review scientific article	UDC 327(497.1+456.31)"1918/1992"
received: 2014-06-27
JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE
Radmila RADIČ
Institut za noviju istoriju Srbije, Trg Nikole Pašica 11, 11000 Beograd, Srbija e-mail: mandicr58@gmail.com
IZVLEČEK
Na podlagi lastnih raziskav in literature je avtorica v članku prikazala ključne trenutke v diplomatskih odnosih med Jugoslavijo in Vatikanom v obdobju od 1918 do začetka leta 1992.
Ključne besede: Jugoslavija, Vatikan, diplomatski odnosi, rimokatoliška cerkev, konkordat, protokol
jugoslavia e vaticano 1918-1992
SINTESI
Basato sugli studi personali e la letteratura, autore offre un contributo su cruciali momenti delle relazioni diplo-matiche tra Jugoslavia e Vaticano nel periodo 1918-1992.
Parole chiave: Jugoslavia, Vaticano, le relazioni diplomatiche, la Chiesa Cattolica Romana, il Concordato, il
Protocollo
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
Sveta stolica je tokom Prvog svetskog rata podrža-vala obračun Austro-Ugarske sa Kraljevinom Srbijom, ohrabruj'uci njena nastojanja da očuva položaj na Balkanu. Jugoslovensku državu, koja je trebalo da nastane na ruševinama Austro-Ugarske i na štetu italijanskih interesa, Vatikan nije dočekao prijateljski. Kada je do nje-nog stvaranja došlo 1918, Vatikan ju je priznao tek posle izvesnog oklevanja, 6. 11. 1919. a redovni diplomatski odnosi uspostavljeni su 1920.1 Jugoslovensko-vatikan-ski odnosi izmedu dva rata bili su pretežno zategnuti. Tokom 20-ih godina Vatikan se blagonaklono odnosio prema italijanskoj okupaciji prostora uz Jadran i aktivno se angažovao oko pripajanja Rijeke Italiji (Živojinovic, 2012, 63-116, 197-228). Jedno od spornih pitanja u meduratnom periodu, aktuelno i u drugoj polovini 20. veka, bilo je vezano za razgraničenje biskupija na jugo-slovenskim granicama. Državno razgraničenje Kraljevine SHS, u vezi sa medunarodnim ugovorima posle rata, trebalo je da dovede i do crkvenog razgraničenja dije-ceza sa inostranstvom, ali nezavisno od uspostavljanja diplomatskih odnosa, Vatikan to nije izvršio. Stav jugo-slovenskih vlada bio je da se crkvena teritorijalna organizacija mora sprovesti unutar državnih granica, kako ne bi crkvene vlasti jugoslovenskog državnog područja vršile jurisdikciju nad katolicima u inostranstvu ili obr-nuto. Vatikan je u ovom slučaju insistirao na konkordatu ali postojanje konkordata nije bilo uvek odlučujuce u ovakvim pitanjima za Sv. stolicu, što se najbolje videlo na primeru grada Rijeke (Žutic, 1992, 73-82; Bubalo, Mitrovic, Radic, 2010, 153-157).
Na jugoslovensko-vatikanske odnose bitno je utica-lo držanje Rimokatoličke crkve (RKC) u zemlji prema vlastima i nesporazumi koji su izbijali zbog antijugoslo-venskih ideja i aktivnosti dela hrvatskog klera. Do otvo-renog sukoba došlo je oko sklapanja konkordata.
Konkordati i konvencije kojima je tokom 19. i počet-kom 20. veka bio regulisan položaj RKC u Austro-Ugar-skoj, BiH, Crnoj Gori i Srbiji, u Kraljevini SHS više nisu imali snagu medunarodnih ugovora. Trebalo ih je zame-niti ili novim internim zakonom ili novim konkordatom, kako bi se izbegla raznorodnost položaja RKC u pojedi-nim delovima zemlje. Prvi koraci za sklapanje konkordata učinjeni su odmah posle stvaranja Jugoslavije. Komisija za proučavanje pitanja o zaključenju konkordata radila je od 1922. do 1925, kada je nastao privremeni zastoj u pregovorima. Kao polazište za pregovore upo-trebljen je srpski konkordat iz 1914. Biskupat Kraljevine SHS je tražio da se ne potpisuje konkordat dok se ne ispuni uslov da se crkvi vrati sva oduzeta imovina. Javila se u se i dva specifična problema: uprava Zavodom Sv. Jeronima i upotreba glagoljice i staroslovenskog jezika u liturgiji. Jugoslovenska strana je insistirala na vec pome-nutom poštovanju pravila poklapanja državnih granica
sa teritorijama duhovne jurisdikcije. Protiv konkordata je postojala snažna opozicija u jugoslovenskom parlamentu, posebno S. Radic, predsednik HRSS-a. U jesen 1931. došlo je do zaoštravanja odnosa izmedu Kraljevine Jugoslavije i Vatikana zbog biskupske poslanice protiv sokolstva i izjave Pija XI o proganjanju katolika u Jugoslaviji. Početkom 1933. govorilo se čak i o mo-gucnosti prekida diplomatskih odnosa. U meduvreme-nu su do početka 30-ih, za sve konfesionalne zajednice bili doneti posebni zakoni izuzev za RKC. Pregovori su nastavljeni 1933. na lični zahtev kralja Aleksandra. Kraljevska vlada je bila spremna na popuštanje u pogledu teritorijalne organizacije RKC u Jugoslaviji, a u Vatikanu su smatrali da je projekat vrlo povoljan za RKC. Pokušaj nadbiskupa sarajevskog I. Šarica da u Rimu osujeti njegovo zaključivanje zastupanjem stava da je Jugoslavija zemlja koja ce se raspasti i da konkordatom Sv. stolica priznaje njeno pravno postojanje, osujetila je intervencija nadbiskupa A. Bauera i biskupa G. Rožmana, koji su tražili da Vatikan odmah zaključi konkordat. Smatrali su da ce se time obezbediti bolji uslovi za delovanje RKC u Jugoslaviji (Dimic, Žutic, 1992, 208-238; Petro-vic, 2000, 485-502; Mithans, 2013, 812, 816-817).
Do potpisivanja konkordata je došlo 25. 7. 1935. u Rimu. Sa jugoslovenske strane potpisao ga je Lj. Auer, ministar pravde u vladi Milana Stojadinovica, a sa vatikanske strane državni sekretar kardinal E. Pacelli, bu-duci Pije XII. Konkordatom je postignuto da nijedan deo područja Jugoslavije nije više potpadao pod biskupe koji su rezidirali u inostranstvu. U imenovanju novih crkvenih funkcionera, Sv. stolica se obavezivala da ce u punoj meri poštovati državne interese. Bilo je predvideno da biskupi prilikom stupanja na dužnost polože zakletvu vernosti kralju. Vlada se obavezala da ce RKC osigurati ekonomsku pomoc i izvršiti nadoknadu za cr-kveno zemljište oduzeto agrarnom reformom. Jednim članom utvrdeno je da je veronauka obavezan nastavni predmet pod nadzorom nadležne crkvene vlasti. Predvideno je i tolerisanje obreda na glagoljici u odredenim granicama. Konkordat je RKC davao koncesije kojih nije bilo u drugim konkordatima sklapanim u to vreme, ali tih koncesija nije bilo mnogo. Veci problem bio je u izjednačavanju prava Srpske pravoslavne crkve (SPC) i RKC (Petranovic, Zečevic, 1987, I, 480-489; Mužic, 1978, 89-90; Bubalo, Mitrovic, Radic, 2010, 167; Mithans, 2012, 264, 363).
SPC, opozicija u parlamentu i javnost koja je bila ne-raspoložena prema M. Stojadinovicu, tvrdili su da konkordat otvara vrata RKC i njenom prozelitizmu i da se njime povreduju državni narodni interesi i princip verske ravnopravnosti. Posle oštrih sukoba u prvoj polovini 1937. i pored izglasavanja konkordata u skupštini, vlada odlučuje da konkordat ne podnosi Senatu i konačno ga
1 Od 1920. do 1946. u Beogradu su nunciji bili: F. Cherubini (1920-1921), E. Pellegrinetti (1 922-1937) i E. Felici (1938-1946). U istom periodu u Vatikanu su jugoslovenski poslanici bili: L. Bakotic (1920-1923), J. Smodlaka (1 923-1 926), J. Simic (1926-1936) i N. Miroševic Sorgo (1937-1945).
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
povlači novembra 1937. Januara sledeče godine, Stoja-dinovic daje zvaničnu izjavu da je konkordat skinut sa dnevnog reda. Na povlačenje konkordata Državni se-kretarijat (DS) Vatikana je zvanično reagovao najpre no-tom Apostolske administrature u Beogradu 25. 11. 1937. Potom je 15. 2. 1938. Vatikan uložio protest kraljevskoj vladi, upozoravajuci je na diplomatske obaveze, a Bi-skupska konferencija (BK) katoličkog biskupata Jugoslavije izdala je „Deklaraciju" u kojoj je izrazila žaljenje što su pripadnici pravoslavne vere i njihove nacionalno-po-litičke vode istupile protiv konkordata. Istaknuto je da je RKC, odbijanjem konkordata ostala bez javno-pravnog priznanja. Za kneza Pavla i M. Stojadinovica konkordat je bio put za približavanje Italiji i Vatikanu i rešenje tzv. „hrvatskog pitanja". Poboljšanjem odnosa sa katoličkim biskupatom M. Stojadinovic je nastojao da eliminiše uti-caj dejstva HSS-a i V. Mačeka u zemlji, ali njegov neuspeh doneo je sasvim suprotan efekat (Novak, 1986, 437, 440, 463; Petranovic, Zečevic, 1987, I, 447-452).
Dva meseca posle ustoličenja Pija XII, maja 1939, došlo je do prvog zvaničnog susreta predstavnika Kraljevine Jugoslavije i Vatikana od uspostavljanja diplomatskih odnosa, i to je i bio jedini susret izmedu dva svetska rata (Politika, 13. 5. 1939, 1). To nije bitnije uticalo na poboljšanje odnosa. Krajem 1939. i početkom 1940. došlo je do novog spora oko imenovanja biskupa bez prethodne konsultacije sa jugoslovenskom vladom, pa čak i bez uobičajene najave. Vatikansko posredovanje u jugoslovensko-italijanskim odnosima 1939/40. nije imalo efekata za jugoslovensku stranu. Ni po drugom važnom pitanju - neutralisanju antijugoslovenskog delovanja jednog dela hrvatskog klera - nije bilo rezultata. N. Miroševic Sorgo, koji je od decembra 1938. bio izvanredni poslanik i opunomoceni ministar pri Vatikanu, prilikom posete papi i državnom sekretaru kardinalu Maglione-u, 28. i 30. 4. 1940, protestovao je protiv povezivanja katoličkih sveštenika sa ekstremno separa-tističkim i terorističkim pokretom ustaša pod rukovod-stvom A. Pavelica (Horvat, 1984, 331-332).
Pred izbijanje rata u Jugoslaviji, RKC u Hrvatskoj je bila okupirana pripremama za proslavu 13 vekova veze katoličke Hrvatske sa Sv. stolicom. Razvoj aprilskih ratnih dogadaja i kapitulacija Jugoslavije, u jubilar-noj godini na Uskrs 1941, shvaceno je kao „veliko delo Providnosti". Zapovednik ustaških snaga S. Kvaternik je proklamovao 10. 4. 1941. Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH), a nadbiskup Alojzije Stepinac posetio je Kva-ternika 12. 4, a 16. 4. bio je primljen kod poglavnika Ante Pavelica. Obe posete ostvarene su pre potpisiva-nja kapitulacije Jugoslavije 17. 4. Nadbiskup i biskupi izdaju okružnice i pozivaju kler da se odazove i „po-mogne radu oko očuvanja i unapredenja NDH". Odu-ševljenje je kasnije malo splasnulo kada su saznali da su
nove vode pristale na aneksiju Jadranske obale (Benigar, 1974, 363; Jelic Butic, 1977, 215; Dedijer, 1987, 108; Jonjic, 2000, 485-636).
RKC je, na čelu sa nadbiskupom Stepincem, dala legalnost ustaškoj vlasti, mada se u istoriografiji pominju i izvesne tenzije iza scene.2 Britanska ambasada je 7. 4. zatražila od Sv. stolice da osudi nemački napad na Ju-goslaviju i Grčku, pa se sličan pritisak kasnije očekivao i u pogledu priznanja NDH. Stepinac je tokom aprila preduzeo korake kako bi došlo do prvog dodira izmedu Hrvatske i Sv. stolice. Do jugoslovenske vlade u egzilu stizale su informacije da je Vatikan sklon samostalnoj Hrvatskoj i da bi uskoro moglo doci do diplomatskog priznanja. Sv. stolica se o tome nije izjašnjavala, a pri njoj je nastavilo da deluje jugoslovensko poslanstvo ali je papski nuncije H. Felice napustio Beograd krajem maja ili tokom juna 1941. (Ilic, 1995, 296). Posredstvom italijanske diplomatije i uz preporuke ljubljanskog biskupa Rožmana, Pavelic je primljen u privatnu audijen-ciju kod Pija XII, 18. 5. 1941. Stav Sv. stolice je bio da ce se dok traje rat, ona uzdržavati od svega što može da liči na političko izjašnjavanje (Novak, 1986, 575-584; Jelic Butic, 1977, 216; Jonjic, 2000, 485-636; Živojinovic, 1994, 34-36). Miroševicu, koji je uoči Pavelicevog do-laska protestovao kod Sv. stolice zbog proglašenja NDH a 17. 5. verbalnom notom zatražio od nje da se zauzme protiv ustaških zločina, kardinal Maglione je rekao kako se radi o primanju običnog vernika i kako se upravo protokolarnom formom htelo izbeci davanje političkog značenja ovoj poseti. Rim je od sredine aprila, još i pre priznanja NDH, tražio od jugoslovenskog poslanika pri Sv. stolici da napusti italijansku državnu teritoriju i preseli se u Vatikan. Miroševic Sorgo u tome nije uspeo pa je krajem jula otišao u Lozanu. Poslanstvo je nastavilo rad preko dr N. Moskatela (Pavlowitch, 1978, 105-137; Jonjic, 2000, 485-636; Ilic, 1995, 331-341).
Nastojeci da pomogne uspostavljanje odnosa izmedu NDH i Sv. stolice, Stepinac je otputovao u Rim i 7. 6. bio primljen u audijenciju kod Pija XII, koji mu je obe-cao da ce u Hrvatsku poslati svog predstavnika. Papa je imenovao 13. 6. 1941. opata G. R. Marcone-a, za apo-stolskog izaslanika kod hrvatskog biskupata. Medutim, Sv. stolica je iz načelnih razloga odbijala da primi bilo kakvog hrvatskog diplomatskog predstavnika. Pije XII je kardinalu Spellman-u izjavio kako je protivnik uskrsava-nja Jugoslavije, ali i pored ove papine privatne ocene, na službenom nivou Sv. stolica nije htela da preduzme korake koji bi u pitanje doveli njenu neutralnost (Jelic Butic, 1977, 217; Živojinovic, 1994, 36; Jonjic, 2000, 485-636). Vezu izmedu NDH i Vatikana održavali su tokom rata N. Rušinovic i knez E. Lobkovic u svojstvu izvanrednog opunomocenika. G. Marcone je u Zagreb doputovao 3. 8. 1941. i ostao je tu do kraja rata. Stepi-
Sukob je postao primetan naročito tokom 1943. D. Živojinovic piše da je Stepinac pokazivao strah od boljševizma i da je smatrao da je buducnost katoličanstva usko vezana sa hrvatskom državom ali nije verovao da su ustaška politika i ponašanje doprinosili „dobrom zdravlju NDH" i to je bio ključ za razumevanje nesporazuma (Živojinovic, 1994, 66-67).
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
nac je u svom dnevniku ocenio kako je dolazak papskog delegata zapravo faktičko priznanje NDH od strane Sv. stolice (Novak, 1986, 572).
Vlasti u NDH su odmah pokazale nameru da očiste državu od svih srpskih elemenata. Srbi su lišeni prava na pismo, veru, imovinu, usledila su hapšenja, proteri-vanja, logorisanja i ubistva. Sa svih strana stizale su vesti o užasnim pokoljima i o učešcu katoličkih sveštenika u njima. Kardinal E. Tisserant je u razgovoru sa Rušino-vicem, predstavnikom NDH u Rimu, optužio posebno franjevce za izvršene zločine (Novak, 1986, 603, 617, 619; Simic, 1958, 36; Dedijer, Miletic, 1989, 639-644; Petranovic, Zečevic, 1987, I, 650; Živojinovic, Lučic, 1988, 551). Vatikan je bio dobro upoznat sa situacijom u okupiranoj Jugoslaviji. Sa Pijem XII je o prekrštavanju Srba razgovarao i neformalni otpravnik poslova Jugoslo-venskog poslanstva N. Moskatelo, krajem 1941. Potom je 9. 1. 1942. Moskatelo uručio kardinalu Maglione-u jugoslovensku notu u vezi sa prekrštavanjem (Ilic, 1995, 420). DS je 25. 1. 1942. odgovorio da odobrava sve što je RKC u Hrvatskoj učinila u pogledu verskih prelaza (Krišto, 2000, 529). Nadbiskup Stepinac je tri puta tokom rata putovao u Rim a početkom 1942. papa ga je imenovao za apostolskog vojnog vikara u NDH. Pored Stepinca u posetu papi išli su i drugi biskupi iz NDH, kao i beogradski nadbiskup Ujčic. Ujčic nije smatrao za potrebno da uloži bilo kakav protest zbog bombardova-nja Beograda, ali je 31. 1. 1942, povodom letka u kome je napadan jedan katolički sveštenik, uputio protest ministru pravde u Vladi narodnog spasa Milana Nedica u kome je tvrdio da RKC ne odobrava „uništavanje pra-voslavaca", vec se „nad njim zgraža", te da se on lično zauzeo u Zagrebu i u Rimu „u prilog pravoslavaca, koji su morali toliko stradati" (Radic, 2005, I, 103).
Stepinac je nastavio da održava formalne i druge veze sa ustaškim vlastima, ali je upozoravao kler tokom 1944. da se drži dalje od politike, podsecajuci ih da su odnosi izmedu države i gradanskih autoriteta isključivo u nadležnosti Sv. stolice. Krajem marta 1945. održana je u Zagrebu konferencija katoličkog biskupata sa koje je upucen apel papi za spas NDH. Katolički list je objavio poslanicu biskupata u kojoj se odbijaju optužbe da je hrvatski kler kriv za „krvava obračunavanja u Hrvatskoj Domovini" (Petranovic, 1963, 263-313; Živojinovic, 1994, 72).
Nadbiskup Šaric i biskupi Garic i Rožman napustili su zemlju, ubedeni da ce se ubrzo vratiti sa saveznici-ma, da je saradnja Anglo-Amerikanaca sa SSSR-om pri-vremena do poraza Nemačke i da ih oni nece prepustiti komunističkoj vladavini (Petranovic, 1963, 272). Prvi
kontakti izmedu predstavnika nove vlasti i pojedinih bi-skupa ostvareni su vec aprila 1945. a početkom juna J. Broz Tito se sastao sa predstavnicima RKC predvodenim biskupom Salis-Sevisom, a potom i sa Stepincem. Stepinac je insistirao na tome da samo Vatikan može doneti konačnu odluku o buducim odnosima. Konkordat sa Vatikanom bio je po njemu idealno rešenje, ali je i modus vivendi kakav je postojao u predratnoj Čehoslo-vačkoj bio takode moguc.3 Tito je 4. 6. primio i opata Marcone-a sa kojim je imao „kratak, srdačan razgovor" (Alexander, 1979, 60).
Ubrzo se pokazalo da nikakav dogovor nije moguc sa nadbiskupom Stepincem, koji je nekoliko meseci ra-nije branio hrvatsko pravo na nezavisnost i neprihvatlji-vost bilo kakvog režima postavljenog na silu. Stepinac je počeo da upucuje pisma i predstavke tokom leta i jeseni predstavnicima novih vlasti koja su sadržala niz optuž-bi i žalbi zbog ponašanja prema crkvi i kleru, agrarne reforme, restrikcije veronauke, konfiskacije škola i se-minara i dr. U to vreme vlastima je bilo stalo da nadu rešenje u odnosima sa RKC kako zbog toga što se novi režim još uvek nije učvrstio tako i zbog medunarodnog položaja Jugoslavije. Crkva je, sa druge strane, smatrala da je režim slab, da nece trajati dugo i da ga treba pritiskati što jače (Petranovic, 1963, 276).
N. Moskatelo je primljen 25. 8. u audijenciju kod Pija XII i, prema dobijenim uputstvima, preneo mu je predlog da bi predstavnici Sv. stolice u Jugoslaviji mogli da budu i pripadnici neke neutralne ili savezničke zemlje. Vatikan je početkom oktobra za svog privremenog predstavnika u Jugoslaviji odredio J. P. Hurley-a, bisku-pa iz SAD-a. Kada je 22. 10. 1945. trebalo objaviti u novinama u Beogradu i Rimu da je Hurley imenovan za regenta Nuncijature, Vatikan je tražio da se izbegne termin „uspostavljanje diplomatskih odnosa" jer ti odnosi nisu nikada ni bili prekinuti (Radic, 2005, I, 266).
U meduvremenu je održana BK u Zagrebu i 20. 9. je izdato Pastirsko pismo vernicima, koje je pokazalo da crkva nije bila spremna na saradnju, izuzev pod uslo-vima koji su bili potpuno neprihvatljivi za režim. Kada su u Jugoslaviji održani izbori 11. 11. 1945. i vlada dobila mandat, napadi na Stepinca i RKC su pojačani (Petranovic, Zečevic, 1987, II, 273-292; Akmadža, 2013, 321-335). Predsednik vlade NR Hrvatske V. Bakaric je pisao E. Kardelju, potpredsedniku vlade FNRJ, krajem decembra 1945. da je istragom dobijeno dosta materija-la da se kompromituje čitavo vodstvo RKC u Jugoslaviji na čelu sa Stepincem. Cilj je, po Bakaricu, bio čišcenje u crkvenim redovima i pritisak na Vatikan. Od januara 1946. hrvatska štampa je počela da objavljuje doku-
V. Dedijer navodi pismo V. Bakarica o susretu Tito-Stepinac u kome on kaže: „Ideja vodilja Titova u razgovorima je bila da vodi agitaciju za osamostaljenje Rimokatoličke crkve u Jugoslaviji. Htio ju je osamostaliti od Rima, pa makar samo tako da ona dobije svoga primasa (ovo je zastupao u razgovoru sa nama)" (Dedijer, 1981, 563). Tito je kritikovao držanje Vatikana, rekavši da je Sv. stolica uvek bila više naklonjena Italiji nego Jugoslaviji. Pomenuo je i mogucnost stvaranja „hrvatske narodne crkve" koja je trebalo da pokaže „narodniji" mentalitet i da se više približi slovenskom duhu (Oilas, 1 985, 39; Hrnčevic, 1986, 193; Živojinovic, 1 994, 1 33-1 35; Radic, 2005, I, 265; Akmadža, 2013, 25-27).
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
mente o Stepinčevoj saradnji sa Pavelicem. Prvi sekretar Ambasade V. Britanije u Beogradu W. Deakin je imao krajem januara 1946. kratak susret sa Titom, tokom koga mu se on žalio da, i pored pokušaja da Stepincu ponudi uslove na kojima bi se bazirali odnosi, nadbiskup za-država neprijateljski stav. Na pitanje Deakin-a zašto ne pokuša direktno da pregovara sa Vatikanom, Tito mu je rekao da je dao instrukcije Moskatelu ali da nema nika-kvih rezultata. Osnovne smernice u politici prema RKC i Vatikanu formulisao je februara 1946. sveštenik Sveto-zar Ritig (predsednik Komisije za verske odnose NRH i ministar bez portfelja u hrvatskoj vladi) u pismu maršalu Titu: uklanjanje Stepinca sa pozicije nadbiskupa; imenovanja biskupa uz saglasnost državnih vlasti; zabrana povratka biskupa koji su pobegli iz zemlje i „nacionalizacija Rimokatoličke crkve u Jugoslaviji". Početkom decembra 1946. V. Bakaric piše E. Kardelju: „Stvaranje narodne crkve treba popularizirati odozdo i odozgo. Davati podršku popovima koji bi mogli raditi na tome, neutralizirati neke krugove, a lupati po protivnicima. Na tome i mislimo temeljiti sve praktične taktičke poteze Operativno rukovodstvo nad tim bi trebalo dati po-povskom odeljenju UDB, koje se do sada bavilo samo progonom popova" (Radic, 2005, I, 271).
Nadbiskup Stepinac je uhapšen 18. 9. 1946. pod op-tužbom da je pozivao vernike da saraduju sa vlastima u NDH, da su katolička društva služila kao stub ustaš-tva, da je pružio punu podršku prekrštavanju Srba, da je bio glavni organizator izdavanja biskupske poslanice iz marta 1945. itd.4 (Živojinovic, 1994, 195-230). Vatikan nije javno reagovao u vreme Stepinčevog hapšenja, ali je Hurley, otpravnik Nuncijature, prisustvovao celom toku sudenja. Polovinom 1946. Hurley-ju je predsednik vlade FNRJ ponudio da Vatikan povuče Stepinca iz Jugoslavije, ali nikakav odgovor na ponudu nije stigao. Stepinac je osuden na kaznu zatvora s prisilnim radom u trajanju od 16 godina i gubitak političkih i gradanskih prava u trajanju od pet godina. Mnogo godina kasnije neki članovi Politbiroa KPJ tvrdili su da se radilo o poli-tičkom sudenju. Prema M. Dilasu, Stepinac sigurno ne bi bio izveden pred sud zbog svog ponašanja za vreme rata da nije nastavio da se opire novom režimu, što ne znači da nije bilo osnova za optužbu protiv njega, ali da je Tito kad god bi se poveo razgovor o Stepincu govorio da „crkva ne može biti iznad države - vec da država mora biti iznad crkve" (Dilas, 1985, 40).
Oktobra 1946. Apostolska nuncijatura je uložila protest MIP-u FNRJ zbog ponašanja vlasti prema katolič-kom sveštenstvu u vreme hapšenja Stepinca. Dekretom Sv. kongregacije bili su ekskomunicirani svi oni koji su fizički učestvovali u sudenju. Sudenje je izazvalo vrlo oštre reakcije i u zapadnoj štampi. Iz inostranstva su sti-zale peticije za njegovo oslobadanje iz zatvora, izraža-
vana je neprestana bojazan za njegovo zdravlje i sl. U izveštajima britanske ambasade upucenim iz Beogradu januara 1947. pisalo je da je RKC „najjače telo protiv-no režimu", da u svojoj politici ona „nesumnjivo dobija direktive i savete preko Nuncijature", da je prva faza napada režima na više sveštenstvo bila potpuno neuspešna i da je nadbiskup Stepinac „možda mocniji kao ujedinjujuca snaga u zatvoru nego što je to bio u svojoj palati". Po istom izvoru, sledeca faza bila je koncen-trisanje vlasti na niže sveštenstvo voljno da saraduje, zbog čega je papski regent bio uznemiren (Radic, 2005, I, 275). I zaista, počinju da se šire udruženja sveštenika za sve verske zajednice u zemlji, kojima su rukovodile komisije za verske poslove po republikama. BK je 1950. donela odluku da se članstvo u tim udruženjima ne pre-poručuje (non expedit), a 1952. je zabranila njihovo osnivanje (non licet) (Režek, 2005, 104-107).
Posle rata Vatikan je nastavio sa starom praksom imenovanja apostolskih administratora i nije izvršio raz-graničenje crkvenih graničnih područja. Na notu MIP-a FNRJ iz januara 1947. upucenu Nuncijaturi, u kojoj vlada Jugoslavije predlaže da se na upražnjena mesta dovedu biskupi koji bi svojim držanjem bili garancija za lojalnu saradnju RKC sa vlastima, odgovoreno je da Sv. stolica deluje potpuno nezavisno od civilnih vlasti uvek kada imenuje biskupe u onim zemljama sa kojima nema specijalne konvencije u pogledu ovih imenovanja. Početkom februara DS Vatikana je uručena još jedna nota vlade FNRJ zbog omogucavanja bekstva ratnih zločina-ca u Južnu Ameriku (Živojinovic, 1994, 163, 231-276).
Krajem maja 1947. u Rim je za otpravnika poslova pri Vatikanu stigao sveštenik Petar Benzon. On je trebalo da protestuje zbog zaštite ratnih zločinaca u Zavodu Sv. Jeronima; da iznese stav vlade FNRJ da nece pristati na priznanje i imenovanje biskupa u Jugoslaviji bez prethodnih konsultacija; da vaspitavanje katoličkog kle-ra u Jugoslaviji treba da nosi slovenski karakter i da se u celoj zemlji zavede bogosluženje na slovenskom jeziku u smislu tradicije sv. Cirila i Metodija. Benzona je pri-mio v. d. državnog sekretara Vatikana D. Tardini, ali ne i papa kako se očekivalo. Na kraju razgovora, Benzon je kao svoje lično mišljenje rekao Tardini-ju da se Vatikan sigurno interesuje za šest miliona katolika u SSSR-u i da ce u kontakt sa Moskvom stupiti najbrže preko Beograda. Konkretnih rezultata nije bilo i vec u to vreme je počelo da se govori o mogucnosti prekida diplomatskih odnosa (Radic, 2005, I, 276).
Odnosi nisu prekinuti ali su sve do 1952. nastavili da se komplikuju u vezi sa dogadajima oko Trsta i uvere-njem jugoslovenskih vlasti da Vatikan podržava Italiju u tom sukobu (Bekic, 1988, 448), delovanjem udruženja sveštenika i slučajem Stepinac. Posle prekida odnosa sa SSSR-om, Stepinčevo sužanjstvo je bilo ozbiljna pre-
4 J. Hrnčevic, jedan od tvoraca optužnice, pisao je u svojim secanjima: „Iako je taj dokument u duhu tadašnjeg vremena bio dobrano protkan elementima propagande, u njemu je ipak konkretno i argumentovano bila prikazana neprijateljska delatnost Alojzija Stepinca i ostalih optuženih" (Hrnčevic, 1986, 196).
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
preka u odnosima sa Zapadom. Vlasti su bile duboko svesne opasnosti kreiranja mučenika i vremenom on je postajao sve vece opterecenje za režim, koji je u više navrata pokušavao da ga se oslobodi (Dilas, 1985, 42). Njegovo proglašenje za kardinala 1952, uz druga sporna pitanja, dovelo je konačno do prekida diplomatskih odnosa (Akmadža, 2003, 171-202). Ovaj korak oduda-rao je od opšte linije jugoslovenske politike otvaranja prema Zapadu i direktno je uticao na zaoštravanje prilika u zemlji. Državni organi su pokušali da primene taktiku pridobijanja umerenijih biskupa, ali bez vecih uspeha. Početkom januara 1953. Tito je primio delega-ciju katoličkih biskupa u Beogradu, posle čega je objavljeno da je dogovoreno formiranje zajedničke komisije koja bi razmatrala osnove medusobnih odnosa. Ubrzo posle toga Stepinac je novinaru jedne američke novin-ske agencije izjavio da nema dogovora dok Sv. stolica ne pošalje odobrenje. Juna 1953. Savezno izvršno vece (SIV) je konstatovalo prekid razgovora jer RKC nije ima-la dozvolu Vatikana.
Čerčil je u martu 1953, prilikom Titove posete Veli-koj Britaniji, zatražio da Jugoslavija učini neke poma-ke u politici prema crkvama jer bi to moglo da olakša i poziciju njegove vlade u vodenju otvorenije politike prema FNRJ, a istovremeno bi joj pomoglo da popravi odnose sa Italijom. Tito je odgovorio da verskog progo-na nema, da postoje problemi u odnosima sa RKC, ali da je to više političko nego religijsko pitanje (Spehnjak, 2001, 597-633). Decembra iste godine on ce izjaviti jednom protestantskom svešteniku i publicisti iz SAD-a da na RKC gleda kao „na jednu najtamniju reakcionarnu medunarodnu organizaciju" (Radic, 2005, II, 413).
Propagandna kampanja o progonima RKC u Jugoslaviji bila je na vrhuncu u periodu od 1952. do 1956. Vesti koje je objavljivao Radio Vatikan prenosile su vodece svetske novinske agencije. Napadi su se pojačavali svaki put kada bi Jugoslavija pokušavala nešto da postigne na medunarodnom planu. U katoličkoj štampi bi se tada po-javljivali napisi u kojima se tražilo da se od FNRJ izdej-stvuju odredeni ustupci. Državni sekretarijat za inostrane poslove (DSIP) je upozoravao 1956. da Vatikan u SAD-u aktivno radi da se dobije podrška na smanjenju pomo-ci Jugoslaviji, kao i da negativno gleda na približavanje Francuske i Jugoslavije, na veze Jugoslavije sa SSSR-om i veze SKJ sa Komunističkom partijom Italije, kao i na mešanje Jugoslavije u pitanje ujedinjenja Nemačke.
Septembra 1954. dr F. Šeper je u neuobičajenoj formi proglašen za koadjutora nadbiskupije, a ne za ko-adjutora nadbiskupa Stepinca (Alexander, 1979, 227). Razmenio je kurtoazne posete sa predstavnicima vlasti, ali odnosi su i dalje bili krajnje zategnuti. Glavni cilj državnih organa tih godina bio je odvajanje pitanje odnosa sa Vatikanom od pitanja odnosa sa crkvom u zemlji, izolacija Vatikana i postizanje diferencijacije u redovi-ma biskupata i sveštenstva, po cenu pravljenja i odrede-nih ustupaka „koji komunistima nisu simpatični" (Radic, 2005, II, 416). Sporna pitanja su i dalje bila vezana za
crkvenu imovinu, oporezivanje, administrativno kažnja-vanje, katehizaciju, rad verskih škola, delatnost Udruže-nja katoličkih sveštenika, ponašanje pojedinih biskupa, uticaj RKC na omladinu i članove Partije i delovanje svešteničke emigracije. U Jugoslaviji se smatralo da sve-štenička emigracija predstavlja stalni oslonac Vatikana u obaveštajnom radu i u antijugoslovenskim aktivnosti-ma. S obzirom da je RKC bila zainteresovana za slanje bogoslova na studije u Rim, vlasti su kao glavni uslov postavljale ogradivanje biskupata od ustaških emigrana-ta i potpunu depolitizaciju Zavoda Sv. Jeronima (Radic, 2008, 575-611).
Opipavanje terena za obnavljanje diplomatskih odnosa počelo je vec polovinom 50-ih. Razni signali su stizali preko jugoslovenskih diplomatskih predstavništa-va, najviše iz SAD-a i J. Amerike, ali i iz Evrope. Jugo-slovenskim vlastima se poručivalo da od odnosa Jugoslavije sa RKC u velikoj meri zavisi i poboljšanje odnosa sa katoličkim zemljama. Prvi znaci promena pojavljuju se krajem 50-ih. Tokom 1958. ponovo je uspostavljena stara praksa odlaska biskupa iz Jugoslavije na referisanje u Vatikan. U jesen iste godine ustoličen je novi papa -Jovan XXIII. Iz Zavoda Sv. Jeronima uklonjen je emigrant K. Draganovic. Medutim, jugoslovenske vlasti još uvek nisu bile spremne za pregovore. DSIP FNRJ je poslao Ambasadi u Rimu telegram 14. 5. 1958. u kome se skre-ce pažnja da se ne daju nikakve inicijative za razgovore sa predstavnicima Vatikana o uspostavljanju diplomatskih odnosa i da se ne pokazuje veliko interesovanje ako poruka dode sa druge strane, ali da se utvrdi stepen ovlaštenja i značaj pitanja koja se budu predlagala. Jedi-no o čemu se moglo razgovarati bilo je pitanje odlaska Stepinca.
Početkom aprila 1959, nadbiskup Ujčic i biskup Bu-katko otišli su u posetu Rimu. Prema informacijama koje su državni organi u FNRJ imali, papa je rekao da je Jugoslavija specifično i delikatno područje, da je osetljiva tačka gde vlast zaista treba uzimati u obzir, što ne treba da znači i odobravanje komunističke ideologije. Prela-zeci zatim na pitanje mogucnosti saradnje sa komunistima, papa je rekao: „Mi smo uvek spremni da prihvatimo ruku, ali je necemo pružati, jer su oni našu ruku odbili. Medutim, mi cemo uvek prihvatiti njihovu, ako vidimo da nam je pruže." Ujčic je odgovorio da ima utisak da jugoslovenska vlada nudi tu ruku i da je spremna da sredi odnose sa Vatikanom i crkvom u zemlji (Radic, 2005, II, 430).
BK održana u Zagrebu novembra 1959. dala je povoda državnim organima da smatraju kako su u bisku-patu počeli realnije da sagledavaju stvari. Biskupat je izrazio želju da doprinese pregovorima izmedu države i Sv. stolice i spremnost da podstiče sveštenstvo i vernike na gradansku lojalnost prema državnim vlastima i na savesno obavljanje gradanskih dužnosti. Ostalo je i dalje otvoreno pitanje imenovanja novih biskupa i postavljanja administratora umesto rezidencijalnh biskupa, na šta su jugoslovenske vlasti gledale kao na znak da
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
Vatikan smatra posleratne granice privremenim, ali nisu nikada stavile veto prilikom imenovanja biskupa kao što je to bio slučaj u nekim drugim zemljama.
Stepinac je umro početkom februara 1960, čemu je inostrana štampa dala veliki publicitet. Večina ko-mentara ocenjena je u Jugoslaviji kao zlonamerna i tendenciozna. I pored sve pažnje i iskazanog poštova-nja u Vatikanu prema njemu kao „nevinom mučeniku komunističkog režima" i aluzija o potrebi njegove što skorije beatifikacije, Ambasada FNRJ u Rimu je smatrala da je Stepinčeva smrt doživljena kao izvesno olakšanje i uklanjanje prepreke za sredivanje odnosa. Vatikanski zvaničnici su ponavljali da su oni spremni za uspostav-ljanje odnosa ali da Jugoslavija treba da pokrene ini-cijativu, jer ona snosi krivicu za prekid odnosa. DSIP je početkom 1960. i dalje ostajao pri stanovištu da ne bi trebalo pokazivati nikakve inicijative ni interesovanje za razgovor na temu obnove diplomatskih odnosa, ali u slučaju da ih druga strana pokrene, razgovore prihvatiti sa isključivom orijentacijom da se dode do što više de-talja o konkretnim stavovima Vatikana.
U julu 1960. je za svaki slučaj napravljen elaborat o odnosima Vatikan-FNRJ u Saveznoj komisiji za verske poslove (SKVP) u kome su registrovana pitanja koja bi se eventualno mogla pokrenuti sa jugoslovenske i vatikanske strane. Nastanak elaborata poklopio se sa informacijama koje su državni organi imali, da je krajem jula 1960. u Vatikanu doneta odluka da se sa Jugoslavijom normalizuju odnosi i da je papa lično zainteresovan za to. Ipak, na sastanku održanom u kabinetu potpredsed-nika SIV-a E. Kardelja, dogovoreno je da se načelno ne treba orijentisati na obnavljanje odnosa ali da to ne treba javno da se ističe (Radič, 2005, II, 455-457).
Novembra 1960. učinjen je još jedan pokušaj da biskupi dobiju dozvolu od Vatikana da mogu direktno pregovarati sa državnim organima. Nadbiskupa Ujčiča su primili papa i državni sekretara Vatikana kardinal Tardini. Tardini se plašio da bi direktni razgovori mogli da se završe kompromisom kakav su ranije prihvatili poljski biskupi, a za koji je on smatrao da je jednostran i ograničavajuči za crkvu (Armstrong, 1951, 144). I pored neuspeha, po Ujčičevom povratku je konstatovano da je u Vatikanu došlo do izvesnog popuštanja prema Jugoslaviji.
Tokom 1961. bila su imenovana četiri nova biskupa na području NR Hrvatske i time popunjena sva upra-žnjena biskupska mesta. Za novog predsednika BK imenovan je, dekretom Vatikana, avgusta 1961. zagrebački nadbiskup Šeper. Decembra iste godine objavljena je i papina enciklika Aeterna dei sapientia o povezivanju svih hriščanskih crkava pod vodstvom Rima. U Jugoslaviji nisu bili oduševljeni idejom o približavanju SPC i
RKC, jer su iza toga videli vršenje pritiska na SPC da oslabi svoju politiku saradnje sa državnim organima i tendenciju širenja uticaja RKC u zemlji.
Tokom 1962. odnosi Italije i Jugoslavije počeli su da se popravljaju i očekivalo se da če, tokom posete potpredsednika A. Rankoviča Rimu u maju, doči i do pokretanja pitanja odnosa Vatikana i Jugoslavije. Stav jugoslovenskih državnih organa pred posetu bio je da Vatikan pokušava da pronade neki modus vivendi sa so-cijalističkim sistemom i da u takvoj političkoj orijenta-ciji Jugoslavija i Poljska treba da posluže Vatikanu kao proba. I dalje se naglašavalo da ne dolazi u obzir da se RKC daje neki specijalni položaj niti obnavljanje diplomatskih odnosa, ali je razmatrana i nova varijanta po kojoj bi pod vidom vršenja vrhovne vlasti nad crkvom u Jugoslaviji, Vatikan, pored redovnih kontakta i veza predstavnika RKC u zemlji i Sv. stolice, povremeno slao svog predstavnika radi vizitacije (Radič, 2005, II, 465467). Do novog kratkotrajnog zaoštravanja odnosa u zemlji došlo je posle BK održane u jesen 1962. i predstav-ke koja je upučena SIV-u, na osnovu koje je zaključeno da je ona planski inicirana uoči koncila kako bi se pred Vatikanom prikazala borba katoličkog biskupata u Jugoslaviji. Istovremeno, iz Rima su u Beograd stizale informacije kako bi sklapanje konkordata bilo od obostrane koristi. Sa jedne strane, radi razbijanja mita na Zapa-du o netolerantnosti Jugoslavije prema katolicima, a sa druge, prestanak kritika Vatikana o netrpeljivosti prema komunističkim zemljama, što mu je stvaralo teškoče u nekim delovima sveta. Otvaranje Drugog vatikanskog koncila u jesen 1962. omogučilo je dalje približavanje. Biskupi iz Jugoslavije su aktivno učestvovali u komisijama za pripremu koncila, kao i u njegovom radu.
U svetu se pažljivo pratio razvoj odnosa izmedu Jugoslavije i Vatikana, a posebno su veliko interesovanje za pregovore pokazali diplomati iz SSSR-a i zema-lja istočne Evrope. Januara 1963. ambasador u Rimu Ivo Vejvoda se sastao sa sovjetskim ambasadorom S. Kozyrev-om, koji mu je preneo kako je predložio svo-joj vladi da prihvati javno iznetu želju Vatikana da uspo-stavi diplomatske odnose sa SSSR-om. Kozyrev je rekao kako nije bio informisan da li su Tito i Hruščov razgo-varali o ovom pitanju (poseta Tita Moskvi u decembru 1962),5 ali je smatrao da je ono svakako bilo pomenuto. Interesovao se o jugoslovenskom stavu prema odnosima sa Vatikanom. I narednih godina Jugoslavija je pažljivo vodila računa o stavu SSSR-a i istočnoevropskih država o odnosima sa Vatikanom i u strogoj tajnosti razmenji-vala iskustava sa vlastima u Poljskoj i Madarskoj.
Ambasador Vejvoda je u to vreme stupio u vezu sa N. Jaegerom, članom Ustavnog suda Italije bliskim kardinalu Montini-ju, inicijatoru kontakta. Jaeger je ponu-
U pokušaju da prevazide unutrašnje privredne probleme kroz obezbedivanje ekonomske saradnje sa inostranstvom, a pošto se od SAD-a više nije mogla očekivati onako obimna pomoč kao u prethodnoj deceniji, Tito je bio spreman na radikalnu preorijentaciju u izboru novog partnera. Godina velikog preokreta u budučoj spoljnopolitičkoj orijentaciji Jugoslavije bila je 1962. Tesno vezivanje za SSSR davače ton toj orijentaciji sve do 1968. (Bogetič, 2011, 205-20).
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
dio da diskretno organizuje sastanak sa predstavnikom Vatikana, a ako se taj susret pokaže korisnim, i sa državnim sekretarom Cicognani-em, a možda i sa papom. Vejvoda je dobio odobrenje da prihvati poziv za nezva-nični kontakt, koji bi bio informativne prirode. Pregovori su počeli u tajnosti maja 1963. U junu iste godine za novog papu je bio izabran upravo milanski kardinal G. B. Montini, kao Pavle VI. Pavle VI je, prilikom prijema održanog u čast ustoličenja, zamolio ambasadora Vej-vodu da prenese Titu sledecu poruku: „Izvanredno cenim, kao gest pažnje i velikog takta, prisustvo predstavnika Jugoslavije na mom ustoličenju za Papu. Nadam se da ce moj pontifikat dovesti do poboljšanja odnosa izmedu Vatikana i Jugoslavije. Kažite predsedniku Titu da mi Jugoslavija leži na srcu."6 Istovremeno u Italiji je bio uskracen stalni boravak K. Draganovicu.
U jesen 1963. J. B. Tito se spremao na put po L. Ame-rici i jugoslovenskim vlastima je bila stalo da ta poseta prode uz što manje incidenata. Polovinom septembra 1963. ambasador Vejvoda se sastao sa nuncijem C. Gra-nom i tražio da Vatikan odmah preduzme mere da se prekine s antijugoslovenskom kampanjom katoličkog klera u L. Americi, kako bi se održala i dalje nastavila nedavno ostvarena povoljna atmosfera. Dodao je i da uskoro počinje zasedanje koncila na koji su pozvani i predstavnici SPC i da sve ono što se dešava može imati negativne efekte na njenu odluku da se pozitivno izjasni o učešcu na koncilu.
Novi krug razgovora, pokrenut ponovo na inicijativu Jaegera i samog Pavla VI, počeo je u oktobru 1963. Vatikan više nije insistirao na prethodnom obnavljanju diplomatskih odnosa, vec je bio spreman da se za početak odnosi obnove na konzularnom nivou ili u formi povre-menih poseta papskog delegata Jugoslaviji. Povremeno su iskrsavali problemi, kao u vezi sa otvaranjem izložbe u Rimu „Crkva cutanja", zbog čega su jugoslovenske vlasti uložile protest kod Vatikana, smatrajuci da je na tendenciozan način bila prikazana situacija u kojoj se nalazila RKC u SFRJ. U Beogradu su sa nezadovoljstvom gledali i na pitanje kanonizacije Nikole Tavelica, koga su ustaše smatrale zaštitnikom NDH, ali prilikom prijema biskupa iz Jugoslavije koji su podneli zahtev za ka-nonizaciju, papa im je preporučio saradnju sa vlastima Jugoslavije.
Iako su krajem 1963. jugoslovenske vlasti odlučile da se pregovori nastave, ali da im se ne daje karakter pregovora o definitivnom sredivanju odnosa, jer za to još nisu sazreli svi uslovi a pojavila su se i izvesna unu-trašnja neslaganja, juna 1964. odlučeno je da se ide na uspostavljanje odnosa na nivou apostolskog delegata
koji bi predstavljao Vatikan u SFRJ. U početku apostolski delegat je trebalo prvenstveno da bude predstavnik Vatikana pri kleru u SFRJ, ali sa pravom da sa predstav-nicima vlasti razmatra probleme iz odnosa sa Vatikanom. U to vreme ovakve odnose sa Vatikanom imalo je 17 država (SAD, Meksiko, V. Britanija i dr.) (Radic, 2005, II, 499).
Po završetku preliminarnih pregovora, krajem juna 1964. započeli su službeni razgovori. Vodeni su naiz-menično u Rimu tokom leta 1964. i Beogradu tokom prve polovine 1965.7 Na dan kada su počeli pregovori u Beogradu, papa Pavle VI je primio jugoslovenskog ambasadora u Rimu na njegov zahtev. Vejvoda je formalno tražio prijem kod pape da bi mu preneo izraze zahval-nosti SFRJ zbog pomoci koju je uputio postradalima od zemljotresa u Skoplju, ali pravi cilj posete bio je da iznese gledišta Jugoslavije o pitanjima odnosa izmedu crkve i države, Vatikana i SFRJ, kao i da sazna papina mišljenja i ocene. Vest o prijemu izazvala je veliko inte-resovanje novinara jer je to bila prva audijencija posle prekida diplomatskih odnosa. Januara 1965. i jugoslo-venska štampa je prenela informaciju o pregovorima u Beogradu, a istog meseca je zagrebački nadbiskup Šeper imenovan za kardinala, što je protumačeno kao znak poboljšanja odnosa izmedu Jugoslavije i Vatikana. Pregovori su na momente bili vrlo teški i izgledalo je da ce se prekinuti bez ikakvih rezultata, ali na kraju je utvrden zajednički protokol koji je naknadno trebalo da potvrdi Vlada SFRJ, odnosno Kardinalska komisija u Kongregaciji za izvanredne crkvene poslove Vatikana. Do nastavka pregovora nije medutim došlo tako brzo kao što se očekivalo. Odnosi sa RKC u zemlji počeli su da se komplikuju polovinom 1965. zbog Poslanice upucene sa zasedanja BK u Zagrebu, koja je ocenjena kao neprijateljski akt uperen protiv države i jubilarne proslave 250 godina Gospe od Sinja, kojoj su, po oceni SSUP-a, organizatori dali nacionalistički karakter. Tek u novembru 1965. prilikom posete ministra inostranih poslova Italije A. Mora, predsednik vlade Petar Stambo-lic je u izjavi za štampu izrazio optimizam u pogledu razvoja odnosa sa Vatikanom, istakavši da su pregovori uspešno okončani. Prijemu u Ambasadi SFRJ u Rimu povodom Dana Republike, 29. 11, prisustvovali su prvi put službeni predstavnici Vatikana, kardinal Šeper i vecina biskupa iz Jugoslavije koji su bili na koncilu. Pregovori su zaključeni aprila 1966. u Rimu.8 Usaglašeni tekst protokola sastojao se iz četiri dela u kojima su konsta-tovane one tačke oko kojih je postignuta saglasnost. Pitanja oko kojih nije bio postignut dogovor formulisana su kao jednostrano parafirane usmene izjave, koje nisu
Papa nije poslao čestitku Titu povodom izbora za predsednika SFRJ, a saučešce povodom zemljotresa u Skoplju je bilo upuceno usmeno preko jugoslovenskog ambasadora i nije objavljeno u vatikanskoj štampi (Radic, 2005, II, 493).
Vodili su ih sa jugoslovenske strane N. Mandic, V. Dobrila, P. Ivičevic i B. Kocijančič, a sa vatikanske strane A. Casaroli, podsekretar u DS za izvanredne crkvene poslove, i L. Bongianino, savetnik Nuncijature.
Aprila 1966. vladi SSSR-a je predat prepis jugoslovenskih zakonskih akata koji su se odnosili na pitanja religije i crkve, a upoznati su i sa tokom pregovora sa Vatikanom (Radic, 2005, II, 522-527).
6
7
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
imale vrednost pravnih, vec samo moralnih obaveza svake strane. Takva pitanja bila su npr.: Zavod Sv. Jero-nima, ideološko vaspitanje omladine, imovinsko-prav-ni status RKC, imenovanje biskupa i dr. Protokol su potpisali u Beogradu 25. 6. 1966. godine M. Morača, član SIV-a i predsednik SKVP, i A. Casaroli, podsekretar Kongregacije za izvanredne crkvene poslove.9 Ugovor je garantovao, izmedu ostalog, slobodno obavljanje verskih funkcija i obreda i dozvoljavao, u okviru zakona, jurisdikciju Sv. stolice nad RKC u duhovnim i crkvenim stvarima, dok je Vatikan prihvatio da sveštenici ne mogu zloupotrebljavati svoje funkcije radi političkih ciljeva i obecao osudu svakog akta političkog terorizma ko god bio počinilac.
Protokol nije sadržao nikakve suštinske koncesije nijedne strane, ali je za SFRJ on bio značajan zbog či-njenice da je Vatikan preuzeo neke obaveze koje su u buducnosti mogle da utiču na rešavanje pitanja za koje su državni organi bili zainteresovani. Protokol je omo-gucio medusobnu razmenu predstavnika. Jugosloven-ski predstavnik bio je izaslanik SIV-a, a ne šefa države. Izaslanik Vatikana imao je dvojaku funkciju, bio je apostolski delegat i izaslanik Sv. stolice pri jugoslovenskoj vladi. Izaslanici nisu bili na diplomatskim listama jedne ili druge strane, ali su imali diplomatski tretman, prema normama Bečke konvencije iz 1961. Za Vatikan, kako je i sam Casaroli rekao u jednom razgovoru, predstavljao je presedan koji je mogao da posluži kao model za eventualne pregovore sa drugim socijalističkim zemljama. Ino-strana štampa je dočekala potpisivanje kao vrlo značajan bilateralni dogadaj i napisi su uglavnom bili pozitivni, tako da je u DSIP-u zaključeno da se radi o „verovatno najujednačenijem i najpozitivnijem publicitetu, koji smo imali u inostranoj štampi o bilo kom krupnijem pitanju jugoslovenske politike" (Radic, 2005, II, 533).
Predstavništvo vlade SFRJ u Rimu otpočelo je svoju zvaničnu funkciju pri Vatikanu 24. 11. 1966. Za rad u Izaslanstvu predložen je V. Cvrlje, koji ce na tom mestu ostati do 1971. Za apostolskog delegata i izaslanika Sv. stolice pri vladi SFRJ bio je odreden nadbiskup M. Ca-gna, koji je stigao u Zagreb 18. 11. 1966. Ostao je na tom mestu do 1970. Nadbiskup Šeper je januara 1968. bio imenovan za prefekta Kongregacije za veru u Rimu, a iste godine došlo je do posete predsednika vlade SFRJ M. Špiljka Vatikanu i kardinala Tisserant-a Jugoslaviji.
Kako je vreme odmicalo napadi emigrantske štam-pe na Protokol bili su sve žešci. Hrvatska emigracija govorila je o potrebi odbrane „hrvatskog svecenstva i hrvatskih narodnih interesa", dok je srpska emigracija
govorila o „novom Konkordatu" i potvrdivala tezu da „Hrvati sve više osvajaju pozicije u Jugoslaviji" (Radic, 2005, II, 534).
Jugoslovenski državni organi su bili zadovoljni po-stignutim sporazumom, ali su se plašili da ce RKC pokušati da iskoristi sredivanje odnosa za jačanje svojih pozicija u zemlji. Opadanje čvrste partijske kontrole u drugoj polovini 50-ih i početkom 60-ih nastavilo se sve brže posle pada Rankovica 1966. U isto vreme počeo je da se ispoljava sve otvorenije hrvatski nacionalizam. Mada su vode hrvatskog nacionalnog pokreta očekivale mnogo otvoreniju i direktniju podršku RKC, to ipak nije značilo da je crkva ignorisala pokret. Crkvena hijerar-hija je imala svoj mobilizacioni program rada, što ce se videti u narednim decenijama (Perica, 2000, 532-564). RKC je počela da organizuje brojne i masovno posecene verske proslave i hodočašca, došlo je do naglog uspona katoličke štampe, kao i razvoja drugih oblika katolič-ke propagande. Polovinom 70-ih RKC je organizovala devetogodišnju proslavu „Trinaest vekova hrišcanstva medu Hrvatima" (1975-84). Najveci verski skup u isto-riji Jugoslavije organizovan je povodom završetka obe-ležavanja jubileja u Mariji Bistrici i na njemu je bilo više od 400.000 ljudi (Perica, 2001, 39-66). Pokrenute su tzv. „koncilske tribine" i crkva je oko sebe počela da okuplja intelektualce, da pokrece pitanja od značaja za omladinu, da polemiše sa marksistima. Prema odluci BK, koju je papa potvrdio, u vecem delu mise upotre-bljavan je narodni jezik, dok je latinski zadržan samo u delu u kome se prikazuje žrtva.
Jugoslavija je 1970. bila jedina komunistička zemlja u Evropi koja je uspostavila diplomatske odnose sa Vatikanom.10 Mada je odnose i dalje otežavalo pitanje Stepinca i proslava kanonizacije Nikole Tavelica (Akmadža, 2013, 377, 456-7), jugoslovenske vlasti nisu sprečavale put hodočasnicima iz Hrvatske koji su otiš-li u Rim juna 1970. radi kanonizacije prvog hrvatskog sveca i pozdravile su medunarodni kongres mariologa u Zagrebu 1971. Tito je posetio papu 29. 3. 1971. i bio prvi komunistički lider koji se sreo sa njim. U Vatikanu su boravili 1977. i M. Minic, potpredsednik SIV-a i sa-vezni sekretar za inostrane poslove, i predsednik Pred-sedništva SFRJ C. Mijatovic 1980. Mijatovic je tom pri-likom uputio zvaničan poziv papi da poseti Jugoslaviju, ali do posete nije došlo do kraja postojanja Jugoslavije kao države. Tokom 80-ih meduverski odnosi u Jugoslaviji su do krajnosti zaoštreni a dijalog koji je počeo u prethodnoj deceniji doživeo je krah. Vatikan se 1990. saglasio sa odlukom BK o potrebi restrukturiranja zemlje
9	Protokol je ugovor manje formalne prirode nego konkordat. Konkordat po pravilu uspostavlja pravnu poziciju RKC u državi i definiše njena prava i obaveze. Protokol uspostavlja dogovorenu formulu o načinu medusobnih odnosa izmedu RKC i države u zemlji u kojoj su država i crkva odvojene.
10	Predstavnici SFRJ u Vatikanu su bili: S. Kolman (1972-1976), B. Liovic (1976-1977), Z. Svete (1977-1981), Z. Stenek (1981-1985), S. Cigoj (1985-1989), I. Maštruko (1989-1991). Nunciji u SFRJ su bili: M. Cagna (1970-1976), M. Cecchini (1976-1984), F. Colasuonno (1985-1986), G. M. Higuera (1986-1996). (Die Apostolische Nachfolge. Preuzeto 23. 6. 2014. sa http://www.apostolische-nachfolge. de/dipl_korps.htm)
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
a sa početkom ratnih sukoba u Jugoslaviji vatikanska di-	na prilagodavanje, istrajnost i delatnost na duge staze,
plomatija je lobirala u Nemačkoj i drugim evropskim	na kraju su obično donosile rezultate. Jugoslovensko-va-
zemljama za priznavanje Hrvatske i Slovenije kao ne-	tikanski odnosi počeli su otezanjem Vatikana da prizna
zavisnih država, a medu prvima ih je i priznala januara	postojanje jugoslovenske države, tokom sedamdeset
1992. (Perica, 2001, 39-66).	godina karakterisali su ih medusobno nepoverenje pa
Vatikanska diplomatska veština, gradena vekovima,	i otvoreno neprijateljstvo, a završili su se brzom reakci-nije uvek bila uspešna u realizaciji ciljeva, ali spremnost jom da se prizna njen raspad.
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
yugoslavia and the vatican 1918-1992
Radmila RADIČ
Institute for Recent History of Serbia, Trg Nikole Pašiča 11, 11000 Belgrade, Serbia e-mail: mandicr58@gmail.com
SUMMARY
Yugoslav-Vatican relations began with the Vatican prolonging recognition of the Yugoslav state formation after the WWI. Their relationships during the seventy years of the Yugoslav state existence characterised mutual distrust and even outright hostility, and were completed with Vatican's quick reaction to acknowledge its dissolution. The Vatican has never reconciled with the creation and existence of the Yugoslav state. It modified its policies, tactically entering negotiations to defend the interests of Catholicism, occasionally losing battles, but patiently waiting for the opportunity to pursue their interests. Yugoslav state, due to internal contradictions and weaknesses, never had enough force to win in the conflict with a material, ideological, and spiritual power, such as the Roman Catholic Church, which till the end of its existence represented the strongest opposition in the country.
Key words: Yugoslavia, Vatican, diplomatic relations, Roman Catholic Church, Concordat, Protocol
Radmila RADIC: JUGOSLAVIJA I VATIKAN 1918-1992. GODINE, 691-702
LITERATURA
Akmadža, M. (2003): Uzroci prekida diplomatskih odnosa izmedu Vatikana i Jugoslavije 1952. godine. Croatica Christiana Periodica, 27, 52, 171-202.
Akmadža, M. (2013): Rimokatolička crkva u komunističkoj Hrvatskoj 1945-1980. Zagreb, Despot Infinitus.
Alexander, S. (1979): Church and State in Yugoslavia since 1945. Cambridge, Cambridge University Press.
Armstrong, H. F. (1951): Tito and Goliath. London, Victor Gollancz.
Bekic, D. (1988): Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi s velikim silama 1949-1955. Zagreb, Globus.
Benigar, A. (1974): Alojzije Stepinac hrvatski kardinal. Rim, Ziral.
Bogetic, D. (2011): Jugoslovensko-sovjetski odnosi početkom 60-ih godina. Istorija 20. veka, 3, 205-220.
Bubalo, O., Mitrovic, K., Radic, R. (2010): Jurisdikci-ja Katoličke crkve u Sremu. Beograd, Službeni glasnik.
Dedijer, V. (1981): Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita. Rijeka, Zagreb, Liburnija, Mladost.
Dedijer, V. (1987): Vatikan i Jasenovac. Dokumenti. Beograd, Rad.
Dedijer, V., Miletic, A. (1989): Proterivanje Srba sa ognjišta - Svedočanstva. Beograd, Prosveta.
Dimic, Lj., Žutic, N. (1992): Rimokatolički klerikali-zam u Kraljevini Jugoslaviji 1918-1941. Prilozi za is-toriju. Beograd, VINC.
Oilas, M. (1985): Rise and Fall. London, Macmillan.
Horvat, J. (1984): Živjeti u Hrvatskoj: 1900.-1941. Zagreb, Sveučilišna naklada Liber.
Hrnčevic, J. (1986): Svjedočanstva. Zagreb, Globus.
Ilic, P. (1995): Vatikan i slom Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Beograd, Grafomarket.
Jelic Butic, F. (1977): Ustaše i NDH 1941-1945. Zagreb, Sveučilišna naklada Liber.
Jonjic, T. (2000): Hrvatska vanjska politika 1939.1942. IV. Hrvatska izmedu sila osovine. Zagreb, Libar.
Krišto, J. (2000): Protukatolička srpska propaganda tijekom Drugog svjetskog rata. U: Fleck, H.-G., Grao-vac, I. (ur.): Dijalog povijesničara-istoričara. 2. Zagreb, Zaklada Friedrich Naumann.
Mithans, G. (2012): Urejanje odnosov med Rimskokatoliško cerkvijo in državnimi oblastmi v Kraljevini Jugoslaviji (1918-1941) in jugoslovanski konkordat. Doktorska disertacija. Koper, Univerza na Primorskem, Fakulteta za humanistične študije.
Mithans, G. (2013): Vloga tajnega pogajalca pri sklepanju jugoslovanskega konkordata. Acta Histriae, 21, 4, 809-824.
Mužic, I. (1978): Rimokatolička crkva u Kraljevini Jugoslaviji. Politički i pravni aspekti Konkordata izmedu
Svete Stolice i Kraljevine Jugoslavije. Split, Biblioteka Crkve u svijetu.
Novak, V. (1986): Magnum crimen. Pola vijeka kleri-kalizma u Hrvatskoj. Beograd, Nova knjiga.
Pavlowitch, K. S. (1978): „Il Caso Mirosevic". L'expulsion du ministre de Yougoslavie au Vatican par le gouvernement fasciste en 1941. Thessaloniki, [s. n.], 105-137.
Perica, V. (2000): The Catholic Church and the Making of the Croatian Nation, 1970-1984. East European Politics and Societies, 14, 3, 532-564.
Perica, V. (2001): Interfaith Dialogue versus Hatred: Serbian Orthodoxy and Croatian Catholicism from the Second Vatican Council to the Yugoslav War, 19651992. Religion, State & Society, 29, 1, 39-66.
Petranovic, B. (1963): Aktivnost rimokatoličkog klera protiv sredivanja prilika u Jugoslaviji (mart 1945 -septembar 1946). Istorija XX veka, V, 263-313.
Petranovic, B., Zečevic, M. (1987): Jugoslovens-ki federalizam: ideje i stvarnost: 1914-1943: tematska zbirka dokumenata. Beograd, Prosveta.
Petrovič, M. (2000): Projekat konkordata Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Svete Stolice 1925. i uporedni konkordatski režimi. U: Fleck, H.-G., Graovac, I. (ur.): Dijalog povijesničara-istoričara. 2. Zagreb, Zaklada Friedrich Naumann, 485-502.
Radic, R. (2005): Država i verske zajednice 19451970, I-II. Beograd, INIS.
Radic, R. (2008): Jugoslavija, Vatikan i slučaj Dra-ganovic 1967-1968. godine U: Radic, R. (ur.): 1968 -četrdeset godina posle. Beograd, INIS, 575-611.
Režek, M. (2005): Med resničnostjo in iluzijo. Slovenska in jugoslovanska politika v desetletju po sporu z Informbirojem (1948-1958). Ljubljana, Modrijan.
Simic, S. (1958): Prekrštavanje Srba za vreme Dru-gog svetskog rata. Titograd, Grafički zavod.
Spehnjak, K. (2001): Posjet Josipa Broza Tita Velikoj Britaniji 1953. godine. Časopis za suvremenu povijest, 3, 597-633.
Živojinovic, D. (1994): Vatikan, Rimokatolička crkva i jugoslovenska vlast 1941-1958. Beograd, Prosveta.
Živojinovic, D., Lučic D. (1988): Varvarstvo u ime Hristovo. Prilozi za Magnum crimen. Beograd, Nova knjiga.
Živojinovic, R. D. (2012): Vatikan u balkanskom vrt-logu. Studije i rasprave. Beograd, Albatros plus.
Žutic, N. (1992): Rimokatoličke dijeceze u Kraljevini Jugoslaviji - crkveno medudržavno razgraničenje i obrazovanje novih dijeceza. Istorija 20. veka, 10, 1-2, 73-82.