Одеса, 8. октобра 1916. год
4HAGEN, Датн- №
International Boghan*
ОРГАН ЈУГОСЛОВЕНА У РУСИЈИ,
ИЗЛАЗИ ДВАПУТ НЕДБЉНО. НОВАЦ И ПИС-МА ШАЉУ СЕ НА УПРАВУ «СЛОВЕН. ЈУГА> У ОДЕСУ, РЕМЕСЛЕННАД УЛИЦА 4, КВ. 23.
ТЕЛЕФОН 51—67. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ИСТОМ СТАНУ. РУКОПИСИ СЕ НБ ВРА-ЋАЈУ, НЕПЛАЋЕНА ПИСМА СЕ НЕ ПРИМАЈУ.
ПРИОПЋЕЊА СЕ НЕ ПРИМАЈЈ. ПРЕТПЛАТА ИЗНОСИ ЈЕДНОГОДИШЊЕ 6 Р., ПОЛУ-ГОДИШЊЕ ЗР,А ПОЈЕДИНИ БРОЈЕВИ 10 К.
VPHASfl^JE ЈДОНДГ1Д.
Član socijalistično-reformistične stranke g. Mondaini je napisal v listu „L'a-zione socialista" članek, v katerem ra-spravlja o jadranskem vprašanju ter polemizira z imperijalističnim stališčem italijanskih talmidemokratov. Ker je vprašanje gospodstva nad Jadranom — za nas Slovence posebno — življenjskega pomena, prinašamo članek g. Mondainija v izvlečku, dasi ne moremo podpisati vseh njegovih izvodov. Članek je tembolj interesanten, ker ga je napisal mož, čigar stranka ima tudi delež na italijanski vladi.
V začetku svojega članka g. Mondaini konstatira, da se je jadransko vprašanje v zadnjem času tretiralo z m an jšo intenzivnostjo, nego v prvih fazah evropske vojne. Ker je pa — po občnem .mnenju — zmaga na strani sporazuma, četudi aaiec no vsejedno gotova, prevzela je debata v tem smislu v italijanskem časopisju v neposredni sedanjosti zopet svojo prejšnjo intenzivnost.
Kakor pravi g. Mondaini so v Italij* dva mnenja glede Jadrana. Po enem imel bi postati Jadran — z aneksijo k Italiji takoimenovanih Julijskih Benetk in Dalmacije — italijanskim teritorijalnim jezerom; gosp. Mondaini ironično konstatira, da v zemljah, katere bi na ta način pripadle Italiji, živi od 3 milijonov prebivalcev komaj 400.000 Italijanov. Druga teza zahteva, da se Italiji dajo samo zemlje, katere jej geografski pripadajo — namreč — takoimenovane Julijske Benetke, a drugo naj pripade jugoslovanski državi, katera sprejme v svoje okrilje 12 milijonov naroda po večini Srbo-hrvatov med Savo, Donavo in Jadranom.
G. Mondaini analizira za tem razloge, na temelju katerih posebno demokrati reklamirajo svojo pravico na naše zemlje.
Prvi razlog je geografski. Vsled tega bi imela naravna meja Italije teči, — kakor pravi Marini — od Retijskih Alp, po Karnijskih, Julijskih in Dinarskih, kar pomeni od Brenerja do Kotorja. V italijanskih šolah se učijo da je prirodna meja Italije pri Kraljeviči, ter da se začenja Balkan na jugu od črte Kolpe, Save in Donave. Kakor vemo Dalmacija leži južno od te črte. Mondaini opozarja svoje rojake na smeš-nost njih zahtev, ter pravi, da panger-manska naravna meja ne teče po centralnih alpah, marveč po reki Padu. Kot drugi navajajo sosedi Italijani histo-rijski razlog. I Dalmacija i vse naše jugoslovanske zemlje, katere oni reklamirajo za sebe, so čez tisoč let pripadale rimskemu imperiju, oziroma v srednjem in novem veku Benetkam, ter
imajo povsem latinski izraz i mesta i prebivalci, kateri so prejeli ves sijaj civilizacije od Rima in Benetk.
Če tudi postavimo na stran fakt, da je isti Rim postavil mejo historijske Italije bolj na zahod, t. j. pri Plominu oziroma na reki Raši, koder jo je postavil tudi Plinij, vsejedno mi ne moremo najti nikake pravice Italije na Dalmacijo, ker ravno tako, kakor sta-riši izgube pravico do svojih otrok, v dan njihove zrelosti, tako tudi narodi izgube pravico na vladanje nad narodi, ko ti postanejo politično zreli, ter hočejo biti subjekti, a ne objekti drugih narodov. Ta teorija—historijska — mogla bi zahtevati za Italijo tudi celi Sredozemski bazen od Pireneja do Male Azije in Nilskih vodopadov, ker je to j tudi nekdaj pripadalo rimskemu imperiju, i-«u ud icmeiju jstih pravic zanteva tudi krvavi kajzer restavracijo rimskega imperija germanske nacije, po čigar teoriji ne bi izginila samo Avstrija, nego bi i Francija i Italija postale navadne germanske provincije!
Kot tretji razlog navajajo italijanski imperijalisti — etniški razlog. Če vzamemo v ozir, da v Dalmaciji, katero oni smelo štejejo k neosvobojenim zemljam, živi na 600.000 Srbo-Hrvatov največ 40.000 Italijanov, uvidimo smešnost tega razloga.
Še bolj smešen, če ne absurden, je strategiški razlog in se nanj sploh ne bomo niti ozirali, ker je ravno sedanja vojna pokazala in dokazala, da ni gospodar Jadrana oni, v čigar posesti je morska obal, marveč oni, ki ima su-! perijornost v mornarici!
Gosp. Mondaini završuje svoj članek navajajoč posledice, katere bi rodila aneksija jugoslovanskih zemelj k Italiji. Pred vsem — pravi on — bi mi imeli v svoji državi srbsko-hrvatski iredentizem ; tajno sovraštvo prihodnje jugoslovanske države in večno nevarnost te države, podpirane od Rusije, (ne da omenjamo Ogerske in Grške).
Ugledni francozki „Temps" svetuje Italiji, posebno njenim imperijalističnim politikom, da pustijo na strani svoje prekomerne apetite, ter da vprašanje Jadrana uredijo na splošno zadovoljstvo, in mi upamo, da bo tudi rešeno kakor zahteva pravica.
NAPRIJED!
Pobjede svečani zvuci U dalj nam samotnu lete, 1 bljesak dragoga sunca Sumrake razgoni klete.
To naša vojuju brada, Dušmana junački dave,
Domaju na noge dižu — Lovorom vjenčaju glave.
Oh, kako svečano zvuči Nebištem njihova slava; Kako se prekrasno njima Iz sanje rodila java.
Djedova dostojno pleme — Domaje nada plamena — Ta naprijed premila bračo -Junaci Jugoslavena!
Naprijed za slobodu zlatnu, Za sjajno nan\ uskrsnuče: Na putu osvete naše Prate nas molitve vruče . . .
J. R.
ЧЕРЊАЈЕВЉЕВА 3ACTABA.
Застава рускога генерала Чер-њајева има своју историју коју нам ваља напоменути даиас, када се после четрдесет годишњег њезиног одмарања у храму српског Пидворја, наново враћа у редове каше војске.
После херцеговачкога устанка, 1875. г. Кнежевина Србија није се смела оглугаити a да се неодазове своме ослободилачкоме завету. 06-јавивши војну турској царевини она је ушла у неравну борбу без ичије потпоре споља. Тако рећи, она је била остављена себи и својој суд-бини.
Но Кнежевина није ипак очаја-вала; она се уздала у општи уста-нак свих балканских Словева a наро-чито у бугарски народ, чију је омладину српска држава неговала и деценијама васпитавала жртвујући стотине хиљада и будећи у њима патриотски дух за ослобођење. Та омладина бугарска требала је да се стави на чело свога народа и у мо-менту, када Србија оглаеи војну, подигне устанак међу Бугарима. Кнежевина је тада убацила у Бу-гарску преко 20.000 пушака ради наоружаша устанка; али на жалост! Бугари не само да се не дигоше него na против, они све то оружје изда-доше Турцима и тако извршише срамотно издајство и обезбедише Турској лакше продирање у Србију.
Тако је српска Кнежевина била примораиа да рачуиа искључиво на своје слабе силе и да крваво плати свој дуг великоме косовскоме завету.
Руска дипломатнја налазила се у то доба на политнчкој тачци гле-дишта, која ни мало није одговараиа ослободилачким тежњама балканских Словена a најмање Србије, коју је Горчаков предавао у утицајну сферу Аустро-Угарске на Балкану. Тога ради Србија није смела рачунати ни ка потпору Горчакова ни Игњптп-јева рускога амбасадера у Царл-
граду. Али зато се ова уздала у Императора Русије и у сву незва-ничну словенофилску Русију. И није се обманула.
Слоиенофилска Моска сматрала је да петроградска официјална поли-тика иде на штету велике словенске мисли. Вођа словенофилске струје, Аксаков, око чијега се имепа сабрала сва патриотска Русија подигао је евој моћни глас противу Горчаковске по-литике; једаи од првака словено-филских, гснерал Михајло Глигори-јевић Черњајев, прешао је кри-шом од руске владе у Србију са 2000 руских добровољаца и стао па чедо српске војске. Одушевљепа Москва богатирским подвигом попу-ларног генерала, освојитеља Таш-кеита развила је ову заставу u пос-лала је Черњајеву да се са својим Русима-добровољцима под њом бори за ослобођење балканскпх Словеиа.
Тако |а ивн »acrasa иостала сто-жером словенофилске идеје, , пдеје јединства руске и српске мисли. Таласи ове идеје срушпли су све преграде и успели да се дотакну срца Цара ослободмоца. И кад се застава обливепа крвљу руских добровољаца поносито лепршала по бојним по-љима Србије, кад су под сенком њезином. пролили своју јуначку крв Рајевски, Кирјејев и стотине њихо-вих другова и када је Србија исто-чивпш своју крв стајала на ивици < последњих напора: бити или не бити, чула се моћна реч словенског Цара, која је загрмела над турским Цари-градом. «Не даље, иначе ћеш се срести с руском војском на Бал-канима!»
Ова Черњајевљева застава била је претеча војпи коју је велики Цар ' после своје речи објавио турској царевини.
После свршене војне Черњајев је вратио у Русију словенофилско зна-мење и заденуо га у зид храма српскога Подворја у Москви, са све-тим заветом да се одатле подигне само оида кад Србија наново започне ослободилачку војну.
Србија се даиас крваг.о бори не само за своје бити пли не бити, иего и за потпуно ослобођење свега југо-словенства. Черњајсвљев завет тре-бало је ислунитн. И он је испуњен. Јуначки геиерал српскн, Михајло Живковић, комавдаит југословен-ског српског корпуса прихватио је завет геперала словеиофнла. Застава је данас у његовим рукама и ми смо уверетш да је блажена сен ве-ликога Черњајева стекла достојнога прејемника у лицу јукачкога борца и браниоца Београда.
д. Ј. и.
2
CJIOBI 1 ЈУГ
Бр. 30.
HRVATSKI LIST 0 POLOŽAJU UOČI ISTUPA RUMUNJSKE.
«Hrvatska Riječ» ođ 23. VIII. donosi na uvodnom mjestu članak pod naslovom: «Mali i veliki», u kojemu raspravlja pitanje ulaska Rumunjske i Grčke u rat, pa na kraju ovako za-vršava:
«Divovi, koji se bore za odluku u Galiciji i Rusiji, u Francuskoj i Belgiji, doniječe i nametnuti odluku i onim malima, koji ne mogu da se odluče, jer ne znaju, uz koga bi. Kad se pri-bliži odluka medju velikima, doći će do nje automatski i kod malih. Ako je to vrijedilo kao načelo na početku i u dosadanjem toku rata, kud i kamo vrijedi to više danas, nakon tolikih iskustava, naročito u pogledu trajanja rata. Danas neće više ni jedna rrjala država da se prenagli, pa da eventualno udje u rat prerano, u taka v čas, kad još nije sigurno, da če se rat brzo svršiti».
Чувства сербовг кђ Францш.
Фрашџл зто слово, которое вб Сербш произносилосБ всегда сб от-тЗшкомгб теплотн. Вт> кастонадее времл зто-магвческое слово способ-ное зажечв добрвШ огонекг в-б гла-захг каждаго серба. Стоитв загово-ритв вђ присутствш серба o Фран-цш и вн увидвте какБ вспнхнутг болвпне открнтне че;лше глаза ва-шего собесбдника, bbi ирочитаете вт, внразителвкнхг его глазахБ-лгобовв обожан1е. Кто испнтБшалБ чувство, когда вг обшеств-б заходитв р^чв o его лгобимомг до обожан!л брат-fe или "ocTpi, тотб поиметЂ чувства испн-" мнл сербомв ири упрминанш triu. Чгћмн могла таггк пптсоштб нацјл сербскаго народа. ВћдБ И0М01ЦБ, которуго многострадалвниА сербскШ народБ получаетв вх. пасто-Л1цее, трагическое длл i его времл, оказиваготв ему всћ великлл согоз-нвш держави. 9то в-fepno сербн у.м"6-iotb цЗјпитб и они ц'ћнлтв, ио то что сд&иала длл сербовг Францдл простне, но красивв1е жестн, кото-
Подлистак.
НАНОН ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА.
26. септ. т. м. Москва је била сведок једпе величанствеие свеча-"ности, која ће у историји југо-словеискога — српског добровољачког корпуса бити забележеаа крупним словима. — Тога дака целивала се слава прошлости са велвком садаш-њицом. Дух геверала Черњајева освојитеља Ташкеита и великога борда за слободу српскога народа устао је из поља блажених, да још једаред б Јагослови и преда у руке српских добровољаца опу заставу, под којом су npe четрдесет година проливали своју племевиту крв његови храбри добровољца. На крвавом Ђунису, ЈТелиграду, Рујевици и Адровцу за-исчатчла је она нераздвојму дружбу два братска племева, дружбу. која се утврдила још пре хиљаду година, када јс великн кљаз Кијевски, Свјато-слав, као тресак грома валетео и сурвао бугарску државу, која је ге-милосрдно точила крв балканских словевеких илемвна.
Свесловенска матушка Москва тога даиа је предусрела ову српско-руску свечаност са онако истим оду-шевлењем, каквим је пре четрдесет година ову исгу засгаву испратила у
pue ввгоажаготсл отб чистоА дуга> благородноА фраицузскоИ вацш по адреоу сербскаго народа, посл^двЈА не могћ почувсгвоватБ всћмв своимб открнтнмг сердцемг. серб-в чувству-егв ццстинктивно, что душа его и душа французскаго иарода сходнм, поатому всб благородаке порнвм посл^двлго a ихђ не псречеств сербЋ чувствуетг не разумомг a сердцем-б. Чуткал душа сербс-.:аго народа раз-вившалсл подб теплнмг гожнбшђ сол-цемт. и как-1. вt нлодородноА равнинои Мачв£, такг и вб красивои ropnoft Шумадш и вгб долин^ Моравм снособпа уловитв Maiiižniifl коле-ба;пл родствеанои хотл ке по крови a по складу души. Настолшдл ве.ги-кал Bottua дага маленвкоа по раз-м4ру, но громаднои по духу Cep6in кром-ћ матерн Poccin оберегавшеА всегда свое дитл горлчо-лгоблшуго сестру Фрат1Д1Ш. Bc-fe пролвлев1е теплоА заботливости со сторошл Фран-Д1и вђ cTHonieiiiu кб своеА нар-ћченоА. сестрв1—Cepoin иослтв именно харак-терх братскои лгобви. Позтому всл-кал помо1дв со стороав1 Фрапцш но-сила лвнне сл^дн i-.e холодноА об-думанности, a прл!;шва сердца и носила зачастуго характерг какг 6bi торопливоети и—не опоздатв св по-мош,бго лгобимому родствешшку. lle-речисллтв bcfc случаи отзнвчивости, сб KOTopoii Франц^л относиласБ кђ вопросам-в o П0М01ЦИ Kb страдагохдему сеибскому пароду i^ti нужди да ихт, и не перечтешв a лшпб приведу одинђ из'б нихт. какБ самнА вв1да-1о1ц10сл вђ МОраЛБВОМЂ отношеши— зто вопросљ o восплтанш д-бтећ— Сирот-б.
Бђ трагическое времл, когда серб-скШ народ-б угрозо® нахлвшувшаго с*л> трехЂ сторонћ жестокаго до вар^ варства — австро-мадвлро-тевтонскаго полчиш;а и подђ опустившимсл уда-ромЂ в-б спину изм&шика—каина болгарина должеив 6биб болвго вг сердцб покинутБ свого многострадалв-вуго родину и к'Б берегамг сиилго серб-скаго морл приплелисБ вм^сгћ сђ от-стуиавшеб сб жестокимн болми серб-скоИ apMiefi и будуш,1е Загцитники
Србију, своме омиљеном ђенералу да се под њоме бори.
Међу свима Југословенима нај-боље појмимо то одушевљење ми, Срби, чије се оружје, збратимљено с руским разлегало у ослободилачкој војни 1811. г. на Варварину и Иван-ковцу и 1877. на Морави и иадомак Нишави. Зато сам и ја тога звачај-ног датума, присуствујући црквеној и војној свечаности у Москви, пре-живљавао у пуном патриотском ра-сположењу лепоту историјскога мо-мента, какву Србин може осећати само слушајући надахнуте гусларе, кад под сеиком прастарог дубља причају уз гусле велики епос ио-косовских иапора једног оковамога народа. —
Бнло је миого потресиих трену-така у току ове руско-српске све-чапости, којм су моје патриотско осећање таласали и уздизали до ви-сима Вишњчћевих рапсодија. Ја их не могу вавести све, јер к.чда би их иабрајао од ночетка црквеног молеб-ствија па до оиога мо.мента кад iia железничкој станица српски пуков-ник г. Крстић нрихвата пз руку заставникових Черљајевску заставу и под љоме говорц фровту руске вој-ске н многобројном народу лепо омишљену реч, — ја бих Mopat^
јодноА Cep6in дбти сербскаго на-рода. Не сб радостннмг сердцемБ не сђ блестнвџши отб восторга глазами вступили буду1Ц1е граждане великоА Cepoin na берегв своего синлго морл, a сђ печатвго страдагпл на усталомЂ измученномБ лицгћ. 9ти безиомош,нне неванкие страдалвцн, зти пока без-молвнвте свидг6тели жестокостеи че-лов^ческихБ оборваннБ1е. голоднне и безЂ крова не чувствоваш своими дћтскими сердцами, что за нихђ кром-ћ гфавственно страдаговдеН ма-тери-Pocciii страдаетЂ чуткал сестра-Фратџл. Невианне страдалвцн bbi нс одни, ст> вами могуч1е покро-вители крнлБл матери-Pocciii ра-скрнтн, чтобн принлтБ васв a также раскрв!тб1 обглтЈл BaBieii hoboS сестри Францш, чтобв! васЂ согр^тв!
И ВОГБ зти Н^СКОЛБКО ТБ1СЛЧЂ
пока безпомопџплхЂ будугцихЂ граж-даиг великоА Cep6in обогр^тне лас-коМ схавнаго французскаго народа нашли npiioTB у ,его. Всћ произошло рапвше ч^мђ :аатв или отецв своего несчастваго малготки усп^ли опом-нитвсл отђ аахлннувших-б на нихђ iicnuTaniž. Рицарск1и порвтБ фран-дускаго народа по благородству ево-его характера не могђ остановитвсл на том'б, иути a довелт. свдтое начи-иан1в до конца и школамг, гдгћ дол-ЖЛБ1 бнли вселлтБ BHCOKift духЂ бла-городства, чести и лгобви, кт> родик-ћ подро ставдшему сербскому покол^-iiiio, Фраицузв1 данш. иисиекторо†изђ числа лучшихБ сербскихЂ лгодеА, чтобБ1 подб ихгб наблгодетемЂ воспи-TaKie д^те^ могло развиватвсл вб 11ац1оналБномБ сербскомЂ дух^.
Ми пе сомн-бваемсл ни одноА ми-нутм, что тотђ BUCOKiii дух-б фран-цускоИ пац1и, давшШ ел apMin по-б^дн иа МарвЉ, у Всрдена и на Coivnrfe естБ резулБтатг ел школи и вб зтомђ othoiuehin сербскЈл двти оказашсв вгб иадеж ихв рукахг, но ФранцузБ! со CBoefi чуткоа и рицар-скоП душоИ прившсли д^латБ и до-брил д-ћла по рмцарски. ОбожаемвШ cep6cKift королБ ПетрБ принлвшЈв MV4eHii4ecKiit в-ћнецг вм-ћсгћ со сво-имг народомг i\a склон^ л^тб cbo-
узети све странице овога листа. Алн tiy зато навестн једиу, за иоје српско осећање, најлепшу и најиллију слику. To је било пред воатима срискога Подворја.
На улици пред црквом, колико је дуга и широка, сјезерила се маса народа. Мислим да ћу бити врло штедљив ако кажем да nuje било мање од педесет хиљада. — Војска руска с-а музиком на челу правила је дугачак удвојеии ред иред хра-мом, докле је црква 6Hjia препуњеиа руским војеаим и цивилним веле-достојаацама и московским грађан-ством. —
Кад је богослужење било завр-ше.:о, из цркве је прлхла поворка у двориште храма: напред Черњајев-љева заотава, коју је носао пуков-ник Ивааов који се аре 40 год. иод тнм зпамењем борио. C њим напоредо ступао је архимаадрит Српског llo-дворја у чајем се храму ова застава 40 година чувала, a за њама архи-мандрити свију мсточпих цркава. — На веколнко кррачаји испред руског фропта стајао је српски капетаа, млада Хрват Јелачић, a до њега пот-поручаик Шукрија Куртоваћ, Србин мухамедове всре. —
Тада је архимаадрит пзговорао арсд војском дчрљаву реч o Черњајев-
ихв увад^лг деав благодариости фрапцускоА вац1а за доброволвво пролитуго кровв среди борцовг за-а^итвако†Фраацш 1870.-71. гг. его младвлл д-ћта будут1е граждане ве-ликаго отечества за велачје коего овб приаоснгв вм^ст^ со вс6мђ сво-имђ народомЂ громаднБЈл жертвн, аашли теалнЕ npiioTB во второи ро-дин£ его-лгобимоИ Фравц1и. Вотђ по-чему сердца сербов-в лреислолаевн токоЛ лгобоввго a обожааГемБ кб сво-eii сеетр-б-Францш. Вотб аочему пхђ г.газа горлгБ прл yaoMaaaaia зтого благодарнаго имени. Оаи счастливи наАдл вђ миауту своего лаагоршаго iicahiTaniH лгоблмуго и лк)блш,ук) се-стру великун) гордуго и благородиуго Фра':цјго.
Борисв сђ врагомЂ спокоИао серб-cicifi храбриа пародг, помни вђ ми-луту, когда вдохловеп1е смерта отб вражескои и-братскоа лули косаетсл твоего чела, что тн потерллт> каака-брата, во npio6pfe^ лк)блш,у10 сестру, киторал твоеи лг£жноИ рукои зале-чатг совм-бстао сб матервго Pocciež paau своен родиам. Оаа сум^етв показатв твоему аодростаговдему ао-колЗшш все велич!е его герол— Предка.	МарковичЂ.
Улога начела народности у овоме рату.
Из књиге М. Г1. Цеиовића — «Идел мира и международное равноправје*.
<У овоме трепутку на бојним по-љима палазн се пајмање двадесег мили-јуна људи, и то људи из разних делова света, различитих paca, различптих кул-тура, различитих религија, различитих назора. Тачно је, — да примају учешће у рату људн свију културних стадија.
Над хаосом свију мисли, осећања, вероваи>а, «вега што је човечанство прв-живело господари једна виша сила — национапна идеја. Ако би судбипом људ-ства управљала каква вадземаљска сила и ова би хтела да учини крај овој страшној борби, она би имала да лиши војсне националног осећања и «дух арми-ја» одмах би се угаоио. Руски војиик без «руске душе» био би раван духу енглеског добровољца без „великобри-танског поиоса"; немачки јункер без
љевој застави и узевши је из руку рускога ауковаика предаје је у руке младоме Хрвату који је, клекнувши на једно колеао, побожно целива. Јелачић je са њоме, уз ввуке музике, која је поздрављала заставу са рус-ком химаом и уз ураебесно кли-цање маогих хиљада, прошао дуж војаичког фронта. На чслу овога предаде је ов у руке једаом крш-номе војаику, Србаау Херцеговцу, да је оа носи. —
Тај треаутак, када је млади Хрват Јелачић на колеаама аримао заставу из руку сраског архлмавдрита, био је у истааи пуа драматичвости и потресан. Пред моје оча нскрсвуо је тада једаа тако исто велика моме-ј.ат из асторије братства и једааства Србо-Хрвата. 1848. годиве Срба и Хрвата као једаа варод, у својој борба протаву Маџара, дали су један видан акт свога једваства. Хрват-скога бааа Јелачића која се ста-вио аа чело иокрета благословио је и миролисао тада аа достојапство хрватскога бааа православаа патри-јарх сраоки, Јосиф Рајачић Дааас аак, аосле седамдесет годана, млади капетан Јелачаћ потомак витешкога хрватскога бааа, ирима руско-српску заставу, из руке највишег у Русији представаика сра. православне цркве!
Бр. 30
с tiobt н cm, југ
з
убеђења o својој «наднародности» био би равае француском грађааину без идеје o «реваншу». Савремеии државии режим са његовом милитаризацијом на-рода и челичном војничком дисцишш-ном без <аародног духа> не би могао дати бољега војника од аустријског вој-ника Словена. Дајте аустро-угарским Сло-еенима слободу заштите државне «отаџ бине» и дуалистичка монархија одиах ће ишчезнути са политичке карте.
Ако погледамо на нациолизам с гле-дишта «тежине» социјалних идеја уоп-ште, онда ћемо видети, да он заузима друго место у области друштвених не-опходности, — одмах после правичности. Сад је национализам истискао религију са места које је она до скоро заузимала на лестви социјалних идеја и сам зау-зео н>ено место. Савремене верске орга-низације — цркве — готово су се свуда прилагодиле потребама државнога на-роднога живота. У колико је која верска оргабизација више прилагођена народ-ном животу, у колнко је тешње сиојена с њиме, у колико више дрпи за себе моћи у национализму, — у толико је она јача и има више животне снаге.
Старизаветно учење очувало се као средство за одржавање народнога једин-стЕа разбацапог по свету јеврејског napo да. Као историјс.ка застарелост оно би давно прешло у заборав без служења јеврејском национализму. Учење Мухамеда могло је онако брзо покоравати земље и народе за то што је оно политичко-религијско учење. Распад Хришћанства на помесне дркве извршен је услед неопходне потребе прилагођавања верскога живота животу народном. Ми сад имамо «вемачки протеетантизам», «енглески калвинизам», «руско православље» и т. д.
Немоћ верскога универзализма пока-зује судбина «чистога католицизма«. Старајући се да очува идеју хришћан-ске свесветности римски првосвештеник У националној Италији дошао је у положај заробљеника. Ништа му није помогло што су Талијанци били и остали верни като-лицизиу ! Он тамо и сада живи као за-робљеннк.
У овој страшној борби народа нико, или готово нико, не жали што пролева крв «своје верске браће». Туга за проли-веку нрв својих сународника све нас ду-боко потреса. Ово је свима нама разум-љуво. Људи истих осећања, истих теж-н>а, истих идеала сретају се на крвавим бојним пољима, услед државне подвоје-ности, — као непријатељн. Умирући је-дан поред другога они виде да су браћа. Ја знаи слике са српскога бојнога поља које потресају срце и душу. Услед те исте државне подвојености, тамо су се
Каква величанствена симболика братскога једипства Србо-Хрвата сва трн верозакона, нод заставом рус-кога богатира велнког словенофила, Черњајева! Није ли ово врхунац лепоте и смнсла у овој свечаности!
Уз звуке војене музике, праћена руском војском и усталасапим морем народа, застава је ношена пред спо-меник Цара ОслоСодиоца ^ Кремљу, где су српски официри положили венац захвалности a архимандрцт нро-возгласио вечму памјат великом иокој-нику и многолетствије Цару Николају II. и југословепском Краљу Пегру.
Одатле је војска са народом до-пратила заставу до брјанске ста-нице где се свечаност завршила патриотским говором пук. Крстића.
29. т. м. застава је у пратњи српских официра и денутације из Москве приспела у Одесу где je са одговарајућом евечаношћу дочекаиа и примљепа.
Симболика сједињенога jyroc.no-венства под сенком богатироке Чер-њајевљеве руске заставе остварила се данас у југословепском корпусу српске војске над којо.м данас леирша застава и лебде духови великих словенофила: Хомјакова, Ачсакова и Чорњајева.
Д. Ј. И.
сретали кдејни и лични пријатељи блL њи и далеки рођаци, и често рођена браћа.
Један потпупо културан учасник ових тешких епизода причао ми је озо. Г1од Београдом био се јак бој. Насту-пала је сриека, православиа, војска, a одбијала је наиаде разнонародаа аустриј-ска војска. У једном шанцу биле су две аустријске чете — једаа маџарска, друга српско-хрватска. Војницк прве чете, Мађари, имали су све стимуле за очајничку борбу: инстикат саиоодбране и све шго је везано са лозинком: «ми морамо победити». Код Србо-Хрвата, православнлх и католика, енергија само-одбране била је парализирана двојењем духовног човека од физичког. Победа над српском војском могла им је обе-ћавати очување живота,, али ова победа није им могла донети радости. — «Ми ништа нисмо чкнили, ми смо гледали и чекали», — каже командир ове чете, професор по занимању. — «Кад су срп-ски војаици пошли ua бајонет, ми смо иобацали пушке и потрчали у сусрет «непријатељима» цод ккшом зрневља суседне мађарске чете».
И није само Хришћанство, вера ци-вилизованих народа, уступило место национаишзму већ и иајмлађа вера од свију универзалних вера — исламизам. Идеја «светога рата> јесте ндеја послед-ње одбране правоверних од неверника. Зелени барјак пророка у рукама калифе имао би да сруши све што нпје мусли-ман. Под њим су Турци, малени народ, покорили били готово половину света. Сад, за вреие борбе народа, објава „све-тога рата" само је потврдила пуну раз-једињеност правоверних. Арапи, Инди-јанци, африканска племена, Татари и друга муслимапска племена у Русији, бију из редова савезничке војоке пра-воверне под заставом пророка.
Национална идеја није бачени огањ страсти с неба већ реална појава соци-јалног живота. Ова није нова по своме пореклу, напротив, она је стара колико је стар заједнички живот људи. Она се јавља као нова услед своје јако потен-циране снаге, услед тога што је постала неопходан услов за савремени друштвени живот. Ona је етала више верских идеја за то што има у себи много више реал-вих елемевата који су потребни за оп-станак човеков.
Сви тврде, да је вера интимна страна нашега духовног живота, да је она индивидуална, ami ја не знам ни једве «индивидуалве вере», ако у вере не убројимо иптимне религијозне по-гледе оделитих филозофских мислилаца свију времена и свију народа. Напро-тив, — све вере имају тешки печат свесветности, унивђрзализма, и њихово догматско једииство чува се дисцишш-ном ритуалности, јединством театралне стране њихове. Религијске оргавизације, цркве, сахрањивале су пуне живота идеје баш тиме што су браниле «једив-ство своје» борећи се против индивиду-алниЈ погледа, против зваве сслободе савести*. Живи остаци верских учења на којима се базира опстанак савреме-них религија плод су «личве савести», оделитпх погледа. У нациопализму оно што је личво ие долази у сукоб с оним што је опште свима; напротив, — ин-дивидуално допуњује опште
Да цриђемо национализму ближе.
Само дар говора омогућио је овако савршену социјалву заједпицу људи какве нема код осгалих нсивотин.а. Ор-ган мисли и осећања — језик, у исто време је и орган људског прогреса за изискавања срестава за живот. Језик је и културпа ризница свега што је једап народ преживео. Само дар говора омо-гућава човеку да постане равноправан и равпосилап члаи друштва у којем се ou родио. Овај велики дар човеков носи иечат нпродности.
По разуму ја бих желео искреао да сам сграђанин свега света», интернаци-оналист, али ја не могу то бити због тога jop je жпвот створио од мене ira-ционалиста пре иего сам ја могао раз-мишљати o опгитем животу људи. Ја сам HeMohan пред захтевима живота да његову жудн.у радости*) не задовољавам оним средствима на која сам навикао;
*) Полазиа је тачка гледшпта пиш-чева у књнаи, да све што је људско има да задовољп жудњу живота, a ова је жудн.а двојака — физичка и духовва (радосна).	Преводилац.
j i се не могу одрећи својих народних освћањ? ч постати интернационалиста, јер интернационализаи постоји саио као идеја, a народни је живот реална сила и иој је живот са њим нераздвојно скопчан.
Кад се ја отргнем од свакодневних брига и послова, од обичвога живота, и хоћу да се заборавим, ја онда тражим радости у ономе што сам преживео у интимном домаћем кругу. Тамо сам се ја научио да волим и мрзим, да тугу-јем ii да се радујем.
(Свршиће се.)
СРПСКО ВОЈНО ИЗАСЛАНСТВО У ЦАРСКОЈ СТАВЦИ.
Ових дана приспјело је у Царску Ставку српско војно изасланство: први ађутант hb. В. краља Петра генерал Павле Јуришић, који је ра-није бпо командантом армије. први ађута^т престолонасљедников пуков-ник Остојић, који врши дужаост маршала двора и мајор Јанковић. Са изасланством стигао је и српски посланик Спалајковић. При примању код Нз. В. Государа Императора присуствовао је и српски војни аташе пуковник Лонткијевић.
Геиерал Павле Јуришић предао је Государу Императору Карађор-ђеву звезду I. степена са мачевима н престологхасљеднику Царевићу злат-иу медаљу «за храброст^. Њ. В. Цар свију Руса носиће први на сво-јим грудима највише српско одли-ковање.
Како нам јављају, доћи ће гене-рал Павле Јуришић и посданик Спа-лајковић, послије свршених послова у Ставци, у Одесу, да се упознају са приликама југословенских еми-граната и да посјете наше јунаке, добровољце.
Moja četa.
(Nadaljevanje.)
Kmalu smo na mestu.
Bolgari poskušajo, zanašajoč se na temno noč, prodreti sedaj tu, sedaj tam naše vrste. Povsod so odbiti z velikimi izgubami. Mnogoštevilni mrtveci ležijo v krvi pred našimi vrstami.
In zepet poskušajo prodreti.
Med dvema našima tranšejama se ugvozdi majhen bolgarski oddelek. Vod Obrada imam še v rezervi. Pokličem ga sebi.
„Glej, Obrade, tu so'se vgnezdili hudiči... Zavzemi s svojim vodom mesto med tranšejama in poženi jih k vragu 1"
«Za menoj, junaki.*
Vname se silna borba. Obrade napada na čelu svojega hrabrega voda upornega pro-tivnika, bodri svoje ljudi. Tu pade, zadet v glavo, v prsa, v život od brezštevilnih svin-čenk. V silnem ognju odneseta dva vojaka svojega ljubljenega mrtvega oficirja nazaj, da bi ne padlo njegovo truplo v roke mrzkega protivnika, izdajalca Slovanstva. Vod nadaljuje borbo.
Proti jutru zapazimo, da se je precejšen oddelek Bolgarov ugnezdil na obronku, kakih 200 metrov za našim hrbtom. Drugi oddelki uporno napadajo na nas in skušajo prodreti našo jekleno vrsto. Brezuspešno. K sreči imamo še dve sveži četi v rezervi. Vržete se brez strela, z bajoneti na prednji bolgarski oddelek. S tem je dan signal. Vse skoči iz okopov in plane z oglušujočim krikom na protivnika. Sovrag beži v neredu, ter meče od sebe orožje, municijo, nahrbtnike.
„Hura, hura, hura l-1
Naše goste vrste pode sovražnike. Z bajoneti in z kopiti pušk bijejo po demoraliziranih vojščakih iškarjotskega carja. Milosti ne poznajo, ujetništva ne priznajo. Zob za zob, glava za glavo.
Mnogo naših hrabrih je pokrivalo bojišče, toda izgube sovraga se ne dado primerjati z našimi. Grozovit udar so mu nanesle naše hrabie, neustrašene, navdušene čete.
Kdor ni bil prisoten v tej borbi, si ne more predstavljati, s kakim neverjetnim junaštvom, s kako božanstveno požrtvovalnostjo :" borili naši — prostovoljci.
Žalibog, tudi moja lepa četa je precej izgubila v tej neravni borbi z upornim protiv-nikom. K sreči ubitih ni bilo mnogo. Od Slovencev je bil le eden, Ljubljančan, ranjen,
drugi so ostali čili in zdravi.
*
Popoldne se na višje povelje potegnemo nazaj, ter zavzamemo novo linijo. Tam prenočimo.
Rano zjutraj začne naša artilerija mehčati bolgarske vrste, tudi sovragovi topovi sipajo na nas.
Okolo polu devetih dobimo povelje, naj krenemo naprej in j^reženemo sovražnike. Levo od nas že nastopajo ruski polki v gostih vrstah. Protivnik se imika. Očisti prvi greben, toda na drugem se ustavi in uporno brani. Vname se vroča pehotna bitka, ki traja ves dan. Artilerija strelja samo po rezervah.
Moja četa se lazpoloži po obronku, ravnokar očiščenem' od sovraga in začne streljati po gručah Bolgarov, v neredu bežečih proti grebenu, kjer so se ustavile njih potisnjene vrste.
Medtem ko eni streljajo, si rijejo drugi v naglici kritja. Kmalu ima sleherni pred seboj kupček zemlje in leži s prednjim telesom v plitvi izdolbini.
Sovražnik je že popolnoma zavzel svojo novo postojanko. Kakor veriga z neštetimi črnimi vozli se odrisava njegova bojna proga na jasnem nebu. Zdaj in zdaj pribeže okrep-ljenja, vozli postojajo vse bolj in bolj gosti.
Kraj mene leže ordonance, par korakov pred menoj se je ustrojila četa. Ker se nahajam na vrhu, jo pregledam lahko v vsej njeni dolžini.
Levo od mene vidim poročnika G. On je v moji odsotnosti zapovedoval četi in ostal sedaj kot vodnik pri meni. V balkanski vojni se je bil s Turki in Bolgari, v tej vojni je bil na bolgarskem frontu ranjen.
Ogenj postaja vse huji in huji. Kakor se kaj premakne pri nas, začne žvižgati mitra-ljeza. Njena pesem je polna mrzle groze: ona napoveduje smrt in razdejanje. Dobro čuješ, kako prihaja proti tebi smrtonosni curek neštetih svinčenk. Sedaj je prav nad teboj. Ena za drugo udari svinčenka pred levo roko; bliskovito jo odmakneš ; udari pred desno; i to odmakneš. Prst, nanešena pred glavo, se začne prašiti, da so ti polne oči. F sr glavo v izdolbino. Vse še vrši in vi teboj, potem čutiš, da se oddaljuje cu glega pokončanja od tebe. Dvigneš glavo . — zopet dolgočasna, počasi k cilju vedočs borba pehote. Tu zakriči ranjenec. Bosan-stokajo v bolečinah po melodiji, monotoni in žalostni, kakor njih narodna pesem. K ranjencu prileze v samaritanski ljubezni, ne-glede na opasnost, tovariš ter ga preveže. Zopet zaječi ranjenec, in zopet. Nekateri, ranjeni v roko ali nogo, odbeže nazaj do pre-vezališča. Do mene pridejo vesti, da je padel ta, da je padel oni. Sami hrabri, neustrašeni borci moje čete. In borba gre dalje z vso svojo neusmiljeno grozoto, ki nikomur ne prizanaša. Neprenehoma brenče svinčenke, prihaja in odhaja curek mitraljeze, ranjenci je-čijo, vedno več in več jih je, tu, tam mi zopet ubije svinec hrabrega junaka, — nad nami pa sije solnce, vse zlato in smehljajoče se, kot dete, ki ne ve, kake strahovitosti se gode tu doli.
Počasi leze čas naprej. Kot da so se sku-jali kazalci na beli plošči ure in nočejo naprej. Zdi se, da se je tudi solnce ustavilo ter stoji venomer na enem in istem mestu !
V časih udarja naša artilerija po bolgarski bojni progi. Beli oblački šrapnelov se pojavijo nad črno verigo in plavajo tam, polagoma pobledevajoč, dokler se popolnoma ne zgube v prostoru. Granate, težkih in lahkih kalibrov, se razbijajo sredi bolgarskih vrst, zapuščajoč za seboj črn, umazan dim, in dvigajoč proti nebu oblak prsti, kamenja in raz-streikov. Tam, kjer padajo zrna, se bliskovito dvigajo vrste in beže nazaj. Toda komaj ogenj nekoliko popusti, se vračajo na svoja mesta. Z upornim protivnikom imamo delo 1 (Konec prihodnjič.)
Скинут ca Ловћена гроб владике Раде.
Загребачки „Обзор" од 9. IX. доноси допис o саношењу кости пјесника „Гор-ског Нијенца" са Ловћена.
«В.чадика Раде, црногорски митро-полпт Петар Петровић Његош, песиик гласовитог «Горског Вијенца», умро је године 1851., те сарањен у мана-стиру па на Цетињу. Мало после смрти. прене-сени су његови остаци на Ловћен, у у капелицу, коју је дао саградити сам владика за свој почиаак, на пећини „Језерског Врхаа.
4
СЛОВЕНСКИ ЈУГ
Бр. зо.
До пре кратког времена на тој кли-сури, са које се пружа видик ва сињи Јадран и целу Црну Гору, почиваше то велико срце Црве Горе и сваки је Црно-горац са поносом у срцу и радошћу у очима гледао ва тај пећинасти врх, где леже остаци његовог великог зем-љака, У зпду црквице налазила се рака, a на н>ој напис: «На овој гори нека ми гроб буде, са овога места, које је мој починак, века моја душа врх домовпне лебди и мој варод штвти*.
Али давашњи светски рат вије пустио ва миру ни овај усамљени пес-ников гроб, a да га не оштети својом разорном силои. 10. фебруара ове године заузела је аустро-угарска војсха Ловћен, те и овај сноменик паде у руке побед-никове. И Црвогорац не може више због војних обзира да одлази ва поклоњење к томе гробу. Како ријечке «Приморске Новиве» доносе, црвогорски епископ је 12. прошлог месеца свечано извадио из гробвице мртве остатке песвика владике и лревесе их ва Цетиње. Уз присутност војве увраве и угледвих Црногораца, уз велике потешкоће, одвалио се камен са гробнице, у којој је смештев ковчег, a чији је поклопац већ био распуквут. Све кости су биле обавите скуподенпм рухом, осим главе. Епископ дигну сво-јом руком те остатке и предаде их пра-тиоцу свештевику. Затим се поворка упутила виз брдо ка цести, где су че-кала мртвачка кола за превоз у цетињ-ско поље. 0 свему се томе саставио за-писвик и владика Раде сад овет почива на пољу цетињскоме».
Недељни преглед.
Рати ште.
На руском и румуњском фронту трају жестоке борбе у којима савезвици имајући увијек иницијативу у својим рукама, одбијају бијесее наоадаје1 Ау-стро-Германаца a мјестимице сами пре-лазе у удачне офензивве операције. У Карпатнма н трансилвавским Алпама ратне се операције не могу развпјати овако живим темпом као npuje, радн хладвог времена и покваревости путева и саопћења. У Добруџи послије евер-гичве офензиве савезника, који бацише ватраг Бугаро-Турке-Ннјемце малдане к старим гравпцама, операдије стадоше те се ратујуће странке укопаше и за-аочеше позицијову војву. Ha солунском фровту борба се води ва читавојливији a особпто у правцу па Битољ, којему су дани одбројеаи. Српска војска пре-шавши ријеку Црну све дубље залази у Македонију заробљујуђи ва стотине Бугара и опасво пријетећи, да одреже деспо крило прве бугарске армије од цептра. На другом, десном крилу Сараил започе такођер евергичпо настуиан>е. Евглеске трупе прешавши Струму раз-бише Бугаре, те их онако разбијепе ба-цише за жељезничку ливију Серес-Дојран.
Евглези у исто се вријеме приблп-жише Сересу и Демир-Хнсару, који се налазе већ у артиљеријској ватрн. Једино у цевтруму између Вардара и Струме траје артиљеријска борба без пјешадиј-ских операцнја.
ћемо за кратко вријеме, те се вадамо, да ће и Америка приступити к савез-вицима за увиштење крволока читавог човјечанства, њемачке расе.
Не остадоше Нијемци на том, него пођоше даље, те у својој мржњи на све што није њемачко, пређоше границе свега, те се латише бацања из аероплана разних бакцнла колере, тифуса и осталих заразних болести. Ти злочинци бацају из аероплапа разне отровне сладкише у намјери да их луда дјечнца нашавши поједу и тако отровава умру. Не жацају се од уморства најподлпјег, као што је уморство отрављањем и то дјечице, невине дјечиде.
То вајСоље доказује у каквим се приликама налазе те хијене у људској сподоби, када се лаћају тих средстава за уздржање побједе вад чнтавим кул-турним свијетом.
Вијести из домовгше.
Kes po smrti. Avstrija se trudi pokazati se v očeh Slovencev pravično in naklonjeno. Hinavci ! Dokler so imeli moč, so se nam ro-gali, sedaj pa, ko so tepeni na vseh stranah, postali so radodarni in zidajo nam šole — v okupiranih krajih. .Slovenec" 11./IX. prinaša sledeč zelo značilni članek: «Znano je, da so poslali goriški župani slično peticijo, kakor jo je poslala goriška duhovščina ministerstvu notranjih del. Sedaj je odgovoril na to prošnjo tržaški namestnik: Željo po otvoritvi novih šol izpolnimo, kakor hitro dovolijo prilike. Isto-tako bode rešeno vprašanje slovenskih uličnih napisov v Gorici; narr.estništvo se je že ba-vilo s to zadevo in bo ugodilo prošnji v primernem času in v obliki, ki odgovarja opravičenim zahtevam slovenskega prebivalstva.*
Kako nas imajo radi! Avstrija obeta, da se bo poboljšala, Italijani priznavajo, da živi naš narod na goriških tleh. „Slovenec" 14./1Х. javlja: »Časopisi iz Lugana prinašajo vesti, da je italijanska vlada otvorila slovenske šole v onih vaseh v Brdih, kjer so bile pod avstrijsko vlado ; za učitelje so nastavljeni Slovenci.* Preveč dobroti
«Edin0St> 8./IX. ponovno zahteva fiksiranje slovenskega političnega programa za bodočnost: «Ali nismo dorastli velikemu času. Pobrigajmo se, da damo narodu, kar je narodovega.«
Protiv rekvizicija zvona u Hrvatskoj.
(«Narodne Novine», 4./1Х.). »Kr. zemaljskoj vladi i vojnim vlastirna stižu sada svako-dnevno pismene, pa i brzojavne molbe i pri-tužbe, koje se tiču postupka kod popisa od-nosno oduzimanja crkvenih zvona odredjenih za ratne svrhe. Budući da se radnje oko oduzimanja crkvenih zvona po vojnoj upravi na-laze u punom jeku, tako da bi svako pre-inačenje u dosadašnjim dispozicijama, što su u tom predmetu učinjene, zaustavljalo tu vrlo važnu i hitnu akciju, to se zainteresovani kru-govi, a napose crkvene vlasti i opštinska poglavarstva upozoruju, da unapred ne podnose takvih molba i pritužba, jer se više ne mogu uvažiti."
Нова истрага против Bace Стајића.
Из Новог Сада јављају »Az ujsag«-y (12. IX.): »Поапато je да je сегедипски прво-степени суд осудно Басу Стајића, про фесора сомборске преиарандије, на осам и iio година робијо због издајства. Сад је новосадска полидија покрепула нову истрагу против Стајива, јер се у архиви »Народне Одбране* која се сада налази у власвиштву аустро-угарске управе, сем осталога палазе и два акта која из-ваи сваке с.умње доказују да је Стајић бесплатво путовао по ерпским жељезви-дама и да је био члан Народле Одбрале. Изаслапик новосадске полиције је ових дана био у Сегедину да оаслуша Стајића, који се налази у затвору «Чилаг». Ста-јии пориче ворност ових пових но-датака".
Прогони Срба у Далмацији. Из при-ватног иоуздаиог извора дозваје се да је бивши продседник оиштине у Будви ii народни послапик, Стево Срзептић био осуђен због веленздаје па смрт, али је после био помндоваи н осу1јен па 20 година робијр.
У Грбљу била су обешеиа трп пра-вослпвна свештеника. Ii>RXORa издаја
састоји се у томе, што су приликом црногорске окупадкје радили са црно-горским властима.
Претње репресалијама у окупираној Србији. Поводом чланка „Matin"-a o на-сиљима власти у Аустрији доносе сБео-градске Новиве> 6. IX. чланак иод насловом сОпасва игра», у коме се ири-поведа o доброј вољи војне управе, да помогне становвиштву, али се ни једним словом не побијају наводи францускога листа, вего их само назнва лажљивима. На крају се пријети, да ће такво писање изазвати сасвим други поступак, због чега ће бити криве новине, које довосе такве ствари:
*Ц. и кр. главна губернија ријешева је да на даља лажљива описивања стања и Србији одговори тиме, што ће онакве прилике, какве по опису непријатељске штампе стварво већ постоје у Србији, збиљаи увестл и запосјелвутом подручју. Ако српски обавјештачи страних листова опет буду наводили да становвиштво у Србији не може похађати каване, онда ће се донети одредбе, да тако збиља и буде. Ако се опет буду појавиле жалбе да овде не фувкциовишу поште, онда добро, онда оне у истину веће радити. A тада ће се повести рачуна и o томе, да „Београдске Новине" више не буду веза између иностравства и домаћег пучанства тиме што ће објављивати са-општења, која ће се послије искорио тити у вепријатељске сврхе.
Ц. и кр. управа вије више вољна да и даље допусти да се ова најгадвије клевета у стравим листовима, док се она овдје са највећом благошћу опходи према становништву. .
Ово је озбиљва опомева; ако она не буде користила, повући ће за собом безобзирно посл>едиде.»
Разне вијести.
Upanja Nemcev. Avstrijski Nemci so polni nad, da bo germanizacija po vojni še mnogo bolj cvetela, da bo država sama izvršila vse delo potujčevanja." „Slovenec" 9./1Х. poroča : „Nemški «Schulverein» imel je včeraj občni zbor na Dunaju. Mnogi so izražali mnenje, da po vojni „Schulverein" ne bode več potreben."
Прашку православну цркву покато-личили. (Alkotmany 2. IV.) «Из ратпогпрес-бироа јављају угарској телеграфској кан-церији: 27. VIII. је посветио војаи бискуп, апостолски викар, Имре Бјелик, православну руску саборпу дркву Св. Николо у rчтолички храм команде места. Бискуп Бјелик је ночетком рата пред-ложио да се тај православии руски храм, који је као свештепичка станица служио за гнездо иепатриотским еле-ментима, преудеси у католичку капелу плацкоманде. МоЂном помо!у министар-отва војпог успело се да се тај план изведе. У јутру ва дап освећења, војни бискуп је одслужио уз сјајву пратњу св. литургију, на којој су учествовали врховп војних и грађансквх власти, затим је држао говор публици на не-мачком, мађарском, и ческом језику.»
Забрањен оловачни лист. ,,Magyarorszag" (11. IX.) јавља да је угарски мииистар упутрашњих дела забравио словачком листу «Свесло Света», којц се ypct)yje у Миави, даље излажење и ширен.е због садржиие, која угроасава интересе ратнога волства. Досадашњи се бро)еви морају одмах конфисковати и предати јавнои тужиоцу.
Одузет постдеби. «(Dle Zeit» 5. IX.) «Министарство унутрашњих дела оду-зело је постдеби за Аустрију овим листовима који изилазе у Америци: «Хрватска Штампа« у Јонгстовву, «На-иредак» у Чикагу, «Српска Слога> у Пицбургу, «Српсжи Радник» у Клеве-ланду, и «Српско Једииство> у Cau-Франциску*.
- 'V.	--
Издаватељ п одговорин у])едник: Милован К. Митричевић.
Хисторијски топ.
Француске новиве јављају, да је послат у Солун топ, који је раз-рушио бугарске утврде код Кајмак-Ча-лана. Захваљујући дјеловању овога топа, пошло је за руком војсди краљевића Александра, да ставе ногом на српски териториј. Ton је избацио 2.417 метака и постао је сасвим неупотребив за даљње пуцање. Захвалви срдски војници на-писали. су ва њему натпис: »Ти, који си нам отворио врата отаџбине, одлази сад на починак!*
МАЂАРСКИ ЛИСТ 0 ПОЛОЖАЈУ УОЧИ ИСТУПА РУМУЊСНЕ.
«Az Ujsžgj> у броју од 27. VIII доноси члаиак, у којему тјеши своје читаоце, да је Румуњска уз Аустро-Угарску:
«Никада нисмо тумачили Руму-нији каква је војна ситуација ден-тралних сила. Могла је да криво разумс наше речи, a и идаче сред овако тешких дилема речи немају много убедљиве снаге. Наше је ћу-тање падало с много више теживе на теразије, но што би и најумеснија и најистцнскија реч, јер је Румуиија могла да разуме из тога нашег ћу-тања да по нас није толико ни жи-вотно питање што она мисли o на-шој војвој ситуадији. Алн сада је после одмеравања и сама Румунија сазнала да је војна ситуација цен-тралиих сила погодна. То њено миш-љење, које је сама створила себи, већ nac не оотавља хладпо, јер у њему не видимо само критику, већ и блнску одлуку. Одлуку, која није последица којекаквих ваговарања већ трезвеног процењивања. Румупија уме да види, уме да констатује. Дакле умсће и да извуче за себе јсдниу тачну последиду. Је ли у реду? Можд% Јер где још има трезвевосги, ^оДЗпде *ие може више да иас у за *еди чека нови пепријатељк
У овој се недјељи развише најјаче борбе на фровту Соче и даље источвије од Горице, глје је Талијавима иошло за руком нанијети јаки ударац армији ге-верала Боројевиђа. Већ од средине љета ивицијатива остаје у рукама генерала Кадорве, који евергичним ударцем 3. септембра прелази у иаступање n за-узимље све прве ливије аустријских 'утврђења ва истоку од Горице у дубини од 9—10 килм. У тој операцији заро-бише Талијаии иреко 6500 перањених Аустријанаца и масу ратног материјала. Послије тога узалудно је кушао Боро-јевић протујуришима, који су имали за посљедицу једиво крваве губитке и ни-шта више. 28. септембра завезао се опет јаки бој, у којем су Талнјави разбили аустријску линију на два мјеста и то ва путу к Трсту и у дубини ријеке Випаве.
У првом даву ваступања услјело је Талијанима заробити преко 6500 Ау. стријавада,што представља за талијавско. аустријско ратиште рекорд у заробље. ницима. Звачење те талијанске побјед $ још ће се боље показати у будући^ данима. Питан.е је, да ли ће Аустријанци мо1и себе уздржати на другој или па треБој својој обравбевој ливији Трста, или ће морати напустити Трст без боја. Свакако, ударац аадан Аустријандима ва западу нмат ће јаке посљедице за операдије, које се развијају у Травсил-вавији, те ће Ауотро-Нијемци бити при-сиљеии одатле журво одпослати поја-чањв угроженом Трсту.
Талпјанске трупе окупиравши сје-верни Епир све даље наиредују осигу-равајући лијево савезничко крило од евептуалвих изневађења са стране Бу-гара и присталице краља Ковстантина.
На фравцуско-онглеском фронту па-ступан.в се ваставља, те Нијемци губе сваким дапом каково утврђево мјесто или положај. За сто дава савезвичког наступања на Соми заробише Фравдузи 40 хилЈада a Енглези 30 хиљада иера-њених Нијемаца, што представља заНи-јемце нв мали губитак од 70 хиљада људи у самнм заробљеницима.
У овој недјељи показат« Нијемди безконачну нискост своје душе упо-трсбивши најгнуснија и вајодвратнија средства у борби за покорењо човјо-чанства. Послије оштрнх ултиматаих ! нота Америке, Њемачка је престала била од подморске војпе. Накои три мјесеца почеше Тевтоии гњусвију своју работу потапљан.а лнђц ne ратних, него трговачкнх н путвичких, иотапљајући невиве жеве и дјечицу. Koj'e ће посље-дицо имати то њихово ратовање, видјети
Догвоаено војнои цензуром. Одеса, 6. окт. 1916. r.
Тип. Акцјон. К)жио-Русснаго 0-ва Печ. Дћла Одесса.