Dr. Ivan Bleiaveis TrsteniSki.

NEKROLOG.

NAPISAO

DE. BOGOSLAV ŠULEK.

(PreMampano is LXfl.Jcnj. Rada jugoslovanske akademije, znanosti i umjetnnsti.)

U ZAGREBU 1882.

Tl SAK D I ONI Č KB TISK A K E.

V/Uf

Dr. Ivan Bleiweis Trsteniški.

NEKROLOG.

NAP1SAO

DE. BOGOSLAV ŠULEK.

( Preštampano iz LXIJ.  kuj. Rada jugoslavenslce akademije znanosti i mnjetnosti.)

U ZAGREBU 1882 .

TIS A K I»1 O N K! K K T J 8 K A U K.









(

l





■

Zahvalni narodi grade veličanstvene spomenike svojim vlada oceni,
koji su uložili u njiliovu korist harem jedan diel svoje vlasti i dje-
latnosti, svoga imanja i umienja: pa kakav spomenik zavriedi čo-
vjek, koji je svoj razkidani, zanemareni, u duševnom mrtvilu ea-
meoi narod oživio, osviestio, ujedinio i u kolo obrazovanih narodah
doveo — a sve to bez vlasti u državi, dapače njoj unatoe, bez
bogatstva i dostojanstva, kao čedo prosta gradjanina, samo u po¬
vodu svoga bistra uma i plemenita srca i uz vanrednu žilavost
volje? To uradi naš pokojni član dr. Ivan Blervveis Trs teniški;
zato mu i netreba dizati spomenika, jer si ga sagradi sam i to u
punom smislu rieči „monumentum aere perennius“. — Voljan da
sam, štovana gospodo akademici, predočiti vam sada sliku života i
djelovanja toga našega druga; al unapried primječujem, da slika
ta neee biti podpuna, jer tomu ovdje neima prilike. Život Bleiwei-
sov je kus života Slovenije, jeste kus narodne, kulturne i politieke
liistorije slovcnskoga naroda: nemože se dakle u okvir akademičke
razprave sasvim uhvatiti. ]S'ego i sam načrt njegova uspješna rodo¬
ljubna djelovanja dotjeee, da nam bude plemenitom pobudom za
uztrajanje na trnovitoj staži patriotizma.

Primajuč sc toga posla nemogu sc povesti za pjesnikom Jaro¬
slava (u kraljedvorskom rukopisu), nemogu zapjevati:

,.Da vam kažem poviest veleslavnu
O velikih bitkah, ljntih bojih,

Poslušajte i stojte na umu.

Poslušajte, da čujete čudo!“

1

2

B. Šri.EK.

A nemogu niti poput Virgila započeti Blehveisov vjekopis uzvi-
sitom besjedom „arma, virumque cano“; jer život Blciweisov neod-
likuje se niti junačkimi djeli na krvavom razbojištu, niti vanred-
nimi dogodjaji; nit jo Bleiweis potukao na mejdanu silnu vojsku,
nit je obreo na nebu nepoznatu zviezdu, nit je izašao na glas sa
neobičnih ili strašnih sgodah života: več mu je ovaj mirno tekao
sve do časa umrloga potočičem oplodjujučim zemlju, kojom teče.
Al upravo to je ono divno i zanosito u Bleiweisovu životu, što se
naš Janez nije pojavio poput drugih glasovitih ljudih, kao svietao
meteor uz prasak i triesak, da obasja za koji čas svu zemlju, pak
da onda ostavi za sobom veči mrak nego što bijaše prije njega:
Blehveis je bio samo žižak upalio, koji se je tek malo po malo raz-
gorio i razpirio, pa sad evo bukti sve to žarkijim plamenom i po
smrti njegovoj. Vriedno je doista prosliediti umom i pameti, kako
se je iz onakve neznatne rek’ bi prpoške razjarila tolika vatra.

Putujue iz biele Ljubljane k bielomu Triglavu zapazit češ iza
jedno 30 kilometarah na visokoj stieni tik do Mave starodavni grad
Kranj, njegda stolicu kranjskih vojvodah, a do danas drugi grad
kranjski, rodoljubjem pako možebiti prvi. Več god. 1848. nečahu se
kranjski mještani izabirati poslanika za frankfurtski parlamenat, a
u zemaljski sabor izabirahu uviek rodoljube. U ovom sokolovom
gniezdu bila je kolievka našega Blehveisa, koji se je ondje rodio
na 19. listopada godine 1809., dakle iste godine, kad se je u Napo¬
leonovo] glavi začela misao Ilirije, te ju je i zbilja ostvario. Al jo
več Vodnik u svojoj glasovitoj „Iliriji oži vij enoj nagovieštao, da
je ovo tudje ime, a pravo da je „Slovenija“, za koju se je onda
Bleiweis do svoje smrti tako junački borio. Otac mu je bio Va¬
lentin/ trgovac u Kranju, kamo je dospio več za mladje dobe iz
cisto slovenskoga sela Trstenika, gdje su njegovi roditelji, prosti
seljaci, stanovali, a mati Terezija rodj. Smrekar.

Kako se je onda Blehveis dobavio svoga njemačkoga prezimena?
To je po svoj prilici djelo njemačkih činovnikah, koji su i u Kranj-
skoj za čara Josipa II. germanizaciji! na veliko tjerali, te Slovencem,
kao što i Cehom, prezimena na njemački jezik pretakali ili bar na
njemačku prekrajali. Jer u kuči Bleiweisovoj pričahu i vjerovahu,
da jim se je pradjed Plavež  zvao: odtuda je postalo najprije Plei-
weis  (ovako se je pisao jošte pokojnikov brat, dok je bio u Zagrebu),
a poslije Blehveis.  To je posve vjerovno, jer znamo, da se je tako
i kod nas postupalo za kratke Bachove vlade, te su n. pr. nekomu
seljaku u zagrebačkoj okolici, koji se zove Kekelj , izvrnuli ime na

mi. ivan  ui,rawBr.s trsttcntški.

Kec/el.  Znaduč ovo neoe se nitko više čuditi, što je bio naš Bleiweis
uza svoje njemačko ime čelik-slovenac.

Do svoje desete godine ostao je mali Ivica kod kuče i polazio
kranjsku učionu, a god. 1819. otidje u ljubljanski gimnazij, kojim
je onda ravnao slavni potonji slovenski rodoljub i trščanski biskup
Mate Ravnikar. U Ljubljani je ostao naš Ivan do godine 1826.,
te je onda, svršiv s najboljim uspjehom gimnazijalne i mudroslovne
nauke, pošao u Bcč, da izuči ljekarstvo. Iza šest godina (1882.)
vidimo ga, gdje prinia čast doktora ljekarstva. Svoju inauguralnu
razpravu „De hirudine medica “ napisao je latinski. Čudne sgode!
prva njegova knjiga namienjena je bila pijavicam, dašto ljekarskini;
nu za života svoga imao je Bleivveis ponajviše posla s pijavicami
svoga naroda.

Dobiv državni štipendij ostao je Blehveis i posije strogih izpitah
u Beču, da nastavi svoje obrazovanje u ljekarstvu. Osobito mu je
bilo omililo liečenje domače živine, te je do skora postao učitelj¬
skim pomočnikom na bečkoj velikoj školi za živinarstvo. Godine
1886. izdao je svoje poveče u tu struku zasjecajuče njemački na¬
pisano djelo: „ Praktisclies Heilverfahren bei den gewblinlichen in-
nern Krankheiten des Pferdes“. Ovim djelom izišao je mladi Blei-
weis na glas kao živinar; vrsnoču knjige zasvjedočuje i to, što so
je na jagmu kupovala, te ju je trebalo uz 15 godinah pet putah
pretiskati (svaki put u 1200 otisakali).

U Beču je Bleiweis boravio sve do god. 1843., kadno je bio
pozvan za profesora na ondašnje ljubljansko ljekarstveno učilište.

runih sedamnaest godinah izbivao je dakle iz domovine; al ne
da ju zaboravi, več da kupi, kao pčela po cvieču, svake ruke
znanja i modrosti, što če sve onda upotriebiti moči u korist drage
otačbine, a osobito onoga stališa, iz kojega je sam nikao.

U Ljubljani je postojalo od godine 1767. gospodarsko družtvo;
nego služeč se posvuda njemačkim jezikom slabo je moglo podi-
zati ratarstvo slovenskih seljakah. U sto dobrih čašah uprazni se
služba družtvena tajnika baš onda, kad je Bleiweis stigao u Ljub¬
ljani!. Družtvo ga izabra za svoga tajnika, a Bleiweis prilivati
ponudu, koja je i onako ugadjala njegovu mišljenju; jer kao što
smo več malo pri je vidjeli, on je i do sada najvolio onu struku
ljekarstva, koja zasieca u gospodarstvo, te joj se je po sada još
više posvetio.

S ovim izborom nastade novo razdoblje i za družtvo, i za
Bleiiveisa, i za savkolik slovenski narod. Jer prva je sada bila

4

TJ. .SUT.KK,

novomu tajniku briga, potražiti sredstvo, kojim bi moglo gospo¬
darsko družtvo djelovati na niasu naroda, na puk, koji je njegove
pomoči i savjeta više trebao nego drugi stališi. Sredstvo to uoči
u ptičkom časopisu. Neznatna na oko stvar, al dan danas se težko
i vjeruje, kolike je trebalo zapreke svladati, dok se je izvela. Po-
najprije valjalo je izhoditi koncesij u za izdavanje takvoga časopisa.
Al knez Metternich bio bi najvolio zabraniti sve novine, a kanto
li dopuštati nove; zato se je oglušivao molbi liranjskoga gospo-
darskoga družtva. Što če sada? — Izmedju član ovali Habsburžke
kuče tri su bila iskrenji prijatelja slovenskoga naroda, a jedan od
ove dvojice bijaše nedavno preminuli nadvojvoda Ivan. Njemu su
bili Slovenci omiljeli sa svoga domoljublja, junačtva i bistroumlja
još godine 1808., kad je ustrojavao ondašnju domobran (dežclnu
brambu), te nije oklievao izjaviti svoj stid, što nezmi slovenski, a
vojvoda je Slovencem. 1  Njemu se sadit uteče kranjsko gospo¬
darsko družtvo, nebi-li njegovim posredovanjem postiglo, što nije
moglo neposredno izmoliti. Kako je bio nadvojvoda Ivan i omiko
velik prijatelj puka, odzove se drage volje toj molbi i do kratka
stigne u Ljubljanu dozvolja za izdavanje slovenskoga gospodar-
skoga lista. Uredjivanje povjereno bje tajniku Bleiwei.su.

Da, mučna poslat Bleiweis je znao doduše slovenski, onako kako
se govori u Kranju; al slovenskom knjigom se nije bavio, pak da
je i hotio, mučno mu je to bilo, kad je onda slovenska knjiga bila
u obče biela vrana, a kanto li u njemačkom Beču, gdje je dosele
živio. Sada pako valjalo mu je postati upravo piscem slovenskim,
i to na polju, na kojem nije našao nikakvilt predšastnikalt, kako
bi jih itnao bio, da je okrenuo u bogoslovje.

Slabo se kod nas znade, da je i slovenska knjiga bila več jednoč
procvala: zato neče biti s gorega, ako na taj bioli danak slovenske
književnosti okom svrnetno, jer četno onda bolje razabrati i ocie-
niti moči Bleivveisovo djelovanje.

Potreba reformah u crkvi, koju je u XVI. stolječu osječala sva
srednja Europa, pronikla je sve do Slovenije, osohito preko knjigah,
a i preko ljudih, koji su učili u njemačkih školah. Al izprva se nije
diralo u dogmatična otajstva, več se je zahtievanje reformah steglo
na malo praktičnih potriebah, (kao što njekada i u Ceskoj), po imenu
na pričest pod oboje (sub utraque specie), na ukinuče celibata i na
nauk vjere u materinskom jeziku. Uz ove zahtjeve je do skora

1  Gledaj na kraju razprave.

DR. IVAN HLKIIVKIS TRSTENIŠKI.

5

pristala ne samo sva gotovo svjetovna inteligencija, nego i p uk,
dapače i mnogi svečenici, medju njimi i potenji ljubljanski kanonik
Primus Truber, rodjen g. 1508. u kranjskom selu Rašici. Nego
pošto je ovaj bio sasvim pristao uz Luterov nauk, lisi ga g. 1548.
ljubljanski biskup njegove časti i odredi da se u tamnicu baci.
Al Truber pobježe u Wtirtemberg, pa nomogav po sada djelovati
na svoju domovinu živom besjedom, odluči priskočiti joj u pomoč
pisanom rieči. Njegova odluka bude od neizmjerne znamenitosti
po slovenski narod 2 ; j er plod ujezili bijaše prva  slovenska knjiga,
koja je oko godine 1540. u Tubingi njemaokimi slovi (švabahom)
na svjetlo izašla pod naslovom: „Auu kratku podvučene s katerim
vsaki človek more v nebu priti 11 . Ova po slovensko knjižtvo epo-
kalna knjiga ima 244 strane, a sadržava krščanski nauk.

Truber se dosjeti, da se čitanju ovc knjige hoče ponajprije slo-
venskoga abeeedara, pa ga i sastavi pod naslovom „Ane b uk vice,
iz tib se ti mladi Sloveni iiiogo lahku v kratkim času brati navuj-
čiti‘ £ . Ovi prvienci slovenske knjige bili su po svili slovenskih
zemljah kao pravo čudo s neizmjernim veseljem dočekani, akoprem
jim je i jezik i pravopis dosta loš, jer nit je bio Truber podpuno
vješt slovenskomu jeziku, nit je bio u oboe filolog. 8  Ele svaki je
početak mučan. Truber je svakako led probio i upravo tim ne-
umrlih zaslugah stekao; jer bog zna, dokle bi bio morao slovenski
narod čekati na prvu slovenski! knjigu, da nebude Trubera. Kako
je bio mučan posao, kojega se je latio, razabiremo iz njegovih
riečih, koje je god. 1582. u predgovoru k pomenutomu slovenskomu
prievodu novoga zavjeta napisao: „Vor 34 Jaliren (t. j. prije go¬
dine 1548.) war kein Brief oder Register, viol weniger cin Buch
in unserer windischen nprache zu finden; man meinte die ivindische
und ungrische Sprache seien so grob und barbarisch, dass man sie
weder sclireiben nocli lesen konne 11 . Drage volje vjerujemo vried-
nomu Truberu, da je ovo kazao po svom uvjerenju: ta jošt u po-
četku našega stolječa tvrdio je isto Kopitar (u uvodu k svojoj
kranjskoj gramatici)*; al novija su iztraživanja dokazala, da je
slovenska pismenost puno starija od Trubera, samo što su bili ti
drevni spomenici slovenskoga jezika od vajkada zakopani u poje-
dinih samostanih. Jer ako i smetnemo s uma mnienje Kopitarovo i
Miklošičevo, da je sadašnji crkveni slovjenski jezile u istinu staro¬
slovenski ; pak ako i mimoidjemo glasoviti brizinski rukopis (mo-

* 4’ruber war der erste der Krainisch scliriub, er ist also unser
Colnnibus.

6

T5. SUEtJK,

numenta Frisingensia) iz 10. stoiječa pisan latinskimi slovi: velika
je bludnja, koja se je dosada pisala i prepisivala, naime, da neima,
osim ovili, nikakvih drugih spomenikah slovenske pismenosti sve do
sredine 16. stoiječa, i da se slovenština počela pisati stoprv u dobi
reformacije. Več dvjesta godinah prije Trubera pisalo se slovenski
po samostanih, kao što svjedoče bjelodano njoki srečnom sgodom
spačeni i več objavljeni odlomci raznih pobožnih rukopisah. 4

Sve ovo pako nekrnji i neomaljuje Truberovih zaslugah, koji je
svakako prvi na vidjelo i na obču porabu iznio slovenštinu, ne
samo tim, što je sam knjige slovenske pisao, nego i tim, što je
' nastojao, da nadje pomočnikah još vještijih od samoga sebe, kao što
bijahu osobito Jure Dalmatin, Bohorič i Krel. Njihovo složno na¬
stajanju pošlo je za rukom spisati prvu slovensko gramatiko (od
Bohoriča), a prema njoj prevesti onda sveto pismo (od Dalmatina)
i druge nekoje knjige na slovenski jezik. Trošak so podmirili sta-
liši kranjski, štajerski i koroški, po imenu vitežki baron Ivan
Ungnad; zatim (osim nekih njemačkih vladalacah) ponajviše Češki
kralj (poslije rimski car) Maksimilian II. osobit prijatelj slov. naroda,
kao što i Maksim. I., koji je i slovenski naučio i Slovence na svom
dvoru namjestao'). — Uz to je bio več car Ferdinando I. izhodio
kod pape Pia IV., te ovaj g. 1565. dopusti svečenstvu oglejske pa-
triaršije (pod koju je i Slovenija u crkvenih poslovili spadala), da može
pod oboje pričestiti, pak je nastojao i oko ukinuča celibata, a vla-
dalac Slovenije nadvojvoda Karlo izjavio je stališem kranjskim
(god. 1565.) nadu, da če to i za rukom poči.

Ovako se je slovenska knjiga, a š njom i slovenština sve bolje
širila i za pol vieka opravo divno se razvila. 6  Nu ova liepa doba
nije žalibože dogo potrajala. Več na grobu Maksimilijana mogla jo
Slovenija zakukati:

s Oj Maksime, moje jarko sonce!

L ; epo ti me bješe obasjalo,

Al mi brzo za goriou zadje!“

Još za živa Maksimiliana, dok je Slovenijom vladao njegov brat
Karlo, započe progonjenje protestantizma, a uz njega i slovenske
knjige, bodoč da je ova bila njegovo čedo. Stališi kranjski htjeli su
slovenske knjige tiskati o Ljubljani; al nedade vlada, več protjera
tiskava Mandelca god. 1582. iz Ljubljane, a doznavši, da se knjige
tiskaju u 1 ubingi, naloži svim tridesetnicam, da jih zaplione, kad
se hodu slale u Slovensko. Akoprem je bila izašla zapovied, da
se imajo svi tiskari i prodavaoei krivovjerskih knjigah u vodi za-

DR. IVAN BI.EIVVEIS TRSTENIŠKI.

7

daviti (ohne alle Gnade stracks am Leben mit dem Wasser ge-
straft werden): ipak su malo ne sve knjige stigle u slovenske
zemlje i do skora se ondje razpadale, što je dokaz, da su več i
mnogi seljaci bili naučili citati, čemu se neeemo baš čuditi, kad
uzmemo na mn, da su se s protestantizmom i pučke škole počele
uvoditi. Ovo progonstvo je sve više mah otimalo. Do skora budu
s protestantskimi župnici i učitelji iz zemlje protjerani ; al ne da
se drugi na njihovo mjesto postave, nego da se škole zatvore. 7  Na
čelu ove protureformacije stajao je ondašnji energični ljubljanski
biskup Toma Chron (Hren), „der Grossinquisitor von Krain“, kako
su ga poslije prozvali, lcojemu je zbilja za rukom pošlo pomoču
vlade i jezuitah ugušiti u slovenskih zemljah protestantizmu, al
š njim i slovensku književnost. Proti ovoj su bile najviše naperene
sve strielc (Dimitz, Geschiehte Krains, III., 206). Chron sam pri-
povieda, kako je iz stališke kuče u Gradcu u jedan dan preko
sedam punili kolah knjigah odveženo — i dašto spaljeno. G. 1601.
6. siečnja bile su u Kranju na javnom trgu sve slovenske knjige
spaljene, što jih se je ondje zaplienilo. Napokon je god. 1616.
nadvojvoda Ernest predao ljubljanskim jezuitom sve krivovjerske
knjige, što su. jih imali zemaljski stališi u svojoj knjižnici. Kako
Chron pripovieda, bijaše jih ondje nekoliko tisučah. Ova hajka na
slovenske knjige tako je bila uspješna, da sad ima od ono 25.000
knjiga, koje su bile u samom Urachu tiskane, jedva koji podpuni
exemplar, i to ponajviše samo po iuostranih knjižnicah. Kopitar pri¬
povieda (u navedenoj knjiži), da se znade samo za dva otiska od
Bohoričeve slovenske slovnice. Tako je zaglavila slovenska knjiga
u 16. stoljeeu, za koje kaže Trdina: „ Šestnajsto stoletje je bilo
zlati čas zgodovine našega (slovenskoga) naroda, cela dvestoletna
doba slobodnega slovenskega vojvodstva se no more temu stoletju
na stran postaviti. U vseh obzirih je dosegel takrat naš narod vi¬
sokost, kakoršne ne prej, ne pozneje. Zalibog, da je trpela ta svetla
doba le sto let (dapače ni toliko!), zakaj v 17. stoletji Slovenci
zopet v vseh obzirih zapadejo. “ (Zgodovina slovenskega naroda.
Ljubljana 1866. Str. 108, 114). 8

Sedamnaesti vick zatekao je slovensku narodnost u crnoj nevolji,
a što dalje, to bijaše gorje. Ljubav narodnega jezika tako se je
bila duboko narodu u srce uvriežila, da je isti Chriin, da bi uta-
ložio narodnu žalost sbog spaljenih slovenskih knjigah, prevesti dao
na slovenski jezik i naštampati evangjelje u 6000 otisakah, pa ga
razdieliti narodu; 9  nu drugo što se neučini ništa. Zato je narodna

8

B. ŠULEK,

sviest sve više malaksala, sve više natrag udarala. Vriedni Valvasor,
koji je živio u drugoj polovini sedamnaestoga stolječa, govorec n
svojem slavil om djelu „Ehre des Herzogih ums Krain“ o slovenskom
jeziku pripovieda, da slovenski govore samo seljani i druga pro-
stota, pa da je t ij jezik niemštinom sasvim izpromiešan. 10  Napokon
se je u tom pogledu tako daleko zabrazdilo, da su i učeni innče
ljudi smatrali njemaeke rieči kao pravu svojimi slovenštine. Kad
je I. L. Schonleben, rodjen u Ljubljani, god. 1672. preštampao
Chronovo evangjelje, puno je čistih slovenskih riečih zamienio nje-
mačkimi, i to, kao što veli u predgovoru, „ad faciliorem populi
intelligentiam“. Postupak svoj opravdava evo ovako: „Conque-

rentur jam nonnulli de vocabulis quibusdam germanicis: sed haec
potius jam usitata adhibere placuit in defectu propriorum, quam
croatica et dalmatica, extra notitiam mcditullii Carnioliae (Labaei)
posita. Et haec censenda sunt nativa, cum Carniolia nostra non
ex meriš Slaviš, sed Germani s et Slaviš jam inde a priucipio ad-
ventus Slavorum in has terras mixtim habitantium eoaluerit“. Dakle
po mnienju Schonlebenovu slovenski jezik je smjesa od slovenštine
i niemštine, onako od prilike kao što je englezki smjesa od jezika
anglo-sasko-norrnanskoga, a govor ljubljanske služinčadi bio mu je
typus prave slovenštine. Uslied toga naprtili su slovenštini i nje-
mački articulus, te je P. Hippolyt, koji je živio u početku 18. sto¬
lječa, prevodee Komenijev „Orbis pictus“ ovako pisao: Ta mlatič
na podu tiga škodna mlati tu žitu s tim cejpieom itd. (der Drescher
dresehet auf der Dresehtenne das Koru mit der Drischel etc.).

Napokon je do toga došlo, da se je utrnula u narodu ista uspo-
mena slavnije prošlosti, te je Castellez g. 1678. tvrdio, da „idioma
nioliearum caret grammatiea u , kao da Bohoriča nikad ni bilo nije.
Isto tako se je tužio sto godinah kasnije (1768.) P. Marko (Pohlin)
u predgovoru k svojoj slovnici (Krajnska Grannnatika): ,.I)ie

Crainerische Spraeh kat in unserm Herzogthum Krain von /cit
einigen Jahren so selir abgenommen, dass selbe dic iiltern Crainer
kaum mehr kennen wiirden. Sie ist, ganzlich verdorben, weil keino
Grammatik vorhanden gewesen“. 11

Prvi tračak bolje budučnosti sinuo je slovenskoj narodnosti go-
dine 1773., kadim je Marija Terezija po predlogu Slovenca Ku¬
merdeja odredila, da se imaju i u Kranjskoj ustrojiti normalne škofe,
u kojih bi se d ječa uz njemački jezik učila i slovenski. Nije tim
još pukla bila zora slovenskemu prieporodu, več je to bilo samo
prozorje, tim se. je udario samo temelj, na kojem se je moglo po-

DR. IVAN BLERVEIS TRS TENIŠKI.

9

četi raditi o narodno] prosvjeti. Nego i ta] temelj uijo bio posve
čvrst; jer n. pr. u Koruškoj bio je slovenski jezik iz normalne
učione napokon sasvim iztisnut, i ona je postala pravim zavodom
germanizacije.

Dvjesta i petdeset godinah trajala, je ova črna doba u životu
slovenskega naroda. Našlo se je doduše pojedinih rodoljuba!), ko-
jim jc dično ime zabil ježila poviest književnosti uz veliku hvalu;
al u narodu neostade gotovo traga njihovu djelovanju; oni su bili
blistavi meteori obasjavši na časak slovensko nebo, nu stalne luči
neukresaše. Tako je n. pr. Vodnik godine 1797. počeo izdavati
^Ljubljanske novice“, al več godine 1800 morade jih obustaviti
nenašav podpore u narodu.

Jedno vrieme seje činilo, da če pod francezkom vladom (g. 1810)
slovenština opet procvasti, jer je ta nova vlada slovenštinu i u
srednja učilišta uvela i u obče ju na prama niemstini zaklanjala;
al več za tri godine (1813) morade se jadna pepeljuha slovenština
u zakut povuči, da se može niemština više nego ikad prije šepiriti.
Evo kako opisuje Kopitar (1. c. pag. 109) ondašnje stanje sloven-
štine: „l)er Bauer schreibt niclit, der gebildete Slave (Slovene) ist
deutsch gebildet und ein Ueberlaufer; slavisches Sprachstudium ist
daher nur Bache irgend eines seltenen Dilettanten, der seine Lands-
leute beinahe um Nachsieht bitten muss fiir diese seine Passion".

.Ovako piše Kopitar u početku našega stolječa, pak od onda nije
ništa na bolje okrenulo sve do sredine našega stolječa. Evo samo jed-
noga primjera, kako se je postopalo u školah, što ga pripovieda do-
tičnik, župnik konjički Virk (Slovenski narod 1882. br. 3); ,,Komaj je
slovensko dete v nemške šole ustopilo, že so mu začeli s črno tablo
in še bolj z leskovim oljem slovenščino iz glave izbijati in nemščino,
katere le besedice razumilo ni, ucepljevati, da se je samemu sebi
smililo; in koliko truda in britkosti ga je stalo, da si je ptuj jezik
v glavo vbilo, pa še brez vse koristi! Še vem, ko sem bil v sredi,
katekizma vprašan, in nisem vedel odgovoriti, mi učitelj reče: hast
nichts gelernt! Jaz odgovorim: wohl! — On: so sage, wo hast du
gelernt? In jaz začnem kakor litanije žlobudrati: Frage. AVer hat
alles erschaffen? Antwort: Gott hat alles erschaffen. In ta Frage
in Antwort je šlo noter do konca. G. katehet jc vrh glave z ro-
kama skup trčil in vskliknil: O du armer Knabe! — pa oči se
mu le niso odprle; kajti slovenščina je pa iz šol preklicana in za¬
kleta bila. Res je, da je dobro, da človek več jezikov zna; tode
maternega mora naj poprej in naj bolj znati, če nc, vse drugo po

10

is. šriiBK,

vodi splava. Ako bi sc bilo z menoj s slovenščino začelo, in potem
s nemščino nadaljevalo, meni bi ne bilo treba v farni šoli 6 let po
klopeh hlač trgati, bi se bil leliko v dveh letih vse to naučil.“

Može li se i pomisliti žalostnije stanje stvarih? A tako evo bi-
jaše u Sloveniji, kad je izkrsnuo dr. Blenveis, kojemu se opet po-
vračamo; nu sve ovo, što smo do sada spomenuli, trebaše navesti,
da se pravo razumie i ocieni njegova djelatnost, koja bi u nor¬
malnih odnošajih zandarala po mlitavosti, nedotupavnosti, nezgrap-
nosti — a kad tamo, sve je to plod duboke mudrosti i razboritosti.

Kad je Bleiweis pregnuo, da vida svomu narodu rane, bio je
slovenski jezik iztisnut iz javnoga i družtvenoga života, iz viših
zavodah i iz književnosti (osim nešto malo pobožnih djelah); samo
se je po selih čisto govorilo, a u crkvi je bila slovenština začinjena
gnadom i troštom; tu se je besjedilo: ondohtljivo, joger (Jiinger),
žegnati, vahtati, veroh (Weihrauch), žlahta (Geschlecht) itd.

Sve je to znao i Bleivveis, al se je on i dobro spominjao, kako
se je slovenski jezik, sada do proste služkinje ponižen, nekada orio
po gospodskih, dapače po vladalačkih dvorovili. Cuveni njemački
pjesnik XII. stolječa, Ulrich von Lichtenstein, pripovieda u svom
djelu „Frauendienst“, kako ga je koruški vojvoda, kad je k njemu
došao preobučen lcao Venus, slovenski pozdravio*). A nije se onda
slovenski jezik tobože samo kod kuee govorio, več je bio pravi dr¬
žavni jezik, kao što potvrdjuje stara u istinu demokratička uredba,
kojoj nečeš (kako primjeeuje Aeneas Sjdvius) u poviesti para nači.
Mislimo investituru ili instalaciju koruških vojvodah kod Krnskoga
grada (Karnburg) nedaleko od Celovca', koja se je svečano a slo¬
venski obavljala, pak i onda jošte, kad su bili ti vojvode Niemci. 12
— Isti vojvode su (kako piše Aeneas Sylvius) kao carski lovnici
rješavali parniee za lov, a morali su se na tom sudu služiti slo¬
venskim jezikom**.

Spomen ove dične prošlosti slovenskoga jezika morala je hrabriti
te bodriti našega Bleiweisa u plemenitil pregnuou, nebi li bar od
česti povratio staru slavu svomu narodu.

Kako sam več prije kazao, stiže koncesija za izdavanje pučkoga
časopisa, kojemu Bleivveis, ugledav se u Vodnika, nadjene ime „No-
vice“ (kmetijske in rokodelske). Nu tim još nisu bile sve zapreke

* Bog vas primi kraljeva Venus !

** Potanko razlaže ovaj predmet Radics u svojoj razpravi „Sloven-
ščtna v besedi in v pismu po šolali in uradih* u Letopisu matice slo¬
venske za 1879 leto.

DR. IVAN I!I,UIWEI.S TRSTENISKI.

11

svladane. Ponajprije valjalo je odlučiti, kojim slovenskim razriečjem
da se Novice pišu. Jer pamtiti treba, da jih ima jedno šest: do¬
lensko, gorensko, istarsko, štajersko, ugarsko, koruško, koja se u
mnogo koječem za čudo razilaze. Odavle če svatko lasno razabrati,
kakva bijaše muka spraviti pod jedan krov tolike različite kueane.
Ove razlike razvile su se u slovenskom narodu ponajviše tim, što
ovaj narod od dobe Karla to nože Velikoga, dakle od preko 1000
godinah, nije živio u zajednici, u jednoj državi, nego razkidan na
pet šest udali, a svako se je udo razvijalo samostalno, nemareč za
ostala, dapače zaziruč od njih. Uslied toga razvijao seje i jezik sva-
komu udu nastrance, kad nije bilo nikakve zajedničke sveže, ni-
kakve priegledalice, u koju se je mogla svaka slovenska grana
ugledati, nikakva čuvava, ko ji bi bio pazio, da se nezalazi stran-
putice. Poslije, kad su se knjige počele pisati, svaki se je pisac po-
služio jezikom svoje okolice; al ostala slovenska plemena slabo su
ga raz um jela, i tako se slovenska knjiga nikako nije mogla pravo
razploditi i razširiti. Kranjac nije čitao štajerske knjige, a ugarski
Slovenac koruške. Ista nevolja je bila u Niemacah, te je trebalo
takve katastrofe, kakva bijaše reformacija, dok su se Niemci uje-
dinili u književnom jeziku; a govoreč Prus s Tirolcem ili Svajca-
rom u svojem domačem nariečju nerazumie ni dan danas jedan dru-
goga. — Tko bi dakle Slovence skladio u književnom jeziku, ste-
kao bi neumrlu zaslugu oko naroda: to je pako izveo naš Bleiweis.
Kako je u tom poslu postupao, pod kakvom je zastavom pobjedu
održao — vidjet eemo poslije.

Al prije nego započne pisati, trebalo mu se je jošte odlučiti,
kojim če pravopisom pisati. Jer slovenski jezik nije bio razkidan
samo na razriečja, nego su ova imala i različite pravopise. Jedili
su se služili Bohoričevim, prema njemačkomu jeziku stvorenim,
kojekako moditikovanim, nu svagda dosta nespretnim pravopisom
(jer u njega h  umekšava stoječi pred njim suglasnik; te je n. pr.
zhz=č).  Ugarski Slovenci pisahu magjarskim pravopisom. Želeč do¬
skočiti malinam i nestašicam pravopisa ne samo slovenskoga nego
u obče slavenskoga, bijahu se god. 1820. sastali u Beču mnogi sla¬
vonski rodoljubi, da viečaju ob občem slavenskom pravopisu; nego,
kao što se je moglo predvidjeti, sve jim se nastojanje izjalovi. Glava
je tomu viečanju bio Kopitar, kojemu jo pred očima lebdilo kano
ideal postupanje sv. Kirila. Kao što je ovaj popunio grčki alfabet
osobitimi jednostavnimi znakovi za one slavonske glasove, kojili
grčki jezik neima: isto tako da treba popuniti latinsku abecedu, pa

12

B. ,St'LUK,

makar i cirilskimi slovi. Takvomu postupku neiina u teoriji doista
prigovora, a Kopitar je bio pozebo slave, te je htio postati u ovom
pogledu Kirilom za zapadne Slavene. Za svega života svoga se je
spremao te spremao; al je u toni poslu izkusio i sam istinu onih
riečih, koje je u svojoj slovensko) slovnici (str. 14.) izusti!): „Die
Kesultate theoretischer Spekulationen, auch wenn sie noch so wahr
und einleuchtend siud, gehen mir iiusserst langsam in praktische
Amvendung liber.“ — „ Um za morem, a smrt za vratom 1“ izvr¬
šilo se je i na Kopitarn: on je o popravljanju i popunjavanju la¬
tinske abecede sve dotle mozgao i kutrio, dok ga nije i smrt za¬
tekla, te jo svoju zamišljenu latinsko - slavensku abecedu u grob
ponio.

Pristaše Kopitareva mnienja, nemogav se dočekati njegove re¬
forme, pokušaše na svoju ruku izvesti njegova ideu, i tako izadje
na svjetlo god. 1824. Dainkova, a god. 1825. Metelkova abeceda,
rad kojih se je u njemačkih časopisih žestoka polemika zametnula,
koja je god. 1833. pod naslovom „Sloveniseher ABC-Krieg“ na
svjetlo izašla. Oba ova reformatora naidjoše na ljut odpor, i to
s razlogom, jer nijedan od njih nije zuao pravo priljubiti svoja
nova slova latinštini.

Kad se je pako Bleiweis spremao na izdavanje svojih Novicah,
Gaj je več bio uveo s dobrim uspjehom u Hrvatah svoj novi pra¬
vopis, koji je i kod Slovenacah mnogo našao prijateljah; tim žešče
ga je osudjivao Kopitar. Posljednje njegovo pismo, poslano kranj-
skomu gospodarskemu družtvu, smjeralo je na to, da se nebi No¬
vice Gajevim pravopisom tiskale.

Sto če sada Bleiweis na oči tolike razlikosti mnienjali? On uradi,
kako ga je svjetovao njegov praktični um. Znaduč da su Novice
namienjene ponajviše puku, koji voli nečitati, nego mučiti se s pra¬
vopisom, prilivati iz prva Bohorieevicu, j er je bila najpoznatija.
Budučnost pokaza, da je pametno uradio.

Pošto je sve bilo u redu, izadje 1. srpnja 1843. godine prri  broj
Novicah. Izprva mu je taj posao dosta sporo išao od ruke; jor
kako smo več prije vidjeli, Bleiweis jo boravio u Boču [tunih 17
godinah, a za sve to vrieme nastojao je ponajviše samo oko pe¬
karstva. Buduč da se daklo slovenskem knjigom, a kamo li slo-
venštinom u Bcču nijebavio: to je on puno toga zaboravio, što bi-
jaše za mladje dobo naučio, pak mu je sad valjalo iznovice pre¬
metati ono malo slovenskih knjigah, što je bilo dotle na svjetlo
izašlo. Nit ovdje ga neostavi na ejedilu njegova bistra pamet, več

DH. IVAN IiLElIVRIR TRK TENIŠKI.

13

ga nauči lieprf razlikovati pšenicu od pljeve. ll»lic(l toga izabra
Blervveis več u prvom počotku djela Vodnikova i Prešernova, da
se unje  ugleda; al nipošto da se za njimi sliepo povodi, več bi se
prema potrebi svagda obazirao i na druge slavenske jezike, najpače
na lirvatski. Ovim svojim razborom i vanrednom pomnjom dotjerao
je Bleiweis do skoro do toga, da mu nije bilo premca u cisto slo-
venskom, a popularnom razlaganju kakvoga predmeta. Ako je pako
u obče mučni ji posao nego što se obično misli, pisati u istimi, po¬
pularno, to če reči tako, da svatko razumie: taj je posao bio u
slovenskom jeziku dvojinom mučniji, zato što o mnogih stvarih,
koje su u Novice spadale, nikad nitko prije Bleiweisa nije slovenski
pisao, te si je ovaj morao i u tom pogledu upravo put krčiti.

Za to je bio več prvi broj Novicah s velikom radosti posvuda
dočekan, a kod 4. broja mogao je Bleivreis ,,s veseljem obznaniti,
da su Novice našle puno prijateljah ne samo u Kranjskoj, nego i
u Koruškoj, Istri, na Štajeru, dapače i u Hrvatskoj, pak tja u
DalmacijiPrije  nego je minulo prve pol godine, imale su Novice
več 800 predplatuikah — tolikomu broju se nitko nije  nadao; jer
znamo, da su Vodnikove Novice prestale bile izlaziti sbog maline
predplatuikah. Ovomu uspjelm mnogo su iloprinieli, istina, oni slo¬
venski rodoljubi, ko ji su več prije Bleiweisa svaki u svom jiod-
rueju probudjivali narodnu sviest i volju za čitanje; al naj veča za¬
sluga ide opet samoga Bleiweisa, koji je znao Novice tako uredji-
vati, da su bile svim sve. Jer premda su bile poglavito namienjene
samo ratarstvu i obrtničtvu: to su ipak donosile u svakom broju
po koju pjesmu, pričicu, liistoričku crticu, jezikoslovnu siinicu,
jednom rieei sve što je moglo zanimati Slovenca, ne samo pripro-
stoga, nego i obrazovanoga. Zato i jesu našle Novice prijateljah
ne samo u masi naroda nego i u obrazovanih stališah, koji nisu
bili sasvim poniemčeni; dapače su se Novicami mnogi i premnogi
narodu več otudjeni pameti dozvali te svomu j atu povratili. Uspjeh
Novicah bio bi več onda jamačno. još sjajniji, da su i politiku u
svoje područje povukle; al toga za Metterniclia pod živu glavu nisu
smjele.

Gledajuč Bleiweis, kakviin mu posao krasnim plodom radja, po-
dvostručio je svoju pomnju i posvetio Novicam gotovo sve vneme,
što mu je preteklo kao profesoru i tajniku gospodarskoga družtva,
koja dva zvanja su mu i onako dosta posla zadavala. ()vaj njegov
u Novice uloženi trud ocicnit čemo još bolje, kad pomislimo, da
on za uredjivanjc toga časopisa nije  dobivao nikakve plače, več je

14

B. ŠCLBK,

sve po,slove uredničtva opravljao badava, za dobi tak pako, što ga
je imalo gospodarsko družtvo od Novicah, štampao je posebne do¬
datke i priloge, kako čemo još vidjeti. Ovako se je mučio bez
ikakva honorara punih sedam godinah. Kolika to žrtva! —  Liepa
je stvar planuti rodoljubnim žarom i pregnuti na kalcvo narodu ko¬
ristno djelo; al raditi i mučiti se narodu u prilog godine i godine
jednakom revnosti i oduševljenjem, a bez ikakve plače i nagrade
— tomu se hoče osobite plemenite duše, pa takva je bila Blehveisova.

Uz tolik svestrani napor uhvatio je Bleiweis još vremena, da na¬
piše svoju prvu slovensku knjigu; i ta je bila takodjer puku po¬
svečena, naime: „Bukve za kmeta, kako se ima per kupovanju,
plemenenju, reji in opravljanju konj sploh obnašati. V Ljubljani
1843.“ Ostale dielove pisao je Bleiweis s drom. Struppijem god.
1850—53.

Več Vodnik je bio god. 1795 po savjetu velezaslužnoga sloven-
skoga rodoljuba baruna Žige Zoisa počeo izdavati slovenski koledar
pod naslovom „Velika pratika“; al posije tri godine zapelo je iz-
davanje s nestašice, kupacah; nije se prodanimi koledari niti trošak
na tiskanje namirio. Pak opet je koledar knjiga vid o znamenita,
jer dopire i u proste kolibice, i tamo, kamo nijedna druga knjiga
nedospieva. To je znao i Kopitar, zato je nagovarao kranjsko go¬
spodarsko družtvo, neka nastavi izdavanje „Velike pratike 14 , koja
bi osim koledara jošt i poučne članke sadržavala. Družtvo zainoli
svoga tajnika, da bi preuzeo redakcij u takvoga koledara, a Blei-
weis se odazove i tomu pozivu, te sastavi več godine 1844 taj ko¬
ledar pod naslovom pratike, i tako izvrstno, da se je mogao jur
na izmaku prve godine pohvaliti: „dosada su prošle trideset i dvie
tisuče pratike 11 . To je bar očit dokaz, kako je knjiga narodu u
volju bila. Sve do svoje smrti uredjivao je Bleiweis taj koledar, a
izdavalo ga je kranjsko gospodarsko družtvo. Napokon je dotle do-
tjerao, da se je od pratike do 40.000 komadah uz godinu razpa-
čalo. Svatko če se i sam dosjetiti, kako je Bleivveis preko ove
knjige na sam narod koristno djelovao, zato i jest velikem pom-
rijom oko nje nastojao; jer se: je glavom uvjerio, kako ju narod ne
samo kupuje, nego i marljivo čita, i po njezinih savjetih se ravna.
Još dan danas je „ velika pratika 11  tako razprostranjena po sloven¬
skem narodu, kako nijedna druga knjiga; jer slabo ima slovenske
kuče, gdje/ znadu citati, a da neima Blehveisova koledara, koji je
uz 40 godinah, što izlazi na sviet, liep kup koristna znanja po na¬
rodu posijao i mnogo tomu doprinosi«, da je Blehveisovo ime onako

1>K. IVAN III,El \VEIS TRSTENIŠKI.

15

popularno postalo, te samomu puku omililo. Ovo je i bila Bleiweisu
jedina nagrada za sav trud; jer plače za pratiku ni je dobivao ni-
kada nikakve.

Uz tolike poslove još je dospio Bleiwois godine 1846. ugoditi
svomu blagomu srcu, te napisati pučku knjižicu ^Milosrčnost do
živali 1 ' (milosrdje živini), u kojoj napučuje narod, da nemuči živine.
I nam bi doista ovakve knjige trebalo, jer se s te strane kod nas
još strašno grieši; al do sada nije se žalibože nitko našao, tko bi
se poveo za Bleiweisom, koji je bio za ovaj svoj trud nagradjen
od bavarskega vojvode Maksima, predsjednika družtva za zaštitu
živine u Monakovu, počastnom kolajnom i odlikovan osobitim po¬
hvalnim pismom.

Bvi ovi raznoliki poslovi nisu Bleiweisu smetali, da je osobito
upro u Novice, kao glavno polje svoje djelatnosti. Kao što sam
prije kazao, u prvi mali bile su Novice posvuda radostno pozdrav-
ljane; nu do skora so nadje i prigovarača. Kako Slovenci nisu
dotle imali ni zajedničkoga jezika, ni zajedničkoga javnoga organa:
to je bila stvar naravna, da je svatko svoj domači jezik držao za
pravu slovenštinu, a čega na svojoj domaji nije čuo, to mu se je
činilo nepravo, neslovensko. Jedili su se tužili, da Novice odvišc
zaudaraju na gorensku, drugi, da upotrebljavaju nekakve nepoznate
štajerske rieči, treči treče. Nekoji su opet žclili čitave jezikoslovne
polemike u Novicah zametnuti. Tu se je htjelo puno pameti, strplji-
vosti i blagosti, da sc sile slože, a ne da se još više razciepkaju.
Bak što uradi Bleiweis, da ovo postigne? Nit je zametao dosadne
tilologijske razpre, nit se je u čem ukopistio, nit je samovoljno po
svojoj glavi sve sam osiecao; več je svakomu dopuštao, da piše
kako znade, tvrdo se uzdajuč u zdravu pamet svoga naroda, koji
če več s vremenom iznači što valja, ter odlučiti pljevu od zrna.
U jedan dan se nemože kuča sagraditi, a kamo li književni jezik
stvoriti. Zato je Bleiweis sve samo blago poučavao, napučivao, opo-
minjao, molio. Ovaj postupak urodi mu vrlo krasnim rodom. Kako
je bio po gotovu sve bolje slovenske pisce za Novice prodobio: ovi
su malo po malo svoje provincijalizme puštali i za čistu slovenštinu
prianjali. Ovako postupajuč postigao je zbilja što je želio, te je
današnji slovenski književni jezik za čudo čišči od tudje pritruho
naprama onomu, kojim. je pisno Truber, a slovenski pisci sc u toni
pogledu upravo natječu, a da se u g-lavnom nerazilaze.

Več na kraju drugega tečaja mogao je Blciweis ponosito pisati:
„ Nečem o da se hvališemo, al možemo opet kazati, da su Novico

na blizu i na daleko medju prostim pukom i mod ju vol ikoni go¬
spodom puno pravih i vatrenih prijateljah našle“. „ Svakoma se do¬
pusti, nije probitačno , kaže njemačka poslovica, zato niti nam ni j e
žao, ako nismo gdjekomu u volju ušli. Dvie vrlo znamenito namjere
jo gospodarsko družtvo Novicami svakako postiglo: puno je ko¬
ristnih naukah preko njih razglasilo, i u Slovencih ljubav k mate-
rinskomu jeziku iznova oživilo ili silno probudilo“.

Isto tako veselo nastupile su Novice i godinu 184C>. „Nijedne
godine nije se toliko novih predplatnika prijavilo, koliko ljetos (piše
Bleiweis u prvom broju). S radošču i ponosom možemo kazati, da
su svi slavni slovenski pisci i pomočnici Novicah, i da su najbolji
od njih prihvatili novi (Gajev) pravopis u . To je pomikalo Bleiweisa,
te je i on počeo po sada Novice tim pravopisom pisati, a dotle se
je š njim služio samo iznimice, da mu se štioci malo po malo pri¬
nce. Več prije su bili na njega navaljivali, da se ostavi nespretne
Bohoričevice; al mudri Blehveis nehtjede se prenagliti, nehtjede
novi pravopis nikomu nametati: j er upravo takvo silovanje je sva-
komu osobito mrzko, buduč da se nitko neostavlja lasno onoga,
što je sviknuo. Ovdje se je htjelo osobita opreza jost. i zato, što
je bio Blciweis privatan čovjek, kojemu oblasti nisu išle na ruku,
dapače su od njega zaziralc. Zato je za dugo odbijao onakve ne-
strpljive naprednjake, i štampao svaki dobiveni članak onim pravo¬
pisom, kojirn je bio napisan, dok se nije uvjerio, da je večina zbilja
več pristala uz novi pravopis. I ovdje je uspjeh pokazao, kako je
Bleiweis mudro postupao: da se je prenaglio, lasno bi bio več u
početku razkol u slovenskoj knjiži zavladao.

Dok su Novice ovako svakim godištem sve to ljepše napredovale,
banu godina 1848. Koja sreča po slovenski narod, što je onda imao
več svoj javni organ ! Inače bi bio u onoj strašnoj oluji lasno na-
stradao. Akoprem se Bleiweis nikada do sada nije bavio politikom,
ipak je vrlo dobro razumio glas vremena i s mjesta odlučio poslu-
žiti se njim u korist svoga naroda. Polde je bila cenzura ukinuta
i ustav proglašen, nakiti 12. kroj 1848. ervenim viencem u znak
stečene slobode i uze svojim štiocem potanko razlagati, šta če reči
ustav itd. Tako je malo po malo okrenuo na političko polje, na
kojem je pokazao takodjer vrlo mnogo takta. Plašljivci su mu s te
Strane prigovarali; al on mudro odvrati, da su Novice puku po¬
svečene, pak po sada morat če i puk s vremenom napredovati:
treba ga dakle o svem poučavati, što mu u ovo kobno vrieme
znati valja; po imenu trebat če mu poznavati i puno novih riečih:

DR. IVAN BLEHVEIS TRSTENIŠKI.

17

„neima druge, moramo se učiti!“ Prema tomu je sada Bleivveis
cesto razlagao sve što je spadalo na novo političko ustrojstvo
države; toga radi je u dodatcih svojim Novicam priobčivao u sloven-
skom jeziku znamenitije zakone. Osobito je mudro napučivao svoje
štioce, koga da biraju u sabore; pak opet je donio i naputak za
slovenske zastopnike, kako da se u saboru vladaju.

U to vrieme stvorilo se je u Ljubljani prvo političko „ Slo¬
vensko družtvo“, kojemu je bio Bleiweis i predsjednik i duša.
„Letopis slovenskiga družtva na Kranjskem 14 , što ga je bio Bleiweis
godine 1849. na svjetlo izdao, priča na široko o djelovanju toga
družtva. U obče je Bleivveisu s godinom 1848. naraslo puno posla;
srečom je bio čovjek vrlo marljiv, pa je junački zadovoljivao svim-
kolikim zadačam gospodarskim, novinarskim, političkim i narodnim.

Vatreni rodoljubi navališe godine 1848. na Bleiweisa, neka pre¬
tvori svoj puČki list u politički organ, koji bi zastupao slovenski
narod ne samo kod puka nego i pred svietom. Oni su se od takva
postopka nadali sjajnomu političkomu uspjehu — sjedinjenju raz-
kidanoga slovensltoga naroda u jedmi političku cjelinu, Slovenija.
To je bila i Bleiweisova vruča želja, oko koje je za života svoga
nastojao, papače je godine 1848. i na odlučnom rnjestu želja tu
izjavio. Evo kako se to dogodi. Svojim javnim djelovanjem stekao
je bio Bleiweis toliko ugleda, te su ga bili u ondašnji stališki
kranjski sabor pozvali, pa kad je ovaj odredio odbor, koji če poči
u Beč, da izjavi čaru Ferdinandu poklonstvenu odanost kranjske
zemlje i njezine želje, bude i Blciweis u taj odbor izabran. U Boču
je primio odbor u carevo ime nadvojvoda Ivan, za kojega sam več
kazao, da je bio prijatelj slovenskomu narodu. Pošto je odbor iz¬
javio poruku zemlje, primieti Bleiweis sa svoje strane, kako bi bilo
koristno po austrijsku monarkiju, da se sve slovenske zemlje, koje
su onda poznate bile pod imenom ilirske kraljevine (Kranjska, Ko-
ruška, Gorica i Istra), zbilja sastave u jednu državnu skupina; jer
bi takva ujedinjena Slovenija bila najkrepči bedem proti talijan-
skoniu rovarstvu. Nadvojvoda se nije protivio, dapače je dodao, da
bi to bilo koristno i pogledom na upravu, jer bi se tim ujezili
trošak omalio, samo je posumnjao, bi li htjele sve slovenske zemlje
priznati Ljubljanu za svoj glavni grad. Ovoin prilikom se je prvi
put zametnula rieč o Sloveniji na samom carskom dvoru. Od onda
je ^Slovenija 14  geslo i cilj svakoga slovenslcoga rodoljuba. I Bleivveis
je sve do smrti o tom nastojao, da se taj njegov ideal ostvari; al
opet nije litio neizviestnomu idealu žrtvovati izviestnu sadašnjost;

18

li. ŠUT.F.K,

nije litio sači s puta, kojira je do sada uspješno putovao, ulje litio
ostaviti svoje pultu namienjene Novice, da piše, što bi možda nga-
djalo prosvietljenim rodoljubom, al pult toga nebi razmnio. On je
daltle i nadalje udešavao svoje Novice prema potrebam pulta; samo
je u svakom broju javljao u kratko sve znamenite političke novine
i krepko zastupao interes slovenske narodnosti. Al ni to nije bilo
po čudi gospodi od gospodarskoga družtva: poradi toga je preuzeo
izdavanje Novicah ljubljanski tiskar Josip Blaznik, koji jo Bleiweisu
davao malen honorar, da njim plača svoje pomočnike, a lam Blei-
wcis je ponajviše i po sada badava radio.

Godine 1848. naišla je prvi put na javni izraz želja za sdruže-
njem svili južnih Slavenah u Austriji. Uz nju su prianjali i mnogi
slovenski rodoljubi, dapače je onda došao u Zagreb k Jelačiču
banu osobit odbor, moleči ga, neka gleda, da se Stajer s Hrvat-
sltom sdruži. Mislilo se je palto, da če se ostvarenje ove id.ee i
olakotiti i pospješiti, alto se slovenski jezik s mjesta tako priljubi
hrvatskomu, da bi se mogla do skora u slovenska ltnjigu čista
hrvaština uvesti. Bleiweis, ltao rodoljub i iskren prijatelj Hrvatah
(ta ponajviše njim za volju prihvatio je Gajev pravopis), nije se
ni malo otimao takvomu sdruženju, te je od prvoga početlta pak
do samrtnoga časa prilagodjivao slovenski jezik hrvatskomu, o čem
se može svatlto uvjeriti, kad poredi članke Novicah od godine 1843;
s članci od godine 1881. Nego Bleiweis nije bio idealista, več
praktičan čoijek, nije letio nebu pod oblake za zamišljenim fanto¬
mom, več se je držao onoga što se je dalo sigurno postiči. Zato
nije htio niltako udariti nekakvim novim putem jezične mješavine,
več je vrlo mudro kazivao: „Za Slovence po slovensko! Vse pisa¬
nje o podučnih sostavltih bo v navadnim čisto slovenskim in lahko
umevnim jeziku Novic, ktere, slovenskima ljudstvu namenjene, mo¬
rajo pred vsim skrbeti, de se v bravcih (štiocih) veselje do branja
(čitanja) obudi, in se jim ne odtegnejo: „toga nerazumemo‘ ! . Prav
je, de se drugi časopisi v svojih sostavkih za bolj učene Slovence
višjiga jezika poslužujejo, ki se obeno-slovanskimu bliža — namenu
Novic se pak v navadnih sostavkih neprileže drug jezik, kakor
naš čisto slovenski, ki ima tudi svoje prednosti. — Čistimo jezik,
pilimo ga, gladimo ga, trebimo mu mah ptujšine, ki ga obraša,
mislimo in pišimo v duhu slovenskim, izposodujmo si posebno, kar
nas je bližnjih bratov, besede, ki nam jih manjka — nikdar pa
nepozabimo, de na razumu in omiki ljudstva je vse ležeče. — De
si pa zraven svojiga čistiga slov. jezika pridobimo tudi popolnoma

ni!. IVAN m-EUVRIS tdstrni.ški.

19

znanost ilirskiga jezika, naj se na vsacim slovenskim gimnaziji na¬
pravi tudi učilišč ilirskiga jezika: le to je prava pot vzajemne
književne sveze a .

Nestrpljivi rodoljubi ovdje i ondje zamjeriše onda Bleiweisu, sto
sc je otimao hrvatskomu jeziku; al je malo postanulo vrieme, pa
se je svatko uvjerio, da se je od Bleiweisa zahtievala stvar ne¬
praktična i upravo nemoguca. Jer iza kratkoga prolječa slobode
nadošla je huda zima absolutizma, gdje se više nije moglo ni po¬
misliti na izvodjenje kakvih uzvišenih narodnih osnovah, nego se je
trebalo zadovoljiti, da se spasi što se ima. Ijadnu Sloveniju, istom
što je u svom narodnom jeziku progovorila, poee opet tištiti težki
jaram niemstva. Kao što u ostaloj Austriji, pak i kod nas, tako
se je i u Sloveniji gušilo i potiskivalo svako vrelo narodne samo-
sviesti; o narodnoj kakvoj politici nebijaše više ni razgovora. U
ovo kobno doba, gdje je mnogi več bio uzdalmuo „pogibosmo!“,
izašla je na vidjelo mudrost Blehveisova postopanja; pokazaše se
blagodatne posljedice njegove umjerenosti i opreznosti, koja mu
nije dala da zabrazdi u sanjarske osnove, da zagazi u veliku po¬
litiku; jer bi bio sigurno i s Novicami zaglavio. Pak što onda?
Premca mu nije bilo, a kaino li zamjenika. Nu dok su god. 1848.
i 1849. mnogi žestoko na sve navaljivali, što jim nije bilo po čudi;
dok su jednim mahom ukloniti lit jeli sve zlo, što je od vjekovah
Sloveniju pritiskivalo; Bleiweis je opet i opet javljao; „Ne strastno,
nego mirno borit čemo se za pravice slovenske!“ Samo uz ovakvu
blagu i mirnu čud mogao je prebroditi crnu dobu absolutizma.

Al uza svu ovu opreznost nije so mogao sasvim izmači sumni¬
čenju i podkazivanju. Tako su ga bili god. 1849. novomestski nem-
škutari nadvojvodi Ivanu u posebnom memorandumu opanjkali, da
u svojih Novicah radi za Ruse. Al su zlo prošli, jer kad je do
slcora zatim u Ljubljanu stigao nadvojvoda Ivan, koji je več od-
prije Bleiweisa poznavao i štovao, zaveže njegovim klevetnikom
jezike nazdraviv kod ručka onim muževom (pri tom je mahnuo
rukom na Bleiweisa), koji rade o prosvjeti i napredku kranjske
zemlje, primietivši naročito: „dužnost je svakoga čovjeka, da ljubi
svoju domovinu i da poštuje narodni jezik“.

Uzrok je bio ovakvomu sumnjieenju uspješno djelovanje Novicah
na narod. Iz prva nisu slovenski neprijatelji ni malo marili za No¬
vice — ta čemu da se plaše tako neznatna organa, koji je samo
svakom sriedom izlazio na sviet, kad jim idu na ruku mnoge ve¬
like dnevice izlazeče novine? — Al godi ne 1848. opaziše, da se

20

1i. NITI.EK.

je ne samo velik diel inteligericije nego i prosti puk, koji je do
sada u duševnome mrtvilu čamio — da se je to sve počelo odbi¬
jati od vladajočih dotle načelah germanizacije, a prianjati za na¬
čela svoje slovenske, dotle sasvim potlačene narodnosti i u tom se
pozivati na Novice. Ova znamenita promjena nije išla tim ljudem
nikako u glavu, a još manje su shvačali njczino pravo vrelo,
naime Ble,iweisovo požrtvovanje u širenju nauka i napredka; več
su bili tvrdo uvjereni, da on to sve radi za ruske rublje. Da to
samo jednim primjerom potvrdim. Več prije godine 1848. počela
se je i u samoj dosta poniemčenoj Ljubljani buditi narodna sviest;
al se za oiula nije mogla drugčije očitovati nego burnom pohvalom,
kad se je u ljubljanskom njemačkom glumištu kakva slovenska
pjesma izpjevala, pa je Bleiweis zbilja o tom svakojako nastojao,
da se sgodnom prilikom na pozorištu koja slovenska zapjeva; jer
je opazio, da to s jedne strane občinstvu ugadja, a s druge narodni
ponos budi. Kad jednoč iza takve pjcsme opet zaori gromovit pijc-
sak i živio: uzklikne ondašnji namjestnik barun Weingarten, koji
odprije u slovenskom narodu nije nikada zapazio kakve narodne
sviesti, „znam ja, da je to sve maslo dra. Blciweisa, k oj ega su
Rusi srebrnimi rublji podmitili l £i

A mjesto da se on podlcoži ruskimi rublji, njemu je zaprietila
pogibija, da če mu ponestati austrijskih forintačali. Jer oko godine
1850. bude razpušteno ljubljansko Ijekarstveno učilištc, na kojem
je Bleiweis predavao Ijekarstvo za živine i sudbeno ljekarstvo. Buduč
da je kao liečnik živine svojim znanjem i vještinom na glas izišao,
ponudi mu vlada mastnu službu zemaljskoga živinara u češko j kra¬
ljevini. Stotina drugih bi primirila glas savjesti pozivom na stečene
do sada zasluge i na dužnosti, koje ima prama svojoj porodiei. Al
Bleiweisu se nikako nedade ostaviti rodnu zemlju, koju je do sada
tako uspješno težio i koja ga je i po sada silno trebala. Njeki
misle, da je ta ponuda bila Bachova doskočica, jer je bio doznao
za Bleiweisovo djelovanje, pa ga je ovako htio liepim načinom uklo¬
niti iz Slovenije. Kad mu ovo (na veliku radost slovenskih rodo-
ljubah) nije pošlo za rukom, a on ga kasnije pokuša znatnijom svo-
tom novca privoliti, da se okani uredjivanja Novicah; nu tad je
jošte manje uspio, jer se je Blehveisovo srce tako več bilo s No¬
vicami sraslo, da ga samo smrt mogaše od njih razstaviti. On dakle
ostade u bieloj Ljubljani, da nastavi svoj plodonosni rad, pa makar
i bez službe i plače; samo je pridržao naslov c. kr. profesora i bio
je imenovan članom zemaljskoga zdravstvenoga povjerenstva. Na-

IjU. IVAN BLKIWEIS TRSTENIŠKI.

21

pokon se uprazni god. 1856. služba zemaljskoga živinara u Ljub¬
ljani; javno mnienje se je občenito izjavilo, da ove službe nije nitko
više zavriedio do Bleiweisa, te ga zbilja i zapade, i on ju je sdušno
vršio sve do god. 1873., kad je pošao u mir. Ta je služba bila,
osobito u ono vrieme, vrlo tegotna, jer se je svaki čas pojavila gdje
kakva pošast, te je valjalo onamo putovati. S druge strane je pako
upravo takvo putovanje Bleiweisu vrlo išlo u prilog, jer mu je po-
davalo puno prilike, da spozna želje i potrebe, mane i predsude
prostoga pulca, pak da onda piše u Novicah primjerene članke;
a podjedno da sve dublje proniče u narav slovenskoga jezika.

Godine 1860. i 1861. obavljao je Bleiweis i službu zemaljskoga
zdravstvenoga savjetnika; nego samo do vremena; definitivno je
bila drugomu podieljena, naš se je pako Bleiweis morao zadovoljiti
ministarskom pohvalnicom za vrstno obavljanje te službe. Ele on
se valjda nije niti nadao čemu boljemu; jer nije pristajao uz vladu;
a opoziciji neplete vlada nigdje lovor - vience. U ostalom njegova
opozicija bila je vrlo pitoma; drugčije niti nemogaše onda biti, van
da je htio na kocku staviti Novice, što bi bila prava grehota. —
Njegovo politizovanje steglo se je na priobcivanje političkili i do¬
mačih dogodjajah, ter na sudjelovanje u sjednicah ljubljanskoga
gradskoga zastopstva, kojemu bijaše član od god. 1848. pa sve do
god. 1868. Sasvim se je metnuo na budjenje i gojenje narodne
sviesti i prosvjete, na širenje materijalne dobrobiti i gospodarstvena
napredka i to sborom i tvorom. Ponajviše njegovim nastajanjem
ustrojilo je kranjsko gospodarsko družtvo god. 1850. u Ljubljani
školu, u kojoj razboritija slovenska seljačad uči umno kovačtvo i
liečenje živine. Uz ovu učionu ima i vrt, gdje se izvode pokusi
s raznim gospodarskim sjemenjem i drvečem. Bleivveis je bio od
prvoga postanka do svoje smrti ravnateljem i učiteljem toga za¬
voda, te je ponajviše za svoje učenike napisao knjigu „Nauk pod-
kovstva (V Ljubljani 1850.)“. 1T ovoj učioni uzgojio je Bleiweis
za ono 30 godinah, što je njom ravnao, Sloveniji puno umnih ko-
vačah, živinarah i u obče gospodarah, te videč ovaj sjajni uspjeh
počeli su i drugdje ovakve škole osnivati. A valja pamtiti, da je
Bleiweis za sve to vrieme obnašao zvanje ravnatelja i učitelja bez
ikakve plače.

Več odprije nastojao je, da se po Sloveniji, osobito južnoj, raz¬
širi toli uharno svilarstvo, pa da mu put prokrči, izdao je godine
1852. „Nauk murve in svilode rediti iu svilo pridelavati“. Godine
1852. izišao je nastavak njegova djela o stočarstvu. Iste godine

počeo je izdav;iti godišnjak pod imenom „Koledarčik slovenski
koji je i sliedečih godinah izlazio pod naslovom „ Z la ti klasi 1 '. Ovo
je prvi pokušaj ljeposlovne književnosti slovenske, koja se je iza
toga tako razvila, da sada ima dva posebna časopisa (Zvon i Kres).
Svakako je i na ovom polju Bleivveis stažu prtio.

Jedna od ono inalo stečevinah godine 1848. spašenih i za abso¬
lutizma bijaše nauk slovenskoga jezika na srednjih učilištih, pak
jer nije bilo potrebitili slovenskih knjigah, pomogao je Bleiweis sa-
stavljati čitanke za 1. i 2. razred gimnazija; 'za 3. i 4. razred
pako sastavio je upravo sam čitanke, koje su godine 1854. i 1855.
na sviet izašlc.

Svakomu narodnemu podhvatu bio je Bleivreis neposredni ili
barom posredni početnik. Tako i velikomu slovenskonm rjeeniku.
Godine 1854. donese Bleiweis ondašnjemu ljubljanskomu linezu-
biskupu A. A. Wolfu svoj koledarčik, u kojem je bio vjekopis
Vodnikov. Biskup zametnu razgovor o Vodniku, kojega je kao
svoga negdašnjega učitelja vrlo štovao, a Bleiweis primieti (u dobri
čas po slovenski narod), da bi učinio rodu glas, tko bi pomogao
novcem dovršiti veliko djelo Vodnikovo, naime slovenski rječnik,
kojega treba slovenski narod kano ozebao sunca. U plemenitoj duši
biskupa porodi se želja za popunjenjem Vodnikove nakane, ter on
postade zbilja velik slovenski dobrotvor; jer o njegovu trošku po¬
čelo se je odmah raditi, te je godine 1860. izišao prvi diel toga
rječnika, naime njemačko-slovenski, pak od onda radi se o slovensko-
njemačkom dielu, lcoji če takodjer do slcora izači na svjetlo. Riedki
Maecenas Wolf slutio je, da neče uživati za života svoga slave,
koja bi ga zapahi kano izdavaoca najveee, a najpotrebitije slovenske
knjige; nu to mu nije smetalo, da se pobrine, kako nebi po nje-
govoj smrti posao zapeo, ter ostavi god. 1859. oporukom za izda-
vanje slovenskoga rječnika toliku glavnicu, da je ova od onda
narasla s kamatami na svotu od 100.000 for., za koje če se iznieti
na svjetlo svekoliko blago slovenskoga jezika.

Godina 1860. povrati austrijskim narodom, pak i slovenskemu,
ustav, a š njim započe žestoka politička borba, koja se do dana
današnjega nije ■ završila. Niemci smatrahu od davna Sloveniju
svojim plienom, sanjajuč o velikoj njemačkoj domovini od Balta do
Adrije. I zbilja jim podje za rukom poniemčiti pol Koruške, znatan
diel Štajera, mnogo slovenskih gradjanah i malo ne svu aristokratiju.
Izprva su se Niemci nastojanju Bleiweisa samo podsmjehivali; jer
jim sc učini nemoguče, da bi jedrni privatau čovjek, jedmi „živinar“

DR. IVAN BLEHVEIS TRSTENIŠKI.

23

(kako sc rugahu) mogao pomrsiti njihove stoljetne osnove. Al do
skora opaziše, da tu borne nebna šale, da se massa naroda osvješčuje
i da prianja sve to više uza svoga narodnoga prosvjelitelja. Kod
prvih izborah 1861. bio je Bleiweis izabran od tri k o tara n sabor,
naime u Ljubljani, Kranju i Kamniku, bad su sc dakle i Nieinci
svojski Blehveisu odupirali, i gdjegod su mogli, klipove mu pod noge
metali. Al se i blagi inače Blehveis uslobodi, sjekne životom i snagom,
te zapliva u uzburkane valove političkoga mora. Svojom žilavom
postojanosti steče do skora čast političkoga vodje (a duševni je bio
i do sada) slovenskega naroda u kranjskem saboru, gdje se je
najljuči bojak bio za prava slovenska, te je u njem Blervvcis za-
stupao od godine 1861. pak sve do svoje smrti ljubljanski ko tar,
ko j i ga je uviek jednoglasno izabirao.

Nemože biti našom zadačom, da ovdje na široko pripoviedamo
Bleiweisovo djelovanjc na kranjskom saboru za ono 18 godinah,
što je u njem sjedio; jer bismo onda morali nabrajati koju stotimi
kračili i poduljih besjedah, što ih je ondje izustio, a čitaju se do-
slovce u hitropisnom dnevniku kranjskoga sabora. Kije došlo u
pretres nijedno važnije pitanje, o kojem se nebi bio Blehveis izjavio,
pa kad je god prosborio, svagda je govorio slovenskomu narodu
iz srca. Njegova saborska djelatnost bila jo dakle vrlo prostrana;
da mi je prosto barom glavne predmete natuknuti, kako ih iztiču
„ Slovenske večernice“ (35. svezka, 20. strana).

Dr. Bleiweis bio jo najodrješitiji zagovornik svakoga napredka
u narodnom gospodarstvu. Kad bi godi trebalo što uraditi za
umno ratarstvo, za napredak stočarstva, pčelarstva itd., oli pako
obrtničtva, prometa i trgovine, svagda je prosborio naš Blehveis,
to jo njegovu besjedu sabor uviek pazljivo slušao, a ponajviše i
odobrio.

Poznajuč Blciweis liano očevidac težka bremena, pod kojimi slo¬
venski puk stenje, svagda je o tom nastojao, da mu se ti tereti
olakšaju, a svakomu povisivanju dačah i nametali se je ..odrješito
opirao. Nije on toga Činio, samo da steče kakvu popularnost (njemu
takve majstorije nije lje trebalo), nego jer je bio uvjeren, da ec
puk uz pomanje teretc bolje proei, makar i polaganije napredovao,
nego da mu se napreuje preveliko breme, pa makar to bilo i u
njegovu korist — ta „šta če meni zlatan lanac, kad mi vrat odkida?“

Isto tako pomnjivo pratio je Bleiweis svaku razprava, koja je
zasjecala u zdravstvo, u k oj oj štruci je bio pravi vještak. Po nje-
govoin ponajviše predlogu odluči sabor povečati zamaljsku bolnica

34

15. ŠULKK,

i graditi zemaljsku ludnicu. I u pogledu govedje kuge, koja i slo¬
venskemu narodu zadaje puno jada, odredio je sabor prema Blei-
weisovim predlogom koješta koristna.

Al najkrepče, najodvažnije i najtemeljitije govorio je Bleiweis,
kad se je radilo o narodnem pravu, kao što n. pr. o uvodjenju
narodnoga jezika u učione i urede. Akoprem nije bio baš osobit
besjednik, jer mu za to nestajalo zvonka glasa, obilja kičenih frazah
i poetičke zanositosti; al je opet zavladala sabornicom tišina, kad
je on ustao, il da brani predloge svojih prijateljah, il da odbija
navale protivnikah. Kako je pisao, onako je i besjedio, bistro, raz-
govietno, precizno, nezalazeč od predmeta, nižuč razloge logičkim
redom, djelujue više na zdravu pamet nego na srce i čuvstva, neleteč
nebu pod oblake nego motreč stvari kakve su zbilja. Uprav ovo
posljednje svojstvo, njegova praktičnost, koja nije onoga vidjela,
čemu su se drugi domišljali, učini, da je bio naš Bleiweis na po-
litičkom polju donjekle Fabius Cunctator. Ni kad se nije zaletio za
ciljem, dok nebi i sredstva potanko promozgao, koja če ga dovesti
k željenoj meti. Može biti, da je kadšto u tom pogledu i odviše bio
oprezali, te je zazirao od zapriekah, za koje mladji vatreniji duh ni
mario nije. Pak opet s druge Strane nije hajao Bleiweis za nekoje
liberalne stečevine, za koje mišljase, da nisu prema sadašnjim po¬
trebam slovenskoga naroda. Uz to je bio Bleiweis velik prijatelj
katoličkomu sveeenstvu, koje su drugi smatrali kao sprečicu višemu
umnomu i političkomu razvitku. Sve je ovo porodilo u mladjih ne-
kojih zastupnikah, želečih brže napredovati, nezadovoljstvo, te su se
počeli ciepati i dieliti od „starih“, napokon su si stvorili i posebni
organ, koji je imao naprama konservativnim Novicam zastupati
načela novijega liberalizma i odrješitijega napredka. Protivnikom
slovenskim je ovaj razkol dakako dobro došao i oni su „mladim“
živo povladjivali. Al je ta nesloga urodila po slovensku stvar vrlo
nepovoljnim rodom; jer medju zavadjene stare i mlade uvukli su
se kao klin Niemci. Posljedica je svemu bila, da jc slovenska
stranka u saboru spala na manjinu, a Niemci, kojih ima u Kranj-
skoj samo 8°/o; dobili su večjnu, pak ju imaju do sada. Ova za-
jednička opasnost razklopi oči razciepljenoj slovenskoj stranki, te
su se poslije obje frakcije opet složile; nego podpune pobjede nije
Bleiweis više doživio.

Kazao sam malo prije, da je bio Bleiweis velik prijatelj katolič¬
komu sveeenstvu, i to ponajviše zato, što je bilo njegov najmočniji
i liajpostojaniji pomočnik kod slovenskoga preporadjanja. To če se

DE. IVAN BI.EIAVELS TRST ENIŠKI.

25

muogomu čudnovato činih, jer sam odprije pripovjedio, kako su
upravo biskup Cliron i jezuite ugušili onaj narodni pokret, što su
ga bili Truber i njegovi drugovi zapodjeli. Ele i ovdje valja, „dis-
tingue tempora et concordabunt facta“.

Truber i Cliron bijabu čeda XVI. stolječa, a tomu je bio po-
glavita biljega vjerski fanatizam. Za kakvu abstraktnu dogmu il
sebe žrtvovati, il drugoga smači — takva šta se je onda činilo
posve plemenito i naravno. Truberu je bila pučka prosvjeta samo
sredstvo za probudjivanje pobožne zanesenosti; a Chron nije po-
časio časa uništiti svu procvalu slovensku književnost, da spasi
ugled crkvi katoličkoj, akoprem je bilo svečcnstvo samo krivo, što
se je narod od njega odbio. Godine 1566. tužili su se kranjski sta-
liši svomu vladaocu nadvojvodi Karlu, kako je svečenstvo pokva-
reno, da se niti u samoj Ljubljani, u istoj stolnoj crkvi, baš niti
na blagdane božica, uzkrsa i duhovah nepropovieda ; župe da se
prodaju najviše nudjajučemu, odtuda veliko neznanstvo medju svc-
čenstvom i župljani. Sve to priznaje isti nadvojvoda u naputku, što
ga je dao pomenute godine svojim povjerenikom za kranjski sabor. 18
Prema toniti je morao lasno uspjeti Truber u narodu, propovie-
dajue mu oduševljeno u njegovu jeziku.

Pravi je plod reformacije, pravi je napredak čovječanstva, što se
sviet nezadovoljava više sliepom vjerom, nego priznaje svakomu
prdvo, dapače dužnost, da razvija sve moči svoga uma.

Zato niti slovenskomu rodoljubivomu sveccnstvu nedotječe sliepo
vjerovanje, več ono nastoji oko žive vjere, koja se postiže samo
svestranim obrazovanjem uma i srca — a tomu jo najprimjerenije,
dapače jedino sredstvo materinski jezik. Tko želi kakov cilj po-
stiči, treba da se lati primjerena sredstva: zato je slovensko sve¬
čenstvo prionulo uz narodni! knjigu, da njezinom pomoči ide za
svojim uzvišenim ciljem. Kolika to razlika! Dok su svečenici sred¬
njega vieka potrebovali od puka, da moli latinski, makar i nera-
zumio molitve; sadašnji duhovnici pišu čitave slovenske molitve¬
nike, da budu pultu za skrušenu molitvu. Dok su negdašnji slovenski
svečenici zazirali i sami od svake knjige; sadašnji biskupi Pav-
nikar i Slomšek, Majar, Janežič i dr. livataju se i sami pera, da
pišu koristne po narod knjige. Dok je biskup Cliron spaliti dao
sve Bohoričeve gramatike i abecedare, ltojih se mogao dokopati;
biskup Wolf namieni znameniti! svotu novacah slovenskomu rječ-
niku. Dok su bili ) o Chronu progonjeni i prognani svi pučki uči¬
telji: u naše doba nastoje upravo slovenski svečenici liajrevnije oko

26 B, ŠULEK,

pučke škole. Zato je dan danas slovensko svečenstvo vrlo popu-
larno i vrlo znamenit faktor narodne kulture. To je zuao i Blci-
weis, te je onako svojski š njim prijateljevao, jer je bio uvjeren,
da bcz njegove pomoči nebi ni pol svoga uspjeha postigao.

Znamenita je Blervveisova žilavost na politi okorne mejdanu. Zna
se, kako politieka borba čovjeku sile troši; zato obično najžešči
politički zatočnici, ako jim pobjeda do skora nesviče, malakšu i
povlače se u zabit, tužeč se, liakvo je to nezalivalno razbojište, na
kojem se boj bije za narodnu slobodu i prosvjetu. Pa naš Bleiweis
nije nikada u toj borbi duhom klonuo, akoprem je u njoj dosta
gorkih čašah izkapio, kojimi su ga napajali i neprijatelji, a bogme
i prijatelji slovenskoga naroda. On je sve do posljednjega časa „na
strašnome postojao mjestu 11 , lomeč koplje za prava narodna ne
samo jezikom nego i perom, ne samo sborom nego i tvorom. Zato
je napisao godine 1862. knjižicu „Slovenski jezik, pa kranjska
Špraha 1 *, u k oj oj dokazuje ništetnost mudrovanja slovenskih nepri-
jateljah, kao da je slovenski jezik nov, izmišljen, narodu nepoznat,
te se njim nepravedno iztiskuje pravi kranjski jezik. Isto tako su
se bili odpri jo tužili naši Turopoljci na Ilirce, što jim ovi žele naš
liepi hrvatski ,,vivat‘ !  zamieniti ilirskim „živio“. 14

Više putah su htjeli Slovenci izahrati Bleiweisa zastupnikom za
carevinsko vieče; nu toga zvanja nije litio nipošto prhniti; jer hi
onda morao bio podulje stanovati u Beeu i tako napustiti donjekle
i „Novice“, i pomenutu učionu za liečenje živine, i tajništvo go¬
spodarskega družtva; on je pako bio uvjeren, da može u Ljub¬
ljani više koristiti svomu narodu nego u Beču. A nije se zbog'
toga pokajao. Mjesto da u Beču čarni, radio je marljivo kod kuče
i to ne baš samo na politiekom polju, nego i na narodnom, i na
znanstvenom. Plodovi toga rada bijaliu: vrlo znamenita besjeda
j, Z ur Aufklarung in der Sprachenfrage 11 ; zatim „Die Identitiit der
Kinder- und Scbafpost 11 . U ovoj knjižici dokazuje prvi Bleiwcis
istovietnost govcdje i ovčje kuge, što je po živinarstvo i po gospo¬
darstvo stvar vrlo zamašna, zato mu se je austrijsko ministarstvo
na njegovom trudu osobito zahvalilo. Isto tako koristno jo bilo po
gospodare njegovo djelo o umnem stočarstvu (Nauk o umni živi¬
noreji), jer jih u njem Bleiweis potanko upučuje, kako da postu-
paju sa živinom domačom. Mi žalibože neimamo još takve knjige.

Kako se je narodna sviest po svuda budila, trebaše to plemenito
čuvstvo primjerenimi knjigarni gojiti, a tomu su zabavne knjige
najshodnije; zato je godine 1864. i 1865. izdao Bleiweis 5 svezakah

DR. IVAN BLE1WEIS TllSTENIŠKI.

27

glumah pod naslovom ,, Slovenske glediščne igr#, ne samo da se
Čitaju, nego i da se prikazuju. Godine 1870. poslovenio je još
jedilu gluinu „ Udovac i udova u , jer je s veseljem zamietio, kako
se u narodu budi volja i ljubav za dramatičnu umjetnost, te sad
imaju Slovenci i stalno dramatičko družtvo.

Uz ove praktične potrebe nije Bleiweis s uma smetimo i više
interese narodne knjige: zato je svom dušom pristao uz Tomanov
predlog, da se ustroji slovenska Matica, koja bi se obzirala oso-
bito na znanstvene potrebe. Matica se zbilja god. 18G5. ustroji, te
napreduje sve do danas vrlo liepo, iinajue več do blizu 2000 čla-
novah. Slovensku književnost je obogatila mnogimi znanstvenimi
djeli, palc i hrvatskom slovnicom za Slovence (od Marna). Polde
su mladji Bleiweisovi pomočnici Toman i Costa preminuli, morao
je Bleiweis preuzeti jošt i predsjedničtvo Matice, ter uredjivati
njezin Letopis, što je sve do smrti sdušno činio.

Uz ovu svestranu djelatnost zateče Bleiweisa sedamdeseta godina
njegova života. Rieč je, da za proroka najmanje mari njegova do¬
movina. U Bleiiveisa se ova prekorcčica nije izvršila: njega je slo¬
venski puk, pak i rodoljubivi diel slovenske inteligencije, od davna
u velike cienio i svoje štovanje mu svakom prilikom izjavljao.
Samo slovenska (dašto poniemčena) aristokratija zazirala je od
njega. Kako nebi, kad ovaj čovjek, koji nit je bio liofrath, nit je
imao u sebi kapljieu modre krvi, hoče da izpravi sviet svojima ra-
menima, hoče da protina slovenski jezik baš i u škole i urede, te
bi napokon morali isti bolj ari slovenski učiti! U svojoj šupljoj na¬
dutosti nisu ni znali, kako su prvašnji slovenski boljari Herber¬
stein, Valvasor, Zois i drugi slovenski vrlo dobro znali i rado go¬
vorili, te je ipak slavljeni njemački pjesnik grof Antun Auersperg,
da na ruglo stavi sve nastojanje slovenskih rodoljubah, jednoč u
kranjskom saboru kazao, da bi on mogao svu slovenski! literaturi!
pod pazuhom kuči ponieti. To je kazao uz pljesak svojih pristaša!);
nu da ga jo tko sjetio, kako je upravo dužnost slovenskih boljarah,
hranečih se slovenskimi žuljevi, podupirati prosvjetu slovenskoga
puka, i kako on te dužnosti nije nikada vršio, akoprem „lioblesse
oblige“ — valjda bi mu bio mraz na obraz pao.

Drugčije mislio je slovenski puk, i jedva je dočekao sedamdeset-
godišnjicu, da izkaže svomu „otcu“ (kako ga bijaše prozvao) svoju
ljubav i štovanje. Ta se je svetkovina slavila god. 1879. na 19.
studenoga. Nije baš riedka stvar sedamdesetgodišnjica; al ovo nije
bila obična kakva svečanost, nit je to bilo kalivo uredovno od vi-

28

li. Šli I.EK,

šega mjesta potaknuto, a od nizih oblastih udešeno slavlje. Može
se dapače kazati, da je to sve bilo pripravljeno unatoc oblastim.
Upravo s toga je bila znamenita ova svečanost; jer je bila
samohotna manifestacija narodna, dobrovoljan sastauak slovenskoga
naroda, u kojem su bili zastopani svi krajevi slovenski od Mure
do Adrije, od Belaka do Radgone, sve vrste slovenskoga naroda
(osim boljarstva i činovničtva) — pak sve to, ne da se samo kla¬
njaj u i metanišu, nego da izraze svoje duboko štovanje svomu
„očetu“, svoju iskrenu radost, što mu je rad ovjenčan takvim
sjajnim uspjehom. Jednoustice se priznaje, da biela Ljubljana nije
jošte nikada doživila takvoga narodnoga praznika, a nije ga vidio
ni sam slovenski narod. I druga slavenska plemena su osjecala,
da če se tu slaviti uzkrs jednoga naroda: zato su pohrlila onamo,
koje po svojih zastupnieih, kao što Hrvati (medju njimi predsjed-
nik jugoslavenske akademije) i Cesi, koje po hitrojavu, tako da se
je ouda nakupila velika množina čestitakah iz svih Stranah pro¬
strane Slavije od Petrograda do Kotora, od Budišina u Lužici do
Fojniče u Bosni (do 400 telegramah). Zato je i zavriedila ova
svetkovina, da joj se spomen ovjekovječi u posebnoj knjiži, što ju
je izdao An tun Bezenšek.*

Jednakim oduševljenjem sudjelovale su ondje obje političke
stranke, stari i mladi, konservativci i liberalci, inteligencija i prost
puk. Ovaj potonji, želeč svomu očetu izkazati svoju osobitu za-
hvalnost, izabrao ga je u jedno 160 občinah svojim počastnim čla¬
nom i donio mu diplome. Sad čemo razumjeti, kako su se posljed-
njih godinah na poziv Novicah ustrojavali onoliki pučki tabori, da
demonstruju i protestuju proti ondašnjoj njemačkoj vladi, koja je
svom šilom nastajala slovenski narod poniemčiti, uzkračujuč mu
svako baš i zakonom odredjeno sredstvo narodnoga razvitka i na¬
predka. Znade se, kako su ti tabori silno d jelo vali na probudjenje
narodne samosviesti — pak i njim je bio Bleiweis glavna poluga.

Tolike zasluge, što jih je stekao oko naroda slovenskoga svojim
tihim, al postojanim i neumornim nastajanjem, nisu ostale utajene,
malo po malo su jih i izvan Slovenije razabirali, priznavali. Več
prije njegove sedamdesetgodišnjice očitovalo se je to priznavanje
raznim odlikovanjem; nu opet je proteklo puno vremena, dok je
sviet progledao i opazio, koliko je Bleweis svojim uspješnim djelo-

*) Svečanost o priliki sedemdesetletnice dra. Janeza Bleiweisa 19.
novembra 1879. Po stenografskih bilježkah sestavil Anton Bezenšek.
Zagreb 1879.

DR. IVAN TSI.EIVVEIS TRSTENIŠKI.

29

vanjem zavriedio. Izprva su ga samo nekoja gospodarska družtva
(medju njimi i naše hrvatsko) izabrala dopisujučim članom. Giodine
1861. pokloniše mu Štajerci krasim srebrim kupu, jednaki dar po¬
kloni mu god. 1875. gospodarsko kranjsko družtvo u znak pri¬
znanja njegovih 33-godišnjih zuslugah kao tajnika; a godine 1863.,
kad su Novice slavile dvadesetgodišnjicu svoga postanka, nadariše
ga slovenski rodoljubi srebrnom tintarnicom i zlatnim porom. Još
godine 1862. odlikovao ga je ruski car vitežkim redom sv. Vladi-
mira, a četiri godine iza toga sjctila se je i Austrija svoga zasluž-
noga državljanina, te ga je okitila vitežkim redom Franje Josipa,
god. 1878. imenovala ga je zamjenikom zemaljskoga satnika, a
prije dvie godine bude kao vitez reda željezne krune i na ple¬
miča uzvišen s pridjevkom Trsteniški (jer, kako sam več gori spo-
menuo, Bleiweis je poreklom iz sela Trsten ika). Jugoslavenska aka¬
demija uvrstila ga je medju svoje prve prave članove, a srbsko
učeno družtvo u Biogradu izabra ga svojim počastnim članom. Isto
odlikovanje namieniše mu sve slavenske Matice i sva slovenska i
hrvatska narodna družtva. Uz to je bio predsjednik slovenske Ma¬
tice, ljubljanske čitaonice itd.

Godine 1879. završio je profesor Fr. Levec u slovenskih večer¬
nicah (35. svezak) vjekopis Bleiweisov ovimi zanositimi riečmi:
„Bleiweis je svojim svestranim djelovanjem toliko toga uradio za
slovenski narod, da ga Slovenci svim pravom zovu svojim budite¬
ljem, učiteljem i vodjom; stvorio je toga toliko, da je u istinu za-
služio sva ona odlikovanja, kojimi ga je slovenski narod ovili po-
sljednjih godinah posuo kao nikada nijednoga Slovenca; a zahvalni
taj narod počastio jc povrh toga svoga ljubimca imenom, kojega
jošte nikada nikomu nije namienio — predragim i presladkim ime¬
nom svoga otc«,  — Pored toga blagoslovio mu je bog i domače
ognjište; dao mu je vjemu ljubu, vrstna sina i kup živahnih bistrih
umikali. Pale uz ove časti, uz ovu slavu i sreču sačuvao je Blei-
vreis svojim primjerenim i umjerenim životom tvrdo zdravijo, bistril
glavu, vruče srce, marljivu desnicu sve do pozne starosti. Bog nam
ga poživio, bog nam ga sačuvao onako zdrava, čila, djelatna i po-
stojana, kakav je bio do sada i u napredak još mnogo mnogo
godinah!“

Ova usrdna želja naišla je jamačno u svakom slovenskem srcu
na odziv; ele drugčije je usud usudio.

Bleiweis je malne svake zime bolovao od bronchialnoga katara,
nogo svagda je sretno prebolio. Godine 1881. zadesi ga poeetkom

B. ŠPLF.K,

30

mjeseca studenoga i opot taj liudi katar, a njemu se pridruži j o.št
i katar želudca; nu kako je bio Blehveis radu vičan, nije litio le¬
žati, nego je kao što i drugčije svoje poslove obavljao, akoprem je
bila bolest okrenula na gore, pa ga je kašalj i sipnja osobito ob-
noč silno mučila, te nije mogao spavati, rad šta je vrlo slabio. Svoj
rodjen dan (19. studen.) još je kojekako prekamikao. Cuvši, da
dr. Sckiffer slavi pedesetgodišnjicu svoje doktorske časti, poradovao
se je, da če do godine svetkovati i sam taka v jubilej. Kratke ra¬
dosti! Več 27. studenoga obori ga bolest na postelju, s koje se više
nije digao; j er je počeo krv pljuvati, pa mu otekoše ruke i noge.
Njegov liečnik i glavni prijatelj profesor dr. Valenta izjavi, da so
je bolest izmetnula u starački užeg plučah, a ta je bolja obično
uboji ta, ona pokosi i našega Blehveisa. Premda se je nadao, da če
ga liečnik jošt i sada iz te biode izvuči, ipak se je, buduči za ži¬
vota svoga pobožan katolik, pet danah prije smrti pričestio, i činilo
mn se je, kao da mu je odlanulo. Tasta nada! Na 28. studena
onesviestio se je prvi put, a pod noč je i sam več osječao, da
mu se je razstaviti sa životom, te se je oprostio sa svojimi, pak jo
zbilja iste noči posije ponoči u naručju vjerne supruge dušicu
izpustio.

Evo kako su novine „Slovenski narod‘ £  smrt njegovu oglasile:
„Iza kratke bolesti umro je jutros neumorni vodja našega naroda!
Kao munja razletit če se ovaj smrtni glas po svoj Slovenskoj i
uzrujati duhove sve do najzabitnijega sela. Narod če se zaviti u
črno i gdjegod kuca slovensko srce, kojemu je i malo stalo za
srečom domovine, napunit če se tugom i žalosti. Znali smo, da če
nam smrt ugrabiti slavnoga rodoljuba; al nismo slutili, da čemo se
več sada razstati morati s njegovim velikim duhom, koji je svoj
narod tako neizmjerno ljubio sve do časa umrloga. Pak evo se več
grob razklapa, da nam ga proguta, a nam je oko srca kao djeci,
kad joj pokapaj u ljubljenoga otca. Kao hrast staj ao je medju nami,
a žile njegove duševne snage pružale su se duboko sve naokolo
po slovenskoj zemlji. Kad je zahujio vihar, da obori to jako stalilo,
u zalud mu sva sila, prije opješa vihar, nego mu za rukom podje
i grane saviti, a kamo li stalilo pognuti. — Spomen pokojnikov
živit če, dok hude slovenskoga naroda! Utjcši nas, ti bože! 1

Da su ove rieči potekle iz srca, da su bile pravi odziv sveobčega
čuvstva, to je prekrasno zasvjedočio veličanstveni sprovod, ltakvoga
još nije vidjela ni biela Ljubljana, niti Slovenija u obče. Kao što
su se bili prije dvie godine sastali u Ljubljani štovatelji pokojnikovi

nit. IVAN BUETIVKIS TKSTKNIŠKI.

31

iz svili krajevah slovenskih i hrvatskih, da mu čestitaju sedamdeset-
godišnjicu: tako se jih jo evo i sada, može biti još više sabralo, da
mu izkažu posljednju ljubav. Tisuče i tisuče (medju njimi do sto
svečenikali) pohrlile su toga radi na 2. prosinca u Ljubljanu, a
tko nije mogao glavom, poslao je bar telegram ili vi^nac, kojili
Ijepši od Ijepšega nakupilo se je do 200. Kolik jo bio sprovod,
lasno černo se domisliti, kad uzmomo na um, da su trebala puna
dva sata, dok su svi sprovodjani stigli na groblje. Pak u isto
vrieme, kad se je u Ljubljani ova žalobna svečanost obavljala,
zvonila su zvona po svili zvonicih Slovenske, te je tako sav slo¬
venski narod koje glavom, lcoje duhom odpratio svoga ljubimca do
hladnoga groba, da na njem zaplače.

A s razlogom plače; jer mu prijo Bleiweisa nijedna Slovenka
nije bila rodila sina, ko ji bi mu bio premac, a bog zna, hoče li
mu ga i kad če mu ga opet roditi. Da nam to bude jasno, raz¬
gledujmo se malo po perivoju Bleiweisova života, da vidimo, ka-
lcvim je rodom urodio po slovenski narod.

Vid j eli smo, da je po slovenskih zemljah več Marija Terezija
počela ustrojavati pučke škole, pak su se ove od onda tako umno-
žile, da sada slabo ima slovenske občine bez učione; nu zavodi
ovi, koji bi bili imali širiti pravu pučku prosvjetu, bijahu, pak su
i sada jošte velikom stranom, samo prosto orudje germanizacije.
Djeca su u tih učionah jedva naučila čitati i pisati, a ponešto
krščanskoga nauka u svom materinskom jeziku, ostiilo sve, i isti
jezik predavanja, bijaše njemački, dapače su sc namjenjivali slovcn-
skoj djeci učitelji i neznajuči slovenski, a u Koruškoj jošt i sada
moraju učiti slovenska djeca njemački katekizam. Posljcdice ova-
kvomu postupanju nisu izostale: puk nije napredovao u prosvjeti,
al se je tim više širilo njemčarenje, tako da Koruška, njekada čisto
slovenska zemlja, tesejeorio slovenski jezik i iz usti ju koruškoga
vojvode, danas je na polak poniemčena. Da so je kao dosada i u
napredak postupalo, neima sumnje, da bi se bila sva Koruška, pak
najposlje i ostala sjeverna Slovenska poniemčila; jer južna je bila
namienjena Talijanom, koji su istom bezobzirnosti širili talijanstvo
po Istri i austrijskom Primorju, kojom Magjari nastoje opet poma-
gjariti Slovence u slavnoj domovini Pribine i Kocclja. Sve ove
zemlje čekala je sudbina Pomorja, gdje su se, ima tomu od prilike
sto godinah, zaklopila posljednja usta, govorivša slovenski. Niemci
nisu ni sumnjali, da če na Adriji isto tako uspjeti, kako su uspjeli
na Baltu; jer su se medjo Slovenske, ko ja se je njekada sterala od

32

B. Šn.KK.

Balatoua do Tirola, svakim danom više šuzivale. Pak i u tih več
tako stisnutih medjah sve je bilo boljarstvo tudje, gradjanstvo otu-
djeno, puk lišen samosviesti, nekrao li narodne sviesti. — Takva
je bila njiva, koju bijaše Bleiweisu poorati i posijati, al sjemenom,
koje de u istinu obilatim plodom nroditi. Jer i prije Bleivreisa pri-
rnili su se gdjekoji toga težkoga posla: orali su i sijali, al žetve
nisu doživili. Da mučim o dobi Truberovoj, koja je samo poput
dragušice slovensko nebo obasjala: eto Japela i Kumerdeja, ko j i
su na izmaku prošloga stoljeda po drugi put sveto pismo na slo¬
venski jezik preveli, al se nit onakvim uspjehom kakvim Truber
pohvaliti nisu mogli. U početku našega vieka eto Vodnika, gdje
izdaje „Ljubljanske novice “ i „Pratiku“, al nenadje odziva; jer
nije znao pogoditi narodu prave žice, bududi više idealista nego
praktičnih. Pak eto u prvoj polovini našega stoljeda ženialnoga
Prešerna, za kojega i slovenski protivnici priznale, da jeumnogom
pogledu klasički pjesnik. Njegove pjesme omiliše zbilja mnogomu
Slovencu — al naroda neprobudiše iz tristoljetnoga sna. Najžalost-
niji je tomu dokaz tužni faktum, da je Preširen sabrao i naštampao
svoje pjesme, koje su se tobož obdenito dopadale — al do svoje
smrti (1849.) nije prodao više od 300 komadah.

Sad stupi na pozorište Bleiweis: što de i kuda de ? Da probudiš
narod čamedi u duševnome mrtvilu, tomu se hode lje divske sile, a
kamo de Bleiweis, čovjek bez visoka roda i bez Gavanova blaga, bez
visoke časti i bez veleumskoga sjaja; za njega se je samo znalo, da
umie vješto živinu liečiti. Pa kako de taj čovjek podleči pod toliko
breme, koje bi skrhalo ramena i jačemu od njega? Može biti, da je
uprav ovakvo mnienje olakotilo Bleiweisu mučnu zadadu, jer da jo
ondašnja skrozi njemačka vlada i, slutila zamašne posljedice njegova
rada, bila bi jamačno zaprieeila put njegovoj djelatnosti. Elo ovako
„kamen, što ga zabaciše zidari, postade glava od ugla“.

Bleiweis je poznavao lmdu sredu svojih predšastnikah na narod-
nom polju, zato se je čuvao, da neotidje njihovim tragom. Videči
da niti liepe pjesme, niti pojedine knjige nede da probude narod
iz mrtvila: nakani okrenuti novinstvom. Istina, ved je i Vodnik
bio tim putem udario, pak nije uspio; al zašto nije? Jer su nje¬
gove „Ljubljanske novice“ vrlo bile suhoparne, donosed samo koju
pjesmicu i kratke viesti s ratišta. To se narodu dakako nije mililo.
— A bi li Bleivreis bio bolje prošao, da je n. pr. počeo izdavati
kakov vjerski časopis s naslovom „Srce Isusovo“, u kojem bi se
tiskali sve samo članci vjerskoga i dudoreduoga sadržaja? Jamačno

DR. IVAN BUBIWEIS TRSTENIŠKT.

»>*>
oo

nebi, makar i jest slovenski narod pobožan. Ele njemu jo trebalo
nauka praktična: to je ono Kolumbovo jaje, koje je Bleivveis obrio,
te je, prema našoj poslovici „vosak s medom ' počeo izdavati „kme¬
tijske in rokodelske novice“. Donoseč u njih članke zasjecajuče u
gospodarstvo, obrtnost i svakdanje potrebe, uz koju pripoviedčicu i
obaviest o narodnih stvarih, do skora se je uvjerio, da je pogodio
pravu žicu; jer je broj predplatnikah sve jednalto rastao, i dok jih
je izprva bilo samo jedno 800, bilo jih poslije 2- do 3000, medju
njimi pako vecinom seljaci. Al je i slovenska inteligencija, osobito
svečenstvo, do skora počela Novice citati, jer se je u njih namje-
rila na predmete narodne, kojih nijedan drugi list nije donosio.
Pamtiti pako valja, da gore navedeni broj kaže samo, koliko imahu
Novice predplatnikah, a ne koliko štiocah; jer jih nečita samo pred-
platnik nego i njegovi susjedi. Da u tom pogledu neprevršujemo,
to svjedoči Blehveisova „pratika“, od koje se svake godine 40.000
prodaje, doista ogroman broj za narod od 1,300.000 dušah.

Toga prije nikada nije bilo, to je plod Blervveisova rada. Pa
kako je postigao takav sjajan uspjeh? Doista ne preko noči, nego
uz 38 godinah neumorne, sdušne i pune takta radnje; neima po
gotovu broja, u kojem nije što poteklo iz njegova pera. Uredjivanje
Novicah nije mu uz tolike godine dodijalo, sveudilj se je nastojao
priljubiti potrebam naroda; nije od toga rada podobno bilo odvratiti
ga nit ogovaranje, nit podsmjehivanje, nit peckanje, nit zaprečivanje;
tako mu je bilo srce s Novicami sraslo, da je još na smrtnoj po¬
stelji za nje radio i umiruč sadašnjemu jih uredniku preporučivao.

Prvi je plod bio ovomu po gotovo četrdeset-godišnjemu nasta¬
janju, da je slovenskomu narodu omililo čitanje ne samo Novicah
nego i drugih knjigah. Kako je u tom pogledu slovenski narod na-
predovao, pokazuje družtvo sv. Moliora za izdavanje pučkih sloven¬
skih knjigah u Celovcu, koje sada ima do 26.000 članovah! Pak
uzoti treba na um, da oblasti nepomažu slovenskoj knjiži, nego
odmažu.

Kako smo mi u tom pogledu za Slovenci zaostali, kad naše
družtvo sv. Jeronima neima dosada niti G000 članovah, akoprem je
hrvatski narod dva puta veči od slovenskoga! — Kako li bi nam
trebalo Bleiweisa! — uzdahnut če mnogi prijatelj roda svoga. Nu
kod nas neima uvjetah Bleiweisovu djelo vanju: naš puk slabo umie
citati, jer su se pučke škole počele u občo ustrojavati stoprv posije
godine 1848., pak se jošt i sada mnoge oblasti slabo za to brinu,
adež hodi u učionu.

M

B. ŠULEK,

Bolje je umjeti nego imati — kaže naša narodna poslovica; al
se žalibože slabo za nju mari. Bez nauka neima napredka, a po¬
treba nauka raste s potrebami života: zato dan danas nedotječe ni
seljaku onoliko znanja, koliko je za njega odprije dostajalo, pak
j er nenapreduje u znanju, a on propada. Što nauči u puekoj školi,
toga je premalo za sav život, to niti nije pravi nauk, ve c je to
samo sredstvo za pribavljanje nauka. Videč Blehveis kako i slo¬
venski seljak upravo s neznanja natrag udara, ili baš propada, od¬
loči, priskočiti mu s te Strane u pomoč izdavanjem Novicah. Za
ono 40 godinah, što Novice izlaze, doniele su seljaku toliko nauka,
da mu ga više i netreba, pak nauk taj je pao ponajviše u dobru
zemlju: slovenski seljaci poveli su se za savjetom Novicah, te su
očevidno napredovali u znanju i imanju; napokon su isti protivnici
zapazili i priznali, da seljaci, koji gospodare po Novicah, zbilja se
pomažu, samo što su i tvrdoglavi Slovenci od njih postali. Zato su
ovim Novice i dan danas ono, što je sveto pismo crkvi. Pak upravo
to jo goloma zasluga Bleiweisova, što je znao puk privoliti, ne samo
da uči, nego da se i povodi za naukom.

Nu Blehveis je upctio i rieči našega spasitelja, da Čovjek neživi
o samom kruhu; zato nije stegnuo svoj nauk na gospodarsko po¬
trebe, več je nastojao svoj narod jošt i u moralnom i narodnom
pogledu drmati, buditi, osvješčivati, pak što je i na tom polju uspio,
to mu je ponajljepša zasluga. Da je pako uspio, dokazom jo tomu
ponajprije skazaljka javil oga mnienja, novinstvo, koje seje za kratko
vrieme vrlo bujno razvilo. Dok se je god. 1843. sumnjalo, hoče li
se Novice udržati: dan danas cvate po slovenskih njivah punih dva¬
najst  časopisah. 15  — Pa svi ovi časopisi propoviedaju evangjelje,
koje bijaše Bleiweis prvi naviestio: da su Slovenci razasuti po raz¬
nih zemljah udovi jednoga tiela, djeca jedne matere, pak treba da
se i opet u jedno tielo stope, jednu majku priznadu Slovenija!

Posve drugčije se je u tom pogledu mislilo prije Elehvcisa. Evo
što piše o tom pomenuti več župnik konjički Virk (Slovenski narod
1882. br. 2); „Posljedica našega razciepljcnja je bila, da su sc ti
pojedini slovenski dielovi kao tudjinci po prieko gledali, jedan dru-
gomu podsmjehivali; dapače se je bilo isto liepo slovensko ime sa-
svim zaboravilo. .Toš kad sam ja u Školu hodio, zvali smo se mi
djaci Kranjci, Korušci, Štajerci, Goričani itd.; ali da smo svi brada,
da smo Slovenci, toga nismo znali, zato se tu nikada ni čulo nije
što za Sloveniju i Slovence. Nišu bili dakle Niemci niemi, nego
mi Slovenci, koji nismo ni svog imena poznavali. — Pa kako se

DR. IVAN BLEIVVEIS TRSTENIŠKI.

35

je sve promienilo nastajanjem Bleiweisovim! Prije 40 godinah m o ra o
si putovati pol dana, pak i oitav dan, ako si želio ijaoi kakvo slo¬
vensko srce: a danas nečeš više nači ni sooča na slovenskoj zemlji,
gdje nebi bilo bar jednoga, dapače i više sviestnih Slovenacah!“
Najjača poluga tomu osvieščenju bijaše dašto jedan književni je¬
zik, koji je svakoga Slovenca opominjao, tko mu je brat po rodu
i krvi. Al i taj jezik bijaše plod 131eiweisova nastajanja, koji je u
tom pogledu neobično oštroumlje očitovao. Kako se je pomnjivo
brinuo za sadašnje interese svoga naroda, opet je uz to svejednako
gledao u budturnost sokolovim okom i prema tomu udesavao svoj
rad. Izprva je pisao sasvim onako, kako puk govori u Gorenskom,
nu malo po malo počeo je navracati na hrvatsku. Znao je, da je
slovenski narod malen, a takvi narodi, ako hoče da pozive, moraju
da stupe u zadrugu sa srodnom bračom, pa ta su po Slovence
samo Hrvati i Srbi. Da se ova zadruga olakoti, sama je priroda
smjestila med.ju Hrvate i Slovence naše kajkavce, kao naravni
priclaz od jednoga plemena k drugomu. Jer tko uzčita koju našu
kajkavsku knjigu, uvjerit čc se, da je njezin jezik kano most vo¬
zliči slovenštinu sa štokavštinom. Slovenci sami slabi su, al sdru-
ženi s Hrvati i Srbi prikazuju vrlo znamenitega faktora na jugu
Evrope. Sve je to znao i naš pokojnik i zato je svoje djelovanje
tomu cilju namienio. Polagano i razborito stupao je na tom putu;
nije sc prenaglio (kako su mnogi želili); j er je znao, da bi tim sve
pokvario; al nije ni za časak zašao s prave staže i svakom jo pri-
likom izticao potreba sloge medju Slovenci i Hrvati. A nije mu se
ni ovaj 40-godišnji trud izjalovio. Evo u pravopisu smo se sasvim
složili, a u jeziku smo se toliko približili, da slovenski književnici
bez velike muke razumiju naše znanstvene knjige. Dapače i sam
pueki jezik so je za čudo hrvatskomu približio. O tom če se uvje-
riti, tko poredi stariju kakvu slovensku knjigu s novijom. Dok one
prve slabo razumie, potenju čita bez velike muke; jer Slovenci
najvole sada upotrebljavati u knjigah ono rieči, koje su nam za-
jedničke, ostavljajuč se sve to više proviueializamah; a za stvari,
za koje nebna slovenski jezik svoje rieči, uzaimlju jih od hrvat-
štinc, kao što opet i mi najvolimo uzimati od Slovenacah izraze
nam potrobite, kojili nenalazimo u hrvatskom jeziku, j er to rieči
najbolje dolikuju hrvaštini. Da je ovo Bleiweisovo djelo, dokazuju
očito Kovico. Prcgledajnč jih od prvoga početka opažamo, da nam
je njihov jezik svakom godinom, što idemo dalje, razumljiviji, a
danas bi jih bez velike muke čitati mogao i naš Zagorac — kad

B. ŠULEK,

36

bi citati znao. Dovolj no je ovakvo sbliženje slovenskoga jezika
hrvatskomu; podpuno stopljenje (kako su ga bili njeki poželili),
nit je moguče, nit probitačno. Netreba da se Slovenci uprav od¬
rekli svoje narodne o sobi ne; dotječe, ako se u glavnom slažemo.
Da pogleda)to Kiemce, Talij anc, Francoze itd.: samo jedan dicl
naroda govori,  književnim jezikom; al ga svatko razumie.

Nije Bleiweis nastojao samo oko književne sloge brvatsko-slo-
zenslie, več i oko moralne sveže: on je iskreno ljubio Hrvate' i
svakom to prilikom na sva usta izjavljao, a posljednji put (koliko
ja znam) na dan svoje sedamdesetgodišnjice. Evo kako se srdačno
zalivali na lirvatskili čestitkah:

„Srdačna zahvala gospodom, ki so prišli iz Hrvatske slavit mojo
sedemdesetgodišnjico. Nij mi mogoče z obširnimi besedami popisati,
kako mi srce od veselja igra, da Vas tukaj vidim. Ko sem začel
na narodnem polju delati, je bila moja misel zmirom naslomba naša
na naše brate Hrvate. Ta ideja se je malo po malo razširila, kar
je tudi Vaša zasluga.

Ne samo, slavna gospoda, da me poveličuje čestitanjem jugo-
slavenska akademija, nego tudi sdm odlični in neumorni predsednik
jugoslavenske akademije je danes med nami. Kar mi on na mojo
preveliko radost v zadnjih besedah še povdarja, da se je tudi pre-
uzvišeni gospod biskup iStrosmajer spomnil moje. sedemdesetgodiš-
njice, to je prevelika čast za mene. Jaz besedij preuzv. g. biskupa
nigdar ne bodem pozabil, tako milo sinjo. In ravno tako ostale so
mi v nepozabljivem spominu one besede biskupa Strossmajera, ki
jih je o slovenskem narodu tedaj govoril, ko smo slavili v Zagrebu
Zrinjskega slavnost. Rekel je: „Vi Slovenci ste srce srca mojega
in duša duše moje!*

Mi Slovenci častimo v biskupu Strossmajerju pravega mecena
jugoslavjanskih narodov. Ne samo Hrvati uživate dobrote njegove
na vseh straneh, ampak tudi mi se ponašamo z njegovimi darovi,
on tudi nas ne pozabi. N. pr. ko so se čitalnice pričele otvarati,
on je povsod pristopil kakor podpornik, ter sipal svoje darove na
vse strani med našim narodom. Torej mislim, da gotovo iz srca
vseh govorim, če rečem: Slava našemu Strossmajerju!*

Do godine 1843. razstavljaše rek’ bi kinezki zid Slovence od
Hrvatah; jedan nije za drugoga mario kao ni za kakvoga tudjinca.
A u naše doba nestalo je toga zida, eto prijateljskih sastanakah
hrvatsko-slovenskih, sad u Ljubljani, sad u Zagrebu. I to je po-
najviše Blciweisovo d jelo. Zato je 1. K. posije njegova pogreba go-

DR. IVAN BLEIWEIS TRSTENIŠKI.

37

vorio Hrvatom iz duše pišuc u „Viencu“ (1881. br. 50): „Janez
Blehveis, budimo iskreni, bio je spram nam Hrvatom ljubezniji,
prijazniji i odaniji, nego itko od Slovenaca prije i za njegova vre¬
mena. I mi ga Hrvati i ljubljasmo i cienjasmo kao svoga, te glas
o njegovoj smrti kosnuo se je isto tako duboko naših srdaca kao
sto i slovenskih! P okraj truda za svoj slovenski puk, imao je po¬
kojni Bleiweis sbliženje Slovenaca k Hrvatom najviše na srdcu.
On je htjeo privezati Slovence uz Hrvate, i vidio je lih u tom me-
djusobnom sbliženju dotično sdruženju mogučnost narodne buduc-
nosti svomu narodu a i nam Hrvatom. „Oče“ Bleiweis je najbolje
pojiiiio potrebe i našega i slovenskoga naroda, i nebudemo li mi
Hrvati i Slovenci sliedili trag njegovih nastojanja, nebudemo li svaki
nas ljubili ovaj narod ov- i onkraj Sutle, koji je i onako jedan i
jedinstven, jednakim žarom: tad mi nepojmismo niti našeg zadatka,
niti zahtjevah naše budučnosti.“ Jer pravo uzkliknu pokojni Šenoa
na sedamdesetgodišnjici: „Naša sreča, vaša korist; vaša propast,
naša smrt!“ — l)a bogme, odzvonilo bi Hrvatom, kad bi Niemci
Slovence poniemčili. Nu toga nam se netreba više bojati. Da se
s dobra neponiemče, za to se je pobrinuo Bleiweis probudivši na-
rodnu samosviest; pak da neklonu duhom naprama velikomu nje-
maekomu narodu, nije prestao Bleiweis izticati, da su Slovenci
ogranak jošte večega slavenskoga stabla.

Slovenski narod nije doduše još na meti, vec samo na putu
k njoj : nego upravo to žalimo, što nije bilo Bleiweisu sudjeno stici
sa svojim narodom u obecanu zemlju, vec ju je samo kao Moj sij a
iz daleka nazirao. Al inače neima tu analogije medju njim i Moj-
sijom; j er za ovim potonjim stajao je oružan narod gotov potuoi
se s neprijateljem; a Bleiweis se je morao sam boriti s tolikimi a
silnimi protivnici, ncimajue drugoga oružja do svoje „Novice“. Tko
bi ikad bio pomislio, da ce on ovakim na oko prtcnim oružjem
takvu sjajnu pobjedu održati! Da mu je tko godine 1843. kazao:
„evo ti Novicah, obrani i oslobodi njima svoj potlačeni narod!“ —
Bleiweis bi se bio prepao svoje zadace i duhom klonuo unapried;
jer je na svojoj sedamdesetgodišnjici sam izjavio, da je bio iz prva
zapanjen, gledajuc kako je ona majušna stvar nalazila sve to više
odziva, i to tolika, kolikomu se ni sam nije nadao. Da, Novice su
postale u rukuh Bleiweisovih Simsonska čeljust, kojom je svladao
neprijatelje svoga naroda.

Zato i nenalazim u poviesti muza, s kpjim bili mogao Bleiweisa
uzporediti. Grdjekoji kažu, da je on bio slovenskim Gajem; al ta

B. ŠUBEK,

5JH

poredn j a nestoji ni malo. Uz Gaja bijaše iz prvine pristala večina
lirvatske inteligenci]e, a na sam puk nije Gaj nikada djclovao.
Kao što nebi Bleiweis bio kod nas uspio postupajuc onako kako
je postupao pravna svomu narodu: isto tako nebi ni Gaj bio svo¬
jilni sredstvi u Slovenskoj nista opravio. I drugdje bi zaludu tra-
žili sliku i prilika Bleiweisu: on je bio narodni apostol slovenski,
to jest pravi čovjek baš samo za dosadašnje potrebe slovenskoga
naroda, a prava je sreča po jednog i drugog, što seje rodi o uprav
u početku ovoga vieka, to jest uprav onda, kad je bilo tlo več
pripravljeno za njegov rad. 16  Mi tele izglodamo hrvatskoga Plaveža;
nu do sada mal ne oči pobielismo izgledajuč ga. Nikomu do sada
nije pošlo za rukom podiči hrvatski puk onako, kako je podigao
Bleivveis slovenski; nu iskreno govoreč nitko nije o tom do sada
kod nas ni nastojao.

Al niti Blovenci nisu Jošte stigli u obečann zemlju; još če mo¬
rati mnogi bojak biti, prije nego se ujedine politički, kako jih je
Bleivveis književno spojio. A bog jim dao, da izkrsne iz njihova
krila narodni Aron, koji ec ono sretno otkati, što je Mojsija-Plavež
mudro zasnovao. U to ime bog pomozi!

Opazke.

1  Evo što pripovieda o tom Davorin Trstenjak: „Bilo je 2. aprila
1809., ko se v Ptuj pripelje nadvojvoda Janez. Blagoslavljalo se ban¬
dero štajerskih brambovcev. Prišel je tje tudi deželni glavar Ferdinand
grof Attems. Po sv<čanosti je bil obed i tu reče nadvojvoda: „Sra
mota za mene, da nisem mogel slovenske junake v slovenščini nago¬
voriti. Zakaj nihče nepiše slovenske slovnice za Nemce ?“ Na to mu
Attems priporoča kot sposobnega moža mladega uradnika pri ptujskem
magistratu, g. Smigovca. Princ pozove k sebi Smigovca in ga nago¬
varja spisovanju slovenske slovnice. Smigovec obljubi in slovnica izide
1. lS 12.“

2  Der religiose Gedanke bat Grosses zum Heile der Menschheit voll-
braclit; diesmal solite er zum miiclitigen llebel dienen, um eine Sprache,
deren alte Kultur fast in Vergessenheit gerathen war, aus dem Dunkel
eines nur dem niedern Verkelir dienenden Idioms zum Range einer
Scliriftsprache zu crlieben. Dimitz, Geschichte Krains. II., 214.

3  U njemačkom predgovoru k slovenskomu prievodu novoga zavjeta,
kaže Truber sam: „ich bin schleclit bei der baurischen windischen
Spracli und wie nians auf der Rastscliitz redet, da ich geboren bin,
blieben, und babe ungevvdhnliche u. crobatisclie Worter darein niclit

DR. IVAN BLEIVVE1S TR8TKNIŠKI.

39

meiigen und neue nicht mogeu erdiehten. Dass ich einiges improprie
verdolmetscht, ist geschehen, weil eigentliche windische AVorter nicht
vorhanden vvaren oder mir aueh nicht zn Dienste standen So woIlte
ich doch einen selien und lioren, d er mir diese gemeine lateinisehe
AVorter proprie windisch verdolmetschte: salutatio, exultatio, jubilatio,
laetitia, hilaritas, jucunditas, persequutio, patientia contumeha u dgl.
unzahlig.“

On je dakle volio upotriebiti njemačke rieči: uržah, gnada, ferda-
mane.' trošt, nuc, leben, Ion itd., jer su bile u njegovu rodnu mjestu
poznate več od prije.

4  Na široko piše o tom P. Radiča u Letopisu matice slovenske za
leto 1879.

5  I Hrvate si je Truber zadužio; jer ponajviše njegovim i Un-
gnadovim nastojanjem izašao je u witrtemberžkom Urachu prievod sve-
toga pisma (od Stjepana Konsula i Antuna Dalmatina), i to glagolicom
i čirilicom. — Kad je posije bitke kod Nordlingena (god. 1634.) Fer-
dinando II. tiskari u Urachu n trag ušao, zaplieni ju i posla papi za
kongregacij u de propaganda lide, te sn se onda istimi slovi tiskali u
Rimu misali i bieviari.

6  Biederer Bohorič! Dir und deinen Freunden hat es unsere Sprache
zu danken. dass sie gleicli bei ihrer ersten Erscheinung. jene gramma-
tisclie Correctheit und Consequenz mitbrachte, \velche andere Sprachen
erst nacli und nach, nach vielem Modeln und Andern — nicht errei-
chen. Auffallend ist es, dass die krainische Sprache seit Bohorič’s Zei-
ten sicli gar nicht verandert hat

Immer bleibt es ein schoner Beweis filr die gliickliche Anlage, ana-
logischen Bau und bereits weit vorgeriickte Cultur unserer (slovenischen)
Sprache, dass sie innerlialb 30 Jaliren von drei e nzelnen Mannern so
ganz grammatisch geregelt vverden konnte, dass die Sprache in Dal-
matins Bibel nach 200 Jahren noch gar nicht veraltet ist: man ver-
gleiche dagegen sogar Luthers Deutsch oder Montaigues Franzosisch
mit dem heutigen Zustande dieser Sprachen (Kopitar:  Grammatik der
slavischen Sprache in Krain, Karaten und Steiermark. Laibach 1808.)

7  Dimitz završuje evo ovako svoju poviest 16. stolječa:

B Mit der Ausweisung des letzten Prftdicanten u. des letzten deutschen
Schullehrers aus Krain schliesst das 16. Jahrh., ein Jahrhundert des gei-
stigen Aufsclnvunges, der frischen Entwicklung, wenn audi unter Kampfen
und Ilindernissen mannigfacher Art. Es schliesst eine Kulturepoche. in
\velcher nicht allein das protest. Bekenntniss, sondern der protest. Geist,
der Geist freier Forschung, selbstandigen Denkens belebend auf die
Thatigkeit eines reichbegabten Volkes gewirkt hat. Wir stehen am
Markstein der entschiedensten Rttckentwicklung.

Das 16. Jahrh. war, wie andenvarts, auch in Krain ein Zeitalter
lioffnungsvollen Aufsclnvunges, wiedererweckten Bildungsdranges und wis-
senschaftlichen Strebens — AVer kann den Schaden ermessen, vvelchen
unser Vaterland durch die Zerstorung der protestant. Schule u. durch

40

B. ŠULBLC.

die schonungslose Vertreibung so vieler hocbgebildeter Manner aus
allen Kreisen der Gesellschaft erlitten liat? (Jer g. 1628. bili su iz
Kranjske pregnani svi nekatolički stanovnici).

8  Pričetek šol po Slovenskem je iskati v 16. stoletji, takrat namreč,
ko se je pokušalo loteranstvo tudi pri nas vpeljati in sicer s pomočjo
slovenskega jezika, za katerega se prej živa duša zmenila ni.

Truberju, temu slovenskemu Luterju, gre zasluga, da je sp'sal prvo
slovensko šolsko knjigo, namreč Abecedarium. On in njegovi sovrslni
verski somišljenici so spisali dolgo vrsto slovenskih knjig protestan-
tovsko-krščanskega zadržaja, ki so se najbrže rabile v onih šolah, koje
so bili predikanti se svojimi pomagači, šolniki, koncem 16. stoletja po
Slovenskem ustanovili, n. pr. v Ljubljani (1543), v Kranji (1572),
Metliki (1582), na Bledu (1572), u Črnomlji (1575), Idriji (1581),
blizo Žavca pri Celji, v Krškem in dr. V Krškem je poučeval otroke
plemenitašev Adam Bohorič, pisatelj prve slovenske slovnice v latin¬
skem jeziku, v kateri je ustanovil slovenski pravopis, katerega so Slo¬
venci skozi 300 let skoro nepremenjenega rabili in ga še le pred ka-
cimi 30 leti opustili.

V protireformacijski dobi so morali svoja kopita pobrati in izseliti
se predikanti in šolniki; vsled tega so ponehale se veda skoro vse
ljudske šole po Slovenskem. Kakor borno in siromašno so bile še
uravnane, vender je bilo škoda za nje. Se bolj pa so si nam smilile
one knjige slovenske, katere so bili protestantom ski pisatelji te dobe
spisali in katere so se brez prizanašanja uničile. (Učiteljski tovariš,
1882, br. 6).

9  To je bio valjda razlog, zašto je Chrdn god. 1602 izhodio od
officija inkvizicije u Rimu dozvolju za šestoricu svecenikah, da jim
hude prosto citati krivovjerske slovenske knjige, da mogu sastaviti
prievod evangjelja.

10  Razboritije sodi o tom Valvasor pišud (VI. B. 276); „Seit wenig
Jaliren ber \vird die Sclavonische Sprache sehr corrupt und taglich cor-
rupter geredt, wiewokl an einem Ort melir als an and-. rm; ftirnehmlich
aber zu Laybach und dort herurn, wie audi in Ober-Crain. Welches
daher entsteht, dass sie mit der Tentschen nunmehr vielfiiltig vermengt
und gebrochen wird, als wie zum Esenapel corrupt tausent  fiir jezer,
tištah  fiir part, spancirat  fiir sprehajat, frustkat  fiir zajtrkovat,  u.
dergleichen unzahlig viel andere Worte laufen nunmehr durch die
Crainische Sprache.

11  Jošt u početku našega slolječa uzdiše evo ovako Kopitar u svo-
joj kranjskoj gramatiki: „Der Vorvvurf des unnothigen Germanisirens
in einzelnen Wbrtern und in Syntax, trifft, melir oder iveniger, alle
unsre (meist iibersetzende!) Schriftsteller. Um dieses, wenn nicht ver¬
ze hlich, doch begreiflich zu linden, seize man sich an die Stelle eines
Krainischen Scribenten. Im 8ten oder lOten Altersjahre bat er den
vaterlich-Slavischen Herd verlassen, um in der Deutschen Stadt von
Deutschen in Deutscher Sprache zum Deutschen Staatsdiener erzogen
zu werden Nun muss er seine Slavische Mutterspraclie, die er ohnebin

DR. IVAN BUEIVEIS TKSTEN1ŠKI.

41

in diesem Alter noch niclit in ihrer ganzen Fiille besitzen kann, mit
Fleiss vergessen lernen, damit ihm hold werde die, Herrscherinn Teuto-ia,
Man wende niclit ein, dass ja in d en Stadten aucli Krajni - c-li guspro-
chen werde! Diess ist’s eben, worttber wir klageu: TrtubeFs loben,
lebati, slipislia, mordane, shtrytati, gvant, tlegar, rihtar, shpendia. folk
u s w. u. s v. sind dergleichen Bliimchen aus dem Krainisch der
Stiidter; und dieses sladtische Kanderwelsch ist’s, vas der kunftige
Autor in den Jahren seiner Jugendbildung hort: da er selbst in den
Schulen Deutschen Ideengang bekommen liat, so ist es ihm beynahe zu
verzeihen, dass er zufrieden ist, wenn in seinem Krainischen Werke
nur kein Deutsches Wort sich findet, und dass er gar niclit ahndet,
da s es aucli eine Krainische Syntax gebe.

12  Unter Karnburg in der Nahe der Kirclie St. Peter befindet sieli
ein Stein, auf velchen sich ein freier Bauer setzt, der vermoge der
Abstammung und des Erbrechtes zu diesem Amte befugt ist. Ihn um-
gibt in untibersehbarer Reihe das Volk, des neuen Herzogs gevartig.
Dieser, umgeben von Edlen und Eittern, zieht abseits seine kostbaren
ltle der aus und wird mit baurischen bekleidet, und zvar mit Rock,
Ilosen und Mantel von grauem Štolfe, Bundschuhen und einem griinen
Hut. So angethan und in der einen Hand einen Štab haltend, mit der
andern ein sclieckiges Rind und ein Pferd von gleicher Farbe fiilirend,
nahet der Herzog dem Steine. liinter ilim seine Begleitung im Feier-
kleide und grossten Schmuck. Sobald der auf dem Steine sitzende Bauer
den Herzog erblickt, ruft er in slovenischer Sprache: „Wer ist, der
dort nahet?" Alle Umstehenden antvorten: „Es ist der Fiirst des
Landes“. Darauf der Bauer: „Ist er ein gerechter Richter? Lfegt ihm
des Landes Wohl am Ilerzen? Ist er freien Standes? Ist er ein Ver-
ehrer und Beschiitzer des vahren Glaubens? 11  „Er ist es und vird es
bleiben," vird ihm von allen Umstehenden geantwortet. „Aber mit
velchem Redite,“ fragt der Bauer weiter, „kann er mich von diesem
S’tze bringen “ ,Er kauft ihn von dir“, antvortet die Menge, B mit
60 Pfennigen, mit diesen scheckigeu Thieren und mit den Kleidern.
mit denen er bekleidet ist, und frei machen vird er dein Haus von
allen Abgaben“ Nun gibt der Bauer dem Fiirsten einen leichten Ba-
ckenstreicli, st&ht auf, nimmt die beiden Tliiere und r&umt dem Fiirsten
den Platz. Dieser setzt sich auf den Ste n. schvingt das entblosste
Schvert nacli allen Seiten und gelobt dem Volke ein gerechter Richter
zu verden. Noeli tliut er aus seinem Bauernhut einen Trunk frischen
Wassers zum Zeicheu seiner und seines Volkes Massigke t und der
Gentigsamkeit damit, vas der heimische Boden zum Unterhalte des
Lebens darbietet. Von da begibt sich der Fiirst zur Kirclie Maria-Saal
ziun feieriichen Gottesdienste. Nach Bfeendigung dosselben halt er mit
Adel und Ritterscliaft ein Mahi und begibt sich sodami, um Gericht
zu halten und Recht zu sprechen, auf die Wiese bei Maria-Saal, vo-
selbst ein richterlicher Sitz errichtet ist, vo der Fiirst den Schwur
der Erblmldigung empfhngt und Lehen verle lit. Die se Sitte. in iliren
Grundzitgen sicherlich in die erste Zeit der Cliristianisierung zurtick-
reiehend, und zvar in eine Zeit, vo das slovenische Volk noch

4  2

Ji. ŠUMIK,

keinen Adel kannte, gab noch ausserlich das Merkraal der einstigen
Freiheit und Selbstandigkeit der Karantaner Slovenen. Audi die Habs-
burger filgten sich dieser Sitte, als 1335, imeli dem Tode des Herzogs
Heinrich aus dem Hanse G-Orz-Tirol, Karntlien an Osterreich kam.
Ernst der Eiserne war der letzte, der im Jalire 1414 naeli dieser Sitte
zutn Karnthnerherzog eingeaetzt worden war. Sein Solin Friedrich III.
■vvollte sich dieser Ceremonie nicht unterziehe i, und zwar, wie Val¬
vasor erwahnt, in Anbetracht, dass er rbmischer Konig ware, dem es
nicht anstandig zu sein schien, im Bauernkleide aufzuziehen. Aber
Friedriclds Solin, Kaiser Max I., der dem slovenischen Volke beson-
ders geneigt war und aucli die slovenische Sprache erlernt hatte, war
bereit die alte Sitte in’s Werk zu setzen, allein er wurde durcli die
Ivriege an der Ausfiihrung verhindert. Der Chronist Megiser schreibt
noch 1610: „Da sich die lobliche Landschaft dieses uralten Ilerkom-
mens mit den Bauern noch nie ganzlich begeben, sondern nur Erzlier-
zog Carl und Ferdinand damit verschont wurdeu gegen Caution und
Erklarung der Scliadloshaltung: so sei nothig den Bauernstuld zu er-
neuern . . . sonst lasst man die Sache gar abkommen und dadurch
konnte eine Freiheit oder ein lobliches Ilerkommen naeli dem andern
falhn. 11  Noch ist der Herzogstuhl in Karntlien ein sprechendes Denk-
mal nnd ein Rest dieser Sitte (Die Slovenen, von J. Suman, S. 69.)

13  Die geistliche Obrigkeit wartet fast allenthalben mehr dem welt-
lichen Thun und dem eigenen Wolilsein als ilirem Amt ob, versieht die
Kirchen und Pfarren schlecht und lasst sich des augenscliemlichen Ver-
derbens so vieler christlichen Seelen wenig bekummern. Bei der gemeinen
Priesterschaft lierrscht ein lioclistrafiiches iirgerliciies Leben; durcli der
Hirten Unfleiss liatten sich fremde Miethlinge eingedrangt, daher der
Abfall in Religion^sachen noch nie so gross gewesen (Dimitz 1 c. III.
12. 14).

Da ovaj sud nije preoštar, potvrdjuje Theiner, Acta genuina SS.
concilii Tridentini. Zagrabiae 1874. T. I. p. I. et 41: „Patres istos
non unam alteramve haeresim excidere oportebat: sanandum erat totum
ecclesiae corpus, injuria temporum haud secus ac incuria pastornm
magna infirmitate pergravatum, imo scabie turpissima et propemodum
irremediabili affectum, interius, exteriusque devoratum Interius per sum-
mam inscitiam, infelicem illam radicem omnium malorum. quae apud
omnes fere et praeprimis apud clerum inferiorem et animarum cura de-
tentum in rebus fidei aeque ac in re litteraria invaluerat, mentes ocu-
losque omnium veluti offusa quadam ac densissima caligine obcoeca-
verat. — Quid deinde commemorare juvat et depravatissimos moreš,
quibus clerus tune temporis ab infimo ad siimmum usque deturpatus erat,
scandalum fidei bus factns ?

Quid mirum, quod haereses, temporum iniquitate clanculum serpentes,
tune altius extollerent caput etc.

14  Ova predsuda kao da je slovenski jezik stvor Bleiweisov i nje¬
govih pristašah, tako je mali uzela, da je ješ nedavno dr. Rechbauer
u carevinskom vieeu izjavio „die slovenische Sprache ist eine neue

DR. IVAN BLBIVVBIS TRSTENIŠKI.

43

Scliopfung. “ Bolan, nežna, da je gramatika slovenskoga jezika po go¬
tovo tako stara kako i gramatika njemačka.

15  U Ljubljani: Novice, Slovenski Narod, Slovenec, Učiteljski To¬
variš, Vrtec, Zgodnja Danica, Ljubljanski Zvon; — u Celovcu: Kres,
Mir; — u Trstu: Edinost, — u Mariboru: Slovenski Gospodar; —•
u Gorici: Soča itd. Knjiga „die Sloveneti“ nabraja 19 časopisah.

16  Varaju se oni Slovenci, koji misle, da je pogriešio, što nije pošao
Blehveisovim tragom, što nije ostao kod kajkavštine. Da je to Gaj
učinio, nebi bio nista opravio. Gaju je bio zadatak ne samo književni,
nego i politički. On jc morao nastojati, da predobije štokavce, a kaj-
kavštinom nebi toga bio nikada postigao; pripravljati pako kajkavce
polagano za štokavštinu nije bilo kad, jer je neprijatelj bio na domak
Zagreba. Trebaše dakle brže bolje okupiti vojsku, koja je bila gotova
i podobna pobiti se s njim. To i jeste najveea sreča za Hrvate, što
jih je godina 1848. na okupu zatekla.

J

NARODNO IN UNIVERZITETNO

KNJI (17U: (17UNIC0

00000461852