Jugoslovjenska žetva.
Običaji i obredi s uporedbama.
Ivo T. Franić   —  Zagreb.
Seljak je bogobojazan, ali i
praznovjeran Ako i primi novo,
s nepovjerenjem dijeli se od sta-
roga. U stalnoj borbi za opsta-
nak, vječno razapet između stra-
ha i nade, on i u kršćanstvu stva-
ra zasebnu religiju. Izbrisavši
imena bogova, u novu vjeru une-
sao je bezimene demone. A gdje
je samo mogao, funkcije starih
bogova prenesao je na kršćanske
svece (sv. Ilija, sv. Petar, Blaž,
Vid, Ivan Krstitelj, Đurađ, Bo-
žić, Uskrs itd.).
Za zemljoradnika važi nje-
gov agrarni kalendar, koji se,
stvarno uzevši, nije ni danas iz-
mijenio od poganske pradobe. Svi
narodi sačuvali su kult sunca i s
njegovom zimskom solisticijom
povezali (25 XII) začetak nove
agrarne godine. Rim je dugo, i
poslije kršćanstva, sačuvao veliki
praznik »dies natalis soliš
in vic t i«. Perzija slavila je na
taj dan rođendan »Mi th ras a« u
pećini, a Feničani »Melkarta«.
Egipat rođenje Ozirisov o, a Grci D i o n i z o v o zadržali su za
6 januar. Kršćanstvo uskladilo je rođenje Isusa s rimskim praznova-
njem. Tog dana su i Germani slavili svoj »J u 1«. Slavensku slavu pre-
krile su antičke i kršćanske koprene. Znademo da su slavili, ali ne
znamo šta.
Na 25 decembra sunce počinje da raste, pošto je 24 XII imalo
najkraći dan. Rast napreduje do 24 juna (Ivanjdan), kada dosegne
(Ijetneg solisticija) svoj maksimum. Od 25 VI počinje silaženje, da
24 XII završi svoj hod s minimumom trajanja dana. S tim u vezi ras-
Ivo T. Franić.
264 Ivo T. Franić — Zagreb:
poređeni su i agrarni obredi i narodni običaji, s jasnim magičnim
primjesama.
Oko Ivanjdana počinje žetva godišnjeg napora i spremanje uroda.
Nije ni čudo onda, da je ona spojena s pjevanjem, igrankama, goz-
bama i veseljem.
Žetva se dijeli u 3 povezana, no, uistinu, zasebna posla:
1. sama žetva: rezanje klasova srpom ili kosom;
2. vezanje u snopove i nalaganje u kamare, stogove ili
plastove;
3. vršenje: odvajanje zrna od slame i čišćenje od pljeve.
U narodnim običajima i obredima koji su povezani uz ove poslove
izbija nekoliko jasnih primjesa i utjecaja:
a) svečovječanskih koji dosižu postankom u preistoriju i
zajednički su svima ili većini naroda; b) antike, grčke i rimske;
c) praslovjenskih poganskih; d) kršćanskih kojima je zamijenila ili
preodjenula poganske ostatke nova vjera; e) okolnih susjeda,
koji su neposredno ili migracijom namitali svoje; f) napokon preostaci
naroda koje su naši preci zatekli u današnjim nastanbama
i s njima se, u toku vremena, amalgamisali.
Prvoga dana ide se žeti poslije izlaska sunca, a kući se vraćaju
prije no što sunce zađe.^ Oko Đevđelije to tumače: »da bi hl e bac
bio beo kao sunc e«." Vrijeme za žetvu nije svagdje isto. U Lo-
boru svaka strn koja nije pred Petrovom (29 VI) požeta mora se na
petrovski post zažeti.^ U Poljicama »taj in« (vrijeme) za žetvu pšenice
jest nedjelja dana pred sv. Ilijom (13 VII). Na Ilijino obično se poveže
u snopove.* Tamo pjevaju:
Žetvu žela moba Todorova
Na Iliju i na Mandalinu.
Ali Ile Mandl govorija:
»Savij, Mande, niz oblake trake,
A ja oću munje i gromove.
Da pobijem mobe Todorove.«'
Ozimica žanje se u Poljicama poslije pšenice.* U srezu Omoljskom
počinje oko sv. Prokopija (21 VII), oteže se do poslije sv. Ilije (2 VIII),
a često i do Preobraženja (19 VIII).^ U srezu boljevačkom započinju
odmah po Petrovdanu (29 VII) i traje do sv. Ilije (2 VIII).» Oko Đev-
đelije žetva počinje rano. Još u mjesecu maju. Počimu s ječmom, na-
stavljaju s raži i ovsem, da na koncu požanju pšenicu i urov. Bijelo
proso žanju istom u mjesecu julu. Ko žanje i poslije Petrovdana, ismje-
havaju ga.'
Od pradavnih vremena u Evropi se želo srpom i kosom.* Srp je
stariji i dokazan već u starijoj brončanoj dobi. Najmanje od II tisuć-
ljeća prije Krista." U zasutome koritu staroga toka Drave kod Tor-
čeca, sjeverno od Koprivnice, našao sam jedan srp iz mjedi," a drugi
iz željeza (rimsko doba). Naziv je indoevropski (grčki ći^Jtt], lat. sarpere,
sarpo, ir. serr., lat.: sirpe, sthn. s a r f, stsl. Sr^pt, finski sirp, sirppi."
U srednjoj Evropi kosa je mnogo mlađa od srpa. Niederle ju meće u
Jugoslovjenska žetva.
265
kasno latensko ili rimsko doba." Naziv »kosa« — kositi izraz je
sveslovjenski. Od Slovjena unišao je u novogrčki jezik (xooiâ), albanski
(kose) i madžarski (kasza).
U Poljicama su od starina žetelice žele žito srpom. Tek u novije
doba ga i kose s »napravljenom koso m« (metne se na kosu
željezna šipka, koja dijeli pšenicu da se ne »mrtovlasa«)." U Otoku
ljetina se kosi, ako
je rana i uspravna,
a žanje, ako je uleg-
nula. Ko ima dosta
radnika, taj požanje
i žito i ječam, a zob
se pokosi." U sre-
zu Omoljskome ži-
to žanju srpom, a
negdje se i kosi;
naročito ječam i
ovas.^^ U Đevđelij-
skoj kazi žanje se
jedino srpom."
Pračovječanska
je vjera u demone
i nastojanje da
ih   se   primjerom
magičnih sredstava sklone na službu čovjeku u korist, a one štetne
da se umilostivi ili u škodljivom dejstvu spriječi. Zato su bili propisani
izvjesni običaji i obredi. Jedni sa zadaćom prosidbenom, (ovi su obično
primjenjivani prije dotičnog važnog posla), ili zahvalnom, kad je posao
već srećno završen. I stari Slovjeni obraćali su se bogovima i demonima
koji su gospodarili s prirodnim silama koje su dolazile u obzir. Ü
prvome redu suncu, kao najvažnijem gospodarskom činiocu. No u tim
običajima imade već toliko stranih utjecaja (grčkih, rimskih, german-
skih i orijentalnih, pa mjesnih varijacija, kršćanstva s novim kalendarom
svetaca itd.) da se iskonska slovjenska jezgra ne da rekonstruisati."
Ali je sigurno da ona postoji amalgamisana u utjecajima, no sa duhom
slovjenskim i mistikom našom.
Žetva je, prirodno, vrlo važan događaj u agrarnom životu seljačkog
naroda. Pa nije nikakovo čudo, da je isprepletena brojnim narodnim
običajima i obredima. Već Ibn Rosteh'* zapisao je o starim Slovjenima
poganskog perioda, da su pred žetvu uzimali u šaku prosina zrna i,
uzdignuvši pogled k nebu, govorili: »Gospode, ti koji si nas
opskrbio hranom, daj nam je i danas u obilju!« U Šuš
njevu gelu i Čakovcu i danas, prije no što se late posla, kažu: »p o-
mozi Bože i Majka Božja, da bi rodilo i da bi ga bilo
sto vagon a«."
Na mnogim mjestima prvi snop požanje i poveže višestruko do-
maćina. Ovoga ustoboči, dok drugi snopovi ostanu ležati.^" U Đevđe-
Žeteoci žanju.   Borje, srez Ivanec.
266 i
Ivo T. Franić — Zagreb:
Žetelac i žetelica. Slaganje rukoveti. Borje, srez Ivanec.
lijskoj kazi, kada se prvi puta zažnije, bilo sirovo ili suho, mora se
odmah vezati jedan snopić — snopče — »niva da se ža-
ra d u v e«. Kada domaćin ili domaćica donese ručak, najmlađi »žitvar«
(žeteoc) uspravi ono snopče pred domaćinom ili kime bilo, razapne
preko klasja neku maramu i kaže mu: »ajarlija b i r i k j e t'« Do-
tični baci na to nekoliko metalnih novaca na maramu. To nazivaju
»snop ispra-
u V a j n e«. To čine
i drugim ukućani-
ma, ako iziđu na
njivu. A ako je nji-
va pokraj puta, či-
ne to svakome
znancu koji naiđe,
a on baca metalni-
ke u maramu.^'
U Otoku, čim
se ujutro dođe na
njivu, načupa se ži-
ta ili ječma i pletu
užeta.^^ A plete se
poput konopa od
krova i zametne od
tri struke.Uža ne
pletu djevojke, već žene.^* U srezu boljevačkom užeta prave muškarci.
Užeta se broje na krstove. Svaki krst treba 17 užeta.^^
Na Kosovom polju, kada počnu prvoga dana žnjeti, okrenu ruke
iza sebe i odrežu srpom tri klasa sa strnikama; zadjenu ih odostraga
za pojas »da ih ne boli polovina« (krsta).^° Taj običaj vlada i
u Bosni.Oko Đevđelije prva se rukovijet pojasom zaveže oko polo-
vine, da ne bi žeteoca zabolila krsta i slabine, dok žanje. To klasje
svaki žeteoc ponese uveče svojoj kući i objesi ga, da stoj i.^'
Žanje se na rukovijeti (koliko se može jednom rukom uzeti). U
Poljicama rukovijeti meću na »stav ć«.^-' U Otoku, gdje kose, za
koscem ide žena koja »rukovjeta« (srpom skuplja otkose na male
rukovijeti). Otkos ima đa pada na žito koje stoji, a zob na zemlju.^*
U Đevđeliji po dvije rukovijeti, metnute na jedno mjesto, čine »p u-
iog«.^' »»Stave« i »pulozi« vežu se u snopove. Ako se koja žetelica
mijenja na tabU, ne smije joj se u Šušnjevu selu i Čakovcu dati svoj
srp u ruke, da s njim dalje žanje, već ga se baci na zemlju, a ona ga
podigne i onda žanje, da se onaj »ki te izminja ne umori i ne
p o r i ž e«.^"
Snopovi slažu se u »granice« ili »devetake« (ođ 9 snopoya);^^ u
Donjim Poljicama zovu ih »k 1 a d n j e«.^^ U Otoku, obično, predvečer
»s n a š a j u« snopove i slažu ih u »devetake« ili u »krstov e« od
17 snopova. Slaže se i jedan i drugi tako, da polože jedan snop, a
klasje mu zaklope s klasom drugoga snopa u istome redu. Na ova
Jugoslovjenska žetva.
2671
dva, ali unakrst, me-
tnu druga dva, i ta-
ko redom uvijek 2
do 2 i unakrst. Po-
slednjim, kojega me-
tnu u sredinu, »z a-
k 1 o p e«. Po broju
krstova računaju ko-
liko će, otprilike, bi-
ti vreća hrane. Ako
je snoplje teško, bi-
će »platno« (isplati-
će se).
U Varošu »kr-
stak« ima 17 ili 21
snop. Krstak se odo
zgor »o b a t k o m«
(štap debeo kao prst,
dugačak do 2 metra,
dolje zaoštren) »p r i-
b o d e«.^" U srezu
Omoljskome slažu u
»p e t i n j e«, a posle
u »k r s t i n j e« od
po 13 snopova.^' U
srezu boljevačkome
»petinje« imaju če-
sto i po sedam sno-
pova, a »krstinje« po
petnaest. Na njivi
se čitavi dan ori pjesma i veselje.
Kao što oranje i sjetva, tako je i žetva u starih Slovjena imala
brojne običaje nabožnog značenja, pune molitava, žrtava ili magičnih
obreda i zaklinjanja, od kojih su se sačuvali samo okljaštreni preostaci
u svih slovjenskih ogranaka. Bilo je i žrtava, pa i krvnih.''"
Kada žetelice svrše jednu tablu u Otoku, zagrle se i vraćaju otkuda
su i počele, pjevajući:
Slaganje krštaka.
Na kraj, na kraj, mobo moja,
Ladole milo, oj, lado, oj!
Na kraju je ladna voda.
Ladole mile, oj, lado, oj!
Ladna voda, mlad vojvoda,
Ladole mile, oj, lado, oj!
U Šušnjevu selu i u Čakovcu propisan je i jelovnik za taj dan:
ujutro jedu »rizance«, začinjenu palentu, »palentu i m liko«;
o podne dobivaju dva jela. Jelo im se donosi na njivu u košari na
glavi. U košari su lonci s jelom, žlice, hljeb i zdjela. A sve je pokriveno
s bijelim ubrusom. Svi jedu iz jedne zdjele, no svaki ima svoju žlicu.
Ako nema dovoljno žlica, onda se dvoje od domaćih izmjenjuju. Što
ostane od prvoga jela, dade se psu, ili istrese na njivu.
268;
Ivo T. Franić — Zagreb:
Kako žetveni obredi nisu prosidbeni, već zahvalni, to su i žrtve i
glavne svečanosti zadržane za konac žetve. U Crnoj Gori najmlađa
žetelica zadnjeg dana žetve isplete od pšeničnih klasova »desarku«
koja se čuva 1—3 godine, obješena na čardaku. A ispletena je tako
vješto, da se sama nikada ne pokvari.'^ U Pečenjevcu i selima oko
Leskovca na kraju žetve mlađarija isplete od naročite gomilice pre-
ostaloga žita (osobito pšenice) tzv. »božju bradu«. Tu kitu iz
klasja povezu crvenim koncem, zakite raznim cvijećem i nose doma-
ćinovoj kući. Ovdje se pohrani pod strehom gdje čeka do sjetve slije-
deće godine. Tada je skinu, orune nešto od zmja i ovo najprvo posiju.
Mnogi opet s tom »božjom bradom« okite stožer na gumnu.'*
U obližnjem selu Brejanovcu spremaju »božju bradu« u hambar
za žito, gdje ostaje čitave godine.^^ I u Bugarskoj kod žetve prvi ili
poslednji rukovijet klasova žrtvuju sv. Blažu ili poljskom demonu.*'
Kod Bjelorusa, mjestimično, donesu prvi snop žita kući i postave ga
u sobi pred ikonom." U penzenskoj i simbirskoj guberniji, kada povezu
poslednji snop, obuku na njega sarafan, a odozgo mu metnu kapu
»kokošnik«. Na to ga, uz pjesmu, odnesu u dvor gospodarev, gde
se žeteoci počaste.'^ U Češkoj prvi požnjeveni snop zovu »ded«, kojega
žeteoci, isto tako pjevajući, odnose kući gospodarevoj.'* I u Nje-
amčkoj se načini iz poslednjeg klasja napravljenog snopa lutka.'" U Ha-
liczu spreme tri klasa iz prvog podvoza žita."
SI. 1. Žetelački vijenci i krune. Zbirka Etnografskoga muzeja Zagreb.
Jugoslovjenska žetva. 269
U Otoku, kada moba dožanje, i vezač sveže i zadnji snop, uspravi
ga okomice na zemlju, i svi pozabadaju u njega svoje srpove. Vezač
klekne, a ostali s njime oko snopa i mole »Pozdrav Gospi«. Kada
ustanu, najstarija žena proturi ruku kroz snop sve do tla i zagrabi
zemlje. Ovu zemlju uveze se u maramu i čuva kao lijek od maternice
(malo od nje raskvase pa napajaju bolesnika). Kad se dokučilo zemlje,
izvlače klas iz strnike, i pletu vijenac, pjevajući:
Diva Oliva žito dožela
2ito dožela, tri vinca isplela.
Žitom ji splela, vinom zalila.
Prvog je splela žita pšenice,
Drugog je splela vina lozice.
Trećeg je splela zdravlja i veselja.
Koji je splela žita pšenice.
Onaj nosite u naše polje,
Ne bi 1 nam polje rodilo bolje
Koji je splela zdravlja, veselja,
Otaj nosite u naše selo.
Da nam je selo zdravo, veselo!
Kada vijenac dopletu, odrežu roj te s tkanice i svezu vijenac, pa*
idu kući na »d o ž e o n i c u« (večeru) uz pjesmu.
Sunašce se lugom kralo
Ladole mile! Oj, lade, oj!*
To ne bilo jarko sunce.
Već to bio brat i seka.
Seka bratu poručuje:
»Dojd do mene, moj brajine!«
»Ne mogu — ti, seko, dojti.
Dok ne rodi vrba grožđem,
Suvi javor jabukama.
Bili pelin bundivama.
Mudra bila mlada seka,
Kitila je vrbu grožđem,
Suvi javor jabukama.
Bili pelin bundivama.^"
U Loboru, kada se dožanje poslednji snop, baci se u vis i kaže:
»Bog dej tako visoku pogaču!« Potom ispletu vijenac iz
klasja i poljskoga cvijeća. Djevojka, koju smatraju najljepšom, mora
donijeti na njivu svetačno odijelo, na glavu joj postave vijenac kojega
nosi domaćinovoj kući. Uz nju ide jedan mladi dječak s kiticom za
škrljakom. Oko njih se okupe ostale žetelice i čitavim putem pjevaju:
Dime idime, Boga molime.
Boga zmožnoga, sunca oštroga,
Je 1 so nam doma visoka gospoda.
Nosimo dar, pšeničen venčec.
Bodo nam dali forent prezenta.
Lepe zafaljujeme mi žnalice,
In onda ista, ka ga je rihtala,
I mi si skupa lepe falime.
Vijenac kod kuće preda gospodaru, a on dade djevojci i dječaku
po koji srebrni novac (sekser), a svima pred kuću donese vina, da na
dvorištu piju prije no što uniđu pod krov^° na večeru.
U Slišanima, kad je žetva na izmaku, i ostane nepožnjevena samo
jedna rukovijet, žeteoci to vlače razdvoje i u njih zabiju svoje srpove.
Po tome tu kitu iščupaju skupa sa srpovima, pa ih jedna žetelica od-
nese u hambar, gdje čeka dogodišnje prvo sijanje."" U Ozrimu, okolina
Ponavlja se iza svakog retka.
270 Ivo T. Franić — Zagreb:
Peći, povezu »brad u« crvenim koncem. Onda svi žeteoci pođu oko
»brade« s desna na lijevo, kako se sije, — i obiđu je triputa. Po tome
jedan od žetelaca priđe i poveže sve srpove sa slamom, pa pošto i on
obiđe za njima triputa, baci ih prema suncu i vrača: čije se sapište
okrene od čovjeka, umrijeće ove godine; a koje se sapište okrene prema
njemu, — ostaće.'" I u Đakovu u Slavoniji na dan »dožetve« pletu
ženske pšenični vijenac koji metnu domaćini ili najstarijem žeteocu na
glavu, koji će, kada dođe kući, uz svirku gajdaša i pjevanje, objesiti
u kući o klin.'" U Ukrajini, Podoliji i Voliniji, kada načine poslednji
snop, uz pjesmu spletu vijenac i metnu ga lijepoj djevojci na glavu,
koja će taj snop predati gospodaru i pozdraviti ga, da je žetva svršena.'"
U mnogim krajevima pletu se trougaoni i četvrtasti vjenčići iz pše-
ničnog klasja koji se drže pred ikonama." U Skopskoj Crnoj Gori zovu
ih »1 e s a r k a m a« i pletu ih od crvenke - pšenice." Ovaj način raširen
je svuda po Evropi. U Francuskoj ga krste: »bou que t de b 1 é«. U
Sibinju objese ga u crkvi, u Zuriškom kantonu pred Kristovo raspeće.*"
U Marčanima, sreza čazmanskog, savske banovine, ostavi se jedna ru
kovijet klasja nepožnjevena. Ove požanje najstarija žena i odabere
najbolje klasove iz kojih jedna žetelica isplete »vijenac«. Uplete
se u njega i bijelog cvijeća »Ivančice«. Ona koja je splela vijenac
nosi ga na glavi, praćena od svih žetelica i kod kuće metne vijenac na
glavu domaćini ili domaćici (već koga prvo susrete). Kod ulaza u dvo-
rište posiplju je žitom. Vijenac se spremi u sobu i čuva do Tri Kralja,
a žeteoce se počasti. Kada svećenik ide blagoslivljati kuće, blagoslovi i
ovaj vijenac. Zrnje se iz njega izvadi prije proljetnog sijanja i metne
u vreću sjemena iz kojega će se sijati.  Sjeme iz žetelačkog vijenca
najprvo se posije.'^ U Srijemu žetelački vijenac vjesi do Matijeva, a
onda se njegovo zrnje posveti u crkvi i primiješa ostalome sjemenu.
U srezu boljevačkome na sredini njive ostane uvijek nekoliko strukova
nepožnjevenih. Njih zovu »božja brada«. Jedna od djevojaka po-
veže ove strukove i okiti ih cvijećem. Kada se požnje čitava njiva, pa
kada se uveče pođe kući, onih se nekoliko strukova iščupa iz zemlje
zajedno sa žilama i ponese kući. Tu ih domaćina ili domaćica lijepo
splete i pohrani na suhome mjestu. Kada u jesen ili na proljeće počnu
sijati pšenicu, domaćina uzme one strukove, oruni ih i pomiješa im
zrnje s onom pšenicom koju je namijenio za sijanje, da bi se »žito
rađalo čisto i bez glavnice, i da bi bolje rodil o«.*'
U Kragujevačkim selima ostave na njivi tzv. »mladu« (jer je
mlada nekada imala »smiljevac« kao vjenčanu kapu, nakićenu paunovim
i puranovim perjem, smiljem i drugim cvijećem). To je bilo nekoliko
ostavljenih klasova iz kojih se načinilo' kao »smiljevac« ili kao
»trak u« i okitili raznim šarenim cvijećem. To bi se ostavilo na nji-
vama, da ptice pozoblju zrnje.** U Hercegovini žito svuda obžanju,
samo nasred njive ostave nešto klasja, koje nikada ne diraju, »z a
ptičice božj e«.** U Krnjiću u Bosni ostave na svakoj njivi po tri
rukovijeti ovsa (prosa) — nekih 50 strukova — jedan u sredini, a u
dva ugla svagdje po jedan iz istog uzroka.** Prije žetve u Bosni kuće-
domaćina meće jednu rukovijet klasja pod krov.*^ U srezu fočanskom
Jugoslovjenska žetva. 271
ostavlja se rukovijet klasja nepožnjeveno u polju »za hranu pti-
cama božjima«.*" Na Popovom Polju ostavljaju neotkinut jedan
klip kukuruza na stabljici kao »dar zemlji« što je pustila da je
kukuruz tako uspio.*^ Na ostrvu Menu, u Istočnom moru, kada se ovas
požanje, baci se jedan snop na njivu s riječima: »ovo je za J e d :i
(boga Odina)! To neka njegovi konji na Badnje veče po-
zobaju«." Oko Knina u Dalmaciji zadnji se snop »dovršak« spali
na vatri od smrekovih grančica. Oko vatre igraju neoženjeni." Oko
Đevđelije ostavlja se na zadnjoj njivi »na dedu Gospod brada«,
ili »b o ž j a b r a d i č k a« t. j. pusti se jedan kvadratni metar žita ne-
požnjeveno. Čim se ostavi brada, svaki žetelac baca svoj srp u zrak,
govoreći : »U d gudina sus zdrave; du gudina živi i zdra-
vi da bidme!« — »Gos pu d povikje da dade. Nije na
nego sus torbička, on na nas sus vrejčička !«"
Poslije okončane žetve u Otoku daju najbolju večeru u mobi »d o-
ž e o n i c u«;*** u srezu boljevačkom »večeru«;*" oko Đevđelije »žitvar-
sku večeru« ili »krčmu« t. j. posljednju večeru radi žetve
(žnijanja).*'
II.
Ako se kani odmah vršiti, žito se vozi kući i slaže u »k a m a r e«,
»plastove« ili »stogove«. Žito se mlati cijepovima ili vrši na
»gumnu« (»guvnu«, »armanu«) konjima, ili s volovima. Vrši se ga-
ženjem kopita, odnosno papaka, ili oko Đevđelije pomoću »dikaj ne«.
(Dvije 7—8 cm debele daske, združene, a na prednjoj strani povijene
kao saonice, podešene za sklizanje. S gornje strane jedno naročito drvo
utvrđuje jednu dasku uz drugu. Na ovo su pričvršćena užeta s jar-
movima, da bi se »d i k a j n e« vukle. Odozdo daske dikajne načičkane
su kremenjem i noževima testerastih sječiva, pa kada klizi po »vrahu«
[rasturenom snoplju], a čovjek, na njoj sjedi, ona stabljike drobi ili
siječe."") U Bugara susreće se i brana za vršidbu koja plazi na četiri
grede koje su usječene."' Osamljen je vršidbeni kamen u Pirdopskom,
selo Celopeč.^'^ Zanimivi su valjci za vršenje iz kamena ili iz drveta, s
utesanim udubinama ili zabijenim željeznim klinovima."'
»Gumno« ili »a r m a n« mora se prije vršidbe uvijek pročistiti,
ugnjesti. U Otoku kažu gumno se mora prethodno »u d i 1 a t i« (očistiti
od trave) i »utambati«, da bude ravno kao tepsija."* U Otoku to
rade tako: ukopa se u zemlju »stožer« (okrugao stupac). Za njega se
veže »j e d e k« (uže). — Na kraju jedeka nalazi se željezna ili drvena
kvaka. Na konje se meće »ogrije«, a za ogrije zakvači se kvaka.
Konji se nagone oko stožera, dok se jedek ne namota. Onda se okrenu
na obratnu stranu. Tako se radi, dok se gumno ne »u t a m b a«. Po
tome ga ravnaju motikama i gvozdenom lopatom i »sadilavaju s
d i 1 a č o m«. Gumno se »sadil a« »k o s i c o m«. (Kosica je stopu du-
gačka, a dva prsta široka; dolje je oštar brid, a gore su leda, u sredini
leđa su ušice za držak.) U Primorju i Dalmaciji ima gumna popločanih
i s kamenom."'
272
Ivo T. Franić — Zagreb:
SI. 2. Gumno ili arman.
Foto Etnografski muzej u Zagrebu.
Kada se mlati cijepovima, pet do šest ljudi udara »cijepovima«
(mlatovima) naizmjence, t. j. u dva reda (dok jedna strana udara, druga
čeka) po klasju od kraja gumna pa prema stožeru. U Poljicama kažu
»uzimati k 1 a s«."" Omlaćena struga goni se, dok se redom ne
stjera u rupu od stožine, gdje se još malo bolje prižme cijepovima.
Ostalo klasje na kraju se ovrsi i s konjima. Mlaćena slama ne kida se
kao vršena i upotrebljavaju je za pokrivanje krovova.
»Vršaj« — »vrah« — »v r a« (80—100 snopova, koliko se od-
jednom može da izvrši) nalaže se ovako: najprvo se s kamare uzme
najbolji snop i metne na vršaj. Zatim se nasađuju ostali snopovi (raz-
vezani); no uvijek tako, da klasje dođe prema gore, a strnika dolje.
Kad će početi da vrši, domaćina skine i onaj snop sa stožera, odriješi ga
i baci odozgora na vršaj. Općenito je pravilo: i dok se vršaj vrši, i dok
se žito veje, niko ne smije na gumnu (armanu, guvnu) da pije vode
»da ne bi udarila kiša i pokisnuo vršaj«."" Na guvnu ne
dozvoljavaju ni da se jede hljeb.°"
Konji se prežu za vršidbu tako, da im grive, po mogućnosti, budu
okrenute prema unutra. Uže je vezano za stožer, a na kraju užeta nalazi
se kuka, kojom se zakvače konji za ogrije. Na svakom ogrlju nalazi sc
petlja. Počinje se s obale (s kraja) i tjera prema stožeru (sredini). Kada
se uže oko stožera omota do kraja, konji se okrenu, i sada idu od
stožera prema obali gumna (prema kraju). Ujutro, dok je vršaj još
čitav, obrće se vilama; u podne, kada se slamke ositne na 10—15 cm
dužine, s grabljama, a poslije, kada se slama sasma isitni i žito padne
tlolje, obrnjuje se drvenom lopatom, da se izgruje i da na njemu ne
Jugoslovjenska žetva.
273;
SI. 3. Valjak za vršenje po Hristi Vakarelskom. Sofia.
ostane ništa do ko-
šuljice.'*' U Poljica-
ma, kad se izažme
klas, prva slama is-
pliva na površinu,
splavi se s grabi ja-
ma, a s vilama baci
u pojatu. Dok se va-
di slama, konji se
hrane."" U Otoku,
kada spreme slamu,
čiste vršaj od čiste
slame ili »tari«. Kada
ga očiste »p r o r o-
guljaju ga« t. j. od obale (kraja) grabljama ili drvenim lopatama ga
izdižu na stupac. Zupcima grabalja prave brazde u vršaj u, pa kada ga
izroguljaju, izgleda kao da je pooran. Onda opet uvode konje da dalje
stupaju. Kada konje izvedu, zgrecaju grabljama »tar« (isprebijanu slamu)
i to od stožera na obalu. Vržaj se zgrne na stožer."" U Lužnici i Nišavi,
kada dođe na red da se na vršaju zrno »s r e v a« k stožeru, pa da se
vije, domačina, ili jedan od vršaca presiječe s lopatom gumno na četiri
strane, od kraja u pravcu stožera, da se tako na gumnu dobije krst."'
U srezu boljevačkom onaj koji pravi krst ide od zapada k istoku i od
sjevera k jugu i govori: »Vo imja Oca, i Sina i Svjatago Du-
ha. Neka tako bude!« A pravi krst zato, da bi se i dogodine
krstile krstine na njivi, i da Bog blagoslovi ra d."- Poslije toga
počnu svi radnici s grabljama i lopatama da guraju žito k stožeru »n a
k u p« (na gomilu). — U đevđelijskoj kazi vršaj beru u obliku groba
u smjeru zapad—istok, da bi ga se mogla vijati, duvao jug ili sjever.""
Danas več, skoro
općenito, vrše strojem,
bilo na pogon s konj-
skom snagom, bilo tje-
ran »V a t r e n k o m«
(lokomobilom). Ovo
sretstvo izmjerilo je i
opisane načine, koji su
sve do najnovijeg vre-
mena bili uobičajeni u
našem narodu. Ta pro-
mjena utjecala je i na
vijanje (vjetrenje)žita.
U ranije vrijeme
zgrnjena se hrpa vje-
trila tako, da se ovrše-
no žito s lopatom ba- '
calo uzgor (u vis), n
vjetar popuhuje i čisti      SI. 4. Dikajne. Po crtežu Stevana Tanovića. Đevđelija.
18
274 Ivo T. Franić — Zagreb:
ga od pljeve. Ako se kod vejanja vidi na gumnu prosjaka u Poljicima
smatraju to srepom i govore: »Bože, lipa vitra i prosjaka«."* Kada
ima na hrpi već malo žita, a nema većeg vjetra, treska se lopata s rukom
i trepće žitom. To zovu »p r o t o č i t i«. U Otoku već su zarana počeli
vijati »vjetrenjačom«. Ispod vjetrenjače zrna se izgrću »o g r e-
bi i com«. Žito uvijek privijaju."" U đevdelijskoj kazi, kada počne prvi
da veje, mora da se prekrsti. Vije se vilama, a kada se skoro sva slama
odvoji od žita, lopatom, da bi se žito od pljeve i zemlje očistilo. Klasje,
koje se nije orunilo, izdvaja se metlom za vrijeme vijanja, te se sutradan
baca ponovno na vršaj. To klasje zove se »skuval«."' Ako izgleda
na kišu, ili treba i ostale vršaje brzo opremiti, a nema vjetra, zgrne se
žito u pljevi i pohrani pod krovom gdje čeka na red, da se proveje.
Kada se ovejano žito ne može odmah da spremi u hambar, već mora
na gumnu da prenoći, u Lužnici i Nišavi baci se u tu gomilu žita sjekira,
nož ili srp, da prenoći u žitu. Niko ne zna zašto se to radi. Ostalo je
od starine i tako treba da se čini."'
U nekojim selima postoji običaj, da svaki gospodar, kada okonča
vršidbu, zakolje za ručak ili za večeru pijetla."' Pravoslavni oko hrvat-
skog Karlovca, kada sve žito »dovrše«, vežu snašu na stožer i tu je
drže vezanom sve dok ne obeća, da će dati »d o v r š a n i c u« (obično
vruća pogača, sir i piće)."^
Kada se u niškome srezu ovrsi poslednje žito (ječam, ovas ili što
drugo), zakolje se pijetao ma kakove boje, i to na samom stožeru na
gumnu, tek što se slama digne, tako da sva krv iscuri u pšenicu. Poslije
sijač uzme nešto pšenice i sipa ju kroz probušenu slanicu, zatim kroz
srebrni prsten i probušen sunčogled. Kad se žito prenosi kući, odnesu
i ove stvari. Suiičogled objese u žitnici i ne diraju ga više. Okrvavljeno
pomiješaju poslije s ostalim žitom. Upotrebljava se za mljevenje, a i
za sijanje do godine. Pijetla pojedu uposlenici. Glavni dio dobije orač.
Toga dana ni kod njih se ne daje ništa iz kuće, ni na poklon, ni u
zajam, ni na koji drugi način.
Kada se sije »j e s e n j i c a« (ozimica), uzme se nekoliko pregršti
od onog žita koje je u svoje vrijeme, poslije vršidbe, pokapano s pijet-
lovom krvlju, pa se naspe u bijeli ubrus, a u sredinu se turi jedno jaje
(simbol rodnosti). Od ove pšenice treba nešto posijati."" I Rusi, po
svršetku žetve, kolju pijetla. Gruzini kolju pijetla na gidži (najbolja,
najčistija i najkrupnija gidža s grožđem), i to na novo ljeto, gdje ga i
ostave privezana."^
U nekim selima Vranjskog okruga, oko Surdulice, tom zgodom se
ne kolje pijetao. Ali, kad se završi žetva, s onom metlom s kojom čiste
gumno, očiste i stožer i zakite s raznim cvijećem. Te večeri počaste
se svi uposlenici u domaćinovoj kući. Kažu: »dajemo  krčmu«.""
Pijetao je simbolična životinja. iPretskazuje vrijeme od kojega je
ovisna ljetina, a i brani je. Leže se iz jajeta. A jaje je simbol plod-
nosti. Pijetao je i ptica Peruna, gromovnika, koji gospodari nad obla-
cima. Njemci su ga isto tako žrtvovali svome gromovniku Donaru.""
Jugoslovjenska žetva. 275
Ima i drugih žrtava zahvalnica u vezi sa žetvom. U mnogim po-
drinskim mjestima, kada zamijese prvi put tijesto iz novoga brašna,
otkinu parče, načine iz njega križ i prilijepe ga povisoko nad vratima,
gdje ostaje, dok sam od sebe ne otpadne."' U Dragačevcu, čim se samelje
prvo brašno od novog žita (i kukuruza) i zamijesi u načvama, uzme se
malo tijesta, načini krst i prilijepi na istočnim kućnim vratima."" U
Levču domaćica neće ni početi da mijesi, dok ovim tijestom ne namaže
unakrst tri mjesta gornjeg kućnog praga i kućne grede."" Po neke to
rade na Veliku Subotu. Samo tada u tijesto umiješaju i ljuske od crvenih
jaja."" Prvo se čini, da pšenica poraste do praga ili grede, a drugo da se
kuća očuva od svake bolesti.""
U Krniću u Bosnoj, kad domaćica načini od prvog samljevenog
brašna tijesto, načini krst, ali ga prilijepi više naćava, gdje ga više niko
ne dira. Kada se od ovog prvoga brašna ispeče hljeb, svakome, ko naiđe
pored kuće, dade se po komadić, a naročito siromasima i djeci. Ne
nadođe li niko, onda ga domaćica odnese u susjedovu kuću i dade sva-
kome parče govoreći: »vidi, kako mi je lijep hljeb«.""
U Hessenu u Njemačkoj od posljednjeg nedovršenog snopa samelje
se žito i umijesi kruh za sirotinju.""
Sve su ovo očigledne žrtve nekom slovjenskom božanstvu rodnosti.
No kojemu, danas se pod sigurno više ne zna. Iz poganske pradobe
znademo, da su zemljoradnički radovi izričito spojeni kod spominjanja
Svantovidovih svečanosti. O velikoj svečanosti poslije žetve u Svanto-
vidovom hramu u Arkoni, koje su bile spojene s brojnim žrtvama, uzeo
je Svećenik iz ruke božjeg kipa rog, u kojem je bilo vina, i po stanju
vina, što je od prošle svečanosti preostalo, pretskazivao bi rod slijedeće
godine. Po tome bi taj ostatak vina izlio do nogu kipa, a rog bi, uz
zazivanje boga i uz molitvu, iznova napunio. Medu zavjetnim darovima
isticao se ogromni medeni kolač, veći od čovjeka. Svećenik bi se postavio
iza kolača i obratio sabranom puku s pitanjem, da li ga vide? A kad
bi mu narod odgovorio, da ga vidi, iznova bi od boga molio obilan rod,
da ga narod na godinu iza kolača ne bi vidio, t. j. da tako velik bude
taj zavjetni kolač.'" Taj se običaj do danas baš ovako sačuvao na raznim
mjestima Slovjenstva. U Hercegovini o Božiću pita domaćina iza čes-
mice ukućane: »mil am lise« (vidim li se?). Kada mu odgovore, da se
vidi, zaželio bi, da do godine česmica bude tako velika, da se ne bi
vidio."
U jugozapadnoj Rusiji zakriva se otac za božični kolač i pita ženu
i djecu, da li ga vide. Po tome sudi na buduću žetvu.Slično iznosi A.
Iliev bugarsko porijetlo o zadušnicama. I tamo svećenik iza hljeba pita
ljude: »Vidite li me seljaci?«''' Ruski narod stvorio je zasebnu pre-
dodžbu o nekakovom božanstvu »P1 u g« kojeg su naročito zazivale
kolede, i »U š e n a« koji se slavi na badnje večer.'*
U pučkoj tradiciji ruskoj i balkanskoj, koja se sačuvala sve do
današnjega dana, spominje nam se sv. Blaža u funkciji gospodarskoj,
napose kao zaštitnika stada. (Bio je pastirom u Kapadocijskoj Cezareji).
Nije danas više jasno, da li je on namjerno od crkve same, ili mimo
18«
276 Ivo T. Franić — Zagreb:
nje po samom puku, po sličnosti imena, poistovjećen sa staroslovjenskim
poganskim bogom zemljodjelstva Volosom. (Blâcuoç = Bajiocb-Bnac-b,
ro;iOC'b - rJiacib). U Rusa sv. Blažu posvećuje se prva odrezana ruko-
vijet ploda, a zovu je »Vlasiojovym b radinim vlasima«.
Kod toga postoji običaj, da se vežusuzlom. Kažu: saBHBaTia,saB'bsaxi)
Bo;iOCy öopOÄy! — Prema tradiciji ruskoj, bugarskoj i češkoj sv. Blaž
je zaštitnikom stada. A Veles, Volos razvio se iz kućnih demona u
boga gospodarstva i stada. Pa Niederle, s pravom, zaključuje, da je
ispravnije uzeti, da je na sv. Blaža prenesen kult Veles-Volos, no ob-
ratno, kako su sudili Miklošič, Veselovskij i dr. da je Veles nastao
iz sv. Blaža.'-'*
Kada smo već kod ovih žrtava, neće biti suvišno, da ukažemo na
nekoje potpuno istovjetne i kod prvog oranja i sijanja, kada su one
molitvene, a ne zahvalne. Po istovjetnosti biće namijenjene jednom te
istome božanstvu ili demonu. U Pečenjevcima, prije no što započnu sa
sijanjem, zakolju pijetla na stožeru na gumnu. Pijetao se skuha i pojede
na njivi,'" a čine to zato, da im pšenica poraste visoko kao stožer, a zrno
bude crveno kao pijetao.'"
U Lužnici, uoči dana kada će da počnu sa sijanjem, iznesu malo
žita iz hambara i zapale uz žito voštanu svijeću. Žito okade, a na istom
mjestu zakolju pijetla. Nekoji nadnesu pijetla nad samo žito, da po
neka kap krvi kapne i u samo žito, a nekoji uzmu samo glavu i iz nje
iscijede malo krvi u žito. Na mrsan dan pijetao se poruča; inače se
ostavlja za slijedeći. To žito smatra se kao »molitveno« i na njega se
prituri žita koliko je potrebno." U nekim kućama u Masurovcu, kada
izvade iz torbe sjeme, kolju pijetla ili pile i krvlju nakapaju to sjeme.
U selima oko Pirota, ako nemaju pijetla, kolju pile. U Nišavi glava
zaklanom pijetlu mora da pane ravno u samo žito. Žito, nad kojim je
zaklan pijetao ili pile, meću u kući na zemlju i pale voštanu svijeću;
na raonik stave živi ugljen i s njim okade žito. Po tom ga presipaju
i nose na njivu. Kada orač otide na njivu, nekoliko se puta prekrsti, a
onda zakopa u brazdu glavu onog pijetla, odnosno pileta. Kada žene od
zaklanog pijetla ili pileta zgotove ručak, nose ga na njivu.'*
Ovim podacima nije potreban dalji komentar.
Kada se okonča vršidba oko Devđelije mladići prave »d ž a m a 1 u«.
Obuku se kako mogu nakaradnije (naročite kape, zvonca), ogarave se
na licu i onda oko 8 sati otpočnu igrati po kućama. Nađu i ko će da
im svira i udara u »d a i r e« (tamburin). Odigraju kolo, dva, i nakon
što su ih nadarili ječmom, pšenicom itd. idu u drugu kuću. Oko
ponoći načine odmor na sred sela. Donesu krupne slame, nalože vatru,
posjedaju oko nje i pjevaju. A kažu da to čine, da bi »d a j r e đ ž i j a«
zagrijao daire, jer zbog noćne vlage koža popušta, a daire onda ne
odjekuju dobro. Poslije toga nastave igranjem do zore.
Obučeni su: neki imaju kožuh naopako, a o pojasu opasani su
uzetom, na kome vjesi desetinu »d ž a n g a r a k a« (velikih zvonaca),
pa kada igraju, prave zaglušnu buku. Neki udaraju u praznu, s prijeda
obješenu kantu. Neki bi obukao dugu bijelu košulju, opasao se pojasom
Jugoslovjenska žetva. 277
i zabradio ženskom maramom, opasao poderanu žensku kecelju, zadje-
nuo za pojas preslicu, vezao uzicom vreteno, pa oponašao predenje.
Za njom muž nosi dijete, načinjeno iz krpa, pa, ponekad, opali majku
s djetetom po leđima; pa kao da se dijete rasplakalo — sam oponaša
dječje glasove — pa se onda trsi, da ga ušutka.
Džamalare svako lijepo dočekuje i dariva žitom, samo da ga što
bolje »blaguslove« — »b 1 a g u š o v e !« Džamalar koji ide s ma-
garcem ili s konjem i sakuplja žito, blagosiva: »Gospod da ti
dade (ako je muž) kol k o tip ci j i (u čemu žito nosi) tolko
ženi, kolko zrnca, tolko deca!
Od žita džamalari dadu nešto crkvi, nešto prodadu da dokupe što
im treba za večeru, da se bogato sprovesele. Večera se kuha i blaguje
u polju, obično na nekom gumnu. Te večeri isto tako udaraju daire.
Ovo je obredna igra i usko, po čitavom svome karakteru, povezana
s agrarnim kultom s obradom zemlje. Ima mnogo srodnosti s kultom
eleuzijskih i olimpijskih svečanosti grčkih, kao i Saturnalia rimskih.'"
III.
Pregledavši značajnije žetvene običaje i obrede Slovjena, a napose
južnih, pa zgodimice i Germana, radi uporedbe spomenuću i rimske
svečanosti u vezi sa žetvom.
I Rim je imao sjetvene običaje i obrede »f e r i a e s e m e n 11 n a e«,
a u julu i augustu žetvene svečanosti. Spadali su među tzv. »p o p u-
laria s a c r a« koje je svaka obitelj, bez naročitih privilegija, i bez
učešča svečenika, mogla da sama obavi.
Prethodila im je pokajnička žrtva »krmače« (»porca praecida
nea«), koja se na svakom seljačkom dvorištu prinosila prije požnjavanja
pšenice, žita, prosa, graha i repičina sjemenja za mrtve i za eventualne
propuste kod sahrane. Bogovi oranica i podzemlja povezani su, pa se
dobra žetva može iščekivati samo kod zadovoljenih i smirenih pod-
zemnih sila. Prethodno Janusa su se sjetili darom tamjana i vina,
Jupitra novim darovima i molitvama za blagostanje kuće i dvorišta.
Utroba žrtvovane krmače i jedan dar u vinu prinesao bi se podzemnoj
boginji Ceres.*" Drugi običaj, pred samu žetvu, vjerojatno uz učešće
svećenika, bio je tzv. »p r a e m e t i u m« tj. prva rukovijet žetve u čast
božice Ceres. Na selu bile su ove svečanosti povodi, da puk dade oduška
osjećajima radosti i zahvalnosti svim mogućim načinima pjevanja i
plesanja.*"
Muški bog zemljoradnje i njezina blagoslova bio je Saturn. Sve-
tište mu je bilo na kapitolinskom uzlazu."- Kroz čitavu godinu, izuzevši
njegove praznike u decembru, noge na božanskom kipu bile su omotane
i kao svezane vunenim povojima, da bi se talismanski osiguralo
blagoslov koji od njega proizlazi i njegova nevidljiva prisutnost preko
obvezivanja njegova kipa. Činodejstvovalo se, ne kao obično pokrivene
(velato), već s otkrivenom glavom (aperto capite). To su krstili »1 u c e m
t a c e r e« — (praviti svijetlo)."'
278 Ivo T. Franić — Zagreb:
Saturnus bio je i bog drveća i bog vinogradarstva. Zato je vjero-
jatno i njegova svečanost »saturnalia« metnuta u decembar, kad
je zemlja već mirovala, kada su svi poljski radovi bili dovršeni, urod
pospremljen, pa se moglo posvetiti samo nesmetanim užicima. Satur-
nalia započinjala su 17 decembra i trajala 7 dana, dakle, do 24. A to je
bio današnji badnjak, najkraći dan u godini, dan umiranja sunca koje
je u minuloj agrarnoj godini izvršilo svoju misiju. Na 25 XII slijedio je
zimski solisticij, »dies natalis soliš invicti« (rođendan nepo-
bjediva sunca). U mnogim religioznim sistemima ovi poslednji dani
imaju značenje jedne blagoslovljene i opće obnove prirode. Karakter
ove svečanosti bio je: radost i sloboda, raspušteno veselje, gozbe i dari-
vanja. Robovi su smjeli jesti pred svojim gospodarima, negdje i s njima
zajedno, pa da ih ovi kod stola i posluže. Tih dana moralo se odgoditi
svako neprijateljstvo, sudovi su mirovali, a izvršenje kazna odgađalo."'
Druga svečanost u slavu žetve jesu »Consualia«, istovremeno i
na uspomenu otmice Sabinjanki. Consus je bog zemlje i poljoprivrede,
neka vrst Tellumo i Dis Pater-a. Svetkovala se tri puta u godini: u
nonama Julia: žrtvovali su svećenici na žrtveniku kojeg bi se iskopalo
iz zemlje. Glavna proslava bila je, međutim, na 21 augusta, prije no što
su započela žrtvovanja Ops Consivia u Regii. Quirinalski flamin i
vestalinske djevice skrbili su za žrtve koje su ovamo pripadale. Održa-
vane su circenzijske utrke na kolima i s konjima bez konjanika.
S ljudima su svetkovale i tegleće životinje, konji i mule, koje su se toga
dana, ovjenčane cvijećem, odmarale od posla i dobro hranile. Ovi obi-
čaji i trke potsjećaju na Eleuzinske, Olimpijske i druge trke Grka, koje
su se isto tako, većinom, obdržavale nakon okončane žetve."* Treći put
svetkovana su consualia 15 decembra, kao uvod u Saturnalia.
Postojao je u Rimu i zaseban red »C o 11 e g i u m f rat rum A r-
V ali um«, čiji je svećenički znak bio jedan vijenac iz klasja s bijelom
vrpcom. Tim je i označen kult kao boginje polja i oranica. Osnivaocem
toga CoUegia smatra se Acca Larentia, žena pastira Faustulusa i
othraniteljica Romulova.
Collegium upotpunjavao se koopcijom iz članova najuglednijih
rimskih obitelji. Na čelu kolegija stajao je »Magister«, a birao se na
svečanostima svake godine u Gaju božice D e a Dia. Zastupao ga
»p r o m a g i s t e r«; a imali su svog »f 1 a m i n a«, i zamjenika »p r o-
flamin a«. Ministrovali su im »Čamili i«, koji su morali da budu
»f rat rimi« i »m a t r i m i« isto tako članovi iz najboljih familija
rimskih građana.**^
Funkcije braće bile su redovite i neredovite. Središte religioznih
dužnosti bila je služba božici rimskih poljana »D e a D i a«, identična
s Tellus, Ceres ili Ops, srodna Fauni i Flori.
U mjesecu maju, kada su prvi poljski plodovi dozreli, i kad je
trebala da započne žetva, vršili bi svoje bogoslužne čine u božičinom
gaju, na desnoj obali Tibera, na »via C a m p a n a«. Pripremni obredi
obavljali su se u gradu u kući magistrovoj. Svečanosti nisu bile vezane
na fiksirani datum, već bi ih početkom godine navijestio magister i
Jugoslovjenska žetva. 279
to ili za 17, 19 i 20 ili na deset dana doenije 27, 29 i 30 maja. Prva slava
»d o m i« vršila se u kući magistra ili protomagistra u gradu; najsvečaniji
dio obavio bi se u božičinom gaju, a treći opet »kod k u ć e«.
Obred prvoga dana: jutarnja služba, a poslije podne zajednička
gozba braće i kamila. U rano jutro žrtvovalo bi se Dea Dii tamjana i
vina, malo suhih plodina tj. cerealia od minule godine i zelene tj. svježe
od ove godine. Okolo se dijelilo lovorikom ovjenčane kruhove i miro-
pomazana slika Dea Diae. Slijedila bi kratka sjednica kao zaključak
ovog bogoslužja. Nakon što bi se braća okupala, došla bi poslije podne
opet skupa. Prvo bi jeli braća i četiri dječaka dvoritelja (camilli); zatim
bi žrtvovali tamjana i vina, našto bi dječaci, uz pomoć slugu, odnesli
nešto od jela, napose iz uroda ove godine, na žrtvenik (»f r u g e s
libatae«); a onda su dobili pomast i vijence. Po tom bi još jednom
dodirnuli plodine Ceres i išli k večeri. Ostaci ove, pomast i ruže iz
vijenaca, razdijelili bi se i ponesli kući, čim bi se braća, nakon uobiča-
jenog pozdrava »f e 1 i c i t e r« (srečno) razišla. Drugog dana nije bilo
svetkovanja. Slijedećega dana (19 ili 20 maja) sastali bi se rano izjutra
u gaju Dea Diae pred vratima. U ovome gaju, bile su i razne zgrade i
postrojenja: hram, veliki žrtvenik, i više ognjišta za žrtvovanja, te
oltara; jedan tetrastylos i circus.
Počelo se pokajničkom žrtvom. Prinosio ju je magister od dva
praseta i jedne »bijele krave« (njezina bi se utroba metnula na
jedan žrtvenik u cirkusu). Iza toga sva bi braća u tetrastylosu blagovala
od prasadi i pila od njihove krvi. Po tom bi u procesiji s prekrivenim
glavama i od Romula određenim vijencem klasja, urešeni bijelom
vrpcom oko glave, pošli gore u gaj, gdje bi magister, u ime sviju, žrtvo-
vao ugojeno jagnje, čija bi se utroba, radi znakova, brižno pretražila.
Poslije toga svi bi darivali s tamjanom i vinom i vratili se u hram, gdje
bi prikazali darove u loncima, dok bi magister i flamen pred hramom
prinesli drugu žrtvu.
Zatim bi dva brata otišli sa slugama, da donesu »p 1 o d i n e«, koje
bi braća jedan drugome iz ruke u ruku dodavali, dok ne bi došle natrag
u ruke sluge. Izgleda da je to bilo jedno posvećivanje novih plodina,
kod česa treba predmijevati jednu obrednu oranicu, posvećenu, u blizini
gaja ili u njemu samome. Na to bi sva braća otišla u hram, molila se,
otvorili vrata i smjestili na obronku, sjeli na kamene klupe i dali da se
narodu, koji se ovdje sakupio, dijele hljebovi ovjenčani lovorikom, miro-
pomazane slike itd. Napokon bi se hram zatvorio, a sluge odstranile.
Slijedio bi ples oko oltara (tripudium), kod česa bi se braća raspasala,
podijelila u tri skupine i pjevala starinske pjesme, čiji bi se tekst među
braću porazdijelio. Bile su to: kratka molitva Marsu i Larima.""
Iza toga bi se birao magister i flamin za slijedeću godinu. Po tom
bi slijedila zajednička gozba.
Napokon bi se braća zaputila u cirkus gaja, gdje bi jedan dječak
dao znak za početak trka s kolima. Išlo bi se samo na b i g a m a, k v a-
d rigam a i tzv. desultores. Kao nagrade dijeljene su paome i
srebrni vijenci (vjerovatno klasja). Na to bi se braća povratila u grad,
280 Ivo T. Franić — Zagreb:
u kuću magistrovu, gdje bi još jednom blagovali, žrtvovali tamjana i
vina, pa darivani vijencima, mioanirisima i plodinama, razišli bi se.
Trećeg i zadnjeg dana — završetak svečanosti — obavio bi se istim
običajima i ceremonijama kao i prvi dan.""
Napokon bila je žetvena svečanost i u čast božice Ceres. I jezik, i
terminologija u kultu, kao i svećenice potječu iz grčke Italije. 1 hram
njezin na brdu Aventinu, na ulazu u cirkus, izveden je skroz na grčki
način. Prije proslave (u avgustu) žene su se morale kroz devet noćiju
sudržati od svakog odnošaja s muževima. Onda bi dolazile na proslavu
u bijelim haljinama (simbol čistoće), i okićeni s vijencima zreloga klasja,
prvijenaca u plodinama.""
Kao što smo u našega naroda vidjeli žrtvovanje prvijenaca od
novoga brašna, tako je i u Rimu postojala prastara zahvalna svečanost
za prvi užitak novo dobivena žita tzv. »F o r n a c a 1 i a«. Tada se uživao
prženi »Far«, prastaro nacionalno zrnje Italije. A pržilo se u krušnim
pećima, čiji je zaštitnik bila božica »F o r n a x«, otud i svečanostima
ime »f o r n a c a 1 i a«. Doba je spadalo u februar, no praznik bio je
pomičan. Slavile su se po kurijama, pod nadzorom »Curio m a x i -
mus«-a, koja je unaprijed naviještala i dane. Slavilo se svečanim goz-
bama, a kod tog su uzele učešća zajednički sve kurije. Koji ne bi došli,
nazvali bi ih »s t u 11 i« (budale), jer da nisu znali više da nađu ni svoje
kurije. Takove budale slavile bi svoje zasebne »f o r n i k a 1 i j e« na dan
Kvirinalija 17 februara tj. na posljednji termin. Zato se taj dan nazvao:
»Stultorum feria e«.""
Pregledali smo svečanost žetve u našega naroda, kod ostalih Slov-
jena, kod ostalih susjeda, i napokon u antici. Svima je zajednička vjera:
da je uspeh žetve uslovljen od podzemnih demona, koje se kod sjetve
molitvama i žrtvama odobrovoljiti, a kod žetve zahvalnicama naklonima
učiniti mora. Sjetva je neizvjesnost, žetva je radost nad uspjesima. Osi-
gurava se kontinuitet rodnosti prenosom sjemenja iz prošlogodišnje
žetve u novogodišnju sjetvu.
U Rimu žrtvovanju prvijenaca nove žetve prethodi žrtva klasja iz
prošlogodišnje. Svagdje je nosilac rodnosti sunce, izvor svjetlosti i
topline. Za njegove solisticije vezani su obredi, običaji i svečanosti.
Krvne žrtve ostale su do danas. Iako ne svuda. Žrtvuje se pratilac
boga svijetla i gromovnika pijetao. U Rimu svinja, simbol sreće i bla-
goslova, kod nas glasnik vremena. Svagdje su svečanosti žetve spojene
pjesmama, gozbama, igrama i veseljem. U Devđeliji vidimo i s krabu-
Ijama kao na Saturnalijama. To je pračovječanski motiv. Iza napora,
muka, straha, dolaze dani užitka i radosti. Ali dolazi nova godina. Tre-
baće nove pomoći starih sila. I njima se žrtvuju pijetlovi, no i prvijenci
užitaka. Kršćanstvo je kanaliziralo te poganske preostatke u svoje vode,
ali iskonsku pogansku karakteristiku nije moglo da zatoni. Ono čovje-
čansko jače je od svega.
Jugoslovjenska žetva. 281
Résumé.
Die Ernte in Jugoslawien (Sitten u. Bräuche, ihre Anwendung und Ver-
breitung).
Der landwirtschaftliche Kalender des Ackerbauers, solar und lunar an
die Bearbeitung des Bodens gebunden, hat sich auch noch bis heute seit der
heidnischen Urzeit kaum verändert. Vom Tage der Sonnen-Erstehung angefan-
gen (25. XII.) bis hin zum Erntefest als Abschluß der Ernte zieht sich eine
Kette der verschiedensten magischen Handlungen, alle mit dem einen Ziel: die
Fruchtbarkeit und den Ertrag der Ernte zu vermehren. Beim Ernten selbst
unterscheiden wir 3 von einander geschiedene Handlungen: 1. des Mähen oder
Schneiden des Getreides; 2. das Binden der Ähren und das Schlichten: in Kreuze
(am Feld) oder in Tristen (am Dreschplatz); 3. das Dreschen (absondern der
Fruchtkörner von der Ähre und Reinigen von der Spreue).
Bei den Erntegebräuchen und -Handlungen sehen wir deutlich verschiedene
Einflüsse: a) Allgemein-urmenschliche, die, mit wenigen Ausnahmen allen Völ-
kern gemeinsam sind und als die unbedingt ältesten bis in die graue Vorgeschichte
hinein stammen, b) Die antiken Einflüsse, vornehmlich griechisch-römischen
Ursprungs, c) Die urslawischen Einflüsse aus der Heidenzeit, d) Das Christen-
tum, e) Die Einflüsse der umgebenden Völker und deren Kulturen, f) Die
Überbleibsel derjenigen Völker, die dieses Territorium noch in der Zeit vor
der slawischen Einwanderung bewohnten und sich mit diesen nach deren
Einwanderung amalgamierten.
Die alten Gebräuche bestimmen die Zeit der Ernte sowie auch die dazu
zu verwendenden Werkzeuge. Die Ernte selbst ist ein Freuden- und Festtag.
Von den früher üblichen Opferhandlungen sind jetzt nur mehr Symbole übrig-
geblieben: das Hochheben einer Handvoll Getreidekörner mit dem Gebet um
Fruchtbarkeit und Segen; das Binden der ersten Garbe das »Gottesbärtchen«
(Božja bradica), das entweder am Feld gelassen oder unter dem Giebel aufbe-
wahrt wird, usw. usw. Die Schnitter flechten einen Erntekranz, welchen
der Hausherr mit Speise und Trank ablöst. In einigen Gegenden ist es üblich,
ein par Armvoll Halme ungemäht am Felde stehen zu lassen für die Vöglein
des Himmels. — In anderen Gegenden wieder wird die letzte Garbe (»dovršak«),
auf Tannenreisern verbrannt; um dieses Feuer tanzen die Unvermählten, was
uns deutlich den Ursprung dieser Bräuche in den alten Opferfeierlichkeiten
zeigt. Das Fest schließt mit dem Nachtessen »dožeonica« genannt.
Das Getreide wird auf dem Trettplatz gedroschen (»Arman« und »Gumno«
genannt). Man drischt entweder durch treten der Pferde- oder Rinderhufe; in
diesem Falle befindet sich inmitten des »gumno« ein Pflock (»stožer«). Oder
man drischt mit Hilfe einer »dikajna«, einem Schlitten ähnlichen Gerät, das
an der Unterseite Feuerstein und sägeartige Schneiden hat, welches von Ochsen
auf dem ausgebreiteten Getreide herumgeschleift wird und die die Ähren
schneidend zerdrückt. In diesem Falle befindet sich kein Pflock (stožer) auf
dem Dreschplatz (Arman). Wo man das Stroh ganz haben will, wird mit
der Hand gedroschen.
282 Ivo T. Franić — Zagreb:
Das gedroschene Getreide wird gereitert: in früherer Zeit, indem man es
mit der Schaufel in die Höhe warf, dann später durch Schütteln auf Sieben und
jetzt mit eigens konstruirten Reitern. In einigen Gegenden, wenn das letzte
Getreide geerntet wurde und das Stroh geräumt wird, schlachtet man einen
Hahn am Dreschplatz, damit sein Blut in das unter der Triste gebliebene
Getreide fließt. Dieses mit Blut getränkte Getreide wird in den Samen für
das nächste Jahr gemengt.
Es gibt auch besondere Bräuche, wenn man das erste Brot aus dem neuen
Weizen bäckt; es wird da z. B. ein Kreuz aus Teig geformt und an die
Haustüre geklebt.
In Südserbien, in der Ungebung von Devđelija, gehen nach beendeter Ernte
Masken mit Musik herum und tanzen in den Häusern, um Segen auf die Frucht
heranzubeschwören, wofür sie dann mit Getreide belohnt werden.
Dies ist ein zeremonieller Tanz im agraren Kultus des Bodenbaues, welcher
uns an den eleusinischen und olympisch-griechischen Kult erinnert oder an die
römischen Saturnalien.
(Im obigen Artikel werden eine Menge Urbeispiele aus der slawischen
Mythologie angeführt, aus der römischen Religion und deren Bräuchen, im
besonderen der typische Orden »Collegium fratrum Arvalium«. — Außerdem
ist eine reichhaltige Bibliographie angegeben.
Opaske.
1 J. Lovretić: Narodni Običaji u Otoku. Zb. Ž. O. J. SI. II, str. 272. Pop
Dena Debeljaković: Kocobo noa>e. Cpn. Eth. 36. VII—321.
- CrojaH TaHOBHh: CpncKH napo^HH OöH^ajH y 'BeBbeJiHCKOj Kaan. Cpn. Eth.
36. XLIV,' CTp. 337.
¦' Josip Kotarski: Lobor: Spremanje priroda. Zb. Ž. O. J. SI. XXI—182.
* Frano Ivanišević: Narodni običaji u Poljici. Obrađivanje zemlje, str. 117.
Zb. Ž. O, J. SI. IX.
' Cana Mh,ii. MiuioeaBajeBuh: CpncKH HapoflHii oOmajy h3 cpesa OMoacKor.
Cpn. Eth. 36. XIX, 364.
" Casaraje TpöHh: CpncKii HapOÄHH oômaJH h3 cpesa Bojbei'.aiKor. Cpn. Eth.
36. XIV, 264.
' Vidi opasku pod 2, str. 335.
" Lubomir Niederle: Slovanske Starožitnosti. Dilu III, sv. 1, str. 100.
" Niederle ibid. J. Matiegka: O tvarech srpu a jich uživani v dobe pred-
historicke. — Českv Lid., Praha III., 359. A. Bezzenberger. Zur Geschichte der
Sichel. Mannus II. Schräder: Reallexikon. 763.
" Iz moje vlastite zbirke. Iskopine 1927 u Torčecu kod Gyekenyes-a.
" Niederle, ibid. 101, op. 1.
" ibid. 103,
Vidi op. pod 4.
" Vidi op. pod 1.
>5 Vidi op. 5.
" Vidi op. 2.
" Niederle II, kult. oddil, str. 243.
" Niederle, dil. III, S. S. 112.
'" Juraj Božićević: Običaji u Šušnjevu selu i u Čakovcu. Običaji kod gospo-
darskih poslova. Zb. Ž. O. J. SI. XV—207.
Jugoslovjenska žetva. 283
^" Dr. Edmund Schneeweis, Grundriß des Volksglaubens und Volksbrauchs
der Serbokroaten. Str. 218. — CaBaTHje M. Epônh, ibid. (op. 6), str. 264.
Tanović, ibid. 337.
22 J. Lovretić (op. 1), str. 272.
2" Frano Ivanišević, ibid. (op. 4), str. 118.
2' Lovretić, ibid. 381.
25 Pop Dena Debeljaković, ibid. (op. 1), str. 322.
2« Schneeweis, ibid. (op. 20), str. 224.
2' Tanović, ibid. 335.
28 Luka Ilić, »Varoš«, Branje usjeva. Zb. Ž. O. J. SI. XXIV—165.
29 Milosavljević, ibid. (op. 5), str. 365.
8» Niederle, S. S. III, 112.
ä' non ATanacHJe IleTpoBHh: CKOncKa IIpHa Topa. OÖHnaJa npn nocjioBHMa h
y pafly. Cpn. Bth. 36. VII—430.
'2 flp. CHiia TpojaHOBHh: FjraBHH cpucKH atpTBeHH oöwmjn. »JKpiBe ys SKCTBy
h BpmHflöy.« Cpn. Eth. SöopuHK XVII, CTp. 17.
33 Ctohjiobt, a : Bpaaa na HHBaTa. CotjjHa 1903. MapHHOBb FpaAH 6p. 140; ôpa^a
Ha uejxo FocnoÄa ; KHuiKa na äcäo.
3* Niederle, ibid. III, sv. 1, str. 112.
35 CnerHpeBT) : PycKHe npocxoHapoÄHH npasHHKH. IV. 84.
3" Trojanović, ibid. (op. 32), str. 19.
3'' J. Bystrom: Zwyczaje zniwiarskie w Polsce. Krakov 1916—49.
38 J. Lovretić: Narodni običaji u Otoku. Zb. Ž. O. J. SI. II, 382 i 383.
3" Josip Kotarski, »Lobor«. Zb. Ž. O. J. SI. XXI, str. 182.
*" Trojanović, ibid. 25.
" Iz vlastitih zabilježaka.
*2 Dr. E. Schneeweis, ibid., str. 224. Ilić Srpski narodni običaji, str. 183.
*' OaBaTHJe M. rpönh: OpncKH HapoflHH oömaJH 113 cpesa BojbeBOKOr. Cpn.
Eth. 36. XIV, cip. 264.
" S. Trojanović, ibid. 18.
Lilek: Volksglaube und volkstümlicher Cultus in Bosnien und Herze-
gowina. Wiss. Mitth. aus Bosnien und Herzegowina IV. Opferungen beim Säen
und Ernten. S. 436.
*" Schneeweis, ibid., str. 224.
*' Tanović (vidi op. 27), ibid., str. 337.
*8 J. Lovretić, ibid. (op. 38), str. 382(3).
" C. rpönh, ibid. (op. 43), str. 266.
5" Tanović, ibid.
5' Hristo Vakarelski: „Mstj BemecTBenaTa Kyjiiypa na ÖMrapHrt". HsBtcxHH
Ha HapoÄHHa eraorpa^CKH MyseH b Co^Ha. Vor. XII 1936, cTp. 80, cji. 19.
52 Vakarelski, ibid., str. 80—81, si. 20.
53 Vakarelski, ibid., str. 82, si. 22, i 83, si. 23.
5^ J. Lovretić: »Otok«, ibid. (op. 48), str. 274.
55 Ivanišević, ibidem, op. 23.
5» V. Grbić, ibidem (op. 49), str. 267.
5' Tanović (op. 47), ibidem, str. 340.
58 Ivanišević, vidi op. 55 ibid.
5" Cijepovi su štapovi ili poduži kolci iz hrastovine ili jablanovine, odnosno
oskoruše, lijepo obrađeni, u vrhu zarezani, gde se nalazi svežanj od praseće
kože, o kojem vjesi glavica od cijepa. Debeli kraj cijepa drži se u rukama,
a tanjim se mlati.
284 Ivo T. Franić — Zagreb: Jugoslovjenska žetva.
«" J. Lovretić. Otok, ibid. (op. 54), str. 275.
"' Bjia^HMHp M. HHKOJiHh: Ha JlysBHHije ii HnmaBe. OôHiajn y3 nojbrKc no-
cjiOBe. Cpn. Bth. 36. XVI, cip. 260.
«2 Savatije Grbić, ibid. (op. 56), str. 266.
S. Tanović, ibidem (op. 57), str. 341.
Fr. Ivanišević, ibid. (op. 58).
N. Begović: Život i običaji Srba Graničara, 236.
Dr. Sima Trojanović: Glavni srpski žrtveni običaji. S. E. Zb. XVII—21.
A. C. XaxaH0T> : ripasHoeanHe HoBor Fo^a y fpysHH-b. ETHorpa(})HMecKoe o6o-
speHHe. Kh>. III.
"" Trojanović, ibid. (op. 66), str. 29.
HeKOJiHKO npHBpe/iHHx HapoflHHx oÖHiaja ofl Ct. MnjaTOBnha. Kapal)Hh,
CBecKa cenTeMOap-OKTOöap, 1899.
™ Niederle Lubomir: Slovanske Starožitnosti, 11—240.
J. Bystroiî:  Zwyczaje zniwiarskie w Polsce. Krakov,  1916—263. Hubert
et Mause: Mélalnges d'histoire des religions Paris. 1909—93—100.
" Čubinski. Trudy III, 348.
'ä Niederle. S. S. Z. 11—240 (op. 70). Sravni i Včstnik Slovanski Filologie a
Starožitnosti. Praha II, 286.
'* Veselovskij: Pas. VII 108. K.nHKaTT, n.iiyry (r. 1649).
Charuzin: ETHorpac}). 06o3p-bHHC. MocKea 1897 — 147.
Niederle S.: St. Z. III - 1, str. 112.
Niederle. S. S. Ž. Dil II, str. 113, op. 4. Machal Nâkres 34. Afanasiev
1—696. Zibrt: Vyrocni obyceje 245, 281. R. Krek: Veles, Volos und Blasius.
.\rchiv für Slawische Philologie I—134.
™ Ivo T. Franić: Narodni običaji i obredi uz prvo oranje i sijanje u srezu
Slavonsko-požeškome. Glasnik Etn. muzeja u Beogradu X—38. S. Trojanović:
Glavni srpski žrtveni običaji. Srp. Etn. Zb. XVII—15—16.
Ivo T. Franić: spom. djelo.  Glasnik Etn. muzeja u Beogradu,  knj. XI,
str. 32—33. Vladimir Nikolić: »Iz Lužnice i Nišave.« Srp. Etn. Zb XVI, 258.
™ I. Franić, op. cit. (pod 77), str. 33. Nikolić, op. cit. (pod 77), str. 259.
S. Tanović, op, cit. (op. 63), str. 342.
"» L. Preller: Römische Mithologie. Berlin 1883, II, str. 4.
»' Op. cit. pod 80. Str. 9.
Op. cit. (81), Str. 14.
Op. cit. 17.
Op. cit. 18—19.
^' Heuzen: Acta Fratrum Arvalium, Berlin 1874. Preller, op. cit., str. 29—30.
Preller, op. cit. 33. Acta Fratrum Arvalium, ibid.
Objašnjenja u opaskama:
Zb. Z. O. J. SI. — Zbornik za život i običaje Južnih Slavena (izdanje Jugo-
slavenske Akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.
Cpn. Eth. 36.: CpncKn ETHorpa(|)ckh 36opHHK (n3;iaje CpncKa ÄKafle-Mnja nayKa
Beorpaa).
S. S. 2 (S. S). Lubomir Niederle: Slovanske Starožitnosti, dio I, II, III, IV.
Wiss. Mitth. = Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und Herze-
govina.