original scientific article	UDC 341.71:929Kveder Dušan
received: 2014-08-30
OD ALPA DO HIMALAJA: AMBASADOR DUŠAN KVEDER I RAZVOJ JUGOSLOVENSKO-INDIJSKIH ODNOSA
Jovan ČAVOŠKI
Institut za noviju istoriju Srbije, Trg Nikole Rašica 11, 11000 Beograd, Srbija e-mail: jcavoski@yahoo.com
IZVLEČEK
Članek obravnava diplomatsko kariero generala Dušana Kvedra, enega vodilnih jugoslovanskih diplomatov petdesetih in šestdesetih let 20. stoletja. Največ pozornosti je namenjene njegovi karieri ambasadorja v Indiji, kjer je Dušan Kveder odigral pomembno in v marsičem ključno vlogo pri promociji pozitivnih trendov v razvoju jugoslovan-sko-indijskih odnosov in v nadaljnjem približevanju dveh neuvrščenih dežel. Članek temelji na doslej neobjavljenih dokumentih iz srbskih, indijskih, kitajskih in ruskih arhivov.
Ključne besede: Dušan Kveder, diplomacija, Jugoslavija, Indija, neuvrščenost
dalle alri all'himalaya: l'ambasciatore, dušan kveder, e lo svilurro delle relazioni fra la jugoslavia e l'india
SINTESI
L'articolo approfondisce la carriera diplomatica del generale Dušan Kveder, uno dei principali diplomatici jugo-slavi degli anni Cinquanta e Sessanta del XX secolo. La maggior parte dell'attenzione e dedicata alla sua carriera di ambasciatore in India, dove Dušan Kveder svolse un ruolo importante e, in molti casi, chiave nella promozione di un positivo sviluppo delle relazioni fra la Jugoslavia e l'India e nel successivo avvicinamento dei due Paesi non allineati. L'articolo si basa su documenti inediti provenienti dagli archivi serbi, indiani, cinesi e russi.
Parole chiave: Dušan Kveder, diplomazia, Jugoslavia, India, non allineamento
UVOD
General i ambasador Dušan Kveder (1915-1966) roden je u Šentjuru kod Celja, tadašnja Austro-Ugarska, u učiteljskoj porodici. Odrastajuci u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca / Kraljevini Jugoslaviji, vrlo rano se angažovao u komunističkom omladinskom pokretu u Ptuju, zbog čega je bio i isključen iz lokalne gimnazije na godinu dana. Istovetnom političkom aktivnošcu nastavio je da se bavi i na studijama u Zagrebu, kada je 1933. postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), a tada osniva i partijsku celiju na odeljenju za hemiju Tehničkog fakulteta. Usled ispisivanja politič-kih parola u Ptuju biva uhapšen, a 1934., po puštanju na slobodu, prelazi na studije na Pravnom fakultetu u Ljubljani. U narednom periodu biva urednik časopisa Mlada pota i postaje član pokrajinskog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) za Sloveniju. Ipak, usled pretnje ponovnog hapšenja, 1936. odlazi za Francusku, gde pomaže prikupljanju dobrovoljaca za Španski gradanski rat, a od 1937. i sam učestvuje u pomenutom sukobu kao politički komesar 129. internacionalne brigade.
Posle sloma Republikanske Španije Dušan Kveder je dve godine bio u internaciji u Francuskoj i Nemačkoj, kada jula 1941. ponovo beži nazad u okupiranu Jugo-slaviju. Ubrzo postaje komandir Brežičke čete u Donjoj Štajerskoj, da bi 1942/43. obavljao dužnosti komesara Drugog štajerskog bataljona, odnosno komesara Druge grupe odreda, potonje Četvrte operativne zone. Bio je zatim i instruktor pri Glavnom štabu Slovenije, gde je kasnije obavljao i dužnosti načelnika operativnog ode-ljenja. U meduvremenu, krajem 1943., postao je i komesar Trece (Alpske) operativne zone, da bi potom preuzeo funkciju komesara Devetog korpusa. Tu godinu završio je kao načelnik Glavnog štaba Narodnoosvobodilne vojske in partizanskih odredov Slovenije, gde je i dočekao kraj rata u činu general-potpukovnika. Kasnije je bio odlikovan i Ordenom narodnog heroja. Inače, tokom Drugog svetskog rata Kvederova porodica bila je, kao i mnogi Slovenci, nasilno deportovana u Srbiju, gde su mu majka, sestra i tetka provele rat u kuci porodice Nedic u selu Orašac kod Arandelovca. Dušan Kveder je, zbog toga, uvek bio duboko zahvalan Oraščanima što su se brižno starali o njegovoj porodici u teškim trenucima.
U posleratnom periodu obavljao je niz visokih funkcija u Jugoslovenskoj armiji, kada je bio poslat i u Sovjetski Savez da završi Višu vojnu akademiju Vorošilov (1946-1948). Po povratku u zemlju bio je pomocnik komandanta Vojne akademije u Beogradu, urednik Vojne enciklopedije i urednik stručnog glasila Vojno delo. Sa pozicije pomocnika načelnika Generalštaba, a u činu general-pukovnika, 1955. preveden je u rezervu. Tada počinje i Kvederova istaknuta diplomatska karijera, gde mu je prvo nameštenje bilo mesto jugoslovenskog am-basadora u Etiopiji (1955-1956). Ubrzo prelazi na mesto jugoslovenskog ambasadora u Zapadnoj Nemačkoj,
ali mu i taj mandat kratko traje usled brzog prekida diplomatskih odnosa dve zemlje (1956-1957). U periodu od 1958. do 1962. obavlja dužnost ambasadora u Indiji, gde je pružio i najveci doprinos u svojoj diplomatskoj karijeri, da bi potom sve do 1965. bio i na funkciji pomocnika državnog/saveznog sekretara za inostrane po-slove. Tada je bio imenovan za ambasadora u Velikoj Britaniji, dobio je vec i agreman, a vest je i zvanično bila objavljena, ali se ubrzo razboleo od raka i umro je početkom 1966. Time se iznenada završila jedna blista-va vojna i diplomatska karijera (Narodni heroji Jugoslavije, 1975; Petkovic, 1995, 141).
DUŠAN KVEDER I JUGOSLOVENSKO OTKRIVANJE AFRO-AZIJE
Jugoslavija je vrlo rano počela da prati dešavanja medu kolonijalnim i polu-kolonijalnim narodima Azije i Afrike, iako su u početku kritički sudovi o tamošnjoj situaciji još uvek bili donošeni na osnovu odredenih ideoloških predrasuda (Čavoški, 2011). Uprkos svemu, konačni raskid izmedu Tita i Staljina doprineo je tome da se Jugoslavija sve više angažuje unutar UN, gde je saradivala i sa nizom azijskih i afričkih zemalja (Indija i Egipat), dok su spoljnopolitičke procene u tom periodu vec bile postepeno definisane jednim realnim pristupom i znatnim političkim pragmatizmom (Rubinstein, 1970, 33-34). Upravo se kroz kontakte sa zemljama Azije i Afrike neprekidno kalila jedna nova jugoslovenska ne-svrstana medunarodna pozicija koja je bila rezultat iz-menjene dinamike hladnoratovskih savezništava, ali se, pre svega, zasnivala na konkretnoj i aktivnoj odbrani univerzalnih principa nezavisnosti i ravnopravnosti u medunarodnim odnosima, naročito u odnosu na manje članice svetskog sistema, kao i borbe protiv rata, trke u naoružanju i blokovskih podela koje su konstantno poradale sukobe (Čavoški, 2014, 186-187).
Iako je Jugoslavija vrlo rano počela da intenzivira i svoje veze sa Zapadom, snažeci ekonomsku i vojnu saradnju kao protivteg sovjetskim pritiscima, veze sa no-vooslobodenim zemljama Azije i Afrike nikada nisu bile zanemarivane, vec naprotiv, svakodnevno su sve više jačale (Bogetic, 2000). Pored Indije, sa kojom je politički dijalog, istina, sporo napredovao usled izvesnih indijskih rezervi, u ovom periodu Jugoslavija je uspo-stavila najintenzivniji politički, ekonomski i vojni odnos sa Burmom. Upravo je „burmanska karta" omogucila direktan prodor jugoslovenskog spoljnopolitičkog utica-ja u Aziju, čime je privukla značajnu pažnju i drugih afro-azijskih zemalja, naročito Indije, Egipta, Indonezije, pa i NR Kine (Čavoški, 2010). To je i bio direktni okidač za potonje Titovo putovanje u Indiju i Burmu, krajem 1954. i početkom 1955., kada je jugoslovenski predsednik doživeo „svojevrsnu intelektualnu katarzu, u kojoj se Tito otresao balkanske samoživosti i evropocen-trističkog obzora, gotovo preko noci prometnuo u gra-danina svijeta i svijetskog političara" (Bekic, 1988, 674).
U ovom prvom periodu, azijske zemlje su donekle prednjačile u jugoslovenskoj nesvrstanoj agendi, ali je Egipat, kao vodeča afrička i arapska zemlja, sve više za-uzimao ključnu ulogu medu vanblokovskim zemljama Trečeg sveta. Kao u slučaju Indije i Burme, i u slučaju Egipta, Jugoslavija je bila prepoznata kao pouzdan partner, kao zemlja čija politika služi kao uzor za ru-kovodstvo u Kairu.1 Upravo su iz Kaira jugoslovenske diplomate prepoznale medunarodni i regionalni značaj Etiopije, još jedne zemlje sa kojom Jugoslavija nikada ranije nije imala diplomatske odnose. Još oktobra 1951. u tu zemlju je bila poslata jugoslovenska misija dobre volje, predvodena Jožom Vilfanom i Dušanom Timotije-vičem, koju su lično primili car Hajle Selasije i svi važ-niji ministri.2 Ovo je bila samo uvertira za uspostavlja-nje zvaničnih diplomatskih odnosa izmedu dve zemlje, što je i konačno učinjeno marta 1952., a oktobra iste godine poslanik Milan Ristič predao je akreditive u Adis Abebi. Več tada on je zapazio da postoji znatna dobra volja prema Jugoslaviji i da postoje velike mogučnosti za političku i ekonomsku bilateralnu saradnju.3 Kao posledica, več tokom 1953. razmenjene su i prve pri-vredne delegacije, potpisani su ekonomski i trgovinski sporazumi, a ubrzo su osnovana i prva mešovita predu-zeča.4 Isto tako, u prvoj polovini 1954. razmenjene su i visoke vojne delegacije, čime su otvorene mogučnosti i za intenzivnu saradnju u oblasti izgradnje etiopskih oružanih snaga.5 Kulminacija ovog perioda intenzivne saradnje bila je uspešna poseta Hajle Selasija Jugoslaviji jula 1954., kada je bilo dogovoreno da jugoslovenski stručnjaci sve više budu angažovani u različitim pri-vrednim granama, kao protivteža Italijanima, dok su obe zemlje pronašle apsolutnu srodnost u pogledima na medunarodnu situaciju.6
Upravo u ovom trenutku, dok su se još sredivali utis-ci oko posete etiopskog cara Jugoslaviji, a vršile se i prve pripreme oko predstoječe Titove posete Etiopiji planirane za kraj 1955., došlo je i do promene na mestu jugo-slovenskog ambasadora u Adis Abebi. Umesto Zdenka Štambuka, na ovo mesto konačno je došao i Dušan Kve-der. Iako sa velikim vojnim i unutrašnjepolitičkim isku-stvom, može se reči da se Kveder nije odmah snašao u ulozi novopečenog ambasadora. Nasuprot ružičastim tonovima u kojima su njegovi prethodnici opisivali bilateralne odnose sa Etiopijom, Kveder je u svojim izve-štajima ukazivao na preterani uticaj SAD na etiopsku politiku, negativne strane carske autokratije, veliku socijalnu podeljenost, reakcionarne vladajuče slojeve, snažno antikomunističko raspoloženje medu njima, korumpiranost istih, veliku bedu itd. Pored toga, on je
neprekidno naglašavao da Jugoslavija ne uživa toliki uticaj, kako su to predstavljali njegovi prethodnici, več da Amerikanci utiču na takav negativan ishod. Na ovakve primedbe momentalno se oglasio i Zdenko Štambuk koji je počeo otvoreno kritikovati Kvederove stavove, dok je Državni sekretarijat za inostrane poslove (DSIP) smatrao da je novi ambasador potpao pod uticaj egipatske propagande koja je stalno napadala cara. Prilikom jednog susreta sa Titom, Kveder je još jednom obrazložio svoje stavove, ukazujuči da je uzrok neuspeha pojedinih jugoslovenskih inicijativa video u preteranom mešanju Amerikanaca, ali i u razlikama u društvenoj strukturi dve zemlje, ali ga je Tito odmah iskritikovao za takvo gledište i naglasio je da socijalne razlike tu ne igraju nikakvu ulogu, več je u pitanju samo američki uticaj i Jugoslavija mora da nastavi da se bori za svoje mesto u Etiopiji (Tasič, 2008, 517-518). Iako je Dušan Kveder odigrao pozitivnu ulogu u planiranju i izvodenju Titove posete Etiopiji, jugoslovenski predsednik se još jednom osvrnuo na ulogu svog ambasadora, navodeči da su njegovi negativni stavovi uticali na raspoloženje etiopskog cara, što je moglo nepovoljno da se odrazi i na budučnost bilateralnih odnosa. Zato je Tito neprekidno ukazivao Kvederu da se u Etiopiji još uvek ne može zidati socijalizam i da car suštinski igra pozitivnu ulogu u razvoju etiopskog društva.7
U jednom od svojih poslednjih izveštaja on je poka-zao veči stepen pragmatičnosti, ali nije sasvim napustio ni ideološku kritičnost koja ga je krasila. Kveder je opet ukazao da su feudalna klasa i crkva, uporno ne odustaju-či od sopstvenih privilegija, uglavnom doprinele znatno sporijem ekonomskom i društvenom razvoju Etiopije. To je bio, primečivao je on, drugačiji slučaj od mnogih bivših kolonija u Africi, u kojima je strana uprava prethod-no razbila tradicionalne stege i, eksploatišuči prirodna bogatstva, ipak doprinela postepenom razvoju domače privrede, koju su sada te nezavisne zemlje koristile za svoj dalji napredak. Zato je Kveder prognozirao da če se Jugoslavija postepeno okrenuti ekonomski i društveno naprednijim afričkim zemljama, kao što su Sudan, Gana, Nigerija, Togo itd., pošto su bile privlačnije za porobljene narode Afrike, a igrače i sve značajniju političku ulogu na tom kontinentu (Tasič, 2008, 523-524).
Iako su mnoge od Kvederovih tvrdnji o problemima etiopske unutrašnje politike bile na mestu, jer se, ipak, radilo o jednom autokratskom režimu i slabo razvijenoj zemlji, u novim spoljnopolitičkim okolnostima ideologija nikako više nije smela igrati ograničavajuču ulogu u izgradnji odnosa sa nesvrstanim zemljama. Bez pret-hodnog diplomatskog iskustva, Kveder je, na jedan teži
1	AJ, KPR, 837, I-5-b, Egipat, Zabeleška o razgovoru sa Mahmudom Ibrahimom, egipatskim otpravnikom poslova, 25. VI 1 953.
2	DAMSPS, PA, 1 952, f-70, 416237, Izveštaj o boravku jugoslovenske misije dobre volje u Etiopiji.
3	DAMSPS, PA, 1 952, f-70, 416237, Pismo poslanika Milana Rističa Edvardu Kardelju, 20. XI 1952.
4	AJ, KPR, 837, I-3-a/24-3, Elaborat Etiopija, 31 9-320.
5	DAMSPS, PA, 1954, f-73, 44528, Telegram jugoslovenske ambasade u Etiopiji, 7. IV 1954.
6	AJ, KPR, 837, I-3-a/24-3, Etiopija, Zabeleške iz razgovora poslanika Zdenka Štambuka sa carem Hajle Seslasijem.
7	AJ, KPR, 837, I-2/5, Izveštaj predsednika Tita o poseti Etiopiji i Egiptu podnet na sednici SIV-a, 19. I 1956.
način, morao da izoštri svoja politička čula i modifikuje svoju ulogu ambasadora u jednoj afričkoj zemlji. Kako je vreme prolazilo, Kveder je igrao sve značajniju ulogu u daljoj promociji rada jugoslovenskih ekonomskih stručnjaka.8 Ipak, sredinom 1956. on je povučen sa mesta ambasadora u Etiopiji i vracen je u Evropu. Uprkos činjenici da su jugoslovensko-etiopski odnosi bili stalno na uzlaznoj putanji, Dušan Kveder je dobro predose-tio da ce akcenat jugoslovenske politike u podsaharskoj Africi u buducem periodu uglavnom pasti na zemlje Za-padne Afrike, što je zaista i bio slučaj sa Ganom, Gvi-nejom i Malijem. Očigledno je da ideološki pristup nije bio u potpunosti pogrešan u odredenim analizama, ali on nikako nije smeo da ograničava slobodu jugosloven-skog delovanja medu afro-azijskim zemljama. Kveder je bio dobro naučio tu lekciju.
DUŠAN KVEDER I DALJI RAZVOJ JUGOSLOVENSKO-INDIJSKIH ODNOSA
Kao što smo vec ranije rekli, Indija je, kao vodeca ne-svrstana zemlja, igrala ključnu ulogu u preoblikovanje jugoslovenske spoljnopolitičke orijentacije. U početku su jugoslovenske ideološke predrasude i manjak indijske zainteresovanosti za saradnju sa zemljama van Azije uticale na sporiji napredak jugoslovensko-indijskih odnosa, ali su povečana aktivnost obe zemlje na svetskoj pozornici, kao i srodnost principa koje su zastupale, ne-minovno doveli do političkog zbližavanja. U kratkom periodu bile su razmenjene i posete na najvišem nivou, kao što je bila poseta jugoslovenske misije dobre volje početkom 1953., a vec jula iste godine indijski pot-predsednik Radakrišnan posetio je Jugoslaviji (Čavoški, 2009, 42-51). Ipak, intenziviranje jugoslovenskih odnosa sa Burmom, koja se nalazila u neposrednom indij-skom susedstvu, ali i specifičnost položaja Jugoslavije izmedu dva bloka u Evropi, doprineli su da se pojača indijsko interesovanje za udaljenu balkansku zemlju. Mogucnost da Tito poseti Burmu prinudila je Nehrua da pošalje svoju sestru Vidaju Lakšmi Pandit u Jugoslaviju na razmenu mišljenja sa jugoslovenskim predsednikom, ali i da zvanično preda poziv za buducu posetu Indiji.9
Titova poseta Indiji i Burmi, ne samo da je predstavljala očiglednu vododelnicu u odnosima sa postkoloni-jalnim svetom, vec je bila i momenat kada je Jugoslavija postala više nego poželjan medunarodni partner za Indiju. Kako je to rekao jedan indijski diplomata, Tito je bio „prvi veliki državnik iz Evrope koji dolazi u Aziju,
ne kao predstavnik kolonizatora, vec kao veliki prijatelj naroda Azije"10, dok je Nehru lično primetio da Indija i Jugoslavija, kao „države sa različitim uredenjem, ne samo da mogu da koegzistiraju, vec mogu i da uče jedna od druge, saraduju i pomažu jedna drugoj na ra-zličite načine" (Nehru, 2004, 581). Tokom zvaničnih razgovora dva državnika, iako je Tito očigledno imao pregovaračku inicijativu, brzo se došlo do istovetnih pogleda na situaciju u svetu, a postignut je i visok stepen uzajamnog razumevanja.11 U zajedničkom kominikeu Tito i Nehru su naglasili da je njihova politika, politika nesvrstanosti, „pozitivna, aktivna i konstruktivna politika koja teži kolektivnom miru, na kome jedino može da počiva kolektivna bezbednost".12 Indija je ostavila sna-žan lični utisak na Tita i on je bio itekako impresioniran njenim mogucnostima, što je otvoreno saopštio i jugoslovenskim novinarima: „Mnogi ljudi su u Indiji videli egzotiku, tražili ono što je karakteriše kao zaostalu Nisu vidjeli ono što Indija zapravo danas predstavlja, kakva je to ogromna latentna snaga koja u njoj postoji, koja sve više i više dolazi do izražaja i sve više deluje u pravcu razvitka".13
Medutim, nije samo Tito bio impresioniran svojim sagovornicima, vec je to bio slučaj i sa Nehruom. Kako je javljao indijski ambasador u Beogradu, jugoslovenska spoljna i unutrašnja politika sve više su poprimale uticaj Indije, što je imalo veliki značaj za Nehruov položaj u svetu, a time je dat i doprinos daljem zbližavanju dve zemlje.14 Ovo je bilo još evidentnije posle prve Nehruo-ve posete Jugoslaviji u julu 1955. kada je izvestio svoje kolege iz vlade o rezultatima novog susreta sa Titom: „Ovi razgovori bili su iskreniji i intimniji nego bilo gde drugde. Ima toliko toga što je isto u našim pogledima i [pogledima] Maršala Tita po pitanju svetskih problema da smo mogli, bez ikakvih zadrški, da diskutujemo Ja smatram ove razgovore izuzetno korisnim u razumevanju ovih pitanja, te smo se dogovorili da održavamo bliski kontakt medu nama" (Selected Works 29, 2001, 281). Daljem političkom zbližavanju Jugoslavije i Indije, ali i Egipta, doprineo je i prvi tripartitni sastanak Tita, Nehrua, i Nasera jula 1956., dogadaj koji su neki na-zvali i „Jaltom Treceg sveta" (Selected Works 34, 2005, 297-304). Isto tako, tokom turbulentnih dešavanja u Madarskoj i Egiptu u jesen 1956., došlo je do još tešnje spoljnopolitičke koordinacije izmedu dve zemlje. Pred indijskim parlamentom Nehru je tada izjavio: „Jugoslavija je postala zemlja sa kojom svoja gledišta o situaciji razmenjujemo češce nego sa ikojom drugom zemljom
8	AJ, KPR, 837, I-5-b, Etiopija, Podsetnik o jugoslovensko-etiopskim odnosima.
9	NMML, Vijaya Lakshmi Pandit Collection, Installment 2, Speeches/Writings by her, file 9, July 23 1954.
10	DAMSPS, PA, 1 955, f-9, 41835, Zabeleška o razgovorima na večeri kod atašea francuskog poslanstva u Rangunu g. Godfeja 23. XI 1954.
11	AJ, KPR, 837, I-2/4-1, Zabeleška o razgovoru druga Predsednika sa predsednikom indijske vlade Nehruom 18 decembra 1954 god. u 18.00 časova u rezidenciji Rashtrapati Bhavan u New Delhiu.
12	AJ, KPR, 837, I-2/4-1, Zajednička izjava Predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Predsednika Vlade Indijske Republike 22. decembar 1954.
13	AJ, KPR, 837, I-2/4-1, Zabeleška o razgovoru druga Predsednika sa novinarima u specijalnom vozu 2. I 1 955.
14	NAI, MEA, F 62-R&I/55(s), Monthly Report of the Embassy of India in Belgrade for the Period ending 28 February 1 955.
Mogu slobodno da izjavim da se do izvesne mere rukovodim njihovom procenom situacije u Istočnoj Evropi" (Nehru, 2004, 581-582). Ipak, indijski horizonti dosezali su samo do Azije i nekih delova Afrike, dok je ostatak sveta i dalje bio van domašaja indijskih državnih interesa, a Jugoslavija se često samo posmatrala u sve-tlu evolucije indijsko-sovjetskih odnosa.15 Pridobijanje indijskog rukovodstva za globalne ciljeve nesvrstanosti, postao je jedan od glavnih ciljeva jugoslovenske spoljne politike u narednom periodu.
Upravo u tom trenutku, aprila 1958., kao rezultat donošenja novog partijskog programa Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), dolazi do nove antijugoslovenske kampanje socijalističkog lagera. Sovjetski Savez i Kina odlu-čuju da ne šalju delegate na VII kongres SKJ u Ljubljani, a ubrzo se sklapa i dogovor da se pokrene celokupna propagandna mašina lagera protiv tzv. „jugoslovenskog revizionizma".16 Žestoka antijugoslovenska kampanja imala je svoje korene u spoljnoj i unutrašnjoj politici socijalističkog lagera, gde je trebalo suzbiti unutraš-nju ideološku opoziciju i projektovati spolja svoj uticaj medu azijskim i afričkim zemljama.17 Ovakve namere, pre svega, vide se iz kineskih dokumenata gde je ju-goslovenski uticaj medu afro-azijskim narodima držan za najopasniji, kao što je to prisutno u važnom uput-stvu kineskog ministarstva inostranih poslova (MIP) svim ambasadama iz decembra 1958.: „Trenutna aktivnost Titove klike na afro-azijskom prostoru predstavlja pokušaj da se pogoršaju odnosi izmedu afro-azijskih i zemalja socijalističkog bloka, naročito da se seje razdor izmedu nas [Kine] i afro-azijskih zemalja."18 Medutim, lager je najviše pratio sve vecu jugoslovensku povezanost sa Indijom i Egiptom, pošto se smatralo da je, suzbijajuci sovjetsko-kineski uticaj medu afro-azijskim zemljama, Tito „vršio veliku propagandu Nehruovog i Naserovog socijalizma".19
Iako je ova nova kriza u jugoslovensko-lagerskim odnosima predstavljala znatno opterecenje za indijsku spoljnu politiku, indijski zvaničnici su vec rano ispravno zaključili da su lager najviše brinule jugoslovenske koncepcije da su oba bloka suštinski ista, negirana je vodeča uloga SSSR-a u socijalističkoj zajednici, a isticalo se i da marksistička dogma suštinski porada revizionizam, a ne desničarske devijacije.20 Pored toga, indijske diplomate složile su se i sa stavom zvaničnog Beograda da je
kroz antijugoslovensku kampanju Kina tražila oduška za sopstvene unutrašnje probleme, dok je Sovjetski Savez koristio ekonomske poluge da Kinu što više svrsta uz sebe.21 Titu je bilo jako važno da, u ovom kriznom momentu, Indija stoji uz njega. Kako je lično saopštio in-dijskom ambasadoru: „Sovjeti ce nastojati da, na primer, ubede Indiju da je njihov sukob sa nama nešto što se ne tiče Indije, a nama je moralna podrška zemalja kao što su Indija i Ujedinjena Arapska Republika (UAR) naročito važna".22 Upravo su sugestije jugoslovenskih diplomata ukazale Indusima na zabrinjavajucu pojavu unutar ove krize, a to je situacija u kojoj bi ekonomska pomoč socijalističkog lagera nesvrstanim zemljama mogla biti lako ukinuta ukoliko dode do odredenih političkih razmimo-ilaženja. Zbog toga je Nehru otvoreno istupio i kritiko-vao lagersku kampanju kao jasno kršenje Pet principa miroljubive koegzistencije i mešanje u unutrašnje stvari jedne zemlje, bez obzira da li je ona socijalistička ili kapitalistička, a pri tom je i naglasio da se ni ekonomska pomoč ne može paušalno ukidati, naročito ako su vec potpisani odgovarajuci bilateralni sporazumi.23 Lagerske zvaničnike u mnogome je razočaralo držanje indijskog rukovodstva prema Jugoslaviji, dok je velikom mukom bio izbegnut rascep u Komunističkoj partiji Indije (KPI) nastao oko pitanja svrsishodnosti celokupne antijugoslovenske kampanje.24
Gorenavedene činjenice vec su ukazivale mnogim posmatračima na sve veci značaj jugoslovensko-indij-skih odnosa u medunarodnoj politici. Upravo u ovo vreme i Dušan Kveder preuzima važnu ulogu jugoslovenskog ambasadora u Nju Delhiju. Iako se još uvek nije čestito ni odomacio u novoj političkoj sredini, Kveder je od početka osetio da trenutno stanje u odnosima Jugoslavije i lagera dugoročno može podjednako predstavljati i podsticaj, a i ograničenje u buducim odnosima sa Indijom. Dugoročno gledano, Nehru je svojom otvo-renom podrškom Jugoslaviji mogao lako ugroziti, kako sopstvene političke i ekonomske veze sa Sovjetskim Sa-vezom, tako i dalje antagonizovati Kinu u svojoj regio-nalnoj politici. Isto tako, političke snage u Indiji, koje su bile protiv intenzivne saradnje sa ostalim vanblokov-skim zemljama, bile su itekako snažne i aktivne. Kveder se ubrzo suočio sa izvesnim rezervama indijskih zvanič-nika koji su se potajno nadali da sovjetski stavovi prema Jugoslaviji, jednoj socijalističkoj zemlji, u krajnjoj
15	DAMSPS, PA, 1957, f-36, 422822, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 22. X 1957.
16	RGANI, f. 5, op. 49, d. 131, l. 101-104, Rešenije KPSS i KPK ne učastvovat' na s"jezde SKJU, 4. IV 1958.
17	AVPRF, f. 0100, op. 52, p. 451, d. 77, l. 28-53, Kitajsko-jugoslavskije otnošenija, 13. X 1 959.
18	ZWD, 109-01431-01(1), Waijiaobu jiu Nansilafu lingdaoren Tietuo fangwen Ya Fei guojia shi gei wo youguan zhu wai shiguan de zhishi dian, 16. XII 1958.
19	ZWD, 109-00860-01(1), Waijiaobu jiu dui Nansilafu de gongzuo fangzhen he Nansilafu neizheng waijiao dongxiang gei ge zhu waishi lingguan de tongbao, 16. XII 1958.
20	NMML, Subimal Dutt Collection, Subject File 32, The VII Congress of the LCY, May 15 1958.
21	NMML, Subimal Dutt Collection, Subject File 99, China and the Soviet-Yugoslav dispute, June 4 1958.
22	AJ, KPR, 83 7, I-3-a/38-12, Prijem indijskog ambasadora Nawab Ali Yavar Jung Bahadur-a kod Predsednika Republike Josipa Broza Tita, Brioni, 9. i 11. VI 1958.
23	NMML, Subimal Dutt Collection, Subject File 99, Prime Minister's Secretariat, June 15 1958.
24	ZWD, 109-01303-01(1), Guanyu Yindu dui pipan Nansilafu de fanying, IV-VIII 1958.
instanci nece se ticati ostalih nesvrstanih zemalja, iako su sve lične simpatije itekako bile na strani zvaničnog Beograda.25 Jugoslovenskoj ambasadi u Nju Delhiju bilo je jasno da zvanična Indija nece ici na otvoreno zaoš-travanje odnosa sa Moskvom i Pekingom, ali, zarad odbrane sopstvene nezavisnosti i osnovnih principa, bice, ipak, spremna da podrži Jugoslaviju „u slučaju krajnjih mera".26 Prema tome, Kveder je pravilno zaključio da Indija nastoji „da se istakne kao velika vanblokovska sila, koja izmedu dva bloka može da odigra posebnu posredničku ulogu, za koju bi druge vanblokovske sile jedva bile sposobne". Ipak, iako je Indija mogla i aktiv-nije da se angažuje oko niza problema koji su ophrvali vodece nesvrstane zemlje, Kveder je smatrao da se i dalje radi o proverenom prijatelju.27
Medutim, kako su Kveder i njegove kolege često primecivali, sve snažnije prisustvo Jugoslavije medu afro-azijskim zemljama, naročito medu indijskim su-sedima, ukazivalo je Nehruu da bi apsolutna nezainte-resovanost predstavljala kratkovidu politiku. Isto tako, principijelnost jugoslovenskih stavova predstavljala je potvrdu politike koegzistencije i nesvrstanosti, što je bilo od vitalnog interesa za pozicioniranje indijske politike prema velikim silama.28 Zato je snažna ideološka kritika Nehruove politike, napisana od strane Pavela Judina, sovjetskog ambasadora u Pekingu, a uoči Titove druge posete Indiji, predstavljala pravo političko otre-žnjenje indijskog premijera, što on nikako nije mogao da sakrije ni od svog jugoslovenskog sagovornika. Tokom njihovog drugog susreta Tito je jasno ukazao šta je problem u lagerskim ocenama jugoslovenske politike: „Zameraju nam da, tobože, utičemo na zemlje Južne Azije da ostaju van blokova. Na taj način smatraju da smetamo kineskoj politici u Aziji, koja iz tih azijskih zemalja želi stvoriti svoje potencijalne saveznike".29 Upravo ce kineska politika prema Indiji postati i najvažnija tema Kvederovog diplomatskog delovanja.
DUŠAN KVEDER I KINESKO-INDIJSKI KONFLIKT
Problem indijsko-kineske granice nije se samo odno-sio na neuredene pogranične odnose koje su dve zemlje imala na Himalajima, vec se, u mnogo čemu, ticao i op-šteg statusa politički i bezbednosno osetljivih oblasti u obe zemlje, kao što su to bili Tibet, Sindang, Kašmir ili Asam. Pored toga, problematika kinesko-indijskih odnosa, osim ove teritorijalne dimenzije, koja je bila u centru
pažnje, imala je i svoju azijsku stranu, gde su obe zemlje, kao teritorijalno, po broju stanovnika, a i po istorij-skom značaju, najvece i najvažnije, priželjkivale za sebe vodecu političku i ekonomsku ulogu u regionu. Indija i Kina su postepeno postajale takmaci u borbi za domi-nantan uticaj u Aziji, dok su početni ekonomski uspesi Kine uticali na Indiju da ubrza sopstveni ekonomski razvoj.30 U početku, obe strane su, uglavnom, ignorisale granični problem, smatrajuci ga ili rešenim ili potencijal-no rešivim u daljoj buducnosti, ali je promenjena korela-cija snaga u obe zemlje, ali i na medunarodnom planu, dovela da čitav problem eksplodira u lice rukovodstvima u Pekingu i Nju Delhiju, naročito posle izbijanja pobu-ne na Tibetu marta 1959. i potonjeg bekstva Dalaj Lame u Indiju.31 Samo nekoliko meseci posle toga, došlo je i do prvih graničnih okršaja koji su, ne samo doveli do konačnog pogoršanja kinesko-indijskih odnosa, vec su uticali i na sovjetske odnose sa Kinom, najavljujuci bu-duci raskol izmedu dve komunističke sile.32 Prema tome, suštinska karakteristika sve složenosti kinesko-indijskog pograničnog sukoba ogledala se u njegovoj tesnoj vezi sa najvecim političkim i vojnim izazovima sa kojima su se obe zemlje suočavale. Priznati granicu u onom obliku kako je jedna od strana taj problem posmatrala, značilo je otvoriti još niz pitanja koja su mogla imati dalekosež-ne posledice (Čavoški, 2009, 156-158).
Dušan Kveder, sa svom oštrinom svog analitičkog uma, bacio se na iscrpno istraživanje azijskih pogranič-nih problema i kinesko-indijskih odnosa. To je postalo i jedna od najvažnijih tema njegovog boravka u Indiji. U jednom od svojih iscrpnih izveštaja o ovom problemu, on je pronicljivo istakao: „Nezavisne azijske države mahom su nastale oslobodenjem bivših kolonija, a imperijalisti granice kolonija nisu postavljali na etničkim, jezičkim ili nacionalnim kriterijumima stanovništva, vec proizvoljno, prema potrebama eksploatacije i administracije odrede-ne teritorije Nezavisne države su nasledile granice kolonija. Te države su postale i pravni naslednik svih graničnih prava bivših kolonijalnih gospodara. Nasledile su mahom i osecaj opravdanosti i pravednosti tih granica Te države su izvesnim delom i preuzele rivalske ambicije graničnih kolonijalnih sila. To danas često dovodi do trzavica i graničnih sporova Azija je bremenita konfliktima te vrste i oni ce biti sve brojniji porastom nacionalne svesti naroda i plemena".33 Što je još važnije istaci, Kvederova ocena je bila podudarna i sa potonjim Nehruovim stavom da u odnosima Indije i Kine „kada je
25	DAMSPS, PA, 1958, f-37, 421959, Šifrovani telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 6. IX 1958.
26	DAMSPS, PA, 1958, f-37, 422778, Šifrovani telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 18. IX 1958.
27	DAMSPS, PA, 1958, f-37, 421043, Šifrovani telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 30. VIII 1958.
28	AJ, KPR, 837, I-2/11-3, Elaborat Indija, 1958, 72-78.
29	AJ, KPR, 837, I-2/11-4, Zabeleška o razgovorima druga Predsednika sa predsednikom indijske vlade Jawaharlal Nehru-om 15. januara 1959.
30	AVPRF, f. 0100, op. 52, p. 451, d. 77, l. 60-78, Ob indijsko-kitajskih otnošenijah, 22. XII 1959.
31	ZWD, 105-00659-03, Yindu dui Xizang wenti de fanying, 3. VII 1959.
32	ZWD, 105-00946-04, Yindu Sulian guanxi, 30. IX 1959.
33	DAMSPS, PA, 1959, f-37, 424903, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 23. IX 1959.
u pitanju nacionalni prestiž i dostojanstvo, nisu te dve milje teritorije u pitanju, vec nacionalno dostojanstvo i samopoštovanje" (Nehru, 2004, 344).
Eskalacija kineske propagande protiv Nehrua lično i celokupne indijske vlade, u mnogo čemu, podsetila je indijske zvaničnike na raniju propagandnu kampanju lagera protiv Jugoslavije. Upravo je u ovom pitanju ambasador Kveder video mogucnost za dalju sinergiju ju-goslovensko-indijskih interesa. U tu svrhu, on je vec na početku predložio da se Nehru lično informiše o zaoš-travanju antijugoslovenske kampanje, naročito u vreme pobune na Tibetu, jer bi indijski premijer onda mogao objektivnije da sagleda kinesku aktivnost u odnosu na Jugoslaviju, a u tom smislu mogla se zatražiti i javna podrška u odbrani vanblokovskih pozicija koje su Jugoslavija i Indija delile.34 Medutim, Kveder je bio svestan i jedne drugačije dimenzije indijske politike prema drugim nesvrstanim zemljama, a sve u svetlu narastajucih nesuglasica sa Pekingom.
Rrilazeci tom problemu, on ga je okarakterisao kao primetnu pasivizaciju indijske spoljne politike koja se jasno isticala u opadanju Nehruove zainteresovanosti za bližu koordinaciju sa nesvrstanim zemljama, osim u slučaju kada se tražila njihova otvorena podrška za indijske stavove u polemici sa Kinom. Indija je, u suštini, smatrala da bi joj stvaranje nekog organizovanog pokre-ta medu nesvrstanima teško moglo pomoci, uzimajuci u obzir materijalna ograničenja svih tih zemalja, ali i bliske veze sa Kinom nekih od njih. Zvanični Nju Delhi je bio uveren da se sve potrebe indijske politike mogu rešavati u bilateralnom ključu, naročito u odnosima sa velikim silama, dok su veze sa nesvrstanima često predstavljale ograničavajuci faktor i konflikt sa Kinom ih je samo dalje slabio.35 Ipak, jasna podrška Jugoslavije na medunarodnoj sceni sve više je postajala politički prioritet u Indiji, pre svega zbog ogromnog ugleda koji je Tito uživao u svetu. Tako je jedan od Nehruovih najbli-žih saradnika preneo ambasadoru Kvederu da ih je kine-ska kampanja protiv Jugoslavije naterala da „bez iluzija prostudiraju svoje odnose sa Kinom", dok su „Kinezi kampanjom protiv Jugoslavije skrenuli pažnju na sebe u svim azijskim zemljama i izložili se njihovoj kritici".36 Ipak, situacija na terenu prinudila je indijsku stranu da postepeno modifikuje sopstvene stavove.
Medutim, Dušana Kvedera najviše je brinulo da bi dalje zaoštravanje situacije na granici moglo dovesti do znatnog slabljenja Nehruove politike miroljubive koegzistencije, što ne bi bila samo posledica pojačane
kineske aktivnosti, vec i negativnog držanja indijskog parlamenta i javnosti.37 Ukoliko bi Indija napustila ova-kav spoljnopolitički kurs, celokupna jugoslovenska koncepcija organizovanja vanblokovskog sveta našla bi se suštinski ugrožena i obesmišljena. U tom svetlu, kao i željom da se dalje ne provocira kineska strana, Kveder je na sve načine izbegavao susrete sa bilo kojim predstavnikom Dalaj Lame, nastojeci tako da jugoslovensku po-ziciju predstavi kao objektivnu i angažovanu na odbrani principa mirnog regulisanja svih sukoba, uključujuci tu i granične, što je uskoro postao i zvaničan stav jugoslo-venske vlade.38 Isto tako, on je jasno sugerisao svojim pretpostavljenima da se insistira na suzdržanosti jugo-slovenske štampe, kako bi se izbegla slika pristrasnosti i razjasnile sve pojedinosti oko graničnih pitanja u Aziji. Ambasador Kveder bio je itekako svestan da su istorijski problemi u tom delu sveta bili toliko komplikovani da bi njihovo pojednostavljivanje moglo samo da izazove suprotan efekat.39 On je bio zauzeo stav da se sa Indi-jom treba solidarisati po ovom pitanju, pošto je skorašnje iskustvo dve zemlje bilo slično, a delile su i istovetne ciljeve globalne nesvrstanosti, ali je, u ovom slučaju, deo inicijative trebalo prepustiti i indijskoj strani.
Pošto je granični sukob sve više prevazilazio bilateralne odnose dve azijske zemlje i postajao je pitanje od interesa za obe supersile, Nehru je u razgovoru sa Kve-derom modifikovao svoj raniji stav i naglasio je da „u svetlosti pregovaranja velikih sila, uloga vanblokovskih nije smanjena", jer je Moskva sve više pridavala značaj neutralnim zemljama. Istom prilikom, indijski premijer je preporučio da Tito, u što skorije vreme, poseti SAD.40 Upravo je indijska odluka da mobiliše nesvrstane zemlje i pridobije njihovu podršku, makar i indirektnu, uticala na rast jugoslovenskog uticaja u indijskoj prestonici. Kako je Kveder javljao, došlo je do revizije indijskih stavova prema nesvrstanima: „Te ocene predstavljaju i približenje indijskih koncepcijama našim, što za nas naročito važno. Zato je Jugoslavija, poslednjih meseci, više prisutna u Indiji i sve više se pominje kao povezana istim interesima sa Indijom".41 Istovremeno, on je i dalje bio svestan da je Indija najviše držala do podrške Sovjetskog Saveza, pošto je Moskva jedina mogla da utiče na Kineze, a tek onda je posvecivala pažnju Jugoslaviji, drugim afro-azijskim i zapadnim zemljama. Ipak, javno isticanje jugoslovenske podrške, pošto su ostale nesvrstane zemlje i dalje bile vecinom rezervisane, bilo je bitno „radi isticanja mini-malnog balansa" medu supersilama.42 Što se tiče unutraš-njih razmatranja u indijskoj vladi, Kveder je javljao da je
34	DAMSRS, str. pov., 1959, f-1, 131, Hitan telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 27. III 1959.
35	DAMSRS, RA, 1959, f-3 7, 420611, Kurs na zatvaranje u sebe u spoljnoj politici indijske vlade, 24. VII 1959.
36	DAMSRS, RA, 1959, f-104, 49320, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 4. IV 1959.
37	DAMSRS, RA, 1959, f-69, 422364, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 24. VIII 1959.
38	DAMSRS, RA, 1959, f-3 7, 423296, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 3. IX 1959.
39	DAMSRS, RA, 1959, f-3 7, 424903, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 23. IX 1959.
40	DAMSRS, RA, 1959, f-3 7, 425865, Hitan izveštaj o razgovoru Kvedera sa Nehruom, 6. X 1959.
41	DAMSRS, RA, 1959, f-3 7, 426799, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 1 3. X 1 959.
42	DAMSRS, RA, 1959, f-3 7, 427574, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 19. X 1959.
„Jugoslavija ovih dana više prisutna u diskusijama u MIP, nego ikada ranije", dok „pobornici neangažovanja traže na sve strane opravdanja za svoju politiku", a „Jugoslavija im služi kao najbolji primer i argument". U nastavku, on je naveo da su Indusi „počeli sa intenzivnim studiranjem naših iskustava", dok je „indijska ambasada u Pekingu dobila naredenje da šalje izveštaje o kineskoj kampanji protiv Jugoslavije". „To sve znači da je pozicija Jugoslavije naročito sada čvrsta u toj zemlji ", sa velikim optimizmom je ambasador Kveder zaključio svoj izveštaj.43
Najavljene posete američkih i sovjetskih lidera Indiji jasno su nagoveštavali da se ova zemlja našla na prvoj liniji hladnoratovske konfrontacije. Iako Jugoslavija nije mogla da pruži materijalnu pomoč kakvu su mogle ponuditi supersile, njena principijelna pozicija i diplomatski uticaj mogli su da predstavljaju signal indijskoj strani da može mirno očuvati sopstvenu vanblokovsku pozici-ju. I sam dolazak Hruščova u Indiju jugoslovenska ambasada je protumačila kao izraz nastojanja da se spreči dalje indijsko približavanje Zapadu usled kineskog pritiska.44 Sa druge strane, kao mera iskazanog poverenja i podrške, jugoslovenska diplomatija je organizovala više nego uspešnu posetu Milentija Popoviča Indiji, u čemu je i ambasador Kveder odigrao istaknutu ulogu.45 Osim kao uticajnu nesvrstanu zemlju, indijski zvaničnici su jako cenili i mogučnost Jugoslavije da utiče na rast ume-renih tendencija u Sovjetskom Savezu. Sve ovi faktori doprineli su da se uspostave još bliži i stabilniji odnosi sa rukovodstvom Kongresne stranke, čime je Jugoslavija počela da uživa jedan privilegovan položaj u indijskom društvu. Kako je to dalekovido primetio Dušan Kveder: „Zbog solidnog kontakta sa kongresnim rukovodstvom, Indija je postala jedna od zemalja u svetu na koju Jugoslavija može direktno uticati, tj. doprineti formulisanju njene spoljne, a naročito unutrašnje politike".46
U suštini, Dušan Kveder je pronicljivo zaključio da je spretno delovanje medu indijskom birokratijom i u samom državnom vrhu moglo obezbediti neophodnu polugu za promovisanje jugoslovenskih interesa. Zato je on preporučivao neposredan pristup Nehruu i intenzi-van rad sa njim, kao „najsigurniji put za uticaj na indij-sku spoljnu politiku".47 Ipak, postojala je i druga strana medalje na koju je ukazivao jugoslovenski ambasador, a koja se odnosila na otvorenost indijskih zvaničnika da privatno iskažu solidarnost sa Jugoslavijom, ali da se, ipak, suzdrže od javnog nastupa u korist iste i time
izbegnu bilo kakve obaveze. On je u tome video strah od moguče reakcije supersila, pa je savetovao da se po-menute rezerve prime k znanju, ali da se ne dopusti slabljenje sve veče bilateralne saradnje.48 Da bi se uspešno postigao taj cilj, Kveder je insistirao da se više pažnje posveti organizacionim potrebama same ambasade, naročito u pogledu odabira diplomatskog kadra, a time i da se odvoje veča sredstva za njen rad.49 Povremenu indijsku nepostojanost trebalo je suočiti sa neprekidnom jugoslovenskom aktivnošču.
Propast svih pregovaračkih inicijativa da se sporazumno reši granično pitanje, kao što je bio neuspeli susret Nehrua i kineskog premijera Džou Enlaja u Nju Delhi-ju aprila 1960., samo je doprinelo daljem zaoštravanju odnosa izmedu Pekinga i Nju Delhija.50 Važno je napo-menuti da je Dušan Kveder, mnogo pre ovog susreta kineskog i indijskog premijera, privatno ponudio formulu koju su na tom sastanku zastupali Kinezi, a to je bilo da se pitanje granice reši prema principu zamene istočnog za zapadni sektor na osnovu trenutne kontrole na terenu koje su obe zemlje imale. To bi bio kompromis na osnovu koga bi Kina i Indija zadržale ono što su več kontroli-sale, a ono na šta su pretendovale bilo bi napušteno.51 Nažalost, formula nije bila prihvatljiva za indijsku stranu, iako je Nehru on njoj, jedno vreme, ozbiljno razmišljao. U suštini, kinesko-indijski konflikt predstavljao je jedan od največih spoljnopolitičkih izazova za Jugoslaviju na azijskom prostoru. Kako je to dalekovido zaključio ambasador Kveder u jednoj analizi: „Dugo prečutkivane i suzbijane razmirice izmedu Indije i Kine izašle su sada u svet kao otvoreno, grubo, dalekosežno rivalstvo dve velike sile Azije. Ta nova suprotnost, nepoznata dosada u daljoj i bližoj istoriji Azije traži i od nas nove procene celokupne situacije u Aziji i naše nove stavove".52
Isto tako, on je ispravno ukazivao i na novi geopo-litički značaj malih azijskih zemalja, kao npr. Burme i Nepala, priklještenih izmedu azijskih džinova, koje su, od sada, sve više nastojale da igraju na očiglednim su-protnostima izmedu Pekinga i Nju Delhija. Kako je to slikovito Kveder predstavio u jednom drugom izveštaju: „Himalajci su sa izvesnim zadovoljstvom dočekali udarce koje je Indija primala od Kine. Utvrdili su da mogu iz tog spora izvuči koristi za izvesno oslobodenje od indijskog tutorstva i za jačanje nezavisnosti, kao i da manevrisanjem mogu doči do pojačane ekonomske pomoči sa obe strane".53 U neku ruku, on je smatrao da
43	DAMSPS, PA, 1959, f-37, 428043, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 26. X 1959.
44	DAMSPS, PA, 1960, f-36, 4876, Hitan telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 11. I 1960.
45	NMML, Subimal Dutt Collection, Subject File 38, Visit of the Yugoslav delegation, 16. X 1959.
46	DAMSPS, PA, 1959, f-38, 431698, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 7. XII 1959.
47	AJ, KPR, 837, I-5-b, Indija, Ko stvara spoljnu politiku Indije?, 17. IV 1961.
48	DAMSPS, PA, 1959, f-38, 431697, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 7. XII 1959.
49	DAMSPS, PA, 1959, f-38, 431886, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 8. XII 1959.
50	NMML, P. N. Haksar Collection, Subject File 24-25, "Records of talks Nehru-Zhou Enlai, 20-25. IV 1960"
51	DAMSPS, PA, 1960, f-36, 4774, Hitan telegram jugoslovenske amasade u Indiji, 10. I 1960.
52	DAMSPS, PA, 1960, f-36, 412367, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 4. V 1960.
53	DAMSPS, PA, 1959, f-37, 426952, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 14. X 1959.
je ovaj konflikt bio dobra lekcija za Indiju da ubuduce više ceni podršku prijatelja i sa njima bliže saraduje. S tim u vezi, Dušan Kveder je preduzeo ličnu inicija-tivu da se uspostave diplomatski odnosi sa Nepalom, kako bi Jugoslavija mogla i neposredno da prati politič-ka dešavanja na Himalajima i tako dobije detaljnu sliku o kinesko-indijskom rivalstvu.54 Kako je bilo očigledno, indijski sukob sa Kinom je istovremeno podstakao i Ju-goslaviju da intenzivira svoje inicijative za multilateral-nu akciju nesvrstanih, u čemu je istaknutu ulogu iznova odigrao i Dušan Kveder.
DUŠAN KVEDER I BEOGRADSKA KONFERENCIJA NESVRSTANIH ZEMALJA
U jednoj od svojih analiza azijskog pristupa nesvr-stanosti, ambasador Kveder je istakao da je Indija nameravala da očuva sopstveni dominantan položaj medu afro-azijskim zemljama, ali preduzimajuci jedan mnogo realističniji pristup, koji je bio direktno uslovljen stanjem razvoja njenih bilateralnih odnosa sa najmocnijim svetskim silama. Bilo kakve inicijative o multilateralnim kontaktima medu vanblokovskim zemljama nisu mogle naici na vece odobravanje sa strane Indije.55 U tom smislu, Kveder je savetovao da se intenziviraju bilateralni kontakti sa indijskim zvaničnicima, ali da se nikako ne odustaje od multilateralne akcije sa ostalim nesvrstanim zemljama, naročito ne ako je protiv toga bila Indija. Zbog toga je, po njemu, trebalo snažiti veze sa ostalim istaknutim liderima nesvrstanih zemalja: „U svakom slučaju sa ovim kursom Indije postavlja se potreba za još jačom intenzifikacijom naših zajedničkih istupa sa ostalim afro-azijskim zemljama, jer ce takvi istupi prinuditi Indiju da što češce odstupa od svog izolacionizma".56 Prateci analize ambasade u Nju Delhiju, sa Kvederovim ocenama su se složili i analitičari DSIP-a koji su u indij-skom sukobu sa Kinom videli pokretač mnogih promena u indijskoj spoljnoj politici, ali koje nisu uvek išle na ruku Jugoslaviji: „Poslednjih par godina, posle sukoba sa Kinom, Indija je modifikovala svoju koncepciju ne-angažovanosti i saradnje sa neangažovanima. Ona želi dobre odnose sa svakom zemljom, ali bilateralno. U ne-angažovanim zemljama rodili su se novi problemi, sva-kojake pojave i pretenzije, koje vode do ekstrema. Indija ne želi da se uplice u to To joj samo nanosi štetu".57
Uzimajuci sve ovo u obzir, Dušan Kveder je dao preciznu analizu u kojoj je naglasio da se Jugoslavija, u konkurenciji dveju supersila, mora odlučno boriti za na-klonost Indije, jer je to bio jedini način da se očuva njena
54
AJ, KPR, 83 7, I-5-b, Nepal, Zabeleška o razgovoru Dušana Kvedera pr ednikom vlade Nepala, održanog 4. XI 1959.
DAMSPS, PA, 1960, f-36, 48665, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 28. III 1960. DAMSPS, PA, 1960, f-37, 49575, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 6. IV 1960.
57	AJ, KPR, 837, I-4-a, Bilten DSIP o konferenciji neangažovanih zemalja br. VI, 13-14.
58	DAMSPS, PA, 1961, f-35, 46939, Izveštaj ambasadora Kvedera o spoljnoj politici Indije.
DAMSPS, PA, 1961, f-116, 410166, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 3. IV 1961.
DAMSPS, PA, 1961, f-116, 413744, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 30. IV 1961
pozicija nesvrstanosti: „U toj borbi za Indiju svi učestvu-ju, a mi ne možemo da izbegnemo naše učestvovanje Što se više Indija izvlači iz ravnopravne saradnje na osnovu jednog dugoročnijeg plana saradnje izmedu afro-azijskih zemalja, to treba više taj pritisak pojačati Treba se boriti za njeno učestvovanje u afro-azijskoj saradnji". On je, isto tako, naglasio da bi trebalo sve više i više otvoreno naglašavati razlike u političkom pristupu dve zemlje, kako bi se time Indiji jasno ukazalo na po-stojece probleme i pojasnili jugoslovenski stavovi: „Zato se ubuduce ne treba ustručavati u otvorenom, ali neu-vredljivom i neagresivnom, iznošenju suprotnih stavo-va, i ne dozvoliti da se i dalje održava mit o tobožnjem potpunom jedinstvu vanblokovskih pogleda, tamo gde ih uistinu nema Treba zato otvorenije govoriti i pisati o nedostacima indijske politike, o razlikama u gledanju, ali na konstruktivan, nezajedljiv i dobronameran način. Ali takode i o zajedničkim elementima naših politika".58 U ovom istorijskom trenutku zaoštravala se borba unutar Treceg sveta gde su se počele ocrtavati konture dve velike grupacije koje su nastojale da postkolonijalni svet povedu putem ili univerzalističke ideje nesvrsta-vanja, gde bi vanblokovske zemlje nastojale da, kroz oprezno odmeravanje odnosa sa oba bloka i balansi-ran ekonomski razvoj, definišu svoj nezavisan položaj na medunarodnoj pozornici, ili regionalne afro-azijske saradnje gde bi radikalna borba protiv imperijalizma i kolonijalizma imala prioritet u oblikovanju političkog profila Treceg sveta u medunarodnim odnosima. Iako su Kina i Indonezija nastojale da sazovu drugu Bandunšku konferenciju, ipak je zajednička inicijativa Tita i Nasera doprinela da prevagne nesvrstani koncept i počnu pri-preme za buducu Beogradsku konferenciju (Čavoški, 2014, 192-195). Što se tiče Indije, ona je vecinski bila protiv bilo kakvog modela širokog okupljanja nesvrstanih zemalja, posmatrajuci to više kao breme, a ne kao spoljnopolitičku pogodnost. Svako slično okupljanje, a naročito na kome bi prisustvovali razni radikalni lideri iz Azije i Afrike, nikako nije moglo koristiti dugoročnim ciljevima stabilizovanja indijskih veza sa obe supersi-le. Zato se u Nju Delhiju sa sumnjičavošcu gledalo na uspeh jugoslovenske i egipatske inicijative za sazivanje konferencije nesvrstanih zemalja.59 Ipak, sa još više zeb-nje se gledalo na kinesku inicijativu drugog Bandunga. Pošto su stvari vec bile krenule svojim tokom, Nehru je bio prinuden da se pridruži Titovoj i Naserovoj ini-cijativi, što je ambasador Kveder precizno ocenio kao posledicu činjenice da je Indiju „dovoljno veliki broj neangažovanih zemalja postavio pred svršen čin".60 Me-
kom predaje akreditiva u Kathmanduu sa B.P. Koiralom, preds-
55
56
59
60
dutim, iako se Indija zvanično priključila organizovanju konferencije, kako je izveštavao Kveder, njen jedini cilj je postalo sprečavanje da konferencija postane jezgro nečega što se može okarakterisati kao „treci blok" ili da predstojeci skup bude preuzet od strane raznih radikalnih grupa koje bi zagovarale sukob sa blokovima ili bile zagovornici kineskih koncepcija.61
Jugoslovensku diplomatiju, uključujuci i ambasa-dora u Indiji, najviše je brinulo da bi Indija u svakom trenutku mogla da ispadne iz organizacionog procesa, vodeci se nekim svojim pojedinačnim interesima, pa se sugerisalo da se najtešnje radi sa UAR i Indonezijom, kako bi se konstantno vršio pritisak na indijsku stranu.62 Tokom aktivnosti za pripremni sastanak u Kairu, Kveder je otvoreno naglasio da je potrebno naci kompromis sa pojedinim indijskim zahtevima, pošto „ako uklopimo Indiju automatski cemo uklopiti i nekoliko drugih zemalja". Pošto je bio lični prijatelj sa visokim funkcio-nerima indijskog ministarstva inostranih poslova, Kveder se založio da putuje zajedno sa njima u Kairo i pokuša da utiče na indijsku delegaciju da postigne sporazum sa ostalim učesnicima konferencije. On je bio svestan da bez indijskog učešca konferencija nije imala neku svetliju perspektivu, ali je istovremeno upozoravao da bi prisustvo indijske delegacije moglo ozbiljno ugroziti rad čitavog skupa.63
Ipak, Kairski pripremni sastanak je, više nego ikada pre, razotkrio suprotnosti izmedu Indije i ostalih uče-snika, koje su se vec duže vreme formirale oko nekih suštinskih principa i načina delovanja. Kako je to du-binski secirao ambasador Kveder u svojoj analizi indijske uloge na ovom skupu, Indija se otvoreno suočila sa mnogim iluzijama sopstvene politike: „Indija je, polaze-ci u Kairo, totalno precenila svoje snage, ugled, uticaj i ulogu, misleci da ce njeni stavovi unapred biti prihvace-ni sa poštovanjem". Nasuprot takvoj pogrešnoj proceni, ona se suočila sa brutalnim napadom nekih radikalnih delegacija koje su vešto iskoristile njenu „nemoc i osamljenost". Ustvari, kako je primecivao Kveder, najveca iluzija indijske spoljne politike sastojala se u njenoj var-ljivoj percepciji uloge neprikosnovenog lidera vanblo-kovskih zemalja, lidera čiji se položaj bespogovorno prihvatao i nikada nije preispitivao. Uz to, ovakve lažne percepcije su ciljno pothranjivale i velike sile u svojim globalnim kalkulacijama. Medutim, Kairski sastanak je neočekivano razotkrio svu surovu realnost da je „Indija, izgubivši kontakt sa afro-azijskim svetom i osecaj za njegove aspiracije, pokazala gotovo totalno nepoznavanje afro-azijskih problema i iznenadujucu nesposobnost da se tim problemima prilagodi". Ne želeci da se zameri
zapadnom bloku oko pitanja podrške različitim antiko-lonijalnim pokretima, Indija je izgubila dosta od svog kredibiliteta, učinivši od sebe, kako Kveder kaže, „mar-ginalni slučaj što su svi u Kairu osetili".64
Medutim, Jugoslavija, uz sve objektivne rezerve prema indijskim stavovima, nije želela da izgubi podršku Nju Delhija, pogotovo pošto se i sama lako mogla suo-čiti sa onim zemljama koje su naginjale ka kineskoj ili lagerskoj propagandi, tako da je umesto Indije i sama mogla brzo postati meta napada takvih grupa. Zato je Tito preuzeo privatnu inicijativu da pridobije Nehrua da lično prisustvuje Beogradskoj konferenciji, a Kveder je trebalo da tu stvar promoviše na terenu.65 Posle dosta diplomatskih pregovora, ovi napori su urodili plodom i Nehru je odigrao zapaženu ulogu u Beogradu. U sušti-ni, Beogradska konferencija je doprinela uspostavljanju bliže koordinacije izmedu Indije i Jugoslavije, ali su neki rigidni Nehruovi stavovi o „neangažovanosti prema ne-angažovanima" doprineli da zamajac same inicijative izgubi na svom intenzitetu. Indija se ponovo okrenula svojoj staroj politici jačanja bilateralnih veza sa nesvrsta-nim zemljama i opreznog laviranja medu supersilama.
Istovremeno, žestoka zapadna kritika jugoslovenske pozicije zauzete na samoj konferenciji, činilo se, nije mogla pozitivnije uticati na veze dve zemlje, pogotovu, kako je Kveder to video, jer se Indija nalazila pod velikim pritiskom zapadnih sila da redukuje svoje veze sa Beogradom.66 Ipak, on je morao optimistički da primeti da je došlo do znatne promene u indijskim stavovima prema nesvrstanim zemljama i da je Nju Delhi predu-zeo kurs ka opreznom, ali kontinuiranom radu sa svojim političkim partnerima: „Indija je posle sastanka u Kairu i Beogradske konferencije došla definitivno do zaključka da je oslabio njen kontakt sa tim zemljama. Da je tu opao njen ugled i rukovodeca uloga Inicijative neangažovanih više jednostavno ne odbija kada vidi da se je značajan deo za njih zagrejao. Ali ne usvajajuci te inicijative, ona odmah nastoji da im daje svoju sadrži-nu i svoj pravac. Jedan od osnovnih strategijskih ciljeva ostaje da osvoji izgubljeno rukovodece mesto medu azijsko-afričkim zemljama".67 To je bio posao na kome su Jugoslavija i ambasador Kveder morali i dalje da neumorno rade.
ZAKLJUČAK
Kako je vreme proticalo, indijsko rukovodstvo je zauzelo jedan aktivan pristup prema akcijama ostalih nesvrstanih zemalja, naročito u odnosu na one koje su zagovarale Jugoslavija i UAR, tek kada se suočilo sa
61	DAMSPS, PA, 1961, f-116, 414097, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 8. V 1961.
62	DAMSPS, PA, 1961, f-116, 415925, Cirkularni telegram kabineta Koče Popovica, 23. V 1961.
63	DAMSPS, PA, 1961, f-116, 41 7052, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 29. V 1961.
64	DAMSPS, PA, 1961, f-117, 420359, Analiza indijskih stavova na pripremnom sastanku u Kairu, 24. VI 1961.
65	DAMSPS, PA, 1961, f-117, 423517, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 30. VII 1961.
66	DAMSPS, PA, 1961, f-35, 435867, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 25. XI 1961.
67	DAMSPS, PA, 1961, f-35, 438580, Telegram jugoslovenske ambasade u Indiji, 23. XII 1961.
ozbiljnim vojnim porazom i diplomatskom izolacijom tokom kratkog graničnom rata sa Kinom krajem 1962. (Čavoški, 2009, 223-232). Od tog trenutka, Jugoslavija je postala jedan od najpoželjnijih indijskih spoljno-političkih saveznika na medunarodnoj pozornici, a od Nehrua nije bilo gorljivijeg zagovornika multilateralne akcije. Iako je ambasador Kveder napustio Indiju sre-dinom 1962., čime su njegovo veliko iskustvo i precizna ekspertiza itekako nedostajali u Nju Delhiju tokom pomenutog rata, ipak je njegovo diplomatsko delovanje postavilo jedan stabilan temelj i, isto tako, napravi-
lo znatnu nadogradnju, koju je onda mogao da nastavi njegov podjednako sposobni naslednik ambasador Ra-divoje Uvalic. Dušan Kveder, koga slobodno možemo nazvati jednim od najboljih poznavalaca indijske spolj-ne politike u Jugoslaviji, u jednoj od svojih visprenih analiza dao je jednu od najboljih ocena sve kompliko-vanosti jugoslovenskih odnosa sa Indijom, svih prednosti i svih ograničenja: „Indija je ogromna. Sa Indijom treba mnogo raditi. Sa Indijom se isplati raditi. Ali, Indija je težak prijatelj. Teško je sa njom ne biti prijatelj. Još teže sa njom na silu gajiti prijateljstvo. Ali treba".68
68 DAMSPS, PA, 1961, f-35, 46939, Izveštaj ambasadora Kvedera o spoljnoj politici Indije.
from alps to the himalayas: ambassador dušan kveder and the evolution of indo-yugoslav relations
Jovan ČAVOŠKI
Institut for Recent History of Serbia, Trg Nikole Pašiča 11, 11000 Belgrade, Serbia e-mail: jcavoski@yahoo.com
SUMMARY
The Yugoslavia's relationship with India during the early Cold War years represents one of the most important and most understudied research topics. This article primarily deals with the professional biography of Ambassador Dušan Kveder, one of Yugoslavia's most gifted and capable diplomats. His life is largely observed in the light of Indo-Yugo-slav relations during the late 1950s and early 1960s. During this period, Ambassador Kveder was closely associated with the process of developing Yugoslavia's ties with leading Afro-Asian countries. At first, for a short period of time he was ambassador to Ethiopia, while in 1958 he became Yugoslavia's fifth ambassador to India. Essentially, Kveder was closely connected with all important events that took place in the history of Yugoslavia's relations with India, as well as in contemporary Indian history. He was a shrewd and analytical observer of such events like the Sino-Indian border conflict and India's peculiar relationship with other nonaligned countries. He also made a significant personal contribution to the successful evolution of Indo-Yugoslav relations to a full strategic partnership. This article is based on newly declassified documents from the Serbian, Indian, Chinese, and Russian archives.
Key words: Dušan Kveder, diplomacy, Yugoslavia, India, Non-Alignment
IZVORI I LITERATURA
AJ, KPR - Arhiv Jugoslavije, Beograd (AJ), fond 837, Kabinet Predsednika Republike (KPR).
AVPRF - Arhiv vnešnej politiki Rossijskoj Federacii, Moskva (AVPRF), fond 0100.
DAMSPS, PA - Diplomatski arhiv Ministarstva spolj-nih poslova Republike Srbije, Beograd (DAMSPS), Poli-tička arhiva (PA).
DAMSPS, str. pov. - Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, Beograd (DAMSPS), Strogo poverljiva arhiva (str. pov.).
NAI MEA - National Archives of India (NAI), Ministry of External Affairs (MEA).
Nehru, J. (2004): India's Foreign Policy: Selected Speeches, September 1946-April 1961. New Delhi, Government of India.
NMML - Nehru Memorial Museum and Library (NMML), Vijaya Lakshmi Pandit Collection, Subimal Dutt Collection, P. N. Haksar Collection.
RGANI - Rossijskij gosudarstveni arhiv novejše isto-rii, Moskva (RGANI), fond 5.
Selected Works of Jawaharlal Nehru (2001), Second Series, 29. New Delhi, Jawaharlal Nehru Memorial Fund.
Selected Works of Jawaharlal Nehru (2005), Second Series, 34. New Delhi, Jawaharlal Nehru Memorial Fund.
ZWD - Zhonghua renmin gongheguo waijiaobu dang'an guan (ZWD) [Arhiv Ministrstva za zunanje zadeve Ljudske republike Kitajske] - Nansilafu [Jugoslavija], Yindu [Indija], Sulian [ZSSR].
Bekic, D. (1988): Jugoslavija u hladnom ratu: odnosi sa velikim silama 1949-1955. Zagreb, Globus.
Bogetic, D. (2000): Jugoslavija i Zapad 1952-1955: jugoslovensko približavanje NATO-u. Beograd, Službeni list SRJ.
Čavoški, J. (2009): Jugoslavija i kinesko-indijski konflikt 1959-1962. Beograd, INIS.
Čavoški, J. (2010): Arming Nonalignment: Yugoslavia's Relations with Burma and the Cold War in Asia, 1950-1955. CWIHP Working Paper, 61, Washington DC, Woodrow Wilson Center.
Čavoški, J. (2011): Overstepping the Balkan Boundaries: The lesser known history of Yugoslavia's early relations with Asian countries". Cold War History, 11, 4, 557-577.
Čavoški, J. (2014): Between Great Powers and Third World Neutralists: Yugoslavia and the Belgrade Conference of the Nonaligned Movement 1961. V: Miškovič, N., Fischer-Tine, H., Boškovska, N. (eds.): The Nonaligned Movement and the Cold War: Delhi-Bandung-Belgrade. London, Routledge, 184-206.
Narodni heroji Jugoslavije (1975). Beograd, Mladost.
Petkovic, R. (1995): Subjektivna istorija jugosloven-ske diplomatije 1943-1991. Beograd, Službeni list SRJ.
Rubinstein, A. (1970): Yugoslavia and the Nonaligned World. Princeton, Princeton University Press.
Tasic, D. (2008): Otkrivanje Afrike: jugoslovensko--etiopski odnosi i počeci jugoslovenske afričke politike 1954-1955. V: Selinič, S. (ur.) (2008): Spoljna politika Jugoslavije 1950-1961: zbornik radova. Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije, 513-525.