Bližaju se dani slave i sloge ...
Svesokolski slet u Pragu nam je pred vratima. Sve više i više bližaju se dani našeg sokolskog slavlja, dani gde će se javno pokazati pred celim svetom proizvod našeg tehničkog napretka, naše sokolske discipline i naša doraslost velikim danima koji nas čekaju. Prag nas čeka u svečanom prazničkom ruhu, braća sokoli iz čitave bratske republike čekaju nas raširenih ruku, bratskom ljubavlju, čistim sokolskim srcem. I mi ćemo im istim sokolskim vrlinama pasti u bratski sokolski naručaj.	_
Učešće našeg naraštaja na ovome sletu je ograničeno. Na sletu će učestvovati samo 500 naraštajaca, koji će biti najbolji među najboljima. To bi tako moralo da bude i mi to s pravom i očekujemo. Po njima će^ stvoriti sud o čitavom našem jugoslovenskom naraštaju, o budućem našem članstvu, koje će doskora preuzeti vodstvo našeg jugoslovenskog sokolstva, najveće naše narodne organizacije. Da bi se naš naraštaj pokazao u najboljem svetlu na reviji tih velikih sokolskih i svesokolskih dana, mirnu za tu priliku dajemo sledeče upute i savete. Te upute izašle su u listu češkoslovačkoga naraštaja, upućene češkim naraštajcima, i mi ih ovde donosimo u izvatku.
U glavnom mestu Ceškoslovačke republike, kamo ćete skoro da otpu-tujete, gledaće na vas stotinu tisuća očiju. Sve te oči neće biti prijazne i uljudne, mnogo će ih biti zlobnih i protivničkih. Stoga znajte, da ste sokolska omladina i da bi svaka greška, koju biste učinili, okaljala sokolski barjak. Idite mirno, krepko, odlučno i veselo gradom, vaš korak mora biti svež i odmeren, samosvestan i krepak. Budite veseli, ali vaše veselje mora da ima znak sokolske plemenitosti. Svoje vođe treba da slušate da im svojom poslušnošću ulepšate teški i odgovorni zadatak.
Pravovremeno pripremite i uredite svoje sokolsko odelo, da bude u potpunome redu. Svaki komad označite svojim imenom. Prtljaga neka ne bude prevelika. Također ni hrane ne uzimajte previše.
Putovanja i pohodi iziskivaće dovoljno snage i otpornosti. Stoga nekoliko vremena pred sletom ne tratite nego prikupljajte svoje snage; starajte se o svojom telu i o svojem zdravlju. Idite rano na spavanje, ne pušite i ne plešite.
U vlaku sc ravnajte strogo po propisima. Pevajte sokolske i narodne pesme a ne onih odurnih, koje danas sviraju na gramofonskim pločana. U prenoćištima vladajte se tako, kako se dolikuje dobro uzgojenoj omladini. Pazite na snagu i iza devetog sata budite sasvim mirni.
Kaž.e se, da je omladina uzdanica i budućnost naroda. Pokažite svima da je to verovanje zdravo i da možemo mirno gledati u svoju budućnost.
Odbor priređuje izlete po čitavoj Čcškoslovačkoj republici. Pogotovo inozemskim gostima pokazaće Česi, tom prilikom, svoje najveće prirodne lepote (Tatre, Krkonoše, Macoho, Češki raj i t. d.), te svoja svetska lečilišta (Karlove vary, Marijine lazny, Trenčanskc Toplice i t. d.), svoje istoričke znamenitosti i tvorničke gradove.
Osobito potanko pokazaće Česi gostima Prag; tamo je toliko znamenitosti i lepote, da bi bilo šteta da se dođe u Prag i da se temeljito s njima ne upozna. Već dva meseca vežba se zbor vodiča, koji će voditi goste naokolo te im tumačiti lepote grada.
Prag zove i pozivlje, sretni li oni koji pohrle tamo, te se na izvoru sokolstva napiju veselja za novi rad!
Stavljamo na srce našem naraštaju ove lepe i bratske upute, da se po njima vlada. Čvrsto smo uvereni da će naši vredni naraštajci pokazati pred čitavim kulturnim svetom da su pripadnici treznog i naprednog naroda i deonici velikih Tyrševih tekovina. Naš naraštaj osvetlao je svuda lice svome narodu i svojoj organizaciji, pa neće ni sada njihovi mladenački uspesi izostati.
Alfons Margitić, Krasica:
U Prag!
Po sokolanama vre život i sve je u pokretu. Čuje se odmereno brojenje skladnih taktova sletskih vežbi. Na domaku nam je praški sveslovenski sokolski slet i sve se članstvo, naraštaj i deca sa žurbom sprema da što dostojnije zastupa na toj sokolskoj reviji svoju jedinicu. Ceo sokolski svet u našoj otadžbini i van nje obavio je duh te velebne manifestacije slovenske misli, na kojoj će bratstvo i ljubav ovenčati očekivanim uspesima stogodišnje stremljenje, neumoran rad nebrojenih sokolskih radenika i rad nas sviju, koji smo namrete nam ideje s oduševljenjem prigrlili i poncli ih u sjajniju budućnost. Na nama ostaje sokolska misao i u našim dušama moramo sačuvati onaj čisti osećaj što sokola čini sokolom — čoveka čovekom.
Snažnim rukama, čistom dušom i mladenačkim poletom povedimo sokolstvo kroz naš život. Pokažimo radom našu sposobnost stvaranja, jer samo je ono merilo i samo tim radom i delom dokazujemo čvrstoću i sigurnost sokolske zgrade, kojoj su ponajbolji slovenski sinovi udarili temelj i gradili je da je potom potpuno prepuste nama. Primili smo taj amanet i naša je dužnost da gotovo sokolsko zdanje iskitimo uspesima, da mu dajemo sve savršeniji lik.
Naš rad i naše dclo dolazi prigodom praškog sleta na javno rasmatra-11 je. U sokolskoj metropoli će nas milijuni ljudi gledati i kritički suditi našu moralnu i tehničku kakvoću. Dolazimo dakle pred sud javnosti, koji će biti merodavan i po kome će se proneti diljem čitavog sveta postignuti uspeh. Na nama je da taj uspeh uveličamo, da sigurni krenemo u Prag s tvrdom verom i nepokolebivom voljom — da našim neumornim radom, zajedno s ostalom slovenskom braćom, ovenčamo lovorikom sokolsku misao.
Idemo u Prag da i ovom zgodom dademo oduška bratskim osećajima, koji su duboko usađeni u našim srcima; da neposredno pružimo desnice našoj braći sa sviju strana slovenskog sveta. K.o tamjan u svetištu uzdizaće nas duh uzajamne ljubavi i učiniće da naša sokolska religija još više ojača, da nas uznjiha u lagodnom osećaju bratstva, požrtvovnosti i uspeha.
Idemo u Prag pokloniti se seni čoveka, kojemu dugujemo najviša sokolska priznanja, da se poklonimo seni čoveka-genija dra. Miroslava Tvrša.
Naraštajče! Možda ćeš tek prviput učestvovati ovako velebnoj manifestaciji slovenstva; možda ćeš tek prviput imati udela u jednom istorijskom dogođaju sveslovenskog sokolstva i spoznati širokogrudnost slovenske duše. Zato budi spreman, budi jak i kreni u Prag ponosna i vedra čela — s ljubavlju, bratstvom i smelosti u srcu; sokolskom misli i idejom u umu te s zdravljem i snagom u telu! Budi neoboriv i čvrst kao stena! Život je manje vredan ako se stalno ne razvija i ne menja. Razvitak je opet različit i ovisi
o	uslovima izgradnje. Na tebi je da uporedo s tim uslovima našeg sokolskog života započneš novu gradnju, da je podižeš visoko k nebu i da čezneš za širokim obzorjem i vedrinom tvoie mlade sokolske duše.
Pođi u Prag s verom u pobedu. Stupi u kolo s ostalom braćom i u bratstvu i ljubavi kupi utiske, koji treba da u tvojoj duši žive večno sjajni i večno mladi.
Ivanko Bendiš, Kotor:
Proleće se budi ...
Proleće se budi. U punom je jeku. Pogledajte kako iz mladica snažno udara pupovlje, kako se razvija cvet koji širi svoj opojni miris na sve strane. Pogledajte pčelu, simbol rada i marljivosti, kako od zore do mraka leti od cveta do cveta i kupi slatki sok. Pogledajte kako se sve, sve oko vas veseli jutarnjoj sunčanoj zraci i nestrpljivo iščekuje da ga ona poljubi i ulije mu novi, lepši život. A ptica sa grane peva himnu novome životu . ..
A zar niste vi, naš sokolski naraštaju, kao mlado proleće koje se također budi na novi, lepši život? Zar i vi ne očekujete da vas obasjaju topli zraci proletnoga sunca? Zar i vi niste najlepše proletno cveće u sokolskoj bašti? Zar vi niste trudoljubive pčelice? Da, vi ste mladice naše lepe, pune životnih sokova, pune opojnog mirisa kojega povetarac raznosi širom drage naše otadžbine. A mi smo vrtlari, baštovani, koji budno pazimo da naše mladice ne oštete magle i mrazovi, da ih ne iskljuju ptice grabljivice. Jer samo zdrave mladice, lepo razvijene, mogu da donesu ploda. Takove mogu da se razviju u jake grane kojima ni najljući vihori ne mogu nauditi.
Naša sokolska bašta je velika. Prostrana. U njoj sve vre od života, od kucanja snažnih srdaca. Bujna, zdrava mladost koja se sprema za život, na ponos rodu i roditeljima. Jer život je težak. I gorak. Mučan. Treba se oboružati protiv svih nepogodnosti njegovih. Telo treba da postane čvrsto, jako. Duša treba da je snažna. Volja da je čelična. Srce da je zadojeno svim krepostima. Onda se nebojte nikakvih gorčina života. Stupajte smelo kroz njegove klance jadikovce. A sada je vreme da se osposobite za to, sada u proleću vašega života. A onda se nebojte ničega.
Koliko je naše mladosti koja srće u propast, kako peva naš Gundulić:
O	mladosti tašta i plaha,
Koja srćeš s nerazbora Bez bojazni i bez straha,
Gde poguba tva se otvara.
I kada izgubi svoje lepo zdravlje, onda se tek seti što je izgubila. A tada nije više na vreme. Pa dođe proleće i život se ponovno budi, a zelena grančica vene dok ne uvene.	к
Na rad dakle, braćo i sestre! Budite svesni da vam je sokolstvo zdravlje duše i tela.
Novi starešina ČOS
Novi starešina ČOS. Na sodnici odbora Československe obce sokolske, koja se je održavala dne 7 i 8 o. m. u Tyrševom domu u Pragu, bio je izabran novi starosta ČOS u osobi brata dra Stanislava Bukovskog. Da upoznamo naš naraštaj s novim starostom bratske ČOS, donašamo u nekoliko reči život i sokolski rad brata dra Bukovskog.
Novi starešina dr. Stanislav Bu-kovsky rodio se 8 maja 1889 u Viško-vu. 1921 godine bio je izabran za člana načelništva Československe obce sokolske, kao pretsednik lekarsko-naučnog odbora, a 1925 godine za člana Pretsedništva (starešinstva) ČOS i za pretsednika zdravstvenog odbora. U 1931 godini bio je izabran za prvog zamenika starešine ČOS, a po sle smrti dra Scheinera vodio ne samo Československu obec sokolsku, nego i sve pripreme za ovogodišnji sveso-kolski slet. Dr. Bukovsky je po zanimanju šef lekara bolničkog fonda drž. Brat dr. Stanislav Bukovsky	činovnika.
Bratu novom starosti ČOS dru St. Bukovskom naše srdačne čestitke!
novi sraresina
ČOS
Majcan Ivo, Senj:
Našem naraštaju
Danas sc čovek manje kreće na čistom vazduhu, a naročito oni, koji su svojim zvanjem prisiljeni, da rade u zatvorenim prostorijama, što pogubno deluje na zdravlje i otpor mišičja i na sve čovečje organe. Nadalje na malo- _ krvnost i nervozu, a te se bolesti ne mogu uspešno izlečiti lekovima, več je za izlečenje potreban jedino pravilan način života, pre svega temeljita kretnja, sustavna i izdašna telovežba, koja se provada naročito u našim naprednijim i marljivijim sokolskim društvima.
Mi znamo da telovežba utiče povoljno na sve naše organe i na njihov razvoj. Ona ubrzava cirkulaciju krvi i time jača i očvrščuje srce, jer za vreme vežbanja kroz mišičje prolazi 3—5 puta više krvi nego u mirovanju. — Sto se tiče disanja — ono se umnožava i po broju i po dubini, jer mišici pri radu troše mnogo više kisika, a grudni koš se širi i tako dobivaju pluća više vazduha. 1 potreba za jelom (apetit) se pojačava. Potreba masti, škrobova i belančevine postaje veća. ali se usled toga ne deblja, što više debljina se gubi u koris't čvrstoće mišica. Tako isto organi za kretanje: kosti, mišići i zglobovi, kao i unutrašnji organi: srce i pluća razvijaju se, jačaju i očvršću-ju. Jača se i razvija i živčani sustav, naročito osetilo vida i sluha. Jednom
rečju: razvija se, jača i očvrščuje celo telo. U kratko videsmo da je telo-vežba najvažnije sredstvo, koje jača telo i duh; — njome se osvežuje duh, snaži i ujedno polepšava telo, a u našim se sokolanama k tome i razvija nacionalna svest i jača moral. Telovežbom postaje naše telo zdravo, jako i lepo, a to je trolist kojim se svaki čovek ponosi, naročito danas kada se vodi borba protiv opadanja ljudske snage. Telovežbom dakle postizavamo zdravo, jako i lepo 'telo, čvrstu volju, čvrsti karakter i samostalan duh, a ta čvrsta svojstva su bila, pa su i danas glavno sredstvo za uspeh u borbi za opstanak i napredak, a time za lepšu i bolju budućnost celog naroda.
U zdrava čoveka, čiji organi nisu opterećeni i poremećeni nikakvom bolešću, telovežbi je cilj, da ovo zdravstveno stanje, ovu ravnotežu i skladnost duha i tela sačuva nepromenjenom, ako već ne bi mogla sve to i poboljšati. Ali mi znamo iz iskustva da telovežba deluje blagotvorno na razvitak ljudskoga tela i da ga jača. Telovežba, ako marljivo i ustrajno vežbamo čini nas otpornijima prejna raznim bolestima i vremenskim nepogodama. Telo vežbača postaje kršno i zdravo. — Svakome je razumljivo da u kršnome telu, koje kipi zdravljem i snagom, bezuslovno se mora razviti i ojačati zdrav i samostalan duh, čvrsta volja, odlučnost, odvažnost, samosvest, samopouzdanje itd., a sva ta svojstva od velike su važnosti u životu kako pojedinca tako i naroda.
Takva čoveka, s harmonički razvijenim telom i duhom i sokolski nacionalno svesna, pratiće uvek lepa i vesela misao, polet i spremnost podneti i najveće žrtve za sve što je dobro, istinito i pravedno.
Draga braćo naraštajci! Vama, koji ste uzdanica naroda, budućnost naše jake i prostrane otadžbine, kličem: dođite u naše vežbaonice, dođite u sokolane gde se spremaju svesni, poletni, ustrajni i požrtvovni građani i borci za očuvanje, — u vekovnim borbama stečene slobode i narodnog jedinstva. — Dođite pod naš pobedonosni i neokaljani barjak jednakosti, bratstva i slobode. Dođite da obogatite svoju dušu i srce uzvišenim sokolskim idejama i mišlju, koja zagrejava srce svakog iskrenog i poštenog Jugo-slovcna i Slovena! U toj misli, — u sokolsko-jugoslovenskoj misli, koja spaja čvrstom vezom svu braću bez obzira na pleme, veru i stalež, naći ćete sve ono čime se može ponositi najkulturniji i najcivilizovaniji pojedinac i narod, jer u toj misli se krije sva ljubav k domovini’ — postavljajući: domovinu iznad svega!
Znam, da jc svesnom naraštajcu i naraštajki suvišno sve to govoriti, jer svestan Soko zna i to da mora vežbati do navršene 26 godine starosti, a na-raštajac pogotovo, jer tko ne vežba, a može — ne sme i ne može biti nara-štajac, a člana koji ne vežba naprosto se otstrani iz naših redova, jer nije dostojan da se kiti našim znakom. Ovo govorim zato, jer znam iz iskustva, a i vi ste po svoj prilici primetili, da se i među vama nađe po koji površni i nesavesni brat, koji hoće da se našim perjem kiti, a rado izbegava dužnostima, izmiče i uklanja se vežbaju — navodeći zato često smešne i Sokola nedostojne isprike.
Braćo, budite marljivi i ustrajni u sokolskom i vansokolskom radu, ljubite istinu i pravednost, red i disciplinu (stegu), budite iskreni i poslušni, dobri i požrtvovni, vršite savesno i s poletom svoje sokolske dužnosti — i budite uvereni da će oni nevredni sami ispasti iz naših redova, jer se neće snaći u našoj sredini, pošto nisu našli u Sokolu ono što su tražili: sredstva za uzdizanja i slavu na račun drugih. Znajte, da su takvi došli u naše redove samo zato, da se mogu našim kititi perjem i zaogrnuti plaštem, — samo da pod njim sakriju svoja zla i ružna dela ili sumnjivu prošlost, i time okaljaju sokolska načela i svetinje, koje su nama uzvišene i svete.
J. S. Tone-Jil:
Junak
(M. R. Štefanik, 21. 7. 1880—4. 5. 1919.)
Ali jc bil to meteor, ki je preletel čez nebo, zažarel, razsvetlil s čarobno lučjo pokrajino in potem ugasnil?
Bilo je to več. Bila je to zvezda. Neobičajna, krasna. Prikazala se je kakor nekdaj trem modrim na vzhodu ter naznanjala, da je prišlo odrešenje, katerega je	čakala	cela stoletja v plaču	in joku, v delu	in borbah; naznanjala je, da	je prišla Svoboda. In potem	je izginila nekje	v neskončnih, ne-
izmernih daljavah, iz katerih je prišla. Zašla je — toda spomin na, njen sijaj, na njen čudoviti blesk preide od pokolenja na pokolenje. Da — ne pozabimo, pozabiti ni mogoče Milana Rostislava Štefanika. Stoji v vrsti velikih luči, velikih vzorov češkoslovaškega naroda ...
*
Narodil se je v Košariskach pod vrhom Bradlom pri Brezovi, v borni gorski pokrajini zapadne Slovaške dne 21. julija 1880. leta. Njegov oče je bil evangeljski župnik. Trden Slovak kakor večina slovaških evangeličanov, ker so rasli	ter se	krepili iz korenin češke reformacije, češkega husitstva in
bratstva; in	to je	bilo vendar najlepše,	kar je bil dal v	preteklosti češko-
slovaški narod.
V	rodbini dvanajstih otrok ni bilo izobilja, toda bilo je v njej toliko ljubezni do naroda, da je oče Štefanikov, ko so prišli nadenj Madžari ter mu ponujali bogato župnijo, ako da svoje otroke vzgojiti po madžarsko, pokazal zaDeljivcem vrata.
Tu je torej rasel Štefanik. Kakšno čudo tedai, da je bil tudi v njem trden slovaški koren; in Milan je trpel zanj na nekoliko madžarskih gimnazijah, dasi je bil tih, fin, nežen in nenavadno nadarjen ter marljiv deček.
Končno matura in potem — Praga. In Praga je v njem završila to. k čemur je bil temelj položen že doma. Zlasti Masaryk, čigar velika, krasna osebnost je privlačila marsikoga, je privabil in očaral tudi Štefanika Ma-sarvk mu je bil vse življenje »sonce« ter nravstveni vzor in Štefanik je postal sam velika, krasna, čista osebnost, neobičajno vdana resnici kakor njegov Mojster.
Štefanik se je posvetil zvezdarstvu. Zvezde, ti tajni svetovi v brezkončnosti, so bile njegova ljubezen že v nje ovem detinstvu. Študiral pa ni samo v Pragi, ampak tudi v Curihu in Milanu ter je po svojih delih kmalu zaslovel v znanstvenem svetu.
Leta 1904. je bil imenovan v Pragi za doktorja filozofije in še isto leto je odšel v Pariz. Začetki so bili tam neprijetni. Siromak, neznan — kako čudo, da se mu o božiču tega leta hudo toži, da bolestno hrepeni čez doline, čez gore po domačem ognjišču ...
Na začetku februarja 1. 1905. piše v Prago Vrchlickym (družini znamenitega češkega pesnika; op. prev.): »Moja energija raste v tej meri, v kakršni se pojavljajo zapreke. Prebijem se, ker se hočem prebiti!«
Da — takšen je Štefanik. Ne pozna zaprek, stalno naprej, dalje in dalje za postavljenim smotrom!
Leto 1905. je po težkih začetkih leto Štefanikovih uspehov v Parizu Pride v meudonsko zvezdarno (pri Parizu), potem na zvezdarno na Mont Blancu — povsod se uveljavlja s svojo globoko naobrazbo, s svojo neumorno marljivostjo, z bistrostjo svojega duha in s posebnim čarom svoje osebnosti, ki se mu ne more ubraniti nikdo, kdor je prišel v njegovo bližino. Kjnalu so mu odprti saloni najboljših pariških družb ter najznamenitejši znanstveni umetniški in politični krogi »ubogi ledinar«, kakor se je sam nazival, postane odličen svetovljan. V službah svoje vede prepotuje ves svet. Potuje po Španski, Turkestanu, Italiji. Angliji, Afriki; kot vodja znanstvene ekspedicije pride tudi na otok Tahiti daleč v Tihem oceanu, nekolikokrat jc v
Ameriki in zopet na Tahiti. Toda nikjer in nikdar ne pozablja, da je najslajši in najkrasnejši kotiček vsega sveta tam pod Bradlom na Košariskach ... Tja hiti od vseh strani tako rad in tam, med svojimi, nahaja vedno pravi mir in odmor . ..
A nikdar in nikjer ne pozablja, da je sin v Avstriji zasužnjenega ter na Madžarskem dvakrat težko, nečloveško podjarmljenega naroda...
Leta 1913. je sprejel francosko državljanstvo. Težko mu je, duša ga boli — toda ve, da more samo v tujini služiti svoji Slovaški...
*
Vnela se je vojna 1. 1914. Štefanik se še ni popravil po operaciji težke želodčne bolezni, že odlaga knjigo ter se loti meča. Udarila je ura, da si izbojuje svobodo, kdor je bil doslej suženj .. . Гакој v prvih vojnih dneh se javi Štefanik kot prost vojak — letalec v francosko armado. In zopet: ne pozna zaprek niti nevarnosti ter obavlja armadi znamenite službe ne samo s svojimi poizvedovalnimi poleti, nego tudi kot meteorolog. In ne leta le nad francosko fronto, nego tudi nad srbsko in italijansko. Še bolan je, ko zadobi ob srbskem umiku čez Albanijo pri padcu letala težke rane, tako da se mora lečiti v Rimu; toda že ob koncu 1. 1915. zopet hiti v Pariz, da bi se ponudil tam v službo Masaryku in s tem v službo borbe za osvobojenje Čehoslovakov. S svojim velikim poznanjem pomaga Masaryku in Benešu odpreti v Parizu pot k odločujočim politikom. In potem — vse do konca vojne, da — do konca svojega življenja, do konca, ki je prišel tako naglo in tako grozno, z vsem svojim vplivom, z ugledom svojega znanstvenega dela, z ugledom svoje krasne osebnosti, s svojo redko očarljivostjo in prikupnostjo pridobiva zares za sveto narodno stvar vsakogar, kogar je treba pridobiti. Deluje v Parizu, v Rimu, pelje se na Rusko, v Ameriko in nazaj, je v Italiji in zopet čez Ameriko in Japonsko na Rusko — tedaj že k legijam svobodne države. In povsod si zna napraviti vse naklonjene. Preprostega poslušalca — vojaka kakor italijanskega kralja ali japonskega cesarja...
Koliko ogromnega dela in truda tudi za njegovega velikega, silnega, neobičajnega duha — tem več za njegovo bolno, nebogljeno telo. Često onemogel pada sredi dela, toda zopet se vzravna, znova in znova. Samo na to misli: če bi v tujini umrl, odpeljite me domov. Sicer pa misli le na skupni, veliki smoter, na svobodo naroda ter prepričuje in pridobiva svet, da se mora Avstro-Ogrska, ta nenravna, nepravična, nasilniška, zasužnjujoča država uničiti, da se mora češkoslovaški narod osvoboditi: dovoliti se mu mora. da postavi na vseh frontah vojsko in si pribori svojo neodvisnost. Ne dara, ne milosti — sam si hoče s svojo krvjo in s svojo žrtvijo izvojevati to, kar mu gre.	*
Boj je končan, svoboda dosežena. Vrnil se je Osvoboditelj, vračal se je končno v osvobojeno domovino tudi Štefanik. Ni hotel čez Avstrijo, ni sc hotel dotakniti tal zasužnjevavcev — in tako se je vračal po zraku.
Letel je iz Italije. Bilo je 4. maja 1919. Svarili so ga, oster veter je podil viharno bele oblake po modrem nebu.	,
In tedaj — tedaj, ko se je letalo Štefanikovo pojavilo že nad Bratislavo ter sta stara majka in rodna zemlja že širili naročje, da bi ga objeli, da bi pozdravili junalka: tedaj strmoglavi letalo na zem'1'jo in ž njim Štefanik mrtev, ubit... Bil je strašen dan — ta nedelja 4. maja 1919!
Čez teden smo ga pokopali na Bradlu nad njegovimi rodnimi Košari-skami. Tam v kamenitem grobu visoko nad rojstnim krajem spi svoj sen. Odtod čuva zemljo, za katero je toliko storil. Odtod opominja in bo vedno opominjal, da so Čehi in Slovaki eden enoten narod, da je delal in umrl za njih vse ter da je mogoče velike stvari — in svoboda naroda je največja stvar! — pridobiti in ohraniti le z velikim delom, veliko ljubeznijo ter žrtvijo!
(Po »Sokolske budoucnosti«, prilogi »Vestn. Vyhodoč. sok. župy Pippi-chovy« — letn. V., str. 69. ssl. — priredil M. K—č.)
R. Prohazka:
Ratna sudbina jednog dobrovoljca Čehoslovaka
CNastavak)
Tih dana zalazio je u apsanu pravoslavni sveštenik, koji je ispratio osuđenike na vešala. Jednog je dana ispratio neku ciganku. Kad je izlazila iz apsane nastala je takova vika i larma kao da je prava uzbuna. Drugi su put izveli iz ćelije nekog mrtvaca. Umro je od rana i gladi. Doveli su i nekog komitu, ali on nije dugo izdržao. Sa zida je izgrebao žbuku (malter) i pojeo ju. To mu je prouzrokovalo takove bolove, da su ga morali otpremiti u bolnicu, a odatle im je lepo pobegao. Drugi im je pobegao za vreme pripaljivanja lampe. Mesto na lampu on je prislonio lestvice na zid, proverao se kao mačak, i nestade. To je apsandžije tako silno naljutilo, da su svim sumljivim tamničarima natakli lisice, ali ih nije bilo za sve. Joško je svakog časa čekao da i njega snađe ta ista sudbina. Šta bi tada radio? Tada bi bila svaka nada izgubljena.
Kadikad su doveli i oslobođene zarobljenike, koji su sami pobegli iz srpske vojske ili se njom nisu mogli dalje povlačiti. Doveli su ih ovamo samo zbog toga da im izfhame razne vesti i da ih pitaju dali poznaju nekog između zarobljenika. Jednorp prilikom zamalo da to nije bilo kobno po Joška.
Doveli su, naime, nekog čoveka, koji je Joška dobro poznavao iz niških kasarna, jednako kao što je i Joško njega poznavao. Beše to neki austrijski Srbin, kojemu beše ime Milutin. Taj čovek bio je na slabom glasu i silno omrznut kod naših zarobljenika, pošto ih je sa pravim uživanjem bio. Mogućno da on beše onaj surovi čovek, koji je onaj put tako surovo izmlatio našu sirotu. A sada, kada su ga zarobili, neki između onih koje je namlatio, poznali su ga, i tako je njegova sudbina bila zapečaćena. Pukim slučajem, taj se je čovek sreo sa Joškom na hodniku. Hitno se je k njemu obratio, jer da ga pozna i on da svedoči njemu u prilog. Jošku je tada bilo kao da je u nj udario grom iz vedra neba. Za trenutak od užasa sav je odrvenio. nije se mogao ni maći. Brzo se snašao i ljutitim znakom javio je Milutinu, da se i sam nalazi u rđavom položaju. Straže u opštoj larmi i tmici nisu zapazili ovaj prizor. Ali ipak Milutinu sve to skupa nije pomoglo; nije se mogao osloboditi. Drugi su ga dan obesili.
U toj opštoj gužvi, kada su se redali živi i mrtvi, naš se je Joško vcžbao u skoku. U svojoj ćeliji na zidu je naznačio crtu, a na podu drugu, koja je od one na zidu bila udaljena od prilike toliko kao zid od krova nad nužnikom. Zatim je skakao.
Beše na dan pravoslavnoga Božića, po novom kalendaru 7 januara, kada se je Joško odlučio za beganje. Taj su dan dolazile u apsanu žene zarobljenih Srba, koje su im donosile poklone. I Joško je nešto dobio. Potražio je Stodolka i poverio mu svoju odluku. Ako to ne bi njemu uspelo, da barem drugima pomogne.
Okolo podne strpaše u apsanu i nekog austrijskog vojnika. Doznalo se je da to beše sudijin posilni, neki Bosanac, koji je odmah potražio Joška i javio mu, da danas dolaze svedoci na saslušanje u Joškovoj stvari. Joško je uvideo da je došao poslednji čas. Da je Bosanac govorio istinu to mu je nehotice potvrdio i stražar, pošto je Joškovu ćeliju sam svojom rukom zatvorio i zaključao, što do tada nikada ne bi činio. Naredio je da mu donesu lonac da ne bi trebao ići u nužnik, a pred vratima mu je postavio stražu. 1 sada je kolo započelo!
Silno uzbuđen dočekao je veče, kada su mu doneli večeru. Joško nije mogao ni da zaviri u hranu. Stražar je to opazio i zapitao ga je u čudu šta mu je, zašto mu se ne jede, ta njemu je uvek teknilo. Joško se je potužio da
ga boli drob, i odmah je tražio da ga puste u nužnik, jer da mora tamo. Stražar mu je otvorio vrata, povedao ga sobom i svi su zajedno prošli mimo vrata apsandžije. Joško je leno ušao u nužnik, a ona dvojica za njim. Ušao je u prvo odeljenje, naglo svukao cipele, popeo se na drvenu gredu, prešao u drugi nužnik, odatle u treći, i tu se je našao pod krovom. Uklonio je odrezanu daščicu i isplazio na krov. Pri tome je udario u klimavu ploču, koja je velikom lupom pala na cementni tlak. Joško se je skamenio i stao mirno kao saliven kip. Čuo je pripaljivanje šibica i jedva što se je rasvetlilo puče puška jedanput, dvaput triput...	(Nastaviće se.)
F r. Rojec, Ljubljana:
Kralj Matjaž
Mladinska pravljična igra v treh dejanjih
(Dalje)
DRUGO DEJANJE
Podzemeljska skalnata dvorana. Okrog po stenah in spodaj po tleh se. blešče kapniki in demanti, ki razsvetljujejo dvos rano namesto svetilk. Primerno je, da so tu in tam na stenah tudi plastične ali naslikane podobe tajinstvenih pravljičnih živali in raznih drugih predmetov. V sre* dini ozadja so velika vrata, ki se v sredi odpirajo v dvorano na obe strani. Na desni in levi strani pa je dvoje manjših vrat v druge Matjaževe prostore. Med kapniki na tleh raste in evete tudi nekaj čudovitih podzemeljskih cvetic.
Prvi prizor
Matjaž, vratar, vila, škrat
Matjaž (sedi na svojem preprostem tro* nu sredi dvorane, kakor je to povedal Ciril v tretjem prizoru I. dejanja. Pod njegovim tronom in mizo je pogrnjena	Fr.	Rojec,	sotrudnik Sokolića
po tleh lepa barvasta preproga).
Vratar (v stražarski obleki sedi pri vratih v ozadju na levi strani na lesenem vojaškem kovčegu in dremlje).
Vila (podobna vili v I. dejanju, a mnogo lepša in	v sijajnejši obleki	ter	s	svetlim
kraljičnim	znakom na glavi, sedi na svojem stolu pri	Matjaževi mizi spredaj	in piše
v njegovo	knjigo. Pred njo na mizi stoji tintnik).
Škrat	(ali pritlikavec, tudi podoben tovarišu v I. dejanju, pometa	tla	na desni
strani Matjaža, preneha svoje delo, se zravna pokonci in se obrne proti vili): Kra» ljična, ali boš še dolgo pisala?
Vila (ga pogleda): Dela imam še'dosti za sedaj, toda odložim ga lahko za po= znejši čas, kadar hočem. Ali zakaj me to vprašuješ?
Škrat: Zdaj je zunaj v prirodi čudovita kresna noč, polna veselega in zanimi* vega živalskega in človeškega življenja, ki ga obsvetljujejo premnogi kresovi okrog po zelenih zemeljskih višavah. Ali ne greva nič ven gledat in se veselit še midva?
Vila: Ne. Prveč žalostne dogodke moram tu popisovati in me ne vleče ven rado* vednost, da bi jih še gledala s svojimi očmi.
Škrat: A tako! Torej ni sedaj več tistega prisrčnega in brezskrbnega veselja okrog po naši zemlji kakor nekdaj!
Vila: Ne, ni ga. Vse se je spremenilo in trdo bo treba delati, da se zopet izbolj* šajo v zadnjem času poslabšane razmere. Zdaj našemu narodu zunaj še upanje na boljšo, mirno bodočnost uničujejo v vojni pobesnele človeške zveri! (Zopet piše.)
Škrat (zmaje z glavo): Joj, joj, kaj slišim! Če je tako, pa res ni za naju nobene zabave zunaj to noč! (Se cbrne od vile in pometa dalje proti desni steni.)
(Ta hip pozvoni na poseben način zvonec pri zadnjih vratih.)
Vratar (hitro vstane, stopi k vratom, jih odklene in odpre eno stranico, da se vidi skozi odprtino spodaj zeleno grmovje, a zgoraj jasno zvezdnato nebo. Nato stopi nazaj na svoje prejšnje mesto, obstoji in se nasloni s hrbtom na steno zraven vrat.)
Škrat, vila (popustita svoje delo in pogledata proti zadnjim vratom).
Vila (stopi k pritlikavcu in mu pokaže na svoj stol, črnilnik in njegovo metlo): Pospravi!
Drag. Livadić, Đurdenovac:
Hoja majka
Bilo je to potkraj svetskoga rata. Jednog tmurnog jesenjeg jutra koncem oktobra 1918, odvezoh se kolima u Pulu. Pula je tada bila jedna od najjačih pomorskih tvrđava bivše Austro-madžarske, u kojoj je bezbrižno mogla da se odmara austromadžarska ratna mornarica. Oko luke bezbroj najmodernijih utvrda, koje su štitile grad i luku s mora i s kopna. Ta jaka tvrđava bila je opasana trostrukim redom jakih žicanih zapreka. Niko nije mogao da uđe u grad bez posebne dozvole vojnih vlasti.
Vozikam se ja lagano iz mog sela u Pulu. Kod prve žične zapreke zaustavlja me vojnik i traži od mene dozvolu ulaska u utvrđeni grad. Vadim legitimaciju, i on me propušta. Jednaki postupak kod druge, a i kod treće žične zapreke. Boje se vojne vlasti, da se u Pulu ne bi ušuljao koji uhoda, pa strogo nadziru svakog prolaznika.
Konačno eto me u predgrađu Pule. Ništa nova, život danas кб i juče. Pred kućama se deca bezbrižno igraju, a žene obavljaju svoje poslove. Muških se glava gotovo i ne vidi. Sve je u vojsci, u ratu.
Stižem u grad. Tu me nešto iznenađuje. Stanem pa gledam. Tu i tamo viju se na kućama hrvatske trobojnice. Na nekojim zgradama vidim i po koju talijansku zastavu. Ne mogu da verujem svojim očima. U ovoj silnoj tvrđavi, koja se je do zubija oboružala protiv Italiie, u kojoj se nikad niie vijala talijanska trobojnica, gledam ja sada talijanske zastave. Ne mogu da si toga protumačim.
Poteram konja i pojurim k stricu. Dočekao me vedar i nasmijan. »Gotovo je«, reče on, »noćas je jugoslovensko narodno vijeće preuzelo vlast nad Pulom. Austrija je propala! Pula je naša!« — Iz njegovih su očiju izbijale pri tome suze radosnice. Zagrlismo se. Plakali smo od sreće, što nam se je ispunio davni san. da sa svog tela skinemo teške okove tuđinskog gospodstva, da rastrgamo lance ropstva. Dugo mi je pričao, sada već pokojni, stric, kako su naši kršni, mornari: svesni Istrani. Primorci i Dalmatinci u dogovoru sa češkom braćom u noći opkolili zapovedništvo ratne luke i primorali austrijsku vlast da im preda grad i utvrde Pule. Ali ja sam bio previše uzbuđen tim. događajima, a da bi mirno mogao da slušam pričanje sretnog mog stric. Osta-vih ga i poletih u grad, na obalu, da vidim što je tamo i da našima pomognem. ako bi me ode trebali.
Na kaštelu, usred grada, naša trobojka. Gledam i plačem. Ne mogu da verujem, ali tako jc. Zurim se na obalu gde leže usidrane one grdosije od
ratnih brodova sa silnim topovima. Tu je žurba. Pevanje naših mornara, koji su austrijske značke na kapama zamenili našim kokardama, meša se sa zapo-vedima oficira koji šalju manje odrede vojnika na dužnost. U dvoredovima izlazi iz ratne luke četa mornara. Dalmatinci. Nema više nemačke zapovedi, već sve u našem jeziku. Oduševljeno pevaju:
»Zovi, samo zovi,
Svi će Sokolovi za te život dati!«...
Gledam i plačem. Prevelika je to i suviše nenadana sreća. Eto, čuje se i glazba. To je dobro poznata glazba ratne mornarice. Većinom Česi. Na čelu glazbe velika hrv. trobojnica. Nosi je kršni naš mornar. Skidamo kape i suznih očiju pozdravljamo milu našu zastavu, zastavu pobede, zastavu budućnosti. Do danas je ona bila simbol potlačene i bespravne raje. Danas se ona slobodno vije. Pridružujem se povorci. Pevam, vičem do iznemoglosti. Nije moguće opisati to oduševljenje koje graniči s ludilom. Susrećem svoje prijatelje, znance, drugove. Ljubimo se, grlimo, plačemo. Oni promukli od pevanja, ja i od vikanja. Jedva govorimo.
Ko da opiše našu sreću! Omraženi se dvoglavi crni orlovi ruše, a na njihovo mesto postavlja našu trobojku. Nad zapovedništvom lučkog admira-lata vije se od jutros velika srpska zastava s grbom. Tko je brže doneo ovamo ovaj simbol slobode!? Gde su je brže našli!?
Ko će da opiše sve one silne osećaje, što su se rađali u našim srcima u času kad se je rušilo ogromno jedno carstvo, vekovni naš zatornik, a kada je na ruševinama te propale tiranije zalepršala naša mila trobojka! To se opisati ne da, to treba doživeti.
Sunce se je primicalo zapadu. U onom oduševljenju ja sam zaboravio na ručak, zaboravio na konja i kola. Bog zna gde su mi kola i konj! Žurno se vraćam stricu, skačem na kola i jurim natrag u svoje selo da javim svojima vesele vesti. Niko me više ne pita za legitimaciju, straže na ulazima u grad vi§£ nema. U prah je satrven crni orao, ne treba mu više straže. Teram konja da što pre stignem kući, da staroj majci javim veselu novost. Ona će se veseliti. jer i ona mrzi Austriju.
Eto me u selu. Na žandarmerijskoj stanici još se koči crni orao. Biće da još ne znaju. Zaokrenem za ugao. Eto me pred kućom. A na mojoj kući trobojka. Stanem i gledam. Izlazi mi majka. Na licu joj čitam sreću, iz očiju joj blista radost.
»Tko je razvio zastavu?« upitam je.
»Ja«, ponosno mi odvrati ona.
»A žandari?« i pokažem rukom	na žandarmerisku stanicu.
»Mogu da idu! Gotovo je!« odvrati ona odlučno.
Zagrlio sam tu moju staricu. Nisam mogao da verujem da ima u njoj toliko vere i snage, da je u njoj toliko razvijena narodna svest. Hteo sam da ja razvijem pobedonosni barjak na našoj kući, ali me je ona pretekla. Ona, moja stara majka! Biće dk je čula što se u Puli dogodilo, pa nije kasnila, i ako su još u selu bili žandari, da izvrši svoju dužnost, da jasno iskaže svoje osećaje, da dade oduška davnoj svojoj želji. I kad je propadala Austrija, ona je svojim staračkim rukama razvila barjak slobode, barjak ljubavi na svom domu!
Nakon 14 godina, dok sam ja, majko, u slobodnoj Jugoslaviji, u zemlji naših sanja, a Ti, majko, još uvek u mom rodnom selu, sećam se Tebe, dična moja starice! Znam, s koliko si boli	u srcu	morala ponovno	da	skidaš	milu
zastavu s naše kuće i da je ponovno sviješ i	spremiš za bolja	vremena! Naša
je sreća bila kratkotrajna, majko moja! Na naše je selo pao gušći i teži mrak, a ćuci i sovuljine izašli su opet iz svojih rupa. Ne kloni, majko! Teši se! Doći će zora s istoka. Svojim će svetlim zrakama raspršiti tamu, i Ti ćeš me opet dočekati sa zastavom na našoj kući, mila moja majko! —
C. Novo:
Ciril Crha — načelnik
(Odlomek sokolskega romana. Prevel iz češčine br. dr. H. Mihalič.)
Ves spremenjen se je vrnil domov. Takoj si je naročil nekaj spisov, o katerih je že prejšnje dni slišal; zloživši te knjižice na vidno mesto na mizi je bil ves srečen, da je kakor »oni« — ti celi sokolski možje. Knjižice pa, kakor da dihajo! Tako so napolnile s svojim dihom sobico Cirila Crhe, da je mislil le na sokolstvo.
Tudi »Vestnik« je začel čitati, nekatere liste pa si je sam naročil. S stalnim čitanjem se je vedno bolj vnemal in kmalu je bil	nekako	prvi v društvu. Pri	vsaki
vaji je bil, na seje je sam hodil, in danes?	Danes,	prav za	prav	včeraj, saj je	v teh
mislih že davno minila polnoč, je postal društveni načelnik.
Še dolgo je razmišljal Crha ter zaspal šele proti jutru,, še v snu zatopljen v sokol* ske sanje.
II.
Prav neprijazno vreme je bilo, ko se je zbudil Crha prvi dan svojega načelni« kovanja.
Lilo je, in tedaj pa tedaj je veter zaropotal z dežjem po šipah: tako te je že sama misel na to mokroto silila, da si znova potegneš pernico čez glavo.
Tudi Ciril Crha je vstajal slabe volje.
V glavi je čutil praznoto, kakor bi mu	bilo včerajšnje	dolgo	premišljevanje prc*
gnalo vso energijo in čilcst, vse ga je jezilo in dražilo. Komaj da se je oblekel.
Ko se je umil z mrzlo vodo, je malo oživel, tako da je pri, zajtrku že vzel »Vest* nik« v roke, toda nekako nehote. Zato je tudi preletel prve tri strani, da sam ni vedel kako, pri vesteh iz žup pa je oživel. Saj njihova župa sklicuje občni zbor.
»Lej ga, prišel bo zopet stari Švab«, si je govoril, in pred očmi mu je vstala slika velikana načelnika Švaba, kako njemu, Crhi, veselo prihaja naproti v tistih visokih črevljih in z zavihanim peresom na čepici in mu podaja roko tako prisrčno, da Crha vsakokrat hitreje pomežikuje.
»O, to je izkušen načelnik, v vsem si zna pomagati!« je premislil Crha, in obšla ga je silna gorečnost, da bi znal vse kakor Švab; najrajši bi bil takoj zjutraj tekel telovadit.
Vendar je moral še dolgo čakati.
Bil je predpust, a gostilna je gostilna. Šele ko mine, ob koncu februarja, se lahko prične telovadba.
Crha pa v, svoji vnemi ni počival. Izdeloval je vadbeni načrt — dotedaj pri njih neznano stvar, ravnaje se tako, da bi vse panoge prišle enakomerno na vrsto, iz »Vadbenih večerov« pa je sestavljal vadbene ure za orodje in si jih vpisoval v žepni zapisnik. Poleg tega je čital.
Vendar dolgo ni našel tega, kar bi se prilegalo njegovemu novemu življenju. Povsod le cigareta, čudna, uničujoča ljubezen, nervoza, to — čemur je on tako srečno ubežal, in vse prepleteno s tako zamotanimi duševnimi procesi, da sc je Crhi zdelo kakor vzdihi vročičnega človeka.
»Do vraga!« se je jezil Crha. »Človek ne more najti ničesar, kar bi žarelo od radosti in vere, vere v dobre ljudi, da bi za trenutek pozabil današnje skrbi.« —
A našel je, kar je iskal.
Dobil je Jiraskcvo »Med strugami« in hipoma je bil tam, kamor je hrepenel: v svežem zelenju, v bleščečem soncu in med poštenjaki.
Komaj je prečital to knjigo do kraja, že si je prinesel drugo in vse, vse, kar je čital, je našlo odmev v njegovi duši. Ciril Crha je začel, ne da bi se zavedel, razli* kovati Čeha s češkim značajem od Čeha, na katerem je češka le govorica. Tudi češko kulturo je začel razumevati; kako ga je veselilo, ko je priproste stavbice, ki so mu prej žalile oko, spoznal za ostanke narodnega stavbarstva. Takoj je iskal na njih znake češkega sloga in kar zardel je, ko se je zavedel, kako govori češki vzgojenemu človeku celo vsak stari plot in kako so oni prej, če niso videli vsaj napisa: »Kavarna —. šantan«, takoj dali v nič: »Puščoba! Tu ni nič za nas.«
Predpust se je nagibal h kraju in Crha je moral misliti na to,	da	si	sestavi	»pres
stolni govor«, s katerim bi otvoril telovadbo.
Dolgo se ni mogel ničesar pravega domisliti, a ko je bil govor spisan, je bil z njim zadovoljen. Da bi le prišel kmalu petek, ko prično zopet telovaditi. Ni mogel dočakati, tako se je vsega veselil.
Na pepelnično sredo je poslal bratom okrožnico, s	katero	je	sporočil,	da je
lenarjenje, ta vir vsega zla, končano in da jih kliče v zbor,	da pojdejo	v	boj za	slavo
junaško.
»Kdor junak si, hoj, v vrste sokolske z menoj!«
je končal Crha svoj oklic, prepričan, da se mu vsi odzovejo.
Toda ni jih bilo.
Prišlo jih je le pet, še ti po csmi uri; Crho je to ujezilo, tako da je pustil svoj slavnostni govor, ker bi bile njegove navdušene besede, ki jih je imel pripravljene, prej obtožba kakor izpodbuda za te zbrane brate, ki so prikimali kakor prisiljeni drug za drugim noter, pričakujoč, da »danes še iz tega nič ne bo«, da »danes to za enkrat še pustijo«.
S telovadbo pa so se tako razigrali, da je Crha pri tej njihovi vnemi za vadbo pozabil prvotno razočaranje in po končani telovadbi pričel, kar je namenil.
»Bratje! Mi — kakor tu stojimo — smo Sokoli. Naš osnovatelj in pravi vodja brat Miroslav Tyrš, ni izbral tega imena slučajno. Ne — storil je to z globokim premislekom. Nazval nas je po tfem ptiču krožečem v višavah zato, da bi nam to ime vedno govorilo, da moramo biti tudi mi z vsem svojim mišljenjem in čuvstvovanjem visoko kakor ta ptič, tako visoko, da bi s te višine dodobra videli vso ubožnost vsakdanjega življenja.	fDaliel
Igra gorodke
U programu naraštajskih takmičenja za svesokolskj slet u Pragu predviđena je medu igrama također i »Gorodka«. Ova igra je ruskog izvora te ju objavljujemo u ovom broju Sokolića u reči i slici, uvereni, da će ju također početi vežbati i naš- naraštaj.
Igri je potrebno 10 valjčića (20 сш dugih, u promeru od 5 cm) i 20 palica. Palice su drveni valjci, 75 cm dugi i 5 cm debeli. Sve ove sprave dečaci si nabave sami. Igrača ima 20 (na svakoj strani 10).
Na površini (bez trave) barem 40 m dugoj i 10 m širokoj, izdube se u njenoj sredini crta, koja označuje polovičnu metu. S obeju strana ove crte izdubu se svagde još po jedna crta u udaljenosti od 8 palica; to su mete. Tačno pored ovih meta također se označi crtama dve naproti ležeče četvorine. To su mestanca. U ovima se porazmcste kratki valjčići (čunjići). Mesta su četvorine: 2X2 palice. (Sl. 1).
Žrcb odlučuje koja stranka ima da započne igrom i u koje mesto ima da baca palice. Obično se ono mesto, koje je okrenuto prema suncu, uzimlje kao drugo. Žrebanje se vrši bacanjem palice u visinu. Tako odbačena palica može da padne na zemlju celom dužinom, pa tomu kažemo, da se spljoštila sa zemljom ili padne li tako, da dotakne zemlju samo jednim krajem, onda tomu kažemo dodirom. Jedna stranka igrača glasa za pad palice spljošteno, druga za pad dodirom. Prema tome kako je palica pala na zemlju, pobeđuje ova ili ona stranka, to j. dobiva prvo mesto i počinje igrom.
Igra se sastoji u tome, da svaka skupina igrača mora da sruši i izbije s mesta svojih protivnika sve tamo porazmeštene čunjiće. Ako to izvrši, ču-niići se postavljaju ponovno, ali u drukčijem poredaju, čemu se kaže figure. Figure su stojeće, ležeče, mešovite: već prema tome, koji položaj imaju čunjići u danoj figuri. Stojeće figure mogu se lakše porušiti. (SI. 2).
Prva se figura postavlja u obema mestima. Prvi igrač one stranke, koja počinje igrom, postavlja se desnom nogom kod mete svoga mesta i prede u počučanj pretkoračno levom (ako je desnoruk) i baca dve palice na poraz-meštene čunjiće u drugome mestu. Posle njega slede bacanja ostalih igrača njegove stranke. Pođe li kome igraču za rukom srušiti i izagnati iz četvorine barem jedan čunjić, t. j. načeti figuru, sme sam (ima li još jedan bacaj), pa i ostali igrači njegove stranke posle njega, bacati palicu s polovične mete. Izagnati ili izbiti čunjić s mesta znači, da čunjić mora da bude pozadi crte, označene na slici sa a — a. Pukim pobrkanjem figura ili odmak-nućem kojeg čunjića postrance četvorini — ne daje pravo na bacanje s polovične mete.
Budu li čunjići srušeni od nekolicine prvih igrača ili makar i od samo jednoga, postavlja se naredna figura, u koju sad bacaju palice oni, koji to još nisu vršili.
Kada svi igrači prve stranke (10) baciše sve palice (svaki dve) nastupiće druga stranka, pa sada i ova baca isto ko i prva od mete svoga mesta u mesto prvih. Čunjiće u svome mestu moraju da ostave onako, kako su se nalazili, kada se odeljenje pre njih izredalo. Tako se naizmenično nastavlja igrom.
Igra je završena odmah kako je koja stranka izbila poslednji čunjić iz poslednje ugovorene figure. Za takmičenja su ustanovljene figure pod brojem 1, 2, 3, 4. Za prikaz na sletu biće na izbor 10 figura. No završi li pre ona stranka, koja je igrom započela, imaće druga stranka još toliko bacaja, koliko ih je upotrebila prva stranka u poslednjem kolu. Ako je ova upotre-bila dve palice, imaće i druga stranka pravo da baci dve palice, i t. d. Završi li ovim bacajima ceo ugovoreni broj figura — izjednačila se. (Desi li se u takmičenju takav slučaj, odlučuje igru treća figura, a pobeđuje ona stranka, koja izbije veći broj čunjića jednakim brojem palica.) Ako ne — onda je izigrana.
Izigravanje se računa po figurama i pojedinim čunjićima. Izigrana stranka gubi toliko, koliko ima neizbitih čunjića i figura, na pr. prva stranka izbila je ceo ugovoreni broj, recimo 10 figura. Druga stranka, nakon upotrebe istog broja palica ima u mestu 2 čunjića pete figure. Druga, dakle, stranka, gubi
4	figure i 3 čunjića. Ako igru pre završava ona stranka, koja je docnije započela igrom, uračunava se igri još i broj neupotrebljenih palica, ako ih još ima, t. j. ako u poslednjem kolu neki od igrača ove stranke ne dođoše na red za bacanje.
Igrači pobeđene stranke moraju za kazan odneti na leđima igrače pj)bed-ničke stranke na protuležeću metu i opet nazad. Pri takmičenjima odlučivaće tačke, t. j. zbroj figura i čunjića, a u slučaju još i neupotrebljene palice.
Pravila:
1. Obe stranke igraju istim palicama i zato ih valja odmah pokupiti, čim >h vežbači jedne stranke pobacaše.
2. Čunjići se pokupe i nove se figure postavljaju uvek na protivnoj strani.
3. Čunjići, pali oni ma kamo u četvorini ili postrane četvorini, ostanu ležati kako padoše i tako se izbijaju sve do pozadi mete, označene na slici 1 sa a — a.
Upute za postupak.
Novu figuru uvek započinje bolji igrač kako bi slabijim igračima omogućio pristup bacanju s bližega, t. j. s polovične mete. Isto tako treba da se po mogućnosti postupi i u slučajevima, za koje se traži naročita veština, n. pr. ako se čunjić nalazi u udaljenom kutu četvorine ili sa strane ili u dubini četvorine ili u položaju, u kome ga je teško zgađati. To je od naročite važnosti na završetku igre, gde je od utecaja svaki promašeni bacaj palice.
Prikazom igara na sletu neće se ograničiti broj figura.
(
uč —
*o
*»4
<1 _£* • r-*
%(/
\
prrrrm^
I
>
o
1ST
c
I
\ I
Csl
O-
4
• H V3
3
/
/
oo
/
Dodatne slike k vežbama palicama za takmičenje muškog naraštaja na sletu u Pragu
Donašamo slike vežaba palicama stavak C u kojima se takmiči muški naraštaj na sletu u Pragu. Ove su vežbe otštampane u br. 6—8 Sokola str. 168.
%_			
	>	I5=«	1 *	
—» \ rt	(У » rt	«- rt	rt
<		%_ *	C
i			
тз. тз o			%_
	г •		
			
«r	*	«.	t
		rt	v
' v rt	“* 1 •л		\>*——*
	M		
N		& Lir1	• <4
fc. , *>-;	T~	ПГ' 5	ft- 15=*\у' > v
V- a-	3	, \\	.»■
J	, ! .	•es>3-4	aJ~ JU	»Л
	*_ r	:> X i	N
J	P-, . L_ & > X _•	■J *1 . 	Л4^"* *	•^€=4 > X ^
1 T~~.		/	
<*=:,		*	-*
	<^i		
	<^l--	*>	
	<r^		
..X# ,	'П	«.	
. д -5	<jL o. *		
>Га ! ^s-'- w L «1	<SUr-	«. ч^.	
|2 s.	X k	лГ —% >* v	x
Naši pesnici
Павле Младеновић, Београд:
Соколу
У десници снага, кад врхунац стигне	У срцу одважност, соко имат’ мора —
и задрхти срце у нашим грудима, —	и има je сваки широм домовине, —
Кад нас Краљ позове, кад се барјак дигне од Дунава плавог до Јадранског Мора, Соколе, поведи, кол’ко год нас има! —	од снежног Триглава до Старе планине.
Под окриљем твојим, испод твога крила —
Кренућемо сложно к једној светој мети; —
Мисао he бити: домовина мила! —
И ништа нам неће моћи одолети. —
Francevič, Lj ubijana:
Samofrč in kakaduji
Tam daleč na Zamorskem pripeti se včasi marsikaj.
Tako nanese, da vzleti letalo močno v zrak nekdaj.
Iz mesta plove čez domove, neznanski hrušč in trušč usipa po širjavi pušč, potem ubere pot čez nizek gaj, kjer kakaduj ima svoj raj.
*
A kakaduja
vznemiri ta tutnjava tuja.
In glej, že kopoma in tropoma se dviga
v višave za papigo čopasta papiga.
V	trenutku drzni pritepenec obkoljen je v pregiben venec. In Krempelj, kljun, kreljut, vse besno bije velikana, razvname boj se krut in ljut, zadana je nešteta rana.
Propeler, pernat in krvav, odrobil je nešteto glav.
In skozi topli vzduh na gosto se vrtinči puh, rdeči dež na tla rosi, pobite čopke cepajo.
A jato — strast podžiga slepa jo — letalo venomer kosi, dokler nazadnje nekaj sc ne skvari: privodnik pa na zemljo skolobari.
Ko mislim o tej borbi epski, končani na ravnici stepski, si šepetam pri sebi sam: •
Res človek je vladar sveta, pa vendar ne od rame do peta. Le z glavo
podvreči more si naravo.
Znani veščak našega jezika, Bogomil Vdovič, je izdal lepo zbirko basni slavnega ruskega pesnika K.rylova. Prikladen uvod o ruskem Ezopu je preskrbel dr. J. Glonar. Z avtorjevo sliko opremljeni, trdno vezani izvod stane 30 Din (založba Satura, Ljub^ ljana). Naj postavim tu dva kratka primera za sloveniteljevo spretnost.
Labod, ščuka in rak
Kadar tovarišem ni sloge mar, ne gre od rok nobena stvar in ves njih trud je — sama muka.
Nekoč se spravijo labod in rak in ščuka,
da voz s tovorom speljejo, in vsi trije se vanj zaprežejo.
Ženo se na vso moč, a voz kar z mesta noče!...
Saj tovor bi bil zanje še lehak, toda labod — se vžgan j a pod oblak, rak — vleče ritensko, a ščuka — v vodo hpče.
Kdo kriv je in kdo ne, ne gre soditi nam, le voz je dandanes še tam.
Oblak
Nad pokrajino, od vročine izsušeno, se velik je oblak podil; a s kapljico je ni poživil niti eno, temveč je ves svoj dež na morje izlil.
Nato z dobrotnostjo se svojo gori hvali.
»Si mar kaj dobrega s to darežljivost jo napravil, ka-li?« zavrne gora ga.
»Kako naj bridko — vse to gledati — ne bode! Da si svoj dež ti na polje izlil, ves kraj gladu bi rešen bil, a v morju je že brez tebe zadosti vode...«
Izbral A. Debeljak.
Rad ovi našeg naraštaja
Zorica Stojkovič, Peć:
Vilinski darovi
Bila jedna maćeha, koja je imala dve pastorke. Starija je bila rđave naravi, ali s maćehom se je slagala u svemu. Mlađa se je odlikovala i po lepoti i po dobroti, bila je najlepša devojka u gradu, ali s maćehom se ni u čemu nije mogla slagati.	.
Zbog toga zla volela je maćeha više stariju pastorku, dok je mladu silno mrzela, goneći je neprestano na rad. Posle obeda sa starijom pastorkom, ostavljala bi je da sama jede u kuhinji ostatke.
Pored ostalog zla terala je maćeha mlađu pastorku da ide dvaput dnevno po vodu, koja je izvirala pola časa daleko od njihove kuće. Vodu je nosila u jednom velikom krčagu, da se je sva previjala od silnog tereta.
Jednoga dana, kad je devojka bila na izviru, priđe joj nekakva sirota žena i zamoli je, đa joj dade malo vode.
»Vrlo rado, tetkice!« reče iepa đevojčica, i, oplahnuvši odmah svoj krčag, napuni ga vodom sa najčistijeg mesta na izvoru, pa ga pruži ženi, pridržavajući ga rukom dokle god se ona ne napi dovoljno.
Pošto se je dobra žena napila reče lepoj sirotici: »Ti si tako lepa, ^ако dobra i valjana, da te moram nagraditi. Od sada sa svakom reči koju izgovoriš izaći će iz tvojih usta ili rumen cvet ili dragi kamen.«
Ovo ne beše sirota žena, nego dobra vila, koja uze drugi oblik samo da bi videla dokle ide dobrota ove mlade sirote devojke.
Kada se devojče vrati kući maćeha je stade odmah grditi, što se tako dockan vraća sa izvora.
»Oprosti mi, maćeho, što sam toliko odoenila!« poče da se pravda sirota devojka, ali odmah uplašeno zastade, jer sa ovim rečima ispadoše joj iz usta dve ruže, dva bisera i tri draga kamena.
»Šta to vidim,« povika maćeha zadovoljno, »ovo su ruže, biseri, drago kamenje! Otkuda ti sve ovo, kćeri moja!?«
Ovo beše prviput što ju tako nazva — »kćeri moja!«
Sirota devojka tada prostodušno ispriča maćehi sve što se dogodilo, a za sve vreme pričanja neprestano joj iz ustiju izlazaše cveće, biserje i drago kamenje.
»Prekrasno!« reče maćeha, odmah ću poslati i stariju sestru na izvor.
»Brzo, brzo, čedo moje, na izvor po vodu, da i ti dobiješ dragocena usta! Treba samo da zahvatiš malo vode na izvoru, a kad jedna sirota žena zatraži da pije, a ti da joj dadneš koliko god zaželi.«
»AH, neno, za mene je poniženje, da me vide kako idem po vodu — neću da idem!« odgovori razmažena devojka.
Tada se maćeha naljuti i poviknu: »Zapovedani ti da ideš na izvor po vodu, i to odmah!«
Starija sestra nc uze onaj običan krčag, u koji se obično vođa nosila, već uze najlepši srebreni pokal, i pođe neprestano gunđajući.
Čim stane na izvor opazi kako iz ‘šume izlazi neka gospođa, bogato obučena. Ta joj gospoda priđe i zatraži malo vode da pije, to, naime, beše ona ista vila koja se javila mlađoj sestri, ali je sad uzela izgled i odelo princeze, da bi videla dokle ide zloba ove devojke.
»Zar sam ja došla ovde,« reče zla devojka, »sa svojim srebrenim pokalom da uslužujem kojekakove besposlene gospođe? Izvolite se i sami poslužiti ako ste toliko ožedneli, vode ima dosta!«
»Ti, devojko, nisi nimalo ljubazna,« odgovori joj mirno gospođa, »i pošto si takova, jezičava i zlobna, ja ću da te kaznim. Sa svakom reči koju izgovoriš izaći će iz tvojih usta ili žaba ili zmija!«
I	bogate gospođe nestade.
Kad maćeha opazi svoju miljenicu pastorku, potrča joj u susret i upita: »Kako je kćeri moja?«
»Zlo i naopako, majko nerođena kao i rođena!« odgovori zla devojka, a pri tome joj iz usta iziđoše dve zmije i tri žabe.
»Grom i pakao!« povika zla maćeha, »što ja to vidim?! Ah, znam ja, svemu tome uzrok je tvoja mlađa sestra. Ona će mi platiti za to!«
Ali kad maćeha potrča da bije sirotu devojku, ona pobeže od kuće u onu obližnju šumu.
Tog dana beše u šumi i kraljev sin sa svojim lovcima. Kad mladi kraljević susrete lepotu devojku samu i svu uplakanu, upita je, što joj se dogodi i zašto plače.
»Avaj, visočanstvo, otera me zla maćeha iz kuće!« Kad je to progovorila ispadoše joj iz usta ruže, biserje i drago kamenje.
Kad je mladi kraljević to video, začudi se veoma, i zamoli ju da mu potanko ispriča sve što se s njom dogodilo. Lepa mu đevoika sve ispriča.
Mladi kraljević bio je već na prvi pogled zaljubljen u tu lepotu devojku. a kad vidi sve one ruže, biserje i drago kamenje, što joj neprestano iz usta izlaze, odmah se odluči, uze lepotu devojku sa sobom, odvede je u kraljevski dvor svoga oca, i tamo se oženi njome, i kasnije je bila dobra i darežljiva kraljica svome narodu.
A niezina zla sestra, pak postade tako zlobna, nenaviđna i odvratna, da je i zla maćeha otera od sebe. Nesretnica, lutajući tako neko vreme kojekuda, i videći da je niko ne prima, da je niko ne voli, da je svi mrze i prezire, ode u šumu i tu umre od gladi, bola i jada.
I. izbirna tekma celjskega moškega naraščaja iz tekmovalnih vaj za vsesokolski zlet v Prago 1932.
V	nedeljo 24. aprila se je vršila prva izbirna tekma moš. naraščaja, ki se pripravlja za tekmo v Pragi. Tekmovalo se je iz vseh treh vaj na krogih in konju ter v lahkoatletiki, ki je predpisana za te tekme. Vsega skupaj je tekmovalo 18 naraščajnikov, katerih uspeh je tale: Prvo mesto s 75’62 točkami je dosegel Meštrov Zvonko, drugo mesto s 73" 10 točkami Stavbe Ivan, III. Pilih Zoran, IV. Marinček Borut, V. Jeršinovič Niko itd. Lahkoatletske mere so se ocenjevale po pravilniku JLAS. Na orodju pa je bilo vseh dosegljivih točk 60 ter kažejo gornji rezultati, da se je naš naraščaj zadovoljivo pripravil. Najboljši rezultati v lahkoatletskih panogah so: metanje krogle 5 kg 11’04 m (Meštrov Zvonko): tek 60 metrov 7’4 sek. (Meštrov Zvonko); skok v višino 150 cm (Stavbe Ivan),
Za končno sestavo tekmovalne vrste sc bosta vršili še dve tekmi in pri zadnji tekmi bo padla odločitev, kdo bo zastopal celjsko društvo na tekmi v Pragi. Treba bo še precej vežbanja. da se izpilijo posamezne prvine in izboljšajo rezultati v lahkoatletiki. — Zdravo!
Pred naš pohod
Prolaze časovi, dani, mcseci, huji vreme i sve nas više i više bliži danima sokolskog slavlja. Zivo se, užurbano i neumorno radi u sokolani, a na svakom koraku čuje se mila reč — Prag. Oseća se, da se je približilo vreme da polažemo ispit o našem radu pred celim slovenstvom i čovečanstvom. Mi očekujemo taj dan našeg slavlja, očekuje ga slovenstvo i čovečanstvo da vidi rezultat našega rada.
Naš pohod braći Česima biće veličanstven. Od Jadrana pa do iza Karpata, od Crnoga Mora pa do Soče oriće se pesma bratstva i ljubavi, odje-kivaće slovenske gore i doline od ushićenih klicaja slovenskom bratstvu i sokolstvu. I sletiće se sokoli celog slovenstva u prvo i najstarije sokolsko gnezdo, da tu dobiju nove snage i kreposti za buduća svoja pregnuća i rad. Dohrliće brat bratu u bratski zagrljaj, da se na izvoru sokolstva napoji novom, jačom ljubavlju, da obnovi stare zakletve trajne vernosti.
I	dok se naša srca budu punila bratskom ljubavlju, ceo će kulturni svet s ushićenjem gledati tu veličanstvenu manifestaciju sveslovenske uzajamnosti, điviće se našoj ljubavi, snazi i množini, i osetiće da je na pomolu jedno novo doba u istoriji čovečanstva — doba slovenstva — doba sokolstva. Videče da je blizu čas kada će slovenstvo stupiti na pozornicu čovečanstva da igra glavnu ulogu, za koju su oni već iznemogli.
Spremajmo se! Jačajmo krila, da nam daleki put u daleku — a u našem srcu tako blizu — zemlju, bude što lakši! Slobodno će se viti sokolska jata nad bratskom zemljom, a iz miliona sokolskih grla odjeknuće širom celog slovenstva pesma bratstva i ljubavi »Hej Sloveni jošte živi«.
F. A., Sokol Ljubljana-Šiška:
Tek na 1000 m
Čujte, kaj seja prednjačka v Šiški je zadnjič sklenila:
Vsak naraščajnik naj bode v torek o тгаки pred Domom, zbrani potem na polje ocirinemo vsi Sokoliči, potlej na polju prostranem junaki se kosali bomo, da se bo videlo, kdo do cilja prvi priteče,
L vencem ovenčan zelenim, ki zmago ponosno pomeni.
Vsi smo se zbraii, ko zarja večerna čez goro je lila, nihče ni manjkal, vsi smo se zbrali ob času primernem.
Brez prevelikih zamud razdeljeni po trije smo v vrsti.
Spredaj, na čelu sprevoda pa stopajo godci, naši svirači, ljuto pihaje v rogove medene.
Strumno in krepko korakali vsi smo na polje prostrano, čakal sodniški je zbor tam, iz bratov Sokolov sestavljen.
Slekli smo vrhnjo obleko, vsi že na startu smo zbrani.
Sklonjeni tiho čepimo, vsak je na dirko pripravljen.
Bliža številka se eni in vsakomur tesno je v srcu.
Zdaj! in vsi že bežimo čez polje prostrano do cilja, nihče ne zine besede, da sape bi nič ne potrošil, hno le željo vsak sveto goji, da prvi dospel bi.
Ah, kako zvito smo se nasmehnili, če kdo je opešal!
Bližali smo se že cilju, a kaj ko nam sape zmanjkuje!
Fric pa, ki vedno pri teku je prvi, tako je i danes prvi pritekel na cilj in slavo veliko si stekel.
A tekmovalci ostali, ki nismo sreče imeli, upanje smo si podžigali v srcu in besedili:
»Drugič, ko zopet v hitrosti se kosali bomo, nič več se prej ne smemo najesti, ker s tem se le breme poveča.«
Drugi so zopet tožili, da trn so v nogi imeli, tretji pa so govorili, da »stisniti« marali niso.
Prvi, da lahko, če hteli bi bili, za zmago pa ni jim!
Drugim samo baje so želeli storiti veselje.
Modro se slednji drži, češ: »Ako ni danes, bo jutri!«
Z nado na lepšo prihodnost nato domov smo krenili.
Ge ra A. Stevan, pitomac Voj. muzičke škole, Vršac:
Sokolsko selo 24 aprila u Vršcu
Nedelja je. Sunce je več visoko otskočilo i svojim jutarnjim zracima prigrejalo zemlju.
U prosvetnoj sokolani vrši se pripremanje za popodnevno selo. Tačno u 4.30 pitomci Vojno muzičke škole otsvirali su uvodni marš »Triglav« i s time je otpočelo sokolsko selo. Posle toga održao je brat Vojin Kešeljevič govor o sokolskim vrlinama. Zatim su naraštajke izvele lepe ritmičke vežbe, tako da su bile nagrađene velikim aplavzom. Nakon toga su pitomci Vojno muzičke škole otsvirali uverturu »Kosovo«, koja je jasno ocrtavala bitku na Kosovu. Mladi svirači bili su burno pozdravljeni. Posle toga izvela su muška deca razne vežbe tako marljivo, da ih je bilo milina gledati. 1 oni su bili nagrađeni oduševljenim odobravanjem. Pitomci su opet svirali uvertiru »Šta svet peva«. Najzad svirao je na guslama solo koncert »Kanarinka«, uz pratnju orkestra pitomaca Vojno muzičke škole, naraštajac pitomac Raka-marič Julije. On je svojim sviranjem tako oduševio slušaoce, da je, na opšti zahtev svih prisutnih, morao opetovati svoj koncerat. Ovom tačkom završio je program.
Nastala je igranka s kraljevim kolom. Svaki je igrao i veselio se. U 8 časova završila je igranka, te sve svi uputili svojim kućama, noseći u sebi jednu lepu uspomenu sa današnjeg naraštajskog sela.
Skupina naraštajaca Sokolskog društva Split iza veibe lakoatletike sa bratom
načelnikom Lhotskym
Glasnik
Nekoliko informacija našemu naraštaju, koji putuje na slet u Prag
Jugoslovenski solkolski naraštaj putuje na svesokolski slet tako, da dospe u Prag dne 24 juna uvečer. Svi putuju preko Maribora. Istim pravcem vratiče se iz Praga u Jugoslaviju dne 30 juna.
U nedelj u dne 26 juna u 7 i 30 vršiče se pokusi muškog, a u 11 i 30 ženskog naraštaja. Posle podne u 3 sata biče javna vežba, a za naš naraštaj određena je treća tačka programa.
U ponedeljak dne 27 juna pre podne biče takmičenje u šesteroboju za naraštaj i opšte takmičenje za na-raštajke. Istoga dana vršiče sc također i takmičenje u odbojci za naraštaj-ke.
U utorak 28 juna nastaviće se s takmičenjima iz drugih grana i takmičenje u odbojci za muški naraštaj.
U sredu 29 juna u 9 sati pre podne biće povorka, a u 3 sata posle podne javna vežba na kojoj ćc nastupiti također i naš naraštaj.
+ Paul Doumer. Dne 6 maja pao je žrtvom pretsednik Francuske republike g. Paul Doumer, na kojeg je Rus Corgulov ispalio tri smrtonosna revolverska hica, u času kada je posetio izložbu književnika — bivših ratnika. Novim pretsednikom Francuske republike izabran je pretsednik senata g. Lebrun.
Zanimljivosti o sletištu u Pragu. Na
istočnoj strani sletišta gradi se dvorana za muziku, koja je naravno za slet bezu* slovno potrebna. Dvorana neće biti otvo* rena. kao što uvek do sada, nego sasvim zatvorena sala; tako dakle mikrofon u zatvorenoj sali neće da hvata i buku sa sletištu, nego će slati čistu muziku u istom
taktu u zvučnike, postavljene na svim me*; stima sletišta, gde bude potrebno.
Na 40 kasa prodavače se ulaznice, ali samo za stajanje; karata za sedenje ima' »samo« 25.000 te su gotovo sve već ras* prodate.
Oko reda, na tom ogromnom sletištu,. staraće se 1170 izvežbanih redara sokola. Potrebna je naravno kcd tolikog miios štva svetine gvozdena disciplina, jer bi u protivnom slučaju nastala zbrka, koja bi mogla postati sudbonosnom. Sletište ima 3 vanjska vrata, 4 unutrašnja. 21 pro* stor za gledaoce, tri tribine, 110 stepenica koje vode k ložama i sedištima i t. d.
Propaganda Rotaryskluba za svesokoU ski slet u Pragu. Rotary*Klub u Pragu iz* daće u vezi sa svesokolskim sletom na engleskom jeziku o čehoslovačkoj repu* blici propagandnu brošuru, urešenu mno> gim ilustracijama. Kako je ovaj klub ra* širen po čitavoj Evropi (i u našoj zemlji ima mnogo Rotarijevaca), sigurno će pri* vabiti na slet mnogo inostranaca, medu njima uvažene zastupnike industrije i dru* štva.
Nacionalna čast. Nekom kažnjeniku iz St. Paula u Lyonu, pomilovanom na de* set godina tamnice, pošlo je, nakon mno* go pokušaja, za rukom da napiše na mar* ku od 50 centima 3000 slova. Malo zatim primio je od nekog kažnjenika iz Leipziga pismo, kojim mu je ovaj saopštio da će broj slova da podvostruči i da tako iz* vojšti rekord u čast svojoj zemlji. Nakon neizrecivo teškog napera uspelo je tom dobrom francuskom kažnjeniku, da je na* pisao na poleđinu marke 7645 slova. No sada je teško verovati, hoće li moći kaž* njenik u Leipzigu da izvojšti rekord za Nemačku i da tako s uspehom brani nc*^ mačku nacionalnu čast.
IZ UREDNIŠTVA
S	narednim brojem Sokolića uvađamo u naš list novi službeni pravopis, propisan po Ministarstvu prosvete. Imena ljudi i krajeva i si. pisaćemo sasvim fonetski, našim pismenima. Otstupamo od službenog pravopisa jedino u reči sdkol, sokolića, sokolstvo, što ćemo pisati velikim slovima* To su zaključci konferencije urednika savezne sokolske štampe, koja se je održala dne 23 i 24 aprila t. g. u Ljubljani.
Rešenje zlogovnice, popunjalke i zloženke iz 4 broja »Sokolića«
Zlogovnica: Vodoravno: 1. Bali, 3. Kaba, 5. Jelena, 6. Baron, 7. Miza, 8. Prezid, 9. Razdor, 10. Nazor, 12. Kava. — Navpik: 2. Lika, 4. Bajezid, 6. Banana, 7. Miron, 8. Predor, 11. Zorka.
Popunjalka: Slap, Tank, Osao, Trag, Isus, Trus, Inat, Roda, Štos, Etna, Vlak, Rilo, Oganj, Đuro, Elen, Nada, Dužd, Aden, Nord. — Od I—II: Stoti Tiršev rođendan.
Zloženka: Šakal, Teheran, Upsala, Kamerun, Ekvator, London, Jokohama, Lahore, Ekrazit, Orkan, Nogomet.
Popravi v Sokoliću št. 4 v Zlogovnici: vodoravno: Namesto številke 2 mora biti pravilno številka 3 in namesto druge številke 6 mora biti pravilno 7; tekst pa ostane isti. — VPopunjalki: pravilno Lj. Gaja in ne Gj. Gaja. —
V	Zloženki namesto zloga Še mora biti pravilno zlog Ša!
Naraštajke i naraštaje!, širite „Sokolića" u svojim redovima!
Sestre i braća saradnici, šaljite odmah svoje sastavke za idući 6 broj „Sokolića"!
Magični kvadrati
(Sastavio naraštajac Jovan Kosanović, Đurđenovac.)
Sokol Sokolu л Hrani svet Dragulj Muš. ime
Ptica
Ponosit
Zamenica
Otok
Vodoravno i okomito isto.
Magični kot
(Sestavil M. P., Ljubljana.)
1	2	3	4	5I !
2				i
3				
4				
5_				
				
Črke: A,	A, E,	I, I, I, K, K, K, N,	N,
O, O, P, P,	R, R,	S, S, V, V, postavi	v
polja.
Besede se čita jo vodoravno in navpik in pomenijo:
1. Poljsko mesto.
2. Slaven	ruski	slikar.
3. Sveta	žival	starih Egipčanov.
4. Jesih.
5. Osebni zaimek.
Križaljka
(Sastavio naraštajac Milan Zelić, Split.)
5 6
8 I	9
10
11
14
|i6	17
[	
1=	
12
21
29
34 35
18 1
23
36 37
УЗ
19
22
38
31
13
24
39
|=| 40
41
Vodoravne: 1. grad u Albaniji, 3. država na dalekom istoku, 5. muhamedsko Sves to Pismo, 8. vrsta povrća, 12. predlog, 13. prevozno sredstvo, 14. žensko ime, 16. deo kola, 18. kratica za kraljevski, 20. jedinica za merenje otpcra vodiča, 21. mera za površinu, 22. »ono« (nemački), 23. lična zamenica, 24. spolnik ženskog roda (francu* ski), 25. tvornica čokolade u našoj državi, 32. egipatsko božanstvo, 33. lična zame; nica, 34. isto kao pod brojem 23 i 33, 36. reka u Rusiji, 38. predlcg, 39. viteška igra, 40. veznik, 41. potstarešina jugoslovenskog Sokola, 42. oruđe bez kojeg ne možemo biti, 43. naš književnik rodom iz Novog Sada.
Okomito: 1. Veliki genij sokolstva, 2. prvi čovek, 4. »glas« (turski), 5. poljsko oruđe, 6. predlog, 7. rimski car, 9. muško ime, 10. naš književnik rodom iz Beograda,
11.	pesnik, autor Smrti Smaibage čengijiča, 15. upitna zamenica, 17. grad na Jadranu, 19. nama neprežaljena zemlja u tuđim rukama, 23. deo tela, 25. deo kuće, 26. »godina« (francuski, bez spolnika) 27. mera za površinu, 28. grad u Južnoj Americi, 29. vulkan u Italiji, 30. reka u Italiji, 31. vetar, 35. reka u Egiptu, 37. stvoritelj sveta.
Sokoliti!
Sa svim priborom i gotovom izrađenom robom po propisu SKJ bićete najsolidnije i najjeftinije posluženi kod bratske firme:
Branko PaliU
ZAGREB, KRALJICE MARIJE BR. 6., ili BRANKO PALČIĆ, BEOGRAD, BALKANSKA 24. / SOKOLSKI DOM, SPLIT