SOKOLIĆ
LIST ZA SOKOLSKI NARAŠTAJ
'
3
19	3	6
GOD. XVIII
BROJ 11-12
Izlazi mesečno. — Godišnja pretplata Din 20'—
Sadržaj
1. Naš narodni i sokolski praznik i sokolska Petrova petoljetka
2. Beleške obične i neobične
3. Prvi decembar
4. Moč pesmi ....
5. Za ostvaranje naših težnja .
6. S naraštajem kroz sokolski život
7. Pismo jednoj sestri
8. Ispunjeno proročanstvo
9. Aforizmi .
10. Bratu Brani u spomen
11. Dekada o dekadensi
12. Moč misli .
13. Žuto lisje
14. Aforizmi .
15. Vrač u vazduhu
16. Majci u album .
17. Tabor sanja
18. Naši pesnici: Prvi decembar. — Христос ce роди. Први децембар
— Tužni 17 decembar.— Arkada pod maglom. Рођендан Витешког Кра.га,
— Божићна песма. — Сећајмо ce! — Краљу Петру Другом. — Legenda о kapusu. — Tugovanje. — Dužnost i pravo. — Epikurov san. — Mi smo jedno! -— Vreme. — Miška se moži. — Srećan Božić. — Николи Тесли. — Misli. — O, Rapalo. — Želje. — Mačka in škorci. — Песма Соколића. — Uteha. — Matiji Gubcu. — Zimska. Tiger in krastača. — C дсцом. — Mi smo braća. — Prvi sneg. — Besmrtnom pjesniku. — Сиви Соколе само напред! — Poljana. — Bol. — Чекање. — Naša zastava. — Pisar in kača. Kegljači. — Нзпрсд! — Nekomu. — Барка. — Na kraju 1936 .
19. Radovi našeg naraštaja: Mir i njegov čuvar. — Moje taboren je v Berlinu. — Зашто живот. — Пријатељице. — Каранфил. — Сонолсно де.е.
— Уочи новога дана...............................................................
20. Glasnik:	Grad	besmrtnika. — Kazne za građane bez prezimena.
Grob Aleksandra Velikog. Mravi - zemljoradnici. — Prazni neboderi
289
292
294
295
296 298
300
301
302
303
304
305
306
306
307
309
310
313
331
335
»Sokolić« izlazi na kraju svakoga meseca. Godišnja pretplata Din 20'—, polugodišnja Din 10'—, pojedini broj Din 2-—.
Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19. Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943.
Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik France Štrukelj).
U LJUBLJANI, NOVEMBAR-DECEMBAR 1936 GOD. XVIII. BROJ ft-12
Svoj braći i sestrama saradnicima kao i pretplatnicima »Sokolića« želimo vesele božićne praznike i srećnu Novu godinu.
Zdravo!
Uredništvo » Sokolića«
Naš narodni i sokolski praznik i Sokolska Petrova petoljetka
Po osamnaesti put proslavili smo ove godine ovaj veliki, najveći i najsvetliji dan u istoriji našega naroda, kada je dne 1 decembra 1918 godine tadanji regent Aleksandar službeno proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu jedinstvenu državu na čelu sa slavom ovenčanom dinastijom Karadordevića. Taj državnički čin pretstavlja u sebi skup svih onih vekovnih napora našeg jedinstvenog naroda, koji su složeni u borbama, patnjama i stradanjima našeg naroda za svoje konačno oslobođenje i ujedinjenje. Te su borbe i patnje ovenčane lovorovim vencem, ovenčane su punim uspehom, a tom uspehu dao je 1 decembra 1918 službeni pečat Onaj, koji je sve Svoje sile uložio da se naša narodna nastojanja ostvare i da vidi Svoju mladu državu srećnom i moćnom, a Svoj narod velikim i slavnim.
Veličina i snaga domovine, zadovoljstvo i sloboda naroda, bile su misli vodilje svih naših velikih muževa, koji su i perom i mačem i
blagotvornom rečju stvarali i stvorili Jugoslaviju. Svi su oni disali tim jedinstvenim duhom, — jer, kako kaže i brat dr. M. Perkovič u svojoj knjižici »Narod«, — sličnim duhom dišu i savremeni, veliki, kulturni narodi u Evropi: Englezi, Nemci, Francuzi i Italijani. Kako su oni došli do dosadašnje veličine? Zar neslogom i međusobnim pravdanjem? — Zar lenošću i mlitavošću? — Kroz stoleća i stoleća krvlju i trudom, naporom i istrajnošću stvoriše najpre duh jedinstva i sloge u narodu, sazdaše svoju državu, učvrstiše svoju slobodu. Nisu gledali kako je njima sada, nego su hteli da učine svoja pokolenja srećna. Znali su, da je sadašnjost priprava za budućnost.
Učeni ili znanstveni naziv Južni Slaveni ili Jugosloveni, što nam ga dadoše naši učenjaci, kao da je bio proročanstvo, da če se ta tri podeljena naroda, ta tri jednokrvna brata, sjediniti u jednu slobodnu državu, državu narodnu sa svojim narodnim kraljem. Njihovo se proročanstvo ispuni! Mi smo danas jedan narod, jedna nam je država Jugoslavija! Ali to je malo! Tako malo da jednom pogreškom možemo srušiti krvlju sazidanu našu mladu državu. Nije dosta kuću sagraditi, nego nju treba svaki dan učvršćivati i polepšavati, da postane sigurnim, udobnim i večitim stanom celoj obitelji. Naša je zajednička kuća — naša mila država.
Imamo svoju državu! To je najveća blagodat, što je Bog može da podeli jednom narodu. Sada je na nama Srbima, Hrvatima i Slovencima — ili jednim imenom — na nama Jugoslovenima, da pokažemo da smo narod dostojan države, dostojan slobode, dostojan imena evropskog, prosvetljenog naroda. Kako? — Pokažimo delom, da smo jedan narod: ne samo po jeziku, običajima, istoriji i sličnim težnjama, nego da smo jedan narod po duhu bratstva i jedinstva! Svakoga poštenog Srbina mora da ljubi Hrvat kao brata, a svakoga poštenog Hrvata da ljubi Srbin kao brata, a tako isto Slovenac i Srbina i Hrvata, kao i ova obojica Slovenca. Po bratskoj ljubavi i međusobnom poštovanju, po bratskoj snošljivosti, a i po bratskom oproštenju, posta-vićemo temelj najglavnijoj stvari, koja je potrebita, da mogu braća mirno i srečno živeti u istoj kući, a to je sloga. Ko je god pošten, razborit i duševan Jugosloven, taj se mora pokoriti večnom zakonu, jedinom spasonosnom zakonu za opstanak jednog naroda i države, a taj je sloga, rad i poštenje!
Eto nam najvećeg pravila, eto nam kršćanskog i narodnog i Kulturnog zakona, ako hoćemo spas i napredak svojoj državi, ako hoćemo da nas Evropa zove narodom dostojnim slobode, dostojnim da živimo u Evropi! U bratskoj slozi pregnimo svi da radimo za svoj narod i svoju državu; svaki na svom području i svaki u svom zvanju. Čim smo postali slobodni građani slobodne države, prestali smo živeti svaki za sebe, samo za svoju obitelj ili za svoj stalež. Sada moramo živeti i za državu, jer će ona tek onda napredovati i cvasti, ako svi što se zovemo Jugosloveni, budimo za nju živeli i svaki dan nešto za nju uradili. Uživajmo prava slobodnih državljana, ali i vršimo dužnosti kreposnih i zanosnih rodoljuba. Kakovi mi budemo radom i poštenjem, takova će nam biti i država!
Bratskom slogom jugoslovenskom i pregorom, ustrajnom ljubavlju za svoju državu zaslužićemo da budemo narod dostojan toga imena u kulturnom, savremenom smislu. —
Ovogodišnji dan našeg državnog i narodnog ujedinjenja proslavljen je svuda svečano i veličanstveno. Naše sokolske jedinice naročito su se u tome istakle, jer je taj dan za nas Sokole najveći, najznačajniji i najuzvišeniji. Naše je Sokolstvo proslavilo taj veliki dan u znaku Sokolske Petrove petoljetke, čiji smo početak svečano proglasili ovog Prvog decembra, kada su naše sokolske jedinice objavile nacrt svog petogodišnjeg rada, koji su rad preuzele na sebe na ovogodišnji rođendan našeg Mladog Kralja Petra II.
Ta će petoljetka trajati do 6 septembra 1941 godine, do dana stupanja na presto našeg narodnog i sokolskog Kralja. Za tih pet godina mora Sokolstvo da upre svim snagama da podigne i ojača našu organizaciju, i da čim više uradi za svoj narod i svoju državu u smislu i duhu sokolskog učenja. Ova petogodišnjica treba da pokaže što Sokoli mogu i moraju da stvore. Svaki na posao!
Neka naš sokolski i narodni praznik Prvi decembar postaje danom sve jači i jači, sve miliji i miliji, da nas 1941 godina nađe složne, snažne i velike, s ostvarenim našim snima.
Zdravo!
(Kljć.)
Beleške obične i neobične
(Iz moje beležnice)	»Istina	je	ono, što se
nama čini aa je istina...«
I	Antisten.
Ovakova cinička teorija o relativnosti najelementarnijih karakteristika ljudskoga duha i morala moglo je naći svojih sledbenika samo u ona »slavna« vremena,kada je kultura manifestovala sebe kroz najbrutalnija orgijanja i sim-pozione, afrodizije i bahanalije najgorih oblika; u toj i takvoj atmosferi mudrome starcu Antistenu i nije prestalo drugo no da posumnja u pozitivnost i smisao svega, pa i same istine . ..
Iznenađuje, s druge strane, kontradiktornost ideja u kojoj su bezglavo lutali savremenici Antistenovi, stari alkoholičari i nepopravljive hetere, јеч od njih i njihovih smešnih teorija povlači svoj koren i ona neronovska: »in vino veritas . . .«
Ne verovati u istinu, to jest: verovati da se ona sakriva u vinu, u terevenkama i mamurluku, to je prvi korak u duhovno ropstvo i jasan znak moralne dekadanse.
II
Rezignacija, nameštena apatija i umišljeni nihilizam danas su — specijalno kod one takozvane liberalne omladine — veoma cenjeni plaštevi /.a sakrivanje tupoglavosti, subjektivnih duševnih protesta i komičnih majmu-nisanja dekadantne filozofije i nihilističkih teorija. To nam najbolje ilustruju nebrojeni slučajevi samoubistava u redovima »moderne« i »napredne« omladine, koja nas svojim gestovima potseća na smešne hilobate; to je neka vrsta sićušnih majmuna, koji pevanjem otkrivaju svojim ženkama ljubavne osećaje prema njima. Kad se desi da jedan takav hilobat doživi neuspeh u odabiranju, on onda dolazi do uverenja da je život besmislica i dobrovoljno se baca u reku i udavi se.
Takvih komičnih životinjica naša je omladinska generacija toliko prepuna da postoji opasnost da jednoga dana ostanemo bez većine u omladini, a da je to položaj koji zabrinjava, tu nema sumnje.
III
Razgovarao sam onomad s jednim golobradim maturantom, koji duboko veruje da je Karl Магх filozofski genij i humanista koji se rodio da dovrši ono što je Hrist počeo.
»Da —	rekao sam — Магх je zaista	humanista, samo	je nevolja u torne
što	on nije	propovedao humanost, nego	humanizam i to	još	onaj odvratni
humanizam, koji na sebi nosi plašt u onoj boji kojom su toreadori u srednjo-vekoj Španiji dražili bikove i pevce.«
Na taj	se moj odgovor mladi delija	toliko upalio tla	me	je nazvao čo-
vekom, koji	izbegava pravo stanje stvari,	koji ne ume da misli	dalje od nosa
i s kojim se uopšte ne može ozbiljno razgovarati.
Tko i-na, možda je on u pravu: ja lično još nisam upoznao čoveka, koji bi o glupostima mogao pametno debatovati.
IV.	»Mi	moramo	ludosti,	koje
naš karakter sobom nosi, pokušati sa dosto-jamstvom obići...«
Šanfor.
Ludost i glupost nisu rođake o čemu nas uverava i sama istorija: nisu li dvorske luđe redovito bili najpametniji i najotmeniji duhovi, koji su imali tu nezahvalnu misiju da ismejavaju glupost i taštinu, umišljenost i običnu
dvorsku megalomaniju na carskim dvorovima renesanse i rokokoa? Mudraci nisu lude samo radi toga što ih mase takvima slikaju, nego oni i samim tim što vrlo vešto umeju da zaobilaze sopstvene ludosti, koje su sobom doneli na svet, dokazuju kako je često puta velika mudrost biti lud. Upotrebiti ludost tamo gde je ona neminovno nužna, to ne može ni jedna budala sveta, to je posao mudraca. O tome nam lepo priča dobroćudni Erazmo Roterdamski u svom satiričnom spisu »Pohvala gluposti«, gde sam pročitao i ovu klasičnu sentencu:
»Stultitiam simulare loco sapientia summa est.. .«*
Slučaj velikog Ničea i našeg osećajnog Vidrića dokazuje, osim toga, da mudrost i ludost nisu direktni antipodi; da mudrost i glupost to jesu, suvišno je dokazivati čak i glupima.
Između ludosti i gluposti, ja bi se mnogo rade odlučio za onu prvu.
V
»Dulce et đecorum est pro patria mori... **
Horatio.
Reci danas, ako smeš, nekom modernom čovcku da je neki Horacije pronašao jednu takvu misao o umiranju za opšte vaskresenje naroda, on će te autoritativno okrstiti budalom. To je sasvim razumljivo kada spoznamo da danas ljudi rade vole da žive gorko i neslavno, ali samo za sebe, nego da umru za drugoga, pa bilo to baš slatko i slavno. I tu je opet izašla pred nas ona bolna spoznaja o kontradiktornosti ideala i bezglavom idejnom lutanju modernog veka: s jedne strane hiljade samoubistava, a s druge strane ipak tolika egoistična žudnja za održanjem života; sve nas to uči, da je savre-meno društvo duhovno toliko trulo da bi trebalo povesti se za onom starom latinskom poslovicom koju u prevodu možemo ovako izraziti:
»Ruši sve i gradi nanovo ...«
Sreća je, međutim, što kod nas, u Jugoslaviji stvar još ne stoji toliko tragično, vatra još nije došla do noktiju, ali i za nas već može da bude požarna truba ona narodna:
»Spašavaj, što se spasiti može!«
Spašavajmo, braćo, dok ne bude dockan. Tirš je o tome vodio računa, on je proročkim pogledom predvideo tu strašnu katastrofu duhovnih vrednota u čoveku i to ga je vodilo da saspe u svet slavenskih duša svoju veliku ideologiju, ideale Sokolstva.
Spašavajmo, braćo, Tirš nas iz Večnosti opominje. Spašavajmo, zato smo došli na svet, zato smo Sokoli...
(S piščevim mislima se ne možemo u svemu složiti, l'orma obrazlaganja također nije po našem ukusu. O p. u r.)
*	»Podražavati ludost na pravom mestu, vrhunac je mudrosti.«
** »Slatko jc i slavno za domovinu umreti. ..«
Branko Frelih, Karlovac:
Prvi decembar
Na dan prvoga decembra navršilo se je osamnaest godina od našeg narodnog ujedinjenja. Osamnaest godina prošlo je od časa kada je na Balkanu stvorena jedna jedinstvena država u kojoj su se našli na okupu Srbi, Hrvati i Slovenci pod žezlom hrabre dinastije Karađorđevića. Prošlo je osamnaest godina od časa kada je ostvareno ono za čim su stolećima težili naši pređi. Jugoslavija nije slučajna tvorevina svetskog rata. Ona je godinama pripremana, samo se čekalo pogodan momenat da se ostvari davna želja.
Prvi pokušaji ujedinjenja podaju još u osmo stoleće u vreme Ljudevita Posavskog. Nije nikakvo čudo što se prvi pokušaji javljaju već u to vreme, jer srpsko, hrvatsko i slovenačko pleme su jedan narod, koji je potekao iz svoje pradomovine na Severu. Seoba naroda donekle ih je razdvojila, ali posve razdvojiti ih nije mogla. Burni srednji vek nije pogodovao stvaranju narodnog jedinstva, ali iskra jedinstva tinja u srcima svih Južnih Slavena da napokon u 19 stoleću bukne u oganj borbe za ujedinjenje. Borba počinje u doba ilirizma, tako da Ilirce možemo nazvati očevima Jugoslavije. Ilirci se pre svega bore za slobodu Hrvatske ispod madžarskog jarma pa da tako oslobođeni stupe u nerazdvojnu vezu sa svom braćom na Balkanu. U Zagrebu se podiže sveučilište i Jugoslavenska akademija da budu stupovi proti madža-riziranja, a lučonoše narodnog jedinstva. Tlo je spremno za stvaranje Jugoslavije samo se čeka pogodan momenat. Dolazi balkanski rat, kojim je zauvek skršena moć Turske na Balkanu, a 1914 evo svetskog rata, koji Južnim Slavenima donosi ono za čim su stolećima težili. Donosi im jedinstvenu i slobodnu Jugoslaviju.
Već na svršetku svetskog rata Južni Slaveni osećaju da je vreme odlučno po njih. Osećaju da se približuje ujedinjenje, koje do tada bijaše samo divan san.
Srpski regent Aleksandar, kasniji kralj Jugoslavije, u svojoj proklamaciji srpskoj vojsci 1914 kaže: »Dosta smo slušali jauke miliona braće, koji su dopirali iz Bosne i Hercegovine, Banata i Bačke, Hrvatske i Slavonije, Srijema i kršne Dalmacije.« Crnogorski kralj Nikola poziva vojnike u boj za za slobodu Srpstva i Jugoslovenstva. Ruski veliki knez Nikolaj Nikolajevič piše srpskoj vojsci, da Rusija neće mirovati tako dugo dok Nemačka i Austro-Ugarska ne budu tako svladane da ne budu više mogle smetati razvoju Slavenstva. Srpska skupština, koja je održana u franc, kupalištu Viši izjavljuje, da je rat Srbije »borba za oslobođenje i ujedinjenje sve naše braće Srba, Hrvata i Slovenaca«. Iz ovoga vidimo da je ovaj rat smatran kao rat za oslobođenje Slavenstva, a za ujedinjenje Južnih Slavena.
Moć Habsburga sve više pada i Južni Slaveni sve jasnije vide da se približuje čas slobode i jedinstva. Izvan dohvata habsburške monarhije stvara se Jugoslavenski odbor u kojem se nalaze najugledniji Srbi, Hrvati i Slovenci. Cilj toga odbora bio je što skorije razviće jugoslavenskog stega na Balkanu.
Konačno dolazi 1918 godina, koja odlučuje o povesti sveta i u kojoj se rađa jedna mlada, ponosna i zdrava Jugoslavija. 29 oktobra 1918 Hrvatski sabor potpuno kida svaku vezu s Austro-Ugarskom Monarhijom i progla-suje Hrvatsku slobodnom i samostalnom, da se već za mesec dana nađe zajedno s braćom Srbima i Slovencima u moćnoj i jedinstvenoj Jugoslaviji pod žezlom dinastije Karađorđevića.
Na 1 decembra 1918 godine regent Aleksandar prima odaslanstvo Narodnog vijeća iz Zagreba i proglašuje ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu.
Prvi jugoslovenski kralj Petar I Veliki Oslobodilac nije dugo uživao plodove stoletne borbe, posledice albanskog prelaza bile su neprebolive. On umire 1921 godine, a na prestolje uzdiže se najdivniji lik svoga vremena Viteški Kralj Aleksandar 1 Ujedinitelj. Taj veliki kralj, koji je gotovo čitavu Svoju mladost proveo u ratovima za oslobođenje, znao je ceniti mir i želio je da njegovi podanici i ceo svet mogu u miru uživati plodove stoletne borbe. Taj veliki heroj doživljuje na polju mira uspehe kao nitko od tada. Sklapa prijateljstvo s Turskom i Bugarskom, sklapa sa svim balkanskim državama i severnim Slavenima da se tako sačuva mir koji je Evropi toliko potreban. I kad su oči čitavog sveta bile u Njega uprte, kada je trebao da dovrši veliko delo, pada taj veliki anđeo mira od ruke plaćenog ubojice. Taj veliki vladar, koji nas je uz tolike žrtve ujedinio, nije ni jednog časa prestao da misli na nas i na narodno jedinstvo. Umirući otvara svoje umorne oči i misleći na svoj ljubljeni narod ostavlja mu divan amanet u svojim zadnjim rečima: Čuvajte Jugoslaviju.
Prvi decembar pretstavlja jedan od najvećih datuma naše historije. Prvi puta 1918 godine povezane su u zajednicu gotovo sve i to najpozitivnije snage Jugoslavije. Na taj dan ideja šire zajednice pobedila je sitna i uska plemenska i partikularistička shvatanja. Mi svi želimo da Prvi decembar ne bude završni cilj jednog velikog puta našeg naroda nego samo svetla etapa na njemu.
Marijana Željeznova-Kokalj, Ljubljana:
Moč pesmi
Pesem spremlja človeka vse življenje od rojstva pa do groba. Materina uspavanka, otroška pesem, pesem pri delu, zabavi, pesem k Bogu in nagrobna pesem — izraža vesele in žalostne trenutke iz dnevnika vsakega zemljana.
V	pesmi je tudi moč naroda. V njej je izpovedal narod svojo radost in tugo, svoje hrepenenje, svojo ljubezen. Narodna pesem je ohranila naš narod v dobi robstva. Naš guslar je bil živa vez s preteklostjo, kjer je zasužnjeni narod črpal nekdanjo slavo in vero v lastno moč in svobodo.
Narodna pesem srbskega dela našega naroda je junaška, slovenska pa je mehka, sanjava, otožna. Spomin na slavne junake je pobledel, suženjstvo je zakrilo pogled k soncu, svobodi. Ali slovenska mati je pela svojemu otroku narodne pesmi, dekleta in fantje so jih peli pri delu; pesem je ohranila narod pred potujčevanjem.
Naš vojak danes poje svoje pesmi, ko koraka na vaje. Pred vojno naši fantje niso smeli prepevati v vojaški suknji. Črni avstrijski orel se je predobro zavedal, da je ravno v narodni pesmi moč vsakega naroda. Narodna pesem je nevidno orožje in če mu ga iztrgaš, si premagal narod.
Kakor je narodna pesem klic celotne narodne duše, je umetna pesem klic posameznikove. Duše umetnikov so se dvigale nad vsakdanjost, nad posamezne narode ter so postale občečloveške. Umetna pesem je zrcalo vseh narodov, je pester mozaik klicev vseh, ki nosijo v sebi svet melodije. In vendar je vsak umetnik sin svojega naroda, ki ustvarja z dušo lastnega naroda tako, da je vsaka umetna pesem pretkana z duhom umetnikovega naroda.
Pojmo tudi mi, Sokoli! Kdor ne poje, je mrk. Iz naše pesmi naj done naša vzvišena čustva. Naj ne bo sokolskega sestanka, kjer ne bi odmevale sokolske pesmi, zlasti pesem sokolskih legij.
Naj vsakdo sliši klic sokolskih duš v ponosni in plemeniti sokolski pesmi...
Ivo Hajcan, Senj:
Za ostvaranje naših težnja
Za ostvarenje naše sokolske misli treba mnogo marljivosti, jake volje i čvrste odluke, treba samopregaranja i požrtvovnosti, treba jakosti i hrabrosti, a treba i iskrene ljubavi za rad i za ono, što želimo i hoćemo da postignemo tim radom.
Naša misao je misao napretka, podizanja, stvaranja i trajnosti, i nije ograničena vremenom i prostorom. Ona je put k slobodi, napretku i blagostanju. Ona ne oštećuje tuđe koristi, ne gradi s tuđim naporima, patnjama, ponižavanjem i zapostavljanjima, nego svojim vlastitim silama, crpeći snagu sama iz sebe, iz svojih vlastitih vrela. A ta snaga se nalazi u Sokolima, upravo u vama naraštajcima, koji ste nastavili uspešno započeto delo starije braće.
Naš broj se povećao, ali iz iskustva znamo, da nisu svi među nama svesni svoje dužnosti. Mnogi je odviše površno shvaćaju, jer se ne brinu da upoznaju Sokolstvo. Među vama ima braće, kako se često čuje od mnogih svesnih naraštajaca, koji dolaze u naše vežbaonice ne da nešto nauče, već onako da budu samo posmatrači vršenja dužnosti svojih vršnjaka, da promatraju kako drugi rade, a samim im se neće raditi. Takvi ako i dolaze na vežbu, vi znadete da nisu točni, da ne vole red i disciplinu, da na vežbu dolaze samo kada se njima prohteje, a i tada bi hteli sve drugo da rade, samo ne ono što hoće brat prednjak. Kada i rade, opažate da odviše često greše, a to zato, jer su duhovno otsutni. Na nešto drugo misle, a ne na ono što im kaže brat prednjak. Upoznati i zavoleti Sokolstvo možemo samo marljivim, ustrajnim i požrtvovnim sokolskim radom, najbolje u sokolskoj vežbaonici, ali samo kad u tom radu sudelujemo. Takva i slična naša braća naraštajci, a ima takvih i medu članovima vežbačima i nevežbačima, kao i jednostrano^i površno shvaćanje sokolskih dužnosti i naše misli, najviše je krivo, što je u mnogim našim jedinicama u opadanju red i stega, a gde toga nema isključen je svaki napredak. Bez reda i zapta, bez osećanja odgovornosti za sva svoja dela, nikada nećemo postići svojih težnja.
Za ostvarenje sokolskih težnja imađemo svoj sokolski put. To je ravan put po kome možemo i moramo promišljenim, ustrajnim i marljivim radom, pa bio taj vezan i sa samopregorom, samo ako ima od njega celina koristi, —
Sokolska tekmovalka — olimpijka pri vaji na gredi
Sokolska tekmovalka — olimpijka v prednosu na dvoviiinski bradlji
doći od misli do čina. Taj put, koji vodi od misli do čina, treba da bude put otvorenosti, iskrenosti i vernosti, kojim provejava bratska ljubav, istina, sloga i jednakost.
Ostati na tome putu, ustrajati u tom radu, mogu samo oni, koji se pomire s činjenicom, da mogu za svoj rad — narodno sokolski rad— doživeti i razočaranja, jer mogu često da budu nepravedno zapostavljeni.
Smeju li se Sokoli na to obazirati? Smeju li za to klonuti u svome radu? Smeju li zbog toga da se iznevere najsvetijoj i najplemenitijoj misli našega naroda, onoj misli, koja mu je ulevala snage i u najcrnijim danima njegove teške, ali slavne prošlosti? Ne, nikada ne!
Ta poznata su nam mnoga zapostavljanja i teška stradanja naših uzor -Sokolova od osnutka Sokolstva do današnjih vremena, ali znamo i to, da je Sokolstvo uvek pobeđivalo, da pobeđuje i da će pobeđivati.
Pobeđuje već time što je prodrlo u narod, u dušu naroda, pa bilo to i nesvesno, i što ima vrlo malo svesnih i vrednih pripadnika našega naroda, koji ne bi, pa makar i potajno, u svojoj duši priznali, da je sokolska misao najlepša, najbolja i najplemenitija od svih misli, koje su ikada postojale, ne samo kod našega naroda, nego uopće među Slovenima.
Zato je dužnost svih nas da širimo sokolsku misao. Ali pre toga treba znati ovo: Širiti sokolsku misao mogu samo ljudi čvrstog značaja. To su onakvi, kojima dogodi li se da trpe, da budu zapostavljeni ili zaboravljeni, umesto da im se priznaju stečene zasluge — bilo to samo za svoje maleno društvo ili za ceo narod, a uza sve to ostanu nepokolebljivi u svome radu za opće narodno i državno dobro, to će biti znak njihova visoka, plemenita, ali i nesalomiva značaja.
Takve ljude treba Sokolstvo, takvi su potrebni Jugoslovenstvu i Slovenstvu, takvi treba da postanete i vi, draga braćo naraštajci!
Sokolska tekmovalka — olimpijka v stoji na rokah na gredi
Vilko:
S naraštajem kroz sokolski život
Taboren je
Posle povratka s takmičenja činilo se — ili su tako samo mislili naši naraštajci —■ da je za ovu godinu završen rad u Sokolu. Za kratko vreme nastaju školski praznici, te če se naraštajci rasuti kud koji. Svoj sokolski ispit oni su položili na takmičenjima. Časno su se borili i osvojili i prvo mesto u župi i odneli župsku zastavu — dar naše župe pobedničkom odeljenju. Ali vrlo su se iznenadili, kad sam im na prvoj vežbi iza takmičenja saopštio, da nas i u školskim praznicima očekuje još jedan zadatak. — Ne smemo stati s našim radom u Sokolstvu — rekoh. Večito kretanje, večito nezadovoljstvo s postignutim i uvek težiti lepšem, boljem i savršenijem. Naš novi radni sokolski nacrt je naraštajsko taborenje. To ćemo moći provesti vrlo lako. Sav onaj novac, što smo ga do sada skupljali za našu naraštajsku zastavu upotrebićemo za naše naraštajsko taborenje, jer to zastavu sada imamo. Tabo-rovaćemo na najlepšem mestu, nedaleko samoga grada. Stanovaćemo pod šatorima. Kuhaćemo sami, a preko dana uredićemo zgodan dnevni raspored, koji će se sastojati uglavnom od vežbanja, rada, izleta, kupanja, upoznavanja prirode i t. d. O pojedinostima još ćemo se kasnije dogovoriti. — Razumljivo je, da su ovakovu vest dočekali s neobičnim veseljem. Delilo nas je samo nekoliko dana od školskog raspusta. Kroz to vreme marljivo smo se spremali i prikupljali potrebne stvari za taborenje.
Došao je konačno taj željno očekivani dan. Rano u jutro u određeno vreme bili smo svi na okupu. Tamo nije bilo našeg Rclje »Olimpijca«. Marijan i Nikola utrčaše u sokolanu i pozvaše nas, da nešto vidimo. Istrčasmo pred sokolanu, kad tamo videsmo, gde se neki oveći tovar ljulja niz ulicu. Nekoga mališana spreda i straga poklopio neki dosta mek zavežljaj, te se činilo, kao da sam puzi niz ulicu. Prišavši k nama skotrlja se na zemlju, a ispod njega izvuče se naš »Olimpijac« Relja. Svi prisutni prasnuše u smeh i počeše s raznim šalama na račun našeg mališana. — Što se smijete, reče sav usopljen i zadihan. — Znate bilo mi je jutros, kao Kraljeviću Marku. Mama mi natrpala: pevine, jastuke, pokrivače i šta ja znam šta sve nije, da moram to sve ponesti sobom na taborenje. E, video sam teško će mi biti nositi, »a još teže ne poslušati majke«. Lako bi mi bilo i neposlušati majku, ali moglo bi se dogoditi, da mi u zadnji čas zabrani polazak na taborenje. Moradoh prihvatiti njen predlog i svoj zavežljaj, te s njim na leđa pa vuci. Ali, brate vodniče, Ti ćeš ovaj moj zavežljaj spremiti u ormar i zaključati, a kad se povratimo ja ću opet s njime otpuzati do kuće. Ne mogu ja sam spavati na perju, dok ćete vi svi ležati na slami. Moramo biti svi jednaki. — »Tako je, bravo, živio .Olimpijac*!« klicahu naraštajci. Tako i učinismo. Zavežljaj strpasmo u ormar, iza kako smo iz njega izvadili pokrivače i neke sitnice. Zatim naprtismo naše stvari i krenusmo na put. Ceo grad je bio još u dubokom snu. Na nebu su zvezde titrale poslednjim sjajem, a neke su već potpuno izbledele i nestale s plavetnila nebeskog.
Zrak je bio čist, a jutarnja svežina nodrhtavala je na telima naših naraštajaca. Na istoku su sunčane zrake razđeljivalc zoru od tmine, a slavuj je negde još ugodno bibljisao. Put je bio prilično dug, a vrhunci naše gore mamili su nas pod svoje okrilje. Već je i sunce visoko otskočilo. Naši putnici grabili su punim korakom ne osećajući nikakav umor. Usput su razgovarali o koječemu, šalili se i pevali. Kada dođosmo do gorskog potočića, malko se odmorimo, a zatim opet nastavimo svoj put. Sada je put tekao uz potočić; išli smo njegovom obaiom slušajući njegovo žuborenje i gledajući užurbano njegovo poskakivanje s kamena na kamen. Sunce je već bilo na zenitu, kad stigosmo na mesto. Nedaleko samog potočića, na jednoj šumskoj čistini odredismo mesto za naš tabor. Zemljište najpre iskrčismo od granja,
koje je ponegde ležalo, a zatim izmerismo prostor za tabor, odredismo mesto za svaki pojedini šator. Za nekoliko časaka bio je podignut ceo tabor. Oko šatora opkopasmo jarčiće, da nam za kiše ne bi voda naletila u ležišta, a ceo taborski prostor ogradimo konopcem. Na sredini tabora u pravcu vodničkog šatora podignusmo visoki jarbol, na kome će lepršati taborska zastava. Marijan i Nikola, koje sam odredio da se pobrinu za slamu, uskoro se vratiše s punim kolima slame. Našli su i slamu i još im je neki čića dovezao. Prešli smo na unutrašnje uređenje šatora. Na svaki šator odredim po četiri nara-štajca, koji pod nj uvukoše dovoljno slame, a ovu pokriše plahtama i pokrivačima. Kad je sve bilo uređeno naraštajac Pavle, naš taborski trubač, zatrubi zbor, našto se svi svrstaše po veličini na zbornom mestu (koje smo odredili i označili).
Marijan, koga izabrasmo za barjaktara, podiže taborsku zastavu na vrh jarbola. Naraštajcima komandovah »Mirno«, »Zastavi pozdrav«, te pošto zastava stiže na vrh jarbola opet »Mirno«. Zatim sedosmo u polukrug na zbornom mestu, koje beše ispred samih šatora. Tu sam im objavio neke taborske uredbe između ostalog i ove, koje je dužan izvršivati svaki naraštajac u taboru bez oklevanja.
1) Čim jutrom zatrubi truba -— znak ustajanja — ceo tabor mora da se budi. Niko ne sme ostati duže na spavanju. Svaki se mora osvežiti vodom na potočiću do pojasa. Zatim mora urediti svoj šator i prostor pred njim.
2) Na znak zbora svi ti poslovi moraju biti završeni, a naraštajci postrojeni na zbornom mestu.
3) Vodnik tabora odrediće svakog dana dežurnog u taboru, koji će se brinuti za sve taborske potrebe preko celoga dana. Svakog dana biće naredbom određen drugi naraštajac, kao vršilac dužnosti dežurnog. Dežurni će voditi brigu:
a) da svi naraštajci na glas trube ustanu;
b) da se umiju i osveže vodom;
c) da urede svoje šatore i taborski prostor;
d) da su svi u stroju na zbornom mestu;
e) da se brine da su doručak, ručak i večera tačno u određeno vreme gotovi;
f) da se brine o taborskoj vatri i drvima;
g) da se brine o živežnim namirnicama preko celoga dana;
h) da su svi prisutni na taborskoj vatri;
i) da su svi na spavanju posle trubnog znaka »povečerja«; j) da se brine o postavljanju straže na stražarska mesta;
k) da vrši ostale dužnosti, koje se odnose na tabor preko celog dana; 1) da ne sme izaći iz taborskog prostora, dok vrši dužnost dežurnoga.
4) Ni jedan naraštajac ne sme ostati nezaposlen preko dana. Svaki mora marljivo raditi na određenom radu.
5) Svki naraštajac mora izvršiti dužnost, koju mu toga dana u dužnost stavi dežurni tabora, pa čak i onda, ako mu je i nepravedno dodeljena, a tek onda po izvršenju može se žaliti vodniku tabora.
6) Za vreme odmora moraju svi naraštajci biti pod svojim šatorima, gde ne smeju bučiti, galamiti, pevati, niti bilo čim uznemirivati tišinu u taboru.
7) Svaki naraštajac odreden za stražu mora tačno vršiti stražarsku službu, na kojoj ne sme zaspati, niti spavati, niti se udaljavati sa stražarskog mesta i	>
8) Svaki mora da se pokorava svima naredbama i zapovestima, koje odredi vodnik tabora.
(Daljo prihodnjič)
Pismo jednoj sestri
Htela si jednom da čuješ o danima, koji su me mimoišla kroz život, htela si da u duhu proživiš one velike dane kroz koje sam išao, prepun mladenačkog zanosa, ideala i nada. Pitala si me i želela si, da ti ispričam kako sam postao pristaša sokolske ideje, šta me je zapravo ponukalo da stupim u redove velikih nacionalnih pobornika i heroja u borbi za pobedu Pravde, Istine i Ljubavi.
Nisam ni sam verovao da bi mogao imati toliko snage da savladam običnog prosečnog čoveka u sebi sve dok jednoga dana nisam bio obasjan žarkom svetlošću sokolskih ideala, koje mi je prikazao jedan naš sokolski brat, književnik i istaknuti saradnik »Sokolića«.
To se desilo ovako:
Još pre nekoliko godina ja sam lutao kroz život osamljen i sam, tražeći od života da mi bilo kako pruži afirmaciju u svome smislu i svrsi, preturao sam debele filozofske umotvorine, razgovarao sa svakojakim ljudima i naslušao se svakojakih misli, ideala i čežnja, ali sve se to meni učinilo bledo i bezbojno, sve je odisalo dahom materijalnog života. Ja sam tražio nešto više i uzvišenije. Kao Diogen tražio sam čoveka, dušu, osećaj, ideju i smisao života.
Jedne večeri slučajno sam se u so-kolani upoznao sa spomenutim bratom
—	književnikom i on mi je u nekoliko kratkih poteza ocrtao obrise jednog uzvišenog, za mene sasvim novog i nepoznatog, sveta: pričao mi je o Sokolstvu i preporučio mi na čitanje knjige, koje govore o sokolskoj ideologiji.
U tim delima, koja su potekla iz pera naših najviđenijih nacionalističkih pisaca, ja sam našao ono što sam godinama tražio, našao sam svoje ideale, pronašao sam sebe i smisao svoga »jesam«.
To bi, sestro, bio moj najvažniji dogodaj u životu. Izabrao sam »Sokolić«, da ti preko njega odgovorim na tvoje znatiželjno pitanje, pa te sada u tom znaku pozdravljam sa sokolskim:
»Zdravo!«
Ispunjeno proročanstvo	(Novela.)
I
Antonije Milić rodio se pod nesrećnom zvijezdom. Sudbina je htjela, da već kao desetgodišnji dječak izgubi u ratu oca, a odmah zatim i majku. Tako je on ostao sam i osamljen prepušten životu, ljudima i prilikama, da ga bacaju iz doživljaja u doživljaj, da kovitlaju njime kao orkani tankim stablima i povjetarac slamčicama, te da ga nose s jednog na drugi kraj svijeta bez smisla i svršetka. Kao Ahasfer lutao je nesrečni Antonije od nemila, do nedraga, trbuhom za kruhom, tragao je za svojom srećom, prihvaćao se svakojakih zanimanja, ali sve uzalud. Antonije Milić nije imao sreće. Jednom je u svome lutanju, prolazeći kroz veliki evropski grad, naišao u izlogu neke pomodne palače na veliku crvenu tablu s imenom i adresom »čuvenog astrologa« Anima Animusa. Taj da je u stanju proreći sreću iz zvijezda pod kojima smo se rodili. Tako je bilo napisano na plakatu. Antonije Milić smjesta je odlučio da se uputi tom čudnovatom vraču — pogađaču.
»Vi ste rođen« — govorio je astrolog — »u znaku Venerinog zviježđa,, naklonjena Vam je božanstvena Erato, ali na žalost u trgovačkim pohvatima nemate osobite sreće. Merkurov ljubimac niste. Ali ipak ...«
Gospodin astrolog zamislio se duboko i učinio važnu kretnju čovjeka, koji je pronašao nešto osobita:
»... ipak, čeka vas veliki finansijski dobitak. Na Vašoj zvijezdi vidim broj 131313. Da li je to suma, kojom će vas sudbina obradovati ili je što drugo, to ne znam tačno reći. Ali bi vam prijateljski savjetovao da pokušate sa srećkom klasne lutrije pod tim brojem.«
Ozaren tom ugodnom vizijom o budućnosti, Antonije Milić se opet našao na ulici i čudne su mu se misli rojile maštom. Zna on iz iskustva mnogih svojih poznanika da ni jedan vrač - pogađač ovoga svijeta ne zaboravi nad svojom žrtvom izvršiti četiri glavne operacije: »proreći« joj sreću u ljubavi, neugodnost sa sudom, obećati joj lijep dobitak i isprazniti joj pošteno kesu. Zato je nekako skeptički primio to ružičasto otkrovenje gospodina astrologa, ali je ipak unišao u prvu kolekturu klasne lutrije, kupio srećku i nervozno strpao u lisnicu komadić šarenog papira s brojem 131313. Tako naoružan propisnim dokumentom Antonije Milić bio je spreman da dočeka gospodu Fortunu, koja, ako ne lažu astrolozi i zvijezde, mora ubrzo doći.
II
Djevojka s povezanim očima već je svome točku sreće izokretala treću rundu brojeva, ali 131313 nikako nije htjela da izvuče. Kao da se je i ona udružila sa zlom sudbinom i nesrećnom zvijezdom Antonija Miliča, pa hoće da mu napakosti, da se smije njegovom bolu i tragici. Naslutio je Antonije Milić podlu igru dušmanskih elemenata i radi toga mu se u mozgu zasjekla i tu ga bolila čudnovata misao. Ta misao bila je samonikla, slikovita i uporabljiva u isti mah.
»Da bi i oni, koji poslije mene dodu, imali divno sjećanje o tome kako je besmisleno obraćati se svakovrsnim babama - gatarama, da nam proriču sreću koja nam nije suđena, prilijepiću taj prokleti papir broj 131313 na sred kućnih vrata. Sada mi i tako više nije potrebna ni srećka ni sreća, meni je već dosta svega. Tako je Antonije mislio, smislio i učinio, pa se sada na vratima njegovog stana kočila priljepljena srećka državne klasne lutrije kao žalostan natpis na grobu pregaženoga genija i osvete astrologove pameti.
III
A onda se dogodilo čudo zbog kojeg je Antonije htjeo da skoči sam sebi u usta. Tek u petom kolu srećka broj 131313 bila je izvučena, pa je u novinama objavljeno da imalac te srećke ima u što kraćem roku lično doni-
jeti u kolekturu klasne lutrije neoštećenu srećku broj 131313, inače da se dobivena suma ni u kojem drugom slučaju neće izdati. Svi možebitni izgovori bezvrijedni su. Antonije se je radi toga oznojio krupnim mučeničkim znojem i u izvjesnim trenucima činilo mu se kao da zemlja izmiče ispod njega. Kao luđak jurio je iz ugla u ugao svoga stana, istrčavao pred vrata i posmatrao već požutjeli papir broj 131313, onaj prezreni i bezvrijedni papir, koji sada vrijedi ravno pola milijuna.
Antonije Milić, međutim, ne bi bio ono što jest, kada ne bi znao u zadnjem času — neposredno pred nastupom nesreće — dosjetiti se kako da je izbjegne. Teške životne prilike naučile su ga da bude okretan. Opet mu je na um pala misao, koja je samonikla, slikovita i uporabljiva u isti mah. Skinuo je vrata sa svoga stana, natovorio ih na vlastita leđa i s tim dragocjenim tovarom, što su ga brže noge nosile odjurio je presrečni Antonije u pisarnicu klasne lutrije. Čim je unišao na vrata viknuo je:
— »Ja sam, gospodo, Antonije Milić i dobio sam od vas pola milijuna«. Činovnici su se zagledali u njega misleći da pred sobom imaju luđaka.
— »Što se čudite? Ja sam taj!«
Jedva se jedna odvažnija pisarica odlučila na objašnjavanje:
— »Pa, dobro. A gdje Vam je srećka?«
—- »Evo, ovo je!«, udario je Antonije šakom po vratima pokraj sebe, pa je cijela pisarnica zaorila, a među činovnicima nastade strava i škrgut zubiju. Jedan činovnik zazvonio je i telefonski pozvao policiju, a kada su pred vrata klasne lutrije stala kola za spasavanje jedan je redarstvenik zva-nično ispitao položaj, objasnila se cijela zgoda, pa je Antonije Milić na vlastite žuljevite dlanove primio novac i veliki blagoslov božanstvene Fortune, koja mu se je konačno ipak jednom nasmijala punim srcem i vedrom dušom.
Gustav Strniša, Ljubljana:
Aforizmi
Kdor je vojak, ni vedno junak, kdor ni vojak je vendarle lahko junak. Zlato ne pozlati bogatinovega srca, temveč mu ga okameni. Obrekovalci iščejo v čebeljem panju sršena.
Strupene gobe so lepe barve, zunanjost večkrat laže.
Lepota duše prekaša telesno lepoto, a malokdaj jo premaga.
Kjer ni ladje, je dober tudi čoln.
Prosjak se odkriva darilu, ki ga pričakuje.
Slikar, ki ne ljubi prirode, laže samemu sebi.
Brez krivice bi bilo ime pravica nepotrebno.
Kdor je črn, še ni krokar, kdor je bel, še ni golob.
Gad ni kriv, da je kot kača rojen.
Tudi volk vedno ne ubija.
Samo leseni zajec se ne boji lovca.
Kdor je slabič v hoji, še ni pijanec.
Kdor ljubi bližnjico, rad zaide.
Če pramakneš mejnik, si ne umažeš samo rok, temveč tudi poštenje. Kdor laže bližnjemu, dvomi sam nad seboj.
Kdor laže, da sebi verjame, je zamenjal resnico za laž.
V	vsakem kozolcu se ne suši pšenica.
Mavrica ni samo znanilka sonca, temveč tudi dežja.
Vsak krokar še ne pomeni nesreče.
Zloben jezik je bolj strupen kot gad.
Tudi človek ima razcepljen jezik.
Tudi najboljšega zelja se zajec naveliča.
Kdor mnogo trpi, veliko molči.
Kjer se pes in mačka pobratita, je slabo za gospodarja.
Vilko:
Bratu Brani u spomen
—	Glava klonu, lice potavnilo, Bolovanje oko mi popilo:
Ruka lomna, ttlo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno:
Dođe doba...
Branko Radičevič.
Lomila Te je, kidala i nemilosrdno obarala. Bolest... Strašna neprija-teljica života ljudskog. Lomila te i ispijala, a Ti si bez glasa, samo s bonim posmehom, koji Ti je od časa na čas zatitrao na licu, divovski podnosio tegobe mučeničkog života. Gasnulo je Tvoje oko, gasnuo život. Crne kobne aveti nadvijale su se kao tmaste oblačine nad Tobom, a negde duboko u oku Tvome gasnula je poslednja nada prelevajući bledilom Tvoje bolom ispaćeno lice. Gasnuo je dan. Poslednji sunčani traci prosuše se sa zapada po Tvojoj bolesničkoj sobi. Još jedan bolni uzdah izvi se iz Tvojih grudi, a sunčane zrake plaho nestaše; ugasnu dan i ugasnu Tvoje oko. Uvela je bela ruža u dvoru Tvome, skršila se, pala. Slomiše se Sokolova krila... Zvona jeknuše. Tužna vest propara nam srca. Oblačine se nadviše i zavise onu tužnu večer, kojom glasnici smrti jezde od srca do srca, da ga zaviju u crnu bol i tugu. Udari kiša silna i plaha iz oblaka. Plakalo je nebo, jecala su zvona zajedno s nama. Ko večernja senka spustila se smrt na Tvoje lice i pred Tobom ležaše položeni u jedan mah i vera, i nada, i sumnja, i strah. Ti nisi više mario za njih. Samo si im se blago osmehnuo. To beše Tvoj poslednji osmeh, koji se blaženo prelio preko Tvoga lica. Duh Tvoj rešio se bola, jada, očaja, muka, patnje i uzduha. Dođe doba... Dođe doba. Brane, kad smo morali tužno sagnuti glavu i plačnim okom gledati skršen cvet i polomljena krila jednog Sokola. Zalud nad grobom Tvojim lijemo suze, sudba samo se smeši gledajući našu tugu i bol, dok jednom, Brane, i nas ne prelije blaženi osmeh, dok ne ugasne oko i ne ugasne dan, dok ne dođe doba . ..
Dekada o dekadansi
1. Nikada ne činiš mudro, ako se suviše i suviše očevidno oduševljavaš ljudima oko sebe; u svakom drugom slučaju desiće ti se to da ćeš među njima postati obljubljen.
2. Izbegavaj da voliš; ako si to kada pre činio, smatraj ta prošla vremena svojim ludim danima i stidi ih se.
3. Ni tvoje rođeno dete nije biće za koje bi bilo vredno patiti i boriti se; treba da znaš da će doći vreme kada t; ono neće želiti suviše dobro.
4. Begaj od društva što dalje možeš i ne iskazuj pred ljudima svojih bolova i radosti; to je jedini način da se ne izložiš prekomernim razočaranjima i patnjama bednog ljudskog životarenja.
5. »Ništa me se ne tiče!« — stoički je klicao sakati Epiktet s drvenom nogom, kada su ga pitali kako da se usreći čovečanstvo. Okani se, prijatelju, tih ludih iluzija: sreća je tamo gde još ni jedan čovek nije stigao, ona je nedokučiva za ljude i neostvariva na ovoj našoj matoroj lopti, koju smo sputali u okove laži, prokletstva i antagonizma čoveka prema čoveku. Homo hominis lupus.
6 »Divljaci jedan drugoga jedu, a pitomi jedan drugoga varaju, i to se zove tok života ...« — govoraše Šopenhauer i mi od Aristotela do Šopen hauera zaista ne mogasmo i ne umesmo da dokažemo čak niti za jednu jedinu reč gornjeg citata da nije na svome mestu.
7. Ni misteriozna Fata-Morgana nije više ogrnuta plaštem misticizma, i za nju je hernija izmislila ubedljivu definiciju: sasvim primetljive vibracije vazdušnih slojeva pod pritiskom snažnih sunčanih zraka stvaraju u zenicama našega oka imaginarna priviđenja i slike koje opsenjuju i odvode na krivi put svoga posmatrača; to je, eto, ta slavna Fata-Morgana, koja je pojela bezbroj ljudskih egzistencija i — ignoranata. O, blažena hernijo i sveta -alhemijo, smilujte se na bedne ljudske ništice...!
8. Bolno je brzo komično, ako nije spontano; ko se još ne bi homerovski nasmejao hipohondru koji pati od epilepsije ili geniju kojem je žao što ga bulvarski skribenti oglasiše luđakom. Eto, Niče beše i epileptičar i luđak; on, dakle, smešan beše svetu sa ulice, no bol njegov spontan beše; a znajte, narodi, da je uistinu smešno ono što misli da je tragično, kao što je tragično ono što mediokriteti imenovaše veselim.
9. Iluminacije na proslavama prilikom obletnica smrti ili rođenja odabranih duhova potsećaju nas potpuno na blistave fraze nekrologa, koji je pročitao magarac nad pećinom umirućeg lava. Sećate li se još tc simbolične basne: vatromet je najdivnije sredstvo za imitaciju i patvorenje velikih misli ili, bolje: pirotehničke čahure za promendno uveseljavanje besposlenih građana, bilo to na spomen bilo kojeg velikog čoveka ili događaja, divna su krabulja za sakrivanje bedne pigmejštine ljudske. U Nici čovek divno može da spozna kolika je kapitalna ništica ono što mi zovemo veseljem, radošću i srećom Vanitas vanitatum.
10. Ne veruj nikada ljudima, jer uvek lažu — i kad govore istinu, oni također lažu — otkud ti možeš s uvercnjem ustvrditi da sve ove sentencije, koje si do sada čitao u ovom spisu, nisu najprostija laž ... Pametno je kad čovek ne pridaje suviše važnosti svemu što su ljudi do danas napisali, ali, verujte, vrlo je zahvalno pročitati i najepohalnije gluposti kao i skroz deplasirane laži. Ja lično duboko sam zahvalan gospođi Sofiji Zazarsfelđ,* jer nam je u amanet ostavila besmrtne tragove drljanja i skribentstva, petljanja i klepetanja, kompilatorskih neučtivosti i plagijatorskih drskosti najnižeg stepena. Zato je, prijatelju, ova moja »Dekada o dekadansi« prilično istinita i
—	poučna, no putokazom kroz budućnost nemoj si je izabrati: dekadansa, to u prevodu znači propast. Zapamti!
*	Vidi njeno dclo: »Kuko žena doživljuje muškarca«.
Marijana Željeznova-Kokalj:
Hoč misli
Človekova največja vrednota je velika misel. Poraja se v njem, se razvija in raste, se oblikuje ter se uresniči v dejanju.
Moč velike misli je brezmejna. Sveti kakor sonce. Presaja se iz duše v dušo in prepoji vse, ki streme za vzvišenim.
Moč misli je tako mogočna, da ji mislilec žrtvuje vse dneve življenja, da zanjo pretrpi najhujša preganjanja, da celo zanjo umrje.1
Z mislilčevo smrtjo pa ne umrje tudi velika misel. Ona ostane kot zapuščina velikega duha, živi dalje, se bori in zmaga.
Brez misli bi bil človek oropan svoje naj večje sile. Taval bi v omračju blodenj in bil bi samo žival.
Človeška narava pa ni obdarila vseh ljudi z enako močjo misli. Veliki mislilci so izjeme, vendar so pa tolmači večno nemirnega človekovega duha, da pronikne v vse tajne vsakdanjega življenja, prirode in celo smrti.
Na velikih mislih se snujejo vse duhovne vrednote, vse znanosti, ves napredek.
Vprašamo se, ali je tudi sokolska misel mogočna? Odgovor je kratek in jasen: »Mogočna je!« Zajela je vse slovanske narode, svetila jim v dobi suženjstva in jim kazala pot k svobodi. Z osvobojenjem ni umrla, sveti nam še dalje in svetila bo, dokler bo živel slovanski rod. In čim močneje se bo ustalila v dušah mladih sokoličev in sokolić, tem mogočneje bo prehajala iz pokolenja na pokolenje.
:	Sokolska	misel	je	bila, je in bo večni plamen, ki uresničuje večni ideal
človeštva: bratstvo, enakost in svobodo.
Jugoslovanski sokolski misli se pa pridružuje še ta vzvišeni smoter: delo za kralja, za narod in Jugoslavijo.
Opomba:
1. Mnogi srednjeveški mislilci so bili preganjani radi svojih nazorov, med njimi slavni italijanski matematik in astronom Cialilec (1564—1642), ki je kljub vsem grožnjam vzkliknil: »ln vendar sc vrti!« (Mislil je na zemljo.)
2. Grški filozof Sokrat (+ 299 pred Kristom) je izpil čašo strupa, ker se ni hotel odreči svojemu učenju.
Kristus, ki je umrl za svoje prepričanje na križu.
Naš Viteški kralj Aleksander I. Ujedinitelj, ki je žrtvoval svoje življenje za edino misel — Jugoslavijo ■—• v Marseillu 9. X. 1934.
Nešteto primerov, ki pričajo o moči velike misli.
Brat Štukelj Leon vežba na konju na Sir z ročaji
Robert:
Žuto lisje
Lisjc žuti veće po drveću,
Lisje žuto dole veće pada ...
B. Radičevič.
Požutelo je, povenelo je, opalo je lisje s grana. I još žuti, vene i pada. I vetar ga kida, lomi, stresa i obara na zemlju, da na njoj trune, gnije i nestaje. 1 kiša ga satire, pere i vlaži. Pada, pada uveo i bolan jedan za drugim, jedan na drugog. Samo zašušti, kao bolni uzdah, spusti se na zemlju, kao tiha nada i nestaje u gomili; gubi se kao suza s oka sirotica. »Lisje žuti...« »Lisje pada ...« I pesnik njegov požutio je i pao, kao i ono što žuti i pada, i povenuo, kao što i ono nestaje i vene. I njega će uskoro prekriti rimski beli veo, kao što je Branka našega prekrio beli veo tuge i zaborava. I lisje pada, pada kao nada čovekova i poslednja čežnja, pada kao prva sreća njegova. Ima li među ljudstvom čoveka, ima li čoveka, koji se gledajući taj uveo, žut i otkinut list ne seti Brankovih reći: »Lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada...« Ima li čoveka, koji gledajući, gde priroda umire ne uzdahne bolno za mladošću i večnim prolećem? . . . O, zašto se mreti mora? Zašto večno ne cveta mirisno proleće, zašto su uvek bol i bolni uzdah poslednji u životu? ...
- ___________
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Aforizmi
Ljudi bez značaja i ponosa ne znaju što je uvrijeda i s čim mogu uvrijediti.
U svojoj divljoj neobuzdanosti, čovjeka vodi strast gluposti, a životinju nagon.
Najljepši izražaj plemenite duše i ljudskog govora jest riječ »oproštam«.
Iskrena ljubav izaziva najtopliji plamen, najčišći osjećaj i govor srca bez otsjeva.
Nastoj u svakoj okolnosti, da pomoću trijeznog rasuđivanja umiriš burno
srce.
Ako hoćeš da te mrze ljudi i napuste prijatelji reci samo: »nemam«.
Današnja znanost sa svojim svijetlom obasjava samo maleni dio svijeta, a veći zavija u tamu.
Ljudi obični umiru, misli vodilje nikada, svjetovi propadaju, carstva se raspadaju, a veliki umovi i ljubav žive vječno.
Лко želiš da postaneš besmrtan, moraš u svakom dodiru i vezi sa životom i ljudima ostaviti nešto od sebe, od svoje ljubavi i duše, a to »nešto« učiniće te besmrtnim.
Ko hoće vječno živjeti, taj mora trpjeti, jer je i Isus trpio razapet, Sokrat otrovan, Đordano Bruno spaljen, a C?alilci utamničen.
Vrač u vazduhu
Lužičko-srpska priča
Vredni roditelji imali su jednoga sina. Hteli su da ga što bolje naobraze. Otac, stoga, pode s njime na put da nade za nj majstora, koji sve zna. Posle dva dana nađoše čoveka, koji je obećao da če ga učiti svima mogućim majstorijama. — Jedva Ivica uđe u njegove saonice, puče majstor svojim bičem i konj se podiže pod oblake. Ivica se sada doseti da je dopao vraču u ruke. Otac pak bejaše vrlo veseo što nađe takvog majstora; no majka time nije bila zadovoljna te otera oca da potraži sina. Dade mu na put jednu vrećicu duhana. Otac ode na šlepu sreću te dođe za malo vremena do jedne žene, koja je svojim nosom vukla vodu iz bunara. On je pozdravi govoreći: »Dobar veče, bako!« Ona mu odgovori: »Već sto godina nije me niko tako pozdravio! Pa što želiš?« Otac joj kaže: »Htedoh samo da te pitam, ne znaš li štogod o vraču u vazduhu.« Ona odgovori: »Ne znam, ali ja ću pitati četvoronošce.« Žena žviždnu i odmah dođoše sve četvoronožne životinje i skupiše se oko nje. Ali ni one ne znadoše ništa. Stoga reče baka ocu: »Ja ne znam ništa, pa ni sve četvoronožne životinje ne znaju ništa. On, dakle, mora đa živi u vazduhu ili u vodi. Idi i potraži moju sestru, koja živi sto milja daleko. Stigneš li onamo večeras, kazaće ti možda gde se on nalazi. Ja ću ti pozajmiti svoga konja da te do večera ponese onamo: ali ti teraj konja, neka trči koliko više može!«
Otac učini, kako mu ona naredi, stiže do večera do žene koja je svojom nosinom upravo mela dvorište i pozdravi je govoreći: »Dobar veče, bako!« Ona mu odgovori: »Već trista godina nije me niko pozdravio kao što ti! Pa što želiš?« On kaže: »Htedoh samo da te pitam, ne znaš li štogod o vraču u vazduhu.« Ona mu odgovori, da ne zna ništa i neka ide samo dalje. Otac sada uze iz svoje vrećice malo duhana, zapali ga i izmrvi u prah i dade ženi malo od toga.
Sada ona reče: »Ja ću da pitam sve ribe u vođama, ne znaju li one štogod o njemu.« Ona žviždnu i odmah dođoše sve morske ribe te se skupiše oko nje. Ali ni one nisu znale ništa. Žena kaže ocu: »Pođi ako hoćeš mojoj sestri, koja živi trista milja iza kraja sveta, pa ćeš doznati. No moraš biti kod nje pre nego svane. Zato ću ti ja uzajmiti svoga konja.« Tako je on jahao i kad je svanjivalo bio je na mestu. Opazi jednu ženu, koja je svojom nosinom ugljen na ognjištu zgrtala. On je pozdravi govoreći: »Dobro jutro, bako!« Blagodarno mu ona odgovori: »Šest stotina godina nije me niko tako pozdravio! Što želiš od mene?« On joj kaže: »Htedoh samo da te pitam, ne znaš li štogod o vraču u vazduhu.« Ona mu odgovori: »Ne znam ništa!« On onda opet uze malo od zapaljenog duhana i dade ženi malo od toga. Sad reče žena: »Pitaću ptice u vazduhu, ne znaju li one štogod o njemu.« Ona žvidžnu i odmah dođoše sve ptice i skupiše se oko nje, samo nije došao orao. Iza nekoliko vremena dolete i on. Žena ga upita gde je bio. On joj odgovori da dolazi upravo od vrača u vazduhu. Žena mu zapovedi: »Odnesi odmah ovoga čoveka vraču te mu pomogni da opet dobije svoga sina!«
Orao sedne, otac se popne na nj te ga za jaše; onda orao odleti. Nije trajalo za dugo i već su videli slamom pokrivenu kućicu vračevu. Orao kaže ocu: »Iščupaj mi iz repa tri velika pera, onda idi u staju gde ćeš naći zeca kako leži zakopan u slami; uzmi ga! Pred stajom leži kamen i pod tim kamenom tri ivera; uzmi kamen i ivere! Onda pođi u sobu gde vrač upravo spava te mu iščupaj iz kose tri dlake! Sa stola uzmi napokon tri mrvice hleba te ih daj meni da ih pojedem — onda ćemo pobeći.« Otac tako i učini. Kad je vraču čupao dlaku, prebaci se ovaj na krevetu prvi put na drugu stranu, drugi put stade gunđati, a treći put tako grdno jauknu te je otac mislio, srušiće sc krov; ali vrač se ne probudi. Iza kako je otac dao orlu sve tri mrve đa pojede, metnuo je kamen, ivere, dlake i zeca u rupe orlova repa gde je pre iz njega iščupacf perje, onda je opet uzjahao orla.
Kad bejahu već bog zna kako daleko, sede orao na jednu pećinu te upita oca, ne vidi li štogod. Otac reče: »Vidim jednu veliku sivu mrlju!« — »Onda moramo još da letimo,« odgovori orao. Posle nekog vremena orao opet sede i upita oca, ne vidi li nešto više. On odgovori: »Vrač je za nama u poteri s dva konja!« Orao kaže: »Onda baci one tri dlake!« Kad otac to učini, opaziše silno jato gavranova, kako
obleću vrača. Ovaj morade najpre da ubije sve gavrane pre nego mogaše dalje. To ga je mnogo vremena zadržalo te one dvojice nije više video, pošto je svoj posao svršio. Morade dakle opet da se vrati kući da vidi gde se ona dvojica nalaze. Do-znavši to pođe u poteru; nije, naime, nikako hteo da izgubi Ivicu.
Orao opet sede te upita oca, ne vidi li štogod. Otac odgovori: »Vidim jednu sivu mrljieu!« — »Onda nam valja leteti još malo!«, odvrati orao. Posle nekog vremena orao se opet spusti na jednu pećinu te upita oca, ne vidi li već nešto više. On odgovori: »Vrač juri za nama u poteru sa svoja dva konja!« — »Onda baci ona tri ivera!«, povikne orao. I tamo se stvori jedna velika šuma te vrač morade sebi najpre da prokrči put. Zato se smesta brzo vrati kući po sekiru. Čim je taj posao svršio, nije više video onu dvojicu, pa otrči opet kući da vidi gde se nalaze.
Posle nekog vremena spusti se orao opet na zemlju te upita oca, ne vidi li štogod. — »Vidim sivu mrljieu!«, odvrati otac. »Onda moramo dalje!«, primeti orao. Pošto se posle dugog vremena opet spusti, upita oca, ne vidi li već nešto više. Otac zaviče: »Vidim, vrač juri za nama u poteru sa šest konja!« — »Onda baci kamen!«, zapovedi orao. 1 stvoriše se tako visoka brda te vrač morade sebi da prolomi put. No za to mu je bio potreban alat, pa je pojurio opet kući. Jedva svrši pola posla, kad slomi ruku te morade ponovno kući da je poveže gvozdenim povojima. Onda je radio dalje i kad je prolomio brda, nije video nikoga te morade opet kući da vidi gde su ona dvojica. Orao se opet spusti te upita kao uvek pre. Otac reče: »Još ne vidim vrača!« — »Onda poletimo do svoga cilja!«, reče orao te se spusti skoro za tim na zemlju. Ovde zapovedi ocu: »Natrljaj zeca zemljom s groblja, pa će se pretvoriti u tvog sina!« Čim otac to učini, stiže vrač s osam konja, ali ne može ništa više da učini, jer se zec, natrljan zemljom s groblja, već bio pretvorio u Ivicu.
Škripajući zubima ode vrač. Orao se podiže u vazduh, no za malo vremena pade mrtav na zemlju, jer ga je vrač ubio.
Ivica je kod vrača ipak već nešto naučio i vrač naumi vraču da radi o glavi. Kad zatim bude u lilstri vašar, reče sin ocu: »Povedi me na vašar; ja ću se pretvoriti u konja i time prodaj prvome koga sretneš za stotinu talira, ali za boga nemoj zaboraviti da mi skineš ular, inače pogiboh!« — Otac uze konja te pode na vašar. Već na gradskoj kapiji srete se s jednim trgovcem, koji mu nudaše za konja stotinu talira. Otac bejaše zadovoljan, skine konju ular	te	ga odnese kući, izgovarajući	se
da ne vredi ništa. Kad otac	dode kući sedeo je	Ivica već kod peći.
Kad opet dode vašar, pretvori se Ivica u još lepšega konja te kaže ocu, neka ga odvede na vašar i proda za dve stotine talira. Ali otac se bio malo nakitio vina te je gotovo zaboravio prođatome konju da skine ular. Ipak se još za vremena doseti pre nego ode. Došavši kući našao je Ivicu opet gde sedi kod tople peći. — I treći put	pretvori se Ivica	u konja,	kad bejaše opet	vašar i otac neka ga nudi
na prodaju	za tri stotine talira, samo	za boga neka ne	zaboravi da mu skine ular.
Ali vrač — taj sc, naime, pretvarao u trgovca — pozvao je oca u krčmu tc ga uvelike častio vinom i rakijom; onda je istom kupio konja za tri stotine talira. Otac, omagljen, zaboravi konju da skine ular i tako Ivica malne propade. Vrač, došavši do krčme, gde mu je konj svaki put pobegao, čvrsto ga priveže da se jedva mogao micati, naspe mu zobi te pode u krčmu. Konj nastojaše da se otkine, ali ne mogaše. Tada slučajno neko prolažaše; bejaše rou žao konja te ga odreši. Konj gurnu ular malo natrag te pobeže do obližnje bare gde se pretvori u grgeča.
Kad vrač to opazi, brzo pode bari tc se pretvori u štuku da potraži onu ribu te da je izjede. Ali se grgeč doseti vračevu lukavstvu te se brže bolje pretvori u goluba, koji pobeže u kraljev dvor gde je upravo kraljeva kći gledala kroz prozor. Već je golub opazio vrača gde za njim leti kao jastreb; nije imao drugog zakloništa nego samo dvorac. Sede, dakle, na	prozor te stade pričati	kraljevoj kćeri što je i kako	je.
Kraljeva kći reče: »Pretvori	se u prsten, ja ću	te	onda čuvati i nataknuću te	na
svoj prst!«	Ivica to i učini i	kraljeva	kći natače prsten	na svoj prst. Kad vrač to
opazi te ne	mogaše da dobije	prsten, načini te se kralj teško razbole tc on dođe kao
lekar u dvorac i obeća kralju da će ga izlečiti, ako mu da prsten s prsta devojčine ruke. Kralj nije znao ništa o tome što se dogodilo, pozove svoju kćer tc zatraži od nje prsten. Ali ona kaže: »Ja prsten nikako ne mogu da predam, jer mi je ostao od pokojne majke!« Kralj joj govoraše blage reči, neka ipak pređa prsten, ali ona
se neprestano opiraše, jer ga tobože ne može da skine s prsta. Sada kaže vrač: »Ja ću ga skinuti!«, te joj pristupi bliže. »Neću,« zavika ona, »ja ću ga skinuti sama« — te ga baci u pepeo. Odmah se vrač pretvori u petla i poče čeprkati po pepelu da su kralju varniee samo frcale u oči. Ivica se pak pretvori u lisicu te zgrabi petla za vrat. Tako bi Ivica spasen i kralj opet ozdravi.
Prev. S. R.
Vidoslav Šitum, Sarajevo:
Hajci u album
Svetost se bola veličanstveno širi s lica jedne blede, ispijene i usnule žene, žene koja je mnogo patila, mnogo se borila i bezbroj razočaranja pod-nela u toku života. Ona je u svojim grudima, u svojoj čistoj neokaljanoj duši, u svome iskrenome srcu nosila nešto više od običnog stvora: osećaj istinske, prave i božanske ljubavi, koju danas možemo da nađemo još jedino u žene
—	patnice, žene — Majke i nikoga više. Kod svih drugih, prava i istinska ljubav je zaboravljena, prezrena i napuštena . . .
I ta ista Majka je danas, kao i ona ljubav koju ona nosi u svome srcu, skoro zaboravljena ...
Da, Majko, Tvoje sveto ime danas je okaljano i Tebe muče, omalovažavaju i nabacuju se na Tebe svim i svačim, zaboravljaju Tvoje boli, koje si podnela da nama podariš život, da nas oplemeniš, da u našim mladim grudima probudiš onu ljubav, koju Ti imaš i da nas učiniš ljudima.
Ali budi uverena, Majko naša, Majko sveta i Majko svih ljudi, da tako misle samo niske duše, koje se valjaju u onom istom blatu, kojim se nabacaju na Tebe, kojim bi hteli da pokriju blistavi sjaj Tvoga svetoga i uzvišenoga imena i prave istinske ljubavi, koju Ti nosiš u sebi za nas. Da, Majko, Tvoja veličina ne može se okaljati ni uništiti.
Jakob Špicar, Radovljica:
Tabor sanja
Slika v 7 prizorih.
Osebe :
Stanko, vodnik sokolskega tabora.
Marko, tabornik.
Dušan,
Tomislav, bratje.
Janez,
Kraljica noči.
Taborniki.
Godi se v sokolskem taboru.
Opomba za uprizoritev: Oplenac in lik kralja Aleksandra I. naj se izza kulis
projicira na ozadje, ki prej predstavlja nebo.
1. prizor.
Večer je. Okrog ognja sede taborniki, med njimi vodnik Stanko, ki jim čita iz knjige
Vsi ga pazljivo poslušajo.
Stanko (čita): Po vseh mukah v balkanski in svetovni vojni, po trdem delu na našem ujedinjenju in po mnogih uspelih poizkusih, uveljaviti Jugoslavijo pred svetom, pohitel je kot apostol miru vnovič v široki svet. Odpotoval je k naši zaveznici, Franciji, da bi nadaljeval delo za veljavo naše domovine in za svetovni mir. In kakor da nas je hotela za nehvaležnost in neslogo kaznovati usoda, se je zgodilo, da je moral postati žrtev on, ki se je že tolikokrat žrtvoval. Od zločinske roke ga je zadela smrt. Kakor skrbni oče. ki zapušča sirote in se za nje boji, tako je odšel od nas s slutnjo v mislih, s skrbjo v srcu, kakor to razodevajo njegove zadnje besede: »Čuvajte mi Jugoslavijo!« (Trenutek molka.)
Stanko (govori): Tako, dragi bratci (vstane), s tem smo danes končali premišljevanje o našem blagopokojnem Viteškem kralju Aleksandru I. Ujedinitelju, ki sedaj sanja večni sen v sredini vinogradov na Oplencu. In ker smo ta premišljevanja, ki so nam polnila vse večere, zaključili, s spoštovanjem zakličimo: Slava Viteškemu kralju Aleksandru 1. Ujedinitelju! *
Taborniki (vstanejo): Slava Viteškemu kralju Aleksandru I. Ujedinitelju!
Stanko: No, bratci, kdo ve in želi še kaj povedati k končanim večernim premišljevanjem, posebno k današnjemu?
Marko (dvigne roko): Jaz, brat vodnik!
Stanko: Govori, brat Marko!
Marko: Tam sredi junaške Šumadije, kjer se je rodila svoboda srbskemu narodu izpod turške sužnosti, je postavil kralj Peter I. Osvoboditelj, sveti hram, posvečen sv. Juriju. Tam počiva on sam, tam počiva Črni Jurij — Karadorde in tje so položili pred dvema letoma tudi našega ljubljenega gospodarja, očeta, kralja mučenika, Aleksandra 1., ki je, kakor odrešenik, dal kri in življenje za nas in za Jugoslavijo. Tam sedaj počiva, mi za njim žalujemo. Ali, bratje, duh njegov je še med nami, tih in blag, a močan kot hrast v gori in glasan kakor vihar na silnem morju. Naša sokolska srca so ga sprejela v celoti in ga skrila v globočino svojih sil. V vsakem izmed nas še kralj živi in govori nam, kakor je govoril: Sokoli, edina dolžnost vam je, da z vso silo, z vsem čustvovanjem služite domovini in samo domovini. In mi to vemo in to tudi hočemo! Kajne, bratje, to
Taborniki: Zdravo! hočemo?
Taborniki: Hočemo!
Marko: Zdravo!
Stanko: Pogasite ogenj! (To store.) Ti, brat Marko, si danes dežurni. Veš, kaj ti je jutri dolžnost!
/
Marko: Vem, brat vodnik!
Stanko: Tedaj, dober počitek! Zdravo!
Taborniki: Zdravo! (Vsi gredo v šotore.)
(Nad taborom lunin svit. Med primerno godbo zagrne tabor temna zavesa.)
2. prizor:
Kraljica noči (stopi pred zaveso): Z ljubeznijo do kralja-mučenika v srcu Sokolići so zaspali. Vse misli njihove so tam pri njemu. Zato naj jaz, kraljica Noč, izpolnim čistim dušam tem njih hrepenenje. Naj gledajo oči, kar v srcu jim počiva, naj čujejo ušesa, kar jim vklesano je v spomin. Prihitite sanje! Kliče vas kraljica Noč! (Stopi za zaveso, ki se kmalu nato med godbo razgrne.)
3. p r i z o r.
(Tabor v bajni luči, v daljavi Oplenac.)
Dušan, Tomislav, Janez (pridejo skupaj).
Dušan: Tu smo!
Janez (kaže na Oplenac): Vidiš, tam!
Tomislav: Tam — Oplenac!
Dušan: Sveti hram! (Vsi pokleknejo na desno koleno.) (Tišina.)
Tomislav (vstane): Kakor vstaja kri Odrešenikova iz posvečene vinske trte, tako je trta na Oplencu posvečena, ker sc preliva v njej junaška, mučeniška kri Njegova!
Dušan (je vstal): Posvečena je vsa naša lepa zemlja! (Mogočno.) In, Bož6 daj, da jo očisti in odreši ta največja žrtev!
Janez (je vstal): Posvečena je ta zemlja, svobodna in ujedinjena. A mi, mi nehvalež-neži! Zakaj pozabljamo vse težke žrtve?
Stanko (v slavnostnem sokolskem kroju, stopi med nje): Ker ni požrtvovalnosti in ker ni sloge.
Dušan, Tomislav, Janez (plaho, skoraj sramežljivo): Tako je, brat!
Stanko: Če naroda ni ganila prav nobena žrtev, mimo te ne smel bi iti!
Tomislav: A, kako prepričati to zapeljano ljudstvo?
Stanko: V sokolski veri hodite za menoj in naučim vas požrtvovalnosti in sloge.
(Temna zavesa spet zagrne sliko.)
4. prizor.
Kraljica noči (spet stopi pred zaveso): Tako in slično sanjajo zdaj Sokolići, utrjeni v sokolski veri in pripravljeni, žrtvovati vse za domovino, da njej povrnejo kraljevsko žrtev. (Stopi za zaveso.)
5. prizor.
(Temna zavesa se razstre. Tabor brez Oplenca. Nekaj časa tišina v mesečini.)
Marko (prihiti iz šotora): Kaj je to bilo? Oplenac! In trije bratje! — O, kralj, povej vsem tako v srce, kakor si nam Sokolom, kaj je njihova dolžnost! — Kralj! O, kralj! (Gleda v smer, kjer je bil prej Oplenac.)
Kraljev lik (se prikaže in čuje se glas): Čuvajte mi Jugoslavijo!
Marko (se zgrudi na kolena).
(Temna zavesa ga zagrne.)
6. prizor.
Kraljica noči (spet stopi pred zaveso): Zvezde bodo kmalu ugasnile na nebu in jaz se umaknem pred jutranjo zarjo. Sokolići bodo se zbudili in okrepčani vstali v mladi dan. Zemlja se je odpočila, narod, ti pa premišljuj! (Stopi za zaveso.)
7.	prizor.
(Zavesa se razgrne. Tabor v jutranjem mraku. Kraljevega lika ni več.)
Marko (pride s trobko v roki, nekam zamišljen iz šotora, pogleda okrog sebe, osobito tja, kjer je bil kraljev lik, potem zatrobi in obstoji).
Taborniki (prihite iz šotorov in se postroje v ozadju. Nobeden ne govori. Vse je tiho.)
Stanko (pride iz šotora, za njim dva tabornika, ki nosita siiko kralja Petra II. in tabornik z zastavo — državno trobojnico): Zdravo!
Taborniki: Zdravo!
Stanko: Še par trenutkov, da vzide sonce! (Gleda po njih.) Kaj ste danes tako izredno tihi? Ti tudi, brat Marko!
Marko: Sanjal sem tako čudno in lepo!
Stanko: O čem?
Marko: O Oplencu!
Nekateri: Jaz tudi!
Marko: In o blagopokojnem kralju!
Nekateri: Tudi jaz!
Stanko: In to vas dela tihe in otožne? — Ne, bratje! Blagopokojni gospodar nam je postavil starešino, svojega prvorojenca, mladega kralja Petra II. Prisegli smo mu zvestobo in njegovi smo do mozga in do dna srca.
Taborniki: Njegovi smo!
Stanko: In gorje mu, kdor bi se dotaknil njega ali	pa njegovega	prestola.
Taborniki: Gorje mu! (Sonce vzhaja).
Stanko: Zato otožnost iz srca, na njeno mesto pa	odločnost! —	Glejte,	sonce vstaja
in tako bo vstalo tudi Jugoslaviji, ko zasede	prestol naš starešina,	mladi	kralj
Peter II. Obnovitelj! — Mirno!
(Dvignejo zastavo na jambor. Pod njim stojita tabornika s sliko kralja Petra II.)
(Med petjem državne himne ali Hej Sloveni! — zastor.)
Maši tesniti
Veljko Vrlinić. Bojanci:
Prvi decembar
Stoleći smo dugo čamili u tami Ropstva teškim lancima sapeti,
Pognuti od stida bez sreće i nade
Nad glavom nam zvižd’o dušmanski bič kleti.
Zamrle nam duše, ohladnjela srca Mišice k’o da su snagu izgubile,
Jaram nas je ropstva mučenički stezo Jedina utjeha suze su nam bile.
Nesloga nam teške lance ropstva skova,
Život, snagu našu kroz stoljeća ubi,
Mač skovasmo sami i dušmanu dasmo,
Da pruženim mačem glave nam odrubi.
1	tako sputan, razdvojen i b’jedan,
Pod teretom sudbe naš je narod klec’o.
Dok narode druge grijaše sloboda On ko rob postiden u tami je jec’o.
Po zemljama stranim ostavlj’o je kosti,
Mnogu tudu grudu krvlju natopio.
Drugima je sreću i slobodu čuv’o A da sam ih nije uživati smio.
R’jetko zračak nade razbio je tamu,
IJ tamnici ropstva trunula su t’jela,
Osećajuć’ krivnju za zlu sludbu svoju —
Molba mu se nije k nebu vinut smjela.
Providnost ga ipak svojom rukom taknu Uspavanu dušu iz sna mu probudi,
Malaksalo srce novom snagom krenu Želja za slobodom zagrija mu grudi.
Potekle su r’jeke zamućene krvlju,
Digoše se svuda nova brda kosti Sa t’jelima svojih najboljih sinova Narod jaz k slobodi ponovo premosti.
Nabrekoše žile, mišica se stegnu,
Sa zveketom tupim lanci ropstva paše,
Rasprši se tama kroz krvavu zoru Zablista se kolut sunca slobode naše.
Nakon stoljeća dugih brat ruku bratu stegnu. Kraj nogu im ropstva lanci strgani leže,
Pogled im otkriva želju koju im duše kriju, Da ih otsada lanac bratstva zauvijek veže.
Molitvu zahvale im šapuću suha usta Radosno im srce sve snažnije bije,
Dok visoko gore na nebeskom svodu Sunce slobode punim žarom sije.
Danas svaki Soko moli te, o Bože,
Da nam ovo sunce otsad uvijek sije,
Narod naš nam čuvaj, pravim putem vodi Teška prošlost više vratit se ne smije.
Neka bratska ljubav srca naša hrani Sloga neka otsad sve nas čvrsto veže,
Neka spokoj vlada i nek sreća zrači Svuda dokud gruda našeg roda seže.
Јован Влаховић, Фоча:
ХРИСТОС СЕ РОДИ
У славу Бога, с ноба глас се чује, Херубшш ноју: »Хрнстос се роди.« -Са храма Божјег звона тнхо брује Мир и љубав свугде нок нас води.
У славу Bora: »Христос сс роди.«
11з храма Божјег тамјан свети мири, Побожна молитва вернима годи — Мир и љубав свугде нек re шири.
»Христос ее роди« — у славу Бога, Васионом кружн звезде Божји сјај; Рад crnica људн и иарода свога,
Мир и л>убав, Боже, свакоме подај.
»Мир Божји — Христос сс роди« — »Ваистину роди« — поговори се чују (’a Божјега храма овона одјекују Мир н љубав нека. слози води.
i
Душан М. Стојчевић, учитсљ, Гређини:
ПРВИ ДЕЦЕМБАР
Давна сс жеља тад’. Eto, испунила.
Цео свет вадивила Ej, Југославија.
Први jo лсцсмбир Радост нам донио, Вечно nar здружно И уједпнио —
Много иам јс дотло Братско крви пала,
An!, мртвима — Слава! Ратницп.ма — Чдраво!
Tužni 17 decembar
Ovoga smo dana u veselju bili, zbog rođendana, kog srno slavili.
Dok je u životu Kralj veliki bio, Otac Otadžbine i naš Voda mio.
A1 već treći puta tužan dan se vraća, a bol sve nas ljuta u žalosti jača.
Sagibamo glave misleći na Njega, Sina majke Slave Spasioca svoga.
Neka Mu je slava! Večna uspomena! U srcima biće svih Jugoslovena.
Sokoli će ovog nek se sećat dana jer u srcu večno peći će nas rana!
A1 nas teši miso na Njegovog Sina, koga voli, čuva cela otadžbina!
Ferdo Pavešić, Sarajevo:
Arkada pod maglom
(Prvonovembarska sećanja)
Kandilo titra u refleksu noći	Mermerni krst kroz maglu blista
i stena granitna blista u seni	i miriše cveće pred akropolom,
kao bleda avet sa grobne staze.	a tužne vrbe pognute i setne
Turobnim hodom noge mi gaze	sećanja bude na dane sretne,
i čudne se slutnje roje u meni	kad je On pod trikolorom
dok grobljem idem u tihoj samoći.	išao pred nama veći od Hrista.
Krstare seni nemirnih duhova, lepršaju trake uvenutog venca, pokolenja kleče uz grčeve plača a tuga je njima od Udesa jača. tek arkada velebnog Oplenca ćuti tužno uz stražu bogova .. .
Јован Влаховић. Фоча:
РОЂЕНДАНУ ВИТЕШКОГ КРАЉА
17 децембра 1936 год.
Данас je дан рођења Твога, Витешки Краљу мој;
Дан, којим са болом срца свогп, оллви народ Tnoj.
Далас je дан тужног сећаша, na iiропглогт Твоју. са којом изгубисмо сва надања, ;ia будућност своју.
Данас je дан свсчаности, без весеља евог.
Дан, којим прослављамо, без радосги, час рођеља Твог.
Данас je дан велике туге,
Витешки Краљу мој;
Дан суза, којом Te оплакује, цев народ Твој.
Ст. М. Мутибарић. деспот. Св. Иван:
БОЖИЋНА ПЕСМА
Освануо мили Кожић — бата, права радост гвих богатих ђака, али ието радоет n просјака што h<! »с иравом« куцати на врата већ прозебли — ирљави од блата!...
Оевануо je мили 1>ожић — бата да Пог види гве на овом свету! Огвануо неком ко у цвету! али неком, ко видп н схвата, он je тужан u помало ружан...
Освануо je мнли Г>ожић — бата на се оре пееме ерећних ђака, ал’ и молбс снлиих просијака што се чују још <• авлијекнх врата: »Уделите ради cpehe, бата ...«
Оевануо je мили Вожић — бата на се хи.мне Христу, Богу ноје док на скоро еваком ћошку етоје гладни, жедни, мокрн и од блата проеијаци, жути ко од злата...
Освануо je мили 1>ovkuh — бата да потсети на рођеље Cnaca ir да беднн, скоро воћ без гласа, отварајућ богаташка врата моле тужно: »Удели рад бата ...«
Осваиуо je милн Ножић — бата да i'(: lieicii вегело и смеју a да други, док иахуље веју, траже еебн у крађи заната, обијајућ и поштена врата—
Др. Boj. В. Рашић, Веоград:
Сећајмо ее наших нрошлих дани, Хај, прошлоити, тугом нзаткана, Ал’ u славом славно увенчана Животворнкм духом богодана!
У тебп смо славно војевали,
(’ нобедама дивно царевали, —.
A кад’ cpeha илонула hum беше Цео Г>алкан оде, — нрсотеше!
Koju нрошлост добро пизи, гледа, Taj ce никад иреварити не да II pehu he, да јекне до Hora: Нашу cpehy држи наша елога!
Ivo за прошлост nehe ии да чује, Taj ini Пога не зна, ни верује; K’oju гпзи прошлост ii гробове (’ам je бедник II енремн робове!
Тешко оном’ ко нрошлости hcmii. Tom’ ее јама сваког часа еирема, Куд’ год крене, свуда љему jao: Нема земље да би чв])сто етао!
Ко не држи брата за евог брата Сам нав.чачи јарам око врата.
Taj за евоју будућносг не мари, Душманин he да му пи иодари!
Ко не жели да ге пати, мучн Са прошлоети нек’ ce увек учп:
И наши су етарп прошлост :iua.ui Кад’ еу елавно за род војевали!
He бојмо ее док je е нама слогп, — Где je елога, ту има н Бога!
G братом живн na heni Tehii epehe И не тражи рајевино nehe!
СЕЋАЈМО CE!
Јован Влаховић, Фоча:
КРАЉУ ПЕТРУ ДРУГОМ
Ha дан рођења 6 септембра 1936 год.
Данаг, када цсла земља у свсчаном стоји сјају, Кад са безброј Душа наших одјекује грца noj; Данас, кад у свако.м Храму светом молитве се дају, За дуг, cpehaii u напредан, Краљу, живот Твој.
Данас, када цео народ са љубављу срца свом, Клицањсм уздиже светлу величину Твоју;
Данас, када Твој Краљовскн светли Дом,
Ноказује радост, безграничну, неизмерну евоју.
Данаг, кад со глас восеља свуд далеко чује,
II иролама широм цветних иоља н питомих ссла; Данас, 1сада звуцн звона побожнијех тнхо 6pyje, II с радошћу одјекујс паша Домовина дола.
—	Ми Соколи Твоји — у свом густом јату,
Чије с-паге крепкп мпшичане чвргто стојо; Одважно ступамо к’ Теби — Узвишеном Брату,
II	иружамо моћи, снажне, неизморне овоје.
Честитамо славу: 1’ођен-дану Твомс,
И с радошћу својом клнчсмо у cpehn:
»Да нам дуго живиш, Краљу, n још будеш всћп, Ha iioiioi: ii дику милом роду Своме.«
A. Francevič, Ljubljana:
Legenda o kapusu
»Prekrasna si,« de vraj>, »cvetic kraljica, toda preklet je tvoj neplodni pelod. Glej, bukve dajo žir in hrasti želod, s teboj ne hrani tekec se ne tiča!«
V	zadregi rajska vztrepeta cvetica. Tako jo zbodlo vragovo je želo, da vsa poparjena poveša čelo in vidoma bledi v škrlatna lica.
In ko Gospoda mimo pot pripelje: »Oh, stori me koristno!« dahne roža, »da v raju tu bom po pravici stala.«
S pogledom milim Oče jo poboža.
In ker lepote ni ceniti znala, na njivi zdaj stoji — preprosto zelje.
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Tugovanje
Sjećam Te se, seko, vjeruj odavna, Dok bi'lii smo jo« naivni i mali,
Životna staza dok bješe nam ravna I dok su nam svuda ljiljani cvali.
Radost cancvaše oko nas svuda,
Sve bijaše tako veselo i lijepo, _
Mi vjerovasmo još u svetačka čuda I u ljude i u sreću vjerovasmo slijepo.
A što smo dalje zalazili, seko,
U daljinu sivu što život se zove U duše naše uliio je neko Uzdisaje bolne i spoznaje nove.
Život je postao dužnost nam teška Kojoj se moraš odazvati silom,
Srce se rijetko sada već smješka 1 tuiguje tiho za prošlošću milom
Dužnosti i prava
Brate, pošteno živi, s ljubavlju radi, a životnome cilju odvažno kreći, i s predorom, ali nesebično radi, bez obzira da li ćeš pohvalu steći.
Što će ti hvala, što li bučno priznanje, plemenitoj duši to stvari su tuđe, njoj su bitni: čisto srce i saznanje ... savest, ljubav, vernost, njeno je oruđe.
Ljudski bes se koči, grči i previja, u delima niskim svoju sreću traži, — jer dok u srcu leži otrovna zmija, istinu, pravednost i bratstvo se gazi.
Zato, brate, prezri niske, mračne duše, pa leti k svetloj i sunčanoj visini, dok se zveri međusobno glođu, guše, na dobrom delu čestite ujedini.
To je tvoja dužnost, u tom naša snaga, u tom leži sreća, u tom naša slava; tim će podlih duša nestati bez traga, jednake će biti dužnosti i prava.
Ferdo Pavešić, Sarajevo:
Epikurov san
Povrh bledog lica starca Epikura nadvila se noćas orlušina sura, kao kletva što ju sasu Vaseljena i kao jecaj strašni bolnih pokolenja.
»Edimus, bibimus, post mortem nulla voluptas!« — krici se ore i magle su besnih orgija prekrile rumeno lice lepe zore; orgijaju sad besne hetere i mudraci se gube u vihoru smeha, a generacije nove lutaju od bola do bola, od greha do greha.
Senzualnih sad nasta terevenki urlik i gadnih poroka ples,
Pravda i Istina na križu vise i ranjava ih manijački bes izgubljenih duša. O, stari filozofe, Epikure, očajni jadni, zašto, zašto si život zarazio i stvorio u njemu pakao gadni?
АГ odgovora nema i ćute grobovi i bolovi sveta postaju sve veći; a bedni ljudi, demonski robovi, okrenuše leđa vlastitoj sredi.
Rasplakao se sedi starkelja Tolstoj i suze mu kaplju na grudi, jeca 011 nad odrom Istine i Pravde i smeju se novoveki ljudi; Šopenhaucr sa osmehom cinika besnog, otrovnim je svojim kopljem probio srce razapetih Vrlina i lepe duše sada umiru snopljem.
Sa visina još se čuje krik uvređenog Jehove, poniženog Oca, i vidi se u magli čovekov lik i do njega mitraljez u besu svom što luđački besni, ropće i kljoca i seje smrt jadnome Svetu tom.
Da: »Edimus, bibimus, post mortem nulla voluntas!« — krici se ore i negde u tamnome uglu ove napaćene Samsarc nestaje lice zore.
Tek poslednji Adam, samrtničkim plačem jeca. 1 grudi si probija otrovanim mačem.
JoSo Matešić, Generalski Stol:
Mi smo jedno!
Mi smo jedno, Nismo troji, Nismo tuđi. Već smo svoji.
Slavni narod, Slavna mati: Srb. Slovenci I Hrvati.
Do tri brata Kolo vode.
Puna sreče Sred slobode.
Mi smo jedno, Vek do veka Sudbina nas Ista čeka.
Jedinstvo nam Čuva irodu Našu slogu I slobodu!
Mi smo jedno — Nismo troji, Proklet bio Ko nas dvoji! (Josip Poslek, župnik.)
Jedan narod,
Jedno ime,
Soko se i Diči s njime.
Mi smo jedni Dušom, telom,
Jedni voljom.
Jedni delom.
Milica Markovič, Beograd:
Vreme
(Motiv)
Tišina ... sat šapuće tika — tako, Neumorno, odmereno i polako. Stojim, slušam dugo tako 1 osećam setu tužnog tika — tako.
Vidim svu prolaznost nepovratnu
I	večitu tugu beskonačnu,
Strašnu veličinu kobnog tika — tako
I	sekunde sveta što umiru tako.
Miška se moži
(Amharski
— 1 lčerko poročiti treba, našo mlado Runčico.
Pa naj vzame Sonce z neba našo ljubo punčico!
Vsak oblak ga skrije lahko, to ne bo dostojen zet.
— Torej dajmo jo oblaku, ni li pameten ta svet?
Ne, vsak veter ga prežene, ni primeren ta možic.
— Veter bo pa vreden žene, staršem prigovarja stric.
— Hrib izlahka ga ovira, ni za nas prikladen svak.
— S tem storjena je izbira: ženin bodi lirib junak.
otiv)
— Izpodkopljejo ga miši, ni zadosti tak gospod,
se prerekajo po hiši oče, mati pa ves rod.
Naša mala je izredna, snežno bela do vratu, vsaka zveza nje ni vredna, kak oddamo jo možu?
— Če od vseh se bolje nosi naša draga hčerkica,
naj si v zakon jo izprosi naše pasme zverčica.
Končno si mladenka naša vzame mišca Kunčiča.
Kdor ne veruje, naj vpraša pesnika si Kunčiča.
Sreća n Božić!
Zvona zvone, snežak pada, raduju se srca mlada.
Božić stiže, dan veselja, praznik mira, toplih želja.
Svud je radost, pesma neka, jer veselje svakog čeka.
Iste želje svud se ore:
Srećan Božič! — ljudi zbore.
Decu, ljude, starce, žene, zanele su uspomene.
Pa u sobi toploj sede, i veselo u sneg glede.
Nek je.srećan Božič svima, jugoslavskim Sokolima!
Милан J. Флањак, коњички нарсдник, Загрео:
НИКОЛИ ТЕСЛИ
(() о<*о мдссстогодншијИ цп рођења)
У голомс кршу, иодно Велеоита Лавно, нрнје оеамдесет лета,
V	иобожном дому јсдног сшмптгнииа ■1одно мушко чедо углсдало гвста.
To оешг рано и кад еунце јарно. Просу своје ;|раке no голој врлети, •Једна млатна :ipaua новорођенчету,
Kao ирви ноадрав на кољевку елсти.
Чедо, које јоште ни мајчиних груди Њожнни Уеташцима иодирнуло нијо, Сунчану ту зраку ручнцама граби,
К' ссои je привлачи п нежно ,ју није.
Кршно се детенце ожарило сунцем, Претнорило у друго сунашцо тг сгвара Ha новоме нгЛу све нове пидике Непоанатог сјаја, брзине u жарп.
To личко чодо, Гшсер највећег :шан.а Полаже смјерно на олтар иросвети
11	то fiea иаграде м чежње на славом Cimi голијсх прда, Kpina и врлети.
Снагом свога недоетнжног ума Открива вео са нриродних тајна,
Радом својпм свет ладужујв цвлн,
Дела 11>егона гу вечита n сјајна.
Hajuche благо стваралачког Ума Другнма дајс, :ia cofic аадржава,
Само с-унчани трачак, од павивтн људске, Игшурсну душу да му загрева.
Душа аемљака иам драгог чува арачак raj ко олаго роднога му краја,
II	осталс бедне што noceha. аемљаке,
Што су ii у седи иуни occhaja.
JI u ко голи кршу, у историји светској Где ее име Тесла <■«. алатинм словима miiiii-, И твоје hr пмо украј п.ега сјати... Завичају му рођеии, куда hciu впше
Misli
Ljubi svoju domovinu i njoj vazda vjerno služi,
Pod zastavom sloge svete brata s bratom združi.
Što mržnja i laž tvori, to teški teret biva;
Što ljubav i istina stvori, to vječno se uživa.
Nesrečnih bijednika kad zaore se vapaja tužni giasi,
Poteci njima bratski u susret — bijede i suza ih spasi.
Ako možeš daj ono čovjeku za čim njegovo srce žudi,
Nek postane više jedan srečnik, ta budimo ljudi.
Junački za svoj narod radi, stvaraj i života svaki čas cijeni, Pokoljenja zahvalna učiniće te besmrtnim i klanjaće se tvojoj sjeni.
Vesela radost često ima svoj1 tužan kraj I crna žalost negda u sebi krije sreće sjaj.
Kad zlobna duša na dnu srca svoju podlost gradi,
Tad iz njega niču samo crna zla i mnogi drugi jadi.
Života kada dođu teški i bolni dani tebi,
Diži gordo glavu gore i ne daj očajavati sebi.
Kad farizej smijući se govori, onda on tek laž stere,
Budite oprezni, maska to je, i nemajte u njemu vjere.
Nemoj nikad mrzit čovjeka i nek se on tebe ne plaši,
Iskreno pristupimo jedan drugome i recimo: brate, mi smo naši.
Robert:
O,
O, Kapalo crni,
Crn do veka bio,
Ti si Istru našu U crno zavio.
Iz tebe je crna Tuga Istru svila,
Nad tobom je njena Zaplakala vila.
U tebi se prvi Ropski lanac skovo,
Da okuje jedno Pokolenje novo.
Rapalo!
U tebi je prva Suza prolivena I zlatna sloboda Ugasnula njena.
Lelek, vapaj, uzdah I vrisak očajni,
Zoru prekri njenu,
Zoru i dan sjajni.
O, Rapalo! Istru U crno si svio,
Proklet, proklet, proklet Proklet... večno bio.
Želje
Želio bih da između braće zavlada sloga, da među njima nestane mržnje i inata, — ideal da bude isti — kao vera u Boga, pa jedan u drugome da vide samo brata.
Hteo bih da se bratstvo zasvedočava na delu, ljubav, sloga, da bude plamsanje naše duše, — Jugoslovenstvo — plamen u srcu, — ne na odelu, pa nestaće onih, koji bi hteli da ruše.
Želio bih, da nas spoznaja dovede na staze, kojima se kroči stalnom napretku i sreći, — da se tragovi nepoverenja, sumnje, pogaze ... pa bićemo sve ugledniji, čvršći i veći.
Hteo bih, da već jednom otvorimo srce, oči, da predvidimo i osetimo sutrašnji dan, jer pohlepna se aždaja sprema da nas zaskoči, sa zapada i juga kao besan uragan.
Čeznem za krajem mojih proletnjih i srećnih dana, za krajem —- gde vlada surova sila i tama ... tamo se gubi naša krv iz otvorenih rana, tamo —• s ljubavlju i verom — pohrlite s nama!
A. Francevič, Ljubljana:
Mačka in škorci
V	grmovju za hišami mačka zgrabila je škorca.
Ker nje naraščaj še ni videl takega vzorca, jim sklene pokazati tega zamorca.
Že ptiček nesrečni zaslutil je klanje.
Obupan zakliče, zažene vreščanje, a mačka gre mirno svoj pot in ne zmeni sc zanje.
Tedaj pa — odkod so sc vzeli? — vršelo se škorcev razjarjeno vrže na mačko kot toliko norcev, še nikdar nikoli tak žilavih borcev!
Nemilo se v glavo zaganjajo s kljuni:
»Junaško jo ravsni, (pošteno jo suni.
poprej ko požrešnica rod nam krvavo oskruni!«
Ko dvajseti vitez osorno v lobanjo jo dregne, ostavi svoj plen mesojedka in mm o pobegne, tako da se niti ozreti ne utegne.
Osuplost je h tlom priklenila mladiča,
a v nekaj minutah bojazen ga vzbiča,
ves blažen odprhne za svojci do bližnjega griča.
Ст М. Мутибарић, Араповац:
ПЕСМА СОКОЛИЋА
Ми смо мали Соколићи
—	деца само телом мала — али зато јасно свесни свог соколског идеала!
Ми свн знамо да Соколство нешто лепше, боље, даће, јер je снага у рукама само праве, сложне браће!
Ми сви знамо да будућност јуначкога нашег рода, кроз Соколство мора проћи a ко жели бољег плода...
Зато сви ми у Соколство са љубављу сад хрлимо, да се тамо, као мали, већ почнемо да грлимо!
Ferdo Pavešić, Sarajevo:
Uteha
Jutros u bašti svoju Macu malu	Jecala je Maca ojađeno, setno,
zatekoh u bolu kako tužno plače;	i ronila bolne materinske suze;
a do nje je ležalo u kišnome kalu	za nju neće doći više doba sretno,
njeno malo preminulo mače.	jer joj sreću, nadu, sada Usud uze.
No, ne plači, Maco, nije, valjda, tako prepunjena srećom ta naša Planeta; ja bih mnogo manje jecao i plak’o kad bih bio mače, no što samo poeta.
Prešeren Dolfe, Novasela:
Matiji Gubcu
(Slavnemu, narodnemu heroju.)
Pred Teboj se klanjamo,
Ti sel, klicar in borec svobode,
ki prekrižati hotel si nakane oblastne gospode.
Klevet in grožnja se nisi strašil, za prava življenja žrtvovat se nisi plašil.
Pogumno si zbiral krog sebe junake, preproste in strumne in verne seljake, jih s svojo besedo k uporu bodril, jim v srca poguma in srčnosti vlil.
Preprosto jim kazal si pot do svobode, krivice tolmačil, ki jih nalagal je bič ohole gospode.
Zle misli nikoli ni bilo v Tvojem stremljenju, le konec si hotel doseči trpljenju.
Nade, ki vzklile so v viteških srcih, slana pobrala, kal zamorila je v prsih.
Kmetska je vojska pred zarjo svobode klonila tilnik, pred hlapci objestne gospode.
Metež krvavi, prestregel je kmečke nadeje, konec je bilo svobode, konec ideje.
Samozavestno si gledal smrti nasproti, ko so sovražne Ti tolpe prestrigle peroti.
Pogumno, brez solz, prenašal skeleče si rane, še pred zatonom življenja, si meril krvave poljane,
Matija Gubec — podjetni junak poštenjak, po rodu preprost, a odkrit siromak, naj slava iz veka v veke doni, naj Tebi v čast ta spev se glasi.
Zimska
Kadar kraljica zima prihaja, bele preproge povsod zableste, burja, vesela plesalka zaraja, da nas zazebe globoko v srce.
Kadar kraljica zima prihaja, sonce ugasne, mračen je dan, ptice, ki nekdaj so pele sred gaja, zdavnaj zletele na južno so stran.
Kadar kraljica zima prihaja, smuči in sanke po cesti hite, kaj mar otrokom, če burja nagaja, vriskajo, srečni čez brda zdrve.
Glasno pozdravljajo zimo, ki bela, gleda začudena, kaj se godi, saj jo je zdrava mladina vesela, in razigrana jo hvali, slavi.
Starka pa kima in leze čez griče, vse je že belo, a nji ni dovolj, ko se počasi dalje pomiče preko doline, višine in polj.
A. Francevič, Ljubljana:
Tiger in krastača
Anamski motiv
Krastača v gozdu ždi pred svojo luknjo. Kar tiger se pojavi s pestro suknjo.
Da silež je še slednjič ne požere, črnuha rezko se nad njim zadere:
»He, kdo si? Če ti je življenja mar, preblizu sem hoditi mi nikar!
Kaj veličina mojega slovesa ni dohitela tvojega ušesa?«
»Nesramnost! Komaj mi do gležnjev segaš in mene tikati predrzno tvegaš.
Sirota hruli me, ker dobro skače?
A vedi: Ong-kop zna to dosti jače.
Pa skakajva za stavo, kdo je bolji!« Krastača, zvita stvar, je koj pri volji.
Ob jarku tiger pokremplja potezo,
»Jaz stopim bolj nazaj,« se ona baha,
»a prehitim te, bodi le brez straha«.
On z repom nekajkrat po tleh pomaha in preko se požene s srepo jezo.
Na drugem bregu se nadut obrne, da vidi skok tekmice svoje črne.
A ta sc mu poprej za rep prijela in v loku daleč, daleč je zletela.
Tako sedaj oglasi se za njim:
»Juhej, na mehkem mahu tu čepim!« Osramočen marogcc ji priznava:
»Obilo zmorem jaz, to pač je res, a ti si spretna kakor živi bes.
Neznatna žaba — pa velika slava!«
Da brž ko brž zadrege sc znebi, potuhnjeno v daljavo se zgubi, poslej ogiba se le-te strani.
Др. Boj. В. Рашић, Београд:
С ДЕЦОМ
Ох, сећам се, — сећам радо:
Кад сам оно мален био И к’о јагње кротко, младо,
Своме деди одлазио.
Ha главн ми капа војна Од хартије, — ал’ не мари!
0	рамену пушка бојна,
0	бедрима и мач стари!
Са мном иду два војника:
Један трубач само труби,
A други je опет дика:
Добошар je, — не дангубн.
A мој мили добри деда Beh на прагу давно стоји:
Жудно чека и изгледа Кад ћу стићи ja н моји.
Још за нама раете чета: Добровољци све од реда,
Све од духа н полета, —
Нек’ се чује, приповеда.
Ох, та биће чуда нека!
Кад би деда само знао,
Он који je целог века За дом ii род војевао!
Кад дођосмо ближе њему:
»Стој!« узвикнем: »Поздрав деди!« A деда се смеши свему И започе да бгседи:
»Здраво да сте, Соколови, Очи моје и свег рода!
Бог нека нас благослови,
С вама била част, слобода!
И ja сам и сви моји Док oio тако билн мали: Вежбали се како који И доцније бојевали
Подигосмо Домовину,
Својом врвљу сваки плати! Кад се гром’и опет biihv, — Ви ћете je одржати!
Све што знамо и имамо До.мовина то нам дала, — За то u ми све да дамо И с нама се одржала!
За то: Здраво! моји мили Малишани, моје дике,
Бог нека вас све закрили K’o Соколе u војнике!«
И тада би деда с нама Започео игре лаке,
И уз гусле са песмама Усносио све јунавд!
Дивно ли je тада било Олушати га миле вол>е, —
И сада ми дobc мило Нити знадем штогод боље.
И сада ге сећам радо — И све ми je тако мило, — Ох, када би доба младо Увек с нама cpehno било!
Joso Matešić, Generalski Stol:
Mi smo
Mi smo braća jednoga imena,
Bez razlike vere i plemena!
Mi smo braća, deca jednog roda Sveta nam je sloga i sloboda!
Mi smo braća bi Jedno jesmo, j
braća
Mi smo braća od veka i sada.
Mi smo snaga večita i mlada!
Mi smo braća po srcu i krvi Naša sloga đavla će da smrvi!
i i bićemo, ni ostajemo!
Prvi sneg
Sa jesenjim vetrom Eto prvog snega, Pahuljice bele Leću oko brega.
I u polja ravna Prostiraju bele Pokrove za njive I za kuće cele.
Vesele se deca Uvek snegu prvom. Sanjkaju se rado I dolom i bregom.
Ali svaki čovek Baš ne voli snega, 2iveo bi lako I zimi bez njega.
Jer sirota ima I golih i bosih, Pitaju se one Šta nam zima nosi?
I dok jedni žele Snega za veselje, Drugome je mrzak Zbog bijede velje.
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Besmrtnom pjesniku
(Uz 29 oktobar 1908)
Na 29 oktobra 1908 umro je u Sarajevu pjesnik Silvije Strahimir Kranjčevič, koji se rodio 27 februara 1865 god. u Senju. Kranjčevič je u Sarajevu bio nastavnik i urednik književnoga časopisa »Nade«.
U Tvom grobu ti ćeš sniti Sanak vječni bez prestanka, A Tvoj humak znak će biti Svjetske bijede i nestanka.
K’o meteor Ti ćeš sjati Divnim bleskom svoga lika Nad Planetom tom što pati Usred mračnih upitnika.
Pokoljenja za Tebe će Besmrtnosti v’jenac splesti 1 u znaku vječne sreće S Tobom će se tamo sresti.
Јован Влаховић, Фоча:
СИВ СОКОЛЕ, САМО НАПРЕД!
Нанред увок, само напред, Сив Соколе, братс мој; Напред увек на бранику Домовине своје стој!
Нанред увск, само наиред, шири свугде полет свој; Напред иди мој Соколс, Брани нам народ свој!
Напред увек, само напред, Moj Соколе, снагом свом; Уздлжи се изнад свега,
Ко небеске мун.о гром.
Напред увек, само напред, испод пеба лсти тог; будним okom, liaau, чувај светлн олтар дома свог.
Напред увек, само напред, У нолету снажном том; Буди увок будни стражар, Уавишеном Дому свом ...
Poljana
Vsa je zasanjana bela poljana, kje je življenje, kje sončni je žar, bliski, grmenje in divji vihar? Mrtva je, tiha, daljava prostrana.
Črni razori so beli grobovi, kmetov pozabljeni upi v njih spe, vrane kričijo ... V molčeče polje tulijo, piskajo mrzli vetrovi.
Rad bi razgrebel samotne te njive, klena zrna bi vanje vsejal, s toplim dihom v prst se vsesal, da razodela poganjke bi žive.
V	srce presadil bi mlado brstičje, saj ga vsakdanjosti muči trpkost, pilo življenja bi novo skrivnost, zdaj kakor trudni, okrnjeni ptič je.
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Bol
Zaista, kako je opojna i slatka Ta vještica tužna što bol se zove; Kako u meni novu dušu satka 1 kako mi pruža vidike nove!
1 davno bih, davno, ja ostao bez duše, Sam bih na sebe digao ruku;
Jer svi se moji ideali ruše,
A srcem mi sjenke tuge se vuku.
No, Bol me diže visoko, visoko Iznad ovog svijeta i gluposti ljudi; I bistro mi postaje suzno oko,
A od sjete tihe kidaju se grudi.
Душан M. Стојчевић, учитељ, Гређани:
ЧЕКАЊЕ
Касна јесен всћ je нрошла Пожутело je све у трави, a зима je скоро дошла — први снег he то да јави.
Радују се деца томе, што he скоро бити снега и саоне ираве hobi;, да клизају преко љега.
Кад забеле pauna поља и врхунци нашнх брда. За клизање дође воља, са брежуљка у та поља.
Зато деца сад чекају први снежак да се јави. Саљкаће се, — добро знају, a и снешко да се прави.
Pero Matešić, Generalski Stol:
Naša zastava
Zastava se naša Poput sunca blista; Oduvek je ona I časna i čista.
Divne njene boje: Plave -— bel — orvene, Povezale braću:
Sve Jugoslovene.
Jedan narod, jedna Nam je i država,
Jezik i krv jedni,
Jedna i zastava.
Ona nam je simbol Slobode ii sreće,
Soko joj se nikad Izneverit neće.
Milioni pod njom Bore se i ginu,
Sve za Kralja svoga,
I za otadžbinu.
Dužnost nam je sveta Pod zastavom ovom, Raditi za narod Snagom Sokolovom!
A. Francevič, Ljubljana:
Pisar in kača
Pod južnim soncem krasen dan je gorel. Na skali goli plankoval je orel, pisar mu pravijo nekod ljudje. Tedaj velika kača ga zapazi, potihoma k dremaču se priplazi.
Pisar, pozor! sicer ti bo gorje.
Zaman. Ponosni ptič je že ujet, že v živo zanko mu je vrat pripet.
Čedalje bolj ovija ga v obroče pa k sebi stiska bolj in bolj ga vroče. Pisar pa kar tako se neče dati, zapiči kači kremplje v trup in para kar moči mu da brezup.
Ho, kak dvoboj, to pravi se rvati!
Po steni naj se črna kri cedi, sovrag sovraga več ne izpusti.
Poglej, obema vidno moč pojema, a njima ni mogoče iz objema, zgubila kača kri, pisar je strt. Tako ju najde bela žena Smrt. Tako zasači mrharjev ju trop in vpije glasno pod nebeški strop: Kjerkoli pričkata se dva, kra kra, dobička tretji tam ima, kra kra.
Kegljači
Krogle glasno zabrne, k cilju drzno polete, včasih mimo pohitijo, vitki keglji vsi stojijo in se krogel ne bojijo, smrti čakajo molče.
Krogle glasno zabrne in podirajo junake, ki leseni tam stoje, padajo na tla molče, zmagovalci se smeje, nove krogle spet zlete.
Prav tako v življenje naše naše misli koprne, naše želje pohite, upamo na smotre svoje, a življenje gre po svoje: mnogi smotre izgreše, saj smo pač samo ljudje!
Ct. M. Мутибарић. Араповац:
НАПРЕД!
Напред смело, Соколићн малн, да будете лепн пример свуда! Напред само храбро н јуначки не жалећи ни снаге ни труда!
•Јер они су далеко од свести шта то значи братство, љубав, слога! Ta ohii су далеко од људи исто тако као и од Бога...
Нека коло силних Соколнћа ко планинска река кад набуја, рушн, кида све штогод не ваља, всчно, трајно ко оркан — олуја ...
Напрод емело да шнритс слогу, на u друге соколске врлине, водсћ iipir том браћу заведену — залуталу у мрачне дубнне ...
Завсле их модерне идеје са фразама тако лепим, звучним, то лутају — док се неко смеје: како трче за тим недокучним ...
Отнпшмо 'нх! Задржимо с.мело! Дужност нам je братску руку дати . A код 11>их јс luiim добра воља na hr одбит’ ил’ ће задржати...
Напред оамо, СоколиКи мали, да будете братски нрн.чер свуда! Напред, браћо, само храбро, смело, no жалите ни снаге nit труда!
Gustav Strniša, Mokronog:
Nekomu
Kajne, gospod, kako	je čudno to,	Nerazumljivo je med nami to,
da človek sebe gleda	le v višavi,	kdor je nevedoma med nepriznance
in da navadno daleč	spo žrjavi,	slučajno padel, naj prepleza klance
ki radi drzno se dero v neboV	vseh umetnij, priznan nikdar ne bo!
Kajne, gospod, kako ie smešno to, da človek vse le skoz očala svoja gleda, se svoje lastne zmote ne zaveda, in še celo prepira se za njo?
Бела једра раширила ко анђео своја крила, na низ море клизи, лети ко no етру што дух свети.
A рибари поцрнели, на кров њен су мирно сели, na ca песмом rone сету и тешкоће све на свету.
БАРКА
По пучини плаветнила плови барка — морска вила, галасн се аа њо.м љишу трагове joj клоне, бришу.
Тако ona док je траје u док се с неба сунце cjajn: Пучином се мора креће рибарима тражећ’ cpehc ...
Pero Matešić, Generalski Stol:
Na kraju 1936
Dan za danom poput brze vode.
Pa i ova godina nam ode.
I	s njom mnogo tuge i veselja, Mnogo pustih, izgubljenih želja ...
Pre nego što u nepovrat krene, Prevrnimo sve časove njene. Pitajmo se, kakvi jesu bili,
Šta smo kroz nju dobrog uradili?
Jer se vreme nikada ne vraća,
Nit sa novcem ovog sveta plaća! Šta je prošlo, to se ne ispravlja, Istorija to ne zaboravlja!
Zato treba obećati sada,
Dok ne stigne godina nam mlada: Radićemo kao Sokolovi Bolji biće sada nam plodovi!
Rodovi макр мамШја
Slavo Svoboda, Tivat:
Mir i njegov čuvar
U toku novembra slavila su se dva velika datuma u povesti čovečanstva. Dan mira te dan na spomen osnivanja Društva naroda. Ova dva datuma stoje u tesnoj vezi medu sobom. Odvajkada ljudi i narodi su težili da stvore zajednicu naroda, koja bi imala da čuva mir i da mirno rešava međunarodna pitanja. To se pokušavalo kroz stari, srednji i novi vek, a tek nedavno je uspelo da se takva nešto ostvari.
Teško je predočiti posledice rata: dok vojnici na fronti pogibaju, dotle nevina deca i žene umiru bez hranitelja od gladi i raznih bolesti. Kultura postignuta trudom čitave nacije decenijama i stolećima nestaje u toku samog jednog rata.
Nesumljivo najstrašniji rat svih vremena bio je ovaj poslednji svetski rat. Koliko je on stajao čovečanstvo može se tek delomično predočiti ovim podatcima. On je stajao čovečanstvo 10 miliona mrtvih, a dvadeset miliona ranjenih i invalida. Nemački statističari proračunali su koliko je stajao taj svetski rat i	našli su,	da bi tome	po	prilici	odgovarala	svota	od
700„000.000,000.000 zlatnih	maraka. To	je	nepojmljiva	suma,	a	američki	sta-
tističar Berger našao je, da bi to odgovaralo i njegovom pronalasku, da je taj rat stajao 300„000.000,000.000 dolara (u našim dinarima to bi iznosilo 22.400,,000.000,000.000 [22 triliona i 400 hiljada miliona dinara]). Kada bi se sve zlato sakupilo na jednom mestu to bi tek bilo 10 do 11% od sume utrošene u svetskom ratu. Od novaca, koji je utrošen na vođenje svetskog rata sada bi mogao imati svaki stanovnik Rusije, Nemačke, Francuske, Holandije, Engleske, Jugoslavije te Sjedinjenih Država s Kanadom svoju kuću s pripadajućim zemljištem za obrađivanje. I pored toga ostalo bi još toliko novca da se u svim prestolnicama ovih država podignu univerziteti, a u ostalim većim gradovima biblioteke i čitaonice.
To još ne bi	ništa bilo,	ali kada se
pomisli da su	svi ratovi	bacili čove-
čanstvo za 3 hiljade godina unatrag, to je najveće zlo, koje nam je doneo rat.
Prema ovome se još bolje vidi značaj Društva naroda. Duša toga društva bio je francuski političar, ministar Ari-stid Brian. Zahvaljujući tomu društvu danas su sprečena mnoga krvoprolića.
Društvo naroda čuva mir, a mi ćemo čuvati mir, jer hoćemo mir. On nam je jamstvo za slobodu i napredak.
Sve ćemo raditi da ga očuvamo. Svoje čuvati a tuđe poštovati, to je bila i ostala stara lozinka Slavena.
Cink Vladislav, Javornik-
Moje taborenje v Berlinu
Življenje v našem lovoru (taboru) je bilo zelo pestro. Za vsak dan posebej smo dobili od poveljnika logora logorski program. V splošnem pa smo živeli po tem redu:
Ob 7. uri je bilo vstajenje. Budnico so svirali švicarski trobači. Pospravili smo postelje in šli v zbor za jutranjo telovadbo. Četrt ure smo imeli telovadbo, ostalo pa do osme ure za umivanje in čiščenje obleke. Ob 8. uri je bilo dviganje zastave. Zastavo (olimpijsko) smo vsak večer ob 8. uri spuščali. Pri tem sta po dve narodnosti peli svoje himne. Mi smo prišli dvakrat na vrsto. Peli smo skupno z Italijani. Po dviganju zastave je bil zajtrk. Po zajtrku smo šli na stadion, ali kakor je bilo pač določeno na programu. Kosilo je bilo ob eni uri. Po kosilu je bilo poslednje dneve vsak dan prosto, .laz sem največkrat ostal v logoru, ali pa sem šel v mesto kaj kupit. Večerja ni imela določene ure. Po večerji je bilo spuščanje zastave.
V prostem času sem se v logoru bavil največ z lahko atletiko in gimnastiko. Igral sem tudi odbojko in nogomet. Ker se pa nisem udeležil lahkoatletskih tekem, ki smo jih priredili v logoru, sem se na prostorih berlinske visoke šole za telesno vzgojo vadil na telovadnem orodju. V času vadbe smo to delali vsi Sokoli, kar nas je bilo v jugoslovanski skupini. Kadar nisem bil truden, sem po večerji šel v sosednje šotore. Največkrat sem bil pri Čehih, s katerimi smo se tudi najbolje razumeli. Z njimi sem na zaključku logorovanja menjal svojo kapo za njihovo.
Že takoj prvi dan prihoda v Berlin smo šli zvečer na Stadion gledat skušnje za otvoritev olimpijskih iger. Vse točke so bile dovršeno izvedene. Videlo se je, da je nemška mladina res disciplinirana. Videla se je tudi njih točnost. Vsaka prireditev se je na minuto točno začela. Lahkoatletske in plavalne tekme sem vse videl. Posebno so me zanimali črnci U. S. A.: Owens, Johnson in drugi. Nisem se mogel načuditi njihovi gibčnosti in sili. Najbolj pa so me seveda zanimale telovadne tekme, posebno še naši Sokoli. Toda žal. te tekme smo šli gledat samo enkrat. Naše Sokole sem videl ravno pri preskokih čez konja. Res odlično so skakali. Videl sem tudi druge narode in mnogo vaj na orodjih sem si zapomnil.
Poleg teh prireditev sem si ogledal tudi mesto samo, kolikor sem si ga spričo njegove ogromne velikosti mogel ogledati. Videl sem krasne stavbe in spomenike, kar mi bo ostalo v trajnem spominu.
V splošnem pa je cela olimpijada napravila name vtis res odlično organizirane prireditve. Iz vsega, kar sem videl in doživel, sem se mnogo dobrega naučil. To bom skušal s pridom uporabiti za napredek našega društva.
Zdravo!
Јосић Софија, Повн (’ад:
ЗАШТО ЖИВОТ
Зашто je живот пуи јада?, Зашто човск у животу страда?, Зашто све те fiopCoV,
Зашто свсг тог јада?,
Зашто све то човск«
111: може да свлади'1 —
Зар мора да влада бсда?
Зар fioraT енротам хлеба да нс да? Ио! To лепо ипЈс.
Човск мора охолост да скрије. Вогаташ мора енротог љубнти.
A сиромах ne сме наду губити.
Лазар Симеуновић, Београд:
ПРИЈАТЕЉИЦЕ
Са запада једна птица, летела je овнх дана, a свој циљ je на истоку -топло срцем миловала.
Да му дође, да ra види, дуги пут je снажних крила, у радости ii у срећи — здраво, чило прелетила.
A кад циљу томе стиже, ту осети радост праву, евуд je прати љубав топла ко у своме завичају.
г
Ca циља се птица враћа, на растанку очи крије, журн своме завичају — тужна <'[ша, еузе лпје.
Ha истоку друга птица, ирвој рече када иође: вратиће joj ту посету — када прво лето дође.
Правдољуб Петровачни, Орловат-Кругаедол:
КАРАНФИЛ
Још јуче сам био с вама у onoj пстој двораии, где смо пуних седам година радили, док данас, ево, далеко од вас, миле моје сестре и драга соколека. Opaho, мислмм na ваг л na гве one, који од мене створише искрепог помагача n малог градптеља велпке еоколске n словенске мисли.
Johi je суице било ниско над мајко.ч земљом, 1сада сам у ваШем друштву корачао према месту, одакле he ме црна локомотива уз тресак точкова и пискави глас своје спрене, однети тамо дашеко од вас.
Свој дом, гело, мајку, вас сестре и браћу моју соколеку, оетављам, тражећи лека сво.ч заморном телу и потиштеној души. Пуних седам година све сам ово иашао у Соколству. Човек, тај саможивац, i>ymn свс да on себп учинпо uito удобнијим onaj живот. •
Частава, светии.о пад светињама, опраштајућп се од Тебе дубоко Ти се клањам. Сираво, иозорпнцо, ви васпитачи тела и душе лоје, од вас се раетајем, али ne за увек... II док сам се овако у мојој дунш опраштао, дотаче ме руком соколека моја сегтра. 11i>ciiyx се. У n.enoj девојачкој руци оиазих цвЛице, које ми иружи. Пткинути од свога стабла, жалоено су иовили moje главе, нсто онако, као што сам и сам ocohao бол душе enoje, joj« сам и сам бно откпнут од евог стабла. »Ово je за тебе, мили брате паш«, — рече. Осетих у очима, да ми се еуза одвојила из евог извора, н етидећп се убрисах je с лица. Прнхватих ионуђене 1саранфиле и дубоко е<> понова замислих...
Писак локомотиве трже ме пз овог дубоког енатрења, иогледом обухватих све шпх, који дођоше да ми n иослсдњи пут стиспу руку. И док ј(^ воз улазио ирашталц смо се, a мој je поглед лутао од једног na другог. Ускочих брзо у поз, и уз уједначено убрзањп воза махањем ]>уку слао еам им onoje ноеледње поздраве...
Точкови су ударали n као да оу осећали <■ каквим се болом растадох, хтели еу да ме што upe однесу из п.нхове блнзине.'Ноглед мн ее задржао na карапфилима, које
сам нежно држао у руци. To je још једшш, што ме потсећа на оне, које оставнх. Али има још нешто што се не види, a то je сва она ваша братска љубав с којом сте ме држали у вашој средини. Ови ће цветови бити симбол те ваше љубави.
И сада, ево, док затворен у својој искушеничкој собици, опкољен с четири зидаг иза којих je дивна фрушкогорска природа, мистим у души својој на све вас, моје драге сестре н браћу. Крештавн глас зове с високог манастирског торња, раздвоји ме за моменат од вас, да би ме после опет к вама новратио ...
Ноћ je... Ha столу мн уморнн леже цветови и њихово присуство ми сведочи, да та.мо негде у мом селу ипак има неког ко мисли na мене. Али знајте, да и ако сам физички далеко од вас, духовно смо заједно, повезује нас вера у наше заједничке соколске идеале, јер je Соколство чврсто повезало ланцем љубави село и град, планину и равнину. To je јамство у нашу победу, јер ми нећемо ни једним кораком назад, већ »напред соколском снагом свом ...«
Марко Марић. Бреза:
СОКОЛСКО ДЕТЕ
•Ja гам дете мајке евоје,
У Соколе мене броје —
И тиме се ja поносим,
Јер соколску значку носпм.
Поред значке што je носи.м Највгћа je моја радост,
Кад са вежбо дођем кући Да прочитам -Нашу радост«.
Отац мн je члан Сокола,
A мајка je Соколица,
Па и мали бато сада У соколску децу спада.
Оснм мене и мог брата И сека je Moja мала Сива нтнца Соколица Из соколског дечјег јата.
Кад из школе дођем кући И напишем свој задатак, •Једва чекам onaj часак Кад на вежбу требам ићн.
Вежбање je најмилија Moja нгра н забава,
•Јер вежбањсм iiehe iipohu Оно време за бадава.
■Вежбан.ем ћу оснажитн Своју душу своје тело,
И биће ми срце моје Увек здраво п весело
A сад. браћо моја драга, После вежбе кући право — Наставите са учењем Довиђен.а! Здраво! Здраво!
A. Микшић, Земун:
УОЧИ НОВОГА ДАНА
Cmihe. У плаветннлу јутра Внјуга се река.
Данас je постало Сутра Из далска
Kao шум нрошлоетн да ое чује:
To плачу заборављенн нрошлн данн. Човек их je презр’о, о новој cpchn еад снује,
I! пун животиљске страсти Риче новом дану: »Свани!«
Да! Он xohe увек даље! Напред!
И ништа ra внше нрошлости нс вуче; Дубоко, у бескрајном мраку Почива презрено Јуче...
Cfnsiiik
Grad besmrtnika. Grad Saint Jean (Sen Žen) na severnoj francuskoj obali mogao bi se nazvati »grad besmrtnika«. Već petnaest godina nije tamo niko umro. Grad ima 2000 stanovnika, među njima ima ih 96, kojima je već preko 90 godina, a 120 građana može se pohvaliti sa 80 do 90 godina. — Kao što se čini, sudbina je građanima Sen Žena još naročito blagonaklona, jer pače za vreme celog svetskog rata nije bilo čoveka iz toga grada, koji bi bio poginuo na frontu; svi su se vratili živi i zdravi kući. Još čudnovatija je stvar kad čitamo, da je bilo za vreme zadnjih petnaest godina onde pet pokušaja samoubi-stva, ali su se svi izjalovili.
Kazne za građane bez prezimena. Svaki građanin u Turskoj bio bi morao po najnovijem zakonu već do prošlog 2 jula da izabere stalno prezime. Do suda u Turskoj prezimena uopšte nisu poznavali; svako je imao samo svoje ime što ga je dobio kad se rodio, pa je onda dodao još ime svoga oca. Po uredima su sastavili spiskove prezimena između kojih je mogao svako da izabere jedno. Oni koji do 2 jula to nisu učinili, bili su strogo kažnjeni; turska vlada, naime, u tom pogledu ne zna za šalu. Osim toga »zločinci« dobiju prezimena na silu, a određuju ih vlasti same. Broj kažnjenih ide prema vestima iz Carigrada u tisuće, jer se naročito narod po selima tvrdokorno odupire novoj reformi. Zanimljivo je, da su mnogi Turci izabrali strana prezimena, naročito nemačka, te će biti u buduće mnogo građana iz zemlje polumeseca, koji će se ponositi imenima kao što su Majer, Bajer i t. d.
Grob Aleksandra Velikog. Već kojih tisuću godina ponavljaju se pokušaji da bi u Aleksandriji na osnovi kakvihgod bele-žaka ili slučajno otkrili grob Aleksandra Velikog. Pre 2000 godina svi su još dobro znali gde leži taj grob, a zatim su na nj zaboravili. Samo toliko znamo, da su makedonskog osvajača sahranili najpre u Babilonu, a zatim bi prevezen u Aleksandriju tc položen u raskošnu grobnicu (manzolej). Točnijih podataka o toj grobnici nemamo od vremena cara Severa dalje. Ovaj car dao je zazidati ulaz u grobnicu. Sledeča
stoleća donela su Aleksandriji mnogo burnih dana, pustošenja i požara. Takav požar što su ga prouzročili Arapi, uništio je. kako kažu, ulaz u Aleksandrov grob. Sada nastoje neki egipatski profesori i neki arheolog (ispitivač starina) da otkriju grob velikog vojskovođe. Pri tom ih rukovode dva predanja, koja već nekoliko stoleća kolaju u narodu, pa su ih u zadnje vreme prilično poduprle nađene stare beleške. Prema pjrvom predanju leži grob ispod džamije, koja se zove Zul Karmein, prema drugom predanju došlo bi se do njega, kađ bi se išlo tragom onih podzemnih hodnika, što su ih izgradili hrišćani za vreme najgorih progona.
Mravi - zemljoradnici. Bube koje se udružuju u države najzanimljivija su pojava u životinjskom svetu. Njihov socijalni uređaj, čudnovata saradnja sviju pojedinaca u zajedničke svrhe, iznenađuje po-matrača to više, jer ne može lako da shvati tu saradnju. Naročito među mravima nailazimo na najčudnovatije državne tvorevine, koje u svom razvoju prilično naliče na razvoj čovečjeg kulturnog života. To su najpre države životinja grabljivica, koje plene izvore hrane što im se nude u prirodi. Zatim prelaze životinje na »stočarstvo« i konačno se bave na najvišem ste-penu poljodeljstvom po svim pravilima.
Medu vrstama poljodeljskih mravi najvažniji je južnoamerički lisni mrav. Živi u ogromnim državama, koje obuhvataju često na milione životinja te gradi ogromna gnezda, koja katkad idu u dubinu deset metara. Životinje same među sobom po veličini nisu jednake, i čini se da ima svaki razred po veličini za sebe određeno »zvanje« u državi. Veće životinje izlaze iz svojih gnezda, penju se na drveće koje mora da je uvek u blizini tih gnezda, te režu tamo lišće. Lišće što pada na zemlju rezuckaju onda na male komade te otpremaju u gnezda. Tamo ga još više raskomadaju te upotrebe kao »zemlju« za svoje poljodeljstvo, naime, za gljive što ih ovi mravi gaje.
Južnoamerički lisni mrav hrani se samo ovim gljivama, što ih sam goji u svojim podzemnim dvoranama. Lišće daje svoje
hranjive tvari gljivama i kada mu i tih tvari nestane, spremaju ga mravi u posebnim stanicama u naslage. Oko ovih gljiva, koje rastu u kolonijama na lišću staraju se najmanji mravi. 1 kako se staraju! Čiste ih od korova te ih obrezuju da ne mogu dozreti do ploda. Tako je moguće da znanost još ni danas ne zna o kojoj vrsti gljiva se tu radi. Čini se samo da je ovde posredi mravinska »kulturna biljka«, koja izvan gnezda uopšte ne uspeva i što su je mravi sami uzgojili.
No napomenuti valja da je ovaj juž-noamerički mrav uza sav svoj miroljubivi zemljoradnički posao jedan između najvećih štetočina čovečjeg poljodeljstva. Obrađena polja kraj šuma nude mu, naime, najugodnije životne uslove, stoga uvek ide za stopama čovečje kulture, koja prodire u divljinu; tamo on uništava kulturno bilje. Ova šteta je ogromna kad pomislimo da se životinjica plodi u neverojatnim množinama, i to u takvim da joj ne mogu nauditi ni otrovni plinovi. Borba protivu tog šte-točine jedno je od najvažnijih pitanja juž-noameričkog poljodeljstva.
Prazni neboderi.
Na strance, koji dolaze prvi put u Nju Jork čine nezaboravne utiske ogromni neboderi, što se pojavljuju pred nj i ma i što sipaju u noći žarku svetlost na ulice. Čovck bi mislio da vlada u tim neboderima neobičan vrvež, poslovni život, koji ne miruje ni u noći. No uistinu je to puka varka.
Kad su pre nekoliko godina svečano otvorili najvišu zgradu na svetu, 102 spra-ta visoki Empire Building (Impajr bilding) u Nju Jorku, bili su uvereni, da će izdati pod kiriju sve spratove i prostorije. Ali su se ljuto prevarili. Ova je, naime, zgrada izdata satno do četrdesetog sprata. Svi drugi spra tovi su prazni. Samo ispod vrha pre kratkog vremena otvoren je bar (za-bavište), najviši na svetu. Kroz 102 sprata moraš se penjati do njega. Ne moraš se, naravno, penjati peške, nego te za jedan dolarčić jedan između liftova povuče za kratko vreme do vrha. Ovi se liftovi od četrdesetog sprata dalje zaustavljaju samo na svakom dvadesetom spratu.
Kad bi hteo da u kojemgod spratu iznajmiš kakvugođ prostoriju, dobio bi od upravitelja nebodera neobičan odgovor, da se može tvojoj želji udovoljiti samo pod tom pogodbom da uzmeš pod kiriju najmanje četiri sprata zajedno. Bilo bi, naime, skupčano s odviše velikim troškovima kad
bi hteli liftove da zaustavljaju n. pr. na šezdesetom ili sedamdesetom spratu.
Sva svetla, koja uza sve to gore u praznim spratovima te gledaju na ulice nisu ništa drugo nego prazna varka. Spolja hoće da pobuđuju utisak da vlada po celom neboderu najživahniji život. Aii od četrdesetog sprata dalje Empire State Building (Impajr stet bilding) je, kao što smo kazali, zaista jedan sam samcat kamenit grob. Grobna tišina vlada svud, ništa se ne miče. Samo od vremena do vremena možeš ćuti korake noćnih stražara, koji dolaze da gledaju da li se nisu u prostorijama, koje stoje onako bez ikakve koristi, udomili beskućnici, ili da li nije možda kogod na putu da bi besplatno uživao vidik s vrha nebodera.
Jedva u sto i drugom spratu vlada opet život. Uz zvukove glazbe vrte se ovde parovi i jamačno ih obuzima naročit ponos i osećaj što se mogu na taj način zabavljati visoko iznad zemlje i iznad sviju drugih njujorških nebodera. To je jedan između varavih izgleda, kakvih ima u Americi mnogo.
2a satu
Zarada. »Đuro živi od pogrešaka, što ih prave drugi ljudi.« — »Je li on sudija ili tamničar?« — »Nije nego ima tvornicu gume za brisanje!«
Fotografija. Stric: »Zašto si prilepio moju fotografiju u svoju zadaćnicu?« — Nećak: »Jer je učitelj rekao da bi jednom hteo da vidi onog magarca, koji mi pomaže kod domaćih zadaća!«
Šestero dece. »1 opet je, susedo, pet vaših sinova na mojoj jabuci!« — »Dobri Bože, da mi je znati gde je moj Ivan?«
Zaletio se. Učitelj učeniku: »Nemoj se ponašati tako drsko i bezobrazno; ta ti činiš tako, kao da si ti ovde učitelj!«
Križaljka. Učitelj: »Kaži mi jednu reku u Cirčkoj!« — Učenik: »Sa koliko slova?«
Zdrava čovečja pamet. Optuženi advokatu: »Sto, na pretresu hoćete da me prikažete kao duševno zaostala čoveka ...?«
—	More, prijatelju, da duševno niste normalan, mora da Vam kaže duša vlastita zdrava čovečja pamet!«
Iz uredništva
Zaključujući osamnaesto godište »Sokolića« uredništvo se bratski zahvaljuje svoj braći i sestrama na saradnji u našem naraštajskom glasilu. »Sokolić neophodno potreban je list našem sokolskom naraštaju; on se mora svake godine sve više i više upotpunjavati, da bi tako bio dostojan težnja našega Sokolstva. Uredništvo se trsi, da »Sokolića« podigne na stepen najboljeg jugoslovenskog omladinskog lista. Ta želja neka lebdi pred očima svoj našoj braći saradnicima i sestrama saradnicama, svemu našem naraštaju i čitavom našem Sokolstvu.
Suvišno bi bilo da i ovom prilikom ističemo i ponavljamo važnost i značenje sokolske štampe sa sokolsko - poučnog i propagandnog gledišta. Svaki neka izvrši samo svoju dužnost te ćemo i u tome doći do željenog uspeha. Propagirajmo i širimo »Sokolić« u naraštajskim redovima sve dotle, dok svaki naraštaj ac i svaka naraštaj ka ne postanu pretplatnici »Sokolića«. Nijedan naraštajac, nijedna naraštajka, nijedan prednjak i nijedna prednjačica, ne bi, smeli biti bez »Sokolića«!
Uredništvo je već nekoliko puta napomenulo, da prima i takvo gradivo, koje niti izdaleka nije zrelo za objavljivanje. Nekoji; se rukopisi šišaju, ispravljaju i doteraju da barem donekle budu sposobni »da se pokažu svijetu na oglede«. Ali ima i takvih sastavaka i u stihu i u prozi, koji se ne mogu objaviti niti uz najbolju volju uredništva; takvi rukopisi svršavaju, nažalost, — u košu. Uredništvu je vrlo često teško, što se mora poslužiti uredničkim košom, jer uviđa koliko je truda, dobre volje, ljubavi i) ambicije uložio ovaj ili onaj brat, ova ili ona sestra da nešto napiše za svoje naraštajsko glasilo.
Naročito poglavlje u »Sokoliću« su pesme. »Sokolić« je skoro jedini sokolski list, gde mogu braća i sestre s pesničkom žicom da objavljuju svoje pesme. Kakvoća tih pesama je različita. Počesto bi morala mnogokoja »pesma« da svrši u košu, ali teško nam je da ubijemo volju onom »pesniku« i »pesnikinji«, koji pokazuju i najmanju pesničku žilicu. I pored toga, što u »Sokoliću« ustupamo srazmer-no vrlo mnogo prostora za pesme, ipak smo s njima upravo prenatrpani, tako da ih ne možemo sve objaviti te smo zbog toga prisiljeni, da mnoge bacimo u koš. Molimo, da to braća pesnici i sestre pesniki-nje uvaže.
Ponovno istićemo, da uredništvo ne vraća rukopise. Često se desi, da »Sokolić« izide u dvobroju zbog tehničkih poteškoća; pretplatnike i čitače »Sokolića« molimo, da to uvaže.
S uspehom u tekućoj godini, koja se skoro završava, uredništvo je zadovoljno. U narednoj godini bićemo još zadovoljniji; u tom nastojanju neka nas svako potpomogne, kome leži na srcu Sokolstvo i naš »Sokolić«.
Rukopise za naredni broj neka se pošalju uredništvu najkasnije do 5. januara 1937.
Slovni mozaik
(Slavo Svoboda, Kotor)
		1	2	3	4	5 15	б!	7	8		
9	10	11	12	13	14		16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27	28	28	29	30	31
Od slova: a, ć, d, đ, e, e, g, i, i, i, i, i, k, k, 1, 1, m, m, o, o, o, o, o, r, г, s, s, š, t, u, u, v, treba u lik uvrstiti dolje opisane reči. Svako slovo ide na ono polje, koje je označeno brojem. Slova od 1—32 daju rečenicu na koju treba da se ugledamo.
1) 1,	16, 3, 14, 5, 13, 11, 29,	2	naša usta-
nova
2) 23,	31,	32	vrsta zemlje
3) 28,	31,	21,	22, 8, 20, 18	ograničiti
4) 24,	25,	26,	27 prijatelj
5) 4, 15, 18, 30 gradič u Hrvat.
6) 7, 6, 9, 10, 12, 17 raširivale.
ИСПУЊАЛКА
(Јосић Софија, нараштајка, Нови Сад)
1) Планина у Југославији.
2) Облик глагола уступити.
  з) Река у Италији.
4) Град у Русији.
5) Град у Југославији.
G) Низија у Азији.
7) Град у Енглеској.
8) Задужбина Ст. Вионког.
9) Богаљи.
10) Град у Југославији.
11) Дело: М. Крлежа.
12) Место pobeiba Ст. Главата.
13) Jenepo у Југославији.
14) 1'рад у Немачкој.
15) Град у Енглеској.
I	lo) Станокннци Албпније.
17) Град у Италији.
18) Наставни иредмот.
10) Планина у Југославији.
20) Дело: Фридриха Фридриха.
Од 1 до II: Аманст блажснопочившег Краља Л.