vf. / Број 41. Одеса, 17. децембра 1916. год. Год. L ОРГАН ЈУГОСЛОВЕНА У РУСИЈИ. ИЗЛАЗИ СВАКЕ ПЕДЕЉЕ. НОВАЦ И ПИСМА ШАЉУ СЕ НА УПРАВУ сСЛОВЕНСКОГ ЈУГА> У ОДЕСУ, РЕМЕСЛЕННАД УЛИЦА 4, КВ. 23. ТЕЛЕФОН 61—67. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ИСТОМ СТАНУ. РУКОПИСИ ОЕ НЕ ВРА-ЋАЈУ, НЕПЛАЂЕНА ПИСМА СЕ НЕ ПРИМАЈУ. ПРИОПЋЕЊА СЕ НЕ ПРИМАЈ5. ПРЕТПЛАТА ИЗНОСИ ЈЕДНОГОДИШЊЕ 6 Р., ТТОЛУ-ГОДИШЊЕ 3 P., A ПОЈЕДИНИ БРОЈЕВИ 10 К. Проевједујемо! }ie признајемо! Попрскан крвљу — својих варода којима ју је током скоро чита-вих седам десетљећа иуштао и точио, поштрапан крвљу — туђих народа које је вавјештењем овога страховитога рата милијонима иовео на кла-ницу — Калигула дунавске мокаркије — Франц Јозгф Хапсбург — стропоштао се са пријестола, остави га и одлети му црна душа, гола, невесела. Вампирска династија Хапсбурга гурнула је на пријесто монаркије нови избој иа свсме злокобвоме стлблу — Карла Франца Јозефа. Данас се у Будапешти врши његово круипсање за краља Угар-ске. Боље речено — краља маџарскога. Царем аустријским постаје другим, посебним актом. Обоје имало би да га наметне владаром и нама — Хрватима, Србима и Словенцима у аустро-угарској монаркији. То се догађа у часу када су нашему народу српскога, хрватскоги сло-веначког имена у аустро-угарској моваркијизапушенаизачепљепаз^ста, када сав стење под невиђе;:им и вечувеним терором, када тамнице и затвори јече од тисућа жртава тираније и произвола, када су опустјела домови, поругаене куће, разметнута кућишта читавих села и покрајика, када иико ни данути не може ни ке смије јер је крив већ само с тога dito je — жив и за то се кажњава. Али ако ке може и не смије да проговори народ што се налазм на родној груди пмамо право да дигнемо свој глас ми који смо с њим једва и иста крв. живемо с њвм у једивствевој, веразрјешивој вези, o којима се ради као и o њему јер је у његовој судбипи садржаиа и наша, a 1;алазимо се у бољим и слободним приликама — у непосредноме раду за слободу и његову и кашу. Великодупшошћу и бескрајном добротом Његова Величанства Государја Императора Цара свнх Руса омогућено је синовима једног и истога народа, Словеицима, Србима и Хрватима из аустро-угарске мо-наркије, из веослобођених, подјармљених и неспашених крајева словен-скога југа да створе војни корпус на земљигату матушке Русије. Сврха томе корпусу пзражена је у основној и воднлицн мисли да се сав народ словенскога југа, Срби, Хрвати и Словенцп, уједини и иосвема ослободп од аустро-угарскога подаништва. To је вајважпији и најзнаменитијп моменат код стварања корпуса састављемог од Хрвата, Срба и Словенада из аустро-угарске монаркије, који, принуђепи у љој борити се за њу и по њеној команди, чим су дошли у положај да покажу своју слободву вољу и да по њој раде, врстају се у редове којима је сврхом да ту монаркију разбију и про-веду своје народко ујед1!њс!Бе и ослобођење. И корвус и сврха mv санкционирани су највећим добротвором Југословеиа Његовим Величанством Государјом Императором, симпатичио примљени iio cBim правим и искреннм иародннм елементима племенитога рускога карода. Радсћи ва дјелу народног уједињења и ослобођења слажемо се са, свом иашом осталом браћом icoja се калазе расијава по свијету што у већим што у мањим груиама, a која су у разним скупштинама дала израза истоме томе захтјеву у својим резолуцијама, наглашујући основну миеао чикашке резолуције од 10 марта 1915 «да смо Хрватн, Срби и Оловеицм један иарод, — једиви свој спас видимо у кидању сваке везе са аустро-угарском монаркијом — осигурани свој опстанак, развој и аапредак гледамо само у јединсгвеномо државном организму свих југо-словевских покрајииа аусгро-угарске моваркије и краљевиде Србије.» У часу, када се јавља нови Хапсбург-наметник са накаиом да пам се попнена шију, не смијемо ни ваборавити.ви муком прећи чине којима је та династија ироиграла свако право на наш владарски пријестол, све када би их и стотине блла имала. Владари из ље - сви од реда, без нзнимке — нијесу одржалн у кријепости виједиог уговора склопљенога с нама, већ су их редом погазили, нијесу испунили ниједве обавезе преузете у своју дунсност, сва њихова обећања била су лудима радовања Зашхетве што су их год полагалм биле су даване само са исковом наканом да не буду одржане пи испуњеие, хотимичио н памјерно криве. Права Хрватске укинута су из темеља. Нагодбом, иаметиутом споразумно по Бечу и Будапешти, изру-чеиа је Хрватска ва милост и немилост Маџарске и Маџара. Prosvjedujemo I Џг priznajemo I Poprskan krvlju — svojih naroda kojima ju je tokom skoro čitavih sedam desetljeća puštao i točio, poštrapan krvlju — tudjih naroda ko je je navještenjem ovoga strahovitega rata milijonima poveo na klanicu — Kali-gula dunavske monarkije — Franc Jožef Hapsburg — stropoštao se sa pri-jestola, ostavi ga i odleti mu črna duša, gola, nevesela. Vampirska dinastija Hapsburga gurnula je na prijesto monarkije novi izboj na svome zlokobnome stablu — Karla Franca Jožefa. Danas se u Budapešti vrši njegovo krunisanje za kralja Ugarske. Bolje rečeno — kralja madžarskoga. Carem austrijskim postaje drugim, posebnim aktom. Oboje imalo bi da ga nametne vladarom i nama — Hrvatima, Srbima i Slovencima u austro-ugarskoj monarkiji. To se dogadja u času kada su našemu narodu srpskoga, hrvatsko g i slove-načkog imenauaustro-ugarskoj monarkiji zapušenaizačepljena usta, kadasav stenje pod nevidjenim i nečuvenim terorom, kada tamnice i zatvori ječe od tisuća žrtava tiranije i proizvola, kada su opustjeli domovi, porušene kuće, razmetnuta kućišta čitavih sela i pokrajina, kada niko ni danuti ne može ni ne smijc jer je kriv več samo s toga što je — živ i za to se kažnjava. Ali ako ne može i ne smije da progovori narod što se nalazi na rodno j grudi imamo pravu da dignemo :,roj glas -mi koji smo s njim jfidna i ista krv, živemo s njim u jedinstvenoj, nerazrješivoj vezi, o kojima se radi kao i o njemu jer je u njegovoj sudbini sadržana i naša, a nalazimo se u boljim i slobodnim ))rilikama — u neposrednome radii za slnbodu i njegovu i našu. Velikodušnošću i beskrajnom dobrotom Njegova Veličanstva Gosudarja Imperatora Gara svih B.usa omogućeno je sinovima jednog i istoga naroda, Slovencima, Srbima i Hrvatima iz austro-ugarske monarkije, iz neoslobodje-nih, podjarmljenih i nespašenih krajeva slovenskoga juga da stvore vojni korpus na zemljištu matuške Rusije. Svrha tome korpusu izražena je u osnovno j i vodilici misli da se sav narod slovenskoga juga, Srbi, Hrvati i Slovenci, ujedini i posvema oslobodi od austro-ugarskoga podaništva. To je najvažniji i najznamenitiji momenat kod stvaranja korpusa sastavljenog od Hrvata, Srba i Slovenaca iz austro-ugarske monarkije, koji, prinudjeni u njoj boriti se za nju i po njenoj komandi, čim su došli u položaj da pokažu svoju slobodnu volju i da po njoj rade, vrstaju se u redove kojima je svrhom da tu monarkiju razbiju i provedu svoje narodno ujedi-njenje i oslobodjenje. I korpus i svrha mu sankcionirani su najvećim dobro tvorom Jugoslo-vena Njegovim Veličanstvom Gosudarjom Imperatorom, simpatično primljeni po svim pravim i iskrenim narodnim elementima plemenitoga ruskoga naroda. Radeći na djelu narodnog ujedinjenja i oslobodjenja slažemo se sa svom. našom ostalom bračfiin koja se nalaze rasijana po svijetu što u većim što u manjim grupama, a koja su u raznim skupštinama dala izraza istome tome zahtjevu u svojim rezolucijama, naglašujući osnovnu misao čikaške rezolucije od 10 marta 1915 «da smo Hrvati, Srbi i Slovenci jedan narod, — jedini svoj spas vidimo u kidanju svake veze sa austro-ugarskom monar-kijom — osigurani svoj opstanak, razvoj i napredak gledamo samo u jedin-stvenome državnom organizmu svih jugoslovenskih pokrajina austro-ugarske monarkije i kraljevine Srbije.» Učasu, kada se javlja novi Hapsburg-nametnik sa nakanom da nam se popne na šiju, ne smijemo ni zaboraviti ni mukom preči čine kojima je ta dinastija proigrala svako pravo na naš vladarski prijestol, sve kada bi ih i stotine bila imala. Vladari iz nje — svi od reda, bez iznimke — nijesu održali u kri-jeposti nijednog ugovora sklopljenoga s nama, več su ih redom pogazili, nijesu ispunili nijedne obaveze preuzete u svoju dužnost, sva njihova obe-čanja bila su ludima radovanja. Zakletve što su ih god polagali bile su davane samo sa iskonom nakanom da ne budu održane ni ispunjene, hotimično i namjerno krive. Prava Hrvatske ukinuta su iz temelja. Nagodbom, nametnutom sporazumno po Beču i Budapešti, izručena je Hrvatska na milost i nemilost Madžarske i Madžara. 2 СЛОВЕНСКИ ЈУГ Бр. 41. Фалсификатом саме те мизерне нагодбе, приљепљеном крпицом на изворнику, отет је Хрватској град Ријека. Словенија се свом силом германизује n ствара пољем њемачкога господства. Тешком муком и великим напором стечене привилегије српеке све су брисане; стара Војводина укинута; црквена аутономија уништена, Окупирана Херцег-Боспа, објекат плијена и моларкије и свих могућих авантуриста и афариста у њој, анектираиа је гажењем берлин-ског уговора, протлв иародле воље и грожњом рата Србијн. Народ наш у свим крајевпма подврглут је потпуној превласти Нијемаца и Маџара који га тлаче свим могућпим средствима и лачишша. Подјармљен не ужива никаких права, економски је до крајности иско-ришћаван и исисаван. Бива истребљпвап што полицајним ужаслим го-нењпма, што форсираним казненим процесима, што убијање.ч пушком и вјешатима без икаких исљедовања. Прикцип је унпштити све словенжо да буде више мјеста елементима њемачком и маџарскоме који потенци-раном. силом бпвају колонлзовапи по предјеллма словенскога југа. Династија хапсбуршка, њемачка душом н тијелом, служи само пае-гермалској иолитиди Хохенцолерна. У тој је служби и покренула рат на Србију носилнцу југословенског уједињења са наконом и готовом одлу-ком да управо унпшти што има народног у Србији. У очи свега тога, ми, народ срвскога, хрватског и словеначког имена ријешелл смо сваке дужности напрама Хапсбургима. Нити су они нама владари, пити ми њима подакици. Не пристоји им с тога никакво право правити с нама било какве комбинације \ монаркији и истављати то тобоже плодом неке бриг^ за нас. Све то, међутим, и онако није ино вал пуко маневрирање за нову превару и обману — бацање прашине у очи. Силе Споразума иставиле су девизом овоме рату: ослобођење под-јармљених и неслободних народа. Његово Величанство Государј Император изволио је изјавити да ће овај рат донијети слободу евим словенским шродима. A ми смо и неслободнм и подјармљени — и —словенски смо народ. Пристоји нам и право и дужност да тражимо остварење народнога нашег уједињења и ослобођења за које п твором придонашамо надчо-вјечакске жртве и подносимо напоре. Ми то и тражимо. Еврогха ће тиме само испунити једну обавезу спрам нас, a у свом интересу осигурати ће равновјесје и мир на Јадрану и на Балкану. Falsifikatom same te mizerne nagodbe, priljepljenom krpicom na izvorniku, otet je Hrvatskoj grad Rijeka. Slovenija se svom šilom germanizuje i stvara poljem njemačkoga gospodstva. Teškom mukom i velikim naporom stečene privilegije srpske sve su brisane; stara Vojvodina ukinuta; crkvena autonomija uništena. Okupirana Herceg-Bosna, objekat plijena i monarkije i svili mogučih avanturista i afarista u njoj, anektirana je gaženjem berlinskog ugevora, protiv narodne volje i grožnjom rata Srbiji. Narod naš u svim krajevima podvrgnut je potpunoj prevlasti Nije-maca i Madžara koji ga tlače svim mogućiin sredstvima i načinima. Pod-jarmljen ne uživa nikakih prava, ekonomski je do krajnosti iskorišćavan i isisavan. Biva istrebljivan što policajnim užasnim gonenjima, što forsiranim kaznenim procesima, što ubijanjem puškom i vješalima bez ikakih isljedo--vanja. Princip je uništiti sve slovensko da bude više mjesta elementima njemačkom i madžarskome koji potencirano m šilom bivaju kolonizovaui po predjelima slovenskoga juga. Dinastija hapsburška, njeinačka dušom i tijelom, služi samo panger-manskoj politici Hohencolerna. U toj je službi i pokrenula rat na Srbiju nosilicu jugoslovenskog ujedinjenja sa nakanom i gotovom odlukom da upravo uništi sve što ima narodnog u Srbiji. U oči svega toga, mi, narod srpskoga, hrvatskog i slovenačkog imena riješeni smo svake dužnosti napruma Hapsburgima. Niti su oni nama vla-dari, niti mi njima podanici. Ne pristoji im s toga nikakvo pravo praviti s nama bilo kakve kombinacije u monarkiji i istavljati to tobože plodom neke brige za nas. Sve to, medjutim, i onako nije ino van puko manevriranje za novu prevaru i obmanu — .bacanje prašine u oči. Sile Sporazuma istavile su devizom ovome ratu: oslobodjenje podjarmi jenih i neslobodnih naroda. Njegovo Veličanstvo Gosudarj Imperator izvolio je izjaviti da če ovaj rat donijeti slobodu svim slovenskim narodima. A mi smo i neslobodni i podjarmljeni — i — slovenski smo narod. Pristoji nam i pravo i dužuost da tražimo ostvarenje narodnoga našeg ujedinjenja i oslobodjenja za koje i tvorom pridonašamo nadčovječanske žrtve i podnosimo napore. Mi to i tražimo. Evropa če tirne samo ispuniti jednu obavezu spram nas, a u svom interesu osigurati če ravnovjesje i mir na Jadranu i na Balkanu. Годишњица прелаза српске војске преко Албаније.*) (Свршетак.) Прпстигосмо једну групу војлика u брзо се спустисмо до реке Сирећ. На месту прелаза утицала је још једна брдска река у Сирећ, те је прелаз за пешаке скоро био онемогућен. Је-дан капетан бејаше прикупио десетак коња и почео правилно пребацивање људи преко реке. У .моменту, када ми дођосмо, беше их још на овој обали око стотину, међу којима беху многи без пугаака или рањени, a беше пешто деце и жена. Једно сто метара ниже прелаза, стојаше гомила Арнаута међу којима беше жена и деце. Вагазили у реку и хватају, као рибу, сваку ствар која би пала у реку приликом пре-лаза наших војника као торбе, капе и т. д. Коњима, које односаше вода, одмах би стали дерати кожу за опанке. Нико од нас није им ни бра-нио да врше те послове, али, када војници, који су имали пушке, upe-ђоше и одмакоше, iictii Арнаути прлблпже се rpvmi војника која је имала да се пребаци, па почеше оти-мати од војиика ствари, на богме, и пушке u паре. У часу стигием једно 15 војника, и вратим их на обалу реке запове-дивши им да држе пушке у вие, те да Ариаути виде да нисмо оставшш оне преко реке на милост и немл-лост њнма. Ова мера иомаже, те Арнаути престаше да пљачкају и нападају name војнике, чим видеше *) Навршила се година дапа откако су иаша браћа из Србије извршили прелаз кроз Албанију. Страховите су биле прилике које су сировађале ту сеобу. Ово је једна од безбројних слика патњи, нарисана сапатничком руком љубећега братскога срца. Шеф нашега санитета иуковник г. др. Милан Т. Же-раић поставља овиме мали спомеиик своме брату мајору дру Ристи Т. Же-рапћу. On. Ур. да се воршцл упарадише с пушкама иа десној обали, a оне, што су по-магали при прелазу охрабрл те се пребацивање свршм и доведе до краја, Мајор Жерајпћ беше одмакао напред у иравцу Ратехаиа, uo ви-девши да ја заостадох, вратп се. — За Бога, што изостајеш ?! Видиш ли, да су се Арнаути упу-тили с наше десне стране брдом, и да нас вребају као зверад, да нас нападну. — Из ове се коже ие може, Ристо, рекох суморно. Пристигосмо још неколико војника и официра и пођосмо у групи. Пре-ђосмо Рате-Хан и почесмо се пети уз једну дугачку узбрдицу, која је во-дила у Рате-село, у област Миридита. Први пут сретосмо жандарме Есад-паше. На питање, има ли ар-наутских комита у овом крају, он одговори: «Нема комита. Кад сте изпели главу из Љум, ајде сербез!» Mene та изјава умири, a и околина бејаше доста отворена лево и десно, па ми нпје изгледала нодесна за заседе Ариаута, a сем тога зпао сам да је пред пама ua једно 5-6 кило-метара и Вардарска Дивизија, алн мајор Жерајчћ рече ми: «Не веруј му. То су upe уходе њихове, uo чу-вари наше безбедиости !ј> Ишлн смо у разговору са офп-цирима и војницима. Поводом мога изостајања код реке и пастојавања да се у зачељу колопе задржи што већи број наоружаних војиика, отвори се разговор: Cbii доказивају, да је на челу колоне мање опасноетл, да Арпаути обично гађају комору u зачеље колоне, и да ја погрешно радим што сам остајем и задржавам оружане људе у зачељу. — Ја се чудим твојој ипертности за наш живот, рече мајор Жерајић, и знај добро, ако теби буде што, пећу ни ја ни корака учшшти даље. Него, ајде брже, да стигнемо чело колоие. — Али не заборавите, ако је за-чеље осигурано добро, Арнаути ие смеју да нападну ни чело ни зачеље. Видите ли коликп јз реп позади од наше колоне. Ако и ми измакиемо, ови су људи пропалц, јер немају никакве одбране, брањах се ја. — Ама, то није твоја дужност, као лекара, да ти водшп бригу o томе код толико старешнна, речемајор, овде сваки гледа да изиесе само главу, па тако ради и ти. llo тому изразу лица није бчло | тешко опазити, да је тежипа његових i разлога лежала у томе, да спасе мепе, као брата, од опасности, a не да под-! цењује обзире дужностн и војиичког j примера. Офпцирн и војници одо-браваху му. — У овакшш судбо- j носним приликамаи лекарн су војници и старешине, рекох ја бранећи се од i околике која одобраваше разлоге j брата. Tu видиш, да у овом расулу може да вредп само још старешниски пример, те да се спасе што внше снаге, која ће нам, веруј, ваљати кад дође време да се ослобађа Србија, јер и тада ће за Србе важити пра-вило: «у се и у сноје кљусег> — Па ајде баш да саберемо резултате овог- понагаања и изоста-јања, које не може коштати живота. Ја признајем само иомоћ, коју смо учшшли рањенмма у путу, a за остало, смнтрам, треба да осташш бригу нозваиима .... ајдемо само брже, додаде он одлучно, ма да смо ипши колико иам је допуштала снага. Изађосмо на саму ивицу плааин-cicor седла, преко кога вођаше пут кроз село Рате, u, једва се спустисмо 10—15 корака у село, кад v иоза-диви, с десие страпе пута, чусмо нудњсве пушака. — K оружју, у заклопе! внкнух војнлцнма, заставши на сред пута. Не дајмо да нам десетак Арнаута нобмју толико људи, што cv остали цозади нас без одбране! Војници, као да не чуше команду, продужише пут. Један од официра окрену се и рече ми живо : «војшши ue могу да ирцме борбу, јер немају муниције a и ходом су изиуреии». Једна жена јашећи на коњу. стаде на самој ивици планипског седла и, закрчивши кретаље колоне, уппта да ли треба да сјаше с коња. — Пролази даље луда жено! — викнух ја и погледах брата. Једини он скиде карабиЕ! са рамена и врати се на ивицу седла ua заузе место покрај пута, једно 10 корака од мене, стојећи с карабииом у рукама. Беше се сувпше истакао, a меаи у тај момеиат, као да Бог одузе и глас u разум. Ма да ни једаи кур-шум не долећаше к кама, подузе ме тако силан и језовит предосећај, да сам морао употребити сву силу воље да викнем : Рцсто! K земљи! Ho on се не помаче, или не чу, јер у исти мах иза једног грма, уда-љеног од мепе не вмше од 50 корака, цпкпу пушка. Видех јој плам, a затим одмах зачух звук «цок-фију». Карабип паде из руку мајора Же-рајића, ou се стресе, окрете к мепн и после два корака са једпим дубокпм «ох», паде пичке na земљу. Впдех смутни ударац. Војмици, већшшм без пушака, иролазе обо-репе главе, као да им умор и глад беше одузео чак u нагон самоодбрапе. Ја стајах пепомичпо iia путу као окамењен. Пренух се кад видех да прелазе један наш жандарм и војшпс мпмо мене с иушкама. — Стој, отворп ватру ua десиу сграиу пута. Огласнте барем смрт мајора, кад иемате онаге да се бо-рите са пеколнко лопузка арнаутских. Нослушаше. Отворшпе ватру, од-ступајућа корак по корак, али у псти мах учестагае иушке арнаутске. Чух само глас жандарма, који ме запита: «Јели истипа г. иуковпиче, да мој карабнн најбоље пуца»?, чиме ;је вероватло хтео да ми каже лешто Бр. 41. СЛОВЕНСКИ ЈУГ з утешно у ту страховиту минуту за мене. Ја притрчах брату и лежећи потрбушке окренух га не леђа и наслоних му главу на десну руку. — Ристо! Јеси ли жив ?!! .. Један потоњи кркор и покрет очију иавише одговори: «— не, ја сам мртав!» 0, света жртво братске љубави, части и сриског поноса! Што стаде на браник безоружне браће, рањеника и нејачи ? .. . Ето одговора на твоје питаше, «да саберемо шта смо учинили». Ариаутске пушке учесташе. Један куршум прође између моје и његове главе, коју држах на руци. Једва дођох к себи, јер ми тај кургаум опржи очи, које са муком отворих. Погледах путем којим замакоше и она два војника. Учики ми се да видим кретање Ариаута. — Еј, бре!.. . гађај добро, кад си ми узео срећу! Други пут не можеш да ме убнјет! . . . Као одговор на то осу плотун арнаутски и он ме освестн. Остати, — значи извршитн самоубиство . . ке, то кећу! — C Богом Ристо!. .. и са штапом у руци кренем путем за колоном, којој не виђах пи трага, — осим неколико мртвнх лешева. . . Пробавих поћ код Арнаута, којима дођох сам у руке истог ве-чера. Другог дана изађох на друм и видех доктора Ристу Жерајића огољена на сред пута. Узех га на руке и положих поред пута, да га не газе пролазници. Сахраниги га кемам чиме, али ми Арнаути, који пљачкаху око пута и којима дадох иовчаник са нешто заосталих гроша, од ноћног бављења код Арнаута, дадоше бесу, да ће га сахраиити. Један само од њих приђе и рече: — «Одлази, ако ти је глава мила»... Погледах на мртва брата. На мирном му лицу не могох ншпта прочнтати до братске љубави, српског поноса и сазнања испуњене дуж-ности... И то је била она сила, која ме одржа, да ие изгубим равно-тежу и срца и разума.. . Погледах на зверове у људском облику, иогледах на безбројие ланце албанских планина, које шшваху у јутарњем зраку сукца, па, нехотично, рекох: C Богом Ристо! У вечном санку уживај у овим сјајним лепотама природе, коју си тако волео и диви се, какав бездан лежи између тих лепота и људског варварства. . . Колико вас је тако остало, не-сахраљене жртве, миле страже и вечите, нераздвојне споне с домови-ном нашом! Osiguranje opstanka seljaku u Srbiji. (Posvečeno jugoslovenskim dobrovoljcima). Od svih država na svijetu, kraljevina Srbija ima najbolje državno ure-djenje za zemljodjelca (ratara). U Srbiji nema zemljoradničkog proletarca. Da prodjete cijelu Srbiju, nigdje ne bi naišli na zemljoradnika, koji sa ženom i djecom luta od sela do sela i traži, gdje će se nastaniti i gdje će rada naći. Tamo je svaki seljak domačin i gospodar svoje kuće kao i izvjesnog dijela zemlje, koju mu ne može ni država ni povjerilac (vjerovnik) oduzeti. Po § 471. Srpskog Gradjanskog Postupka, zemljoradniku se ne može oduzeti ni prodati, ni za državnu po-rezu, ni ma kakve privatne dugove, pa čak ni on sam, po svojoj sopstve-noj volji, ne može otudjiti: kuću, šest dana ziratne zemlje (oranice), dva vola, jednog konja, pet ovac a, pet svinja i zemljo-radnički alat. Izuzetak od ovog pravila, može biti samo u slučaju, ako je dotični zemljoradnik osudjen redovnim sudom za kakvo kažnjivo djelo, pored kazne i na plaćanje krivičnih troškova, pa iste ne bi mogao na drugi način platiti. Po ovoliki dio zemlje, zakon štiti za svakog punoljetnog gradja-n i n a p o 1 j o d j e 1 c a, a ne samo na jednu kuču (zadrugu), pa ma koliko njih bilo u njoj. S toga se u narodu, ovaj zakonski dio, ovih šest dana zemlje, koji se ne mcgu otudjiti, zove «naglavica». Kod ovakvog zakonskog bedema, kojim država štiti zemljoradnika apso-lutno je nemoguće, da srpski zemljo-djelac može doći u materijalnu bjedu u oskudicu. To može snaći samo onoga, koji je krajniji neradnik i Ijenčina, ili je zločinac. Svakome, ko ovo prvi put čuje ili pročita, nametnut če se pitanje: Pa od kuda u srpskom zakonodavstvu ovako blagotvorna zakonska odredba za zemljoradnika, a da je nema u za-konima drugih zemalja? — Evo od kuda: Srpski je narod od vajkada zemljoradnički. Kad je turška najezda pokorila staru srpsku carevinu, zavo-jevač je srpski narod proglasio besprav-nom, neprivilegiranom klasom, rajom, te je ta raja i dalje ostala zemljoradnik. A kada je, poslije petvjekovnog robo-vanja kucnuo čas osvete i oslobodjenja, tada su svi ti ratari skočili na oružje i svi se ravnomjerno i podjednako borili za svoju slobodu, služeči opčoj stvari, svaki prema svojoj intelektual-noj i fizičkoj moči. Vodje ustanka, Ka-radjordje i Miloš, bili su i sami zemljo-radnici, a vodjstvo je na njih palo, ne po kakvom plemstvu ili bogatstvu, nego prosto po umnoj nadmočnosti, kojom ih je sama priroda obdarila. U ovako zajednički izvojevanoj i oslobodjenoj otadžbini trudom samih tih ratara, medju kojima nije bilo ni-kakve staleške razlike, sasvim je bilo prirodno, što su se i njihovi prvaci, koji su zasnovali prvo državno ure-djenje, postarali, da prvenstveno osi-guraju i obezbjede one, koji su Srbiju i stvorili. I oni to zacijelo nisu mogli bolje učiniti, no donošenjem spomenute zakonske odredbe, koja se — istina — kosi sa pravnim principom: da je svaki vlastan svojinom slobodno raspolagati. Od toga principa odstupili su tvorci nove Srbije, nalazeči, da je ovako za narod i naročito za zemljodjelca, mnogo korisnijj. Docnije je ovaj zakon dopunjen tim, da se ni zanatliji ne može ni za državnu porezu ni za privatne dugove, oduzeti i prodati alat, koji mu je po-treban za obavljanje dotičnog zanata. Ova zakonska odredba učinila je u životu naroda u Srbiji: da tamo nema spahija ni veliko-posjednika, jer svaki zemljodjelac ima svoju sopstvenu zemlju, koju voli lično obradjivati, no iči u nadnicu kod ve-liko-posjednika; ovi pak, bez tudje radne snage, ne mogu održati velika imanja, te ih niko nije ni stvarao; da se iz Srbije narod gotovo i ne iseljava u druge zemlje. U Americi ima na stotine tisuča Srba, od kojih jedva ako ima par stotina, iz Srbije a i ti nijesu zemljodjelci; svi pako ostali su iz naših zemalja pod Austro-Ugarskom ili predjašnjom evrop-skom Turskom. Najzad ona je stvorila kod Srba veliku ljubav prema svojoj rodnoj grudi zemlje. To se najjasnije vidi u današnjem ratu, gdje se Srbi s nadčovječanskim naporom bore za oslobodjenje Srbije i povračaj svoje slobode i svojih prava. Bog, pravda i močna Evropa, na strani su Jugoslovena, koji se danas bore za svoje ujedinjenje. Iz te borbe poniknut če Jugoslavija, na koju če se rasprostrijeti zakoni majke Srbije, te če Jugoslavija biti zemaljski raj za zemljoradnika i zanatliju. Naredba komandanta korpusa o proslavi Božiča. Gosp gjeneral Živkovič izdao je ovu naredbu: NAREDBA Br. 74. Komandanta Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa u Rusiji IG. decembra 1916. god. u Odesi. V o j n i c i! Veliki dan — dan rodjenja Hrista Spasitelja, koji je propovedao i život svoj dao za osnovu vere, koju svi mi verujemo, — danas proslavljaju naša brača katoličke vere. Hristos je učio ljubi bljižnjeg svoga, a mi Jugosloveni od vajkada učimo: brat je mio koje vere bio. Hristos je dao svoj život za svoju nauku, mi Jugosloveni dajemo svoj život za svoju ideju: brat je mio koje vere bio. Zajednički dajemo živote, zajednički i proslavljajmo praznik i svi, čija crkva danas ne proslavlja veliki i sveti praznik Hristova rodjenja, pridružite se mojoj čestitci našoj brači katoličke vere sa: Hristos se rodi, Junaci! Naredbu saopštiti pred strojem. Uza tu naredbu izdao je g. gjeneral Živkovič ovu odredbu, upravljenu komandantima I. i II. divizije: Pošto je deviza sviju nas Jugoslovena: «Brat je mio ma koje vere bio», to če komandant narediti, da oficiri i vojnici i rimokatoličke vere i ištočno-pravoslavne vere, svi zajedno proslave praznik «Hristovo roždestvo* koji je po rimokatoličkoj veri 12. o. m. Tako isto proslaviče svi praznik «Hristovog Roždestva» koji je po istočno-pravoslavnoj veri 25. o. m. I francuski slobodni zidari za Jugoslaviju. Talijanski list «Idea Nazionale> od 22. X. donosi iz Pariza pismo jednog «talijanskog slobodnog zidara», u kome ovaj otkriva u francuskim slobodnim zidarima nove pobornike jugoslovenske ideje. Dopisnik se ljuti, što se Francuzi ne slažu s mišljenjem talijanskih šovinista, koje osudjuju svi razumni i iskreni pobornici sporazuma talijansko-jugoslovenskog. Francuski slobodni zidari sigurno nemaju razloga, da budu pristrani, pa bi dopisnik bolje radio, da obuzdava pretjerane nezadovoljnike, nego li što pokušava obijediti francuske slobodne zidare. Time če vrlo malo doprinijeti prgvilnom riješenju jadran-skog pitanja, koje toliko zanima u no-vije vrijeme neprijateljsku, njemačku štampu. Evo šta piše dopisnik talijanskog lista: «Smatram za svoju dužnost dobrog Talijana, da iznesem jednu od manje poznatih strana ove (jugoslovenske) propagande, koja ništa ne propušta da postigne svoje ciljeve. Vama sigurno nije nepoznato, da je slobodno zidarstvo u Francuskoj daleko od toga da bude «quantit6 ne- gligeable» — i ako nema onu tamnu strašnu snagu, koju mu netačno pri-pisuju izvjesni ultrakonzervativni novi-nari. Ministri, senatori, poslanici, generali u dovoljno velikom broju su u ovoj razgranatoj organizaciji, koja — htjeli ne htjeli — predstavlja jednu moralnu snagu, što se u ovim momentima ne smije mimoiči. U okrilju ovog udruženja, dakle, koje ima toliko ogranaka medju naj-različitijim socialnim slojevima, hrvatski i srpski slobodni zidari, bratski udru-ženi, a predvodjeni čuvenim hrvatskim poslanikom Hinkovičem, več mjesecima, pomoču govora, hpnferencija, štampanih memoranduma, umnožavaju svoje na-padaje na Italiju i na talijansku vladu. Pred očima Francuza, koji u ogrom-noj večini ne poznaju ni početnu riječ pitanja, ovi najnoviji apostoli velike Srbije prikazuju se kao nevine žrtve okrutnog talijanskog imperializma i govore, glasom koji se guši od suza, o narodnosti, pogaženim pravima, o bu-dučim tiranijama . . . Uzimajuči kao sudije izmedju njih i nas — izmedju potlačenih i tirana — sve Erancuze, koji su dobre vjere, stvaraju na našu štetu jednu atmosferu — ako ne več nepovjerenja — a ono bar sumnje, koja se iz loža širi u druge krugove. pa, i ne u poslijednjem redu, i medju novinare. Imao sam prilika da prisu-stvujem raznim više spomenutim kon-ferencijama, i mogu vas uvjeriti da se nevina Austrija skoro sasvim gubila pred patriotskom zabrinutošču ovih najboljih Srba, ovih najliberalnijih Hrvata..... Jedina, prava, opipljiva opas- nost za ove bijednike je Italija, koja je, kako izgleda, u njihovim očima mnogo opasnija za slovensku slobodu nego očinska vlada Franje Josifa .. .» Na kraju poziva italijanske lože slobodnih zidara da «intervenišu kod francuskih kolega», jer «može svaka propaganda, koja se čini u okrilju francuskih loža, izazvati širok preokret u publici». LAŠKI VJETNIKI V AVSTRIJI IMAJO SVOJE ŠOLE. Dopisnik „Associated Press" je poslal po pošti iz Mauthausena, Avstrija, dopis, v katerem opisuje, kako izvrstno se godi italijanskim vjetnikom v Avstriji. Med drugim pravi tudi: Dokler je (vjetnik) v Mauthausenu, ima priložnost, da pohaja v šoio, v kateri se iliterate uči pisati in čitati; oni ki so pa že prej kaj bolj izobraženi, pa lahko angleščino ali nemščino vzamejo za svoj učni predmet. Ako želi, se lahko prime kiparstva ali rezljanja. Vse, kar naredi, se proda in se od skupička vzame proč denar za material, ostalo se pa da njemu. — Kot je razvidno iz tega, je Avstrija veliko boljša napram svojemu sovražniku kot napram lastnemu podaniku. Lahi, na katere se je pljuvalo, ko so se odločili, da bodo šli v vojno, imajo v Avstriji šole, medtem se pa onim, ki se bore proti Lahom za Avstrijo, danzadnem krade pravice, veliko se jim jih pa še ne more ukrasti, kjer jih niso nikdar imeli. Avstrijska vlada, katero naši Avštrijaki v deveta nebesa poveličujejo, je napravila podanikom ,nezveste Italije" šole, da se uče, da bodo šli iz Avstrije po končani vojni malo bolj izobraženi domov. Vi, Avštrijaki, ali morete pojasniti, kakšna je politika avstrijske vlade? Slovenci, imajo vsak dan manj pravic. Na železnicah v slovenskih krajih ne more nihče službe dobiti, kdor ne zna blažene nemščine. V Trstu, ki je slovenski, ni slovenske šole, katero bi hotela vlada napraviti in Slovence radi nje obdavčiti, pač pa je cel kup laških šol, v katere morajo pohajati slovenski otroci, ako hočejo, da znajo zapisat črko. 3a vso izobrazbo, kateri morejo slovenski otroci dobiti v slovanskem jeziku, morajo sami plačevati direktno. „Glas Naroda" (New York). 4 СЛОВЕНСКИ ЈУГ Бр. 41. BOŽJA PRAVDA. Mili Bože na svemu ti hvala, Što doživjeh i ovoga dana, Posije jada, nevolja i zala, Oslobadjaš roba okovana. Teško bilo u nevolji Bože, Al sad opet oteto se vrača, Sad se opet zapjevati može: «E, Bog svake subote ne plača>. Prva plača bugarskoj nevjeri, Teška plača koja kosti lomi; Druga plača staroj turskoj zvjeri, Teška plača, smrtno zvono zvoni; Treča pak za bahate Madžare, Vrela gvoždja za njih se več žare ; A četvrta Francu licumjeri, Carstvo če mu da se rasčetveri, Noga Pravde gazit glavu zmije, Da ne truje i da krv ne pije. Idu vojske Rusa i Rumunja, Gord-Engleza i divnih Francuza, Idu vojske nebrojnih miljuna, Da se svete zarad naših suza. Iz Odese i starog Soluna, Ispred sviju vileni junaci: Svaki od njih kao živa munja, Spreman da se na zlotvora baci. Srbijanci naši, Črnogorci, I Bosanci i kršni Primorci, Vojvodjani, Slovenci, Hrvati, Svaki željan u prvi red stati. Lete, klikču sokolovi sivi: »Tu smo opet, tu smo, snažni, živi; Tu smo, tu smo, nosimo slobodu Cjelom dragom ispačenom rodu. Prolit čemo krv oslobodjenja, Nosimo vam barjak sjedinjenja". Ispred njih su u oblaku vile, Črne vrane u mrak su se skrile. G as i slava po svjetu se širi; Nije čut več «izjavaških» svraka ; Stali bježat gončine-pastiri Ludog krda, sljepih austrijaka. Osta Krdo: bleji, riče, muče, Pak ušuti kad ču grom da puče. Uplašeno, da je prava bjeda, Nerazumno, tupo u svjet gleda. Mili Bože na svemu ti hvala, Što doživjeh i ovoga dana, Posije jada, nevolje i zala. Oslobadjaš roba okovana. Al te molim, Bože svemoguči, Daj učini i to novo čudo: Skini s oči mrak osljepljujuči U kom žive ovo krdo ludo. .Hrvatski Svijef (New-York) Mile. Недјељни преглед. P'rožla nedjelja nije donijela nikakve promjene na ratištu. Osim manjih sukoba, običnih za vrijeme zatišja, službeni izvještaji ne javliaju ničega. Na rumunjskom frontu izgleda da je napredovanje neprijatelja zaustavljeno, jer nije bilo nijednog večeg boja. No zato nam je ova nedjelja donijela još jedan mirovni predlog, ovaj put od strane ne-utralaca. Predsjednik Sjedinjenih Sjevero-američ-kih Država, Wilson, poslao je notu svima zaračenim i neutralnim državama, u kojoj poziva sve zaračene države, da pristupe mirnim pregovorima. Iz njegovih riječi razabire se, da nota nije u sveži sa njemačkim predlogom o miru, več da je nikla sasvim samostalno. Glavna joj je misao, da od dugog trajanja rata stradava čitavo čovječanstvo, i oni koji ratuju i oni k oji su neutralni. Do sada da nije ni jedna stranka iznijela konkretnih uslova za mir i da se zaračene stranke trebaju u tom smislu izjaviti, da se prema tome može predvidjeti, koliko če se još otegnuti rato-vanje. Mir treba da se sklopi na osnovi po-štivanja ljudskih i narodnih prava i da se prema teme mora udovoljiti nastojanjima malih naroda. Na koncu kaže da nije imao nakane da bude posrednikom ili da utiče na ma čije zahtjeve, več ga je vodila dužnost predsjed-nika države, čiji su interesi zavlačenjem rata ugroženi, pa da sazna kako če dugo trajati rat. Novinstvo englesko, franeusko, rusko i talijansko izjavljuje se gotovo jednako, a od prilike ovako: U koliko i možemo razumjeti korak predsjednika Wilsona, ipak ne možemo da se upustimo u pregovore u današnjoj situaciji. Njemačka koja se spremala tri dece-nija za rat, te ga izazvala u momentu, kad se nadala uspjehu, okupirala je Belgiju, Srbiju, zapadnu Rusiju i dio Rumunjske. Nas je rat zatekao gotovo nespremne, te smo se tek u toku ratovanja spremili i spremamo se, da zadamo Njemačkoj poslijednji udar. Nagnani u rat preduzeli smo, da u prvom redu saču-vamo sebe, u drugom redu da slomimo vječnu ugrozu mirnom razvitku Evrope, a to je njemački militarizam, a u trečem redu da oslobodimo male narode. Ako danas sklopimo sa Njemačkom mir, nismo od svega toga postigli ništa, jer bi se Njemačka poslije rata spremala za novi udar, koji bi pokušala za koju godinu, čim bi imala opet dovoljnu količinu ljudi, a to možemo tim prije očekivati, jer Nijemci smatraju medjunarodne zakone za „komadič papira". Prema tome ne bi se mogli osigurati za bu-dučnost. Njemački militarizam cvao bi poslije rata još bujnije, jer Njemačku prema današnjoj situaciji ne bi mogli prisiliti, da odustane od daljnjeg naoružavanja, a da se na to i kod mirovnih pregovora obaveže, ne možemo joj povjerovati i njene obaveze nijesu nam ni-kakva garancija. Što se tiče malih naroda, koji su zbog njemačke agresivnosti stradali, oni bi bili nemočni da štogod porade. To je u glavnome rezoniranje savezničke štampe, koja je tumač oficialnog i narodnog mišljenja i osječanja. Iz toga se može raza-brati, da če nota Wi!sonova biti obzirom na mir jednako nesretna kao i njemački predlog. Savezničke če države u jednako učtivom tonu odgovoriti Wilsonu, vjeroiatno če i u glavnim potezima naznačiti uslove mira, koji če se kretati u glavnom oko več spomenutih pitanja, a i oko toga, da se Njemačka prizna začetnikom svjetskog rata. Što se tiče ugroza interesa neutralnih država, a naročito Sjevero-američkih, to ni-kako ne može biti razlogom, da se Saveznici upuste u pregovore sa Njemačkom, jer su gubici i žrtve Saveznika u svakom pogledu nesravnjivo veči od gubitaka neutralaca. За „наше рањенике.'* Шаље Гојко Д. из Воронежа 5 руб., Андрија У. из Аткарска 50 коп. СВЕГА, са данашњим прилозима, примили смо за «наше рањенике» 1855 рубаља и I копјејка. * Госпођа Ласта Ролер (Хрватица) из Новочеркаска, заузимала се од првог дана за наш лист, помагала га новчано и ширила међу наше људе. Особито се бринула за наше заробљенике Југосло-вене, гдје год joj је то било могуће. Када стигоше наши ран.ени јунаци у Новочеркаск, била им је одмах на руци. Сама их је даривала и скупљала при-логе међу грађанством. Сакупљену своту раздијелила је међу рањенике, који су се лијечили у Новочеркаску. Приложише II. Н. Соколова 25 p., Е. А. Фесенкова 5 p., H. А. Фесенкова б р., П. Д. Бабков i 5 p., M. M. Золотоношкина 3 p., 10. A. j ГеПнЂ 3 p., H. H. Матекинг 1 p., 0.! Петрг Ефимће†1 p., K. Л. Жел-ћзнлкг 1 p., A. A. АлфеевтЛ p., 0. B. Симашко 50 коп., Д. M. Фалчанкова 3 p., C. B. Kap-пова 2 p., A. Л. ОћнлвсшА 5 p., Воспи-тавицн ЕпархЈалнаго женскаго училшца 20 p., K. H. Козпр-ћзова 1 p., Марта Ташн 1 p., M. K. ГалБманг 1 p., И. И. Салематин-Б 1 p. 50 к., B. Ст. Бондаре†3 p., H. i p., H. 1 p., XopyHiicift Поповђ 1 p., Ec. Себраковг 50 к., Мшценко 1 p., Хор. Насл-ћдишев-Б 65 к., Ес. АПбазов-b 1 р., IIap0M0H0BT> 1 рубаљ. Од свега срца захваљујемо госпођи Ролер за њезино племенито заузимање, a прнлагачима на' дару! За „српску избеглу дјецу": Светозар Ј. из Карга шаље 20 руб. и 40 коп., које приложише Срби: Са-купљач 1 р., Лазар M. 1 р., Петар B. 1 р., Лазо П. 1 р., Данило Ј. 1 p., Петар Л. 60 коп., Давило Б. 60 коп., Радован Б. 50 коп., Љубомир Ј. 50 к., Реља К. 50 к., Каритон Ф. 50 к., Стево К. 50 к., Тима М. 50 к., Сава Д. 60 коп., Жива М. 60 к., Чех Едуард К. 30 к., Руси: Симеон Чернишов 2 р., И. Чернигов 2 р., Алекса Пашков 2 р., П. Каритон 1 p, Папор Скурихип 2 р., Авастасија Ску-рина 1 р. Вијести из домовине. Ukinut opštinski odhor. („Tagespost" 29. XI.) javlja iz Trsta da je istarska pokrajinska vlada rasturila opštinski odbor opštine Veprinac (hrvatska opština kod Opatije). Op-štinske poslove če voditi komisija koju če sastaviti pokrajinska upravna komisija za Istru." Progoni Jugoslovena. („Obzor" 18. xi.) „Deutsche Wacht" javlja: Radi 'smetanja jav-nog mira zatvoreno je i predano domobran-skom sudištu sedam gimnazijalaca VI. gimn. razreda u Celju, u to su: Juraj Confidenti, Josip Flajs, Franjo Kostomaj, Ivan Rojnik, Henrik Samce, Josip Trobej i Bogoljub Žgaj-nar, jer su u nekoj gostioni pjevali sveslo-venske pjesme. Шћепан Грђић пред врхдвним судом. („Bosnische Post" 19. XI.) „Прекјуче je одр-жав пред врховним судом претрес по-водом ништавне жалбе и призива бив-шег народног посланика Шћепана Грдића, који је у октобру ове године осуђен пред окружним судом ради увреде Величанства и увреде једног члана владарске куђе на 14 меседи стро-гог затвора. Врховни суд одбацио је ни-штаЕну жалбу сасвим, али је уважио □ризив против одређења казне, снизив-ши му казну од 14 на 7 месеца. У ову казну има му се према одлуци врхов-ног суда урачунати читаво време про-бављево у истражном затвору, тако да издржи од пршшке још 4 месеца у затвору." Jugoslovanski beženCi. „Arbeiter Ztg." od 7. VIII. piše: «Število jugoslovanskih be-žencev v političnih okrajih na Češkem iznaša 1008 Hrvatov in 1665 Slovencev. V 10 okrajih Moravskega nahaja se 2342 istarskih Hrvatov in 434 Slovencev. Otroci obiskujejo hrvatske, češke ali nemške šole: slovenskih šol sploh ni. Otroci kateri obiskujejo češke šole govore že dovolj dobro po češki; nasprotno: otroci kateri obiskujejo nemške šole se zelo teško in počasi privajajo nemškemu jeziku.» Забрана молитвеника. (раван>ем.» „Na rastanku". «Agramer Tagblatt> (11. X.) donosi feljton Zofke Kveder, u kome opisuje odlazak vojnika na bojno polje, pa iz-medju ostaloga veli: «Predugo več traje ovaj rat i najbolji su več mrtvi. Najbolji od nas i najbolji od onih koje sad zovemo neprija-teljima . . . Strašan i ogroman je ovaj sa-dašnji rat, gigantski po svom opsegu kao i po svom razviču snaga koje u njem sudje-Iuju, užasna je ova borba koja se eto več treču godinu bije na zemlji, u vazduhu i na vodi, a nepregledne su njene žrtve. Pa ipak čovječanstvo neče uprkos svega toga da u suštini strada, uprkos strašnih gubitaka narodi neče izginuti. Granice država mogu se izmijeniti, ali o opstanku naroda neče ni ovaj kolos?.lni rat da odluči. Nijedan rat ne može da uništi nijedan narod ako on sam u sebi ne nosi klicu propasti. I to je jedna utjeha." Српски динари. («Мир» 27. X) «По претпиоу мшшетарства фипансија, На-родна Бапка је иаредила својим одеље-н.има и агентурама да до 1. јануара 1917. г. мењају српске дипаре рачуна-јући један дипар за 50 стотинки наших пара. Српске повчапице пемају вред-ности и могу се износити ван граница. Наређепо је адмииистративпим и другим властима да мотре на изношење српских сребрних новаца криомчарским иутем. Крномчарн ће бити суђени војним су-довима. После 31. децембра о. г., ако се у кога буде пашао српски сребрни но-вац, биђе стављен под суд као утајивач и криомчар.* На Нрфу јо умро сриски ветерал-офнцир, пуковник Пвап Јаплић. Разне вијести. Бугари против Руса. У Шестер Лојду« од 26. (13.) окт. т. г. штампана је дневна наредба бившег бугарског гене-ралисима Жекова, коју је он упутио војсци приликом годишњице ступања Бугарске у европски рат. У тој дневној паредби, каже се o Русији и Русима ово: «Поред иаших заклетих непријатеља, како на солунскоме тако и на добруч-ком фронту, боре се војске Русије, на-шега такозваног ослободиоца. Сем тога, ми имамо још непобитних доказа, да се руске војске надмећу с Румунима у злочинствима према мпрноме станов-ништву. Нека ова срамна и страпша дела отворе очи опима, који још јуче, у свсфј заслепљености, нису могли ве-ровати, да су Руси, као и сви друг« наши непомирљиви непријатељи, и да је њихова намера увек била, подјармљи-вање Бугарске. Утримо за свагда из наших срца, препуњених одвратношћу, свакитрагзахвалностипремапрошлости». Овоме не треба никаквога коментара. Poslijednje turške rezerve. (»Balkanska Poštas 24. X.). „Po naredbi turške vlade, sve turške podanike od 18—42 godine, koji žive u Bosni i Hercegovini, poziva turški konzul u Sarajevu da se odazovu vojnoj dužnosti.. Prevoz turških podanika iz Bosne u Tursku več je počeo. Ima ih više od 80.000 duša.»- („Balkanska Pošta" 25. X.) „Turški konzuli u Bugarskoj pozivaju turške podanike,, oslobodjene od vojske zbog bolesti, da se jave u konzulate. U isto vrijeme je objavljeno da se u buduče ne dopušta otkup od vojne službe za 40 lira godišnjeg poreza." Бугарима je доста рата. («Препорец» 27. X.) «Нама се чини да мир који не може бити диктован, може да буде из-војеван уступцима, ва које је готов по-бедилац. Ако ее то не постнгне, пред-стоји нам други рат, који ће по сили некој увући у велики пожар и Уједи-њене Америчке Државе, или остаје да се надамо да ће нови председник велике америчке републике бити тако беспри-страсан да ће моћи што скорије учинити крај рату, јер да се рат продужи' до коначне победе, треба да се води свима средствима.» ОД УРЕДНИШТВА. Нови одговорни уредник «Словен-ског Југа». Мнло нам је јавити, да је угледпи одески грађанин, Србин, г. Радо И. Радољић, преузео на себе власншптво и одговорио уредништво «Словенског Југа». Госп. Радоњић живи већ преко четрдесет година у Русији, отселивши из Србије, али је остао челичан патриота и врло је радо и од срца преузео на себе ову одговорност, да омогући даљњи из-лазак нашега листа, чија га идеја одушевљава. Уједишење и ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца ње-гов је давни сан, па јс сретан, што је дошао у прилику, да то и дјелом докаже. Ми га срдачно поздрављамо и захваљујемо му на потпори! * Traže se: Don Niko Gršković traži svoga sinovca Ivana Grškoviča. Velimir Lukačev traži brata Mitu. Milojko Murgulov traži brata Živojka. Franjo Pavličič traži brata Milu. Stjepan Bukvič traži oca Ivana. Mihaiio Ikonov traži brata Peru. Herman Ipavec traži brata Ivana. Belokranjec prosi da mu se sosedi javijo. Gjuro Milojevič traži brata Peru. Nikola Sudar traži bratučeda Ivana Ko-vačiča. Mihaiio Ikonovič traži brata Peru. Pavao Jurdan traži prijatelja Antona Gropuzzo. Ispravak: U članku prošloga broja «U sej vrime godišča ...» ima se ispustiti riječ «n a r o d a » u alineji: «Iz troimenoga i trojedinoga naroda stvorit če se — jedan». Издаватељ u одговории уредник: Радо И. Радоњић. Дозвсљено војнои цензуром. Одеса, 16. двц. 1916. r. Тип. Акцшн. К)жно-Русскаго 0-ва Печ. fltna Одесса.