboj hud boj m da sp bodo vsak čas porušile na nas. Zelo sem bila izmučena in prav kmalu sem zaspala. Zjutraj ob kakih 4. pa se mi je zdelo, kakor da me nekaj duši, zbudila sem se, sonce je že prisijalo v sobo, a okno moje sobe je bilo zaprto. Šla sem takoj k oknu in glej, sonce, sonce, vse mlado, prerojeno, okopano, se že smehlja in vabi in — ali so to skale, so to oni priljubljeni velikani? Ne, mi * mogoče, to so vendar demanti, saj se jih ne da gledati, tako blešče in odbijajo svetlobo. Takoj sem se oblekla, se zmuznila iz sobe in neopaženo, sama pohitela proti slapu, kajti mislila sem si, če so skale, vrhovi tako bujno lepi, v tem jutranjem soncu, kaj šele slap! Nikdar mi še ni korak tako lahko tekel kakor 'tisto jutro, ko sem se bližala slapu; že od daleč sem slišala bučanje in bobnenje vode. Sonce je že močno pripekalo, ko sem prišla do slapa. »Rinka«, krasen si na razglednicah, ali če te kdo vidi v vsej tvoji mogočnosti, te ne more pozabiti. Mnogo, mnogo bi še lahko napisala o lepih Savinjskih planinah, a v zapadnem delu naše mile domovine se dvigajo najkrasnejše gore. Na triglavskih višinah še nisem bila, nisem še uživala opojnega triglavskega cvetja. Prav rada bi šla prihodnje poletje na Triglav, da bi spoznala še ponos naših najmočnejših in najlepših gora. IVAN PODOBNIK, Ljubljana: BOLESTNA ROMANCA Ko sem včeraj mimo stare vrbe stopal s počasnimi, trudnimi koraki, se mi je zdelo, kot bi nekdo obupno plakal tam ob malem potoku, v pusti mlaki. K Avali brdu svom snagom poleti. I branit Kralja i otadžbinu moći. Oj dični pozdrave! Pozdrave sviju Sokola, starijih i mladih, bogatih i siromašnih. Zdravo! To je prva reč Sokola kad stupi u sokolanu, kad se sastane s bratom Sokolom ili sestrom Sokolicom. Na svečanostima, na priredbama, svuda, svuda odjekuje gromko iz njihovih grla, snažno sokolsko »Zdravo!« Nije to onaj mlitavi pozdrav, kojim se pozdravljaju prijatelji, več je to gromki pozdrav, koji se radošću izvija iz grudiju svakog Sokola. Mališan iz podmlatka kaže svom vođi: »Zdravo!«, a onaj mu s veseljem odvrača omiljeli i bratski pozdrav. Ovaj pozdrav zbližuje sve Sokole. U svakoj sokolani piše velikim slovima »Zdravo«, jer je to prava amajlija. Evo, opet dokaza, da je sokolsko bratstvo nerazdruživo. Zato kliknimo još jednom: »Zdravo!« Celo noč sem sanjal o glasovih tožnih, ki so se nalahno izgubljali v mrak. Ko danes mimo sem zopet nameril korak, sem videl v mlaki, na stari vrbi podobo svojega srca: • Vrba je bila razcepljena, polomljena vsa ... POTOČKI DRAGO, naraštajac, Sokol, društvo Zagreb III: JUGOSLOVENSKI SOKO Širi krila, Sokole sivi, Neka ti se i dušmanin divi. Širi krila, visoko uzleti Neka žive u miru, slozi i radu, Selo nek se pridruži gradu. Tako ćemo samo k pobedi doći Raširi krila zagrli svu braću 1 moli Boga za ljubav jaču, Položi na sve bratimske vence, Na Srbe, Hrvate i braću Slovence. A kad se jednom bojni zov razleže, Složnu braću u celini sneže Nek uzme svak pušku i konja zajaše Za dobrobit Kralja i domovine naše. Dedovi su naši za slobodu zlatnu Levali krvcu i trpeli nevolju ratnu, I mi ćemo to znati, ako ustreba. A dušmanin dalje samo neka vreba. SOMER LAVOSLAV, Nova Gradiška» SOKOLSKOM „ZDRAVO!“ ЈОСИЋ СОФИЈА, Нови Сад: НАШИМ КРАЉЕВИЋИМА Соколи cie млади, Соколи сте вичнн, Од доброг Сокола — Биће човек дични. Али ништа зато. Што сте тако млади, Јер младошћу Вашом Човек живот слади. Пођите даље к циљу, Не губнте наде, Јер he Соко сваки Помагатн младе. Пођите путем Вашијех Дедова, Пођите путем доброга Оца, A за Вас he народ који Вас воли Молити живот од Вишњега Творда. Здраво, наши сиви Тићи, Здраво, Карађорђевићи! Браћо наша млада — Здраво! Bii будућа наша дична славо! IVAN PODOBNIKAR-MATKIN, Ljubljana: VIGRED PRIHAJA Od juga vetrič lahan zavel je božajoče čez plan in prinesel prve pozdrave srečne pomladi čez zeleneče dobrave. Glej: na mladi livadi zvonček veselo pozvanja in bahavi tulipan oznanja vsemu stvarstvu veselo novico: »Čujte: — čez zelenečo grcdico in široko ravan pelje se VIGRED preko poljan. Vsa lepa, obdana s cvetjem in sladkim petjem brezskrbnih ptic se bliža mladih, rdečih lic ... KONJEVIĆ JOVANKA, Nova Gradiška: SOKOLSKA OMLADINA I NAROD Prva i najveća dužnost sokolske omladine jeste ljubav prema svom jugo-slovenskom imenu, jer se tim imenom izriče pristanak onoj zajednici iz koje je nikla i koja kroz nju u povesnom razvoju deluje. No nije dužnost svakog člana zajednice da ljubi samo svoje narodno imj-\ je bi to značilo voleti i čuvati samo oblik i okvir; veća je dužnost čuvati jezigru narodnu, a to su kulturna dela. Zato svaki član mora aktivno uzimati udela u stvaranju kulturnih dela, jer ona zapravo čine spoljašnji izgled naroda. Sokolska omladina ljubeći svoju narodnu kulturu ljubi time i svoju domovinu, jer nam je ona u srcu, ona je ideal koji nam mora pred očima lebdeti da domovinu u spoljašnjem svetu učinimo lepšom i sadržajem bogatijom. Zato je domovina uvek ideal i ostaje samo večni zadatak naših napora i osećaja. Svaki onaj služi domovini, koji sav svoj rad i dobro žrtvuje za njeno blagostanje i napredak. S' takvim ljudima je domovina stvorena, ona im je u srcu, i nju im niko ne može oteti kao što je niko ne može ini dati. Zato ti, naraštajče, ljubi svoj narod, jer si iz njega nikao, i odnjihala te ruka njegova da mu budeš od pomoći, da mu budeš žarište domoljubnog plana i da ti svež i čio nosiš buktinju prosvete i napretka. FERDO MOAČANIN, Zagreb: Ovih par minuta prestanimo misliti na sav naš ostali sokolski rad, i posvetimo se uspomeni na najvećeg jugoslcvenskog Sokola. Na današnji dan, pre pola godine, sastali smo se u ovoj našoj dvorani, da vežbcm ojačamo svoje telo kako bi bio zdrav stan zdravom duhu. I dok smo se mi još vedri i nasmejani spremali na vežbu u Mar-selju je ležao ukočen i hladan prvi Jugoslaven, prvi Sokol, — naš Viteški Kralj! Lagano se širila našim redovima užasna vest, ali niko joj nije vercvao, niko nije mogao verovati. — Do jučer moćan vladar u punoj snazi, a danas hladna lešina. Ubijen od zakletih neprijatelja naših, u prijateljskoj Francuskoj ... Ali nemogućnost je postala stvarnost. Svaka pojedina vest rušila je u nama svest, da imamo vođu, koji nas ljubi i kojega mi ljubimo, vcđu koji zna što hoće i radi... Ova spoznaja bila je teška, vrlo teška, razum je govorio da nemamo više omilje-nog vođe, a srce se još uvek nadalo: »Možda ipak nije istina.« A kad se i srce moralo pomiriti sa strašnom stvarnošću, iz dubine njegove izvila se misao: »Da smo mi tamo bili ne bi Ti se to dogodilo!« Ali, braćo, ima još načina da pokažemo svoju ljubav prema velikom Sokolu, velikom Kralju. Kralj je pao... Ostao je Mladi Kralj, i mi smo, braćo, tu, da pomognemo svog mladog Vođu, mi smo zato tu, da jednog dana mirne savesti možemo reći svom mladom Vođi: Tvoj veliki Otac ostavio nam je u amanet ovu našu Otadžbinu: »Čuvajte Mi Jugoslaviju!« — »A mi smo je čuvali i sada, eto, kad stupaš na presto Otaca Svojih, predajemo Ti otadžbinu, ne samo sačuvanu, nego hiljadu puta čvršću, nego je ikad bila!« Braćo, mi imademo dvostruku zadaću, treba da svojim sokolskim radom stvorimo Jugoslavene, koji će biti telesno i duševno u stanju da nastave delo Velikog Kralja. Jer njegov put je naš put; njegovi ideali su naši ideali; On je pao za otadžbinu našu, i ma smo spremni da za nju padnemo. A ako ima, braćo, među nama koga, koji ne bi mogao proslediti putem, obeleženim od Viteza Kralja, neka još ovog časa stepe prah ove sokolske dvorane s cipela svojih i neka se nikad više ne povrati, jer mu nema mesta među nama! Neka odmah ide; bolje će mu biti, jer teško njemu i podlosti njegovoj, ako se kasnije otkrije! Ali takvih, braćo, uveien sam da ovde nema. I zato sećajući se ljubljenog Kralja, kojega nikad zaboraviti nećemo, još se jednom zavetujmo onome, koji je bio najveća nada Njegova: »Petre Karađorđeviću, čuvaćemo Ti Jugoslaviju, da jedncm njome- srećnije vladaš, nego je bilo suđeno Tvom Vitezu Ocu! Slava Kralju Vitezu! VERNOST KRALJU I OTADŽBINI (Nagovor pred naraštajskcm kategorijom) Draga braćo! DRAGO POTOČKI, Zagreb III: RADUJMO SE! Pre petnaest leta Jer mi smo braća, pružismo si ruke. I to uvek ostat .Zaboravismo jade Skupa ćemo trpet I prepaćene muke. Skupa slavni postat. Što je bilo, prošlo je — Pružismo si ruke, Sada ćemo se ljubit I živeti bez muke. DRAGO POTOČKI, Zagreb III: TIRŠEVO USKRSNUĆE Sve se ruši, sve se miče, Grmljavina nebom trese, Potamnilo sunce žarko, Zvezde više nebo ne rese. Otvaraju se rake svete, Kostur oživi, ustaje polako. Med njima jedan koga svi glede. I koji je sve druge pomako. Živ tko je od straha se ukoči, 1 bledo zuri: ponoć je siva. Noge mu klecaju, srce staje, ne znaju šta je, šta se to zbiva. Najednom ko čudo kakvo, Sunce izađe i zemlju obasja, Tako jasno kao nikad jošte, A1 jednu raku ponajbolje razasja. Pogled sviju uprt je tamo, Gde se čudo zbiva: Gde i sunce sjaje više nego drugde, Gde leži čovek i slatki sanak sniva. Najednom se On diže, Veličanstven kao Apolon, I nemo se miče ko da stoji, A narod ga gleda: da!, to je On. Glava Mu je uspravna, pogled blag, Čelo vedro od rajske sreće. On polako diže noge teške. I sa smeškom polagano se kreće. Telo ogrnuo mantijom carskom. Prsi Mu resi sjajan štit. Šapat prolazi narodom celim Taj čovek ko da je od Boga lit. A1 štit na suncu blešti I narod opazi sad, Da njega Soko likom svojim resi Veličanstven, gord i mlad. Okno. (Linorez: Ing. arh. O. Gaspari) Tirš, jer On je taj uskrsli idol Pogleda okolo i pozdrave daje Sledbenicima svojim, Sokolima dičnim Od zadovoljstva koji se sjaje. Za njih je On usto, za njih došo Da vidi kako se Sokolstvo diže. Kolike ga slave 1 do kuda ono stiže. Al Tirš je odmah zadovoljan post’o Kad video je svoje verne sinove Kako krče sokolski put ! goje bratstvo i ideale nove. Sokoli stoje, ko Boga glede Tirša, A On veseo, odvrača im pogled blag, 1 legne u raku smiren za uvek Da Sokolstvo neće nadvladati vrag. GLASNIK Glavna godišnja skupština Saveza SKJ. Naše Sokolstvo imalo je dne 12 maja o. g. svoju V redovnu glavnu skupštinu u Beogradu. Ovoj su skupštini učestvovali izaslanici svih 25 sokolskih župa. Dne 12 maja bila je svečana skupština na kojoj je izrekao svoj veliki i značajni govor I zam. starešine br. Gangl. Govorili su i izaslanici češkoslovačkog Sokolstva i bugarskih Junaka. Skupštini su prisustvovali izaslanici Nj. Vel. Kralja i Kraljevskog namesništva, više ministara ili njihovih zastupnika, veliki broj narodnih poslanika, pretstavnika raznih udruženja i ustanova. Bili su i poslanici bratskih naroda: bugarskog, poljskog i češkoslovačkog. Na ovoj skupštini došla je do punog izražaja velika međusobna ljubav, koja prožima sve slovenske narode. (Pročitaj »Sokolski glasnik« od 17 maja o. g., koji o tome donosi iscrpan izvesta jl). Prvih dana t. j. 8, 9, 10 i 11 bile su razne sednice i pretskupštinski zborovi, kao župskih prosvetara, izvršnog odbora Saveza, župskih starešina i t. d. Na ovim su se sednicama doneli važni zaključci za budući život našeg Sokolstva. Novim načelnikom Saveza izabran je br. dr. Alfred Pihler, profesor iz Zagreba. Bitnijih pro-mena u vodstvu našeg Sokolstva nema. Odgođenje pokrajinskog sleta u Subotici i svesokolskog u Beogradu. Glavna skupština Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije resila je, da se ovogodišnji pokrajinski slet severnih župa u Subotici odgodi za narednu 1936 god. Odgodio se je zbog toga da bi naše Sokolstvo što brojnije učestvovalo ovogodišnjem sletu bugarskih Junaka u Sofiji. Isto tako odgođen je i sve-sokolski slet, koji se je imao održati naredne 1936 god. u Beogradu za naredne godine do kada će se u Beogradu podignuti ogromno vežbalište, koje će moći udovoljiti svim zahtevima jednog ogromnog sle- ta, kao što će biti naš svesokolski. Naš naraštaj treba već sada da se marljivo sprema za ove velike sokolske svečanosti, za ove ogromne i snažne sokolske priredbe. Razviće prvog dečjeg sokolskog barjaka. U nedelju dne 19 maja o. g. razvijen je i posvećen prvi sokolski dečiji barjak u našem Sokolstvu. Ovu retku slavu imala su deca Sokolskog društva Ljubljana I Tabor. Barjak je upravo krasan, a darovala su ga našoj sokolskoj deci deca Sokolskog društva Vinohradi u Pragu (ovo je najjače društvo u češkoslovačkom Sokolstvu). U subotu navečer imala su sokolska deca zajedničku akademiju na Taboru, koja je vrlo lepo uspela. Proslavi je učestvovalo i jedno jače odeljenje muške i ženske dece iz društva Vinogradi. Barjaku je kumovao Nj. Vel. Kralj Petar II, putem Svog zastupnika. Čitava je ova priredba protekla u uzornom redu, bratskoj ljubavi i razumevanju, jedino je kiša donekle pokvarila veselje ovoj našoj zlatnoj sokolskoj dečici. f Maršal Pilsudski. Dne 12 maja o. g. umro je na svojem imanju Belvedere kod Varšave veliki, najveći muž sadanje bratske Republike Poljske maršal Josip Pilsud-sku Život ovog vatrenog poljskog rodoljuba ispunjen je samom ljubavlju, pcžrtvov-nošću i radom i za svoju domovinu. Jedan zaista redak primer u današnje doba. Već od svoje rane mladosti borio se je za slobodu svoje otadžbine, koja je bila razdeljena između Nemačke, Austrije i Rusije. Zbog toga je bio mnogo proganjan, zatvaran, a dugi je niz godina proveo u Sibiru kao robijaš. Za vTeme svetskog rata, a i posle njega u borbi s boljševicima, s puškom se je u ruci borio za slobodu materinje grude. Dočekao je čas, kad je i njegovu zemlju obasjalo sunce slobode. Pokopan je uz slavne poljske kraljeve, koje je mesto zaista i zaslužio. ZAGREB 2. — Selo naraštaja. Naraštaj Sokola Zagreb 2, da upotpuni program svog rada, priredio je prvo ovogodišnje selo s plesom. Selo je održano dne 14-1V o. g. u 4 sata sa sledečim rasporedom: I) Pozdravni govor, u kojem br. pretsednik Fran Dvoržak pozdravlja prisutne i u kratkim crtama prikazuje rad i cilj naraštaja. II) Zenski naraštaj mlađi vežbe — sastav s. Mileusnić Jovanke. Vežba je uspela vrlo lepo i skladno i mlade naraštajke dobile su zasluženi aplauz. III) »Uloga Sokolstva u sadašnjosti«, govorio brat Jevtič Jovan. IV) Ženski naraštaj stariji — proste vežbe. Naraštajke su pokazale veliki napredak. V) Muški naraštaj stariji — vežba na razboju. U ovoj tački nastupili su naraštajci iz višeg odela s vežbama za takmičarsko nate-canje. Prvi nastup takmičara uspeo je u punom opsegu i od njih se može očekivti najbolje. VI) M. Gradojević: »Oda sveslavenskoj sokolskoj ideji«, s. Žirvković Greta. Pesma je recitirana vrlo dobro i ostavila je dubok utisak. VII) Muški naraštaj stariji — preskoci preko stola. To je bio nastup najveštijih skakača i oni su svoju dužnost ispunili kako se to i očekivalo. VIII) Ženski naraštaj sfariji — vežbe na brvnu. Ovoj tački obraćena je osobita pažnja, jer je sastav jedne naraštajke. Ta vežba primljena je s odobravanjem. IX) Muški naraštaj stariji — proste vežbe. Treći nastup naraštajaca - takmičara uspeo je i to je najbolja tačka priredbe. Svideo se osobito nastup i otstup. Za vreme vežbanja svirala je društvena fanfara. Nakon svršenog programa sledio je ples. Velikim i moralnim uspehom ove priredbe može naraštaj biti zadovoljan. Prihod priredbe poslužiće naraštaju da za vreme letnjih meseci pođe na taboro-vanje na more (u Omišalj). E. H. ZAGREB 2. — Naraštajski izlet na Okić-grad. Na uskršnji ponedeljak pošao je naraštaj Sokola Zagreb 2 na izlet u okolicu Samobora i to na Okić - grad. Vodstvo puta bilo je povereno bratu pret-sedniku Dvoržaku, koji je ujedno bio i vodič. Izletu su učestvovali skore svi naraštajci i naraštajke. Ovaj smo dan vrlo lepo i bratski proveli u pesmi, igri i lovu na rakove. Odavde smo krenuli u Podsused na zabavu tamošnjeg Sokola I, a nato smo se vratili u Zagreb veseli i zadovoljni. E.H. ZAGREB 2. — Naraštajska čajanka. U nedelju dne 28 aprila 1935 imao je naraštaj prvu društvenu čajanku s plesom i diskusijom, koja je uspela iznad svakog očekivanja. Dvorana je bila puna. Čajanku je otvorio brat pretsednik s diskusijom o taborovanju naraštaja u let-njim mesečima na moru i zaključeno je, da se pođe u Omišalj. Letovanje bi trajalo 6 do 7 teđana. Nakon svršene diskusije sledio je ples, koji počima »seljančicom«, a završava narodnim kolom. E. H. MOSTAR. — Rad naraštajskog otseka. Naraštajski otsek Sokolskog društva Mostar radi neumorno, tako reći, bez odmora. Svi smo đaci, pa i pored ogromnog školskog gradiva, koji moramo temeljito učiti, a zato bogme treba mnogo vremena, nađemo češće dosta vremena za rad u otse-ku. Radimo s oduševljenjem i bez hvale, gledajući pred sobom sliku svoje budućnosti, koju možemo otprilike zamisliti. Izgleda nam svima da je ta slika naše budućnosti potpuno čista, bez i jedne najmanje mrlje. Možemo, ako nastavimo ovakav rad kao do sada, slobodno reći: »Mi smo na pravom putu i imamo lepu budućnost.« Svake subote odbor naraštajskog otseka drži sednicu na kojoj se rešavaju za nas najvažnija pitanja. Zapisnik pregleda upravni odbor i tako naši stariji vode nad nama nadzor. Sazivamo po potrebi i izvanredne sednice u hitnijim slučajevima. Vredni brat tajnik, za dva, tri sata pronađe nas 15 odbornika naraštajskog otseka, podnese nam okružnicu i mi ju potpišemo. U naznačeno vreme sednice svi smo u čitaonici. Pravimo i izlete u okolinu, sve o svome trošku, i pozovemo u »goste« i braću i sestre iz drugih odeljenja. Priređujemo i akademije. O svemu se sami brinemo. Tražimo dvoranu, sami je čistimo i metemo. Ako nam trebaju kakve kulise, koje mi nemamo, za neki pozorišni komad opet idemo sami u bratska društva i ustanove, koje ih imaju i molimo da nam ih posude. Kad se izvodi »kazačok« svaki kozak nabavi uniformu. U pozorišnim komadima svi nastupamo. I naš razgovor van sokolane je razgovor o Sokolstvu. Širimo među svojom braćom štednju i jedni druge upućujemo na pravi put. Ovo bi bio samo jedan deo našega rada. V. Š. O SKROMNOM JUBILEJU PESNIKA JOVANA UDICKOG Obuhvatiti 35 - godišnji književni rad pesnika - brata Jovana Udickog u nekoliko redaka, uz najbolju volju, je nemoguće. Ovako plodna i dugogodišnja pisca potrebno je obraditi u jednoj ovećoj studiji, što pada u dužnost za to pozvanih činilaca. Meni je namera da u par redaka istaknem značaj rada J. U. U svojim pesmama Jovan Udicki, upućenim za naše najmlađe, uspeo je da im se potpuno približi. Važno je podvući da ga oni najmlađi potpuno razumeju i u njegovim pesmama nađu ogledalo svojih deč-jih osećaja. Po Šopenhaueru postoje dve vrste pisaca: takvi, koji pišu zbog same stvari i takvi, koji pišu zato da bi pisali. J. U. spada u red pisaca koji pišu zato, jer irna-du nešto da kažu. I baš ta njegova izrazita težnja da nešto kaže, nije nikad zatajila, već naprotiv, naišla na potpuno razumevanje kod sviju, koji su ga poznavali kao izrazito dečjeg pesnika. Ne mogu a da ne spomenem, da je uz sav svoj plodan književni rad ostao kod širih slojeva nezapažen, samo zato jer je pevao i peva bez ikakove reklame. Jedina mu je želja povesti naše najmlađe svojom pesmom na pravu stazu otadžbinsku. Sa svojim pesmama uzgojno - narodnog značaja zadužiće čitav jugoslavenski narod, budu li se ispravno shvatile njegove rodoljubive težnje. Kao dobar poznavalac dečje duše uspeo je kao retko koji pesnik probuditi u deci želju da postanu i oni onakovi rodoljubi, kakovi su izraženi u njegovim pesmama. Te pesme sokolsko - narodnog sadržaja, koji se odra-zuje u svim njegovim radovima, dobivaju jedan snažan narodno - odgojni smisao. I danas možda više nego ikada, potreban je uzgojitelj kova Udickog, o čije se radove težnje neprijatelja jugoslavenskog naroda razbijaju kao o neku tvrdu kamenu stenu, tim više, jer njegovi radovi ne ostaju bez vidna uspeha. Čitajući njegove pesme, ne možete se oteti dojmu da stojite pred čovekom, koji ima samo jedan uzvišen cilj, izražen u dve reči »domovina« i »de-ca«. Njegcve pesme lepo su umetnički do-terane, u lakom slogu, pristupačne onima, kome su namenjene. Što je najvažnije, u njima ima uvek nešto vredno da se čita. U njegovim radovima se ne nailazi na nešto prepisivačko, pokupljeno, već je on u njima potpuno svoj, to je ono čisto njegovo što inače ne resi sve književne radnike. Jovan Udicki svojim pesmama vodi iskrenu borbu i stvara značajeve koje ništa salomiti neće. Ova njegova skromna obletnica, kakva retko resi kojeg pesnika, neka služi na čast i ponos njegovoj srećnoj zemlji. Božo Mažuran — Dekanovec 860 sokolskih bioskopa u Češkoslo-vačkoj. Prema najnovijim podacima ima češkoslovački Soko 860 bioskopa. Većina, i to 470, otpada na Češku, ali ih prosečno ima najviše u Šlesko-Moravskoj, to jest 326; u Slovačkoj rade samo 64. Ma da u ova teška vremena bioskopi sigurno nisu baš uvek puni, ipak imaju sokolska društva od tih bioskopa toliko prihoda da ne moraju oskudevati u vršenju svoga opsežnog rada. Osim toga služe bioskopi kraj zabave i širenju narodne prosvete. Jeziv smučarski doživljaj. Dvojici smu-čara iz Austrije desila se u aprilu mesecu u brdima jezovita nesreća.. Zatekla ih iznenada lavina, pa su se snašli odjednom u priličnoj šupljini u snegu; no bili su toliko prisebni da su svoje smučke gurnuli kroz sneg nad njima, dok se još nije stvrdnuo. Onda su se u tom snežnom zatvoru zavukli zajedno u vreću za spavanje, kako bi što dulje prkosili neizbeživoj smrti od ciče zime. Istom posle 42 časa opazili su učesnici jednog vojničkog smučarskog tečaja, kako iz snega vke smučke. Odmah su počeli kopati te su našli oba smučara, doduše u besvesnom stanju i s teškim smrzotinama, ali ipak još živa. 7850 km na smučkama. U aprilu mesecu prevalilo je šest ruskih smučara na smučkama ogroman put od 7850 km i to cd Bajkalskog Jezera u Srednjoj Aziji pa do Arhangelska. Put je bio neobično naporan, ali su ga ipak prevalili za 131 dan. U Arhangelsku svečano su ih dočekali. Jedna gimnazija za 1,200.000 Poljaka. Nalazi se u gradu Beuthen, pa je nemačka državna vlast i tom zavedu odbila pravo javnosti što je poljsku javnost u Nemač-koj, naravno, duboko potreslo. U Poljskoj ima naprotiv 1,100.000 Nemaca, pa imaju 29 srednjih škola među kojima ima vrlo mnogo tih zavoda pravo javnosti. — Sloveni imaju dubok osećaj za čovečanska prava! Proždrljive ptice. U svakodnevnom govoru upotrebljavamo vrlo često izraz: gladan kao kurjak i slično; tako upoređujemo čoveka i s drugim velikim životinjama dobrog apetita, a o ovom ili onom kažemo da jede malo kao ptica. Sve su ove pored- be pogrešne. Sitne ptice pevice, koje nam se čine gotovo kao vaz,dušna bića, uistinu su neobično proždrljive, usporedimo li količinu njihove dnevne hrane s težinom njihova tela. Celokupna hrana crvendaćeva za 24 časa odgovara 15 cm dugačkoj glisti. Kad bi čovek hteo da pojede srazmerno toliko kao crvendać, morao bi za 24 časa da smaže srednje debelu, 20 m dugu salamu. Još proždrljiviji je drozek, koji može najedanput da prcguta prilično velikog puža. Čcvek koji bi hteo s njime da se takmiči, morao bi n. pr. samo kod obeda pojesti 20 kg goveđeg mesa. Bi li onda još mogao da zapeva kao drozak, to je naravno drugo pitanje. Crveni luk. Koliko daleko natrag pamti istorija, uvek su južni narodi neobično vo-leli crveni luk. Egipćani, Zidovi, Kitajci i Perzijanci najviše su voleli prešan crveni luk pa im je bic, može se reći, nekakvo narodno jelo. U starih Grka bio je crveni luk delikatesa. Homer peva u svojoj Ilijadi o »luku koji mami na piće«; u ono doba su geste uvek posluživali lukom. AH što više je kultura preotimala maha, to više je pao ugled crvenom luku. Nije se više uživao prešan, nego su njime samo začinjavali druga jela. Već u starih Grka i Rimljana bio je u poslednje vreme crveni luk među otmenim ljudima na zlu glasu. Samo raja je zaudarala po crvenom ili belom luku, i tako je ostalo sve do danas, ma da spada luk, sa stvarnog gledišta, među najzdravija jela. U novije vreme ga lekari za neke bolesti opet preporučuju. Starost čovečjeg roda. U blizini Majn-ca (Mainz) u Nemačkoj našli su kod otko-pavanja ostatke čovečjih kostura, čija se starost dala vrlo tačno odrediti. Naslage zemlje gde su se našle kosti leže naime na onome mestu tako jednakomerno jedna iznad druge, da su mogli proračunati točnu starost od 120.000 godina. Najstariji trag za pračovekom, to jest donja čeljusna ISPRAVI! U drugom broju ovogodišnjeg »Sokolića« u sadržaju je pomutnjom ispušten članak br. Hajrudina Čurića »Husejin — kapetan Gradaščević — zmaj od Bosne«. U istom članku na strani 48, 22 i 24 red ozgo, umesto reči »Mahmun - beg« treba pravilno da stoji »Mahmud - beg«; na strani 49, 5 red ozgo umesto reči »zapoved«, treba da stoji »ferman«. kost, što su je našli kod Hajdelberga u Nemačkoj stara je prema najnovijim računima 500.000 do 600.000 godina. 1 od kosti izrađeno oruđe, nađeno na mnogim krajevima, omogućuje prilično siguran sud da čovečji rod postoji barem već pola miliona godina. Jackie (Žeki), kao brzi račundžija. Kad je poznati filmski umetnik Jackie Cooper (Žeki Kuper) sa svojim razredom načinio izlet u okolinu, sretoše na putu prilično stado ovaca. Učitelj upita: »Ko mi između vas može kazati, koliko ima tu ovaca?« — Brzo odgovori Jackie: »Dvadesetsedam.« — »Pa kako si mogao to tako brzo da na-đeš?«, upita učitelj. — »Prebrojio sam naprosto ovcama sve noge pa onda taj broj podelio sa 4!« Patuljci koji stanuju u gnezdima. Vođa jedne španske istraživačke ekspedicije u Africi otkrio je do sada nepoznato pleme patuljaka u džunglama kraj obale reke No-tema. Između žena neke nisu bile ni 3 stepe visoke. Pleme je potpuno crno te živi bilo u gnezdima na drvetima, bilo u kolibama, načinjenim od trave i zemlje. ZA ŠALU O ta deca! Novi poslovni prijatelj pozvan je na večeru. Mali Frane za stolom: »Ta to su pilići, tatice!« — Otac: »Dabome, sine; pa zašto pitaš?« — Frane: »Pa ti si, tatice, rekao da ćemo danas imati goveče na večeri.« Poredba. Volove sam video kod toga seljaka, kažem vam, da im glavom nisam dosegnuo ni do rogova — pa nisam ja ni najmanji!« Pozna on sebe. »Ja ću Vam kazati, kakav ste Vi čovek!« — »Nemojte, jer ću Vas tužiti za uvredu poštenja.« U četvrtom broju ovogodišnjeg »Sokolića«, i to na strani 106, treći red odozdo, usled ispuštenih nekoliko reči, izgubljen je rečenični smisao, te dotična rečenica ima u celini pravilno da glasi: »... Gdekad besni valovi ne bi nam dali da se uhvatimo kopna, jer nije svuda bilo -plitko, ni obala niska, pa bi nas odbijali, ali mi smo se svom svojom snagom borili, da nas valovi ne odnesu kao perce i ne progutaju. Ali samo za čas,...« Iz uredništva Sledcći broj »Sokolića« izići će usled ferija koncem meseca juna, i to kao dvobroj (za juni i juli). Braću i sestre saradnike umoljavamo, da svoje radove, koje žele da iziđu u ovom dvobroju, pošalju uredništvu najkasnije do 12 juna. Kornel Najman, naraštajac, Osijek Ispunjalka 1 a 2 a a a 3 b b b d d 4 d e h i i i ii , li k k k k k k nlnl 6 n n n o r r rl 7 r s t t u 8 u u V 9 V Suglasnik Pripadnik divljega nareda Lovac na moru Pleme u Alpama u doba Rimljana Jugoslovenska luka Zapisnik Novčani zavod Morska životinja Suglasnik I—II okomito isto što i 5 vodoravno. Kornel Najman, naraštajac, Osijek Slovčanica a a a a a addeggiiklmmnoo pprrrtv Iz ovih slova sastavi pet reči sledečega značenja: bivše maursko kraljevstvo u Španiji, muško ime, za gorenje potrebna stvar, bivalište grčkih bogova, država u Severnoj Americi. ■— Nato postavi dobijene reči tako jednu pod drugu, da budeš u trim okomitim vrstama čitao tri povesno poznata vladara. Kornel Najman, naraštajac, Osijek Brojčanica 13 3 15 3 14 1 7 3 14 6 3 7 14 3 10 1 13 3 6 11 3 3 15 9 11 4 2 6 3 I12I 15 1 6 3 7 5 i 11 6 11 13 3 7 3 8 3 15 11 8 3 6 Mesto u Grčkoj u čijoj su blizini Grci pobedili Perzijance Grad u Sev. Americi Italijanska kolonija u Africi 121 Množina otoka Slavni francuski junak u ratu u Španiji protiv Arapa Brdo u Južnoj Americi Grad u Indiji Mesto brojeva postavi slova. Za jednake brojeve postavi jednaka slova, do II: Prezime pretsednika jedne Republike. Od I