UDK 811.163.41'276(091)
Slobodan Pavlovic
Filozofski fakultet u Novom Sadu
STAROSRPSKA POSLOVNOPRAVNA PISMENOST KAO RETORIČKI
FENOMEN
U ovom radu razmatra se tekstualno ustrojstvo starosrpske poslovnopravne pismenosti u kontekstu implicitnih i(li) eksplicitnih retoričkih konvencija nastajalih u sudaru zapadnokatoličkih i istočnovizantijskih diplomatičkih normi.
The article examines the textual structure of Old-Serbian business-legal documents in the context of implicit and/or explicit rhetorical conventions that arose when the western-Catholic and eastern-Byzantine diplomatic norms collided.
Ključne reči: starosrpska poslovnopravna pismenost, retorika, diplomatika, pragmatika, govorni čin, performativ
Key words: Old-Serbian business-legal documents, rhetoric, diplomatic discourse, pragmatics, speech act, performative
0	Starosrpska poslovnopravna pismenost negovana po svetovnim i(li) crkvenim kancelarijama srednjovekovne Srbije, Bosne, Dubrovnika i Svete gore od kraja XII do sredine XV veka nastaje u retoričkom domenu javne jezičke komunikacije, čiji su teorijski okviri implicirani vec Aristotelovim promišljanjem jezičkog delovanja u kontekstu grčkog polisa.1 Mada se s pitanjem kako delovati rečima (how to do things with words) - koje je Dž. Ostin eksplicirao pre 50-ak godina - čovek suočava verovatno vec od početka urbanizovane organizovanosti prostornih, te u tom smislu i socijalnih odnosa (Škiljan 1998: 62), o retorici kao organizovanoj teoriji i tehnici besedenja može se u načelu govoriti tek od V veka pre Hrista kada su Sicilijanci Korak i Tejsija sročili prvi priručnik veštine govorenja, koji ce sofista Gorgija preneti »u Atinu (427. st. e.) i u druga mesta kopnene Helade« (Rečnik 1986: 651). Polovinom II veka pre Hrista Her-mogen Taršanin, kodifikujuci retoričke priručnike, valorizuje učenje beseda napamet (Rečnik 1986: 652), čime je govornik sticao korpus deponovanih tehnika za kojim je u datom momentu mogao poseci. Upravo u ovakvom Hermogenovom postupku može se tražiti klica srednjovekovnih diplomatičkih formulara kao opšteprihvacenih i enkodiranih poslovnopravnih makrorešenja u kojima je »retorika kao generativna tehnika« atrofirala na puko ubacivanje različitih podataka uz minimalne i, po pravilu, nepoželjne uzlete pojedinačnih pisara.
1	Starosrpska poslovnopravna pismenost u kontekstu javne jezičke komunikacije istupa kao izraz komunikativnog delovanja pravnog adresanta na pravnog adresata
1 Još u antičkoj Grčkoj postoji jasna diferenciranost javne komunikacije na retoričku, logičku i poetičku, pri čemu se retorika bavi političkim diskursom usmerenim na sferu verovatnog, logika naučnim diskursom usmerenim na sferu istinitog, a poetika umetničkim diskursom usmerenim na sferu virtuelnog (Škiljan 1998: 74-75).
konvencionalno ustrojenom poslovnopravnom porukom koja referiše o odgovarajucim pravnim objektima, a sve to s namerom da se utiče na ponašanje adresata radi ostvarenja partikulatnih ili opštih društvenih interesa (up. Viskovic 1989: 20). Tretiranjem poslov-nopravne pismenosti kao tipa jezičkog delovanja ova pismenost uvodi se u teorijsko-metodološki kontekst pragmatike kao lingvističke discipline fokusirane na »činioce koji upravljaju našim jezičkim izborom u društvenoj interakciji i na dejstva našega izbora na druge« (Kristal 1995: 120). Ovaj se pravac istraživanja čini i sasvim prirodnim - ako je nešto nastajalo prema principima retorike, valjalo bi se podvrgnuti istraživačkim pristupima pragmatike buduci da pragmatika, mada konstituisana sedamdesetih godi-na XX veka (Radovanovic 1986: 267), svoje zametke vuče iz antičke retorike. Naime, trijada semantika - sintaksa - pragmatika koju artikuliše Čarls Moris, a koja je naznačena vec kod Čarlsa Sandresa Persa neodoljivo podseca na srednjovekovni sholastički trivijum gramatika - logika - retorika. Čarls Pers, oslanjajuci se pre svega na srednjovekovnog logičara Dunisa Skotusa, osnovu dodeljuje gramatici, objekat logici i interpretanta retorici a »ovim trima disciplinama odgovara današnja podjela na semantiku, sintaksu i pragmatiku« (Pupovac 1990: 43). Sem toga, retorika je upražnjavala, na ovaj ili onaj način, i čitav niz problema koji su u preseku intereso-vanja (1) pragmatike i semantike, (2) pragmatike i sociolingvistike, (3) pragmatike i psiholingvistike (up. Kristal 1995: 120).
Pragmatika, pri tom, istupa kao spona izmedu jezičke strukture i jezičke upotrebe (up. Kristal 1995: 83), tj. kao disciplina koja izučava odnos strukture i upotrebe, ali i kao skup pravila kojim je struktura uslovljena kontekstom upotrebe. I zaista, da bi verbalna komunikacija bila svrhovita, sagovornici pored jezičke kompetencije (kompe-tencije koda), moraju imati i pragmatičku kompetenciju (kompetenciju upotrebe koda) koja obuhvata bar pravila o odabiru najprimerenijeg idioma i najefikasnije strategije u zadatom kontekstu (up. Škiljan 1998: 208). Strategija je uvek kompromis izmedu (1) konvencionalnosti konteksta i (2) intencionalnosti adresanta, što se u sferi staro-srpske poslovnopravne pismenosti ispoljava kroz spoj, s jedne strane, srednjovekovnih diplomatičkih formulara kao eksplicirane volje evropskog kulturno-civiliza-cijskog kruga i, s druge strane, odgovarajuceg ustrojstva govornog čina kao izraza volje adresanta. Nosilac pragmatičke kompetencije u srednjovekovnoj poslovnopravnoj komunikaciji bio je pisar (dijak, logotet i sl.) koji arbitrirajuci izmedu konvencije i in-tencije stiče status stručnog posrednika izmedu laika koji moraju stručno komunicirati.
2 Umece organizovanja srednjovekovnog poslovnopravnog akta i metajezik tog umeca postupno se vezuje za diplomatiku2 kao srednjovekovnu retoriku poslovnopravne pismenosti. Srednjovekovna diplomatika kao specijalizovana retorika podrazumeva konkretizaciju rešenja za poslovnopravnu administraciju kao jedan tip javne komunikacije. Ovaj proces, pri tom, ne nastaje spontano vec kao odraz
2 Diplomatici se pristupa bar na dvojak način. S jedne strane, to je pomocna istorijska disciplina (up. Enciklopedija MCMLVIII/3: 4). S druge strane, ako se ima na umu naslov Studije o srpskoj diplomatici, kojim je znameniti istoričar S. Stanojevic obuhvatio čitav niz radova o diplomatičkoj strukturi staro-srpskih povelja, može se zaključiti da se termin diplomatika odnosi na delatnost ustrojavanja srednjovekovnih diploma (povelja i pisama, odnosno poslovnopravnih akata).
odgovarajuceg ustrojstva srednjovekovne države kao prostornog i pravnog okvira komunikacije. Antički političko-savetodavni (deliberativni) diskurs, kao jedan od tri domena stare retorike, kako D. Škiljan uočava (1998: 77), »zamjenjuje se diskur-som administracije, čija uloga i moc proizlaze - kao što je to bio slučaj u državama drevnog Istoka - iz vladareve moci.« Retorička invencija svodi se na esenciju fakata nastalih u pravnom činu (actio). Retorička generativna tehnika manifestuje se kao zapis (conscriptio) poslovnopravnog čina. Stari antički princip saobraženosti invencije i konvencije, medutim, u potpunosti je ispoštovan. Raspored diskursnih segmenata ustaljen je manje-više, ali je elokucija prilagodena kontekstu - prosti stil (subtile genus), sa fokusom na preciznosti bez preteranih jezičkih ornamenata, dominira, ali se tzv. arengama, kao etičko-religioznim obrazloženjem akta, vrlo često ilustruje sav raskoš uzvišenog stila (sublime genus) ne samo u pogledu jezičko-stilskih sredstava (metafora, metonimija, simbola itd.) vec i u pogledu izbora jezičkog idioma.3 To je sasvim razumljivo: buduci da arenga nema užepravni značaj (Stanojevic 1914: 192) i da je pre svega izraz obračanja Tvorcu, elokucija se prilagodava tom tipu diskursa, dok dispozitivni deo akta zbog svoje poslovnopravne težine mora biti konvencionalno, jezički prozirno ustrojen.
Struktura srednjovekovne srpske povelje, prema diplomatičkim uzusima (Stanojevic 1933: 155-203, Solovjev i Mošin 1936: LXX-LXXI), a uz minimalna uopštavanja apstrahovanjem variranja u pogledu inventara i redosleda segmenata, mogla bi se predstaviti na sledeci način: protokol
invokacij a (priziv Božjeg imena, kao civilizacijski i kulturni marker srednjo-vekovnog hrišcanskog sveta)
intitulacij a (nominacija i/ili determinacija adresanta) inskripcija (nominacija i/ili determinacija adresata)
arenga (sakralna motivacija poslovnopravnog čina kroz eksplikaciju normi hrišcanske etike) tekst
ekspozicija (profana motivacija akcije)
dispozicija (propozitivni sadržaj spisa prezentovan kao konsekvenca ekspo-zicije)
eshatokol
koroboracija (zaključna potvrdna formula) aprekacija (priziv blagoslova Božjeg)
sankcija (formulisana kao poena spiritualis ili poena temporalis). svedoci
vreme i mesto potpis i pečat
Izbor segmenata i njihov raspored u diplomatičkim formularima izgradivan je u okrilju retorike od antike do srednjeg veka, tako da inovacije pojedinih srpskih kan-
3 Poznato je da je arenga pisana srpskoslovenskim jezikom, dok u ostalim delovima teksta dominira srpski.
celarija nisu bile poželjne. Bilo kakvo odstupanje od konvencionalnih normi, koje su, kao što se vidi, do XIII veka sasvim stabilizovane, tumačeno je kao nepoznavanje diplomatičke (retoričke) etikecije, a ne kao izraz individualne kreativnosti logoteta ili dijaka. Tako se, na primer, u povelji bana Kulina javljaju sledeči segmenti: (1) invo-kacija (f u ime oca i sna : i stago dha), (2) intitulacija (e banb : bosbnbski kulinb), (3) inskripcija (t[e]be kneže krbvašu : i vbsemb gradamb : dubrovbčamb), (4) dispozicija (prisezaju ... pravy prietelb : byti vamb o[d]b sele : i do veka : pravb goi drbžati sb vami : i pravu : veru : dokola sbmb živb), (5) aprekacija (tako mi bže pomagai : i sie sto evanbgelije), (6) pisar (e radoe diekb banb : pisahb siju : knigu : povelovb banovb), (7) koraboracija (povelovb banovb) i (8) datum (o[d]b rožbst[v]a: hva: tisuka: i sbto : i osmb desetb : i devetb : letb : meseca : avbgusta : u dbvadeseti i devety dnb : usečenie : glave : iovana krbstitela).
3 Čovek kao homo intetionis u komunikaciju ulazi sa odredenom namerom. Verba-lizacijom intencije adresant nastoji, kako Grajs uočava, »sugovornika u nešto uvjeriti, postiči to da se na strani slušaoca proizvede predvideno i stoga očekivano uvjerenje« (Pupovac 1990: 69). Intencija je pokretač komunikacije, ali i stožer što opredeljuje izbor adresantskih strategija koje bi trebalo da posredstvom odgovarajučeg govornog čina dovedu do zadatog cilja - očekivane reakcije adresata.
Tekst starosrpske poslovnopravne isprave predstavlja, pri tom, kompleksan, globalni, odnosno makro govorni čin,4 buduči da se javlja kao sekvenca govornih činova (supčinova) koncentrisanih oko stožernog govornog čina (supračina) kroz koji adresant verbalizuje svoju intenciju, na koju se čitava isprava može svesti. Mada je i supračin izraz konvencionalno eksponirane intencije, konvencionalnost je eksplicirana pre svega kroz supčinove. Tako se, na primer, povelja bana Kulina može tretirati kao kompleks govornih činova homogenizovanih oko govornog supračina zaklinjanja,^ koji istupa kao »centripetalno« jezgro komunikativno specifikujuči dati tekst. Odnos integrisanih prostih govornih činova i diplomatičkih segmenata ove isprave shematski bi se mogao predstaviti na sledeči način:
govorni čin primer	diplomatički segment
priziv imena f u ime oca i sna : i stago dha	invokacija
Gospodnjeg
4	Govorni čin uvek predstavlja kombinaciju performativa kao pokazatelja intencionalnosti ili - kako bi Dž. Serl (1991: 79) rekao - pokazatelja ilokutorne snage, i nosioca propozicionalnog sadržaja, odnosno, po Serlu (1991: 79), pokazatelja iskaznog sadržaja. Tako bi, na primer, u govornom činu prisezaju ... pravy : prijatelb : byti vamb : o[d]b sele i do veka (ban Kulin 1189, Stojanovič 1929: ^ 3) funkciju performativa imala forma 1. l. sg. prezentaprisezaju, dok bi propozicionalni sadržaj, odnosno propozicija bila elementarna rečenica »ban Kulin je prijatelj Dubrovčanima od sada doveka«.
5	Zaklinjanje je, po obaveznosti realizacije propozitivnog sadržaja, hijerarhijski viši stepen obečanja, a performative zaklinjati se, obecavati... Dž. Ostin (1994: 177) svrstava u komisive kod kojih je »cela poenta u tome da se govornik obaveže na odredeni tok radnje«, što je differentia specifica privilegija kao jednog od žanrova poslovnopravne pismenosti.
obecanje e bant: bostntski kulint prisezaju t[e]be	intitulacija
kneže krtvašu : i vtsemt gradamt :	+
dubrovBČamB pravt : prietelt : byti vamt	inskripcija
o[d]t sele : i do veka : i pravt goi drtžati	+
st vami : i pravu : veru : dokola stmt	dispozicija živt ...
preklinjanje tako mi bžepomagai: i sie sto evanbgelije	aprekacija
lociranje	e radoe diekt bant : pisaht siju : knigu :
(hrenetep) povelovt banovt e[d]t režtst[v]a : hva : tisuka : i stto : i osmt desett : i devett : lett : meseca: avtgusta : u dtvadeseti i devety dnt : usečenie : glave : iovana krtstitela
kanikloma
+
datum.
Intitulacija, inskripcija i dispozicija rekcijski su u ovom aktu vezani za odgovarajuci glagol te sa pragmatičkog aspekta predstavljaju celinu. Buduci da se radi o glagolu obecanja koji se uz to javlja u 1. l. sing. prezenta, razumljivo je da ce se ta celina tretirati kao govorni čin obecanja, i to eksplicitni govorni čin obecanja pošto je dat performativni glagol. Ovaj segment isprave ima status govornog supračina buduci da adresant kroz njega eksponira svoju intenciju, te se preko njega dati tekst žanrovski prepoznaje kao privilegija.
Govorni čin u starosrpskoj poslovnopravnoj pismenosti obično je konstituisan kao prosta propozicija (kojom se izražava pre svega ilokucijski sadržaj) sa nultim perfor-mativom. Ilokucijsku snagu, praktično intenciju adresanta, adresat traži pre svega - a u pisanoj komunikaciji i jedino - u propoziciji: o[d] vladuštago dubrov'čkoga kneza i vse opkine županu radosavu i ljubiši poz[d]ravljenije 0 pi[s]nije vaše primismo i razumesmo (XV, Stojanovic 1929: ^ 412). Redi su slučajevi kada se govorni čin svodi na performativ, kao najkarakterističniji indikator ilokucijske snage. To se javlja u formulacijama kojima se regulišu socijalni odnosi i ponašanja, odnosno, kako bi to Ostin (1994: 180-181) rekao, u behabitivima: zato smerno zahvaljujemo vašoi ljubve (XV, Stojanovic 1929: ^ 440). Treci slučaj predstavljao bi kombinaciju performativa i propozicijskog sadržaja: obeštavamb se i davamb veru moju gsp[d]sku da smb prijatelb srbčani opkine dubrovb[č]koi u vsako vr[e]me (XIV, Stojanovic 1929: ^ 142) (up. Pupovac 1990: 136-140, Serl 1991: 77-80).
3.1 Kao performativ u poslovnopravnim spisima javljaju se pre svega glagoli imper-fektivnog vida iz klase verba dicendi: blagoslovljavati, zahvaljevati, kleti se, moliti, obekjavati se, obetovati se, o[d]veštavati, o[d]govarati, o[d]povedati, opomenovati, povelevati, pomenovati, potvrbgjevati, praštati, prisezati, preporučevati, svedočiti, tužiti, uspomenovati.
U svojstvu performativa, dalje, javljaju se i perifrastične glagolske konstrukcije sinsemantičkog glagola dati i odgovarajuceg nominalizovanog izraza (Topolinjska 1982: 36): davati veru, davati vedeti, davati vb / na (s)vedenije, davati (u)znati, davati
u znanbje, davati milostb. Glagolom dati kao sinsemantičkom / semikopulativnom ver-balnom komponentom identifikuje se i pozicija adresanta (on je »davalac«) i njegova intencija (»dajem da bi neko primio«), dok je leksičko jezgro iskazano odgovarajucom nominalnom komponentom (vera, (s)vedenije / vedeti, znanbje / (u)znati, milostb...).'6 Pomerena perspektivizacija - fokusiranje adresata - namece upotrebu odgovarajucih »neperformativnih« glagola znati, vedeti u imperativnoj konstrukciji (da zna gospodstvo ti; da jestb vedomo i sl.), što je treci tip leksikalizacije (a u vezi sa tim i specifične grama-tikalizacije) performativa. Čini se da je razlog postojanja perifrastičnih konstrukcija sa glagolom dati upravo to što ne postoje odgovarajuci performativni glagoli (Radovanovic 1990: 54, Ivic 1995: 181). Glagolskoj konstrukciji dati veru konkurišu uslovno performativni glagoli obekjavati se, obetovati se ali nema potpunog semantičkog poklapanja; naime, propozicija uvedana perifrastičnom konstrukcijom može biti situirana i u prošlost i u buducnost, a ona koja je uvedena ovim performativnim glagolima samo u buducnost. Po odnosu prema vremenu, konstrukciji dati veru bliski su glagoli kleti se, prisezati ali ovim poslednjim kao da se iskazuje veci stepen obavezivanja adresanta.7 Razlog za upotrebu perifrastičnih konstrukcija bez potrebe za stvaranjem / iznalaženjem rešenja u odgovarajucem performativnom glagolu treba svakoko tražiti i u činjenici da je institucio-nalizovana verbalizacija govornog čina vrlo konzervativna (v. Ivic 1995: 181) - dajemb znati i sl. gotovo je ukorenjena formula koja se uporno ponavljala od spisa do spisa. Nije preporučljivo da se u zvaničnom dokumentu jezički inovira, to je praktično agresija na konvenciju, što izaziva podozrenje adresata, nepoverenje prema sadržaju napisanog.
Prethodna dva tipa leksikalizacije performativa (performativni glagoli i perifrastične glagolske konstrukcije sa dati) mogu biti gramatikalizovani: (a) prvim licem singulara prezenta, što bi predstavljalo »klasičnu formu« (Benvenist 1975: 210, Ostin 1994: 67), (b) prvim licem plurala prezenta ako je adresant kolektivitet8 (up. Ostin 1994: 68), i (c) trecim licem singulara prezenta kada glagol kongruira sa titulacijom adresanta:
(a)	stepanb vladislavb milostiju bžiovb kralb srbbski davaju svoju milostbprijatelemb svoimb vlastelomb dubrovbčskimb i vsei obbkine gradskoi i praštaju imb mogoriše čto su davali o[d] žrbnovnice (XIII, Stojanovic 1929: ^ 18);
(b)	my sudie i opbkina dubrovbčbka ... klbnemo se tebe županu radoslavu ... u ga ba i u čbstbni životvorešti krbstb gnb ... da imamo mirb po staromu zakonu (XIII, Stojanovic 1929: m 26);
(c)	kra[l]vbstvo mi daj e vasakomu v i din j e sadinemu i posledbnemu kako dragoje gučeticb z bratiomb i z družbbomb svoiomb drbža carinu kameničku osamb godišb (XIV, Stojanovic 1929: m 176).
6	Konkurentnost formi infinitiva i imenice ne začuduje buduci da »infinitiv pretstavlja stvarno u slovenskem prajeziku skamenjeni oblik dativa glagolske imenice na -tb«, dakle nominalnu kategoriju (Belic 1999: 462-463).
7	Srpski jezik ni danas nema neperifrastični glagolski ekvivalent konstrukciji dati milostb. Kao ekvivalenti perifrastičnih izraza davati vedeti, davati vb / na (s)vedenije, davati (u)znati, davati u znanbje danas se mogu upotrebiti glagoli javljati, objavljivati, obaveštavati, obznanjivati, ili perifrastična konstrukcija dati na znanje u impersonalnoj klauzi daje se na znanje (upotrebljena upravo u cilju anonimizacije agensa).
8	Retki su primeri nos maiesteticuma: mi go[d]nb kralb ostoja milos[t]ju boži0[v] kralb vsoi bosne humskoi zemliprbmorbju i donemb kraje[m]... podrbnju i k tomu dajemo videnje vsakomu komu se dostoi (XV, Stejanevič 1929: m 457).
Napokon, performativ može biti leksikalizovan glagolima (u)znati, vedeti ili perifrastičnim konstrukcijama u kojima se uz kopulu jesbmb kao nominalna komponenta javljaljaju postverbali od ovih glagola (im. znanbje, svedenije; pas. part. prez. vedomo). Pomenuti glagoli i perifraze gramatikalizuju se analitičkim imperativnim konstukcijama, pri čemu se izbor gramatičkog lica i broja prilagodava različitim para-metrima: adresat je konkretno (referencijalno) lice (2. l. sg.) ~ svako (generičko) lice (3. l. sg.); adresat je jedinka (2. l. sg.) ~ kolektivitet (2. l. pl.); a konstrukcija može kongruirati i sa titulacijom adresata, što zahteva 3. l. sg.: da znajete moja bratje miho buna što mi je bilb dlženb vse mi je platilb (XIV, Stojanovic 1929: ^ 75), da e vido[m] vsakomu komu se dostoi kako e voevoda radičb sbn'kovicb da[h] dubrovniku gradu i op'kini vb veke u ple[m]nito selo moe u primoriju na ime lisbcb (XIV, Stojanovic 1929: ^ 135), g[s]ptvo da ti uzna človkb gp[s]tva ti miralija doidepr[e]db nasb na -di-dne sega m[s]ca (XV, Stojanovic 1929: ^ 404), o[d] vbse opkinepribenu dragoševikju poz[d]ravljenbje da znašb jerb vbsi dole pisanni pr[e]db nami daše ti veru (XV, Stojanovic 1929: m 547).
Ukoliko se uporede propozicije uvedene ovim imperativnim konstrukcijama i one uvedene odgovarajucim perifrastičnim konstrukcijama davati vedeti / vb (na) (s)vedenbje, davati (u)znati / u znanbje, postaje potpuno jasno da se radi o konkurentnim, kontekstualno modifikovanim, deklarativnim performativima.9 Sve ove konstrukcije u diplomatici su poznate kaopromulgacija (lat.promulgatio 'objava') (Stanojevic 1914: 230-262), što nedvojbeno svedoči o njihovoj sličnosti. Opredeljenje adresanta za prvu ili drugu vrstu konstrukcija zavisi praktično od perspektivizacije, odnosno njegove potrebe da u prvi plan stavi adresata ili sebe. U tom smislu ove dve grupe performativa čine paradigmu (Topolinska 1982: 39) sastavljenu od dva perspektivizacijski suprotstavljena elementa. Ovakvu paradigmu formira i performativni glagol moliti sa imperativnom konstrukcijom budi ti milostb,1" mada se ona češce javlja u kombinaciji sa performativ-nim glagolom nego sama,11 što je, čini se, svojevrsna reduplikacija performativa.
4 Govorni supčinovi samo upotpunjuju normiranu formu dajuci govornom supračinu službeni okvir, snagu poslovnopravnog akta. Tako je invokacija govorni čin prizivanja imena Gospodnjeg, a u kontekstu poslovnopravnog akta istupa kao marker srednjo-vekovne hrišcanske konvencije po kojoj je sve u znaku »svudaprisutnog hrišcanskog Logosa«. Poslovnopravni akt Božje je delo jer je čovek samo produžena ruka Gospoda - svedoka i garanta isprave.
9	Mada se i bez dodatnih testova ovi deklarativni performativi gramatikalizovani imperativnim konstrukcijama lako razlikuju od imperativa tipa skupite mi tazi dohodakb (XIV, Stojanovic 1929: m 84) i sl. koji predstavljaju propoziciju govornog čina naredenja, saveta, molbe ili nekog sličnog (imperativom se samo signalizira na implicirani performativ), treba samo podsetiti da performativne imperativne konstrukcije uvode odgovarajuci propozitivni sadržaj, dok su imperativi drugog tipa propozicije i to u tekstovima poslovnopravnog sadržaja gotovo po pravilu uvedene performativom moliti.
10	Up. molimo te što si uzelb našemb trbgovce[m] povrati • (XIV, Stojanovic 1929: m 116) ~ budi ti ml[s]tb zapovegbpovratiti i da tei crine vekje ne uzbmu (XV, Stojanovic 1929: m 299).
11	Up. molimo gp[s]tvo vi budi vi ml[s]tb gp[s]tva vi upisati ni i svetovati smeju li naši trbgo[v]ci slobo[d]no s trbzmiprihodi[t] (XIV, Stojanovic 1929: m 194).
U starosrpskoj poslovnopravnoj pismenosti sem invokacije protokolom je obuhvace-no i tituliranje adresanta i adresata. Protokol na taj način ovu pismenost zaodenjuje epistolarnom formom. Impliciranje performativnog glagola podrazumeva da adresant poseduje moc koja uslovljava realizaciju eksplicirane radnje, a to je ujedno i pred-uslov realizacije govornog čina, pa i izdavanja poslovnopravnog akta. Upravo stoga adresant uvek sebe statusno determiniše eksplicirajuci javnu (socijalnu) ulogu kojom je kao učesnik komunikacije zaodenut a buduci da je i adresat po pravilu oslovljen statusnom titulom, čitav govorni čin dobija status javne jezičke komunikacije (up. Škiljan 1998: 31): e knezb veli hlbmbski anbdrei s moimi synbmi županom bogdanomb i sb županomb radoslavomb i sb moimi vlastely ki su zde podbpisani klbnemo se knezu dubrovbčkomu ekovu dlbfinu -i vlastelemb dubrovbčkimb i vsei obkine gradbskoi : (XIII Stojanovic 1929: ^ 8), ml[s]tiju bžijeju g[d]nb srbbljemb despot stefanb knezu i vlastele[m] i vbsoi opkine gra[d] dubrovnika (XV Stojanovic 1929: ^ 210).
Predstavljajuci se kao ban, despot, kralj, car i sl. adresant daje sebi za pravo da jednu manjeviše svakodnevnu jezičku konstrukciju obznani kao poslovnopravni akt garantujuci njegovu perlokutornu snagu.12 Statusnom determinacijom eksplicitno je zadovoljen i »uslov pripremanja« kao jedan od uslova prikladnosti (felicity conditions) po kojem »osoba koja izvodi govorni čin [mora biti] ovlašcena da to čini« (Kristal 1988: 269).
Dok protokol istupa kao signal »koji usmerava komunikaciju, koji priprema reci-pijenta na odredene komunikacijske oblike« (Glovacki - Bernardi 1989: 55) delujuci kataforički, eshatokol kao završnica poslovnopravnog akta funkcioniše anaforički. Svim elementima eshatokola, bez obzira da li se radilo o koraboraciji, sankciji ili hro-notopskom lociranju, anaforski se zaključuje jedan izrazito konvencionalno ustrojen diskursni odlivak: i kako hokemo sie vse shraniti : čto se piše u siei kletve : tako da nasb bb sbhrani na semb svete i u budukemb : (XIII Stojanovic 1929: ^ 14), pisano pod bobovcemb o[d] rošt[d]va sina bži letb .čtoe. leto msCa pervara .0. dnb (XIV Stojanovic 1929: m 81).
Literatura
Belič, Aleksandar, 1999: Istorija srpskog jezika. Fonetika. Reči sa deklinacijom. Reči sa konjuga-
cijom. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Benvenist, Emil, 1975: Problemi opšte lingvistike. Beograd: Nolit.
Dijk van, Teun A. 1972: Some Aspects of Text Grammars. A Study in Theoretical Lingvistics
and Poetics. Paris: Mouton. Eko, Umberto, 1973: Kultura. Informacija. Komunikacija, Beograd: Nolit. Enciklopedija: Opca Enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda, Zagreb. Glovacki - Bernardi, Zrinjka 1989: Opočetku i završetku teksta. SOL 8, 55-66. Ivič, Milka, 1995: O zelenom konju. Novi lingvistički ogledi. Beograd: Biblioteka XX vek. Kristal, Dejvid, 1988: Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Beograd: Nolit. — 1995: Kembrička enciklopedija jezika. Beograd: Nolit. Ostin, Džon, 1994: Kako delovati rečima. Novi Sad: Matica srpska.
12 Sintaksička konstrukcija obecavam ti da cu ..., na primer, mogla se i može se javiti bilo gde i bilo kada. Pisano oblikovanje tog govornog čina, medutim, podrazumeva institucionalnu sredenost socilnog konteksta u kojem nastaje - ubi societas, ibi ius.
Pupovac, Milorad, 1990: Jezik i djelovanje. Zagreb: Biblioteka časopisa »Pitanja«. Radovanovič, Milorad, 1986: Sociolingvistika. Novi Sad: Kniževna zajednica Novog Sada - Dnevnik.
—1990: Spisi iz sintakse i semantike. Sremski Karlovci - Novi Sad: Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovica - Dobra vest. — 1997: Spisi iz kontekstualne lingvistike. Sremski Karlovci - Novi Sad: Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovica. Rečnik 1986: Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. Serl, Džon, 1991: Govorni činovi. Beograd: Nolit.
Solovjev, Aleksandar; Mošin, Vladimir, 1936: Grčke povelje srpskih vladara. Izdanje tekstova,
prevod i komentar. Beograd: SKZ. Stanojevič, Stanoje, 1912: Studije o srpskoj diplomatici. Beograd: Glas SKA, XC, 68-113; 1913: Glas SKA, XCII, 110-209; 1914: Glas SKA, XCIV, 192-262; 1920: Glas SKA, XCVI, 1-74; 1922: Glas SKA, C, 1-48; 1923: Glas SKA, CVI, 1-96; 1928: Glas SKA, CXXXII, 29-57; 1933: Glas SKA, CLVII, 155-203. Stojanovič, Ljubomir 1929: Stare srpske povelje i pisma. Knjiga I. Prvi deo. Beograd - Sremski Karlovci.
Škiljan, Dubravko, 1998: Javni jezik. Beograd: Biblioteka XX vek.
Topolinska, Zuzana, 1982: Perifrastični predikatski izrazi na meduslovenskim relacijama.
Beograd: Južnoslovenski filolog, XXXVIII, 35-49. Viskovič, Nikola 1989: Jezik prava. Zagreb: Naprijed.
Povzetek
Starosrbska poslovnopravna pismenost kot retorični fenomen
V pričujočem prispevku avtor obravnava tekstualno strukturo oz. razporeditev vsebin v starih srbskih srednjeveških poslovnopravnih aktih, ki so jih spisali v srednjeveških uradnih pisarnah fevdalnih vladarjev Srbije, Bosne, Dubrovnika in Svete gore (Atos na Halkidiki) v obdobju od XII. do sredine XV. stol. Poslovnopravno pismenost avtor obravnava kot retorični fenomen v katerem so bili po eni strani združeni srednjoveški diplomatični formularji kot izrazi delegirane volje evropskega kulturno-civilizacijskega kroga, in po drugi strani konkretne intence adresantov.
Summary
Old-Serbian Business-Legal Literature as a Rhetorical Phenomenon
This paper studies the textual organization of old Serbian business and legal documents widely used in offices of Mediaeval Serbia, Bosnia, Dubrovnik and Athos, from the end of the 12th century to the middle of the 15th century. The language used in these documents is seen as a segment of »public language« realised within mediaeval rhetoric. It is the result of a pragmatic compromise between diplomatic conventions defined by strict norms on the one hand and a multitude of possible intentions of a speaker or a writer on the other.