Džavo i njegov šegrt.
(Srbskohrvatska pripovedka.)
Bio je jedan čovek pa imao jedinca sina. Ovaj sin reče jedamput ocu: »Babo, šta čemo raditi? Ja ovako ne mogu živeti; nego idem u svet, da učim kakav zanat. Vidiš, kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakoga težaka.« Otac ga je dugo odvračao govoreči mu, da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odvratiti, najposle mu dopusti otac da ide da uči zanat. Onda se on digne u svet, da traži zanata.
Putujuči tako udari na jednu vodu i iduči pokraj te vode srete se s jednim čovekom u zelenim haljinama, pa ga čovek zapita, kuda ide, a on mu odgovori: »Idem u svet, da tražim majstora kakvog, da učrm zanat.« Onda mu reče onaj čovek u zelenim haijinama: »Ja sam majstor, hodi k meni pa uči zanat, kad ti tako srce ište.« Dete jedva dočeka i pode s njim. Iduči on tako pokraj vode, najedamput majstor skoči u vodu i stane pHvati govo--reči detetu: »Hajde sa mnom, skači u vodu i uči plivati.« Dete se stane odgo* varati, da ne sme, jer ga jc strah, da se ne utopi; a majstor mu odgovori: »Ne boj se ništa. nego skači.« Dete skoči u vodu i stane plivati s majstorom
uporedo. Kad su bili nasred vode, uzme majstor dete za vrat, pa s njim u vodu na dno. To je bio davo. On odvede dete u svoje dvore i preda ga jednoj staroj babi, da ga uči, pa se opet vrati na ovaj svet. Pošto se on vrati, i baba ostane satma s de-tetom, onda mu stane govoriti: »Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor, kao što su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je davo. I mene je tako prevario i dovu-kao amo s onoga sveta, a i ja sam krštena duša. Nego poslušaj me, što ču ti kazati. Ja ču tebe učiti svemu njegovu zanatu, a on kad dode, pitače te, jesi li što naučio, a ti mu svagda kaži, da nisi ništa, ako si rad, da ga se kurtališeš i da se opet vratiš na onaj svet.« Posle nekoga vremena dode davo i zapita dete: »šta si naučio?« A ono odgovori: »Nisam još ništa.« I tako produ tri godine dana, i kad bi god majstor zapitao dete, šta je naučio, ono bi mu svagda odgovorilo, da nije ništa. Najposile ga zapita davo još jednom: »Jesi li štogod naučio?« A dete mu odgovori: »Nisam ništa, nego sam zaboravio i ono, što sam pre znao«. Onda se davo rasrdi pa mu reče: »Kad ti dosad nisi ništa naučio, nečeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bez traga, kud te oči vode i noge nose!« Dete, koje je več dobro davolski zanat izučilo bilo, odmah skoči na vodu i stane plivati ka kraju i isplivavši izade na breg i otide k ocu svome. Otac, kako ga ugleda, daleko istrči predanj govorečk »Gde si, sine, " za Boga!« A sin mu odgovori: »Učio sam zanat« Iza toga prode neko vreme i dode vašar u ohližnjemu jednomu selu. Tada reče sin ocu: »Babo, hajdento na vašar.« Otac mu odgovori: »A s čim čemo, sinko, kad nemamo nigde ništa?« — »Ti za to nemaj brige«, odgovori mu sin, i podu na vašar. Iduči tako putem sin reče ocu: »Kad budemo blizu vašara, ja ču se stvoriti lep konj, što ga neče biti u celom vašaru. Sav vašar čudit če mu se. A moj če
t
majstor da kupi konja, i štogod zaceniš, on če dati. Ali se nemoj šaliti da mu daš ular, nego kad novce primiš, odmah mi ular skini s glave pa udari njime o zemlju.« Kad dcklu bilizu vašara, dete se pretvori u konja, što ga nigde ncma. Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po što je. Kad ali eto ti majstora: stvorio se Turčin pa zavio čalmu oko glave, a spustio haljine do zemlje. Kako dode, a on reče: »Ja ču toga konja kupiti. Govori, starčc, po što je!« Što je god starac zaiskao, Turčin mu odmah izvadi gotove novce bez rcči. Starac kad primi novce, skine s konja ular pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac došavši kuči s novcima, zateče i sina kod kuče. Kad posle nekog vremena dode drugi vašar, onda sin opet reče ocu: »Ja ču se sad stvoriti jedna trgovina: šatra puna robe, što je na vašaru lepše neče biti ni bogatije. Ni nju neče moči niko kupiti, a majstor če moj dodi i platiče, štogod zaceniš. Ali ne šali se, ne daj mu ključeva u ruke, nego kad novce primiš, udri ključevima o zemlju.« Tako i bude: Jcad se on stvorr 3epa trgovina, sav se vašar stane diviti. Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre pa pita starca: »Po što?« Koliko je god starac zacenio, toliko je Turčin odmah platio, a starac, kad primi novce, udari klju-čevima o zemlju. U taj mah nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od Turčina stvori se kobac, pa poteraj goluba! Dok su se oni tako vijali ovamo onamo, careva kči bila izišla pred dvor pa ih gledala, a golub ujedamput strelimke devojci na ruku, pa joj se pretvori u prsten na ruci. Onda kobac padne na zemlju pa se stvori čovek te otide k caru i ponudi mu se, da ga primi u službu: služiče ga tri godine dana, a ništa na svetu ne ište, ni hrane ni piča ni odela, samo da mu car da onaj prsten s devojčine ruke. Car ga primi i obeča, da če mu dati. Tako je onaj služio, a devojka prsten nosiila, i vrlo joj je bio mio, jer je danju bio prsten, a nodu lep tnomak, pak joj govorio: »Kad dode vreme, da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke, nego udri mnome o zemlju.« Kad se navrše tri godine dana, dode car ka kčeri svojoj pak je stane moliti da mu da prsten. Onda ona kao srdito baci prsten na zemlju; prsten prsne, a od njega se prospe sitna proja, i jedno zrnce otkotrlja se pod carevu čizmu; a sluga se ujedanv put stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad sva zrna po= zoblje, pode da i ono poslednje ispod careve čizme kljune, ali od zrna uje* damput postane mačak pa vrapca za vra-t.
R e č i: amo — sem, babo — oče, briga ili skrb, čalma ili turban, čizma ili škornja, davo ili vrag, haljina — obleka, istrčati — izskočiti, izvaditi — izvleči, kadgod — kadarkoli, kobac — skobec, kurtalisati ili osloboditi se, nestati — izginiti, odelo — obleka, piče — pijača, poci — iti, pošto — ko, poterati — preganjati, prevariti — preslepiti, ogoljufati, pfsnuti — počiti, raditi ili delati, roba — blago, sitna proja — drobno proso, skmuti — sneti, sleči, sleči se ili zbrati se, sresti — srečati, stati ili začeti, strelimke — hitro kakor strela, šatra ili šator, šegrt — vajenec, težak — delavec, dninar, trag ili sled, tražiti ili iskati, u taj mah — v tem trenutku, udari na jednu vodu — pride do neke vode, ular ili uzda, iipo-redo — vzporedno, vštric, vašar — sajam — sejem, zaboraviti ili pozabiti, zanat — rokodelstvo, zapitati — vprašati.