RADIOLOGIA
IUGOSLAVICA

Anno III

1969

Fasc. I

PROPRIETARIUS IDEMQUE EDITOR: SOCIETAS RADIOLOGIAE ET MEDICINAE
NUCLEARIS INVESTIGANDAE SOCIALISTICAE FOEDERATIVAE REI PUBLICAE.
IUGOSLAVIAE
SKOPJE
Radiol. lug.

1

UDK 615.849 (05) (497.1)

KONTRASTNA SREDSTVA OD SCHERINGA
POJAM U ČITAVOM SVETU

B I L OPTI N
UROVI SON

za oralnu holecistangiografiju
ampule i gotov pribor za infuziju
zč1 intravenoznu urografiju
za sve vrste angiografija:

niska viskoznost
kod visokog sadržaja joda

NOVO:

ANGIOGRAFIN
GASTROGRAFIN
EN DOG RAFI N

čista metilglukaminska so diatrizoata
z2 bol ju pod noši jivost kod angiografija
za prikaz gastro-intestinalnog trakta
oralnim putem ili pomoc'u klizme
za histerosalpingografiju,
fistulografiju i za prikaz šupljina

i več poznati preparati

BILIGRAFIN 1
UROGRAFIN

Za poedinosti kao što su sastav preparata, tehnika pregleda, kontra­
indikacije i doziranje stoje na raspoloženju naši prospekti.

SCHERING AG BERLIN-BERGKAMEN

1
1111

BRACCO

Novo kontrastno sredstvo
za urografiju i angiokardiografiju

1 ODAMIDIE-lnfusio
metilglukaminska so jodamida
sadržaj joda: 111 mg/ml

IODAMIDE 300
metilglukaminska so jodamida
sadržaj joda: 300 mg/ml

IODAMIDIE 380
metilglukaminska i natrijeva so jodamida
sadržaj joda: 380 mg/ml

IODAMBDI P
BRACO

Novo kontrastno sredstvo koje se odlikuje
sigurnošču i kvalitetom

BRACO

INDUSTRIA CHIMICA S. p. A. MILANO ( ITALIA)

350
280

NOVO

370 440
Cerebral

NOVO

optimalno podnošljiv
kontrastne snimke
visoki sadržaj joda
brzo se injicira
nisko viskozan

Ca-Mg-Na
formiraju soli

30 °la 50 °la
Joduron U-S

u razvoju modernog
rendgenskog
kontrastnog sredstva

70 °la

dijodni kontrast u vodenoj otopini za
histerosalpingografiju i uretrografiju

vodena suspenzija za bronhografiju i
prikazivanje šupljina

Scaffhausen, švajcarska
Zastupništvo za Jugoslaviju:

AGROPROGRES

Ljubljana, Gradišče 18
Beograd, Narodnog Fronta 72

IIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII

SUPERVIDOX spada medju vrhunske proizvodnje standardnih rend­
genskih filmova koji se nalaze na svjetskom tržištu.
Odlike SUPERVIDOXA filma su:
- visoka osetljivost i dobar kontrast
- lrratko vrijeme fiksiranja, potapanja in sušenja
- minimalno bubrenje slojeva
- sigurnost u preradi
- posjeduje osobine lrnje osiguravaju prolaženje kroz moderne automate za razvijanje
- pruža optilnalne informacije svojin1 snimka1na

VEB FOTOCHEMISCHE WERKE BERLIN
NJEMAČKA DEMOKRATSKA REPUBLIKA

_11 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1__

L

R

(Meteklopramid)

N

Tablete
Sirup
Ampule
REGLAN, kao modifikator i harmonizator digestivnih funkcija, indiciran
je kod:
funkcionalnih digestivnih tegoba
tegoba kod čira na želucu i duodenumu
kao i za dobijanje kvalitetnih i reljefnih snimaka u digest,ivnoj rentgen­
dijagnostki.
Odlikuje se istovremenim dvostrukirn dejstvom: na moždane centre
koji vrše regulaciju funkcija digestivnog trakta i in loco, regulišuči
motoniku pri normalnoj sekreciji jer ne deluje kao antiholinergik.
Kontraindikacije koo i nus pojava nema.

proizvodi

c:/Jlkafold
SKOPJE

DELAGRANGE PARIS

RADIOLOGIA IUGOSLAVICA

Collegium Redactorum
M. Bašic, Zagreb - B. Bošnjakovic, Beograd - M. čurčic, Beograd - M. Dedic,
Novi Sad - V. Gvozdanovic, Zagreb - S. Hemja, Ljubljana - M. Magaraševič,
Beograd - B. Mark, Zagreb - N. Martinčic, Zagreb - Z. Merkaš, Beograd J. Novak, Skopje - F. Petrovčic, Zagreb - B. Ravnihar, Ljubljana - M. Smokvina, Zagreb - M. Špoljar, Zagreb - B. Varl, Ljubljana

Redactor principalis
D. Tevčev, Skopje

Redactores
I. Obrez, Ljubljana - S. Plesničar, Ljubljana - M. Prodan, Ljubljana - J. Škrk,
Ljubljana - L. Tabor, Ljubljana

Lektor za srbsko-hrvatski jezik:
Ninkovic Stepan
Ljubljana, šarhova 34
Izdavanje časopisa pomogle su slijedece ustanove, instituti, zavodi, bolnice,
poduzeca i organizacije:
AKADEMIE VERLAG, Berlin, DDR
ALKALOID, Skopje
BRACCO INDUSTRIA CHIMICA, Milano
CILAG-CHEMIE, Schaffhausen
ELEKTRONSKA INDUSTRIJA, Niš
KRKA, Novo mesto
KONGRESNI ODBOR VIII. KONGRESA RADIOLOGIJE JUGOSLAVIJE,
Zagreb
LEK, Ljubljana
ONKOLOŠKI INŠTITUT, Ljubljana
ORWO - INTERIMPEX, Skopje
RADIOLOŠKI INSTITUT, Skopje
SAVEZNI FOND ZA FINANSIRANJE NAUCNIH DELATNOSTI, Beograd
SCHERING, A. G., Berlin
SKLAD ZA POSPEŠEVANJE ZALOŽNIŠKE DEJAVNOSTI, Ljubljana
WEB - FOTOKEMISCHE WERKE, Berlin

SADRZAJ
RENDGENDIJAGNOSTIKA
Perkutana transhepatična holangiografija (Tevčev, D. i Novak, J.)
Renalna arteriografija u dijagnostici
arteriske hipertenzije (Bošnjakovi(\
B. i Lazic, J.)
Infuzijona urografija, njene mogucnosti i indikacije (Martinčic, N. i Katic, V.)
Naša iskustva u dijagnostici malignih
tumora pluča (Orlic, H. i Zužek, B.)
Dijagnostika plučnih malignoma
transtoralrnlnom punkcijam (Tevčev, D., Grunevski, M. i Stavric, El.)
Sekundarne pramene na plučnom pa­
renhimu lrno posledica radiološke
terapije karcinoma pluča (Baškovič,
B., Brzal<ovič, P., JankoviC, I. i
Skara, S.)
Familijarna polipoza kolona (Petrovič, M. i Matijašič, I.)
Uporedna mamografska, fizikalna,
operativna i histološlrn ispitivanja u
kliničkoj patologiji dojl<e (Miliče­
vič, D., Lazic, J., Ostojič, M., Jovanovič, s. i Jerinič, Lj.)
Usporedba nalaza radioizotopne scin­
tigrafije i intravenozne urografije
kod ekspanzivnih procesa bubrega
(Gvozdanovič, V., Latkovič, I., Cu­
cek, Lj., Nutrizi, N. i Brangjolica,
V.)
TERAPIJA
Naš metod zračenja raka mokracne
bešike (Dimčev, I., Velkov, K., Lazarevski, D. i Stefanovski, A.)
Radioterapija malignih tumora testisa
(Jankovič, I., Merlcaš, Z., BrzaltoviC,
P. i Mijanovic, V.)
Multipli karcinomi kože (Nastič, Z.,
Medakovič, Lj. i Dedič, M.)
Rezultati telekobalt terapije malignih
tumora u otorinolaringologiji (Janlrnvic, I. i Bošnjakovič, N.)

TABLE OF CONTENS

15
26
30
37
43

52
57

67

73

75
81
86
92

DIAGNOSIS
Percutaneous Transhepatic Cholangi­
ography (Tevčev, D. and Novalr, J.)
Renal Arteriography in the Diagno­
stics of Renal Hypertension (Bošnjakovi<'.:, B. and Lazic, J.)
Drip Infusion Urography: its Possibi­
lities and Indications (Martinčič, N.
and Katič, V.)
Our Experiences in the Diagnostics of
Malignant Tumors of the Lung (Orlic, H. and Zužek, B.) . . . . . .
Transtl10racic Needle Biopsy in the
Diagnostics of Malignant Tumors of
the Lung (Tevčev, D., Grunevski,
M. and Stavrič, El.)
Secundary Changes in the Lung Pa­
renchyma Following Radiotherapy
of the Lung Cancer (Bošnjakovič,
B., Brzakovič, P., Jankovič, I. and
Skara, S.)
Familial Polyposis of the Colon (Petrovič, M. and Matijašič, I.)
Comparative Mamographic, Physical,
Operative and Histologic Examinati­
onsin the Clinical Pathology of the
Breast (Miličevič, D., Lazic, J.,
Ostojic, M., Jovanovič, s. and Jerinič, Lj.)
A comparison of the Results of Ra­
dioisotopic Scintigraphy and Intra­
venous Urography in Expansive
Processes of the Kidneys (Gvozda­
novič, v., Latkovič, I. Cucek, Lj.,
Nutrizi, v. and Brangjolica, V.)

THERAPY
Our Method of X-Ray Therapy of the
Bladder-Cancer (Dimčev, I., Velkov,
K., Lazarevski, D. and Stefanovslri,
A.)
Radiotherapy of Malignant Tumors of
tile Testis (Jankovic, I., Merkaš, z.,
Brzakovic, P. and Mijanovič, V.)
Multiple Carcinomas of the Slrin (Nastič, Z., Medakovič, Lj. and DediC,

M.)
Results of tile Tele-Cobalt Therapy
of Malignant Tumors in Otorhyno­
laringology (Janlrnvic, I. and Bošnjakovič, N.)

15
26
30
37
43

52
57

67

73

75
81
86
92

NUKLEARNA MEDICIDA
Vrednost pljučne scintigrafije v onko­
logiji (Debevec, M., Erjavec, M. in
Klanjšček, G.) . . . . . . . . .

NUCLEAR MEDICINE
99

Izotopna limfografija u uporedjenju
sa limfografijom uljanim kontrastima (Tevčev, D., Tadžer, I. i Dimi­
trov, I.) . . . . . . . . . . . . 105
Vpliv žarkov gama na izločanje duši­
kovih spojin iz izoliranih delov pre­
bavnega trakta belih podgan po to­
talnem obsevanju:
I. Primerjalna študija (Schauer, P.,
Jurečič, S in Klemenc-Šebele S.)
112
II. Izločanje dušikovih spojin iz že­
lodca in ileuma glede na čas po ob­
sevanju (Jurečič, S. in Schauer, P.) 121
OPCI PROBLEMI
Neki problemi sa područja radiološke
informacije, dokumentacije i termi­
nologije (Borovečki, I.) . . . . . 127

The value of the Lung Scintigraphy
in Oncology (Debevec, M., Erjavec,
99
M. and Klanjšček, G.)
..
Isotopic Lymphography in Compari­
son with the Conventional Lympho­
graphy (Tevčev, D., Tadžer, I. and
Dimitrov, I.)
105
The Influence of Gamma Rays on the
Elimination of Nitrogen Compounds
from the Isolated Parts of the In­
testinal Tract of White Rats after
Tota! Irradiation:
I. Comparative Study (Schauer, P.,
Jurečič, S. and Klemenc-Sebek S.)
112
II. Elimination of Nitrogen Com­
pounds from the Stomach and
Ileum in Relation to the Time after
Irradiation (Jurečič, s. and Schauer
121
P.)
GENERAL PROBLEMS
Some Problems Concerning the Ra­
diological Information, Documentation and Terminology (Borovečki, I.) 127

Vlit KONGRES
RADIOLOGA JUGOSLAVIJE

PULA

30. V.-2. VI. 1968. GOD.

60 /o i 75%
°

trijodno kontrastno sredstvo
za intravenoznu primjenu

KRKA tovarna zdravil NOVO MESTO

UVODNA RIJEČ
PREDSJEDNIKA PROF. DR. MILANA SMOKVINE PRI SVEČANOM
OTVARANJU VIII. KONGRESA RADIOLOGA JUGOSLAVIJE
GOSPOBE I GOSPODO, DRUGOVI I DRUGARICE,
KOLEGE RADIOLOZI
Vrlo m1 Je prijatna dužnost da mogu pri otvaranju ovog kongresa
pozdraviti u prvom redu našeg domacina druga Antuna Pavlinica, pred­
sjednika Skupštine opcine Pula, koji je se spremno odazvao da hude po­
krovitelj našeg sastanka. Ja mu na torne ovom prilikom srdačno zahvalju­
jem.
Pozdravljam nadalje prisutne predstavnike vojnih i civilnih vlasti i
društvenih organizacija, koji su nas počastili svojim posjetom.
Sa iskrenom dobrodošlicom obracam se našim uvaženim i dragim go­
stima iz inostranstva i iz naše zemlje, a posebno onima, koji ce svojim
naučnim i stručnim radovima sudjelovati u programu kongresa. Uvjeren
sam da ce oni svi osjetiti veličinu i ljepotu grada Pule, koji ima tako bo­
gatu historijsku i kulturnu prošlost, a vjerujem da ce naci dovoljno vre­
mena i prilike da uživaju sve ljepote ovoga grada, koji je sigurno medu
najljepšima na našem Jadranu. Vjerujem da ce se pri torne obnavljati
stare veze i prijateljstva, a da ce se sklapati i mnoga nova, što ce sigurno
doprineti boljem razurn:ijevanju medu nama, a i napretku naše struke.
Ovih smo dana proslavili u Zagrebu pedesetgodišnjicu našeg najsta­
rijeg medicinskog fakulteta. Koristim tu priliku da s ponosom istaknem
kako su naši odgovorni ljudi vec u ono vrijeme pri osnivanju fakulteta
uvidjeli i shvatili važnost rendgenologije kao samostalne medicinske nauke,
tako da je vec u prvom statutu medicinskog fakulteta bila predvidena
katedra rendgenologije. Zamisao je brzo ostvarena. Vec godine 1921. doni­
jeli su osnivači i prvi tadašnji profesori fakulteta odluku o osnivanju ka­
tedre za rendgenologiju, što je u to vrijeme bila rijetkost i na najvecim
medicinskim fakultetima u Evropi i izvan nje. Predstojnikom katedre i
Centralnog rendgenološkog instituta izabran je moj pok. učitelj prof.
dr. Laza Popovic. Taj napredni i mudri akt našega fakulteta bio je odlučan
za pravilni i snažni razvoj naše struke, kojom su se vec do tada i kod nas
prilično ozbiljno ali nedovoljno stručno bavili neki predstavnici drugih
medicinskih disciplina, poglavito interne medicine i kirurgije.
Rendgenologija je se naročito u Zagrebu razvijala vrlo brzim tempom,
tako da smo vec ujesen god. 1930. uspjeli održati u Splitu svoj prvi kon­
gres. Slijedio je zatim drugi kongres u Beogradu god. 1935., oba puta pod
11

predsjedništvom prof. Popovica. Nakon rata održan je god. 1950. u Beo­
gradu III Kongres - predsjednik pok. prof. Dedic, zatim god. 1953. u
Zagrebu IV Kongres - predsjednik prof. Smokvina, u Ljubljani 1956.
god. V Kongres - predsjednik prof. Hebein, god. 1960. u Skoplju VI Kon­
gres - predsjednik prim. Anastasov i napokan god. 1964. ponovno u Beo­
gradu VII Kongres - predsjednik prof. Bošnjakovic.
O važnom pitanju nastave iz rendgenologije za naše studente medi­
cine treba istaknuti slijedece. Ta se je nastava u Zagrebu od početka kao
neobavezna ali redovno provodila do god. 1936., kad je uvedena kao oba­
vezni predmet sa predavanjima i vježbama u jednom kliničkom semestru.
Tokom vremena stanje se je popravljalo i kod nas i na drugim fakultetima
u Jugoslaviji. Kod nas u Zagrebu je osobito povoljno, jer se Opca i kli­
nička radiologija sa praktičnim vježbama i seminarima provode kroz če­
tiri klinička semestra. Novim statutom Medicinskog fakulteta uveden je
i obavezni strogi ispit iz radiologije krajem VIII. semestra. Tim je statutom
kao obavezni predmet uvedena i Opca klinička onkologija u trajanju od 1
semestra.
Smatrao sam potrebnim sve ovo istalmuti da bi Vi svi vidjeli položaj
radiologije u našoj zemlji, tim više, što još uvijek na nekim medicinskim
fakultetima u Evropi ne postaji katedra za radiologiju, pa čak i na nekim
fakultetima u domovini Wilhelma Conrada Rontgena. Zato i borba za po­
ložaj radiologije u medicini nije dovršena i treba da se nastavi do pune
pobjede.
Kod pripremanja naučnog programa trudili smo se da bismo prema
danas usvojenim običajima u obliku nekoliko simpozija raspravili najzna­
čajnija i najnovija područja radiološke dijagnostike i terapije. Mislimo
da ce nam to uspjeti, a dokaz su 220 prijavljenih predavanja. Vjerujte da
nije bilo lako sva ta predavanja rasporediti u tri radna dana. Zato se obra­
camo predavačima da bi zbog kratkoce vremena izostavili iz svojih pre­
davanja sve što je opce poznata, a napasle navade iz literature i tako iz­
bjegavali nepotrebna ponavljanja, buduci da ima dosta sličnih tema. Treba
ukratko iznositi samo svoja zapažanja, mišljenje i zaključke. Predavači
se moraju strogo prldržavati odredenog vremena, da ne bi predsjedava­
juci na sjednicama imali neugodnu dužnost samovoljno produžena preda­
vanja prekidati.
Na završetku samo još nekoliko riječi. Ubrzo nakon blagovjesti W. C.
Rontgena o otkricu po njemu prozvatih zraka X počelo je se te zrake a
zatim i druge, koje su kasnije pronadene upotrebljavati u medicini kako
dijagnostički, tako i terapeutski na korist i spas bolesna čovjeka. Ja sam
uvjeren da se Vi svi slažete sa mnom u želji da atom i njegove skrivene
energije budu i vazda ostanu čovjeku prijatelj, a ne najstrašniji neprija­
telj. Neka sva dosadašnja dostignuca na području atomske energije kao
vanredni rezultat ljudskoga uma i njegovih napora ne bi nikada više bila
upotrebljena kao oružje, koje ce značiti ako se svijet pravodobno ne ura­
zumi propast naše civilizacije i našega globusa. Neka ogromna i blago­
tvorna atomska energija posluži samo za dobro čovječanstva i za daljnji
i još veci progres kulture i civilizacije.
S tim mislima i s tim željama otvaram VIII Kongres radiologa Jugo­
slavije.
12

OSVRT NA VIII KONGRES RADIOLOGA JUGOSLAVIJE
Pula, 30. V-2. VI 1968. god.
Grad Pula se je tokom zadnjih godina afirmirao kao domacin neko­
liko republičkih i medurepubličkih medicinskih kongresa, a u Puli se vec
niz godina održava i Medunarodni neurološki simpozij u organizaciji
austrijskih neurologa.
U ovoj jubilarnoj godini Istre, kada se slavi 25-godišnica priključenja
Jugoslaviji, VIII Kongres radiologa Jugoslavije bio je ujedno i prvi opce­
jugoslavenski kongres jedne grane medicine koji je dosada održan u Puli.
Org:mizaciju kongresa je Udruženje za radiologiju i nuklearnu medicinu
SFR Jugoslavije povjerilo Sekciji za radiologiju Zbora liječnika Hrvatske
i Službi za radiologiju Medicinskog centra u Puli. Pokrovitelj KongrP-sa
bio je Antun Pavlinic, predsjednik Skupštine opcine Pula, a čitav rad Kon­
gresa odvijao je se u vrlo prikladnim, velikim i upravo elegantnim dvo­
ranama Doma Jugoslavenske narodne armije. Brojni pozdravni natpisi i
panoi izvješeni po gradu davali su Puli pravi kongresni ugodaj. Učesnici
Kongresa bili su smješteni u Hotelskom naselju »Zlatne stijene«. Kongres­
ne dvorane bile su uvijek prepune slušatelja.
Kongresu su prisustvovala 332 učesnika iz naše zemlje i inozemstva.
Bili su prisutni učesnici iz Austrije, Bugarske, Cehoslovačke, Italije, Ma­
darske, Savezne Republike Njemačke, Demokratske Republike Njemačke,
Poljske, Rumunjske, Sovjetskog Saveza i Švicarske.
Svečano otvaranje Kongresa održano je 30. V. 1968. u iprekrasnoj foon­
certnoj dvorani Doma JNA. Kongres je otvorio predsjednik Kongresnog
odbora prof. dr. Milan Smokvina, a zatim su učesnike pozdravili predsjed­
nik Udruženja za radiologiju i nuklearnu medicinu SFRJ prof. dr Vladimir
Gvozdanovic, pokrovitelj Kongresa Antun Pavlinic i predsjednik Organi­
zacionog odbora u Puli dr Ivo Borovečki.
Stručni dio Kongresa bio je vrlo opsežan, a predavanja su održavana
kroz tri dana istovremeno u tri dvorane. Po broju referata ovaj Kongres
je daleko nadmašio sve dosadašnje kongrese radiologa naše zemlje. Odr­
žano je 228 referata podijeljenih u 9 grupa: l. Nova dostignuca u radio­
loškoj dijagnostici; 2. Zaštita stanovništva kod medicinske prirojene radi­
jacije; 3. Komparativna analiza rezultata scintigrafskih i rendgenoloških
metoda; 4. Dijagnostika i terapija uropoetskog trakta; 5. Diferencijalna
dijagnostika malignih i upalnih koštanih oboljenja; 6. Dijagnostika i tera­
pija malignoma pluca; 7. Diferencijalna dijagnostika nespecifičnih obo­
ljenja pluca; 8. Suvremena dostignuca u radioterapiji; 9. Slobodne teme.
Na velikoj tehničko-farmaceutskoj izložbi održanoj za vrijeme Kon­
gresa, sudjelovao je 21 izlagač iz Jugoslavije i 8 iz stranih zemalja. Osim
13

najpoznatijih evropskih proizvodača rendgenskih aparata, kao što su napr.
Siemens i Philips, sudjelovala je brojnim rendgenskim aparatima i Elek­
tronska industrija iz Niša, a posebno je zapaženo da su prvi puta kod nas
izlagale poznate američke tvrtke Picker i General Electric Medical.
Zadnjih dana Kongresa održana je i Skupština Udruženja za radio­
logiju i nuklearnu medicinu SFRJ. Na skupštini su razmotrena neka sta­
leška pitanja, a izabran je i novi Upravni odbor Udruženja čiji je pred­
sjednik prof. dr. Dimitrije Tevčev iz Skopja.
Društveni program za učesnike Kongresa i pratioce bio je vrlo bogat.
N aročito je uspjelo Koncertno veče na kojem je nastupio veliki dječji har­
monikaški orkestar Omladinskog kulturno umjetničkog društva »Istra« iz
Pule, a zatim istarski narodni pjevači, te Zbor i folklorna grupa talijan­
skog kluba kulture »Lino Forlani« iz Vodnjana. Prijem za učesnike Kon­
gresa priredio je pokrovitelj Kongresa, a prilikom »Večeri dobrodošlice«
prijem je priredila farmaceutska tvrtka Schering A. G. iz Berlina. Skoro
svi učesnici prisustvovali su zajedničkom banketu. Kongresni odbor pri­
redio je ručak za predstavnike svih domacih i stranih izlagača.
U čast Kongresa priredio je u Domu JNA izložbu svojih radova slikar
Joko Kneževic.
Za pratioce su bili organizirani izleti u Rovinj, Limski kanal i Medu­
lin, te razgledavanje kulturno-historijskih spomenika Pule. Zadnjega dana
Kongresa oko 200 učesnika krenulo je autobusima na izlet u unutrašnjost
Istre, posjetivši tom prilikom srednjevjekovnu crkvicu u Bermu gdje se
nalaze poznate istarske freske iz XV stoljeca. Nakon toga zadržali su se
krace vrijeme u legendarnom gradicu Veloga Jože Motovunu, a izlet je
završen zajedničkim ručkom u Poreču.
VIII Kongres radiologa Jugoslavije u Puli ostat ce u trajnom sjecanju
učesnicima, kako zbog odlične organizacije, tako i zbog velikog broja vrlo
interesantnih i korisnih stručnih referata.
Dr Ivo Borovečki
Medicinski centar, Pula

14

REI\:DGEXDIJAGNOSTIKA
INSTITUT ZA RADIOLOGIJU I ONKOLOGIJU
MEDICINSKOG FAKULTETA - SKOPJE
Upravnik: Prof. dr. D. Tevčev

PERKUTANA TRANSHEPATIČ:NA HOLANGIOGRAFIJA
Tevčev D. i Novak J.
UDK 616.361-073.755.4
Perkutana transhepatična holangiografija (PTH) je diagnostička me­
�oda kod koje punkcijom kroz kožu u jetreni parenhim uvodimo polieti­
lenski kateter u žučni kanal i prikazujemo kontrastom čitav sistem biliarnih
kanala.
Tabela I. Prikazuje razvoj dijagnostike biliarnog sistema (prema
Wenzu):
TABELA I.
l. 1924. Grahm i Cole:
Peroralna holecistografija (tetrajodphenol­
phtalein).
2. 1931. Buchard i Muller:
Perkutana punkcija holeciste (Lipiodol)
3. 1937. Hauard i Huan-Hop Perkutana punkcija žučnih kanala (Lipiodol)
4. 1951. Puchel, Frommhold, Intravenozna holangioholecistografija
Hornykiewytsch,
Slender:
(Biligrafin)
5. 1952. Carter i Saupel:
Perkutana transhepatična holangiografija.
Mi smo prve PTH izveli 1963. godine. Do tada je prema Wiechelu bilo
izvršeno oko 600 takvih pretraga. Danas ih ima verovatno mnogo više.
Tako su demonstrirani vanredni holangiogrami najveci broj klinika u
Evropi je veoma skeptičan, pogotovo kod nas, uglavnom zbog straha od
komplikacija.
TEHNIKU rada izneli smo u Medicinskom pregledu u 1965. god. Spo­
menučemo je samo ukratko.
Kod PRIPREMA pacijenata osnovno je da se isključe poremečaji zgru­
šavanja krvi. Ono što je za urografiju npr. podatak o urei, ovde je to
podatak o vremenu zgrušavanja krvi. Ostale opasnosti se mogu izbeči
prikladnom tehnikom i iskustvom. U premedikaciji su kontraindicirani svi
medikamenti koji izazivaju spazme, kao morfij.
15

Mesto punkcije odredujemo na osnovu snimka duodenuma uradenog
prethodnih dana u ležečem položaju. Punktiramo kožu subkostalno izmedu
mamilarne i medijalne linije desno, na 2 cm. iznad projekcije genu superior
duodeni i uvodimo iglu pod uglom od 45 stepeni prema kranijalno. Punk­
cija se vrši u apnoi, traje svega 1 do 12 sekundi. Za to vreme izvadimo
iglu, u jetri ostaje fleksibilni polietilenski kateter i pacijent može nesme­
tano da diše. Ferris i Muller uvode Muller-Abotovu sondu u duodenum
i tako pod skopijom odreduju mesto punkcije. Nakon evakuacije žuči
fragmentirano uvodimo kontrast.
Neophodna je skopija za vreme rada, npr. da se izbegne meteoristični
kolon transverzum. Najbolje je raditi sa elektronskim pojačivačem i TV,
jer je moguca dobra vidljivost kod dnevnog svetla.
Radiograme radimo u ležecem i stojecem položaju. Posle pretrage kon­
trast se evakuira. Korisno je ostaviti kateter u žučnom kanalu. On raste­
recuje jetru, pacijent se oporavlja, može .da bude operisan pod boljim
uslovima. Ponekad istovremeno uradimo i duodenografiju.
Kao KONTRAST smo u p očetku upotrebljivali 20 % Biligrafin, a
kasnije smo prešli na 50 % Biligrafin. (U literaturi spominju 20-60 ccm.
Hypaque, Urografin, Uleo). Snimke treba uraditi unutar 10 do 15 minuta
zbog resorpcije kontrasta.
INDIKACIJE. Glavna indikacija za PTH je opstrukcioni ikterus. Ovde
često zakažu sve radiološke metode, uključujuci radioizotopne prikaze, kao
i angiografije. Cesto puta se ne može sigurno razlikovati mehanički od
parenhimatoznog ikterusa ni klinički, ni najsuptilnijim laboratorijskim
probama, uključujuci i odredivanje transaminaze. U takvim slučajevima je
indicirana PTH, jer ona jedina tada može prikazati žučne vodove, lokali­
zaciju opstrukcije, a često i njen uzrok.

NAŠI SLUCAJEVI
Ovu metodu smo primenili kod 25 bolesnika. Svi su bili sa žuticom.
Kod 17 je prikaz žučnih kanala bio dobar, a kod 8 nam to nije uspelo. Ni
kod jednog od tih bolesnika ni kliničkim, ni laboratoriskim pretragama,
nije se uspelo razlikovati sa sigurnošcu opstrukcioni ikterus od parenhi­
matoznog (Tabela br. 2).
TABELA II.
R.ed.
br.
l.
2.
3.
4.
5.
6.
7.

Dijagnoz a
BRONHOBILIJARNA FISTULA, CALCULUS
CA CAPITIS PANCREATIS
CALCULOSIS
CYSTIS HEPATIS
CA DUCTUS CHOLEDOCI
CA METASTATICUM HEPATIS
CA AMPULAE VATERI

Prikazujemo po jedan iz svake grupe naših slučajeva.
16

Slučajevi
1
1
7
2
2
3
1

Slučaj l.
N. V., zemljoradnik, 56 godina. Pre godinu i po dana osetio je bolove
u predelu jetre koji su bili neprekidni i neizdržljivi. Lečio se ambulantno,
a kada se kod bolesnika javio ikterus, lečio se u bolnicama u Strumici i
Štipu. Pre 2 meseca počeo je da povraca krv i obilan žuto zeleni ispljuvak
u količini od 200 do 300 ccm. dnevno. Konačno je upucen na Internu kli­
niku. Kod prijema daje izgled teškog bolesnika. Cor i pulmo b. o. Abdomen
palpatorno osetljiv ispod desnog rebarnog luka. Koža ikterična.
Laborat. nalazi: TA 130/90. Totalni bilirubin 3,05 mg% (Direktan 1,40,
indirektan 1,65 mg%). Alkalna fosfatoza 16,0 jed. Holesterin 142 mg O/o.
SE 56/90, Er. 4.440.000, Hgl. 72 %, L. 10.000.
I. v. biligrafijom nije prikazan bilijarni sistem. Indicirana je PTH. Na
snimcima su dobro prikazani intra i ekstrahepatalni žučni kanali, koji su
jako dilatirani. Osobito duktus hepatikus i ductus holedokus u čijem lume­
nu se vide brojna prosvetljenja, koja odgovaraju kalkulusima. U distalnom
delu duktus holedokusa se vidi suženje sa rigidnim i valovitim zidovima,
kao posledica hroničnog zapaljivog procesa. Jedan od intrahepata1nih pu­
teva koji se projicira u frenikokostalni sinus, sa desne strane celom svojom
dužinom je jednako širok, a njegov kraj se otvara iznad dijafragme, što
govori o direktnom kontaktu sa plucniP1. tkivom, o bronhobilijarnoj fistuli
(sl. 1).

Slika 1

Nalaz je operativno potvrden.
2

17

Slučaj 2.
T. J. domacica od 43 god. iz Tetova. Hirurška klinika m. br. 5754/65.
Klinička dijagnoza: icterus e obstructione. Sva prethodna klinička labora­
toriska i radiološka ispitivanja nisu otkrila uzrok kliničke dijagnoze. Indi­
cirana je PTH. Intervencija je radena pod narkozom. Na napravljenim
slikama vrlo dobro se vitle intrahepatalni žučni kanali i duktus holedukus.
Intrahepatalni žučni kanali su dilatirani, sa očuvanom prohodnošcu. Duk­
tus holedokus je jako dilatiran. Pokazuje konkavan završetak, zbog zaglav­
ljenog kalkulusa (sl. 2).

Slika 2
Diagnoza operativno potvrdena.
Slučaj 3.
B. B. domacica 44 god. - upucena sa dgn. »icterus e obstructione« za
PTH, koja na duktus holedokusu prikaže polukružni defekt punjenja preko
kojeg ne ide kontrast (sl. 3).
Kod laparatomije je naden karcinom duktus holedokusa.
Slučaj 4.
L. S. domacica od 45 godina iz Kumanova. Interna klinika m. br.
3245/67 god. Klinička dijagnoza: carcinoma capitis pancreatis. Prethodna
klinička, laboratoriska i radiološka ispitivanja, nisu mogla da potvrde
kliničke dijagnoze. Indicirana je PTH.
18

Slika 3

Posle punkcije kateter se uvodi u ventrokranijalnu gn.ipu, u desni
duktus hepatikus. Isprazni se veci deo žuči, koja ističe pod pritiskom. Ubriz­
ga se 20 ccm Biligrafina 30 %. Kontrast veoma lahko ulazi. Na slikama se
vide dobro prikazane sve vece biliarne grane. Vidi se stop na duktus hepa-

Slika 4
2*

19

tikus komunis, tik do ušca duktus cistikusa, a koji se ne puni. U uspravnom
položaju stop ima polukrožna utisnuca. Osim toga su ventralne strane žuč­
nih kanala desno prema bazi razmaknute polukružno. I na desnom duktus
hepatikusu se u distalnom delu vitle jednaka polukružna utisnuca. Kontrast
ne prelazi u duktus holedokus.
Zaključak: stop na duktus hepatikus komunis kod ušca duktus cisti­
kusa, zbog kompresije spolja od čvorova neoplazme (sl. 4).
Slučaj 5.

V. M. 65 godina, domacica iz sela Kobaš, Vitina. Interna klinika m. br.
1018168 god. Od januara o. g. bela stolica, žutocrvena mokraca. Nije imala
bolove, vec samo težinu u epigastriumu. Žutica i svrab. Klinička dijagnoza:
icterus e obstructione. Klinička i laboratoriska ispitivanja ne pokazuju
uzrok dijagnoze. Nativna snimka abdomena pokazuje cirkumskripnu relak­
saciju desne dijafragme. Radiografija želudca: ulcus duodeni acutum, želu­
dac nešto potisnut u levo, sa širokim utisnucem u malu krivinu. I. v. uro­
grafija pokazuje negativan nalaz. PTH uradena je samo jednom punkcijom
jetre. Dobija se belo žucast sadržaj koji se la:kJo izvlaoi u vecim kol!ičinama.

Slika 5
Ubrizga se 20 ccm. kontrasta. Taj kontrast pokazuje ivice okrugle
cistične formacije, veličine dečje glave, koja delom formira kupolu desne
dijafragme. Kontrast se delomično prostire i po abdominalnoj šupljini, poti­
skujuci sa desne strane polukružne formacije do veličine jajeta. Kateter se
20

zatim izvuče do duktus hepatikus komunisa, iz koga teku vece količine
žuči. Instalira se još kontrasta i prikaže čitav bilijarni sistem.
Duktus holedokus se ne prikazuje ni u stojecem položaju. On je optu­
riram. Grane levog ,duktusa hepatikus su razmaknute polukružno. Izmedu
njih je prostor veličine mandarine. Grane desnog duktus hepatikusa su
potisnute u levo. Duktus cistikus i holecista se ne pune.
Zaključak: Opturacija duktus hepatikus komunisa, iznad ušca duktus
cistikusa. Multipne formacije u jetri do veličine <lečje glave. Najverovatnije
ehinokokoza (sl. 5).
Slučaj 6.
K. D., 59 god., radnik iz Bevdelije. Interna klinika m. br. 2995/1965. god.
Klinička dijagnoza: icterus hepatocellularis. Cirrhosis hepatis. Sva klinička,
laboratoriska i rendgenska ispitivanja nisu razjasnila kliničku dijagnozu i
uzrok ikterusa. Indicirana je PTH. Posle punkcije hepara inseriranje kate­
tera u jedan od intrahepatilnih žučnih vodova. Prilikam aspiracije <lobije
se bistra tečnost. Nekoliko puta ponovljena punkcija daje isti rezultat. Posle
toga ubrizgava se kontrast i prave se slike.
Na slikama se vidi dobro ispunjena nepravilno okrugla, dosta oštro
ocrtana tvorba, veličine manje pomarandže, smeštena u donjim partijama
hepara, na visini prelaza desnog u levi lobus. (sl. 6).
Nalaz odgovara cističnoj rtvorbi.

Slika 6

Slika 7

21

Slučaj 7.

L. M. domacica 45 godina, 3 godine ima povremene žestoke kolike, pra­
cene ikterusom. Nekoliko puta je radena i. v. holangiografija, pri kojoj
nisu .prikazani ni žučni putevi ni žučna kesa. Prilikom napada hospitalizi­
rana. Osetljivost ispod desnog rebarnog luka.
Laboratoriski nalazi: L = 7.500; hepatogram: Weltmann VIII; Cad­
miun = O; Thymol = 1; Totalni bilirubin 1,75; (Direktni 0,75 mg%); To­
talni holesterin 200 mg%; Alkalna fosfataza 12 (B). Minutni duodenogram:
negativan žuč B u oba vremena.
Transhepatična perkutana holangiografija pokazuje da je kateter uve­
den direktno u žučni mehur. Taj je nešto skvrčen i u njemu se vitle prosve­
tljenja koja odgovaraju kalkulusima (sl. 7).
Punkcija holeciste se smatra opasnom zbog bilijarnog peritonitisa. Mi
smo pažljivo evakuisali svu žuč iz holeciste, a zatim ubrizgavali kontrast.
Po završetku pretrage ponovo je evakuisan kontrast sa žuči. Kod oba slu­
čaja punkcije i ubrizgavanja kontrasta u holecistu, prilikom operacije nije
bilo znakova bilijarnog peritonita 24, odnosno 48 sati nakon uradene pre­
trage.
Kod dobrog dela komplikacija iz literature, autori nisu radili uz kon­
trolu radioskopije. Analizirajuci svih šest objavljenih smrtnih slučajeva
prouzrokovanih PTH zaključujemo da se radilo o starim, teškim bolesni­
cima, sa nekontrolisanom hipoproteinemijom.
Analiza negativnih rezultata:

Bilo je osam negativnih punkcija, kod kojih nismo uspeli da udemo
kateterom ni u jedan od žučnih kanala, iako smo do 5 i više puta uzastopce
punktirali jetru. Troje od tih 8 bolesnika su bili laparatomirani:
l. Žena 30-40 god. (Gradska bolnica). U abdomenu nije bilo
krvi, niti se na heparu našlo mesto punkcije. Parenhimatozni
ikterus sa protrahiranim tokom. Bila je 4 puta punktirana.
2. žena oko 50 god. 5 puta punktirana, u abdomenu nema krvi.
Jako zadebljana Glisonova kapsula. Mesto punkcije kod eks­
ploracije nije nadeno. Cirrhosis hepatis (Gradska bolnica).
3. Pacijentica Hirurške klinike 45 god. (Prof. dr. Georgiev)
Punktirana 6 puta. U obdomenu je nadeno oko 200 ccm. krvi.
Dgn.: parenhimatozni ikterus.
Ni u jednom od tih operisanih slučajeva žučni kanali nisu bili proši­
rerii. Radilo se u sva tri slučaja o ikterusu parenhimatozne geneze. Anner
je kod 56 bolesnika imao samo 19 uspešnih punkcija kod neproširenih žuč­
nih puteva.
Kod uspešnih punkcija obično smo dobili žuč vec kod prvog pokušaja,
a retko tek nakon druge punkcije. Ako je druga punkcija bila negativna
žuč redovno ne bi dobivali ni posle pete punkcije.
Iz navedenog možemo zaključiti dvoje:
l. Negativne punkcije nisu dijagnostički bezvredne. One sa velikom
verovatnošcu govore da se ne radi o opstrukcionom ikterusu, vec da je
ikterus parenhimatoznog porekla.
22

2. Kod proširenih žučnih kanala, obično vec u prvom pokušaju dobi­
jamo žuč, pa ne treba punktirati više od 2-3 puta. Učestalošcu punkcija
raste i mogucnost komplikacija.

KOMPLIKACIJE
Kolike su opasnosti te metode poslužicemo se podacima iz literature.
Prema Weichelu od 603 punkcije, punktirana je 18 puta holecista, 1 bu­
breg, 1 perikard. Santos je jednom ušao u jetrenu cistu.
Od 677 publiciranih PTH, bilo je sledecih komplikacija: Bilijarni pe_ri­
tonitis 14, šok 7, krvarenja u abdomen 5, hemobilija 2, bilihemija 1, holan­
gitis l. Laslo je nakon dijagnostičke punkcije dobio biliarno-digestivnu
anastomozu.
Na prvih 100 objavljenih PTH od 1953. do 1962. god. bilo je 6 smrtnih
slučajeva. Petorica su iskrvarili u abdomen, jedan je umro od biliarnog
peritonita. Prema torne bi mortalitet bio 0,6 %.
Barlier ukazuje na opasnost krvarenja kod nekorigiranih hipoproteine­
mija. Opcenito se komplikacije računaju sa 5 % (Collig). Medutim, Kukota
i Fukoshima ih procenjuju na 20 %.
Mi nismo imali nijednu ozbiljnu komplikaciju. Dva puta smo ušli u
holecistu. Jedan od tih slučajeva opisan je pod brojem 7.
Za k l j u č a k
Perkutana transhepatična holangiografija je jedna dijagnostička me­
toda kojom možemo prikazati uzrok i lokalizaciju opstrukcije kod ikterusa.
Bez sumnje da ta metoda predstavlja izvestan rizik. Nju treba prime­
niti poslednju u redosledu dijagnostičkih metoda, kada ni jedna druga ne
može razjasniti situaciju. Najbolje je da se uradi u dogovoru sa hirurgom
neposredno pre planirane operacije. Takav postupak, je prikladan za paci­
jenta, uz potrebne pripreme i iskustvo znatno umanjuje broj nezgoda. Ne­
gativan holangiogram, odn. prikaz prohodnosti žučnih puteva, može paci­
jentu uštediti laparatomiju.
Metoda je dovoljno ispitana i mi je možemo preporučiti kao metodu
izbora kod sumnje na opstrukcioni ikterus.
Su m m a r y
As a routine diagnostic method, the transhepatic percutaneous cholangio­
graphy has been used at our Institution for four years in patients in whom the
differentiation between the obstructive and the parenchymatous type of icterus
was not possible by means of other methods.
The usual techniques were used in a total of 25 patients.
In 8 of them, the puncture of the bile ducts was unsuccessful despite 5 to 6
attempts. The subsequent operation in three patients of this group showed nor­
mal bile ducts.
Out of 17 patients in whom the puncture was successful, 8 had calculosis
and 7 carcinoma. No serious complications occured in this series, although twice
the gall bladder was punctured.

23

Resume
Depuis quatre ans, la cholangiographie transhepatique percutanee est, dans
notre Institut, un procede routinier. Son indication principale est la differen­
ciation entre l'ictere d'obstruction et l'ictere infectieux.
On a effectue en tout 25 cholangiographies percutanees. Chez huit mala­
des, on n'a pas reussi a entrer dans un canal hepatique. Aucun de ces 25 malades
n'a presente de complications. Sur le nombre de 17 ponctions reussies, la plupart
concernaient la lithiase et le cancer.
Zusammenfassung
Die perkutane transhepatische Cholangiographie wird auf unserem Insti­
tute genau vier Jahre angewendet. Wir hatten sie ausgeschlossen nur in solchen
Fallen, wo mit anderen Methoden nicht mčiglich war, die Gallenwege darzu­
stellen, angewendet. Die Hauptindikation war eine Differenzierung des obstruk­
tiven von infektiosen Ikterus, besonders beim Verdacht auf Malignome, zu er­
mčiglichen.
Theoretisch ist die Technik leicht und einfach, aber in der Praxis sehr kom­
pliziert. Mit Hilfe einer Nadel, die als Mandren verwendet wird, versucht man
mit einem poliathylenischem Katheter in einen Gallengang hineinzukommen.
Mit diesem Katheter evakuiert man die Galle und nachdem spritzt man das
Kontrast hinein. Die Darstellung der Gallenwege ist ausgezeichnet, besser als
bei postoperativer Cholangiographie durch T-Dren.
Man hat diese Methode bei 25 Patienten durchgefiihrt. Bei acht Patienten
konnten wir in k einen Gallengang hineinkommen. Die Leber ist bei denen 5-6
Mal punktiert worden. Bei zwei von denen, die laparotomiert wurden, hat der
Chirurge am nachsten Tag keine Spuren von der Punktion gefunden.
Bei keinem von 25 Fallen hatten wir eine Komplikation gehabt, obwohl
wir bei zwei Patienten die Gallenblase punktiert haben. Von 17 mit Erfolg
punktierten Fallen hat sich bei grčisster Zahl um Malignome und Kalkulose
gehandelt.
Sadržaj
Perkutana transhepatična holangiografija se na našem Institutu rutinski radi
pune četiri godine. Primenjivali bi je isključivo u diagnostičke svrhe kod ikte­
rusa gde se ni jednom drugom metodom nije mogao dobiti prikaz žučnih kanala.
Glavna indikacija je bila razlikovati obstruktivni ikterus od infekcioznog, naro­
čito kod sumnje na karcinom.
Teoretski je tehnika jednostavna i laka, ali u praksi je mnogo kompliko­
vanija. Pomoču igle koja služi kao mandren, pokušava se polietilenskim katete­
rom uči u jedan od intrahepatalnih žučnih kanala. Njime se evakuiše žuč, a
zatim se injicira kontrast. Prikaz bilijarnog sistema je vanredan, bolji nego kod
postoperativne holangiografije kroz T-dren.
Uradeno je ukupno dvadeset i pet perkutani h holangiografija. Kod osmo­
rice bolesnika nije se uspelo uči ni u jedan od žučnih kanala. Jetra je kod njih
bila punktirana 5 do 6 puta. Kod dvojice od njih, koji su bili laparatomirani,
hirurg nije sledečeg dana našao ni tragova punkcije.
Ni kod jednog od 25 bolesnika nije bilo nikakvih komplikacija, iako je kod
dvojice punktirana i žučna kesa. Od 17 uspešnih punkcija največi broj se odnosi
na kallmlozu i na karcinom.
Literatura
l. Remolar, J., Kotu, S., Byback, B. and Pellirari, O.: Percutaneous trans­
hepatic cholangiography, Gastroenterology, 31: 39-46, 1956.

24

2. Prioton, J. B., Vialla, M., Pous, J. G.: Nouvelle technique de cholangio­
graphie transparitohepatique, Journal de Radiologie, 41: 205-208, 1960.
3. Kaplan, A. A., Froitz, J. J., Mitchell, S. D., Block, A. L.: Percutaneous
transhepatic cholangiography. Annals of Internal Medicine, 54: 856-899, 1961.
4. Isley, J. R., Schauble, J. F.: Percutaneous transhepatic cholangiography.
Radiology, 78: 362-370, 1962.
5. Isley, J. R., Schauble, J. F.: Interpretation of the percutaneous transhe­
patic cholangiogram. American Journal of Roentgenology, 88: 772-777, 1962.
6. Wenz, W. and Koling, G.: Percutaneous transhepatic cholangiography
Modified Technic.. Gastroenterology, 42: 371-379, 1962.
7. Ferris, E. J., Joison, J., Shapiro, J. H., Burne, J. J.: Percutaneous trans­
hepatic cholangiography. American Journal of Roentgenology, 92: 1131-1138,
1964.
8. Ferris, E. J., Joison, J., Shapiro, J. H., Byrne, J. J.: Fehler und Gefahren
der percutanen transhepatischen Cholangiograplie. Rontgenstr. Fortsch., 103:
713-725, 1965.
9. Tevčev, D., Novak, J., Davčev, P.: Perkutana transhepatična holangio­
grafija. Medicinski pregled, 1965.
Prof. dr. Dimitar Tevčev,
Radiološki institut, Skopje

25

RADIOLOŠKI INSTITUT MEDICINSKOG FAKULTETA U BEOGRADU

Upravnik: Prof. dr. Bogoljub Bošnjakovic

RENALNA ARTERIOGRAFIJA U DIJAGNOSTICI ARTERISKE
HIPERTENZIJE
Bošnjakovic B. i Lazic J.
UDK 616.136.7-037.755.4
Arterisku hipertenziju uslovljavaju razni faktori poznati i nepoznati.
Prema uzrocima arteriska hipertenzija se deli na : 1) renalnu, 2) kardio­
vaskularnu, 3) cerebralnu, 4) endokrinu i 5) esencijalnu, čiji uzroci nisu
poznati.
1939. godine Page sa saradnicima i Fasciolo sa saradnicima su dokazali
da se mehanizam renalne arteriske hipertenzije sastoji u dejstvu »renina«,
proteolitičnog enzima vezanog na alfa-2 globulinsku frakciju belančevina
normalnog krvnog seruma, aktivirajuci je u angiotenzin-1 i dalje u angio­
tenzin-2, vasopresornu supstancu, koja je oko 10 puta jača od nor-adrena­
lina u ekvimolarnim količinama. Renin se stvara u kori bubrega i njegovo
lučenje pojačava renalna ishemija.
Ishemiju bubrega izazivaju vaskularne i parenhimatozne promene.
Vaskularne promene mogu biti urodene i stečene. (De Campe i Birchal)
Urodene promene su: urodena stenoza bubrežnih arterija, koarktacija ab­
dominalne aorte u blizini bubrežnih arterija, aneurizma bubrežnih arterija,
hipoplazija bubrežnih arterija.
Stečene promene su: stenoza bubrežnih arterija zbog arterioskleroze
kod odraslih i subintimalne fibromuskularne hipertrofije kod mladih
osoba (do 30 godina), skleroza trbušne aorte u blizini bubrežnih arterija,
ascendentna trombotična okluzija trbušne aorte koja zahvata i otvore bu­
brežnih arterija, aneurizma abdominalne aorte i bubrežnih arterija, trom­
boza i embolija bubrežne arterije, kompresija bubrežne arterije (tumor,
aneurizma, fibrozno tkivo).
Promene u parenhimu su: hronički atrofični procesi, hipoplazija, unila­
teralni atrofični pijelonefritis, Kimmelstiel-Wilsonov sindrom kot dija­
betičara.
Dijagnoza renalne arteriske hipertenzije je na osnovu kliničkih, labo­
ratoriskih i radioloških nalaza.
Klinički znaci su arteriska hipertenzija kod bolesnika mladih od 30
odnosno 50 godina, koji u porodici nemaju arterisku hipertenziju, brz tok,
rana retinopatija, i naglo pogoršanje postojece hipertenzije uz propratni
bol u slabinskom predelu.
Rutinski laboratoriski nalazi su u vecini slučajeva normalni. Intra­
venska pielografija pokazuje usporeno lučenje i slabiju koncentraciju, i ako
je lokalizovana jednostrano, taj bubreg je manji od zdravog.
Retrogradna pielografija pokazuje normalan nalaz na bubregu koji
kod intravenske pielografije ne luči kontrast (okluzija bubrežne arterije).
Radiorenografija (sa hipuranom markiranim radioaktivnim jodom) po­
kazuje sporije lučenje i smanjenu koncentraciju zahvacenog bubrega.

2G

Radovi Goldbatta i saradnika o hipertenziji kod čoveka izazvanog
oboljenjem jednog bubrega (1933 god.) i eksperimentalna potvrda ovoga
na psima (1934 god.) kod kojih su izazvali prolaznu hipertenziju veštačkim
suženjem jedne bubrežne arterije) i rad Blecmana (1939 god.). »Arterio­
skleroza i parcijalna opstrukcija glavnih bubrežnih arterija zajedno sa
esencijalnom arteriskom hipertenzijom kod čoveka« doveli su do ideje
da se renalna hipertenzija izazvana vaskularnim promenama bubrega može
lečiti hirurškim putem. Ali je za to bilo potrebno tačno utvrditi vaskularne
promene na bubrezima. Ovo je omoguceno primenom renalne arterijo­
grafije.

Slika l. Bolesnik C. M. star 35 god. Dg.
Hypertensio art. 190/100. Stenoza desne
bubrežne arterije zbog fibromuskularne
subintimalne hipertrofije

Slika 2. Bolesnik S. V. star 46 god. Dg.
Hypertensio arterialis 200/110. Stenoza
leve bubrežne arterije sa poststenotič­
nom dilatacijam zbog arterioskleroze

Slika 3. Bolesnik R. J. star 40 god. Dg.
Hypertensio arterialis. 200/130. Stenoza
abdominalne aorte sa prestenotičnom
dilatacijam. Opstrukcija leve bubrežne
arteije i stenoza desne bubrežne arterije
usled arterioskleroze

Slika 4. Bolesnik S. V. star 34 god. Dg.
Hypertensio arterialis. 180/90. Aneuriz­
ma abdominalne aorte i leve bubrežne
arterije sa stenozom

27

Renalna arteriografija je kontrastna metoda kojom se ispituje stanje
bubrežnih arterija. Postoje dva načina za njeno izvodenje: 1) Seldingero­
vim metodom kroz femoralnu arteriju i 2) translumbalnom aortografijom.
1) Tehnika Seldingerove metode se sastoji u sledecem:
U lokalnoj anesteziji, posle punkcije femoralne arterije, kroz iglu se
uvodi metalni vodič i preko njega plastični kateter. Pod kontrolam skopije
kateter se uvodi u abdominalnu aortu do visine th-12-L-1. Pomocu auto­
matskog šprica, pod pritiskom od 5-7 atmosfera ubrizga oko 50-60 ccm.
kontrasta (urovison, urografin, ronpacon). Snimanje se vrši na seriografu
brzinom od 3-4 snimka u sekundi. Elementi snimanja se odreduju prema
pacijentu (uzrast, razvijenost, uhranjenost).
2) Tehnika translumbalne aortografije se sastoji u punkciji abdomi­
nalne aorte u visini L-1. Bolesnik leži na trbuhu, u opštoj anesteziji. Me­
sto punkcije je paravertebralno levo u visini L-1. Količina kontrasta i sni­
manje kao kod aortografije Seldingerovom metodom.
Indikacija za renalnu arteriografiju je arteriska hipertenzija kod koje
klinički, laboratoriski i radiološki nalazi ukazuju na renalnu etiologiju.
Kontraindikacije za renalnu arteriografiju su:
1) preosetljivost na kontrastno sredstvo;
2) sklonost ka krvavljenju;
3) teža oštecenja parenhimatoznih organa;
4) kaheksija.
Naša iskustva. Na Radiološkom institutu je uradeno oko 180 renoarte­
riografija. Starost bolesnika se kretala od 4 godine do 60 godina. Oko 18 %
bolesnika je imalo promene na bubrežnim arterijama. Ove promene su
bile: hipoplazija bubrežne arterije, stenoza bubrežnih arterija usled arterio­
skleroze, fibromuskularne subintimalne hipertrofije, stenoze bubrežnih
arterija usled stenoze abdominalne aorte, izazvane arteriosklerotičnim pro­
menama, stenoze usled aneurizme abdominalne aorte.
Ove promene su bile lokalizovane u medijalnoj trecini bubrežne arte­
rije, često pracene poststenotičnim proširenjem.
Opstrukcija bubrežnih arterija je bila uzrokovana tumorom, ili ožilj­
nim promenama u okolini.
Zaključak
Značaj renalne arteriografije u dijagnostici arteriske hipertenzije je
u tome što se njome mogu sa sigurnošču ustanoviti pramene bubrežnih
arterija i doneti odluka (postaviti indikacija) za hirurško lečenje arteriske
hipertenzije.
Su m m a r y
In 180 patients, aged from 4 to 60 years, renal angiography was performed.
In about 18 % of this group, positive results were obtained and the following
pathological conditions were observed: hypoplasia of the rena1 artery, fibromu­
scula hyperplasia, stenosis of the renal artery, stenosis of the orifice of the
renal artery due to arteriosclerotic stenosis and/or aneurysm of the abdominal
aorta. The stenotic lesions were mainly located in the proximal third of the
renal artery Poststenotic dilatation of the rena1 artery was caused by tumor or
by vascular changes.
The significance of the renal angiography in the vasualisation of the surgical
correctable lesions of the rena1 arteries in- hypertensive patients is stressed.

28

Resume
180 arteriographies renales etaient executees L'age des malades etait entre
4 et 60 ans. Dais 18 % environ on a trouve des changements des arteres renales
- a sovoir: le5 hypoplasies des arteres renales, les stenoses des arteres renales
dues a l'arteriosclerose, les hypertrophies subintimales fibromusculaires, les ste­
noses des trteres renales dues a la stenose arteriosclerotique ou a l'aneurisme de
!'aorte abdominale.
Ces changements etaient localises dans le tiers medial de l'artere renale et
souvent accompagnes d'une dilatation poststenotique.
L'importance de l'arteriographie renale dans le diagnostic de la hypertension
arterielle repose sur le fait, que grace a cette exploration on peut decouvrir avec
certitude les lesions des arteres renales et determiner l'indication d'un traite­
ment chirurgical de la hypertension arterielle.
Zusammenfassung
Der Sinn der renalen Arteriographie in der Diagnostik der arteriellen Hypertension liegt in der Tatsache, dass wir mit ihr mit Sicherheit die Veriinderungen
der renalen Arterien feststellen und damit chirurgische Therapie bei arteriellen
Hypertension indizieren konnen.
Es werden 180 Renoarteriographien ausgewertet. Das Alter der Patienten
war von 4 bis 60 Jahre. 18 % hatten Veriinderungen an den Nierenarterien und
zwar: Hypoplasie der Nierenarterie, Stenose der Nierenarterie wegen Arterio­
sklerose, fibromuskuliire subintimale Hypertrophie, Stenose der Nierenarterie
wegen arteriosklerotischer Stenose der Aorte abdominalis oder mit Aneurysma
der Aorta abdominalis kombiniert. Die stenotische Veriinderungen der Arterie
renalis waren oft mit einer poststenotischen Dilatation begleitet.
Obstruktion der Arteria renalis war durch Tumoren oder durch die Narben
.in ihrer Umgebung verursacht.
Sadržaj
Na Radiološkom institutu je uradeno oko 180 renoarteriografija. Starost boles­
nika se kretala od 4 godine do 60 godina. Oko 18 % bolesnika je imalo pramene
sa bubrežnim arterijama. Ove pramene su bile: hipoplazija bubrežne arterije,
stenoza bubrežnih arterija usled arterioskleroze, fibromuskularne subintimalne
hipertrofije, stenoze bubrežnih arterija usled stenoze abdominalne aorte, iza­
zvane arteriosklerotičnim promenama, stenoze usled aneurizme abdominalne
aorte.
Ove pramene su bile lokalizovane u medijalnoj trecini bubrežne arterije,
često pracene poststenotičnim proširenjem.
Opstrukcija bubrežnih arterija je bila uzrokovana tumorom, ili ožiljnim
promenama u okolini.
Značaj renalne arteriografije u dijagnostici arteriske hipertenzije je u torne,
što se njome mogu sa sigurnošcu ustanoviti pramene bubrežnih arterija i doneti
odluka (postaviti indikacija) za hirurško lečenje arteriske hipertenzije.
L i t e r atu r a :
1) Bookstein, J., Abrams, H.: Angiography, Vol. II, Little, Brown & Co.,
Boston - Massachusetts 1961.
2) Botteri, I.: Unutarnje bolesti I, Škalska knjiga, Zagreb 1961-1962.
3) Gvozdanovic, V.: Medicinska Enciklopedija, I., Leksikografski zavod,
Zagreb 1959: 376-378.
4) Kumar, H. et al.: Aortografija u dijagnostici hipertonija, Saopcenje, 8,
2, 1965: 113-115.
Prof, dr. Bogoljub Bošnjakovic,
Radiološki institut
Medicinskog fakulteta Beograd
29

VOJNA BOLNICA ZAGREB - RENDGENOLOŠKO ODJELJENJE

INFUZIONA UROGRAFIJA, NJENE MOGUCNOSTI I INDIKACIJE
Martinčic N. i Katic V.

UDK: 616.61-073.755.4
Intravenozna urografija zasada ostaje standardni i najbolji, najjedno­
stavniji radiološki pregled urotrakta, na koji se naknadno mogu nastaviti
druge potrebne pretrage. Klasična urografija, kako je prvobitno zamišljena
i kako se danas u najvecem broju ustanova izvodi sa 20 ccm kontrasta sred­
njih koncentracija, sa ili bez kompresije uretera, doživljava brojne modifi­
kacije. Poznato je naime, da kod ovako radene urografije, ne dolazi uvijek
ni kod »zdravih« bubrega do zadovoljavajuceg prikaza kanalnog sistema.
Postotak nezadovoljavajucih pretraga po nekim autorima (7) dostiže i do
30 '%, ako se želi ocijeniti kompletna morfologija urotrakta sa finim deta­
ljima kaliksa i papila.
Brojne modifikacije pokušavaju donijeti i poboljšanja. Jedna od njih
je i infuziona urografija (8) o kojoj se u posljednje vrijeme mnogo govori
i piše, a koja se sastoji u infundiranju velikih količina razrijedenog kon­
trasta, čak i do 2 ccm po kg. težine. Farmaceutska industrija pripremila
nam je vec gotove otopine sa sistemima za infuziju, a neki autori (7) traže
da se klasična urografija napusti i zamjeni ovom metodom.
Infuziona urografija imala bi ove prednosti:
a) omogucavala bi uvijek, ili skoro uvijek, kompletno prikazivanje ka­
nalnog sistema, uključujuci uretere i mokračni mjehur,
b) nagomilavanje velikih količina kontrasta u bubrežnom parenhimu
dovodi do odličnog nefrograma, koji omogucuje tomografiju sa diferen­
ciranjem tumora, cista itd.,
c) i kod bubrega sa znatno oštecenom funkcijom mogu se dobiti sa­
svim upotrebljivi urogrami,
d) čini primjenu kompresije uretera nepotrebnom, tako da metoda po­
staje još više fiziološka i funkcionalna, a bolesniku olakšava pregled,
e) čini nepotrebnom dehidraciju bolesnika,
f) znatno smanjuje broj komplikacija i nuzpojava uzrokovanih dava­
njem kontrasta.
ad a) Uobičajenih 20 ccm kontrasta, srednje koncentracije, ne daju uvi­
jek zadovoljavajuci prikaz. Mnogi autod su vec odavno preporučivali
povecanje doze kontrasta (10) naročito kod krupnijih bolesnika. U nekim
ustanovama se urografija normalno radi sa 40 ccm kontrasta vec desetak
godina. Razumljivo je da ce veca količina injiciranog kontrasta dovesti do
vece koncentracije u plazmi, da ce veca količina biti profiltrirana kroz glo­
merule, te da ce i koncentracija kontrasta u urinu biti veca, a paralelno
s tim i bolje prikazivanje kanalnog sistema na rtg. slici. Ovo važi za »zdrav«
i bolestan bubreg do izvjesnog stupnja bubrežne insuficijencije. Cattell i
sur. (2) su u eksperimentu ove činjenice opširno i dokumentirano obradili,
a Powell i sur. (4) na osnovu sličnih ispitivanja dolaze do zaključka da je
30

za osrednje teškog, odraslog čovjeka optimalna doza 80 ccm kontrasta sred­
nje koncentracije i vrše urografije standardno s tom količinom kontrasta.
U našem materijalu, kod 30 bolesnika sa kliničkom dijagnozom pijelo­
nefritisa, nakon što nismo bili zadovoljni nalazom uobičajene 20 ccm uro­
grafije, radili smo infuzionu urografiju, sa 100 ccm kontrasta. Bolesnike
nismo dehidrirali niti smo stavljali kompresiju uretera. U 4 bolesnika, stan­
dardna urografija bila je bolja od infuzione, 18 puta prikazivanje kanalnih
sistema bilo je jednako slabo, a samo 8 puta infuzijona urografija dala je
više podataka od klasične urografije. Radilo se o bolesnicima sa očuvanom
funkcijom bubrega, a obzirom na kliničku dijagnozu, naša je želja bila da
prikažemo finu morfologiju kanalnog sistema bubrega. Pri standardnoj
urografiji redovno stavljamo kompresiju.
Ne možemo reci da smo ovakvim rezultatima bili zadovoljni, niti da
nam oni opravdavaju ovakvu primjenu infuzione tehnike. Kod manjeg
broja bolesnika, u kojih je oba puta prikazivanje urotrakta bilo nezadovo­
ljavajuce, radili smo urografiju po treci put, sada smo uz 40 ccm kontrasta
simultano davali spazmolitik i stavljali kompresiju. Ovakav način rada dao
nam je najbolje rezultate.
ad b) Sigurno je da velike količine kontrasta nagomilane u bubrežnom
parenhimu tokom infuzije daju uglavnom dobar nefrogram. U svih naših
bolesnika nefrografski efekt bio je dobro izražen, naročito ukoliko je infu­
zija krace trajala. Ovaj je efekt najizraženiji krajem infuzije, a traje rela­
tivno dugo. Omogucuje nefrotomografiju i kod onih bolesnika sa znatno
oštecenom funkcijom bubrega, gdje lučenje praktički ne vidimo (sl. 1). Me­
dutim, intenzitet nefrograma uglavnom je uvijek znatno slabiji od onog
koji se dobija brzim injiciranjem velikih količina kontrasta (3), jedino,

Slika l. Maleni bubrezi, RN 86 mg %

31

ovaJ Je nefrogram kratkotrajniji, te se mora tomografirati u odredenom,
kratkom vremenskom razdoblju neposredno nakan injiciranja, a brzo inji­
cfranje velikih količina kontrasta obično izaziva neugodne efekte kod bo1esnika.
ad c) Suvremeni trijodni kontrasti izlučuju se isključivo glomerular­
nom filtracijam. Znači da se sposobnost bubrega za izlučivanje kontrasta
može unaprijed odrediti clearencom supstanca koje se takoder izlučuju na
ovaj način. Navikli smo da stupanj oštečenja bubrega ocjenjujemo koli­
činam RN-a, ureje ili kreatinina, naročito je to uobičajeno u radiološkoj
literaturi. Dobre urograme standardnim količinama kontrasta, dobijamo
samo do izvjesnog stupnja oštecenja funkcije bubrega. Autori se jako raz­
likuju u visini RN-a iznad kojeg se ne mogu očekivati upotrebljivi urogra­
mi (Bishop 30 mg%, Schencker 50 mg%, Ross 1,5 mg kreatinina). Još do­
nedavna smatrali smo da je davanje kontrasta kod oštecene funkcije bu­
brega kontraindicirano radi nefrotoksičnog efekta. Danas se svi autori
slažu da je taj strah suvišan, te se i velike količine kontrasta mogu slo­
bodno davati kod bolesnika sa RN preko 100 mg%, odnosno, sa vrijedno­
stima clearenca i ispod 10 ml/min. Mi smo iz našeg materijala izdvojili
grupu od 44 bolesnika sa oštecenom funkcijam, a kao kriterij, odnosno
granicu »normale« uzeli smo kompromisnih RN 45 mg%. Redovno smo
radili clearence kreatinina, a kod manjeg broja i inulina, koji je kod niskih
vrijednosti pouzdaniji. Nismo radili urografije kod bolesnika sa RN više od
100 mg%. Davali smo redovno 100 ccm kontrasta u infuziji sa jednakom
količinam glukoze. Na grafikonu (sl. 2) jasno je vidljivo, da je kvalitet sni­
maka, odnosno, veličina izlučivanja ustvari funkcija clearenca. Vidljiva je
i činjenica da RN nije pouzdani kriterij ocjene oštecenja te da u dasta
bolesnika znatno odstupa od očekivane vrijednosti clearenca. Dobro izluči­
vanje i upotrebljivi urogrami skoro su pravilo kod vrijednosti clearenca
iznad 50 ml/min. dok su kod clearenca ispod 20 ml/min. dobri urogrami
IOO

RN
Cl\D

90

(1)

oo

80
70

e

o
o (.)

00

(De

••

(!) (!)

(!)<ll

f;O_

50_

%

(!)(!)
(!) (!)

40_
1

.fO

20

• •
••

••
•
•
• ••
•
ee••

00

1

30 40

+
+

50

60

70

80

• •
90

100

110

Clct-

Slika 2. Odnosi RN, clearenca i izljučivanje kod 44 bolesnika sa ošte­
cenom funkcijom bubrega.

32

praktički ne dobijaju. Ovo su naša iskustva na relativno malenom materi­
jalu. Mnogi autori (Schencker, Ross, Schimmrl) napominju dijagnostički
vrijedne urograme kod RN iznad 120 mg% i clearenca i ispod 10 ml/min.
Naročitu važnost ima urogram bolesnika kod kojih treba dijagnosticirati
postojanje eventualne obstrukcije, a retrogradna urografija nosi svoj dosta
veliki rizik (sl. 3). Retrogradna urografija može biti i iz drugih razloga
neizvodiva.

Slika 3. Hidronefroza i hidroureteri kod bolesnice nakon operacije
po Wertheimu. RN 76 mg O/o.
Naše bolesnike kontrolirali smo nakon pregleda, te osim što smo u 4
bolesnika našli kratkotrajno ne bitnije povecanje RN-a, drugih znakova
eventualnog pogoršanja nije bilo. U torne su svi autori suglasni, Ross spo­
minje bolesnika sa kreatininom od 7,5 mg% koji je nakon urografije sa
60 ccm kontrasta umro. Na obdukciji je naden akutni glomerulonefritis,
koji je medutim postojao i prije izvedene urografije. Ipak autori preporu­
čuju oprez kod teških bolesnika, naročito sa oštecenom jetrom i dekom­
penziranim srcem (5).
ad d) Kompresija uretera smatra se nepoželjnom uglavnom iz slijede­
cih razloga: a) izaziva stazu kontrastnog urina u kanalnom sistemu bubrega
te otežava ocjenu funkcije, eventualno dovodi do refluksa, b) prikazivanje
uretera vezano je na jednu sliku nakon otpuštanja kompresije te je ne­
pouzdano, c) kod nekih bolesnika dovodi do kolapsa pa se pregled mora
prekinuti.
što se prvog prigovora tiče, ako urografiju radimo tako da kompresiju
stavljamo nakon prve »funkcionalne« snimke, dakle oko 6-8 min. poslije
3

33

injiciranja, onda smo imali prilike da ocjenimo funkciju dok kompresija
još nije postavljena. Po potrebi možema raditi i minutne snimke. Do re­
fluksa, koji bi ometao interpretaciju, ili dovodio do bolnih stanja koja
imamo prilike da vidimo kod retrogradnih punjenja, kompresija uretera
nikada ne dovodi. Lagana tubularna staza, koju kadkada primjecujemo,
ne ometa interpretaciju. Istina je da prikazivanje uretera u čitavom toku
nije osigurano. Ukoliko nas ureteri posebno interesiraju, kompresija se
može tokom pregleda otpuštati (samo se baloni isprazne) i ponovno uspo­
stavljati nekoliko puta. Dalje, što se posljednjeg prigovora tiče, ako kom­
presiju pravilno doziramo, manometrom uključenim u sistemu i ne prela­
zimo 60-80 mm Hg, svesti cemo slučajeve kolapsa na neznatni minimum.
Ovu »odbranu« kompresije posebno napominjemo, jer po našem isku­
stvu, rijetko smo kod naših infuzijonih urografija, koje smo redovno radili
bez stavljanja kompresije, dobili toliko dobar prikaz kanalnih sistema bu­
brega koji bi omogucavao bezprijekornu finu dijagnostiku promjena na
papilarna, kaliksima i forniksima. Dobar klasični urogram sa kompresijom
uretera, skoro je uvijek bio dijagnostički vrijedniji od dobrog infuzijonog
urograma bez kompresije. Powell i sur. uporedno su primjenjivali 10 raznih
načina urografije uključujuci i infuzionu, te vršili ocijenjivanje rezultata.
Najbolji rezultati kompletnih urograma ipak su postizavani primjenom
kompresije.
ad e) Dehidrirati, ne dehidrirati ili čak hidrirati bolesnika - i ova je
pitanja postavila infuziona urografija. Naša uobičajena »dehidracija« sa­
stoji se u torne što bolesnik uvečer prije pregleda ne bi trebao uzimati teku­
cinu, a ujutro ostaje natašte. To je praktički jedini način na koji se de­
hidracija provodi, a njen stvarni efekt trebalo bi tek laboratorijski pro­
vjeriti. Logično je da ce veca količina kontrasta u manjoj količini urina,
dakle veca koncentracija kontrasta u urinu, davati i kvalitetnije snimke.
Dehidrirani, ili bar ne hidrirani bolesnici daju urograme veceg intenziteta
sjene i boljih mogucnosti ocjene fine morfologije. Hidrirani bolesnici izlu­
čuju velike količine urina sa niskom koncentracijam kontrasta, tako da
dobijamo blijedo prikazane kanalne sisteme bubrega i jako pun mokračni
mjehur. Sve ovo vrijedi naravno za bubrege čija funkcija nije bitnije ošte­
cena. Bolesnici sa insuficijentnim bubrezima t. j. sa izostenurijom, koji
koncentriraju nisko, ne smeju biti dehidrirani. Pared svega, ne treba zabo­
raviti da sami kontrasti imaju diuretično djelovanje.
ad f) Davanje kontrasta u obliku infuzije, naročita ako je ona polaga­
nija, vrlo je pogodno i bolesnici ga laka podnose. !zgleda da su smetnje
izazvane davanjem same hipertonične otopine znatno manje. Na našem
materijalu, u oko 120 pregleda, imali smo samo kod 4 bolesnika nuzpojave,
od toga dva puta znatniju urtikariju. Svi ovi »incidenti« javili su se samo
dok smo radili sa jednom vrstam kontrasta (Perabrodil). Pri upotrebi Uro­
trasta i Urografina, praktički nismo imali nikakvih nuzpojava. Svakako
je pogodna činjenica što za vrijeme rada postaji mogucnost da se intra­
venozno aplicira svaki eventualno potrebni medikament bez nervoze i tra­
ženja vena, koje su obično u takvim momentima kolabirane.
34

Zakl j u č a k
Za smanjenje, odnosno uklanjanje urografija čiji kvalitet ne omogu­
cuje dobru interpretaciju, potrebno je povecati dozu kontrasta. Vec dvo­
struka doza visoke koncentracije u najvecem broju slučajeva daje sasvim
zadovoljavajuce rezultate. Korisno je simultano davanje spazmolitika. Sva­
kako da ce najmanje slabih urograma biti onda ako količinu kontrasta
povecamo sve do 1 ccm/kg.
Ovaj način rada sa povecanom dozom kontrasta, uz stavljanje kom­
presije, bez hidracije (ili sa dehidracijom) dovodi do najboljih rezultata.
Ukoliko želimo dobar nefrogram, možemo se poslužiti infuzijom i apli­
cirati 1-1,5 ccm/kg. Možemo istu količinu dati i bez infuzije, sa istim
efektom.
U bolesnika sa oštecenom funkcijom bubrega infuzija je pogodan na­
čin rada. Velike količine kontrasta koje su u takvim slučajevima nužne,
najbolje se podnose u razrijedenom stanju u protrahiranoj infuziji. Takva
aplikacija predstavlja ujedno i najmanji inzult za bolesnika, a koji u mno­
gim slučajevima može biti i vrlo težak.
Kada smo unaprijed upozoreni na bilo koji način, da postoji vjerovat­
nost preosjetljivosti na kontrast, infuzijona metoda mogla bi imati pred­
nosti. Infuzijom je jednostavnije dozirati prve kapi kontrasta, pričekati na
efekat, te nastaviti uz mogucnost brze intervencije, ukoliko hude potrebna.
Mislimo da ne bi trebalo zaboraviti na ekonomski momenat. Infuziona
urografija, sa velikim količinama kontrasta, sistemom za infuziju, produ­
ženim vremenom trajanja pregleda, svakako znači bitnije poskupljenje.
Indikacije za infuzionu urografiju treba svesti na realnu mjeru. Znatna
poboljšanja urografija dobit cemo vec samim povecavanjem doze kontrasta
na dvostruku količinu.

Su m m a r y
The possibilities of improving the results of the intravenous urography by
the drip infusion technique are discussed.
In patients with reduced renal function, the drip infusion urography is parti­
cularly valuable and usualy gives adequate diagnostic results. Despite definite
advantages, the indications for the drip infusion urography should be kept
within reasonable limits. In many cases, the diagnostic problems can be solved
by other, less expensive and simpler modifications of urography.

Re s u m e
On a examine les possibilites du perfectionnement de l'urographie intrave­
nouse et surtout celles, obtenues par l'introduction de la methode a l'infusion.
Celle-ci est surtout applicable quand il s'agit des malades, dont la fonction renale
est endommagee chez la plupart de ceux-la l'urographie s'est maintenant mon­
tre comme un diagnostic de valeur. L'urographie a l'infusion possede des avanta­
ges, mais les indications de cet examen clinique doivent etre reduites a une me­
sure raisonable, puisque aussi d'autres modifications plus simples et moins
couteuses peuvent etre satisfaisantes.
3*

35

Z usammenfassung
Es werden die Moglichkeiten einer Verbesserung der intravenosen Urogra­
phie, besonders mit Einfilhrung der Infusionsmethode diskutiert. Besondere
Rilcksicht wird dieser Untersuchung bei Patienten mit beschadigter Nieren­
funktion gegeben. Die Infusionsmethode bat ihre Vorteile, nur die Indikationen
milssen real gestellt sein.
Sadržaj
Razmatrane su mogucnosti poboljšanja intravenozne urografije, naročito
uvodenjem infuzijone metode. Posebna je pažnja posvečena mogucnostima ovog
načina pregleda u bolesnika sa oštecenom funkcijom bubrega, k od kojih je sada
u najvecem broju slučajeva moguce izvršiti dijagnostički vrijednu urografiju.
Infuzijona urografija ima svojih prednosti, ali njene indikacije treba svesti na
realnu mjeru, a vrlo dobre rezultate moguce je dobiti drugim, jednostavnijim
i jeftinijim modifikacijama.
Li t e r a t u r a
l.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.

Bishop, R.: Journal of Urology 91, 441, 1964.
Cattell, W. i sur.: British Journal of Radiology 40, 561, 1967.
Evans, J.: Radiology 69, 648, 1957.
Powell, T. i sur.: British Journal of Radiology 40, 30, 1967.
Reisner, K. i sur.: Fortschr. Roentgenstr. 104, 289, 1966.
Ross, G. i sur.: Journal of Urology 02, '728, 1964.
Rumpold, H.: Fortschr. Roentgenstr. 107, 373, 1967.
Schencker, B.: Radiology 83, 12, 1964.
Schimmerl, G.: Fortschr. Roentgenstr. 104, 306, 1966.
Wilson, M.: Journal of Urology 87, 1010, 1962.
Dr Nikola Martinčic
Vojna bolnica Zagreb,
Rendgenološko odjelenje

36

MEDICINSKI CENTAR PULA

Služba za radiologiju - šef: dr Ivo Borovečki
Služba za plucne bolesti - šef: Prim. dr Milan Kuiš

NAŠA ISKUSTVA U DIJAGNOSTICI MALIGNIH TUMORA PLUCA
Orlic H. i Žužek B.
UDK: 616.24-006.6-073.75
U razdoblju od 1961.-1967. godine hospitalizirana su na plucnom
odjelu Medicinskog centra Pula 2972 bolesnika. Od tog ukupnog broja 265
je bilo upuceno pod sumnjom na tumor pluca.
Vecina (226) upucena je nakon rendgenskog pregleda u Antituberku­
loznom dispanzeru ili u nekoj drugoj rendgen-ambulanti puljskog područja.
Neposredno nakon fluorografskog snimanja otkriveno je 26 sumnjivih, dok
su ostali upuceni iz drugih odjela, bolnica i ambulanta.
Daljnjom bolničkom obradom, laboratorijskim, kliničkim i radiolo­
škim metodama pretraga ustanovljena su 192 Ca bronha. Od toga je bilo
10 bolesnika sa Ca pluca i tuberkulozom pluca, a 2 sa Ca pluca i Ca druge
lokalizacije (1 na mandibuli, a drugi na gornjoj usni). Kod ostalih bolesnika
bilo je isključeno primarno tumorozno oboljenje pluca. Veci dio tako dijag­
nosticiranih, potvrden je pato-histo-citološki i operativno. Samo jedan ma­
nji broj nije mogao biti potvrden zbog odbijanja indicirane bronhoskopije,
bronhografije i kirurških zahvata. Ti bolesnici napuštaju bolnicu na vlastiti
zahtjev, ali su pod stalnom kontrolom ATD-a i rendgen-ambulante, pa je
na taj način pracenjem daljnjeg toka procesa potvrdena bolnička dijagnoza
tumora pluca.
METODA RADA
Svakom bolesniku koji se prima na plucni odjel ucme se rutinske,
laboratorijske i kliničke pretrage i obavezno pregledna snimka pluca.
Daljnji tok pregleda odreduje se individualno za svakog bolesnika
posebno, vec prema prethodnim nalazima i preglednoj snimci pluca. Plan
slijedecih pretraga donosi se na svakodnevnim zajedničkim konzultacijama
ftiziologa i radiologa. Najčešce to su tomogrami, od kojih očekujemo prve
detaljnije i sigurnije podatke izmedu svih ostalih radioloških pretraga.
Medutim, često se odmah odlučujemo na bronhoskopiju koja se vrši na
plucnom odjelu ili se kombiniraju te dvije pretrage, a rijetko se na to
dovezuje bronhografija. Bronhografiju u dijagnostici karcinoma bronha
rjede koristimo, jer u vecini slučajeva vec prethodnim metodama dodemo
do dijagnoze. Neki put ju radimo zbog detaljnije lokalizacije Ca, radi ope­
rativne indikacije i plana operativnog zahvata. Osim nabrojenih metoda
još se povremeno, ali rjede, služimo kosim i ciljanim snimkama pluca, di­
jagnostičkim pneumoperitoneumom i pneumomedijastinumom ili nekim
angiografskim metodama (medijastinalna flebografija itd.)
Pato-cito-histološke pretrage vrše se na našem odjelu za patologiju
od materijala dobivenog biopsijom kod bronhoskopije, punkcijom, pre­
gledom sekreta bronha ili sputuma i operativno dobivenih preparata.
37

Relativno mali broj naših bolesnika bio je operisan za što ima v1Se
razloga: uznapredovalost procesa, odmakla doba bolesnika, ili pak strah
i nerazumjevanje zbog uvriježenih predrasuda i neprosvijecenosti, a isto
tako je i mali broj obduciranih uglavnom zbog želje obitelji da bolesnik
umre kod kuce, odnosno nepristajanje obitelji na obdukciju.
Dio oboljelih kod nas dijagnosticiranih, upucen je na liječenje u onko­
loški Zavod u Ljubljanu ili Rijeku.
Na temelju našeg materijala došli smo do slijedecih podataka i rezul­
tata:
Broj dijagnosticiranih Ca bronha na plucnom odjelu Medicinskog cen­
tra Pula prorastao je sa godinama od 1961. do 1967. (Grafikon broj I).

51

1966

1965

196',

1961

Grafikon br. I.
Od 1961. do 1963. bilo je kako se vidi znatno manje upucenih pa i od•
govarajuci torne i manje dijagnosticiranih Ca pluca.
Razlog torne je što je ranijih godina kao i u razdoblju od 1961. do
1963. plucni odjel uglavnom bio odjel za liječenje TBC zbog stava da se
svaki TBC bolesnik mora vrlo dugo liječiti u bolnici, dok sada plucni
odjel može da primi sve plucne bolesnike zbog mnogo kraceg zadržavanja

Dobrwqrupe

muški

5

'30-40
L,1-50

14

51-60

l+'-t

--,---··

61-70

iensl<i

--

71-80

lzflad80

Sveul<.upno

3
6
7
2

-----

81

35
2

181

18

Tabela br. I.

38

UJwpoo

5

17

50
88

'

37
2
199

-- ---------

tuberkuloznih bolesnika na bolničkom liječenju (u prosjeku 3 mjeseca)
zahvaljujuci dobro organiziranom vanbolničkom liječenju tuberkuloze.
Od 1964. godine svi bolesnici sa sumnjom na tumor pluca upucuju se
isključivo na plucni odjel. Osim toga svakako je razlog veceg broja upu­
čenih i dijagnosticiranih Ca pluca u boljoj organizaciji dispanzerske i ra­
diološke službe na području puljske regije.
I konačno sigurno da je u nas kao i svuda u svijetu apsolutni broj
karcinoma pluca zadnjih godina u porastu.
Najveci broj naših bolesnika sa Ca pluca naden je u dobi od 60-70
godina. (Tabela br. I)
Zene oboljevaju skoro 10 puta manje od muškaraca (odnos žena na­
prama muškarcima 1 : 9,9).

šema pljuca
šema pluca prikazuje lokalizaciju Ca bronha kod naših bolesnika.
Kako se vidi najveci broj otpada na centralni Ca desnog pluca, a i ukupno
je desno više karcinoma (ukupno desno 109, a lijevo 90)..
Tabela broj II jasno pokazuje da je srazmjerno najveci broj pozitivnih
nalaza Ca bronha ustanovljen tomografski (93 %). Najmanje je radeno
bronhografija, a i najmanji je postotak pozitivnih nalaza.
Snimka Tomogrami f!roolKXJfOf,ja /JronhosJ..opija

Učinicno ulwono
Ga bronha
Suspekfno
Neaativan nalaz
U"f.

-198
-156

122
114

8

-1
93

33

18,z/

t

35
25
I+
6

714

137
102
4

··-

31

__1u ___

Tabela br. II.

39

Uporedbena tabela broja upucenih bolesnika dijagnosticiranih karci­
noma i broja karcinoma bronha potvrdenih pato-histo-citološki na kojoj se
vidi da je od 199 dijagnosticiranih Ca bronha 119 tj. oko 60 % potvrdeno
pato-histo-citološki. (Tabela br. III)
PATO-HJSTO
UPUCENIH llO- ROO.DIJAGNOLESHIKA POD STICIRAN Ca CITOLOSKI
l
SUNtill. fu PlUCA
lf:'!, ''fJtt.i�A

GODINA

1961 �---------q - ------1
1962 26
13
23
18
-1963
196'-+
51
32
'1965
5'1
1.,6
-1966
5lt
�1
-1967
lt8
a..2
Ukuono 265 199

---------------

-- -

3
11 --5
11
------

23

29

'51
111

Tabela br. III.
Zaključak
Ne postaji jedna jedina radiološka ili druga kliničko-laboratorijska
metoda, koja bi u svim slučajevima bila dovoljna i pouzdana za postav­
ljanje dijagnoze karcinoma bronha.
Po našem mišljenju nije potrebno kod svakog bolesnika sistematski
vršiti sve pretrage da bi se došlo do sigurne dijagnoze Ca bronha.
Potrebno je pažljivo i svestrano razmotriti sve pojedinosti i karakte­
ristike svakog pojedinog slučaja i onda racionalno i brzo preduzeti one
metode pretraga koje obecavaju najoptimalnije rezultate. Ovakvu metodu
rada moguce je primjeniti tamo gdje se kao kod nas radi ekipno održava­
njem redovitih svakodnevnih radnih sastanaka sa drugim specijalističkim
strukama (ftiziolozima, kirurzima, internistima i infektolozima, a povre­
meno i ostalim specijalnostima).
Iz našeg materijala vidi se da od radioloških metoda pretraga, tomo­
grafija daje najveci postotak jasnih nalaza karcinoma bronha i u kombi­
naciji sa bronhoskopijam daje u vecini slučajeva sigurnu dijagnozu karci­
noma bronha, pa čest o nisu ni potrebne druge dopunske metode pregleda.
Zbog tih razloga često nije nužno raditi bronhografiju u cilju oostizanja
dijagnoze karcinoma bronha.
Su m m a r y
Out of 2972 patients, hospitalized at the Chest Department of the Medical
Center Pula in the period 1960-1967, 265 had carcinoma of the lung.
In all cases, the radiological diagnosis was established by means of routine
methods of examination - radiography, fluoroscopy, tomography, bronchography

40

- but for the confirmation of the diagnosis, additional procedures were
necessary.
Of all the above-mentioned and systematically used methods, the tnost
reliable in our experience proved to be tomography; positive diagnostic results
were obtained in a high percentage of our cases.
For the confirmation of the radiological diagnosis, bronchoscopy was per­
formed, followed by cytologic and histologic examinations.
Using the mentioned methods sistematically, the diagnostic pitfalls were
minimized and in consequence, a correct treatment could promptly be applied.
Resume
Parmi les 2972 malades hospitalises au cours de sept annees au Service des
affections pulmonaires du Centre medica! de Pula, il y a eu 265 concers du
poumon.
Parmi tous les procedes de radiographie utilises, la tomographie est, d'apres
nos experiences, la plus sure. Seulement dans un nombre relativement petit de
nos cas, nous avons du recourir a la bronchographie pour prouver l'existence
du cancer.
Des bronchoscopies, ainsi que des examens cytologiques et histologiques,
servaient a verifier le diagnostic radiologique.
Zusammenfassung
In der Gruppe von 2972 hospitalisierten Patienten haben wir bei 265 Falle
den Ca pulmonum diagnostiziert. Die Diagnose war mit radiologischer Routine­
Methode gestellt, doch waren zur Bestatigung dieser Diagnose di'e Spezial­
methoden ausgefuhrt.
Aus unserer Erfahrung ist die sicherste diagnostische Methode die Tomo­
graphie. Nur in kleinerer Zahl war die Bronchographie zur Bestatigung der
Diagnose nčitig.
Ausserdem waren die zytologische und hystologische Analysen gemacht.
Mit diesen Methoden haben wir die Mčiglichkeit der falschen Diagnose auf
Minimum gebracht, ausserdem war aber eine sofortige Therapie ermčiglicht.

S a d rža j
Od ukupno 2972 bolesnika hospitaliziranih u posljednih sedam godina na
Plucnom odjelu Medicinskog centra u Puli, bilo je 265 karcinoma pluca. Kod
svih oboljelih postavljena je radiološka dijagnoza karcinoma vec uobičajenim
metodama pretraga (fluorografija, dijaskopija, snimanje, slojevno snimanje pluca
i bronhografija), dok su za potvrdu te dijagnoze bile neophodne dopunske
pretrage.
Od svih nabrojenih sistemski korištenih radioloških pretraga najpouzda­
nija prema našem iskustvu je tomografija pomocu koje smo mogli u velikoj
vecini slučajeva sa sigurnošcu dijagnosticirati karcinom pluca. Samo kod rela­
tivno malog broja bolesnika bila je potrebna bronhografija za dokazivanje kar­
cinoma.
Tim metodama sveli smo mogucnost donošenja krivih zaključaka o naravi
oboljenja na minimum, a sa druge strane mogla .se je vrlo brzo primijeniti od­
govarajuca terapija.

41

L i t e ra t u r a
Schinz, H. R., Baensch, W. E., Friedl, E., Uehlinger, E.: Lehrbuch der Ront­
gen diagnostik: III. G. Thieme Verlag, Stuttgart, 1952.
Teschendorf, W.: Lehrbuch der Rontgenologischen Differentialdiagnostik:
I. G. Thieme Verlag, Stuttgart, 1958.
La Grasta, M.: Lij. vjes., 88: 35, 1966.
Stein, J. J.: Am. J. Roentgenol., 96, 119, 1966.
Holden, H. M., Quinlan, J. J. and Hiltz, J. E.: Am. J. Roentgenol., 97, 269,
1966.
Janover, M. L., Dreyfus, J. R. and Skinner, D. B.: Am. J. Roentgenol., 99,
779, 1967.
Lelek, I., Kurai, J.: Fortschr. Rontgenstr., 99, 261, 1963.
Amon, I.: Tuberkuloza, 14, 183, 1962.
Berndt, von H.: Praxis der Pneumologie, 19, 415, 1965.
Berger, M., Thompson, J. R.: Diseases of the Chest, 52, 106, 1967.
Dr Hrabroslav Orlic,
Medicinski centar Pula,
služba za radiologiju

42

INSTITUT ZA RADIOLOGIJU I ONKOLOGIJU
MEDICINSKOG FAKULTETA U SKOPJU
Upravnik: Prof. Dr Dimitar Tevčev

DIJAGNOSTIKA PLUCNIH MALIGNOMA TRANSTORAKALNOM
PUNKCIJOM
Tevčev, D., Grunevski M. i Stavric D.
UDK: 616.24-006.6-07
Oskudna klinička simptomatologija u ranim, pa čak i u uznapredo­
valim stadijumima neoplastične bolesti pluca, bilo primarne bilo metastat­
ske daje rentgenskoj dijagnostici ključno i nezamenljivo mesto u procesu
utvrdivanja dijagnoze o vih obolenja.
Medutim, diferencijalna dijagnostika promena transparencije plucnog
parenhima je tako bogata, da preostane izvestan broj slučajeva, kod kojih
i posle primene svih rendgenskih metoda, nije moguce sa sigurnošcu dati
zaključak o prirodi patološkog procesa koji je izazvao promene transpa­
rencije.
Deo ovoga broja biva rešen bronhoskopijom i bronhoskopskom biopsi­
jom, no još uvek preostaje prilično velika grupa slučajeva gde sigurna
dijagnoza može da se postavi još samo eksplorativnom torakotomijom. Na
žalost, baš se pacijenti sa malim, operabilnim i dijagnostički neizdiferen­
ciranim senkama nalaze u relativno dobrom opštem stanju sa subjektivnim
osecajem dobrog zdravlja te ne mogu da shvate potrebu ove operative
intervencije i odbijaju torakotomiju. Tome pridonosi i sklonost lekara da
savetuje čekanje i kontrolu pre torakotomije, što sve zajedno ima za posle­
dicu propuštanje dragocenog intervala vremena u kome bolest može biti
kontrolisana.
Svi su ti razlozi izbacili transtorakalnu punkciju, zbog lakoce njenog
izvodenja i tačnosti rezultata, kao dragocen adjuvans u procesu stvaranja
dijagnoze.

Tehnika i materija!
Transtorakalne punkcije su na Institutu za radiologiju i onkologiju u
Skopju radene opisanom tehnikom od Nordenstrom-a (1, cit. 2). Punkciju
vrši radiolog u rendgen kabinetu opremljenim pojačivačem slike od 9/12
inča sa vi_dikon kamerom. Ova oprema je potrebna zbog mogucnosti da se
pacijent skopira u svim pravcima, što je važno za odredivanje patološkog
procesa u prostoru. Osim toga potreban materijal su igle sa mandrenom
širine 19, 20 i 21 gauge-a 9, 12 i 15 srn. duge, špric od 10 ili 20 ccm. sa ldi­
pom koji dobro zaptiva - sve to suvo sterilizovano, zatim anestetik, kom­
prese i jedna hvataljka po Pean-u.
43

Prethodno napravljene grafije pluca orijentišu radiologa o lokalizaciji
senke. Na osnovu toga odreduje se odgovarajuce mesto na koži grudnog
koša za punkciju i bira se dužina igle. Posle dezinfekcije, koža i pleura se
na mestu odredenom za punkciju, anesteziraju. Zatim se punkcionom iglom
ulazi iznad gornje ivice rebra u plucni parenhim po prethodno odredenom
pravcu do senke koju želimo da punktiramo. Igla se ubada polako sa ciljem
da se oseti promena u rezistenciji prilikom ulaska igl e u patološki proces.
Pošto je igla inzerirana na željeno mesto, još jedanput se proverava sko­
pijom u dva pravca tačnost njenog položaja, pravi se nekoliko rotacionih
pokreta iglom u pravcu i obratno pravcu obrtanja kazaljke na satu sa ci­
ljem da se oko vrha igle izazove eksudacija, vadi se mandren pošto se paci­
jentu naredi da zadrži disanje, namesti se špric i klipom se vrši aspiracija
koja se ponavlja 3-4 puta. Potom se, opet u apneji, igla sa špricom u kome
je ponovo stvoren običan pritisak vadi iz grudnog koša i aspirirani mate­
rija!, koji se obično nalazi samo u lumenu igle, eksprimira na čista pred­
metna stakla da bi se od toga napravili citološki razmazi, koji se najhitnije
uranjaju u pripremljen fiksativ (95 % etil alkohola i aether pro narcosim ana partes). Ukoliko je interval vremena od početka aspiracije do ura­
njanja u fiksativ a naročito od eksprimiranja materijala na predmetna
stakla do uranjanja u fiksativ kraci, utoliko su citološki preparati kvalitet­
niji i pogodniji za interpretaciju. Ukoliko se pri punkciji dobije više mate­
rijala isti se razmazuje na stakalca koja se ne fiksiraju da bi se kasnije
bojila po Giemsa-i. Fiksacija traje od 2-24 časa posle čega se razmazi boje
po Papanicolaou.
Citološki nalazi su klasifikovani na sledeci način: l. Pozitivni citolo­
ški nalazi, kada se u razmazima nadu celije sa malignim morfološkim ka­
rakteristikama. Ove delimo na a) pozitivne bliže definisane, kada je na
osnovu morfoloških karakteristika malignih celija moguce dati i patohi­
stološku klasifikaciju neoplazme i b) pozitivne - nedefinisane, kada se iz
citološkog razmaza ne može odrediti patohistološka klasifikacija neoplastič­
nog procesa. 2. Negativni citološki nalazi, kada se u citološkim razmazima
nalaze celularni elementi plucnih struktura ali se ne nalaze maligne celije i
3. Neuspeli citološki nalaz ili punkcije, kada se punkcijom uopšte nije do­
bio materija!, ili ako se je dobio, pretstavlja samo krv bez ikakvih benignih
ili malignih celularnih elemenata (osim krvnih).

Rezultati

Naš materija! smo prikupili iz grupe od 38 pacijenata, na kojima je,
posle svih kliničkih i radioloških pretraga, koje nisu dovele do konačnog
zaključka o prirodi patološkog procesa, u cilju stvaranja dijagnoze uči­
njena transtorakalna punkcija.
Saglasno podacima iz literature (1, cit. 2) naši su pacijenti dobro pod­
neli transtorakalnu punkciju. Kod 6 pacijenta radiološkom kontrolom je
44

utvrden mali pneumotoraks od 2-3 srn. a kod jedne pacijentkinje je došlo
do kompletnog pneumotoraksa koji se spontano povukao u roku od 36 ča­
sova. Kod dve pacijentkinje je bilo hemoptizije koja je takode spontano
prestala u toku nekoliko časova. Dijaskopska kontrola kod svih pacijenata
pokazuje da se kod nekih, zbog krvarenja u okolinu, senka u plucima nepo­
sredno posle punkcije malo proširi. Nije bilo znakova, kod naših pacijenata,
kao i kod onih opisanih u literaturi, da je došlo do lokalnog širenja u prav­
cu traga igle ili do hematogenog širenja malignog procesa.
8RO.J I CITOI.OSkl RE.Zt/LT/lT
PRLMR PRIMRR,</OJ LORllL/.ZPC/J/
?ro/,

2$

......

Ht

s

20

'>

1111 PozrT/1/,1//-1:JLIŽE L?Lf/,V'.
�Po.z/TIVt./1

l-H
Ht

+++
H+
+++
+H
H+
+++

IITilJ .4/EGRT/V,<//
� ,(/EUSP.E.L.I

� !5

·u

'>

to

o

�
�

5

/IGltCIIIOH t.:R,e('.//,/0,-+f

P,1.vCn

oo✓.ll'E

osr.11Lo:

MEr,.;.sr11�e v
_p,1.,vd,-1

Tabela l.
Iz tabele broj 1 se vidi da su indikacije za punkciju postavljane naj­
češce u cilju razjašnjavanja senki koje su bile suspektne za malignom pluca
(29 slučaja i1i 77 -0/o). Iz tabele se takode vidi da je procenat pozitivnih
nalaza kod metastaza karcinoma dojke vrlo visok (80.%) dok nema pozi­
tivnih rezultata kod punkcija senki suspektnih na plucne metastaze drugih
malignoma.
Tabela broj 2 prikazuje naših 38 slučajeva razporedene prema veličini
punktirane senke i u zavisnosti od toga prema pozitivnim, negativnim i ne­
uspelim nalazima. Kako se vidi veličina punktiranih senki se kretala od
0,5-9 santimetara u najvecoj dimenziji. Tabela takode prikazuje da je naj­
veci broj punktiranih senki bio u dimenzijama od 2-4 santimetara kao i
tendenciju porasta pozitivnih nalaza sa porastom dimenzije punktirane
senke.
45

Tabela broj 3 prikazuje podelu svih 38 transtorakalnih punkcija prema
rezultatima citološkog nalaza na pozitivne (definisane i nedefinisane), nega­
tivne i neuspele. Vidi se da je više od polovine slučajeva bilo pozitivno
(četvrtina ukupnog broja bliže definisana) dok je nešto manje od polovine
bilo negativno i neuspelo (po 23,6 %).
BROJ I CITOLDSl<I /./llLPZI TRll/./STORllRllLl.//1-1
PC//./k'C/Jll PREM/:? Y.EL/CIJI/ PV/./k'TIRR/./E SEYk'!i

- PoL/T/VNI - B.LIŽE .PL;,>/.V/R.QA/1

�
�

·G:::,

�

r-,
'<)

fm:l

10

9

...
...

8
'1
G

Poz1r1V/../1

NEOE,FIN/,lZR,1//

fill tlEGRTI///.//
ffi /./.:VSPE.,i./

5

4

;;

2

1
q,;-17,9 {·l,5 1,6·/,9 2·,?,5 f.?6·2,9 3·5,5 �G·,3,94·4.$ iG-,:9 5·M 6,6·.f,? G·6,S P/U:J/0 �S
PR:JVECR

D/ME/./ZJ::n::;

5E/./k'E

C/ P,!.C/C/MR

,!/ CM.

Tabela 2.

Poo.u11 38 TRRusroRRRRL/./1;;
P//Uk'C/.7P UR CITOLOŠKI PO.!ITl//1/E,
llEGRTIV.UE I J/ECl.>P,UJ:
11J1i1

;:,oz1;1r1.11-.e.1.1.f.r k.tAs1�1Vt'V'9.(//

� P.JZIT//'.{/1- a.c1iz Alf,,,",!,,tSlra'OJ.""'?,(//

CEEf)
�

.VeG�7�V"-'I

/\.' Ct.rSP/;'LI

20
IS
10

2s,,;:

5

PCZIT/Y.VI

...
!ff
:.:-:
..

�
+++

IIE6RTIJ'.,I./I

QCV.SPE,U

Tabela 3.

Kliničko pracenje svih ovih 38 pacijenata pokazalo je da su se tokom
vremena kod svih 20 pozitivnih pacijenata pojavili evidentni znaci malig­
noma pluca. Klinička kontrola 9 pacijenata koji su po citološkom rezultatu
46

transtorakalne punkcije klasifikovani kao negativr,.i, pokazala je da je
jedan pacijent imao apsces pluca, jedan pacijent je imao peribronhijalnu
fibrozu sa distalnom atelektazom srednjeg režnja i kod jednog pacijenta
punktirana senka je dokazana kao ehinokokova cista. Preostalih 6 pacije­
nata su vremenom pokazala evidentne znake malignog procesa u plucima.
Najzad pracenje 9 pacijenata, kod kojih s u punkcije kvalifikovane kao
neuspele, pokazalo je isčezavanje senke u plucima kod tri pacijenta dok je
kod preostale šestorice došlo do evidentnih znakova maligne bolesti u
plucima.
PoOEL/1 38 TRRi!STOR/?l!f?Lk'//1
PLWkC/J/1 PRENP /!LIJ.//Cl(0.7
l!Ol/7ROLI CITOL05k'OG Uf?Ll?Z/?

,, s

Č:;
tli

7,:;c,w

.t.nŽitOVIGR�
T/V,1.// (N��

S/?1"IVNI /

O¼

1..r;iua

POZ/7/VI.II

1/EUSPELl_l

Tabela 4.

Ovi podaci su sintetizovani u tabeli broj 4 gde se vidi da je u nešto
više od dve trecine transtorakalnih punkcija citološki nalaz bio tačan. Laž­
nost negativnih nalaza, tj. citoloških nalaza gde nisu nadene maligne celije
. iako je postojao maligni proces, bilo je nešto manje od jedne trecine (31,6
postotaka). Lažnosti pozitivnih nalaza uopšte nije bilo.
Na osnovu ove tabele možemo da zaključimo da je broj lažnih nega­
tivnih punkcija prilično velik, naročito uporeden sa publikovanim rezul­
tatima (cit. 2, 3), kao i da potvrduje naš početni stav da u toku procenji­
vanja prikupljenih elemenata za postavljanje dijagnoze, negativne i ne­
uspele punkcije treba smatrati kao da nisu ni pravljene. Imamo utisak da
ce akumulacijom iskustva doci do smanjenja naročito neuspelih punkcija,
što ce povecati broj upotrebljivih rezultata. Ako se uzme u obzir da je naša
grupa pacijenata - selektirana grupa, gde su osim transtorakalne punkcije
i eksplorativne torakotomije bile iscrpljene sve druge dijagnostičke metode
bez konačne dijagnoze, možemo da vidimo upotrebljivost metode pomocu
koje je sigurna dijagnoza postavljena kod više od dve trecine ovakvih
nejasnih slučajeva.
47

Prikaz slučajeva

Slučaj broj l. Pacijentkinja N. K., operisana i zračena zbog karcinoma
dojke, na kontrolnoj grafiji pluca posle dve godine pokazuje senku veli­
čine 0,5 srn., desno bazalno (Slika broj 1). U razmazu punktata nadene
maligne celije od kojih je prikazana jedna grupa (Slika 2) te je zaključeno
da je punktirana senka metastaza u pluce.

Slika l.

Slika 2.

Slučaj broj 2. Pacijent M. D., sa čvorastom senkom desno parahilarno
veličine 3 X 4 santimetara (Slika 3) više od pola godine lečen kao tuber­
kuloza. U razmazu punktata nadene brojne maligne celije od kojih se na
slici broj 4 vitle gola jedra bojena po Giemsa-i. Na slici broj 4 prikazana su
anaplastična gola jedra bojena po Papanicolaou.

Slika 3.

48

Slika 4.

Slučaj broj 3. Pacijentkinja K. P., sa incidentno nadenom senkom,
okrugle forme, smeštene levo bazalno i veličine 3 X 3 santimetra. (Slika
broj 5). Na slikama broj 6 vide se grupe malignih celija sa sitnim vakuo­
lama u citoplazmi što ih karakteriše kao adenokarcinomske celije.

Slika 5.

Slika 6.

Slučaj broj 4. Pacijentkinja G. B., primljena na kliniku radi operacije
zoog suspekcije na maligni tumor na jajniku. Na grafiji pluca napravljenoj
u toku preoperativnog ispitivanja utvrdena ovalna senka veličine 2 X 2
santimetra smeštena desno parahilarno, što je zbog suspekcije na metastazu
dovelo u pitanje indiciranost operacije. (Slika broj 7). Napravljena punk­
cija i u sedimentu dobijena tečnost nadeni scolex-i od kojih je jedan
prikazan na slici broj 8.

Slika 7.

Slika 8.

Slučaj broj 5. PacijentkJnja M. V., operisana i zračena pre šest meseci
zbog karcinoma desne dojke. Na kontrolnoj grafiji vidi se atelektatični
srednji režanj (Slika broj 9). Isto to se vidi na profilnoj grafiji. Na bronho­
grafiji se vidi klinasto suženje bronha za srednji režanj. Izvršena punkcija
i dobijen razmaz na kome se nalaze cilindrične celije respiratornog epitela
bronha. Jedna takva grupa benignih celija prikazana je na slici broj 10.
4

49

Slika 10.

Slika 9.
Zaključak

l. Transtorakalna punkcija je u adekvatno opremljenom rentgenskom
kabinetu lako izvodljiva dijagnostička metoda.
2. Pacijenti je lako podnose. Komplikacije su minimalne i metoda je
bez rizika.
3. Indicirana je kod okruglih senki u plucima svih dimenzija a naro­
čita malih, koje nisu mogle biti verifikovane drugim metodima.
4. Naše je iskustvo, na početku primene ove metode, da ista daje dve
trecine tačnih rezultata. Lažno pozitivnih rezultata u našem materijalu
nije bilo.
5. Zbog visokog procenta lažno negativnih rezultata smatramo da se
dijagnoza ne može bazirati na negativnim i neuspelim punkcijama i da ih
treba tretirati kao da nisu pravljene. Povecanjem iskustva realno je očeki­
vati smanjenje broja negativnih i neuspelih punkcija i povecanje broja
tačnih rezultata.
S u mm a r y
The indications, techniques, cytological methods and the classification of the
transthoracic needle biopsy of the lung are discussed.
Thirty-eight cases, examined by this method, are presented. In two-thirds
of the cases, definite diagnosis was established. The percentage of false-nega­
tive results was rather high but there were no false-positive results in this
series.
The authors reccomend the transthoracic needle biopsy of the lung as a
safe, simple and accurate diagnostic method.
Re s urne
Les auteurs signalent les raisons pour une indication de la ponction trans­
thoracale et decrivent sa technique, la technique cytologique et Ja classification.
On presente 38 cas de ponction transthoracale. On constate qu'en deux tiers
de ces cas, la ponction a permis un diagnostic exact. Le pourcentage des resul­
tats negatifs faux est eleve. I'ya eu aucun resultat positif faux.
50

Zu s a m m e n f a s s u n g
Die Autoren beschreiben die Methode der transthorakalen Lungenpunktion,
ihre Indikationen, zytologische Untersuchung und Klassifikation der Ergebnisse.
Es folgt eine Analyse von 38 Fallen, wo eine transthorakale Punktion aus­
gefiihrt wurde. In 2/3 der Falle war mittels Punktion die richtige Diagnose
festgestellt. Es kamen viele pseudonegative Resultate vor, es gab aber keine
pseudopositive Resultate. An Hand der beschriebenen Selbsterfahrung wird die
Transthorakale Punktion als leicht ausfiihrbare unschadliche und sichere dia­
gnostische Methode bei unklaren Fallen in der pulmologischen Diagnostik, wo
andere diagnostische Moglichkeiten erschopft sind, indiziert.
Sadržaj
Autori ukazuju na razloge za indiciranost transtorakalne punkcije i opisuju
njenu tehniku, citološku tehniku i klasifikaciju.
Prikazan je materija! od 38 slučajeva transtorakalnih punkcija pri čemu je
utvrdeno da je u dve trecine slučajeva bila punkcijam postavljena tačna dijag­
noza. Procenat lažno negativnih rezultata je visok, a lažno pozitivnih rezultata u
materijalu nije bilo.
U zaključku autori preporučuju transtorakalnu punkciju kao lahko izvod­
ljivu, bezopasnu i tačnu dijagnostičku metodu kod nejasnih slučajeva u pulmo­
nalnoj dijagnostici gde su iscrpljene druge dijagnostičke mogucnosti.
Literatura
l. Nordenstorm, B.: Lično saopštenje.
2. Szein H. L., E:vans J. A.: Percutaneous Transthoracic Lung Biopsy Utiliz­
ing Image Amplification. Radiology 87, 350, 1966.
3. Nassiell M.: Diagnosis of Lung Cancer by Aspiration Biopsy and a Com­
parison between this Method and Exfoliative Cytology. Acta Cytologica, Vol.
11, 114, 1967.
4. Siders H. i saradnici: Percutaneous needle biopsy of the lung in cases
of superior sulcus tumors. J. Thorac. Cardiov. Surg. 53, 716, 1967.
Prof. dr Dimitar Tevčev,
Radiološki institut,
Skopje

4•

51

RADIOLOŠKI INSTITUT MEDICINSKOG FAKULTETA U BEOGRADU
Direktor: Prof. Dr. B. Bošnjakovic

SEKUNDARNE PROMENE NA PLUCNOM PARENHIMU KAO
POSLEDICA RADIOLOŠKE TERAPIJE KARCINOMA PLUCA
Bošnjakovic B., Brzakovic P., Jankovic I., Škara S.
UDK: 616.24-001.29
Ranije datim saopštenjima, konstatovali smo, da se sekundarne pra­
mene u plucnom parenhimu, javljaju vec u prvim mesecima po završenoj
zračnoj terapiji, te da se posle perioda od 6-8 meseci potpuno razviju.
Nas je posebno interesovalo, kakvu ulogu ima vremenski faktor u
daljem razvoju tih pramena, te smo izdvojili iz grupe bolesnika zračenih
telekobalt terapijam, zbog malignoma pluca, one koji su preživeli 5 ili više
godina.
Medu 308 bolesnika zračenih na našem Institutu, u periodu od l. no­
vembra 1960. god. l. maja 1963. god. 8 bolesnika je preživelo 5 godina. Dva
bolesnika nisu dolazili na redovne kontrole, ali smo obavešteni od strane
nadležnih opština, kao i njih lično da se nalaze u životu.
Prikazujemo radiografiju ostalih 6 bolesnika, koji su se u ovom perio­
du javljali na zakazane kontrole i kod kojih smo sistematski pratili razvoj
pramena na plucnom parenhimu. Zbog kratkoce vremena, iznosimo samo
radiografske nalaze načinjene na početku lečenja i snimke načinjene posle
perioda od 5 godina.
l. Bolesnik V. I. 48 god. Zračen posle radikalne hirurške intervencije­
lobektomije. Histopatološki nalaz Ca microcylindrocellulare. Zračen u toku
6 nedelja iz tri polja površine 150 cm2 i tumorskom dozom od 5000 rada.
Pre operacije 26. VII 60. god.: Parahilarno levo nepravilno zasenčenje
sa trakastim produžecima.
Snimak posle hirurške intervencije 10. XI 60. god.: Medijastinalna sen­
ka nešto povučena u levo, blago zasenčenje u parhilarnom predelu. Levi
kostodijafragmatični sinus zasenčen. Na snimku posle 6 godina 16. VIII 67.
god. povlačenje medijastinuma u levo sa intenzivnim nehomogenim zasen­
čenjem gornjih plucnih partija levo.
Bolesnik ima bolove u levoj polovini grudnog koša i ramena. Kašlje i
povremeno ekspektorira žučast ispljuvak. Lako se zamara i ima osecaj
gušenja.
2. Bolesnik C. G. star 59 god. Zračen zbog karcinoma u levom lobarnom
bronhu. Histopatološki nalaz: Ca planocellulare. Zračen je iz tri ulazna
polja, koja su bila 120 cm2, u toku 6 nedelja, tumorskom dozom od 5000
rada.
Na radiogramima su prikazana stanja pre terapije (Slika 1/1 i 1/2) oval­
no zasenčenje u predelu levog hilusa, koje se trakasto produžava u zdrav
plucni parenhim. (l. II. 61 god.)
52

Slika 1/1

Slučaj br. 2.

Slika 1/2

Snimak br. 1 prikazuje intenzivno zasenčenje gornje trecine levog
pluca, sa povlačenjem medijastinalne senke. (17. X 66 god.)
Kod bolesnika postoje znaci osrednje izračene insufijencije pluca,
pati od suvog kašlja i povremenih bolova u levom hemitoraxsu i ramenu.
3. Bolesnik M. M. star 58 god. Zračen zbog karcinoma pluca u desnom
glavnom bronhu. U sputumu su nadene maligne celije.
Zračen iz dva paralelna polja površine 160 cm2. i tumorskom dozom od
5500 rada, aplikovane u toku 6 nedelja.
Prvi snimak pokazuje stanje na početku terapije: zasenčenje u pre­
delu desnog hilusa sa trakastim izdancima u okolni parenhim i sa smanje-

Slika 2/1

Slučaj br. 3.

Slika 2/2
53

nom transparencijom parahilarno. Snimak od 14. II 62. god. Snimak nači­
njen 5 godina kasnije 9. XI. 67 god. Postoje znaci fibrothoraxa sa povla­
čenjem medijastinalne senke u desno. (Slika 2/1 i 2/2).
Bolesnik ima otežano disanje sa osecajem gušenja. Povremeno obilno
iskašljuje zelenkast ispljuvak, koji je retko pomešan i sa sukrvicom.
4. č. G. bolesnica stara 39 godina. Zračena zbog karcinoma lokalizo­
vanog u levom glavnom bronhu. Histopatološki nalaz je bio Ca microcubo­
cellulare partim adenomatosum.
Zračenja je u toku 6 nedelja iz dva paralelna polja površine 70 cm2 u
toku 6 nedelja sa TD od 7000 rada.

Slika 3/1

Slučaj br. 5.

Slika 3/2

Snimak na početku zračenja 19. XII 62. god., sa znacima atelektaze.
Snimak načinjen 11. III 68. god., tj. posle 5 godina, pokazuje da je medijasti­
nalna senka povučena u levo, sa brojem prstenastim rasvetlenjima u gor­
njoj trecini pluca.
Bolesnica je u opštem dobrom stanju, povremeno, po njenoj izjavi,
prilikom saginjanja pri kucnim poslovima, desi se da ekspektorira na puna
usta beličast sluzav sadržaj.
5. Bolesnik M. I. 52 godina. Zračen zbog malignoma pluca. Bronho­
skopski nadeno u visini Nelsonovog ušca u levi glavni bronh, suženje sa
izmenjenom sluznicom. Histološki: Maligno alterirane celije sluzokože
bronha.
Zračen tumorskom dozom od 5300 rada, iz tri polja, površine 40 cm2 u
toku 5 nedelja.
Snimak na početku terapije: zasenčenje levog hilarnog predela vecom i
kompaktnijom senkom. (2. XI 61. god.)
Snimak od 26. VI 67. god.; bez patoloških promena (Slika 3/1 i 3/2).
Bolesnik opšteg dobrog stanja. Povremeno suv kašalj dok drugih tegoba
nema.
54

6. Bolesnik J. D. 50 godina. Zračen zbog malignog tumora lokalizova­
nog u predelu levog hilusa. U sputumu nadene su maligne celije.
Zračen je tumorskom dozom od 6500 rada iz tri polja, površine 80 cmz.
u toku 6 nedelja.

Slika 4/1

Slučaj br. 6.

Slika 4/2

Snimak na početku zračenja sa masivnom senkom u predelu levog hi­
lusa, koja se trakasto produžava u okolni parenhim. (l. XI. 62.). Snimak
načinjen 17. VIII 67. god., lako izražena fibroza u zračenom području. (Slika
4/1 i 412).
Bolesnik se subjektivno dobro oseca. Tegoba nema.
Na osnovu izloženog mogli smo konstatovati, da su promene, koje na­
staju u toku prve godine po završenom lečenju, ostale u daljem periodu nepromenjene.
Očekivalo bi se, da je pojava fibroznih promena u plucima, redovna
kod bolesnika zračenih tumorskim dozama, koje prelaze 4000 rada, u vidu
opsežnih intenzivnih zasenčenja, medutim u našim slučajevima posebnu
pažnju zaslužuju bolesnici, kod kojih i pored masivnijih doza nismo zapa­
zili nikakve promene u plucnom parenhimu.
Moramo napomenuti da se kod ovih bolesnika u toku zračenja nije
primenjivala nikakva medikamentozna predohrana u cilju sprečavanja na­
stajanja sekundarnih promena u plucnom parenhimu. Izostajanje ožiljnih
promena se svakako može samo pripisati individualnoj reakciji pojedinih
osoba na zračni insult, te da visina doze, volumna doza kao ni veličina zrač­
nih polja ne mogu uvek igrati odlučujucu ulogu u torne.
S umm a r y
The authors discuss the effects of the radiation therapy on the lung paren­
chyma in cases of lung cancer.
Six patients, who survived a five-y ear period following X-ray therapy , are
presented. A statement is made that the fibrotic changes in the lung paren55

chyma, developed in the first year after X-ray, therapy, remained unchanged
afterwards.
In all patients, in whom the tumor dosis was higher than 4000 rads, the au­
thors observed postradiative lung fibrosis.
Resume
Les auteurs decrivent des alterations secondaires sur le parenchyme pulmo­
naire comme une consequence de 1a radiumtherapie du cancer du poumon.
Ils presentent 6 cas qui ont survecu 5 ans a ce traitement. Les alterations fibre­
uses dans le poumon apparaissent regulierement chez tous les malades qui ont
re�u des doses de tumeur depassant 4000 rad.
Zu s a m m e n f a s s u n g
Die Autoren stellen sekundare Veranderungen am Lungenparenchym als
Nachfolge der Radiotherapie des Lungenkarzinoms vor. In der Arbeit werden
6 Falle vorgestellt, die 5 Jahre nach der Therapie verlebten. Sie konstatieren,
dass die Veranderungen, die wahrend des ersten Jahres entstehen, in weiterem
Verlauft unverandert bleiben. Fibrose Veranderungen in den Lungen sind
regelmassig bei Patienten, die mehr als 4.000 rad bekommen haben, zu befinden.
Sadržaj
Autori prikazuju sekundarne pramene na plucnom parenhimu kao posle­
dicu radiološke terapije karcinoma pluca. U svom radu iznose 6 slučajeva koji
su preživeli 5 godina nakon terapije. Na osnovu izloženog konstatovali su, da
promjene koje nastanu u toku prve godine ostanu nepromenjene u daljem pe­
riodu. Fibrozne promene u plucima redovne su kod bolesnika koji prelaze 4000
rad-a tumorske doze.
L i t e r a t u r a:
l. Jankovic I. i saradnici, Radiologia Iugoslavica, Anno I, 1965, Fasc. I,
21-29.
2. Bošnjakovič, Brzakovič in sod.: Sekundarne pramene na plučnom parenhimu kao posledica radiološke terapije karcinoma pluča.
Prof. dr Bogoljub Bošnjakovic,
Radiološki institut
Medicinskog fakulteta Beograd

56

MEDICINSKI CENTAR PULA
Služba za radiologiju - Šef: dr Ivo Borovečki
· Služba za kirurške bolesti - šef: dr Ivan Matijašic

FAMILIJARNA POLIPOZA KOLONA
Petrovič M. i Matijašic I.
UDK: 616.348-006.5-031.81
Familijarna polipoza kolona je rijetka, po Mendelovom zakonu domi­
nantno nasljedna bolest, koju karakterizira pojava brojnih polipa u kolonu.
Prenosilac bolesti može biti otac i majka, a 50 % potomaka oboli od poli­
poze. Vrlo brojni polipi veličine glavice pribadače, zrna bibera i graška
do veličine jagodice prsta i trešnje difuzno prekrivaju unutarnju površinu
pojedinih dijelova ili čitavog kolona. Te karakteristike familijarne polip oze
potvrduju radiološki nalazi i operativni preparati naših bolesnika. Kod
familijarne polipoze ne postoje znatnije varijacije u veličini polipa, vec
su svi p olipi kod jednog bolesnika približno jednaki. Najčešce sjedište po­
lipa su rektum (45 %) i sigma (35 %), a zatim po čestoci lokalizacije dolaze
descendens, ascendens i transverzum.

Simptomatologija
U ranoj, prekliničkoj fazi bolest je asimptomatska, polipi se slučajno
otkriju kod radioloških pregleda ili kod rektoskopije.
Klinička, manifestna faza bolesti nastaje obično u drugom i1i trecem
desetljecu kad polipi počinju rasti. Bolesnici imaju nelagodan osjecaj u
trbuhu, tenezme, opstipacije se izmjenjuju sa proljevima koji su povre­
meno krvavi, što dovodi do mršavljenja i sekundarne anemije. Difuzni
bolovi u trbuhu, koji se javljaju kod ove bolesti nisu karakteristični za
polipozu, vec su prateci simptomi kataralnog .ili ulceroznog kolitisa.
U trecoj fazi bolest ispoljava svoju malignost, polipi maligno alteriraju,
te nastaje karcinom. Dvije priznate karakteristike ovih karcinoma jesu:
multiplost i neobično brzo širenje limfnim putevima. Maligna alteracija
polipa kod familijarne polipoze doseže visoki postotak. Prema nekim auto­
rima i do 70 % bolesnika s familijarnom polipozom oboli od karcinoma,
koji je nastao malignom alteracijom polipa.

. Radiološka slika bolesti
Na radiogramu u fazi potpuno ispunjenog kolona klizmom barijevog
sulfata vitle se brojni defekti punjenja veličine polipa i rubna nazubljenost
kolona (sl. 1). Nakon evakuacije kontrastne klizme polipi se obično bolje
57

vitle, kao brojni defekti punjenja, koje oblažu ostaci barija u kolonu. Zna­
kovi upale mogu biti prisutni i otežavati dijagnozu. Najbolji prikaz polipa
postiže se Fischer-ovom metodam dvostrukog kontrasta, kod koje se nakan
evakuacije kontrasta insuflira zrak u kolon, te se dobije plastična slika,
gdje polipe koji se vitle kao defekti punjenja oblažu ostaci barija u dila­
tiranom i zrakom ispunjenom kolonu.

Slika l.
U toku irigoskopije osim uobičajenih snimaka u PA i AP projekciji,
vrše se kose, postranične i ciljane snimke kolona, nastojeci da se što bolje
prikaže veličina, broj i raspored polipa u kolonu.
Polipoza tankog crijeva je rjeda od polipoze kolona, radiološki se dijag­
nosticira frakcioniranom pasažam tankog crijeva (sl. 2), kod koje je po­
trebno pažljivo pratiti i često snimati sve vijuge tankog crijeva.
Od kliničkih pregleda za dijagnostiku polipoze najvažnija je rekto­
romanoskopija. U rektumu i aboralnom dijelu sigme vitle se okrugli i
ovalni polipi crvene boje, koji su na stijenku kolona vezani peteljkom, te
širom ili užom bazam. Upalne promjene i karcinom tog područja su rekto­
skopski dobro vidljivi, ali ulcerozni kolitis, pseudo-polipoidno zadebljanje
sluznice i granulomatozni kolitis mogu izrazito otežavati dijagnozu polipoze.
Rijetkost ove bolesti ilustrira činjenica da su liječnici, koji izučavaju
falimijarnu polipozu iz St. Marc Hospitala u Londonu od 1964. godine sku­
pili sto objavljenih slučaja polipoze. Stoga naših pet bolesnika iz dviju
obitelji predstavlja broj koji nije za zanemariti.
58

Slika 2.

Prikaz naših bolesnika
Godine 1959. primljen je na kirurški odjel G. M., četrdeset dvogodišnji
zemljoradnik. Njegova anamneza započinje u trideset osmoj godini života
i tipična je za polipozu kolona. Bolesnik je smršavio, imao je osjecaj nadu­
tosti i grčevite boli u trbuhu. Sluzavi i krvavi proljevi izmjenjivali su se
sa povremenim opstipacijama. Bolesniku se predloži operativni zahvat ko­
jeg on prihvača. Kod laparatomije nade se rektum i sigma zadebljane i
edematozne, a limfne čvorove mezenterija nešto povečane. Izvrši se re­
sekcija rektuma i sigme sa stalnim anus preterom. Na operativnom pre­
paratu nalazi se difuzno zadebljanu i edematoznu sluznicu malinosto­
crvene boje, brojne polipe veličine zrna graška i nešto veče.
U prosincu 1965. godine primljena je u bolnicu dvaneast godišnja uče­
nica G. Miranda, kčerka G. M. s tipičnom slikom polipoze. Na radiogra­
mima u fazi ispunjenog kolona klizmom barijevog sulfata, nakon evakua­
cije kontrasta, i Fischerovom metodom dvostrukog kontrasta (sl. 3) vitle se
· mnogobrojni defekti punjenja veličine zrna bibera na čitavom kolonu od
59

Slika 3.
rektuma do cekuma. Rektoskopski vitle se brojni polipi poput kaldrme
rasuti po rektumu i vidljivom dijelu sigme.
Postavi se indikacija za opsežni operativni zahvat: totalnu kolekto­
miju. Ispreparira se čitav kolon, te se izvrši resekcija tankog crijeva iznad
valvule Bauchini, a rektuma u maloj zdjelici. Oni se spoje termino-termi­
nalno u jednom sloju. Postoperativni tok je uredan, a bolesnica je danas
brez smetnji. Na operativnom preparatu kolona ove bolesnice vitle se mno­
gobrojni polipi veličine zrna bibera poput kaldrme rasuti po čitavom ko­
lonu od anusa do cekuma. U apendiksu takoder se nalazi mnoštvo malih
polipa.
Makroskopski i rendgenski nalazi slični su kod oca i kcerke. Zbog pred­
postavke da se radi o familijarnom obliku polipoze obradili smo porodicu
G. Rezultat je bio slijedeci: na porodničnom stablu obitelji G. vidimo tri
slučaja polipoze, u svakoj generaciji po jedan. Kcerka Miranda naslijedila
je polipozu od svog oca, a on opet od svog oca, tj. Mirandinog djeda (sl. 4).
Brat i sestra su zdravi i ne pokazuju znakova polipoze.
Slučaj naše druge obitelji s familijarnom polipozom bio je mnogo tra­
gičniji.
V. R. trideset petegodišnji pomorac, prvi put je kod nas liječen 1964.
godine zbog akutnog ileusa, izazvanog apscesom nejasnog porijekla izmedu

60

G
l

F

Q

ZDRAV

f)

POLIPOZA

R

v

M

M

PORODICNO SiABLO OBliELJI 11

G,

,

Slika 4.

Slika 5.

61

Slika 6.
vijuga tankog crijeva. U to vrijeme ustanovila se i polipoza crijeva (sl. 5).
Detaljnom obradom ovog bolesnika nadena je difuzna polipoza kolona
i karcinom rektuma nastao malignom alteracijom polipa (sl. 6). Učinjena
je amputacija rektuma, sigme i descendensa. Nalaz na operativnom prepa­
ratu odgovara radiološkom nalazu. Nekoliko centimetara od anusa nalazi
se karcinom, dok je čitava unutarnja površina kolona prekrivena mnogo­
brojnim polipima veličine zrna graška do veličine zrna kukuruza.
Koncem 1965. godine došla je na liječenje š. A. četirdeset godišnja do­
mačica, sestra V. R. Kod irigografije naden je karcinom rektuma i difuzna
polipoza kolona (sl. 7). Na radiogramima vidi se veliki nepravilni defekt
punjenja u rektumu, koji izaziva karcinom rektuma, te brojni okrugli de­
fekti punjenja veličine zrna graška i kukuruza duž čitavog kolona, koje
izazivaju polipi. Karcinom rektuma nastao je malignom alteracijom polipa.
Izvrši se amputacija rektuma, sigme i descendensa sa stalnim anus pre­
terom. Pato-histološki nalaz kod V. R. i š. A. bio je: adenokarcinom.
Pozvana je na pregled i druga sestra V. R., trideset dvogodišnja do­
mačica D. N. i cijela obitelj V. Kod druge sestre (D. N.) irigoskopski i rek­
toskopski je utvrdena difuzna polipoza kolona.
62

Slika 7.

v

Q ZDRAV

A

N

(} POLI POZA

KARCINOM
PORODICNO STABLO OBITELJI

„v\11

1

Slika 8.

63

Slika 9.
Na osnovu anamnestičkih podataka, kliničkih i radioloških pregleda
iskonstruirano je porodično stablo obitelji V., koje nam pokazuje broj obo­
ljelih od polipoze i karcinoma (sl. 8). Najtragičnija je situacija u trecoj
generaciji gdje se vitle da sva tri člana boluju od polipoze, a dva imaju
karcinom. U drugoj i prvoj generaciji po jedan član je umro od karcinoma
kolona. Kod trojice mladih članova četvrte generacije do sada nema kli­
ničkih znakova polipoze kolona.
Zbog potpunijeg prikaza spomenut cemo jednog bolesnika s domi­
nantno nasljednom polipozom tipa Peutz-Jeghers, kod koje se polipi mogu
naci na bilo kojem mjestu u probavnom traktu, ali su daleko najčešci u
tankom crijevu. Uz pojavu polipa ovu bolest karakterizira melaninska
pigmentacija usana, lica a katkada ruku in nogu, te perianalne regije.
Naš bolesnik dvadeset dvogodišnji K. E. ima prisutnu melaninsku
pigmentaciju na usnama i perioralno u obliku isprekidanog vijenca. Mela­
ninske smede pjege ima na licu, na sluznici usne šupljine, na dorzumima
šaka i stopala te na perianalnoj regiji. I radiološka slika je karakteristična
za Peutz-Jeghersov sindrom. Želudac je izrazito kaskadno formiran i visoko
64

položen. U donjoj polovici korpusa želuca vide se maleni okrugli defekti
punjenja, koji odgovaraju polipima u želucu. U tankom crijevu vide se
brojni polipi veličine jagodice malog prsta (sl. 9). Oni su najbrojniji u jeju­
numu, a prema terminalnom ileumu broj im opada. U kolonu ovog boles­
nika nismo dokazali polipe.
Epidermoidne ciste u području lica i ekstremiteta, osteomi mandibule,
lubanje i <lugih kostiju, naročito femura, te desmoidni tumori trbušne sti­
jenke i grudnog koša mogu biti prateci simptomi polipoze crijeva.
Diferencijalna dijagnostika polipoze
Radiološki familijarnu polipozu treba razlikovati od ulceroznog koli­
tisa, pseudopolipoznog kolitisa sa polipoidno zadebljanim sluzničkim na­
borima, od granulomatoznog kolitisa, limfosarkoma, pneumatoze kolona i
Peutz-Jeghersovog sindroma. Diferencijalna dijagnostika ovih bolesti može
biti dosta teška, osobito kad su jače izražene upalne promjene kod polipoze
i kad ima mnogo jednoliko zadebljanih sluzničkih nabora kod pseudopoli­
poznog kolitisa. Pažljivom analizom radiograma, uz potpune kliničke pre­
glede i anamnestičke podatke najčešce je moguce postaviti tačnu dijagnozu.
Terapija polipoze
Mi stojimo na stanovištu da terapija polipoze mora biti različita prema
stadiju bolesti, a terapijski postupak je različit kod sasvim mladih osoba
od onoga kod starijih bolesnika.
U pretkliničkoj fazi bolesti ograničit cemo se na irigografske i rekto­
skopske kontrole, uz eventualnu fulguraciju vecih polipa koji su pristu­
pačni rektoskopom.
U kliničkoj fazi terapija je radikalni kirurški zahvat: hemikolektomija
ili totalna kolektomija.
U karcinomatoznoj fazi bolesti terapija je radikalni kirurški zahvat s
tirne što nastojimo amputirati crijevo s mezenterijem do njegove baze.
Dob bolesnika igra veliku ulogu u odluci o 'opsežnosti operativnog za­
hvata. Kod starijeg bolesnika se relativno lako odlučimo na kompletnu
amputaciju kolona s trajnim anus preterom, no takvu odluku nije lako
donijeti kod mladih bolesnika. U takvim slučajevima radije se odlučujemo
na opsežnu resekciju kolona, s tirne d a ostavimo kratki dio ampule rek­
tuma„ kako bi se učinila anastomoza s tankim crijevom i tako izbjeglo
trajni anus preter.
Zaključak
Familijarna polipoza kolona je hereditarna bolest s izrazitom sklonošcu
k malignoj alteraciji. Kod otkrivanja bolesti treba izvršiti pedantnu detek­
ciju šire familije, a bolesnike s polipozom pažljivo pratiti i radikalno lije­
čiti kad za to nastupe indikacije.
5

65

Five cases of the diffuse familial polyposis of the colon, diagnosed and
treated in the period 1960-1967 at the Medica! Center Pula, are presented.
The radiological and clinical diagnostics as well as the surgical treatment
of each case is discussed separately.
Out of five patients, three of them belong to one, and two of them to
another family.
In two patients, belonging to the same family, a carcinoma of the rectum
as a result of malignant alteration of the polyps, was established.
The authors discuss the methods of treatment which differ according to
the clinical or degenerative phase of the disease.
Resume
Les auteurs presentet cinq cas de polypose du c6lon diffuse familiale, et la
diagnostic radiologique de la polypose du c6lon. Sur les cinq malades a poly­
pose du c6lon familiale, trois font partie d'une famille et deux d'une autre. Chez
deux malades d'une meme famille, on a decouvert un cancer du rectum provo­
que par l'alteration maligne des polypes.
Zu s a m m e n f a s s u n g
Es werden 5 Patienten, die aus 2 Familien entspringen, mit diffusen fami­
liaren Kolonpolyposis vorgestellt. Ausfiihrlich ist die radiologische Diagnostik
der Kolonpolypose bearbeitet. Bei 2 Patienten derselben Familie wurde ein Ca
recti entdeckt. Am Ende wird iiber die Therapie des Leidens diskutiert.
S a drž a j
Autori prikazuju pet slučajeva difuzne familijarne polipoze kolona dijag­
nosticiranih i liječenih u posljednjih sedam godina u Medicinskom centru u
Puli. Pojedinačno obraduju svakog bolesnika s prikazom radiološke i kliničke
dijagnostike i kirurškog liječenja. Posebno je prikazana radiološka dijagnostika
polipoze kolona. Od pet bolesnika sa familijarnom polipozom tri pripadaju jed­
noj, a dva drugoj obitelji. Kod dvojica bolesnika iste familije otkriven je kar­
cinom rektuma, koji je nastao malignom alteracijom polipa.
U zaključku se diskutira o terapiji, koja je različita vec prema torne da
li se radi o kliničkoj ili degenerativnoj fazi bolesti.
Literatura
l. Schinz, H. R., Baensch, W. E., Friedl, E. Uehlinger. E.: Lehrbuch der
Rontgendiagnostik IV. G. Thieme Verlag, Stuttgart, 1952.
2. Teschendorf, W.: Lehrbuch der Rontgenologischen Differentialdiagno­
stik, II, G. Thieme Verlag, Stuttgart, 1958.
3. Medicinska enciklopedija, 8, 1963.
4. Marshak, R. H., Wolf, B. S., Cohen, N. and Janowitz, H. D.: Radiology,
77: 893, 1961.
5. Gardner, E. J. and Plenk, H. P.: Amer. J. Human. Genet., 4: 1967, 1951.
6. Turell, R., Kreel, I. and Seley, G. P.: Clin. North America 39: 1309, 1959..
7. Lazar, H. P. and Benedix, R. M.: Gastroenterology, 36: 841, 1959.
8. Marshak, R. H., Wolf, B. S. and Eliasoph, J.: Am. J. Roentenol., 86: 682,
1961.
Dr Milan Petrovič,
Medicinski centar Pula,.
Služba za radiologiju

66

HIRURŠKO ODELENJE ONKOLOŠKOG INSTITUTA
MEDICINSKOG FAKULTETA U BEOGRADU
Načelnik: Prof. dr. Sava Simic

RADIOLOŠKI INSTITUT MEDICINSKOG FAKULTETA U BEOGRADU
Direktor: Prof. dr. Bogoljub Bošnjakovic

UPOREDNA MAMOGRAFSKA, FIZIKALNA, OPERATIVNA
I HISTOLOŠKA ISPITIVANJA U KLINICKOJ PATOLOGIJI DOJKE
Milicevic, D., Lazic, J., Ostojic, M., Jovanovic, S. i Jerinic, L.

UDK: 618.19-07
Naš rad obuhvata 268 slučajeva obolenja dojki koji su hirurški lečeni.
Urz kliničku obradu sve su bolemice bile i mamograf.isane. U želji da kritičik:ti
posmatramo vrednost ispitivanja u dijagnostici patologije dojke mi smo
pristupili ovom paralelnem posmatranju, a materijal podelili još i 'po vrsti
obolenja.
Fizikalno ispitivanje - Detaljna palpacija dojke, aksile, i obližnjeg
regiona predstavljaju glavninu našeg kliničkog ispitivanja. Tim smo meto­
dom otkrivali palpotorne kvalitete tu)1lora na dojci: veličinu, oblik, povr­
šinu, fluktuaciju, konzistenciju, fiksiranost za okolinu, razgraničenost od
okoline, fenomen pomarandžine kore, postajanje sekrecije iz mamile, i ev.
postajanje uvecanih limfnih žlezda aksile. Ovom prilikam želimo posebno
da podvučemo jedan palpatorni kvalitet koji je bio zastupljen kod vecine
naših slučajeva dojke i doprinosio u mnogome jasnijoj fizikalnoj slici. Od
svih nabrojanih palpatornih kvaliteta bio je u najvecem procentu siguran.
To je razlika u konzistenciji tumora. Naime, u podeli tumora dojke na be­
nigne i maligne primeceno je (bez obzira na ostale kvalitete palpacije) da
su benigni po konzistenciji vecinom elastični, dok su maligni vecinom ri­
gidni - neelastični - krti (Miličevic). Ispitivanja ne samo u ovoj seriji
slučajeva, vec i prethodna, pa i na drugim tumorima mekih tkiva ovo zapa­
žanje potvrduju. Razumljivo je da je osnov na ovo tvrdenje bila patohisto­
loška provera palpatornih nalaza. Kod fibrozno-cističnih displazija gde je
bila indikacija za hirurški zahvat (da bi se odstranio onaj deo žlezdanog
tkiva koji je bio pretežno cistično izmenjen) služili smo se jednim jedno­
stavnim testom. Periareolarno kružno, pritiskali smo naizmenično po celom
krugu dojke žlezdano tkivo posmatrajuci kada ce se pojaviti sekret iz ma­
mile. Na taj način smo odredivali u kom je segmentu žlezdano tkivo naj­
više izmenjeno. Višegodišnji operativni rezultati su potvrdili ovaj test (Mili­
čevic). Fizikalna slika je popunjavana prethodnom inspekcijom (volumi­
noznost mame, simetričnost, razvijenost venskog crteža, pramene na koži,
retrahovanost mamile, cele dojke, itd.).
5*

67

Nativna mamografija može da otkrije patološke prosece u dojci kao
što su inflamatorni procesi (hronični), displazije, benigni i maligni tumori.
Cilj ovog metoda je dopuna rane dijagnoze malignih procesa u dojci. Pod­
vlačimo važnost rendgenske diferencijalne dijagnoze izmedu _grubo formi­
rane nodularne displazije, solitarne ciste, benignog i malignog tumora.
Renp_genske karakteristike ciste na mamogramu su obično okrugle i1i oval-

Slika l.
ne, homogene, oštro orgamcene (po nekada i neoštre, zbog superpoz1c1Je
senke ovalnog žlezdanog parenhima) senke. Ako su ovalne, onda im je
duža osovina usmerena prema mamili ili tangencijalno na zid grudnog
koša (pravac galaktofornog kanala - sl. br. 1). Palpatorna veličina odgo­
vara rendgenskom nalazu. Cista može da ima i »rep« koji odgovara pro­
širenom delu izvodnog kanala. Grosov fenomen je često pozitivan kao znak
nemalignosti. Rendgenske karakteriste fibroznih displazija imaju trakaste
senke ali su ove trake upravljene prema bradavici označavajuci trakasto
perikanalikularno vezivo - za razliku od skirusa čiji zraci - kraci idu u
svim pravcima.
Benigni tumori pokazuju okrugle i1i ovalne poligonalne senke, oštrih
pravilnih ili talasastih kontura. Koža i masno potkožno tkivo ne pokazuju
znake patoloških promena. Veličina senke odgovara palpatornom nalazu. I
ovde može biti prisutan Grosov fenomen. Fibroadenom često pokazuje kal­
cifikacije koje su grubo formirane (sl. br. 2). Maligni tumori - skirus se
vitle kao zvezdaste senke sa intenzivnijim centrom i trakastim produžecima
prema okolini, infiltracijom okoline i retrakcijom kože. Rendgenski nalaz

68

Slika 2.

Slika 3.

Slika 4.

69

Slika 5.

Slika 6.

pokazuje manju veličinu nego palpatorni (sl. br. 3). Nodularni oblik se vidi
kao homogena, a delom i nehomogena neoštro ograničena senka zbog infil­
tracije okoline.
Svetlina potkožnog masnog tkiva je redukovana infiltrativnim proce­
som, a koža može biti retrahovana (sl. br. 4). Kod intraduktalnog tipa kar­
cinoma vitle se trakaste senke prema mamili (sl. br. 5). Kod akutnog raka
dojke senka cele dojke je u celini nehomogena, pokožna svetlina se ne vidi,
a koža je edematozna (sl. br. 6).
U daljem postupku je sledio operativni i patohistološki nalaz. Tamo
gde nismo imali evidentne znake za benignitet ili malignitet služili smo se
patohistološkom analizam ex tempore.
Naš materijal obuhvata 154 karcinoma, 79 benignih tumora (preko 82
postotaka fibroadenoma), 8 solitarnih cista, i 27 fibrozno-cističnih displa­
zija. Po kategorijama ispitivanja, a i po vrstama obolenja imali smo sledece
procente pozitivnih nalaza:
kod karcinoma
kod benignih

70

- mamografski
operativno
palpatorno
- mamografski
operativno
palpatorno

81 %
98%
87%
880/o
96%
94 %

kod cista

- mamografski
operativno
palpatorno
- mamografski
operativno
palpatorno

80%
100%
78 %
kod displazija
88·%
98%
92%
Ovde se ne nalaze oni slučajevi gde se nije mogla bliže odrediti benigna
ili maligna priroda. Kod cista smo imali nizak procenat pozitivnih fizikal­
nih nalaza jer je vecina cista imala sadržaj pod tenzijom te se nije mogao
izazvati fenomen fluktuacije i kategorisane su bile fizikalno kao tumor.
Za k l j u č a k
Rezultati koje smo imali u dijagnostici obolenja dojke krecu se u gra­
nicama koje navode i drugi autori. Procenat je nešto niži, jer u njega nismo
uvrstili one slučajeve gde smo postavili dijagnozu tumora bez bliže karak­
teristike (benigni ili m aligni). Ova metoda nam omogucuje da otkrijemo
ona žarišta patološkog procesa koja se ne mogu palpacijom da otkriju zbog
veličine ili dubokog položaja u tkivu dojke. Metoda je bezbolna, lako iz­
vodljiva i omogucava nam višekratnu kontrolu.
Summary
268 patents were examined by the mamography.
The results were divided into four groups: (1) malignant tumors, (2) benign
tumors, (3) dysplasias and (4) solitary cysts.
In mamography, the percent of unequivoca1 positive results varies conside­
rably within the listed groups: it is relatively high in solitary cysts and in well
delineated benign tumors, and low in the group of dysplasias and malignant
tumors.
Typical mamograms, showing clearly the difference in the diagnostic value
of the method in various pathological conditions of the breast as well as the
results in tabelary forms are presented.
Re s u m e
Les auteurs ont examme par cette methode comparee 268 malades qu'ils
repartissent, d'apres la pathologie de l'affection, en 4 groupes: tumeurs malig­
nes, tumeurs benignes diverses formes de dysplasie, cystes solitaires.
Le pourcentage de l'exactitude des resultats de l'analyse mammographique
differe de groupe en groupe.
Les mammogrammes montrent la difference diagnostique d'apres les
groupes.
Zusammenfassung
Die Autoren haben mammographisch 268 Patientinnen untersucht und
unterteilten sie in 4 Grouppen (maligne Geschwillste, benigne Geschwillste,
verschiedenen Dylplasien, solitare Zysten).
Die Sicheheit des Befundes (in % gewertet) ist in den genanten 4 Gruppen
verschieden. Bei den Solitarzysten und bei klarbegrenzten benignen Tumoren
ist der Wart der Mammographie am grossten, dann folgt die Grouppe mit den
Dysplasien, am Ende befinden sich die malignen Tumoren.
Der Arbeit sind Mammogramme und Tabellen beigefiigt, die die obere
Klassifizierung ilustrieren.

71

S a d r ž aj
Autori su na ovaj uporedni način ispitivali 268 bolesnica, koje su podelili
u 4 grupe po patologiji obolenja, tj., prva grpa obuhvata maligne tumore,
druga, benigne, treca razne oblike displazija a četvrta solitarne ciste.
Procentualno verodostojnost mamografskog nalaza u okvirima svake poje­
dine grupe je različita, naime u grupi solitarnih cista i jasno ograničenih benig­
nih tumora vrednost mamografije je zastupljena u visokom procentu, zatim sledi
grupa displazija a na kraju je grupa malignih tumora.
Autori uz rad .prilažu mamograme, koji jasno pokazuju dijagnostičku raz­
liku po grupama, zatim tabele na kojima su prikazani njihovi rezultati.
Li t e r a t u r a:
1) Bašic, M.: Rendgenska dijagnostika dojke nativnom mamografijom.
Anali bolnice »Dr. M. Stojanovic«, 2, Supl. 6, 1963.
2) Bonse, G., Fortschr. Ri:intg., 74, 1951: 450-456.
3) Gros, M., J. Radiol. Electr., 48, 11, 1957: 638-655.
4) Surmont, J. et al., J. Radiol. Electr., 33, 1952: 393-394.
5) Van der Plaats, Nievelstein (Maastricht), J. Radiol. Electr., 48, 11, 1967:
656-658.
Dr D. Miličevic
Hirurško odelenje Onkološkog
instituta Medicinskog
Fakulteta, Beograd

72

ZAVOD ZA RADIOLOGIJU, INTERNA KLINIKA I KIRURŠKA KLINIKA
MEDICINSKOG FAKULTETA SVEUČILIŠTA - ZAGREB

USPOREDBA NALAZA RADIOIZOTOPNE SCINTIGRAFIJE I
INTRAVENOZNE UROGRAFIJE KOD EKSPANZIVNIH PROCESA
BUBREGA
Gvozdanovic V., Latkovic I., Čuček Lj., Nutrizio V., Brangjolica V.
UDK 616.61-073.75

U ovom radu prikazane su mogucnosti dijagnostike ekspanzivnih procesa
bubrega metodama intravenozne urografije i radioizotopne scintigrafije. Autori
ukratko opisuju tehniku radioizotopne scintigrafije bubrega. Naglašavaju zna­
čenje te pretrage u dijagnostici ekspanzivnih procesa bubrega. Prikazano je
nekoliko karakterističnih slučajeva i učinjena je usporedba nalaza intrave­
nozne urografije i radioizotopne scintigrafije.
U svim prikazanim slučajevima je dijagnoza ekspanzivnog procesa bubrega
potvrdena operativnim zahvatom.
Autori navode prednosti i nedostatke obih metoda i zaključuju da su intra­
venozna urografija i radioizotopna scintigrafija metode koje se medusobno,
dopunjuju.

COMP AR!SON BETWEEN THE RESULTS OF RADIO-ISOTOPIC
SCINTIGRAPHY AND INTRAVENOUS UROGRAPHY IN
KIDNEY TUMOURS
Gvozdanovic V., Latkovic I., Čuček Lj., Nutrizio V., Brangjolica V.
In this work the possibilities of diagnosing renal tumors by the methods
of intravenous urography and radio-isotopic scintigraphy are demonstrated.
The authors describe in brief the technique of renal radio-istotopic scinti­
graphy. They emphasize the importance of scintigraphy in the diagnostics of
tumors of the kidney.
Few characteristic cass are demonstrated and a comparison is made be­
tween the results of intravenous urography and of radio-isotope scintigraphy.
In all demonstrated cases the diagnosis of renal tumors was confirmed at
operation.
The authors mention the advantages and the shortcomings of both these
methods and draw the conclusion that intravenous urography and radio-istotopic
scintigraphy are complemently. In conclusion they recommend that in the dia­
gnostics of expansive renal processes both kinds of investigations are to be made
whenever feasible.

TERAPIJA.
INSTITUT ZA RADIOLOGIJU I ONKOLOGIJU - SKOPJE
Upravnik: .Prof. dr. D. Tevčev

NAŠ METOD ZRACENJA RAKA MOKRACNE BESIKE
I. Dimčev, K. Velkov, D. Lazarevski i A. Stefanovski

UDK: 616.62-006.6-085.849
Odelenje za radioterapiju Instituta za radiologiju i onkologiju u Skopju
od pre dve godine kod zračenja raka mokracne bešike koristi se jednom za našu vlastitu praktiku novom metodom. Ova metoda nije originalna,
nego je rezultat nakupljenog i razradenog iskustva naših lekara koje su
oni stekli za vreme njihovog boravka u odgovarajucim institutima u Var­
šavi, Stockholmu i Parizu.
Ali moramo odmah da kažemo, da ovaj naš izveštaj nema za cilj da
prikaže rezultate dobijene zračenjem ovom tehnikom, jer je broj ovako
zračenih pacijenata relativno mali, da bi mogao da predstavlja vrednu sta­
tističku seriju. To ce uostalom biti predmet naših daljih izveštaja. Ovom
prilikom želimo samo da prikažemo samu metodu, nadajuci se pri torne
da ce to biti od interesa za ovaj auditorijum.
Zračna terapija raka mokracne bešike na našem Institutu sprovodi se
ili kao postoperativni postupak ili kao samostalna i jedina metoda lečenja
kod inoperabilnih pacijenata, kao i kod onih pacijenata kod kojih je ope­
cija zbog odredenih razloga kontraindikovana.
Dakle, kod svih pacijenata, koji budu akceptirani za zračnu terapiju,
pre svega utvrduje se histopatološki tip tumora, zatim se pribavljaju cisto­
skopski i cistografski podaci, kao i rentgenski podaci o bubrežnoj funk­
ciji, i na kraju obavezno antibiogram iz mokrace, jer se kod nas stepenu
bakterijelne zagadenosti mokracne bešike, kao i čitavog urinamog trakta
posvecuje naročita pažnja tokom čitavog zračenja. Kod neoperisanih bo­
lesnika nastojimo da kod svih pacijenata u saradnji sa urolozima odredimo
i klinički stadijum tumora prema najnovijoj klasifikaciji TNM sistema.
Nakon pribavljanja ovih obaveznih podataka, pristupa se preciznoj
lokalizaciji mokracne bešike. Naime, nakon retrogradnog punjenja mo­
kracne bešike 60 % Per-abrodilom, pod ekranom, na koži pacijenata spreda
i pozadi obeležavamo granice i središnu tačku bešike. Buduci da prilikom
75

zračenja pacijent jedanput leži na ledima, a drugi put na stomaku i da,
kako je poznato, pri torne dolazi do odredenog pomeranja bešike prema
napred ili prema nazad u zavisnosti od položaja u kome pacijent leži, u
isto vreme sa ovako kontrastom napunjenom bešikom pravimo i dva rent­
genska snimka kadice u potpunom profilu - jednom kada je pacijent u
ležecem položaju na ledima, a drugi put u ležecem položaju na stomaku,
znači u onim položajima u kojima ce pacijent biti postavljen za vreme
zračenja. Ovim slikama želimo da vidimo kakvo je pomeranje mokracne
bešike u konkretnom slučaju, jer ovo pomeranje u nekim slučajevima može
da bude i prilično veliko, a to je veoma važno prilikom odredivanja, od­
nosno ucrtavanja regije koju treba označiti kao tumorsku zonu (sl. 1). Na
M. T. 61 G.

AP= 19,5 CM VISINA JO CM

MAT. BR. 813

Ca vesicae urinariac. Recidiv post. oper.

15. IV. 1967

Tmax = 130¼
Tmin=IIO¼

L

_Q_

Slika l.
ovaj nacm izbegavamo mogucnost subdoziranja nekih delova mokracne
bešike. Razumljivo je da se prilikom definitivnog ucrtavanja kontura, od­
nosno veličine mokracne bešike, vodi računa o zoni sigurnosti, pa se realne
granice bešike pomeraju za još 1 cm. dalje u prostoru.
Znači, imajuci sa jedne strane realni presek tela pacijenta u nivou
centra bešike, a sa druge strane sve neophodne rentgenske slike, nije ni­
kakav problem nacrtati stvarnu veličinu i položaj ovog organa zajedno
sa mogucim pomeranjima istog prema napred ili prema nazad. Nakon toga
pristupa se sledecoj najvažnijoj etapi - izradi karata prostornog raspo­
reda doze. Ovaj posao pripada odelenju za radiološku fiziku. Ovde se ko­
načno odabiraju adekvatne standardne izodozne krivulje, odreduje se
mesto i položaj ulaznog snopa, uglovi centralnih zrakova itd. Crtanje ovih
izodoznih karata prostornog rasporeda zračenja izvodi se putem sumacije
doprinosa pojedinih zračnih polja.
Koristimo obično tr� polja, a vrlo retko pet. Lokalizacija polja je dva
spreda, upravljena prema centru bešike, jedno direktno pozadi. U ovim
slučajevima koristimo i klinaste filtre (sl. 2). Uglovi padajucih zrakova
nisu uvek isti (sl. 3), što zavisi od topografija i konture pacijenta. Naj­
češce koristimo dva polja od pozadi i jedno direktno prednje (sl. 4).
76

AI'

7. lll. 1967

IS,5 CM VJSINA JO CM

Tum. max.

140�.

Tum. min

120 �,

D

L

Slika 2.

A. P. 650. MAT. BR. 128

10,..10

26. l. 1968

Ca vesicae urinariae

Tmax

130�.
120'.;

D

L

p
Slika 3.

Osnovni cilj svih ovih mogucih kombinacxJa je homogeno ozračiti zonu
označenu kao tumorsku i maksimalno zaštititi zdrave strukture, pa su
ovom osnovnom cilju podredeni kako uglovi ulaznih zrakova, tako i loka­
cije odnosno položaj zračnih polja, te izbor standardnih izodoznih krivulja,
filtra itd. Treba samo da dodamo, da se kod crtanja ovih karata u slu­
čaju krivih površina vrše adekvatne korekcije dubinskih doprinosa dotičnih
polja.
77

A
M. T. 61 G.

AP- 19,5 CM VISINA 10

MAT. BR. 813

15. IV. 1967

Tmax ~ 130:-'.
Tmin = 1101/.

p

Slika 4.
Kad je ova karta konačno gotova, na osnovu nje, na koži pacijenta
obeležavaju se mesta centralnih ulaznih zrakova svih zračnih polja, te se
izraduje i zračni karton pacijenta gde tehničar svakodnevno obeležava sva
zračenja pacijenta.
Način izračunavanja tumorske doze, kao i način evidentiranja zra­
čenja je sledeci: tumorsku dozu označujemo kao maksimalnu tumorsku
dozu i minimalnu tumorsku dozu. Izodoznu liniju koja, kao procentni zbir
doprinosa svih polja neposredno pokriva celu bešiku, odnosno zonu ozna­
čenu kao tumorsku, nazivamo minimalnom tumorskom dozom, a izodoznu
liniju koja nam pretstavlja najveci procentni doprinos i koja obično obu­
hvata jedan deo tumorske zone, nazivamo maksimalnom tumorskom dozom.
Ove tumorske doze mi označujemo realnim procentnim vrednostima i ne
svodimo ih na 100 % vrednosti. Za odredivanje doze koju ce pacijent pri­
miti, za nas je uvek merodavna minimalna tumorska doza, a crtež i ras­
pored polja je dobar onda, ako razlika u procentima izmedu maksimalne
i minimalne tumorske doze nije viša od 30 %. Idealni crtež je onaj kada
je ta razlika ispod 10 %.
Zračenje se sprovodi u ciklusima od tri dana pri čemu svako polje
u tom ciklusu bude ozračeno dva puta, a kožna doza svakog polja je
jednaka.
Zračenje sprovodimo tele-gama uredajem, pri čemu u toku od 6-7
nedelja dajemo dozu od 6000-7000 rada na tumor.
Vec smo na početku rekli da je broj ovako zračenih pacijenata za ove
poslednje dve godine relativno mali i da je još uvek rano govoriti o rezul­
tatima, no vec sada smo ohrabreni našim prvim rezultatima, pa se nadamo
da cemo ovom našom tehnikom uspeti da osetno poboljšamo iste, jer mo­
ramo da kažemo da rezultatima postignutim našim ranijim tehnikama ni­
smo zadovoljni.
78

Uostalom, prednosti ove tehnike zračenja su jasne: 1) Tumor se zaista
homogeno ozračuje, dakle postižemo maksimalnu egzaktnost, i 2) Mi u
svakom momentu imamo jasnu sliku prostornog rasporeda doze, kao i
tačan uvid u doze koje dobijaju okolne zdrave strukture, na pr. rectum,
te prema torne i mogucnost tačnim odabiranjem polja, uglova ili klinastih
filtera izbeci sudboziranje tumora, odnosno superdoziranje zdravih struk­
tura, što je i osnovni cilj radioterapije.

Summary
The radiaton therapy for the bladder-cancer is carried out either as a
post-operative treatment or as an independent treatment in inoperable cases. In
all patients, destined for radiation therapy, the type of tumor was identified as
well as cystoscopy, cystography and antibiogram were performed. Thereafter,
the procedure includes tumor locatisation and radiation treatment planning. The
radiation treatment was carried out with a Cobalt60 - unit, applying 6000-7000
rads of tumor dose in 6-7 weeks. According to our experience, using the descri­
bed treatment shema, no severe local or general reactions were observed.
Resume
La radiotherapie du cancer de la vessie dans notre Institut s'emploie ou
comme traitment postoperatoire, ou chez les cas inoperables, comme unique
methode de traitment.
Touts les cas avant le traitment doivent etre verifies par l'examen histo­
patologique, cytoscopique et l'antibiogram de l'urine doit etre fait. C'est apres
cela qu'on fait une localisation precise de 1a vessie et du cancer par des metho­
des radiodiagnostiques. Apres cela, on fait le plan d'irradiation avec des cartes
d'isodoses et leur distribution speciale. Apres avoir marque les portes d' entree
des champs d'irradiations, on donne aux patients des doses de 6.000 a 7.000 rad
utilisant la bombe a Cobalt-60.
Les patients irradies supportaient tres bien les doses susmentionnees.
Zusammenfassung
Die Bestrahlung des Harnblasenkrebses auf unserem Institute wird durch­
gefilhrt entweder als postoperative Behandlung oder als selbststandiges und ein­
ziges Traitment bei inoperabilen bosartigen Geschwulsten der Harnblasen und
bei den Patienten, bei denen aus anderen Gri.inden die Operation kontraindi­
ziert ist.
Bei allen Patienten, bei welchen die Bestrahlungtherapie indiziert ist wird
das hystopathologische Typ des Tumors festgestellt weiter erwartet man auf
zystographische und zystoskopische Befunde wie auch unbedingtes Antibiogram
aus dem Harn, bevor der Patient zur Bestrahlung zugefi.ihrt wird. Nachdem
kommen wir auf die richtige Lokalisation der Harnblase und des Tumors mit
radiodiagnostischen Methoden. Die nachste und wichtigste Etappe ist die Bear­
beitung des Bestrahlungsplanes, wobei der wichtigste Moment die Ausfertigung
der Karten der Dosisraumverteilung ist. Man bestimmt genau die Eintrittsstelle
des Zentralstrahles aus der Haut des Patientes und danach bestrahlt man mit
Telegama-Apparat, 2.000 Curie, so das der Tumor in 6-7 Wochen 6-7.000 rad
bekommt.
So bestrahlte Patienten fi.ihlten sich sehr gut ohne Nebenerscheinungen und
lokalen Reaktionen.
79

Sadržaj
Zračna terapija raka mokracne bešike na našem Institutu sprovodi se ili
kao postoperativni postupak, ili kao samostalna i jedina metoda kod inopera­
bilnih pacijenata kao i kod onih pacijenata kod kojih je operacija zbog odre­
denih razloga kontraindikovana. Ovakav metod lečenja malignoma ove lokali­
zacije kod nas uslovljen je na našem institutu saradnjom sa hirurzima - sarad­
njom koja bi inače u našim uslovima mogla biti i bolja.
Kod svih pacijenata koji budu klasificirani za zračnu terapiju, utvrduje
se H. P. tip. tumora, pribavljaju se cystografski i cytoskopski podaci i obavezni
antibiogram iz mokrace. Nakon toga pristupa preciznoj lokalizaciji mokracne
bešike i tumora u njoj metodama RTG dijagnostike. Sledeca etapa je razrada
čitavog plana zračenja, pri čemu je najvažniji momenat precizna izrada karata
prostranog rasporeda doze. Nakon egzaktnog obeležavanja ulaznih v rata zračnog
snopa na koži pacijenta, pristupa se zračenju pacijenata Telegama uredajem
jačine 2000 Curija, tako da ,se u toku 6-7 nedelja ostvaruje 6000-7000 rada
na tumor.
Ovako zračni pacijenti veoma su dobro podnosili zračenje, bez osobitih
opštih i1i lokalnih reakcija.
Literatura
l. Hultberg S., O. Dahl, R. Thoraeus, K. J. Vikterlof and R. Walstam:
Kilocurie Cobalt 60 Therapy at the Radiumhemmet. Acta Radiol. Suppl. 179
(1959) 17-39.
2. Edsmir F., F. Jacobsson, O. Dahl and R. Walstam: Cobalt 60 teletherapy
in the treatment of carcinoma of the bladder. Radiobiol. Radioter. 6 (1964) 641.
3. Dutreix A. et Dutreix J.: Construction des isodoses pour les sur:faces
obligues et irregulieres. J. Radiol. 43 (1962), 671.
4. Miller L. S., Crigler C. M. and Guinn G. A.: Supervoltage irradiation for
carcinoma of the urinary bladder. Radiology 82 (1964), 778.
5. Edsmir F., F. Jacobsson, O. Dahl, R. Walstam and A. Nilsson: Teamwork
in Treatment of Bladder Carcinoma Strahlentherapie, Band 132, Heft 1 (1967).
6. Giertz G. and F. Edsmyr: Supervoltage therapy for bladder carcinoma,
Transact. of Am. Assoc. of Genito-Urinary. Surgeons. Vol. 57, 1965.
7. Pisani G., C. Cortissone, G. Savino, A. Malaspina: Elementi Fifici, Bio10gici e Tecnici dela telecobaltoterapia 188-192, Edizioni Minerva Medica, 1961.
Dr Ivan Dimčev,
Radiološki institut,
Skopje

80

RADIOLOŠKI INSTITUT MEDICINSKOG FAKULTETA U BEOGRADU
Upravnik: Prof. Dr Bogoljub Bošnjakovic

RADIOTERAPIJA MALIGNIH TUMORA TESTISA
Jankovic I., Merkaš Z., Brzakovic P. i Mijanovic V.
UDK: 616.681-006.6-085.849
Maligni tumori testisa spadaju u oblast kombinovanog radiološkog­
hirurškog lečenja. Njihova histološka grada ima velikog značaja za način
radiološkog lečenja i za prognozu oboljenja. Medutim, ne postaji još uvek
jedna jedinstvena histološka podela, koja je još otežana činjenicom da
isečci uzeti sa različitih mesta jednog istog tumora ne daju uvek istu histo­
patološku sliku. U svakom slučaju treba razlikovati seminome od drugih
malignoma testisa, jer se pre svega različito ponašaju prema jonizujucem
zračenju. Ali ni to nije uvek lako postici. Tako ih Gricouroff deli na: čiste
seminome, seminome udružene sa malignim dizembriomom i na maligne
embriome, gde spadaju teratokarcinomi, embrionalni karcinomi, retki ho­
rioepitelioma, i trofoblastvomi. Kuttig pak, deli te tumore u dve grupe: na
germinalne i na negerminalne tumore testisa. U prvu grupu spadaju semi­
nomi, embrionalni karcinomi i teratokarcinomi, pored još nekih redih
tumora.
Najmaligniji po svom toku su seminomi, jer oni imaju najvecu tenden­
ciju ka metastatičnom širenju u ilijačne, paravertebralne i paraaortalne
limfne čvorove, u pluca, medijastinum i levu supraklavikularnu jamu. Ali
su oni istovremeno i najradiosenzitivniji, pa je i uspeh radiološkog lečenja
kod njih najbolji.
Frekvencija ovih malignih tumora nije velika (1 do 1,5 %). Na našem
Institutu u periodu od l. 9. 1960. godine do l. 4. 1965. godine na 5100 boles­
nika tretiranih telekobalt terapijam imali smo 66 seminoma i 17 drugih
malignoma testisa što iznosi oko 1,5 %.
Seminomi se srecu najčešce kod mladih osoba izmedu 20 i 40 godina
starosti, a slična je situacija i sa drugim malignomima testisa.
Tabela l.
Starosne grupe
kod
18-19
20-29
30-39
40-49
50-59
60-69
70-79

god.
god.
god.
god.
god.
god.
god.

Ukupno:
6

Seminoma

Drugih malignih
tumora testisa

1
13
31
12
6
2
1

1
8
5
2

66

17

1

81

Kod seminoma je najveci broj bolesnika bio u razdoblju od 30 do 40
godina. Iznad 50 godine su svi maligni tumori testisa izvanredno retki.
Kao etiološki faktor kod seminoma je najčešci kriptorhizam (u 9 % slu­
čajeva medu našim bolesnicima). Atrofija testisa u abdominalnoj duplji
dovodi do hormonalnih poremecaja koji mogu izazvati kancerizaciju germi­
nalnih celija.
Kod seminoma važi kao pravilo da uvek treba postoperativno radiolo­
ški tretirati putevi širenja maligniteta. Na našem Institutu smo od 1960.
godine sve seminome postoperativno zračili telekobalt terapijom.
Kod bolesnika bez kliničkih evidentnih metastaza smo zračili opera­
tivno područje, ingvinalni predeo i limfni paravertebralni lanac do visine
processusa ensiformisa iz tri polja. Prvo polje obuhvata spreda operativni
rez, ingvinum i ilijačni lanac limfnih žlezda. Druga dva polja - prednje i
zadnje, obuhvataju limfni paravertebralni lanac u širini od 4 do 5 cm od
centralne linije kičme.
Kod slučajeva sa kliničkim metastazama u žlezdama abdomena spro­
vodimo zračenje kao kod slučajeva bez metastaza, ali dodajemo još dva
polja na predeo medijastinuma i jedno polje na levu supraklavikularnu
jamu.
Kad su pak evidentne medijastinalne ili supraklavikularne metastaze
zračimo sa malim dozama (1000 rad-a) i oba plucna polja.
Tumorske doze koje smo davali su iznosile od 2000 do 2500 rad-a, a u
izvesnim rezistentnijim slučajevima dodavali smo još 500 rad-a na posto­
jecu metastazu. Zračenje je bilo frakcionirano u 3 do 4 nedelje u onim
slučajevima bez evidentnih metastaza, a u slučaju postojanja istih ono se
produžavalo na 5 do 6 i više nedelja.
Zadatak profilaktičnog postoperativnog zračenja je sterilizacija limfnih
žlezda prvog stepena, tj. do visine dijafragme. Kada su zahvacene žlezde
drugog stepena, medijastinalne ili supraklavikularne, oboljenje postaje
skoro infaustno i mi u našem materialu nismo imali ni jedan slučaj pre­
življavanja kod tih bolesnika. Rezultate koje smo postigli telekobaltterapi­
jom kod seminoma testisa smo izneli u tabeli 2.
Tabela 2.
Telekobalt terapija seminoma testisa od 1960. do 1965. god.
Stanje bolesnika
pri dolasku
Bez metastaza
Abdominalne metastaze
Plucne i druge
udaljene metastaze

Ukupno

44

16

Preživeli od
3 do 7 god.
27
6

%
61.3
37,5

6

Kod profilaktičnog postoperativnog zračenja smo imali skoro dvostruki
broj preživelih no kod onih kod kojih su postojale abdominalne metastaze.
Zbog velike radiosenzibilnosti primarnog tumora i njegovih kako limfoge­
nih tako i hematogenih metastaza, indikovana je u svim slučajevima kad
to bolesnik može da podnese, radiološka terapija. Isto tako i kod onih bez

82

evidentnih metastaza uvek treba postoperativno zračiti i to oko dve nedelje
po operaciji, ne docnije.
Kod drugih malignoma testisa kojih je bilo znatno manje no seminoma
postigli smo sledece rezultate iznete u tabeli 3.
Tabela 3.
Telekobalt terapija drugih malignoma testisa od 1960. do 1965. god.
Stanje bolesnika
pri dolasku

- - - - -

-

Ukupno
-

%

Preživeli 3-7 god.

-- - - - - - - - - -------

Bez metastaze .
Abdominalne metastaze
Druge udaljene metastaze

7

13
1
3

---

53,8

Kod slučajeva bez metastaza postoperativno zračenje daje slabije re­
zultate no kod seminoma, a pri postojanju metastaza bilo u abdomenu bilo
u plucima nismo imali ni jedan slučaj koji je preživeo tri godine.
Broj preživelih bolesnika po histološkoj gradi tumora iznete su u ta­
beli 4.
Tabela 4.
Broj
bolesnika

Histopatološka grada
tumora

Preživeli
3-7 god.

-·-···-·-·-·- - - - - - - ---- - - - - - - - - - ----

Adenocarcinoma .
Teratocarcinoma . .
Teratoma malignum
Teratoma carcinomatosun1
Teratoma embryonale .
Dysgerminoma
Sa fusicellulare . . .

5
4
3
1
1
2
1

2
1
1
1

-

1
1

Tumorske doze koje smo primenjivali kod ovih malignih tumora testisa
bile su znatno više nego kod seminoma i kretale su se od 4000 do 5500 rad-a
u 4 do 5 nedelja. Profilaktivno zračenje limfnog lanca u abdomenu kod ovih
tumora nam ne izgleda neophodno.
Za k l j u č a k
Maligne neoplazme testisa su najčešci maligni tumori kod muškaraca
izmedu 28 i 35 godine. Isto tako i plucne metastaze u to doba odgovaraju
najčešce malignomima testisa.
Orhiektomija je metoda izbora kod svih malignih tumora testisa, ali
je postoperativno zračenje neophodno, naročito kod seminoma. Mnogo­
brojne statistike bolesnika koji su samo operisani i onih kod kojih je pri­
menjena kombinovana hirurško-radiološka \terapija su dokazale tu činje­
nicu.
G*

83

Kako su zračnim zonama obuhvacene velike regije tela teleterapija ko­
baltom ima znatnih prednosti nad klasičnom ortovoltažnom terapijom, kako
u pogledu subjektivnog osecanja bolesnika u toku zračenja tako isto i u
pogledu krajnjeg ishoda bolesti.

Summary
Orchydectomy is the method of choice in all malignant tumors of the testes
but the postoperative X-ray therapy is necessary, particularly in cases of semi­
noma. Many statistical surveys of the therapeutic results in patients, treated by
surgical therapy only and by combined surgical and X-ray therapy, proved this
fact.
In this cases, telecobalt therapy is superior to the ortovoltage therapy in
terms of: bigger regions of the body included in the radiation zones, better sub­
jective feeling of the patients during therapy as well as the end results of the
therapy.
Re s u m e
Orchyectomie est un procede du choix tous les tumeurs malignes primitifs
des testicules, mais l'irradiation postoperatoire est indispensable, surtout chez
les seminomes. Ce fait se verifie par des nombreuses statistiques concernantes
les malades seulement operes ou traites par une combinaison chirurgico-radio­
logique.
Puisqu'il s'agisse des parties importantes du corps irradiees la telecobalt­
therapie est superieure de la roentgentherapie classique. Les malades tolerent
mieux la telecobalttherapie dont les resultats eux-memes present-ils d'etre
superieurs.
Zusammenfassung
Orchiektomie ist eine Methode der Wahl bei allen malignen Modentumoren.
Doch ist postoperative Bestrahlung unbedingt notwendig, besonders beim Se­
minom.
Zahlreiche Statistiken der Patienten, die nur operiert, und der solchen, die
postoperative auch bestrahlt waren, bestatigen die Notwendigkeit der kombi­
nierten Therapie.
Weil bei der Bestrahlung ausgedehnte Flachen betroffen sind, hat die Tele­
kobalttherapie Vorteile vor der klassischen Ortovoltage-Therapie, so im Hinsicht
der subjektiven Beschwerden, wie auch im Endresultat der Heilung.
Sadržaj
Orhiektomija je metoda izbora kod svih malignih tumora testisa, ali je post­
operativno značenje neophodno, naročito kod seminoma. Mnogobrojne statistike
bolesnika koji su samo operisani i onih kod kojih je primenjena kombinovana
hirurško-radiološka terapija su dokazale tu činjenicu.
Kako su zračenim zonama obuhvacene velike regije tela teleterapija ko­
baltom ima znatnih prednosti nad klasičnom ortovoltažnom terapijam, kako u
pogledu subjektivnog osečanja bolesnika u toku zračenja tako isto i u pogledu
krajnjeg ishoda bolesti.

84

L i t e ra tura:
l. Ackerman, L. V., Del Regato, I. A.; Cancer, C. V. Mosby Co., S.
Louis 1962.
2. Ennuyer, A., Gricouroff, G., Ridremont, J., J. Radiol. Electr., 40, 6-7,
1959: 358-360.
3. Friedman, M., Purkayastha, M., Amer. J. Roentg., 83, 1, 1960: 25-42.
4. Geitsen, J. C., Acta pathol. microbiol. Scand., 42., 42, 1958: 7-14.
5. Kuttig, H., Sunaric, D., Strahlenth., 127, 3, 1965: 323-335.
6. Notte1·, G., Raund, N. F., Acta Radiol. (Ther.), 2, 4, 1964 (New Series):
273.
7. Parker, R., Holyoke, J., Amer. J. Roentg., 83, 1, 1960: 43-65.
Dr. Ivan Jankovic,
Radiološki institut
Medicinskog fakulteta,
Beograd

85

KLINičKA BOLNICA U NOVOM SADU - ZAVOD ZA RADIOLOGIJU
Načelnik: prof. dr. Milivoj Dedic:

MULTIPLI KARCINOMI KOZE
Nastic Z. Medakovic Lj., Dedic M.

Ovo saopštenje ima za cilj da prikaže iskustva koja su stečena u Za­
vodu za _radiologiju Kliničke bolnice u Novom Sadu lečenjem i posmatra­
njem bolesnika sa karcinomom kože, posebno sa multiplom lokalizacijom.
Opservacije koje se ovde iznose odnose se na period od četiri godine, i to
u vremenu od 1964. do 1967. godine.
Napominjemo odmah da je u toku prve dve godine navedenog opser­
vacionog perioda skoro celokupno stanovištvo AP Vojvodine gravitiralo ka
Novom Sadu (izuzev manjeg dela koje je gravitiralo ka Beagradu). Godine
1966. otpočeta je pri Opštoj bolnici u Subotici terapija karcinoma kože kon­
taktnom metodom po Chaoul-u, pa je od tog vremena deo bolesnika iz
severnih područja Vojvodine odlazio na lečenje u taj centar.
Naša zapažanja

Prikazacemo prvo odnos izmedu broja bolesnika sa multiplim lokali­
zacijama karcinoma kože prema ukupnom broju svih obolelih od karci­
noma kože. Bice prikazana distribucija broja obolelih prema starosti
bolesnika.
U navedenom opservacionom periodu lečeno je ukupno 927 bolesnika
sa karcinomom kože. Od toga broja 104 su bili bolesnici u kojih je karci­
nom bio multipan. Prema torne, izraženo u procentima, bolesnika sa mul­
tiplom lokalizacijom bilo je 11 % u odnosu na ukupan broj obolelih.
Slika l. prikazuje grafički distribuciju prema starosti bolesnika kako
svih karcinoma, tako i onih sa multiplom lokalizacijom.
Na apscisi su navedene decenije života bolesnika. Na ordinati, brojevi
sa leve strane označavaju apsolutne brojeve obolelih od multiplih karci­
noma, a sa desne strane apsolutne brojeve obolelih od karcinoma kože. Pri
uporedivanju treba uzeti u obzir da su njihove vrednosti na slici prikazane
u odnosu 1 : 10. Kriva sa praznim kružicima označava bolesnike sa lrnrci­
nomom kože uopšte, a sa ispunjenim kružicima bolesnike sa multipnim
karcinomom.
Treba zapaziti da se broj karcinoma uopšte, kao i broj multiplih kar­
cinoma, povecava sa starošcu.
Treba istaci da su ovde prikazani apsolutni brojevi, a ne relativni u
odnosu na pojedine starosne kategorije stanovnika. Zato krive na sl. 1 ne
mogu pružiti pravu sliku učestalosti prikazanih oboljenja kod pojedinih
starosnih kategorija. Medutim, vec iz ove slike zapaža se da apsolutni broj
obolelih od multiplog karcinoma raste sa starošcu više od broja svih kar­
cinoma kože. Ovaj podatak bice posebno grafički prikazan na sl. 2.

86

br. obolelih sa

mulipnim

�o

solitarnim

¼
80

40

400

8

30 300
20 200
70

700

o

7

2

3

�

5

6

7

8

decenije života

71

9

3

o sofitarni

4

• mu/tipni

Slika l. Grafička distribucija svih
karcinoma prema starosti bolesnika.

zem/joradničko
stanovništvo

5

6

7
B
9
decenije života

Slika 2. Grafički prikaz porasta broja
karcinoma kože sa starošču.

71¼
fizčk i
radnici

i penzioneri

Slika 3. Distribucija serije naših bo­
lesnika prema profesiji.
Naredna slika prikazuje distribuciju naših bolesnika sa karcinomom
kože prema profesiji (sl. 3). Površina celog kruga obuhvata kao 100 % sve
naše bolesnike od karcinoma kože. Kako se vidi, od svih, 71 % otpada na
bolesnike koji se bave zemljoradnjom, 13 % pripada kategoriji manuelnih
radnika i 16 % kategoriji službenika i penzionera.
Zapaža se upadljivo visok procent bolesnika iz kategorije zemljorad­
nika. Ovde treba napomenuti da se približno nešto ispod 50 % od ukupnog
stanovništva Vojvodine bavi zemljoradnjom. Pošto je naš procent 71 %,
dakle veci od 50 %, smatramo da i ova naša statistika ukazuje da je bav­
ljenje zemljoradnjom faktor koji doprinosi pojavi karcinoma kože. Nismo
u mogucnosti da ove podatke dublje obradimo, naročito za druge dve nave­
dene kategorije profesija, jer ne raspolažemo odgovarajucim demografskim
podacima.
Na slici 2. ordinata označava procent obolelih od multiplog karcinoma
u pojedinim starosnim kategorijama, u odnosu na ukupan broj posmatra­
nih sa multiplim karcinomom. Na apscisi su naznačene decenije života.
Slika prikazuje hiperbolu sa naročito velikom strminom od osme d2cenije života. Ova slika, prema torne pokazuje da je u kategoriji naših
bolesnika obolelih od multiplih karcinoma, bilo najviše njih u dubokoj
87

starosti. Na osnovu ovih naših podataka se može tvrditi, vodeci računa o
broju stanovništva u pojedinim starostnim grupama, da je učestalost obo­
ljevanja od multiplog karcinoma u dubokoj starosti sigurno još mnogo
veca, no što i proizlazi iz našeg grafikona. Prema torne, naši podaci, kao
i podaci drugih autora, pokazuju da je doba života veoma značajan faktor
u pojavljivanju multiplih karcinoma kože.
Neki od naših bolesnika imali su, vec pri prvom kontaktu sa nama,
multiplu lokalizaciju. Drugi su medutim dolazili prvo sa solitarnim karci­
nomom. U nekih od njih kasnije se pojavljivao jedan i1i više karcinoma
na nekom drugom mestu.
Slika 4 a prikazuje histografski dva podatka. Prazni stubac označava
kategoriju bolesnika koji su došli sa vec razvijenim multiplim karcinomom.
Ispunjena kolona prikazuje procent onih u kojih se multipli karcinom raz-

75

O

-

Slika 4. Histografski prikaz percen­
tuelnog broja pacijenta koji su po
prvi put došli sa razvijenim multi­
plim karcinomom kože u uporede­
nju sa pacientima kod kojih se je
razvio multipli karcinom kože za
vreme opservacije

mu/tipni od početka bolesti
mu/tipni posle solitarnog

vio tek pošto su bili ranije observirani sa solitarnim. Treba zapaziti da je
daleko veci broj bolesnika došao da se nama obrati za pomoč: tek kada se
razvila multipla lokalizacija. Mislimo da i bez dublje analize ovog podatka
možemo reci da je ovako kasno traženje pomoci na kompetentnom mestu
posledica, s jedne strane, relativno nedovoljne zdravstvene kulture našeg
stanovištva, a delimično i nedostatka zdravstvene službe. Još uvek se po­
četni karcinomi kože ne dijagnosticiraju na vreme i često se takvi bolesnici
leče mesecima pogrešno zbog pogrešne dijagnoze lezije.

3cl,5

34,5
19,3

Z7
1
1/2
godine

88

2

3

Slika 5. Percentuelna distribucija pa­
cienta sa recidivantnim karcinomom
kože, koji su se javljali u različitim
vremenskim intervalima.

Naredna kratka analiza pokazuje da su bolesnici, koji su jednom na­
učili da je njihovo oboljenje karcinom, pri ponovnoj manifestaciji bolesti
dolazili brez oklevanja. Kolone na slici 5 prikazuju distribuciju bolesnika
koji se u različitim vremenskim intervalima pri ponovnoj pojavi, karcinoma
javljaju radi lečenja. Kako se vidi, najveci broj njih javlja se vec u roku
od 6 meseci do godine dana posle izlečenja prve lezije (73 %), a samo mali
broj kasnije (27 %).
Prema torne mislimo da podaci navedeni na našim slikama 4 i 5 po­
kazuju da bi se poboljšanjem nivoa zdravstvene prosvecenosti stanov­
ništva, a i uklanjanjem nedostataka u zdravstvenoj službi moglo doprineti
adekvatnijem lečenju obolelih od karcinoma kože.
Naredni podaci pokazuju učestalost pojavljivanja multiplih karcinoma
na pojedinim delovima tela. Obuhvacene su samo dve kategorije lokali­
zacija i to glava sa vratom i ostalo telo.
Na slici 6 prazni stubac prikazuje u procentima (od ukupnog broja bo­
lesnika sa multiplim karcinomom) deo onih sa karcinomom glave i vrata.
Takvih je, kako se vidi, bilo 93,2 %. Sa lokalizacijom na ostalim delovima
tela bila je samo 6,8 %. Ovaj naš podatak je u saglasnosti sa podacima iz
literature. Kako je poznato, glava i vrat su predilekciona mesta za pojavu
karcinoma kože i pri torne značajnu ulogu imaju agresivni uticaji spoljne
sredine. Sa tim u vezi treba podsetiti na naš raniji podatak da su naši bo­
lesnici najčešce iz kategorije zemljoradnika, dakle osoba naročito izloženim
takvim uticajima, a i na podatak da su to stare osobe koje su u toku de­
cenija bile izlagane istim tim uticajima. Na osnovu toga možemo reci da
i naši podaci pokazuju da su u nastajanju karcinoma kože, a posebno mul­
tiplog, od velikog značaja agresivni uticaji iz spoljne sredine. Naši podaci
takode ukazuju da je od posebnog značaja dugo trajanje takvih uticaja.
¼
100

Slika 6. Percentuelna distribucija lo­
kalizacije raka kože.

50

68
glava

i vrat

ostale
lokalizacije

Raspolažemo još nekim podacima koji se odnose na lokalizaciju mul­
tiplih karcinoma u naših bolesnika.
Na slici 7 prikazan je procentualno, u odnosu na ukupni broj obolelih
od multiplih karcinoma, deo onih sa bilateralnom nesimetričnom, nepra­
vilnom distribucijom lezija (74,2 %), zatim deo onih sa bilateralnom sime­
tričnom distribucijom (11,4 %) i najzad deo onih sa jednostranom distri­
bucijom (14,4 %). Zasad nemarno dovoljno elemenata da bi smo mogli ana­
lizirati ove podatke pa ih iznosimo bez komentara.
89

74.2

asimtfrična
bilateralna

lokalizacije
simetrična
bilateralna

jednostrana

Slika 7. Percentuelna distribu­
cija lokalizacije karcinoma sa
multiplom lokalizacijom

Posle ovih kvantitativnih podataka o nas1m bolesnicima sa karcino­
mom kože, iznosimo neke kvalitativne podatke.
Histološki pregledi materijala uzetog sa ponovne lezije u bolesnika sa
multiplim karcinomima, pokazali su uvek, osim u jednom slučaju, isti tip
karcinoma koji je naden pri pregledu materijala sa prve lezije. Iznosimo
i zapažanje da su u bolesnika koji pripadaju kategorijama dublje starosli,
lezije bile po pravilu veceg obima i prodirale su više u dubinu nego što
je to bio slučaj sa lezijama u mladih bolesnika.
Radiološko lečenje karcinoma kože danas je, kako se zna, veoma uspeš­
no. Naši rezultati to takode potvrduju.
Lezije manje po obimu i površne, lečene su pomocu aparata Dermopan.
One veceg obima i dublje morale su biti zračene pomocu aparata po
Chaoul-u. Primenjivane su uobičajene doze (5000-7000 rad-a i to frakcio­
nirano podeljene na 10-15 seansi). Pominjemo da smo u lečenju jednog
bolesnika u dubokoj starosti morali da lečenje ograničimo na jednu jedinu
seansu. Tome bolesnik u aplikovali smo u jednoj seansi dozu od 3000 rad-a
i uspeh lečenja je bio potpun. Od svih lečenih bolesnika 927, u samo 26
njih se karcinom posle uspešnog lečenja pojavio na istom mestu. Prime­
njeno je ponovno radiološko lečenje i to s uspehom. Samo jedan od svih
lečenih dobio je na mestu zračenja rendgenski ulkus, koji je kasnije izlE.čen
hirurškim postupkom.
Na kraju napominjemo da su bolesnici sa multiplim karcinomom bili
lečeni na isti način kao i bolesnici sa solitarnim. Terapija je bila podjednako
uspešna u obe grupe.
Summary
The authors expose their diagnostic and therapeutic experiences in 927
cases of cancer of the skin. In 10 % of the material, there were multiple cancer
lesions; the incidence was higher in aged patients. A significant number of
patients were farmers, and relatively high percent of multiple cancer lesions
is due to the fact that many of them visited a medical institution for the first
tirne in a advence stage of the disease. 93,2 °/0 of all lesions were localised on
the skin of the head and neck.
The patients were treated by X-ray therapy (Chaoul) with good results.
The rate of the recidivant cancer lesions following X-ray therapy was low.

90

Resume
Les auteurs font un rapport sur leurs observations concernantes le diagno­
stic et la therapie de 927 malades porteurs du cancer de la peau. 11 % des mala­
des etaient atteints par des cancers multiples et leur serie montre une incidence
augmentante avec l'age. Un nombre tres eleve des malades dans la cathegorie
des fermiers etait observe. La frequence des localisations multiples reflete le fait
que les malades consultent le medicin tardivement. Ils observent, que 93,2 % de
tous cas sont localises sur la peau du cou et de la tete. Les recidives peu nom­
breuses aprres la radiotherapie, effectuee par l'appareil Chaoul, indiquent, que
les resultats sont bons.
Zusammenfassung
Die Autoren haben eigene Beobachtungen hinsichtlich der Diagnostik und
Therapie von 927 Kranken mit Ca cutis dargestellt. In 11 % der genanten Pati­
enten war der Ca multipel (multiplex) und die Zahl war bei alteren Patienten
haufiger.
93,2 % aller Falle sind lokalisiert am Hals und auf dem Kopf. Von Berufs­
kategorien sind sehr oft die Bauer betroffen. Es ist auch ersichtlich, dass diese
Patfenten sehr spat Arztehilfe suchen.
Die Patienten wurden mit Chaoul-Apparat, mit welchem sehr gute Erfolge
erreicht sind, bestrahlt. Die Rezidive so bestrahlter Karzinome sind sehr selten.
Sadržaj
Autori prikazuju vlastita zapažanja u vezi sa dijagnostikom i terapijom 927
bolesnika sa karcinomom kože. U 11 % od svih bolesnika karcinom je bio multi­
pan i da se i u njihovoj seriji broj slučajeva povečava za starošču. Zapažaju
upadljivo velik broj bolesnika iz kategorije zemljoradnika, a relativno visok broj
multiplih lokalizacija ukazuje na činjenici, du pacijenti dosta kasno traže 1ekar­
sku pomoč. Opažaju da je 93,2 0 svih slučajeva lokaliziranih na koži vrata
i glave. Terapiju vrše zračenjem Chaoul-ovim aparatom kojim postižu dobre
uspehe što se pokazuje na veoma malom broju recidiva karcinoma koji su bili
zračeni.
Dr Zoran Nastič,
Klinička bolnica v Novom Sadu,
Zavod za radiologiju

°/

91

RADIOLOŠKI INSTITUT MEDICINSKOG FAKULTETA U BEOGRADU
Upravnik: Prof. Dr Bogoljub Bošnjakovic

REZULTATI TELEKOBALT TERAPIJE MALIGNIH TUMORA U
OTORINOLARINGOLOGIJI
Jankovič I. i Boškovic M.
UDK: 61621-006.6-085.849.5
Ovaj rad obuhvata: 791 slučajeva malignih tumora iz oblasti otorino­
laringologije koji su zračeni telekobalt terapijom na Radiološkom institutu
Medicinskog fakulteta Beograd od l. septembra 1960. god. do l. aprila 1965.
godine. Svi bolesnici su podeljeni u dve grupe: onu za koju postoje peto­
godišnji rezultati, i onu sa trogodišnjim rezultatima. Prva grupa obuhvata
period od l. septembra 1960. god. do l. aprila 1963. god., a druga od l. aprila
1963. godine do l. aprila 1965. god. U tom vremenskom razdoblju, na ukup­
no 5050 bolesnika zračenih telekobalt terapijom bio je 791 slučaja iz oblasti
ORL što iznosi 13,5 %.
Broj slučajeva po pojedinim lokalizacijama bio je sledeci:
Malignih
Malignih
Malignih
Malignih
Malignih
Malignih

425
142
104
42
53
25

tumora larinksa . . .
tumora laringofarinksa
tumora maksile . . .
tumora tonzile
tumora nazofarinksa . . .
tumora drugih lokalizacija .

Ukupno . .

791

Na sledecoj tabeli (Tabela 1) su izneti rezultati lečenja karcinoma
larinksa.
Telekobalt terapija karcinoma larinksa na Radiološkom institutu u
Beogradu od 1960, do 1965. godine.
Bolesnici zračeni od 1960. god. do 1963. god.
Tabela 1
Ukupan
broj
230

Žive
preko 5 god.
3 god.
120
44,4%

1

- ---�

24
10,4%

Exitus u toku
2
3
49
21,3%

25
10,8%

4
13
5,6%

Nepoznati

5
4

1,7%

13
5,6%

Bolesnici zračeni od 1964. god. do 1965. god.
195
92

g5
49,2%

19
9,7%

24
12,3%

17
8,7%

4

2%

--<

35
17,8%

Trogodišnji i petogodišnji rezultati lečenja su približni: 49,2 % prema
44,4 % i zlečenih što se slaže i sa mišljenjem drugih autora, da je trogodišnji
period dovoljan za objektivnu procenu rezultata telekobalt terapije kod
karcinoma larinksa. Bolesnici koji su egzitirali u prve 3 godine po lečenju,
prema onima koji su docnije podlegli svojoj bolesti, su u ogromnoj vecini
- u četvrtoj godini smo imali samo 4 % exitusa, a u petoj manje od 2 %.
Na sledecoj tabeli (Tabela 2) su iznete lokalizacije karcinoma larinksa
u našem materijalu.
Tabela 2
Ukupan
broj
425

Glotična Subgolična
lokalizac. lokalizac.

Supra­
glotična
144
33,8 °;0

33
'1,7 %

143
33,80/o
Glasnica
107
Komisura
34
Obe
glasnice
2

Hiemila- Ceo larinks
rinks
76
17,9 O/o

20
4,7 O/o

Posle
operacije
9
2,1 O/o

Najviše karcinoma larinksa je bilo v supraglotičnoj regiji oko 56 %,
manje sa glotičnom lokalizacijom, oko 34 %, a najmanje subglotičnih,
manje od 8 %. Najveci procent uspeha u lečenju smo imali kod glotične
lokalizacije.
Kod 79 bolesnika smo zračenje ponovili pri pojavi recidiva. Ta po­
novna serija zračenja sa punom tumorskom dozom sprovodena je samo u
onim slučajevima kad je primarni tumor na jonizujuce zračenje dobro
reagirao i kad je pojava recidiva nastajala najmanje godinu dana po za­
vršetku zračenja. Rezultati ove druge serije zračenja na telekobalt terapiji
smo izneli u sledecoj tabeli. (Tabela 3).
Ponovljeno zračenje kod karcinoma larinksa od 1960. god. do 1965. god.
na telekobalt terapiji.
Tabela 3

u

Br:oj
bolesnika
Ukupno
TCT

+

'I\CT

Ro Th

+

TCT

životu

5 god. rezul- 3 god. rez. 5 god. rez.
tati od po- od početka od 2. ser. 2 Preživeli
do 5 god.
četka th.
zračenja
th.

79

23
29,1 %

6L/17
27,80/o

18/6
30 %

39/9
23 %

40/14
350/o

59

20
33,90/o

43/14
32,5 O/o

16/6
37,5 O/o

23/6
260/o

36/14
38,80/o

20

3
15 O/o

20/3
15 O/o

16/3
18,70/o

4/0
93

Kao što se iz te tabele vidi, uspesi su bili lošiji no pri zračenju pri­
marnog tumora, ali nisu za zanemarivanje. Mislimo da je to jedna velika
prednost supervoltažne terapije što se zračenje može da ponovi pri pojavi
recidiva.
Od 425 pacijenata sa karcinomom larinksa bilo je 397 (93 %) muškaraca
i 28 (7 °/o) žena. Srednje doba starosti je iznosilo 55 godina (za muškarce
48 godina, a za žene 55 godina) sa najvecim brojem bolesnika u periodu od
55 do 60 godina. Karcinome larinksa telekobalt terapijom smo zračili iz
dva suprotna polja (prednje direktno polje nismo upotrebljavali, dok smo
ga kod rendgen terapije uvek dodavali). Tumorske doze su se kretale od
6500 rad-a do 8000 rad-a. Kod malih tumora glotične lokalizacije davali
smo 6500 rad-a u 30 seansi (6 puta nedeljno), kod ograničenih supraglo­
tičnih tumora 7000 rad-a u 36 seansi, a kod voluminoznih tumora i onih
koji su vec metastazirali, davali smo tumorske doze od 7500 rad-a do 8000
rad-a u 42 do 50 seansi. Bolesnici su ovako zračenje dobro podnosili sa mi­
nimalnim promenama na koži i retkom pojavom radiolarinksa.
Karcinoma laringofarinksa u tom periodu je bilo 142. Telekobalt tera­
piju smo kod njih sprovodili takode iz dva suprotna, nešto veca polja no
kod karcinoma larinksa i sa tumorskim dozama od 700 rad-a do 8000 rad-a
u 42 do 50 seansi. Rezultati koji smo postigli vitle se iz tabele 4.
Bolesnici zračeni zbog karcinoma laringofarinksa telekobalt terapijam
od 1960. god. do 1965. godine
Bolesnici zračeni od 1960. god. do 1963. god.
Tabela 4
Ukupan
broj

Žive
preko 5 god.

1

2

88

13
14,7%

22
25%

33
37,5%

Exitus u toku
�
3
8
-9%

5 god.
1
i,1%

Nepoznati
11
12,4%

Bolesnici zračeni od 1963. god. do 1965. god.
Žive
preko 3 god.
54

10
18,5%

14
25,9%

21
38,8%

4
7,4%

1
1,5 O/o

4
7,4%

Rezultati petogodišnjeg i trogodišnjeg izlečenja su znatno gori no kod
karcinoma larinksa, što se slaže i sa svim stranim statistikama. I ovde smo
mogli konstatovati da je najveci broj exitusa nastupio u prvoj i drugoj
godina. Broj žena u odnosu na muškarce je veci: 22 žene (18,3 %) prema
120 muškaraca. Srednje starosno doba je isto kao kod karcinoma larinksa 55 godina (za muškarce 57 god. a za žene 48 god.), sa najvecim brojem bo­
lesnika od 55 god. do 65 god. Ponovnom punom tumorskom dozom zračili
smo pri pojavi recidiva 17 pacijenata (5 posle prethodne rendgenske tera­
pije i 12 oba puta za TCT), a 6 od njih imalo je vec metastatične čvorove
na vratu. Uspesi ponovljenog zračenja kod karcinoma laringofarinksa su
94

vrlo rčl:avi. Trogodišnju rem1s1Ju smo mogli konstatovati samo kod dva
bolesnika, a kod svih ostalih recidiv nije skoro uopšte reagovao na zračenje
ili je dolazilo do pojave jakih edema i radiolarinksa.
Imali smo 104 karcinoma maksile. Od tog broja je postoperativno zra­
čeno 24. Zračenje je sprovočl:eno najčešce iz dva polja: prednjeg i bočnog
uz upotrebu kosog filtra radi homogenizacije doze u zračnom području.
Tumorske doze su bile 6500 rad-a ili 7000 rad-a u 36 do 42 seanse (6 puta
nedeljno). Kod karcinoma suprastrukture zračili smo i predeo oka i orbite,
a kod ostalih smo olovnim blokom vršili zaštitu oka. Rezultate koje smo
postigli izneli smo u sledecoj tabeli. (Tabela 5).
Telekobalt terapija malignih tumora maksile od 1960. god. do 1965.
god. na Radiološkom institutu u Beogradu.
Bolesnici zračeni od 1960. god. do
Tabela 5
Ukupan
broj
71

Žive
preko 5. god.
22

31,2 °,10

Exitus u toku

2

1

14

god. do

7

5

6

4

1963.

Žive
preko 3 god.
9
28 O'o

3

13

Bolesnici zračeni od
33

1963.

1965.

god.
Nepo,znati
5 god.

4

12

god.
1

3

8

Broj preživelih bolesnika posle 3 do 5 god. je oko 30 %. Od 24 bolesnika
koji su postoperativno zračeni preživelo je 5 (21 %). U najvecem broju
slučajeva se radilo o recidivima posle hirurške intervencije. Muškaraca i
žena je bio isti broj - 52. Srednja doba starosti iznosila je 53 godine. Na
104 maligna tumora maksile bilo je 93 karcinoma i 11 sarkoma. U toku
zračenja je najčešce dolazilo do izraženijih pigmentacija i eritema na koži,
sa atrofijam tog predela po zračenju.
Malignih tumora tonzilarne lože je bilo 42. Rezultati lečenja se vide iz
sledece tabele. (Tabela 6.)
Telekobalt terapija malignih tumora tonzilarne lože na Radiološkom
institutu u Beogradu od 1960. god. do 1965. godine.
Bolesnici zračeni od 1960. god. do
Tabela 6
Žive
Ukupan
preko 5 god.
brcij
28

11
39%

1
5

2
5

Bolesnici zračeni od
14

žive
preko 3 god.
5

36%

2

2

1963.

Exitus u toku
3
3

1960.

god do
1

god.
5 god. Nepoznati

4

4
1963.

god.
4

95

Svi pacijenti su zračeni iz dva suprotna polja sa tumorskim dozama
od 6000 rad-a do 7000 rad-a u 32 do 46 seansi kad se radilo o karcinomima
(oko 60 % u našem materijalu), ili sa tumorskim dozama od 3000 rad-a do
4500 rad-a kod sarkoma (oko 40 %). Muškaraca je bilo 30 a žena 12. Sred­
nje doba starosti je 56 godina.
Malignih tumora nazofarinksa je bilo 53. Rezultati telekobalt terapi­
jom su izneti u sledecoj tabeli. (Tabela 7).
Telekobalt terapija malignih tumora nazofarinksa na Radiološkom in­
stitutu u Beogradu od 1960. do 1965. godine.
Bolesnici zračeni od 1960. god do 1963. god.
Tabela 7
Žive
Ukupan
preko 5 god.
broj
26

7
2(J,9 O/o

1
7

Exitus u toku
3

2
5

1

4
2

5

Nepoznati
4

Bolesnici zračeni od 1963. god. do 1965. god.
27

Žive
preko 3 god.
12
44%

5

4

2

4

Tu se jedino petogodišnji i trogodišnji rezultati razlikuju (27 % prema
44 % izlečenja). Zračenje smo sproveli iz velikih suprotnih polja na epi­
farinks i limfnu drenažu vrata kod sarkoma, a iz manjih polja kod karci­
noma, a ponekad smo dodavali i jedno prednje polje. Tumorske doze kod
karcinoma su iznosile od 500 rad-a do 6500 rad-a, a kod sarkoma od 3000
rad-a do 4000 rad-a. Muškaraca je bilo 34 žena 19. Srednje doba starosti je
iznosilo 45 godina. Dva puta veci broj je bilo karcinoma od sarkoma.
Ostalih malignih tumora iz oblasti otorinolaringologije bilo je 25 (me­
zofarinksa, kavuma nosa idr.) sa 6 izlečenih (24 %).
Kada bismo na kraju izvršili pregled svih malignih tumora iz oblasti
,otorinolaringologije, broj preživelih pacijenata 3 god. od početka radiolo­
škog lečenja iznosi 293 na 791 bolesniku ili 37 %.
Z a k l j u č a k:
Telekobalt terapija je poboljšala rezultate u lečenju tumora iz oblasti
,otorinolaringologije. Ti rezultati su postignuti sa vecim tumorskim dozama
no pri upotrebi ortovoltažne rendgenske terapije (od 6500 rad-a do 8000
rad-a u 35 do 50 seansi). Najbolji rezultati su postignuti kod karcinoma
larinksa (u preko 45 % slučajeva). Trogodišnji period izgleda nam dovo­
ljan za procenu efekta telekobalt terapije.
96

Summary
For a period of the authors treated the malignant tumors of the otorhynolarin­
gologic region by telecobalt therapy and explain their experiences. The results
of the telecobalt therapy, compared to the results of ortovoltage X-ray therapy
(6500-8000 rads in 35-60 sessions) improved significantly due to higher tumor
dose, particularly in the group of cancers of the 1arynx (over 45 O/o).
Resume
La therapie au telecobalt a ameliore les resultats du traitement des tumeurs
dans le domaine de l'oto-rhino-laryngologie. Ces resultats ont ete obtenus par
des doses de turnem· plus grandes dans l'aplication de la ro-entgentherapie
d'otovoltage. Les meilleurs resultats ont ete ateints chez le cancer du larynx
(plus de 45 °_;0 de cas).
Zusammenfassung
Die Telekobalttherapie hat die Resultate der Behandlung der Tumoren aus
dem Otorynolaryngologie-Gebiet wesentlich verbessert. Diese Resultate wurden
erzielt mit grosseren Tumor-Dosen bei Gebrauch der Otovoltage-Rontgentherapie
(von 6500 bis 8000 rad in 35 bis 50 Seansen).
Die besten Resultate wurden beim Larynkskarzinom erreicht (bei mehr als
45 °lo der Falle). Es genught die dreijahrige Periode fur die Verwertung des
Effektes der Telekobalttherapie.
Sadržaj
Telekobalt terapija je poboljšala rezultate u lečenju tumora iz oblasti oto­
rinolaringologije. Ti rezultati su postignuti sa vecim tumorskim dozama no pri
upotrebi ortovoltažne rendgenske terapije (od 6500 rad-a do 8000 rad-a u 35 do
50 seansi). Najbolji rezultati su postignuti kod karcinoma larinksa (u preko 45 °/0
slučajeva). Trogodišnji period izgleda nam dovoljan za procenu efekta teleko­
balt terapije.
Literatura
l. Aubry, M., Baclesse F., Ann. Oto-Laryng. (Paris), 76, 1-2, 1959: 5-26.
2. Baclesse F., Ann. Oto-Laryng. (Paris), 73, 7-8, 1956: 509-520.
3. Bošnjakovic, B., Podvinec, S. Merkaš, Z., Srpski arhiv, 91, 3, 1963: 283
do 288.
4. Ennuyer, A., Bataini, P., Ann. Oto-Laryng. (Paris), 83, 9, 1966: 633-638.
5. Ennuyer, A., Bataini, P., Ann. Oto-Laryng. (Paris), 81, 12, 1964: 747-754.
6. Ennuyer, A., Bataini, P., Brit. J. Radiol., 38, 453, 1965: 661-666.
7. Ennuyer, A., Bataini, P., Les tumeurs de l'amygdale et de la region velo­
patine. Masson et Cie, Paiis 1956.
8. Gadjanski, B., Jankovic, I., Srpski arhiv, 91, 1, 1963: 53-56.
9. Leroux-Robert, J., Ennuyer, A., 4° Congres Franc;ais d'ORL, 1952.
Dr Ivan Jankovic,
Radiološki institut Medicinskog
fakulteta, Beograd

97

NUKLEARNA �IEDICINA
ONKOLOŠKI INŠTITUT, LJUBLJANA
Direktor: Prof. dr. B. Ravnihar

VREDNOST PLJUCNE SCINTIGRAFIJE V ONKOLOGIJI
Debevec M., Erjavec M., Klanjšček G.

UDK: 616.24:539.1.074.3
če injiciramo v veno suspenzijo delcev, večjih od premera kapilar, se
bodo delci zagozdili v pljučnih kapilarah. In če je na take delce vezan izo­
top, ki seva žarke gama, lahko pljuča scintigrafiramo. Iz scintigrama pljuč
dobimo podatke o pljučnem krvnem obtoku.
Za pljučno scintigrafijo uporabljamo na Onkološkem inštitutu v Ljub­
ljani makroagregate radiojodiranega humanega serumskega albumina, ki ga
izdelujemo v domačem laboratoriju. Zaradi praktičnosti imenujemo razto­
pino kar MaRa. Osnova za pripravo je RIHSA J-131, ki ga s postopkom
po Wagnerju (1) predelamo tako, da se sprimejo beljakovinske molekule v
agregate, velike od nekaj do 150 mikronov. Ker je delcev, manjših od 30
mikronov, malo, je tako pripravljen preparat uporaben za pljučno scinti­
grafijo. Preparat preskusimo glede sterilnosti. Povišana temperatura, zni­
žani pH in agregacija albumina v pripravljalnem postopku ne spremenijo
antigenih lastnosti preparata, kar so pokazale obsežne preiskave na
ljudeh in živalih (1). Motnje krvnega obtoka, ki bi jih pričakovali zaradi
mikroembolij, se ne pojavljajo; število pljučnih kapilar in arteriol je v
primerjavi s številom injiciranih delcev MaRa tako veliko, da se pri na­
vadni dozi (okoli 2 milijona partiklov) embolira le 0,01-0,1 % pljučnega
mikro ožilja (2). Embolirani delci MaRa v pljučih razpadejo na manjše mo­
lekule, ki pridejo s krvotokom v jetra in vranico, kjer jih celice RES-a
fagocitirajo. Odcepljeni jod se nakopiči v ščitnici, v kolikor te predhodno
ne blokiramo z Lugolovo raztopino. Albumin se razgradi do aminokislin in
peptonov ter se izloči skozi ledvice z urinom. Po naših meritvah je razpo­
lovni čas delne razgraditve v pljučih 5-10 ur, nadaljnje razgraditve v jetrih
pa 5-20 ur. Po enem dnevu se izloči več kot polovica injicirane aktivnosti.
Obremenitev telesa z ionizirajočim sevanjem je odvisna od količine injici­
rane aktivnosti MaRa. Navadno uporabljamo aktivnost 300 mikroCi J-131
v suspenziji 0,3-1,5 ccm MaRa. Pri taki aktivnosti znaša prejeta doza v
7*

99

pljučih okoli 300 miliradov, kar ni več kot pri običajnem rentgenskem sli­
kanju (3). Absorbirana doza v jetrih je pri tem večja in znaša okoli 1 rad.
Kontraindikacije za scintigrafijo pljuč so: nosečnost, laktacija in mlado­
letnost.
Zaradi udobnosti pacienta scintigrafiramo leže v AP projekciji, takoj
po i. v. injekciji, ki jo dobi pacient v sedečem položaju.
Scintigrafsko se pljuča prikažejo podobno kot rentgenološko: med dve­
ma polovicama pljuč je prazniµa, kjer so srce in velike žile. Osrednji deli,
kjer je pljučnega tkiva in izotopa v njem več, so aktivnejši in pri barvnem
zapisu temnejši od obrobnih (slika 1). Plevralni eksudat in visoka prepona
zaradi povečanih jeter ali napihnjenega želodca kažeta na scintigramu
ustrezne spremembe.

Slika l. črno-bela reprodukcija barvne­
ga scintigrama normalnih pljuč.
Pri emfizemu je pljučno polje praviloma večje, nepravilno oblikovano,
bolj štirioglato, nehorn.ogeno - marmorirano polnjeno z izotopom. Predeli,
ki jih zavzema bulozni emfizem, so scintigrafsko prazni in so včasih scinti­
grafsko, včasih pa rentgenološko bolje izraženi.
Primarni karcinomi pljuč, ki ležijo centralno, pokažejo na scintigramu
vedno ishemijo v ustreznem delu pljuč, kljub temu, da v večini primerov
rentgensko še ni znakov atelektaze. Stopnja ishemije ni v sorazmerju z veli­
kostjo tumorja (slika 2). Vzroki tako močnih motenj pulmonalnega obtoka
pri začetnih, centralno ležečih primarnih tumorjih v času, ko so na rent­
genogramu spremembe komaj zaznavne ali pa jih še sploh ni, so po Oeserju
(3) naslednji:
- delna stenoza ali popolna obstrukcija lokalnega krvotoka;
- reflektorna razširitev kapilar;
- reflektorna razširitev »shuntov«, arteriovenoznih anastomoz, ki so
v normalnih pogojih zaprti.
Na vse tri načine pride do tega, da v prizadetem področju ni delcev
MaRa in je scintigrafsko prazno.
Feine in sodelavci (3) trde v nasprotju z Oeserjevimi domnevami, da je
glavni vzrok primarna hipoventilacija. Slabša izmenjava plinov v ustrez100

Slika 2 a. Rendgenska slika karcino­
ma desnega zgornjega lobusa pljuč.

Slika 2 b. Scintigram istega pacienta.
Ishemija cele desne polovice pljuč,
medtem ko je na rentgenogramu vid­
na manjša atelektaza zgornjega lobusa.

nem segmentu pljuč reflektorno vpliva na spremembe krvotoka, ki se pre­
usmeri v neprizadete dele pljuč zaradi tako imenovanega alveolovaskular­
nega refleksa. Feine dokazuje to domnevo s pulmonalno arteriografijo: v
delih, kjer je scintigram pokazal zmanjšan pretok krvi, je našel zoženje
lumna velikih in srednjih pulmonalnih arterii.

Slika 3. Arteriografija pulmonalne arte­
rije istega pacienta kot na sliki 2 a in b.
S puščico je označen stop arterije za
zgornji lobus desno.
Flohr in Wilrdinger (5) sta to domnevo potrdila s poskusom na psu.
S posebnim Carlensovim katetrom sta dovajala v eno pljučno krilo svež
zrak, v drugo pa sta zaprla dostop svežega zraka, tako da je pes vdihaval
isti zrak, ki je postajal vedno bolj nasičen s C02 in je imel vse manj kisika.
Pljučna scintigrafija je pokazala pred poskusom simetrično prekrvljenost

101

pljuč, po poskusu pa izrazito zmanjšanje krvnega pretoka na strani z zapr­
tim sistemom dihanja, medtem ko se je prekrvljenost druge strani povečala
v razmerju 1 : 2,5.
Naše izkušnje s pulmonalno arteriografijo (3 primeri): V vseh treh pri­
merih smo našli počasnejšo polnitev kapilar, v dveh primerih pa zožene
ali pa celo obstruirane arterije v predelih tumorja. V primerjavi s scinti­
grafijo je bil v dveh primerih arteriografski izvid manj izrazit, v enem pa
enakovreden (slika 3).
Periferni karcinomi, sekundarni malignomi in sistemska obolenja pljuč
ne prizadenejo krvotoka v toliki meri, zato scintigrafske spremembe za­
ostajajo za rentgenološkimi (slika 4). Metastaze rastejo bolj ekspanzivno
kot infiltrativno in, kot kaže, ne sprožijo alveolo-vaskularnega refleksa.
Tako je nakazana možnost diferencialne diagnoze ekspanzivnih procesov
v hilusu. ki rentgenološko ni vselej najlažja.

Slika 4 a. Rentgenogram pacienta z
perifernim karcinomom levo.

Slika 4 b. Scintigram istega pacienta.
S puščico je označeno mesto, kjer
leži tumor.

Pri obsevanju malignoma dojke in požiralnika se velikokrat obseva
tudi del pljuč. Postiradiacijski pnevmonitis s konsekutivno fibrozo lahko
povzroča hude subjektivne težave, ob slabo izraženih kliničnih znakih in
malo ali zmerno izraženih rentgenoloških spremembah. Scintigram pljuč
pa pokaže močno ishemijo, s katero si lahko razlagamo velike subjektivne
težave (slika 5).
Sveža bronhopnevmonija scintigrama ne spremeni bistveno. Večje fi­
brozne organizacije po pnevmoniji so bile scintigrafsko vidne, vendar obseg
sprememb ne presega sprememb na rentgenogramih.
Pri pljučnih embolijah z infarktom ali brez njega spremembe na scinti­
gramih, posebno v zgodnjih stadijih, prekašajo rentgenološke izvide.
Pri tuberkulozi, silikozi in abscesih so spremembe na scintigramih na­
vadno manj izrazite kot na rentgenskih slikah.
Na Onkološkem inštitutu v Ljubljani uporabljamo scintigrafijo pljuč
z MaRa od leta 1965, predvsem v primerih rentgenološko suspektnih tu­
morjev v hilusih pljuč, kjer nimamo citološke ali histološke verifikacije.

102

Slika 5 a. Rentgenogram pacientke s
postiradiacijskim pneumonitisom po
obsevanju leve dojke.

Slika 5 b. Scintigram iste pacientke.

Do junija 1967 smo naredili skupno 187 scintigrafij pljuč. Od tega je bilo
70 verificiranih malignomov pljuč: 65 primarnih centralnih in 5 primarnih
perifernih. Pri centralno ležečih smo našli v 52 primerih (80 %) na scinti­
gramih mnogo močnejšo ishemijo, kot je pokazala rentgenska slika, v 11
primerih (17 %) so bile spremembe enake, samo v dveh primerih (3 %) pa
je rentgen pokazal izrazitejše spremembe kot scintigram. Od 5 primerov
perifernega karcinoma pljuč so bile rentgenološke spremembe v 4 primerih
izrazitejše, v enem primeru pa enake kot scintigramske.
Iz navedenega lahko zaključimo, da je scintigrafija pljuč z MaRa pre­
prosta in varna metoda glede na toksičnost preparata in obremenitev telesa
z ionizirajočim sevanjem. Največjo vrednost ima pri nejasni diferencialni
diagnozi centralno ležečih tumorjev, v potrjevanju diagnoze postiradiacij­
skega pnevmonitisa in v diagnostiki pulmonalnih embolij. Na podlagi naših
izkušenj moramo scintigrafijo pljuč nujno izvesti v vseh primerih, kjer nam
ne uspe citološko ali histološko verificirati rentgenološko suspektnega, cen­
tralno ležečega tumorja.
Summary
Scintigraphy of the lungs with MaRa (Macro Aggregates Radioiodinated Hu­
man Serum Albumin) is a simple method, harmless regarding the toxicity of
the applied substance and the total body exposure, as well. The method is most
useful in the differential diagnosis of malignomas of the lung. Postirradiation
pneumonitis and -emboly of the pulmonary artery shows significant changes in
scintigrams, too.
According to our experience lungscanning can be considered as necessary in
cases, where cytological or histologica1 verification of malignancy of hilus
tumors is not possibile.
Resume
La scintigraphie du poumon effectue par les macroagregats du serumalbu­
mine humain marque par I-131, s'a montre simple, fidele et d'un caractere in­
offeniof pour le malade, vu sa toxicite si que l'exposition du corps aux radia­
tions ionisantes.

103

Dans la domaine de la cancerologie, la scintigraphie joue la role la plus
importante dans le diagnostic differencial des cancers primitifs du poumon,
notamment ceux, d'origine centrale. Un pneumonite apres irradiation, un embo­
lisme et ancore une trombose des arteres poumonaires peuvent etre aussi bien
et nettement demontres par la scintigraphie.
S'apuyant sur nos experiences, nous trouvons cet examen indispensable dans
des cas, ou la confirmation citologique ou histopatologique d'un tumeur hilaire
d'un caractere radiologique supconneux, n'est pas possible.
Zusammenfassung
DieLungenszintiraphie mit MaRa (= Makroaggregat radiojodierten humanen
Serumalbumins) ist eine einfache und verlassliche Methode im Bezug auf die
Toxizitat des Praparates, sowie auf d ie Korperbelastung mit ionisierden Strahlen.
Die Methode hat den grossten Wert bei d er Differentialdiagnostik der Lungen­
tumoren und bei der Bestatigung der Diagnose pneumonitis post irradiationem
und Lungenembolie.
Auf Grund unsere Beobachtungen wenden wir die Lungenszintigraphie als
eine notige Untersuchung in allen jenen Fallen an, in welchen wir rontgeno­
logisch suspekte Hilustumoren zytologisch oder histologisch nicht verifizieren
konnen.
Povzetek
Scintigrafija pljuč z MaRa (makroagregati radiojodiranega serumskega albu­
mina) je preprosta in varna metoda glede na toksičnost preparata in obremenitev
telesa z ionizirajočim sevanjem. Največjo vrednost ima pri nejasni diagnozi
tumorjev pljuč, v potrjevanju diagnoze postiradiacijskega pnevmonitisa in pljuč­
nih embolij.
Na podlagi naših izkušenj je scintigrafija pljuč nujna v vseh primerih, kjer
nam ne uspe citološko ali histološko verificirati rentgenološko suspektnega tu­
morja v hilusu pljuč.
Slovstvo
l. Wagner, H. N., D. C. Sabiston, J. G. McAlee, D. E. Tow: Diagnosis of
massive pulmonary embolism in man by radioisotope scanning.
Scintillation Scanning in Clinical Medicine, Edit. J. L. Quinn, Philadelphia,
125, (1964).
2. Taplin, G. V., E. K. Dore, N. D. Poe, L. A. Swanson, D. E. Johnson, A.
Greenberg: Pulmonary arterial perfusion by lung scanning. Scintillator, 10, 2-c,
(1966).
3. Feine, U., A. Assmann, P. Hilpert: Das Lungenszintigramm als Erganzung
des Lungenrontgenbildes. Fortschr. Rontgenstr., 105, 458-471, (1966).
4. Flohr, A., A. Wurdinger: Scintigraphische Untersuchungen der pulmona­
len Durchblutung bei experimenteller Ausschaltung einer Lunge vom Gasaus­
tausch. Klin. Wschr. 6, 322-323, (1967).
5. Erjavec, M., G. Klanjšček, S. šebek, T . Poniž, M. Budihna: Razvoj topo­
grafske detekcije primarnih malignomov in metastaz s pomočjo radioaktivnih
izotopov. Poročilo skladu »Borisa Kidriča«, september 1966.
6. Zita., G., K. Brennig: Die Farbszintigraphie der Lunge beim Bronchus­
karzinom Fortschr. Rontgenstr., 105, 458-471, (1966).
7. Fischedick, O.: Die Lungenszintigraphie. Electromedica, 4, 16-17, (1967).
Dr. Miha Debevec
Onkološki inštitut,
Ljubljana

104

INSTITUT ZA RADIOLOGIJU I ONKOLOGIJU MEDICINSKI FAKULTET - SKOPJE
Upravnik - Prof. dr D. Tevčev
INSTITUT ZA PATOFIZIOLOGIJU - MEDICINSKI FAKULTET - SKOPJE
Upravnik - Prof. dr I. Tadžer

IZOTOPNA LIMFOGRAFIJA U UPOREDENJU SA LIMFOGRAFIJOM
ULJANIM KONTRASTIMA
Tevčev D., Tadžer I. i Dimitrov I.
UDK: 616.42-073.755.4
Poslednjih godina je direktno prikazivanje i proučavanje limfatičnog
sistema veoma aktuelno, osobito u onkologiji, gde se traži rano otkrivanje
širenja malignoma.
Direktna limfografija kontrastom i indirektna limfografija radioizoto­
pom, su metode koje se danas najčešce upotrebljavaju. Direktna limfogra­
fija jodnim uljanim kontrastima smanjenog viskoziteta koji se veoma pola­
gano ubrizgavaju specijalnim aparatima, dostigla je značajni nivo. Ona
omogucuje finu analizu limfnih puteva i strukture limfnih čvorova i ima
jasno izdiferencirane simptome pojedinih lezija. Ta metoda pruža praktične
koristi. Za indirektnu izotopnu limfografiju ovo se ne bi moglo reci, ona
je kao metoda znatno mlada i tek se sakupljaju rskustva.
Danas se postavlja pitanje da li je izotopska indirektna limfografija
uopšte potrebna i da li su dobijeni rezultati takvi da mogu zameniti
kontrasnu limfografiju, bar u pogledu rane dijagnoze metastaza malig­
noma?
Sprovodenje obe metode kod istog pacijenta i uporedenje dobijenih
rezultata dali bi kompletan odgovor na ovo pitanje. U toliko više ako su
rezultati potkrepljeni operativnim ili patohistološkim nalazima.

Tehnika izvodenja
Direktnu limfografiju kontrastom izvotlimo po metodi Kinmonth, koja
je dobro poznata i nije predmet današnjeg izlaganja. Zadržacemo se nešto
više na tehnici indirektne izotopske limfografije.
Princip metode je sledeci: intradermalno se aplicira koloidno radio­
aktivno zlato, sa partiklima veličine 300 angstrema (plus - minus 50 O/o).
Partikli te veličine ne mogu preci kapilarnu barijeru i transportuju se
limfnim putem, kumuliraju u limfatičnim čvorovima i postepeno budu eva­
kuirani preko ductus toracikusa. Maligno promenjeni limfni čvorovi gube
sposobnost akumulacije, pa dolazi do prekida »limfatičnog lanca« što omo­
gucuje i interpretaciju nalaza.
105

Upotrebljavamo radioaktivno koloidno zlato, proizvedeno u Institutu
»Boris Kidrič« u Vinči. Ubrizgavamo interdigitalno na stopalu 50-100 me.
Au-198 u količini od 0,5 cm, 20 časova nakon aplikacije skeniramo ingvi­
nalnu i abdominalnu regiju u AP položaju. Radimo sa skenografom
»-Nuklear« - Chicago, čiji kristal je veličine tri inča sa sledecim konstan­
tama: brzina kretanja kristala 60 cm/min Fokus-kolimator od 19 rupica,
dužina fokusa od 3 do 6 cm. broj impulsa suprimiran, do 20 %. Birani
otkucaji 1 : 4.
Pacijenti vrlo dobro podnose pretragu. Nisu primecene nikakve reak­
cije. Skeniranje traje 30 minuta. Nismo imali komplikacija.
Uporedujuci tehničku stranu obe metode očigledno je da indirektna
izotopska limfografija daleko lakša i jednostavnija za izvodenje. Di­
rektna limfografija sa kontrastom je mali operativni zahvat. Prepariranje
i punkcija limfnog suda i ubrizgavanje kontrasta oduzimaju dosta vre­
mena medicinskom osoblju. Pacijent je primoran da leži mirno, što nije
irelevantno. Neophodan je aseptičan rad
Važna činjenica je da se direktna limfografija kontrastom ne može
primeniti na svim regijama tela. Najprikladniji su sudovi dorzuma stopala
i šake, gde se posle ubrizgavanja kontrasta pokažu ingvinalni čvorovi, oko
arterije iliaca externa et communis i paraaortalni čvorovi, odnosno čvorovi
u aksili.
Indirektnoj izotopskoj limfografiji, dostupan je daleko veci broj regija,
jer se radioaktivni izotop injicira supkutano u malim količinama. Ako su­
dimo samo po tehničkom izvodenju prednost ima indirektna izotopska
limfografija.

Slika l.

106

Slika 2.

Direktna limfografija kontrastom ima jasno izdiferencirane simptome,
koji omogucuju dobar uvid u morfološke promene sudova i limfnih čvo­
rova. Na slikama napravljenim posle ubrizgavanja kontrasta u »ranoj fazi«
vitle se dobro prikazani limfni sudovi, čvorovi su maskirani mrežom limf­
nog sistema (sl. 1). Slike napravljene 24 sata posle ubrizgavanja kontrasta
pokazuju u »kasnoj fazi« deponiran kontrast u limfnim čvorovima, limfni
sudovi su vec prazni (sl. 2).
Tako izolirano prikazani čvorovi su dostupni suptilnoj strukturnoj
analizi i postoji mogucnost da se odredi etiološki karakter patološke pro­
mene. U našem današnjem izlaganju necemo se zadržati na semiologiji,
buduci da je o torne mnogo pisano.
Analizirajuci scintigrame indirektne izotopske limfografije mi ne mo­
žemo otkriti scintigrafske simptome koji bi nas orijentisali o karakteru
lezija. Scintigrami napravljeni 20 časova posle ubrizgavanja radioaktivnog
koloida pokazuje samo topografiju ispitivane regije limfnog sistema, bez
mogucnosti prikazivanje limfnih sudova. Vide se samo grupe limfnih čvo­
rova u kojima je kumuliran radioizotop, bez jasnog ocrtavanja kontura i
prikaza strukture čvorova. Nemoguca je analiza morfologije čvorova.
Prema literaturi, a i prema našem materijalu scintigrami daju sledece
simptome:
- Prekid kontinuiteta ili defekt u lancu, koji nastaje zbog oštecenja
limfonoda malignim procesima. Nastaje parcijalan ili totalan blok.
- Drugi simptom je ispad deponiranja izotopa. Distalni je patogno­
mičniji, jer proksimalni ispad deponiranja može da nastane i radi sporog
transporta radioizotopa.
- Treci simptom je dislokacija lanca. Ukoliko je tumorozni proces
u blizini limfičnog lanca, on ga komprimira i potiskuje.
- Cetvrti simptom je hepatalna aktivnost. Nju prosudujemo indi­
rektno po odlaganju radioaktivnog materijala u jetri. Ukoliko je kompro­
mitovana prohodnost distalnih partija u toliko ce biti manja akumulacija
radioaktivnog izotopa u jetri.
- Peti simptom je proširenje limfatičnog lanca što se češce susrece kod
sistemnih obolenja limfičnog sistema, i dr.
Slažemo se sa mišljenjem vecine autora da se scintigrafija može pri­
meniti u traženju metastaza kod vec verificiranih malignoma, sa odrede­
nom lokalizacijom. Iz ovoga se može lahko zaključiti da se obe metode
mogu dopunjavati samo kada se radi o otkrivanju metastaza.
Izotopska i direktna limfografija dolazi u obzir u regijama gde se
zbog anatomskih odnosa ne može primeniti direktna limfografija kon­
trastom.
Mi smo izabrali karličnu regiju za komparaciju obeju metoda. U svim
slučajevima je primerna lokalizacija malignoma bila poznata. Nastojali smo
da obe metode uradimo na istom pacijentu.
NAŠ MATERIJAL

Dosad smo napravili preko 300 direktnih limfografija kontrastom,
preko 30 indirektnih izotopskih limfografija. Kod 20 pacijenata su naprav­
ljene paralelno obe metode.
107

Odabrani su sledeci slučajevi: Sa PVU et coli uteri 8; Sem1noma testis
3; LGR 2; Reticulo-Sa 1; Teratocarcinoma testis 1; Ca prostatae 1; Ca
kolinis 1; Mal. limfoglandulae ibdominis 1; Mal. coxae l.
U odabranim slučajevima nalaz kod obe metode se poudara kod 10
pacijenata, što procentualno iznosi 50 %. Od onih koji se podudaraju samo
kod 3 pacijenata nalazi su potpuno identični, dok se kod ostalih 7 ne pod­
udaraju potpuno. Prikazacemo neke od njih.
Slučaj br. 1 - Kod direktne limfografije sa kontrastom, koja je teh­
nički uspela samo sa leve strane, vidi se da su žlezde oko ilijakalnih regija
sa razorenim sinusima. Indirektna limfografija sa izotopom pokazuje nor­
malan nalaz sa leve strane. Desno postoji prekid u kontinuitetu lanca u
visini ilijakalnih regija limfonoda (sl. 3).

Slika

:1.

Kontrastna limfografija sa leve strane pokazuje de:.:;truirane, meta­
statiski promenjene limfne žlezde. Izotopska limfografija sa leve strane
pokazuje normalan nalaz, a sa desne strane, gde tehnički nije uspela kon­
trastna limfografija, prekid u kontinuitetu lanca.
Slučaj br. 2 - Direktna limfografija sa kontrastom pokazuje uveli­
čane, sa razrušenim sinusima i razredenom strukturom limfonodusa oso­
bito sa desne strane. Indirektna sa izotopom limfografija pokazuje nor­
malan nalaz sa leve strane. Sa desne strane vidi se prekid kontinuiteta sa
razredenim deponiranjem izotopa u ilijakalnim i paraaortalnim regijama
(slika 4).
Sa leve strane, gde su metastatski promenjene limfne žlezde zahvacene
u manjem stepenu, izotopska limfografija pokazuje negativan nalaz. Sa
desne strane gde su promene vecih razmera izotopska limfografija se pod­
udara sa nalazom kontrastne limfografije.

108

Slika 4.

Slučaj br. 3. - Razpoznaje se kod direktne limfografije sa kontrastom
bogatstvo nalaza. Sve prikazane regije su sa uveličanim limfonodima i obil­
ne promene u strukturi koje su tipične za LGR.
Indirektna limfografija sa izotopom pokazuje obostrano znatno redu­
cirano deponiranje izotopa i iliakalnim i paraaortalnim regijama limfo­
noda. Ne može � "' opredeliti uzrok ove promene (sl. 5).

Slika 5.
109

Za k l j u č a k
Iz svega iznesenog može se zaključiti:
Direktna limfografija kontrastom je kompletna metoda koja nam omo­
gucuje jasan uvid u topografiju limfnih sudova i čvorova, a tirne i analizu
strukture čvorova. To često omogucuje diagnosticiranje procesa do histo­
loške preciznosti.
Indirektna izotopna limfografija se tehnički lahko izvodi. Njene mo­
gucnosti anatomskog prikaza limfnog sistema su ograničene. Limfni sudovi
se ne prikazuju, čvorovi su nejasno konturirani. Prikažu se samo funkcio­
nalno sposobni čvorovi, bez mogucnosti za strukturne i morfološke analize.
U otkrivanju metastaza pozitivna izotopna limfografija ne potvrduje
sa sigurnošcu metastaze, a naročito ukoliko su metastaze male. Limfogra­
fija uljanim kontrastom sa velikom sigurnošcu prikazuje takve promene.
Iz svega ranije rečenog proizlazi. da indirektna limfografija izotopom
daje opšte i grube informacije o stanju ispitivane regije limfatičnog sistema
i može poslužiti kao neka vrsta grube triaže.
Su m m a r y
The authors are discussing the value of radioisotope lymphography when
roentgenographic lymphography seems to be enough for diagnosing the disorder
of the lymphatic system. They approach the problem by comparing the results
of 50 roentgenographic and isotopic lymphographies using Aul98 colloidal.
The results of this study indicate that by using scanning of the lymphatic
system isotopic lymphography can be used only as a guide for further examina­
tion of suspected pathological changes in the lymphatic system.
Re s u m e
Dans cet article, on essaie de repondre a la question: est-ce que la lympho­
graphie a contraste d'isotope est necessaire dans le diagnostic des processus
pathologiques du systeme lymphatique?
On presents la technique de la lymphographie a contrastes d'isotope dans
le domaine de !'abdomen.
Aux fins de comparaison avec les resultats obtenus par la lymphographie
traditionnelle, on a effectue 30 examens a l'aide de cette methode nouvelle.
Zu s a m m e n f a s s u n g
Es wird der Versuch gemacht, die Isotopenlymphographie gegeni.iber den
anatomisch-analytischen Vorzi.igen der r6ntgenographischen Lymphsystem­
darstellung zu rechtfertigen.
An Hand von Skenogrammen mit kolloidalem Au-198 und Lymphographien
wird der Wert der abdominellen Orientationsuntersuchung mit kolloidem Gold
hervorgehoben.
Sa d rža j
Postoji li potreba primene radioizotopske limfografije u dijagnostici obolenja
limfatičkog sistema, danas, kada je rentgenska limfografija, odnosno limodeno­
grafija sa jodnim uljima dostigla znatan standard, koja dozvoljava suptilnu ana-

110

lizu puteva i strukturu limfnih čvorova. Na ovo pitanje ovim radom pokuša­
varno da odgovorimo.
Iznosi se tehnika aplikacije i valorizacije abdominalne izotopne limfogra­
fije. Uvodi se koloidno radioaktivno zlato. Napravljeno je 30 uporednih rentge­
noloških i izotopnih limfografija.
Saopštavaju se uporedni rezultati scintigrafske i rentgenološke limfografije.
L i t e r a t u r a:
Fischer, H. W., Lawrence M. S., Thornbury J. R.: Radiology 78 (1962), 399.
Gest, J., G. Delouche: J. Radiol. Electrol. 44 (1963), 86.
Greening, R. R., S. Wallace: The Radiologic Clinics of North America, April

1963.
Hultborn, K. A., L. G. Larsen, M. J. Ragnhult: Acta radiol. (Stockholm) 43
(1955), 139.
Kinmonth, J. B.: Clin. Se. (1952), II, 13.
Leiber, B.: Der menschliche Lymphoknoten. Urban und Schwarzenberg,
Miinchen-Berlin, 1961.
Perez-Tamayo, R., J. R. Thornbury, R. J. Atkinson: Amer. J. Roentgenol.
90 (1963), 1078.
Riittimann, A., M. S. del Buono: Fortschr. Rontgenstr. 97 (962), 551.
Sheehan, R., M. Hreshchyshyn, R. K. Lin. F. P. Lessmann: Radiology 76
(1961), 47.
Wallace, S., L. Jackson, B. Schaffer, J. Gould, R. R. Greening, A Weiss,
S. Kramer: Radiology 76 (1961), 179.
Winkler, K. D.: Fortschr. Rontgenstr. 100 (1964), 90.
Radiološki institut Skopje
Prof. dr Dimitar Tevčev

111

ODDELEK ZA RADIOBIOLOGIJO, NUKLEARNI INŠTITUT
»JOŽEF STEFAN«, LJUBLJANA

VPLIV ŽARKOV GAMA NA IZLOČANJE DUŠIKOVIH SPOJIN IZ
IZOLIRANIH DELOV PREBAVNEGA TRAKTA BELIH PODGAN PO
TOTALNEM OBSEVANJU
I. Pi-imerjalna študija
Schauer P., Jurečič S. in Klemenc-Šebek S.
Gastrointestinalni sistem je po obsevanju takoj in močno poškodovan,
zato je njegovo raziskovanje eno osnovnih vprašanj pri proučevanju ra­
diacijske bolezni. Pomembno vlogo prebavnega trakta v reakciji organizma
na obsevanje so ugotovili že številni raziskovalci, ki so raziskovali morfo­
loške in fiziološke spremembe (Friedman in Waren 1942, Waren in Fried­
man 1942, Conard 1956, Quastler 1956).
Ugotovili so, da je od vseh delov prebavnega trakta najbolj občutljivo
tanko črevo (Pierce 1948, Bloom in Bloom 1954, Bacq in Alexander 1961).
Denudacije in lezije epitela po obsevanju s superletalnimi dozami se poja­
vijo že v prvi uri po obsevanju. že v začetku lahko opazimo spremembe
v drobni zgradbi celic (Hugon s sod. 1965). Seveda je prizadeta tudi funk­
cija črevesnega epitela (Quastler in Hampton 1962).
Za natančnejše vrednotenje radiacijske poškodbe prebavnega trakta,
bi bili pomembni .podatki o izločanju dušikovih spojin v perfuzijski in
.sekrecijski tekočini prebavnih organov, saj nam posredno kažejo na spre­
membe v njihovem metabolizmu. Zato smo v navedenih poskusih upo­
rabili metodo perfuzije posameznih delov prebavnega trakta pri podgani.
Določali smo količino dušikovih spojin, ki so se izločile v perfuzijski in
sekrecijski tekočini po totalnem obsevanju z žarki gama (600 r in 1200 r),
ker smo hoteli ugotoviti, koliko se po obsevanju spremeni količina dušika
in sekrecijska aktivnost v želodcu, duodenumu, jejunumu in ileumu.
Da nastopajo po obsevanju močne spremembe v metabolizmu dušika
v različnih organih, so potrdila raziskovanja raznih avtorjev na različnih
organih. Eden najbolj vidnih znakov teh spremeb pa je prav negativno
dušikovo ravnotežje, ki so ga s poskusi dokazali na različnih organih (Hun­
ter 1957, Dekleva-Likar s sod. 1959, Antonijevič s sod. 1959, Antonijevič in
Lebez 1965, Furlan s sod. 1965, Babnik in Gubenšek 1967).

Ma t e r i a l i n m e t o d e
Za poskuse smo uporabljali samice podgan rase Wistar, težke od 200
do 250 g. Živali smo obsevali totalno s 600 ali 1200 r (13,9 r/min) iz kobal­
tovega izvora (Co60, 300 C, bazenski tip). Po anesteziji z evipan-natrijem
112

(140 do 240 mg/kg telesne teže) smo kanulirali žile in lumen ter izolirali
posamezne dele prebavnega trakta: želodec, duodenum, jejunum in ileum.
Preparirane organe, povezane s perfuzijskim aparatom, smo vstavili v vlaž_
no celico s temperaturo 37° C (± 0,5). Perfuzijska tekočina je bila Krebs­
Henseleitova raztopina (Krebs in Henseleit 1932) s pH med 7,2 in 7,4 v
katero smo uvajali mešanico kisika in ogljikovega dioksida v razmerju
95 : 5 %. Pretok perfuzijske tekočine je bil 17 do 20 ml/uro, pretok
skozi lumen posameznih organov pa 15 ml/uro. PerfUZJijsko in se­
krecijsko tekočino, ki je pritekala iz organov, smo zbirali v dveh tri­
urnih intervalih do šeste ure po kanulaciji želodca, duodenuma ali jejunu­
ma. Pri ileumu pa smo zbirali perfuzijsko in sekrecijsko tekočino v dve­
urnih presledkih do pete ure po kanulaciji organa. Za merjenje dušika
smo uporabljali vzorce zadnjih treh ur (želodec, duodenum, jejunum) ozi­
roma zadnjih dveh ur (ileum). V prvih urah je bilo v perfuzijski tekočini
še mnogo dušika od krvnih elementov, zaradi česar smo upoštevali vred­
nosti dušika samo v zadnjih treh, oziroma dveh urah, ko so se vsi ti ele­
menti že izplavili. Dušik, ki smo ga tako določali, je izviral v glavnem
le iz presnove. Podobno velja tudi za sekrecijsko tekočino, ki je v prvih
urah vsebovala še delce hrane, sluzi in druge snovi. Dušik smo določali
kvantitativno po mikro-Kjeldahl metodi (Dumazert in Marcelet 1938). Ko­
ličino dušika smo izražali v količini, katera se v eni minuti izloči iz organa
(µg N/min).
Perfuzijo na izoliranih organih smo napravili v prvi in štiriindvajseti
uri po obsevanju.
Re z u l t a t i
Po obsevanju nastopajo močne spremebe v izločanju dušikovih spojin
v perfuzijski in sekrecijski tekočini. Te spremembe so odvisne od prejete
doze žarkov gama in od časovnega razmaka po obsevanju. Med posamez­
nimi predeli prebavnega trakta so v tem pogledu dokajšnje razlike.
Po totalnem obsevanju podgan z žarki gama (600 r) smo opazili povi­
šano izločanje dušika (20 %) v perfuzijski tekočini želodca šele v štiriin­
dvajseti uri po obsevanju, v sekrecijski tekočini pa že v prvi uri (50 %). Po
prejemu 1200 r pa v perfuzijski tekočini tako v prvi kot v štiriindvajseti
uri količina dušika upade (32 % oziroma 44 %). Nasprotno pa v sekrecijski
tekočini količina dušika močno poraste (glej tab. I. in sl. 1, 2).
Pri duodenumu pride do največjega povečanja v izločanju dušika tako
v perfuzijski (56 %) kot v sekrecijski tekočini (79 %) že v prvi uri po obse­
vanju z žarki gama (600 r). Pri 1200 r pa je povišanje še večje; 117 % v
perfuzijski tekočini in 221 % v sekrecijski tekočini. V 24. uri po obsevanju
pa se pri obeh dozah izločanje močno zmanjša, vendar ostane še precej
nad kontrolnimi vrednostmi. V perfuzijski tekočini obsevane živali s 600 r
je povišanje 39 % in s 1200 r 50 %, v sekrecijski tekočini pa pri 600 r 42 %,
pri 1200 r pa 37 %.
Tudi pri jejunumu smo opazili že v prvi uri po obsevanju tako po
obsevanju s 600 r kot s 1200 r spremembe v izločanju dušika. Te spremembe
pa niso tolikšne kot pri duodenumu. V 24. uri po obsevanju nastopa v per­
fuzijski tekočini znižanje; pri 600 r za 28 % in pri 1200 r za 58 °/0 . Tudi
113

20

perfuzijska tekočina
sekrecijska tekočina

.I \
1: '\, .... ....
I: \.
\
_____j_f__

t
-�

•I

�

15

---·--·-----·

24 ura

/:

1 ura

,,

• I

1:

• I

.

10

5

o

L

• I

kontrola

I

-�t.

-::

,,. ,,.

,,.

-

želodec

duodenum

jejunum

24ura

f ura
kontrola

ileum

Slika l. Izločanje dušikovih spojin (fl-g N/min) v sekreciji in perfuzijski tekočini
želodca, duodenuma, jejunuma in ileuma med 3. in 6. uro perfuzije pri kontrol­
nih in s 600 r obsevanih podganah.

114

25
-!::

.

�

20

1ura

I
/
o

.I

o

I
15

kontrola

perfuzijska tekočina
sekrecljska tekočina

24 ura

1 ura
kontrola

24ura

o

želodec

duodenum

jejunum

Slika 2. Izločanje dušikovih spojin (µg N/min) v sekrecijski in perfuzijski teko­
čini želodca, duodenuma, in jejunuma med 3. in 6. uro perfuzije pri kontrolnih
in s 1200 r obsevanih podganah.
8*

115

v sekrecijski tekočini je povišanje največje že v prvi uri po obsevanju (pri
600 r za 27 %, pri 1200 r za 47 %). V 24. uri ostane pri 600 r še nad kon­
trolnimi vrednostmi (20 %), pri 1200 r pa je globoko pod njim (57 %).
TABELA I.
Primerjava izločanja dušika v perfuzijski in sekrecijski tekočini posameznih
predelov prebavnega trakta belih podgan rase Wistar po obsevanju s 600 r in
1200 r
Sekrecijska tekočina
(µg N/min)

Perfuzijska tekočina
(µg N/min)
600 r

1

ro

Želodec
(3. do 6. ura)
Duodenum
(3. do 6. ura)
Jejunum
(3. do 6. ura)
Ileum
(3. do 5. ura)

600 r

1200 r

1200 r

1

ro
>-<
;::l

,...;

.,;<

<N

,...;

ro
>-<
;::l
.,;<

2,5

2,5

3,0

1,7

1,1

1,0

1,5

3,2

4,7

9,0

1,8

2,8

2,5

3,9

2,7

4,3

7,7

6,1

13,8

5,9

3,3

3,5

2,3

3,5

1,4

15,5

19,8

18,7

22,8

6,7

2,8

3,5

4,3

10,7

14,0

17,4

<N

ro
>-<
;::l
,...;

<N

V tabeli I. so tudi vrednosti dušika v perfuzijski in sekrecijski tekočini
ileuma pred obsevanjem in v prvi ter štiriindvajseti uri po obsevanju s
600 r. V normalnem ileumu je izločanje dušikovih spojin v perfuzijski te­
količini od tretje do pete ure 2,8 µg N/min. Prvo uro po obsevanju je izlo­
čanje že za 25 % večje, štiriindvajset ur po obsevanju pa količina dušika
poraste še bolj (54 %). Izločanje dušika v sekrecijski tekočini je v prvi uri
po obsevanju 31 % višje od kontrolne vrednosti, v prvem dnevu pa 62 %.
Disk u s i ja
Z eksperimenti na živalih in z opazovanji bolnikov so ugotovili, da
nastopajo kot posledica obsevanja močne spremembe v katabolizmu belja­
kovin, ki vodijo do negativnega dušikovega ravnotežja. V naših poskusih
se to kaže v povišanem izločanju dušikovih spojin v perfuzijski in sekre­
cijski tekočini. To povišanje je najbrž posledica povečane razgradnje spojin
v tkivih in sprememb v metabolizmu dušika po obsevanju, kar sta ugoto­
vila že Gustafson in Koletsky (1952). Mehanizem teh sprememb še ni dovolj
pojasnjen. Po nekaterih raziskavah se je izkazalo, da se po obsevanju
močno poviša aktivnost intracelularnih proteolitskih encimov v levkocitih,
priželju, vranici in jetrih (Feistein in Ballin 1953, Hagen 1957, Lebez s sod.
1959, Graevskaja in Ščedrina 1963, Rahman 1963, Bouma in Gruber 1964,
Kopitar in Lebez 1967). Tudi glede na hipotezo o sprostitvi encimov po ob­
sevanju (Bacq in Alexander 1961) lahko sklepamo na vzrok za razgradnjo
116

tkiv. Po obsevanju se sproste v celicah črevesne stene lizosomski in mito­
hondrijski encimi, ker nastanejo razpoke na površini granul. Tudi proteo1:iitski encimi iz lumna tankega črevesa prodro v celice vilusov za­
radi povečane permeabilnosti. O povečani permeabilnosti plazmatske mem­
brane pri posameznih tipih celic sta poročala že Trincher (1959) in Srb
(1964). Braun (1960) je opazil, da nastanejo po obsevanju v celicah prebav­
nega trakta spremembe v mitohondrijih. Razvoj teh sprememb je kasneje
opazoval tudi Hugon s sod. (1965). Helander (1965) je opazil, da se pod vpli­
vom delovanja žarkov x na žleze fundusa želodca miši spremeni oblika
in velikost mitohondrijev. Nepravilnosti pa se pojavljajo tudi na površju
zimogenih granul.
Kateri so vzroki za povišano izločanje dušikovih spojin v sekrecijski
tekočini, je še odprto vprašanje. Mogoče gre to na račun povišanega izlo­
čanja sluzi, kot so ugotovili nekateri avtorji v prvih urah po obsevanju
(Moe 1955, Kurstin 1963). Helander (1965) pa je opazil, da se po obsevanju
z žarki x poveča premer sekretornih granul v mukoidnih celicah fundusnih
žlez v želodcu miši.
Ob primerjanju izločanja dušikovih spojin iz posameznih delov pre­
bavnega trakta v perfuzijsko tekočino, smo ugotovili, da je to izločanje
najmočnejše v predelu jejunuma, kar kaže na to, da je tam najmočnejša
razgradnja proteinov, oziroma, da je ta predel za sevanje najbolj občutljiv.
Zakaj je včasih opaziti padec v izločanju dušika, pa je še odprto vprašanje.
Mogoče je to v zvezi s padcem sinteze beljakovin, ki so jo ugotovili v tan­
kem črevesu miši po obsevanju z žarki x (Lipkin s sod. 1963).

Su m m a r y
After whole-body irradiation with 600 r and 1200 r were established marked
changes in the excretion of nitrogen compounds of perfusion and secretion
liquids. These changes are in the relationship with the given dose of gamma
rays and the tirne after irradiation. There are significant differences between
different parts of digestive tract.
In the secretion liquid comes only to increasing of excretion, but in the
perfusion liquid also an inhibition of this process was established. The decreased
amount was observed by 600 r only in the jejunum 24 hours after irradiation,
but by 1200 r in the stomach in the 1st and 24th hour and in the jejunum 24th
hour after irradiation.
The cause of increased excretion of nitrogen compounds is probably in the
increased catabolism of proteins. The mechanism of this process is not yet satis­
factory explained, though is known an increased activity of intracellular proteo­
lytic enzymes after irradiation. Probably are important lysosomic hydrolytic
enzymes and some other factors in the cells of gastrointestina1 tract.

Re s u m e
Apres l'irradiation totale a 600 et 1200 r, la secretion des composes azotiques
dans les liquides de secretion et de perfusion, subit des modifications impor­
tantes. Ces modifications dependent de la dose des rayons gamma et du temps

117

passe apres l'irradiation. L'effet differe pour le secteurs divers du tube digestif.
Dans le liquide de secretion, on observe une elimination augmentee des com­
poses azotiques, pendant que dans le liquide de perfusion il y'a meme une re­
duction. La quantite diminuee ete observee in 24 eme heure apres la dose de
600 r a jejunum, apres la dose 1200 r dans 24 eme heure il est meme a l'estomac
et jejunum.
Probablement la secretion elevee des substances azotiques pourrait etre
causee par une elevation de catabolisme proteique. Le mecanisme de ce pheno­
mene n'est pas explique, bien qu'il est connu, que l'activite des enzymes pro­
teolitiques intracellulaires apres l'irradiation est elevee. Les autres enzymes
hidrolitiques des lysosomes pourraient etre importants pres des autres facteurs
des cellules du tube digestif.

Zusammenfassung
Der Totalbestrahlung mit 600 rad und 1200 rad folgen grosse Veranderungen
in der Ausscheidung der Stickstoff (N)-Verbindungen in der Perfusions- und
Sekretionsfliissigkeit. Diese Veranderungen sind von der empfangenen Dosis der
Gamma-Strahlen und von der Zeit nach der Bestrahlung abhangig. Zwischen den
vereinzelten Teilen des Verdauungstraktes sind in dieser Hinsicht grossere
Unterschiede zu beobachten. In der Sekretionsflilssigkeit kommt es nur zur
erhohten Aussheidung, dagegen beobachten wir in der Perfusionsflilssigkeit eine
Inhibition der Ausscheidung. Eine Erniedrigung stellten wir bei 600 rad nur im
Jejunum in der 24. Stunde nach der Bestrahlung, bei 1200 rad aber im Magen in
l. und 24. Stunde und in Jejunum in 24. Stunde nach der Bestrahlung fest.
Die Ursache der erhohten Ausscheidung liegt wahrscheinlich im vergrosserten
Katabolismus der Eiweissstoffe. Der Mechanismus dieser Geschehens ist noch
nicht genilgend geklart, obwohl wir wissen, dass sich die Aktivitat der intra­
zellularen proteolytischen Enzyme nach der Bestrahlung erhoht. Wahrscheinlich
spielen dabei eine wichtige Rolle lysosome hydrolytische Enzyme und einige
weitere Faktoren in den Zellen des Veradauungstraktes.

Povzetek
Po totalnem obsevanju s 600 r in 1200 r nastopajo močne spremembe
v izločanju dušikovih spojin v perfuzijski in sekrecijski tekočini. Te spre­
membe so odvisne od prejete doze žarkov gama in od časa po obsevanju.
Med posameznim predeli prebavnega trakta so v tem precejšnje razlike. V
sekrecijski tekočini pride samo do povišanja izločanja, medtem ko opazimo
v perfuzijski tekočini tudi inhibicijo izločanja. Zmanjšano količino smo ugo­
tovili pri 600 r le v jejunumu v 24. uri po obsevanju, pri 1200 r pa v želod­
cu v l. in 24. uri ter v jejunumu v 24. uri po obsevanju.
Vzrok za povišanje izločanja dušikovih spojin je verjetno v povečanem
katabolizmu beljakovin. Mehanizem tega pojava še vedno ni dovolj po­
jasnjen, čeprav vemo, da se po obsevanju poviša aktivnost intracelularnih
proteolitskih encimov. Verjetno pa so pri tem pomembni tudi drugi lizo­
somski hidrolični encimi in nekateri drugi faktorji v celicah prebavnega
trakta.
118

Literatura
Antonijevic, M., Lebez, D., Strauch, L.: Influence of 31-MeV x-rays on ex­
cretion of nitrogen compounds in isolated liver of irradiated frogs. Rad. Res., 11,
642, 1959.
Antonijevic, M., Lebez, D.: Studies on the nitrogen metabolism in frog liver
after whole-body irradiation. II. Time- and dose-dependance of nitrogen excre­
tion from isolated frog liver after whole-body irradiation. Strahlentherapie, 127,
129, 1965.
Babnik, J., Gubenšek, F.: Early effects of whole-body irradiation on isolated
and perfused guinea-pig spleen. Biol. Vest., 15, 3, 1967.
Bacq, Z. M., Alexander, P.: Fundamentals of radiobiology, 2nd ed., Perga­
mon Press, Oxford, 1961.
Bloom, W., Bloom, M. A.: Gastrointestinal system, v Holaender, A.
(Edit.): Radiation biology, Vol. I, Part 2, Me Graw Hill Book Co., New York Toronto - London, 1954.
Bouma, J. M. V., Gruber, M.: The distribution of cathepsin B and C in rat
tissues. Biochem. Biophys. Acta, 89, 545, 1964.
Braun, H.: Elektronenoptische Untersuchungen an Zellen des Di.inndarme­
pithels nach Rontgenbestrahlung. Exptl. Cell Res., 20, 267, 1960.
Conard, R. A.: Some effects of ionizing radiation on the physiology of ga­
strointestinal tract. A. review. Rad. Res., 5, 167, 1956.
Dekleva-Likar, A., Lebez, D., Strauch, L.: Influence of 31-MeV x-rays on
excretion of nitrogen compounds in spleen isolated from irradiated guinea pig.
Rad. Res., 11, 648, 1959.
Dumazert, Ch., Marcelet, Y.: Sur un nouveau catalyseur de mineralisation
en vue du dosage de l'azote par la methode de Kjeldahl. Bull. Soc. Chem. Biol.,
20, 202, 1938.
Feinstein, R. N., Ballin, J. C.: Effect of whole-body x-irradiation on a na­
tural inhibitor of carboxypeptidase. Proc. Soc. Exptl. Biol. Med., 83, 6, 1953.
Friedman, U. B., Waren, S.: Effects of radiation on normal tissues. The sto­
mach and intestine. Arch. Path., 33, 326, 1942.
Furlan, M., Antonijevic, M., Lebez, D.: Studies on nitrogen metabolism in
frog liver after whole-body irradiation. I. Nature of the nitrogen compounds
excreted from the isolated liver of nonirradiated and irradiated frogs. Neoplas­
ma, 12, 479, 1965.
Graevskaja, B. M., Ščedrina, R. N.: Issledovanie prirody dejstvija rent­
genovyh lučej na aktivnost tkanevyh proteinaz. Radiobiologia, 3, 168, 1963.
Gustafson, G. E., Koletsky, S.: Nitrogen metabolism following whole-body
x-irradiation. Am. J. Physiol., 171, 319, 1952.
Hagen, U.: Aktivitat zellularer Endopeptidasen (Kathepsine) im schlagen­
geschadigten Organismus. Z. Naturforsch., 12 b, 546, 1957.
Helander, H. F.: Early effects of r-irradiation on the ultrastructure of ga­
stric fundus glands. Rad. Res., 26, 244, 1965.
Hugon, J., Maisin, J. R., Borgers, M.: Changes in ultrastructure of duodenal
crypts in x-irradiated mice. Rad. Res., 25, 489, 1965.
Hunter, C. G.: Aminoaciduria in primates following irradiation. Proc. Soc.
Exptl. Med., 96, 794, 1957.
Kopitar, M., Lebez, D.: Effect of whole-body irradiation on the proteolytic
activity in rabbit leucocytes, Strahlentherapie, 133, 132, 1967.
Krebs, H. A., Henseleit, K.: Untersuchungen iiber die Harnstoffbildungen
im Tierkorper, Hoppe-Seyler's Ztschr. Physiol. Chem., 210, 33, 1932.
Kurstin, I. I.: Effects of ionizing radiation on the digestive system, Elsevier
Publishing Company, Amsterdam, 1963.
Lebez, D., Šebek-Klemenc, S. Strauch, L.: Cathepsin C activity of isolated
beef spleen irradiated With gamma rays, Proc. II.nd Int. Conf. on the Peaceful
Uses of Atomic Energy, Geneva 1958, 22, 533.
Lipkin, M., Quastler, H., Mugeia, F.: Protein synthesis in the irradiated
intestine of the mouse, Rad. Res., 19, 277, 1963.
Moe, H.: On goblet cells especially of the intestine of some mammalian
species. Intern. Rev. Cytol., 4, 299, 1965.

119

Pierce, M.: The gastrointestinal tract, v W. Bloom, Histopathology of irra­
diation from external and interna! sources. Me Graw Hill Book Co., New York
- Toronto - London, 1948.
Quastler, H.: The nature of intestinal radiation death. Rad. Res., 4, 303, 1956.
Quastler, H., Hampton, J. C.: Effects of ionizing radiation on the fine struc­
ture and function of the intestinal epithelium of the mouse. Rad. Res., 17, 914,
1962.
Rahman, Y. E.: Effect od x-irradiation on the fragility of rat spleen lyso­
somes. Rad. Res., 20, 741, 1963.
Srb, V.: Immediate and short-time changes in cell permeability after x­
irradiation. Rad. Res., 21, 308, 1964.
Trincher, K. S.: The effect of radiation dose on the resistence of irradia­
ted erythrocytes, in alkaline medium and the latency of alkaline hemolysis.
Biophysics, 4, 78, 1959.
Waren, S., F1iedman, N. P.: Pathology and pathologic diagnosis of radiation
lesions in the gastrointestinal tract. Am. J. Path., 18, 499, 1942.
Dr Primož Schauer
Institut za mikrobiologijo
Medicinska fakulteta, Ljubljana

120

ODDELEK ZA RADIOBIOLOGIJO, NEKLEARNI INSTITUT
»JOZEF STEFAN«, LJUBLJANA

VPLIV ŽARKOV GAMA NA IZLOCANJE DUŠIKOVIH SPOJIN
IZ IZOLIRANIH DELOV PREBAVNEGA TRAKTA BELIH PODGAN PO
TOTALNEM OBSEVANJU
II. Izločanje dušikovih spojin iz želodca in ileuma glede
na čas po obsevanju

Jurečič S., Schauer P.
V primerjalni študiji smo obravnavali spremembe v izločanju dušiko­
vih spojin v perfuzijski in sekrecijski tekočini posameznih predelov pre­
bavnega trakta po totalnem obsevanju s 600 r in 1200 r. Poskusi so bili
izvršeni samo takoj po obsevanju in po preteku prvih štiriindvajsetih ur.
V naslednjih poskusih smo opazovali spremembe po totalnem obsevanju s
600 r do izteka prvega meseca po obsevanju.

Material in metode

Poskusne živali, izolacija organov in druge tehnike so bile enake, kot
so opisane v predhodnem članku (Schauer in Jurečič 1969).
Perfuzijsko in sekrecijsko tekočino, ki je pritekala iz organa, smo zbi­
rali pri želodcu v triurnih, pri ileumu pa v dveurnih presledkih do devete
ure po kanulaciji organa. Dušik smo določali v vzorcih zadnjih šest ur.
Perfuzijo organov smo napravili v prvi uri po obsevanju ter po enem,
dveh, treh, štirih, petih, šestih, štirinajstih in tridesetih dneh.

Rezultati

Pri neobsevanih živalih je poprečna vrednost dušika v perfuzijski
tekočini želodca od šeste do devete ure perfuzije 1,3 µ.g/min (tab. I). Ze v
prvi uri po obsevanju se izločanje dušika močno dvigne (60 %), v 24. uri pa
je za 169 % nad vrednostjo pred obsevanjem. V 48. uri nastopi prvi padec
dušikovih spojin (35 %). V 72. uri pa je v območju kontrolnih vrednosti,
v 96. uri pa je izločanje zopet nekoliko višje (24 %). Po 120. uri smo opazili
ponoven padec v izločanju dušikovih spojin, ki ostane približno na tej ravni
vse do konca opazovanja, tj. mesec dni po obsevanju.
121

Tabela I.
Količine izločenih dušikovih spojin (µg N/min) v perfuzijski in sekre­
cijski tekočini želodca od 6. do 9. ure perfuzije pri neobsevanih in obseva­
nih belih podganah rase Wistar (600 r).
Čas po obsevanju
neobsevane
l. ura
24. ura
48. ura
72. ura
96. ura
120. ura
144. ura
14. dan
30. dan

µg N /min v per­
fuziski tekočini
1,3

2,0

3,3
0,9
1,3

1,6

0,9

0,7

0,9

0,7

µg N/min v sekr­
cijski tekočini
1,1

0,7
3,2
3,0
1,8
1,2
1,2
1,5

2,6
2, 2

Za sekrecijsko tekočino smo ugotovili, da je izločanje dušikovih spojin
samo z izjemo prve ure po obsevanju (30 %) ves čas nad kontrolno vred­
nostjo. Največ dušika se izloči v 24. uri po obsevanju, ko je izločanje za
222 % nad normalo. Med 72. in 144. uro pride do znižanja izločanja,
vendar pa ostanejo vrednosti v teh dneh še vedno nad kontrolnimi. Temu
sledi ponovni dvig med štirinajstim in tridesetim dnevom.
Tabela II.
Količine izločenih dušikovih spojin (µg N/min) v perfuzijski in sekre­
cijski tekočini ileuma od 7. do 9. ure perfuzije pri neobsevanih in obsevanih
belih podganah rase Wistar (600 r).
Čas po obsevanju
neobsevane
l. ura
24. ura
48. ura
72. ura
96. ura
120. ura
144. ura
14. dan
30. dan

!Lg N/min v per­
fuziski tekočini
1,0

1,3

1,6

1,3

2,3
2,0
2,0
2,2
1,8

1,7

µg N/min v sekr­
cijski tekočini
4,8
5,1

7,1

6,6
6,6
10,5
8,6

8,3

7,2

7,1

V tabeli II so vrednosti dušika za perfuzijsko in sekrecijsko tekočino
ileuma pred obsevanjem in v različnih časovnih presledkih po obsevanju.
V neobsevanem tankem črevesu je izločanje dušikovih spojin v perfuzijski
tekočini od 7. do 9. ure 1,0 p.g N/min. Že prvo uro po obsevanju smo opazili
povišano izločanje dušikovih spojin za 30 O/o. Štiriindvajset ur po obse­
vanju naraste izločanje dušika na 60 %. V drugem dnevu je izločanje
dušika še precej močno (30 %). V tretjem dnevu pa je izločanje dušika naj­
močnejše (130 %). Močno povišano ostane vse do šestega dne. Tudi v 14. in
122

30. dnevu je izločanje še vedno močno povišano, vendar nekoliko manj kot
od 3. do 6. dne.
Izločanje dušika v sekrecijski tekočini ileuma v prvi uri po obsevanju
ni mnogo višje od normale. V prvem dnevu izločanje dušika močno
poraste (48 %). Nekoliko manj močno je v 48·. in 72. uri. V 96. uri po obse­
vanju pa je izločanje v sekrecijski tekočini maksimalno (119 %). Od 120.
ure pa vse do 30. dne po obsevanju izločanje dušika polagoma upada, ven­
dar je še 30. dan po obsevanju za 49 % nad kontrolno vrednostjo.
Diskusija
če primerjamo izločanje dušikovih spojin v perfuzijski in sekrecijski
tekočini med želodcem in ileumom, vidimo, da je iz ileuma izločanje znatno
večje kot iz želodca. Po obsevanju nastopijo močne spremembe v katabo­
lizmu, ki vodijo do negativnega dušikovega ravnotežja (Gustafson in Kolet­
sky 1952). Te spremembe so močnejše v ileumu kot v želodcu. Izredno
radiosenzitivnost črevesa je ugotovil že Quastler (1956). Pri večjih dozah
nastopi zaradi teh poškodb smrt, ki jo je poimenoval »akutna intestinalna
smrt-«.
Veliko avtorjev je preučevalo poškodbe, ki so nastale zaradi obsevanja.
Detrick s sod. (1963) je po totalnem obsevanju živali s 525 r opazil v prvem
dnev u v epitelu resic podgan le manjše poškodbe, ki so dosegle svoj vrh v
tretjem dnevu po obsevanju. Do šestega dne so bile še vedno močno izra­
žene, kasneje pa so počasi izginjale.
O zgodnjih poškodbah prebavnega trakta je poročal Wiernik s sod.
(1962), ki je ugotovil, da so te spremembe najmočneje izražene v 72. uri po
obsevanju s 1000 r eksponiranega jejunuma podgan. Takrat je zgradba resic
najbolj prizadeta. Že en teden po obsevanju pa je isti avtor (Wiernik s sod.
1966) opazil regeneracijo črevesa. Podobno normalizacijo črevesne povrh­
nice je že pred njim ugotovil Sullivan s sod. (1959). Ugotovitve Williamsa
s sod. (1958) pa govore, da kaže jejunum podgane največje poškodbe šele
peti dan.
Zgornje poškodbe tankega črevesa je opazoval tudi Hugon s sod. (1965).
Ugotovil je spremembe v drobni zgradbi mišjih duodenalnih kript že 30
minut po obsevanju s 1350 r žarkov x. O poškodbi mišjega črevesnega epi­
tela, ki je nastopila že 10 minut po obsevanju z žarki x, pa sta poročala
Quastler in Hampton (1962). Opazila sta poškodbo plazmatične membrane
duodenalnih mikrovilusov. Spremembe v drobni zgradbi celic želodca to­
talno obsevanih miši, ki so prejele dozo 1340 r žarkov x, je opazoval Helan­
der (1965).
Iz naših poskusov vidimo, da pride po obsevanju do precejšnjih spre­
memb v metabolizmu prebavnega trakta. Mehanizem teh poškodb še ni
dovolj pojasnjen, čeprav vemo, da se zaradi poškodb mejnih membran
lahko sproste iz nekaterih intracelularnih granual hidrolaze in nukleaze
(Goutier in Bacq 1963, Upton 1963). O sproščanju encimov sta govorila že
Bacq in Alexsander (1961). Radiacijska poškodba citoplazme je po njunem
mnenju pospešena zaradi delovanja lizosomskih in mitohondrijskih enci­
mov, ki se sproste iz subcelularnih elementov. Ker so po obsevanju poško123

dovane tudi membrane drobnih resic, se poveča tudi delovanje proteolit­
skih encimov iz votline prebavnega trakta. Za povišano aktivnost proteolit­
skih encimov in z njimi povezano razgradnjo beljakovin govori tudi močno
povišana aktivnost katepsina C v vranici po obsevanju (Lebez s sod. 1959).
Posledica proteolitske aktivnosti je povišano izločanje dušikovih spojin
v perfuzatu. V naših poskusih smo ugotovili, da je to povišanje v perfu­
zijski tekočini želodca najmočnejše 24 ur po obvesanju, v ileumu pa v 72.
uri. Te časovne razlike med organoma so verjetno posledica različnega raz­
voja radiacijske poškodbe v posameznih organih, kar so opazili tudi drugi
raziskovalci (Wiemik s sod. 1962).
Na vprašanje zaradi česa pride do povišanja dušika še ne moremo
zadovoljivo odgovoriti. Mogoče gre v tem primeru za povišano izločanje
mukoproteidov. Znano je namreč, da nastopijo po totalnem obsevanju z
žarki x pri dozi 1340 r opazne spremembe v mukoidnih celicah želodčne
mukoze (Helander 1965). V njih se poveča premer mukoidnih granul.
Summary
The nitrogen in the perfusion and secretion liquids of isolated stomach and
ileum with 600 r whole-body irradiated white rats was determined. This was an
indirect measurment of changes in metabolism in the digestive tract after irra­
diation.
In perfusion liquid of stomach in the 1st, 24th and 96th hour the excretion
of nitrogen compounds is increased. In other days, with exception of 72nd hour,
when the excretion is normal, their is an inhibition. But in secretion liquid in
all times of observation, with exception of 1st hour after irradiation, the excre­
tion is increased.
In perfusion liquid of ileum already in the 1st hour the value of nitrogen
compounds is increased, and remains to the end of observation - one month
after irradiation. Nearly the same can be told for the secretion liquid. The ma­
ximal increase is the 96th hour after irradiation.
The cause of increased excretion of nitrogen compounds is probably ele­
vated protein catabolism, but the question of inhibition is still open.
Resume
On a mesure l'azote dans le liquide de perfusion et de secretion de l'esto­
mac et d'ileum isoles des rats, exposes totalement au 600 r. Par cela, les change­
ments de metabolisme des organs nommes etaient mesures indirectement.
Dans le liquide de perfusion de l'estomac la secretion des composes azo­
tiques est elevee en 24 eme et 96 eme heure apres l'exposition, en 72 eme heure
elle est normale; en tous les autres temps de l'observation la secretion est dimi­
nuee.
La secretion dans le liquide de perfusion et de secretion d'ileum est elevee
dans 1 ere heure deja, et reste ainsi jusqu'a la fin d'un mois. Elle est la plus
grande en 96 eme heure.
La secretion elevee des composes azotiques pourrait etre causee par une
augmentation de catabolisme proteique, cependant que la question de la re­
duction est ouverte.
Zu s a m m e n f a s s u n g
Wir haben Stickstoff (N) in Perfusions- und Sekretionsflussigkeit des iso­
lierten Magen und Ileum der totalbestrahlten weissen Rate mit 600 rad bestimmt.
Somit haben wir indirekt die Veranderungen im Metabolismus der genannten
Organe gemessen.
In der Perfusionsflussigkeit kommt es in der l., 27. und 96. Stunde zur
Erhohung der Ausscheidung der N-Verbindungen. In anderen Tagen kommt es

124

mit Ausnahme in der 72. Stunde zur Inhibition. In der Sekretionsflilssigkeit
kommt es aber wahrend der ganzen Beobachtungszeit, ausser in der l. Stunde
nach der Bestrahlung, zur Erhohung der Ausscheidung.
In der Perfusionsflilssigkeit des Ileums wird die Ausscheidung der N-Ver­
bindungen schon in der l. Stunde erhoht, was bis zum Ende der Beobachtung,
das heisst, einen Monat lang erhalten bleibt.
Beinahe dasselbe konnten wir auch filr die Sekretionsflilssigkeit konsta­
tieren. Die maximale Erhohung fallt in die 96. Stunde nach der Bestrahlung. Die
Ursache der erhohten Ausscheidung der N-Verbindungen ist warscheinlich in
vergrossertem Katabolismus der Eiweissstoffe, indem die Frage der Erniedrigung
viel problematischer ist.

Povzetek

Določali smo dušik v perfuzijski in sekrecijski tekočini izoliranega
želodca in ileuma s 600 r totalno obsevane bele podgane. S tem smo in­
direktno merili spremembe v metabolizmu teh organov po obsevanju.
V perfuzijski tekočini iz želodca pride v prvi, 24. in 96. uri do poveča­
nega izločanja dušikovih spojin. V ostalih dneh pride z izjemo 72. ure, ko
je izločanje normalno, do inhibicije. V sekrecijski tekočini pa je v vseh
časih opazovanja, z izjemo prve ure po obsevanju, izločanje povišano.
V perfuzijski tekočini ileuma se že v prvi uri poveča izločanje dušiko­
vih spojin, ki ostane povišano do konca opazovanja, tj. en mesec po obse­
vanju. Skoraj isto lahko rečemo za sekrecijsko tekočino. Maksimalno povi­
šanje je v 96. uri po obsevanju.
Vzrok povišanega izločanja dušikovih spojin je verjetno povišan kata­
bolizem beljakovin, medtem ko je vprašanje znižanja še bolj problematično.

Literatura
Bacq, Z. M., Alexander, P.: Fundamentals of radiobiology, 2nd ed., Per­
gamon Press, Oxford, 1961.
Detrick, L. E., Latta, H., Upham, H. C., Me Candless, R.: Electronmicro­
scopic changes across irradiated rat intestinal villi. Rad. Res., 19, 447, 1963.
Gautier, R., Bacq, Z. M.: Inhibition due to radiation. V Hochster, R. M.,
Quastler, J. H. (Edits.): Metabolic inhibitors., Vol. 2, Academic Press, New York,
1963.
Gustafson, G. E., Koletsky, S.: Nitrogen metabolism following whole-body
x-irradiation. Am. J. Physiol., 171, 319, 1952.
Helander, F.: Early effects of x-irradiation on the ultrastructure of gastric
fundus glands. Rad. Res., 26, 244, 1965.
Hugon, J., Masin, J. R., Borgers, M.: Changes in ultrastructure of duodenal
crypts in x-irradiated mice. Rad. Res., 25, 489, 1965.
Lebez, D., Klemenc-Šebek, S., Strauch, L.: Cathepsin C activity of isolated
beef spleen irradiated with gamma-rays. Proc. 2nd Int. Conf. on the Peaceful
Usse of Atomic Energy, Genova, 22, 533, 1959.
Quastler, H.: The nature of intestinal radiation death. Rad. Res., 4, 303, 1956
Quastler, H., Hampton, J. C.: Effects of ionizing radiation on the fine struc­
ture and function of theintestinal epithelium of the mouse. Rad. Res., 17, 914,
1962.
Schauer, P., Jurečič, J.: Vpliv žarkov gama na izločanje dušikovih spojin
iz izoliranih delov prebavnega trakta belih podgan po totalnem obsevanju. I. Pri­
merjalna študija. 3, 112, 1969.

125

Sullivan. H. G., Hackett, P. O., Marks, S., Thompson, R. C.: X-irradiation
of the exteriorized or in situ intestine of the rat. Rad. Res., 11, 653, 1959.
Upton, A. C.: Biological effects of ionizing radiations. Intern. J. ExptL
Pathol., 2, 199, 1963.
Wiernik, G., Shorter, R. G., Creamer, B.: The arrest of intestinal epitheliaI
»turnover« by the use of x-irradiation. Gut, 3, 26, 1962.
Wiernik, G., Creamer, B., Shorter, R. G.: Recovery of the intestinal mucosa
in the rat after x-irradiation of the exteriorized intestine. Rad. Res., 27, 264, 1966..
Williams, R. B. Jr., Toal, J. N. White, J., Carpenter, H. M.: Effect of total­
body x-irradiation from near threshold to tissue-lethal doses on small-bowel epi­
thelium of the rat. I. Changes in morphology rate of cell division in relation to
tirne and dose. J. Nat. Cancer Inst., 21, 17, 1958.
Dr. Primož Schauer
Inštitut za mikrobiologijo
Medicinska fakulteta, Ljubljana

126

OPCI PROBLEMI
MEDICINSKI CENTAR PULA

Služba za radiologiju - Šef: dr Ivo Borovečki
NEKI PROBLEMI SA PODRUCJA RADIOLOŠKE INFORMACIJE,
DOKUMENTACIJE I TERMINOLOGIJE
UDK: 615.849:002

Borovečki I.

Zivimo u doba brzog i svestranog razvoja i napretka naučne misli ši­
rom čitavog svijeta. Naučna saznanja ne poznaju granica, a nove naučne
ideje i dostignuca naučne prakse postaju svojina širokog medunarodnog
naučnog kolektiva.
Svjedoci smo stalnog porasta znanstvene literature, a posebno velikog
broja medicinskih informacija. Prema podacima direktora najvece medi­
cinske biblioteke na svijetu, Nacionalne medicinske knjižnice u Vašingtonu,
dr Martina Cummingsa, danas se samo na području bio-medicine objav­
ljuje oko 15 000 stručnih časopisa, sa oko pola miliona stručnih članaka
godišnje.
Američki Index Medicus prikazuje bibliografiju iz 2600 medicinskih
časopisa, a Ryan i Tomiselli su 1965 godine verificirali 72 radiološka
časopisa.
Jasno je da u ovakovoj situaciji, kako za liječnika naučno-istraživačkog
radnika, tako i za specialistu i praktičara, postaje sve teže da na vrijeme
bude upoznat sa napretkom medicinske nauke, a sigurno je da zbog orga­
nizacionih nedostataka, ekonomskih poteškoca i jezične barijere, velik dio
vrijednih medicinskih informacija uopce ne bude adekvatno korišten.
Svi mi svakodnevno osjecamo potrebu izgradnje sistema za što bržu,
racionalniju i efikasniju razmjenu naučnih informacija, a na tom poslu
se medunarodna saradnja namece kao neizbježna nužnost. Vec danas dje­
luje u svijetu nekoliko medunarodnih medicinskih informacionih centara.
U okviru Sekretarijata i regionalnih ureda Svjetske zdravstvene organiza­
cije postaje odsjeci, koji se bave nekim vidovima informativne naravi.
U Zenevi je središte Medunarodnog centra za informacije o zaštiti na
radu i industrijskoj higijeni. U Belgiji djeluje medunarodni ured za vojno­
medicinsku dokumentaciju.
127

Za nas radiologe važna je činjenica da je 1965. osnovan u Rimu Medu­
narodni komitet za radiološke informacije, koji je na Generalnoj konfe­
renciji Uneska 1966. godine u Parizu dobio punu moralnu podršku. Najvaž­
nije u svijetu poznate publikacije u kojima radiolozi mogu naci iscrpne
bibliografske informacije danas su: Index Medicus, Experta Medica, Zen­
tralblatt filr die gesamte Radiologie, te ruski Referatni žurnal, sekcija Ra­
diologija. Te publikacije predstavljaju veliku riznicu naučnih informacija
naše struke i njima bi se trebao služiti što veci broj radiologa. U Jugosla­
viji nemarno još jedinstvenog medicinskog informativnog centra, ali postoji
nekoliko ustanova, koje se bave naučnom informacijam. To su: Jugosla­
venski centar tehničko-naučne dokumentacije, Centralni katalog strane
knjige i časopisa, Savezni bibliografski institut i Institut za vojno-medicin­
ske informacije. Mnogo nade polažemo u zaključak Saveznog savjetovanja
za medicinsko-naučne informaciju, koji je 18. novembra 1966. odlučio da se
pri Saveznom zavodu za zaštitu zdravlja osnuje Jugoslavenski centar me­
dicinsko-naučne-informacije.
U našim sadašnjim uslovima medicinske biblioteke sa svojim knjižnim
fondovima i stručnim časopisima, predstavljaju glavni izvor naše medicin­
ske informacije. J edna anketa Saveznog zavoda za zaštitu zdravlja iz 1965.
godine daje nam interesantne podatke o stanju naših medicinskih biblioteka.
Od 248 postojecih medicinskih biblioteka samo je 189 odgovorilo na
anketu. Ukupan knjižni fond u tim bibliotekama iznosi 776 000 knjiga. U
1964 godini biblioteke su utrošile za nabavu novih knjiga 260 miliona di­
nara, a za nabavu stranih časopisa 175 miliona dinara. Interesantno je na­
pomenuti da 65 'J/o medicinskih biblioteka nema bibliotekara; 43 % biblio­
teka ima do tisucu knjiga, a samo 6,3 % ima preko 15 tisuca knjiga.
73 % biblioteka ne izraduje nikakve bibliografije, 89 % ne koristi mi­
kro-filmove, a samo 22,7 % ima službu fotokopiranja. U 24 biblioteke
(12,7 %) je organizirano prevodenje sa stranih jezika.
Ti nam podaci govore da vecina medicinskih biblioteka u našoj zemlji
(iznimke su samo fakultetske biblioteke) nije u stanju da svojim korisni­
cima pruži na brz, efikasan i jeftin način potpune aktuelne naučne infor­
macije. Na svom putu od autora do korisnika naučne informacije prolaze
u bibliotekama kroz nekoliko faza: pribavljanje informacija, obrada i kla­
sifikacija, odlaganje i nalaženje informacija, a svaka od tih faza krije u
sebi niz složenih problema.
Najviše problema predstavlja danas klasifikacija naučne informacije.
Bibliotekari poznaju više od 30 sistema klasifikacije. Sasvim aktuelno zvuči
još i danas izjava Johna Shawa Billingsa, osnivača američke Nacionalne
medicinske knjižice, ko ji je još 1879. godine rekao: »Kada bi medicinski
pisci usvojili bilo koji jedinstveni sistem klasifikacije, prikupljanje njiho­
vih radova bio bi lak zadatak.«
Od najpoznatijih sistema klasifikacije spomenut cu samo neke najvaž­
nije: Univerzalna decimalna klasifikacija, koju je utemljio Dewey 1976.
godine - uzima za simbole označavanja arapske brojeve. Kod nas se ona
mnogo upotrebljava, a značajno je da su po toj sistematizaciji klasificirani
svi radovi u našem stručnom glasilu »-Radiologia Iugoslavica«.
128

Barnardov - sistem, koji koristi Svjetska zdravstvena organizacija, a
kod nas Savezni zavod za zdravstvenu zaštitu i Škola narodnog zdravlja
»Andrija Štampar« u Zagrebu, upotrebljiva kao simbol vilika slova en­
gleske abecede.
Cunnighamov - sistem, koji se mnogo upotrebljava u Americi, služi
se kombinacijom slova engleske abecede i arapskih brojeva. Pred desetak
godina izradili su Grohovski i Merrill vrlo praktičan decimalni sistem kla­
sifikacije za radiološku dijagnostiku. Taj njihov »Radiologic diagnostic
index« mogao bi poslužiti kao vrlo koristan sistem za stvaranje priručne
kartoteke na bolničkim rendgen-odjelima. Savremeni način obrade i odla­
ganja naučnih informacija podrazumjeva najširu upotrebu modernih me­
toda reprografije. Fotokopije dokumenata mnogo se još upotrebljavaju, ali
se sve više koristi sistem mikrofilmova, jer je mnogo ekonomičniji i prak­
tičniji. Standardne kartice za kartoteke i moderno rubno-bušene kartice
danas se u velikim medunarodnim dokumentaciono-informativnim centri­
ma sve više zamjenjuju najmodernijim elektronskim računarima - kom­
pjutorima.
U organizaciji moderne medicinske naučno-informacione službe u na­
šim bolnicama, institutima i klinikama ima uz stručnog bibliotekara naj­
važniju funkciju liječnik, koji je ne samo korisnik informacija, vec koji
može svojim stručnim znanjem pomoci rad bibliotekara. Sigurno je da bi
radiolozi morali što bolje poznavati metodiku i tehniku moderne naučne
dokumentacije i više je koristiti, kako za stvaranje radioloških bibliograf­
skih kartoteka na našim odjelima, tako i za lakše snalaženje u medicin­
skim bibliotekama.
Jedan od vrlo važnih zadataka koji stoji pred nama svima je izrada
bibliografije jugoslovanske radiološke literature. Prve početke naše radio­
loške bibliografije dugujemo pioniru jugoslovenske radiologije Lazi Popo­
vicu i njegovom učeniku Milanu Smokvini, koji su još 1927. sistematski
objavljivali radiološku bibliografiju u izdanjima Centralnog rendgenolo­
škog instituta Medicinskog faktulteta u Zagrebu. Turčic, Hahn i ostali
nastavili su objavljivanje bibliografije u Radiološkom glasniku 1937. godine.
Najveci i najvredniji prilog radiološkoj bibliografiji Jugoslavije dao je
Dušan Dimitrijevic, koji je izmedu ostalog izradio kompletnu bibliografiju
radiološke literature objavljenu izmedju III i V Kongresa radiologa Jugo­
slavije.
Medicina, farmacija i veterina posjeduju vrlo bogatu znanstvenu ter­
minologiju. Medunarodna medicinska terminologija u osnovi sazidana na
grčko-latinskim medicinskim nazivima danomice se proširuje i upot­
punjava.
Zbog sve vece zbrke u medicinskoj terminologiji Savjet Medunarodne
organizacije medicinskih nauka sazvao je 1965. grupu stručnjaka za medi­
cinsku terminologiju i rječnike. Ta je grupa razmotrila brojne probleme
objavila je u studiji »Medicinski terminologija i leksigrafija-«. Na
osnovu preporuke te grupe stručnjaka Unesko upravo sada organizira
»Centra za medunarodnu medicinsku terminologiju«. U svetskoj radio­
loškoj literaturi vrlo rijetko se tretiraju problemi radiološke terminologije.
Do sada je vrlo malo učinjeno na izdavanju višejezičnih rječnika radio­
loških termina. Koliko je meni poznato prvi višejezični radiološki rječnik
129

izdan je u Varšavi 1933 godine. U njem su radiološki termini objavljeni na
5. jezika. Medunarodna elektrotehnička komisija izdala je 1964. u okviru
Medunarodnog elektrotehničkog rječnika posebni rječnik radiologije i ra­
diološke fizike. Opširna definicija svih pojmova objavljena je na engle­
skom, francuskom i ruskom jeziku, a nazivi pojmova još na 6 drugih
jezika. Znanstveno nazivlje u našoj zemlji ima relativno kratku povijest
od svega 150 godina. S obzirom na to da predstavljamo višenacionalnu
zajednicu, to svako od naša tri jezična područja ima svoju specifičnu povi­
jest medicinskog jezika. U ovom prikazu govorimo samo o hrvatskosrpskoj
medicinskoj terminologiji.
Medicinsko nazivlje na narodnom jeziku nalazimo vec u Srpskom rječ­
niku Vuka Karadžica. Samo da ukratko nabrojim naše najvažnije starije
medicinske rječnike. Ivan Dežman izdaje tačno prije 100 godina Rječnik
liječničkog nazivanja. Šulekov Rječnik znanstvenog nazivlja iz 1874. ima
velik broj medicinskih riječi. ».Ričnik likarsko nazivlja i narodnih ričih«
objavljuje u Zadru 1875. Ante Kuzmanic. Milan Jovanovic Batut naš naj­
veci autoritet medu starim terminolozima izdaje 1886. »Gradu za medi.­
cinsku terminologiju.-« Prije I svjetskog rata izlaze još poznati medicinski
rječnici Arambašina i Peričica. U novije doba najvrijednije dijelo na tom
području u nas je višejezični Medicinski rječnik našega najpoznatijeg me­
dicinskog terminologa Aleksandra Kostica.
Radiološka terminologija u Jugoslaviji počela je se sistematski razvi­
jati tek u okviru katedre za rendgenologiju, koja je osnovana na Medi­
cinskom fakultetu u Zagrebu još 1921 godine. Upravo se navršava 45 go­
dina od objavljivanja prve knjige udžbenika radiologije Laze Popovica. U
ono doba to je bio prvi medicinski udžbenik na našem jeziku, koji za nas
i danas uza svu arhaičnost, predstavlja prvi i veliki izvor domace radi­
ološke terminologije. Udžbenici Dedica, Smokvine, Merkaša-Perovica i
Glinsbergera predstavljaju pravu riznicu naše radiološke terminologije, a
uz njih naročitu terminološku vrijednost imaju opežne radiološke studije
Kadrnke, Gvozdanovica i Marka objavljene u Medicinskoj enciklopediji.
Jasno je da velike zasluge za razvoj hrvatsko-srpskog medicinskog
nazivanja imaju isto tako stotine i stotine liječnika svih struka, koji u
brojnim medicinskim časopisima objavljuju svoje stručne radove, a medu
njima naši radiolozi zauzimaju dostojno mjesto. Slovenski jezik ima vec
odavno najbolje razvijenu medicinsku terminologiju na narodnom jeziku,
a u slovenskom »Zdravstvenom vestniku« često nailazimo na radove sa
područja terminologije. Razvoj makedonske medicinske terminologije u
velikom je zamahu. Sa ponosom konstatiramo da je samo u Zborniku
radova VII Kongresa liječnika NR Makedonije objavljeno 11 radova sa
područja radiologije.
Medutim, mi radiolozi sa područja hrvatskosrpskog jezika moramo
se iskreno zapitati: Tko od nas prati i čita radiološku literaturu na sloven­
skom i makedonskom jeziku? Sigurno, vrlo mali broj. Potrebno je medu­
tim samo malo dobre volje i truda za razumevanje slovenske i makedonske
medicinske terminologije.
Novosadski odgovor iz 1954. godine postavio je pred našu lingvističku
i medicinsku nauku velik zadatak: Izgradivanje jedinstvenog jugosloven­
skog terminološkog sustava. Danas imamo osim slovenske i makedonske
130

terminologije još i dvije prilično različite medicinske terminologije jedin­
stvenog hrvatsko-srpskog književnog jezika. Sadašnja različitost hrvatske
i srpske medicinske terminologije (uključivši dakako i radiološku termi­
nologiju) uvjetovana je u prvom redu različitošcu stranih uzora na osnovu
kojih su te terminologije stvarne, a njima su glavni uzori bili njemačka,
češka i ruska terminologija. Izgradivanje jedinstvenog medicinskog ter­
minološkog sustava i izjednačivanje naučne terminologije stvar je vrlo
komplicirana i teška te se kod toga mora osim na stručne probleme paziti
i na političku osjetljivost tog problema, i zbog toga je to stvar dužeg peri­
oda vremena i medusobnog dogovaranja. Ali ima nešto što je kod toga
primarno i sada najvažnije. Potrebno je prije svega skupiti i sistematizirati
vec postojecu medicinsku terminologiju naših naroda. Bez toga nema ni
govora o uskladivanju i jedinstvenoj terminologiji.
Predlažem buducem Saveznom odboru našeg udruženja da dade ini­
cijativu za skupljanje i obradu radiološke terminologije i za izradu kom­
parativnog rječnika hrvatskih, srpskih, slovenskih i makedonskih radio­
loških termina.
Ovo moje izlaganje imalo je za cilj da potakne veci interes za pro­
bleme medicinske informacije i dokumentacije i da pobudi vecu ljubav za
našu domacu medicinsku i posebnu radiološku riječ.

Summary
The increased publishing activity in the field of radiology the increase in
the number of radiological journals have caused new problems: the informa­
tions of interest should be mediated to the radiologist constandly in tirne and
in a accesible manner. The needs for a well organized international and nati­
onal medical information centres are imperative.
The author suggests a creation of such centres at the medical libraries in
hospitals and medical centres. From this source the necessary informations in
form of reprints, photocopies and microfilms can be provided at a modest expen­
ce. The fact that no uniform classification of the radiological literature exists
and that the modern technical devices are not used sufficiently, complicate the
problem.
The linguistic problems in the field of the radiological information are
exposed and the development of the radiological terminology in Jugoslavia is
presented.
The necessity of a uniform radiological terminology system in a Serbo-Cro­
atian language as well as the needs of preparing a comparative terminology
dictionary for the Serbo-Croatian, Slovenian and Macedonian languages are
stressed.
Re s u m e
Le nombre sans cesse croissant des publications du domaine de la radio­
logie pose aux radiologues toute une serie de problems. Des centres d'informa­
tion medicale bien organises deviennent de plus en plus necessaires. Dans le
cadre des bibliotheques speciales, on pourrait creer, meme avec des moyens
reduits, des services d'information efficaces.
En conclusion, l'auteur presente les problemes principaux dela terminologie
radiologique internationale et le developpement de la terminologie radiologique
en Yougoslavie.
9*

131

Zusammenfassung
Wegen der courenten Information liber die Fortschritte auf dem Gebiete der
Radiologie sollte man Informationszentre organisieren, die im Stande sein
werden, die Literatur, Makrofilme, Photokopien usw. zu besorden. Es werden
die jugoslawische und internationale terminologische Probleme besprechen.
S adr ž a j
Stalni porast izdavačke djelatnosti sa područja radiologije, a posebno sve
veci broj radioloških časopisa u svijetu, postavlja pred radiologe niz problema.
Zbog svakodnevnih praktičnih potreba u dijagnostici i terapiji., te zbog naučnih
istraživanja, potrebno je da radovima sa područja njegovog interesa, te da mu ti
radovi budu lahko pristupačni.
Sve se više osjeca potreba za dobro uradenim medunarodnim i nacionalnim
medicinskim informacionim centrima.
Zatim se iznose osnovni podaci o današnjem stanju medicinske informacije
u svijetu i u nas.
U okviru stručnih biblioteka u našim bolnicama i medicinskim centrima
mogu se, uz skromnija materijalna sredstva, organizirati informacione službe
koje ce biti u stanju osigurati nabavu potrebnih sekarata- foto-kopija i mikro­
filmova. Jedan od vecih problema jeste još nepostojanje jedinstvene klasifikacije
radiološke literature kao i nedovoljno korištenje modernih tehničkih pomagala.
Autor je posebno obradio jezične probleme koji se javljaju na području
radiološke informacije.
Zatim se prikazuju glavni problemi medunarodne radiološke terminologije
i iznosa razvoju radiološke terminologije u našoj zemlji. Ističe se važnost dosada
objavljenih višejezičnih radioloških rječnika.
Naglašava se potreba edinstvenog radiološkog terminološkog sustava hrvat­
skosrpskog jezika i potreba pripremanja komparativnog rječnika hrvatsko­
srpskih, slovenskih i makedonskih radioloških termina.
Literatura
l. Arnautovic, A.: Acta historica medicinae, pharmaciae, veterinae
3:27, 1963.
2. Burgess, L. G.: JAMA, 191:311, 1965.
3. Cignolini, P.: La radiologica medica, 53:961, 1967.
4. Janjic, M.: Vojnosanitetski pregled, 24:112, 1967.
5. Kneževic, B.: Narodno zdravje 22, 5:161, 166. i 6:197, 1966.
6. Maleni, J.: Vojnosanetetski pregled, 24:38, 1967.
7. Wagner, G.: Mtinchener Medizinische Wochenschrift, 3:134, 1968.
8. Wesley-Tanaskovic, I., Lukic, I.: Narodno zdravlje, 23, 1:23, 1967.
9. Wesley, I.: Vojnosanitetski pregled, 24:347, 1967.
10. Wesley, I.: Vojnosanitetski pregled, 24:544, 1967.
Medicinski centar Pula,
Služba za radiologiju

132

OBAVIJESTI
ZAKLJUCCI
Redovne Skupštine Udruženja za radiologiju i nukleamu medicinu SFRJ
održane l. VI 1968. godine u Puli

Skupština je održana u toku VIII kongresa radiologa Jugoslavije u
prostorijama Doma JNA, a započela je sa radom u 17 sati. Skupštini je pri­
sustvovalo 42 delegata.
Na osnovu iznešenih izvještaja i diskusija koja je slijedila, Skupština
donosi slijedece zaključke:
l. Skupština sa zadovoljstvom konstatira dalnji napredak radiološke
struke u našoj zemlji, koji se odrazio u tematici, opsegu i interesu za VIII
kongres, čija je organizacija jednoglasno prihvačena kao primjerna.
2. Udruženje je za svoje počasne članove izabralo:
prof. dr. Silvije Kodrnka, post mortem
prof. dr. Leo šavnik, post mortem
prof. dr. Aleksandar Simic, post mortem
dr. Dušan Dimitrijevic, post mortem
prof dr. Branislav Gadjanski
prof. dr. Josip Hebein
prof. dr. Milan Smokvina
prof. dr. Milovan Čurčic, te
prof. dr. Vaclav Švab iz Praga i prof. dr. Vitold Zawadovski iz Varšave.
Upravni odbor Udruženja izdati ce diplome počasnim članovima, odnosno njihovim obiteljima u skladu sa Pravilnikom Udruženja, a njihova
imena uvesti u knjigu počasnih članova.
3. Iz izvještaja i diskusije na Skupštini, vidi se da ni u ovom periodu
nije nažalost došlo do poboljšanja odnosa izmedu Udruženja i državnih
organa. I dalje se propisi, koji se odnose na radiološku struku, donose bez
konsultiranja Udruženja.
4. Ustanovljeno je da je veza izmedu Udruženja i Sekcija bila tokom
cijelog perioda slaba što dovodi u pitanje normalno funkcioniranje Udru­
ženja u smislu njegovog Pravilnika. Novoizabranom Upravnom odboru
stavlja se u zadatak da pronade efikasnije načine za bolju i plodonosniju
suradnju.
133

5. Skupština je jednoglasno zaključila da dosadašnje skraceno racino
vrijeme za osoblje koje radi u sferi jonizantnog zračenja, treba da i dalje
ostane, te je u tom smislu poduprla u potpunosti akciju Sekcije za radio­
logiju i nuklearnu medicinu Slovenskog zdravniškog društva.
6. Novi zakon o benificiranom radnom stažu nije zadovoljio članove
našega Udruženja i nije ispunio njihova opravdana očekivanja, te se prepo­
ruča novoizabranom Upravnom odboru da nastavi nastojanja u pravcu ko­
načnog riješenja ovog pitanja.
7. Zaključeno je da redakcija časopisa »Radiologia Iugoslavica-« ostane
u Ljubljani, a da glavni urednik bude prof. dr. Dimitrije Tevčev, sadašnji
predsjednik Udruženja.
8. Pravilnik Udruženja prihvacen na Redovnoj skupštini u Beo­
gradu 25. IX 1964 godine dopunjen je izmjenama prihvacenim na toj skup­
štini, te prilagoden sadašnjem stanju i uskladen sa statutom Saveza lekar­
skih društava Jugoslavije. Pravilnici, naročito u sadašnjem razvoju našeg
društva, ne mogu biti vječne institucije, vec ih treba mijenjati prema uslo­
vima koje donose promjene društvenih zbivanja.
9. Sjedište Udruženja prenosi se za daljne •i godine u Skopje,
10. Organizacija slijedeceg IX kongresa Radiologa Jugoslavije povje­
rava se Radiološkoj sekciji Slovenskog zdravniškog društva.
11. Obzirom na udvostručenje članarine koje naše Udruženje placa
Internacionalnom društvu radiologa, kao i na uvodenje članarine Savezu
lekarskih društva, prihvacen je prijedlog da se članarina poveca sa dosadaš­
njih 15 na 30 N. D.
Utvrdeno je da je članarina u toku prošlog perioda od 4 godine upla­
cena u iznosu manjem od 50 %, što onemogucava normalno funkcioniranje
Udruženja te se traži od Sekcija da ubuduce redovno uplacuju članarinu.
12. Za članove novog užeg upravnog odbora Udruženja izabrani su:
Predsjednik: prof. dr. Dimitrije Tevčev
podpredsjednik: prof. dr. Josip Novak
sekretar: dr. Dobri Antevski
blagajnik: dr. Kiro Velkovski
član: prim. dr. Ivan Anastasov
Predsjednici Sekcija republičkih društava po svojoj su funkciji članovi šireg upravnog odbora Udruženja.
13. Za članove Nadzornog odbora izabrani su:
prof. dr. Zlatko Merkaš
prof. dr. Bruno Mark
prof. dr. Stanko Hernja
U Puli, l. VI. 1968 god.
KOMISIJA ZA ZAKLJUČKE:
prof. dr. Milan Smokvina
prof. dr. Vladimir Gvozdanovic
doc. dr. Marko Bašic
doc. dr. Ivo Belančic
pukov. dr. Nikola Martinčic
134

IN MEMORIAM

PROFESOR
DR. LEO ŠAVNIK
Dne 24. maja 1968. leta smo pospremili k poslednjemu počitku prof.
dr. Lea Savnika, našega prvega profesorja onkologije. Vsem tistim, ki smo
ga poznali in z njim delali, pomeni izguba profesorja Savnika konec nekega
obdobja v življenju. Za vse, kar nam je zapustil, za njegovo vedrino,
entuziazem pri delu in poštenost pri odnosu do pacienta, smo mu iskreno
hvaležni. Optimizem, vera v življenje in humanost poklica, ki ga oprav­
ljamo, vse to, kar nam je dal, živi še :danes z nami kot ,nevidna sled pri
vsakdanjem delu in zato smo srečni, da smo delali in živeli ob njem. Tak
nam ostaja v spominu. Njegova življenjska pot je tesno zvezana z uteme­
ljitvijo in razvojem sodobne onkologije pri nas.
Kot vsakega te generacije, je tudi njega zatekla prva svetovna vojna
v letih, ko je dokončal fakulteto; tako ga najdemo v vrstah borcev za
osvoboditev Koroške. Po končani vojni se je specializiral v ginekologiji v
Pragi, Milnchnu in Parizu. Bil je odličen ginekolog in porodničar, posebno
pa ga je pritegovalo takrat dokaj skromno razvito področje ginekološkega
karcinoma in zato se je rad odzval vabilu primarija Kunsta iz Ljubljane
za sodelovanje pri rentgenskem zdravljenju raka te lokalizacije. Tako so
1927. leta pričeli prvič zdraviti to obliko raka z obsevanjem. Neutrudno je
izpolnjeval svoje znanje v tej hitro se razvijajoči stroki in ko so leta 1938
ustanovili onkološki inštitut v Ljubljani, je takoj prevzel ginekološko tera­
pijo v tem zavodu. Skupaj s takratnim vodjem zavoda, docentom Cholewo,
135

sta postavljala temelje tej prvi tovrstni ustanovi pri nas. Veliko breme pa
je padlo na pokojnika po smrti docenta Cholewe, ko je leta 1942 prevzel
vodstvo zavoda ter ga vodil nenehno več kot 20 let. Hiter razvoj te stroke
je rodil potrebo po pedagoškem delu in tako je prof. Šavnik postal prvi
profesor onkologije na Medicinski fakulteti v Ljubljani. Ves čas se je živo
zanimal za razvoj te stroke in tudi po 1963. letu, ko je zaradi bolezni odložil
mesto šefa zavoda, je še naprej delal na svojem področju s polnim elanom.
Objavil je večje število del v domači in tuji literaturi, pred vojno zlasti o
delovanju stilbenov kot kancerogenih faktorjev, po vojni pa o vplivu rege­
neracijskega seruma na odpornost organizma. Napisal je tudi več člankov s
področja kliničnega dela. Svoje izkušnje je zbral v knjigi »Zdravljenje
raka« in prav zaradi svoje strokovnosti je postal član več domačih in tujih
vodilnih forumov s področja kancerologije.
Iz še tako brezizhodnih situacij je vedno našel pot za premostitev težav.
To je bila odlika njegovega življenja. Nam pa, ki smo z njim delali, je bil
pokojnik svetal vzgled, kako je treba živeti in delati.
Sodelavci.

136

PRIMARIJUS
DR. LJUBOMIR DORIC
Jedan od pionira radiologije u Hrvatskoj, prim. dr. Ljubomir Doric
umro je u Zagrebu 27. IV 1968. god. u 72. godim.i života.
Roden u Slavonskom Brodu, maturirao u Zagrebu, a medicinu stu­
dirao u Insbruku, Gracu i Pragu, gdje je i promoviran 1922. god. Nakon
dužeg rada kao bolnički liječnik u Osijeku, Bjelovaru i Vinkovcima, 1928.
god. počinje specijalizaciju radiologije na Institutu za radiologiju Medi­
cinskog fakulteta u Zagrebu. Dugogodišnji je šef rdg. zavoda Zakladne
bolnice, gdje dobiva i primarijat 1932. god. Radi svojih naprednih pogleda
i aktivne suradnje sa NOP-om za vrijeme okupacije premještan je na raz­
ličite dužnosti, a u januaru 1945. god. uhapšen, te prolazi torturu ustaškog
zatvora na Savskoj cesti. Po oslobodenju do 1950. god. vodi rdg. institut
bolnice »dr. Mladen Stojanovic«, a od tada do odlaska u mirovinu 1962.
god. rdg. zavod bolnice »dr. Josip Kajfež«.
Njegov stručni rad bio je plodan, brojni su njegovi doprinosi u do­
macoj i stranoj literaturi, česti nastupi na stručnim sastancima i kongre­
sima. Omiljeno područje njegovog stručnog djelovanja bila je rdg. pato­
logija koštanog sustava. Uzorna filmoteka rdg. zavoda bolnice »dr. Josip
Kajfež« njegovo je djelo. Bio je stalno aktivan u Radiološkoj sekciji Zbora
liječnika Hrvatske, pa je u svom dugogodišnjem radu nekoliko puta ruko­
vodio sekcijom. Odgojio je generacije vrsnih radiologa koji ce se sa po­
nosom i s puno ljubavi uvijek sjecati svog učitelja.

137

PRIMARIJUS
DR. LUJO KRIŽ
16. novembra 1968. god. u 67 godini života umro je primarijus dr. Lujo
Križ, šef polikliničkog odsjeka bolnice »dr. Mladen Stojanovic«.
Roden je u Njemcima, kod Vinkovaca u liječničkoj obitelji. Gimnaziju
je završio u Zagrebu, medicinu je započeo u Zagrebu, a završio u Beču
1927. god. Po završenom studiju hospitirao je na Internoj klinici kod prof.
Wenckebacha i Chestoka. Od 1931. do 1934. god. specijalizira radiologiju
takoder u Beču kod velikih učitelja prof. Holzkenchta i prof. Mayera. 1935.
god. vraca se u Zagreb i radi godinu dana kao asistent na Centralnom
rdg. institutu Medicinskog fakulteta. Od 1936-1941. šef je rdg. zavoda
bolnice na Sušaku. Naredbom okupacionih vlasti napušta Sušak, te pre­
uzima rdg. zavod bivše bolnice »Sv. Duh-« u Zagrebu, gdje ostaje do 1947.
god. Kratko vrijeme vodi rdg. odjel bolnice u Puli, a po povratku u Za­
greb dolazi na dužnost na kojoj ga je zatekla smrt.
Svestrane kliničke naobrazbe, duboko je volio svoj poziv. Objavio je
veci broj stručnih radova u domacoj i stranoj literaturi. Poseban interes
poklanjao je patologiji koštanog sistema, radiologiji uha, a bio je priznati
stručnjak i poznavalac reumatskih oboljenja kostiju i zglobova. Aktivno
je suradivao sa Zavodom za reumatske bolesti u Zagrebu, te je brojnim
referatima sudjelovao na stručnim sastancima i kongresima.
Uvijek aktivan u radu Radiološke sekcije ZLH visoko cijenjen i voljen
od svojih kolega, izabran je za podpredsjednika Sekcije koju je dužnost
zdužno vršio do svoje iznenadne smrti.
Pokojni dr. Križ bio je veliki ljubitelj prirode i svaki svoj slobodni
čas koristio je za planinarenje. Bio je dugogodišnji predsjednik planinar­
skog društva »Risnjak« i njegov doživotni počasni predsjednik.
Smrcu dr. Luje Križa naša radiologija gubi istaknutog stručnjaka, ple­
menitog čovjeka, dobrog kolegu i učitelja, a obitelj uzornog oca i supruga.

138

PRIKAZ KNJIGA I REFERATI
A. RUTTIMANN: PROGRESS IN LYMPHOGRAPHY, Georg Thieme,
Stuttgart, 1967, 425 strani, 148 DM
Knjiga podaja predavanja in diskusije z »Mednarodnega simpozija o
limfologiji«, ki je bil od 19.-23. julija 1966 v Ztirichu.
Specialisti najrazličnejših strok so prikazali praktično vrednost in po­
men limfografije ter podali pregled dosežkov te metode v obdobju do
kongresa. V prvih poglavjih je orisan zgodovinski pregled te mlade vede.
Slede obširne anatomske razlage, ki se zaključujejo z dokončnim predlo­
gom glede terminologije, ki naj se uporablja v limfologiji in ki so jo upo­
števali v naslednjih referatih vsi avtorji. številne referate so podali pato­
logi, ginekologi, kirurgi, urologi, internisti, rentgenologi in otorinolaringo­
logi. Limfografije so po večini izvajali na spodnji okončini, manj je bilo
poročil o cervikalni limfografiji, limfografiji na zgornji okončini, visceralni
limfografiji ter o kanulaciji duktus toracikusa. Posebna poglavja so posve­
čena nuklearni medicini v zvezi z limfografijo ter boleznim bezgavk. Po­
glavje o eksperimentalnih in fundamentalnih limfoloških raziskavah prika­
zuje širok spekter možnosti dela na tem področju. V člankih in razpravah
je obravnavana vrednost limfografije v diagnostiki metastaz in primarnih
bolezni bezgavk. Na široko je obravnavan problem kontrastnih sredstev, ki
jih uporabljajo pri lomfografijah, vendar iz razprav sledi, da vprašanje
še ni dokončno rešeno.
Opisane so najrazličnejše možne komplikacije po limfografijah na
človeku, med njimi celo tudi primeri smrti. Vsakdo, ki se ukvarja z limfo­
grafijo, bo našel v knjigi mnogo sugestij, nakazanih problemov in tudi
nekaj odgovorov na te probleme, a mnogo jih je seveda ostalo še nerešenih.
Jugoslovanski udeleženci oz. sodelavci na tem kongresu so bili: doc.
dr. L. Tabor iz Ljubljane, prof. dr. V. Gvozdanovic, prof. dr. I. Padovan in
dr. V. Prpic-Harte, vsi iz Zagreba.
V zaključku M. Foldi iz Szegeda poudarja, da je »Mednarodni simpo­
zij o limfologiji« uspel s tem, da pomeni rojstni dan ob tej priložnosti
ustanovljene »Mednarodne zveze za limfologijo« in hkrati trden most med
bazičnimi raziskavami na področju limfografije in njeno klinično apli­
kacijo.
Dr. F. Lukič
139

E. SCHERER: STRAHLENTHERAPIE, EINE EINFOHRUNG, Georg
Thieme Verlag - Stuttgart, 1967, 222 strani, 9 DM.
Knjižica predstavlja propedevtiko radioterapije in je kot taka pred­
vsem namenjena splošnemu zdravniku in specialistom raznih ne-radio­
terapevtskih strok.
Knjižica je razdeljena na štiri poglavja.

V prvem poglavju so pregledno obravnavane tehnične in metodične

osnove radioterapije, ki seveda z ozirom na obseg in namen knjižice pred­
stavlja samo male preseke posameznih področij te vede.
V drugem poglavju so podane klinično-biološke osnove reakcij važnih
organov in organskih sistemov človeškega organizma na ionizirajoče žarke.
Precejšen del tega poglavja je posvečen vplivu in posledicam obsevanja na
zdravih in rakavib celicah.
V tretjem poglavju govori avtor o mestu in vlogi radioterapije pri
zdravljenju tumorjev. Podan je kratek zgodovinski pregled radioterapije
v zadnjih 5 decenijih. Pregledno je podana osnova klasifikacije malignih
tumorjev po TNM sistemu. Izmed poznanih štirih načinov zdravljenja ma­
lignomov in to: kirurške terapije, radioterapije, kemoterapije in imuno­
terapije, omenja avtor samo prve tri. Prednost daje operativnemu zdrav­
ljenju in radioterapiji.
Cetrto poglavje, ki obsega polovico knjižice, govori o indikacijah in
uspehih zdravljenja bolnikov z ionizirajočimi žarki. Poglavje je razdeljeno
na tri dele in sicer: benigna obolenja, maligna obolenja in sistemska obole­
nja. Pri benignih obolenjih avtor v tabeli navaja, pogosto nepoznane,
indikacije za radioterapijo. Posebej obravnava kožne tumorje in indikacije
za obsevanje endokrinih žlez.
Maligna obolenja predstavljajo osnovno dejavnost radioterapevta in
zato je tem obolenjem posvečeno največ strani. Povdarjena je važnost sode­
lovanja radioterapevta pri programiranju zdravljenja rakavega bolnika s
kirurgom in internistom. V nadaljnjem avtor posebej obravnava tumorje
kože, glave, vratu, toraksa, gastro-intestinalnega trakta, genitalnih organov
pri moških in ženskah, dojke, uropoetskega trakta, lokomotornega aparata
ter živčnega sistema. Pri sistemskih obolenjih obravnava kronične levko­
ze, limfogranulomatozo, rettkulozo, retikulosarkom, ,plazmociitom in poli­
citemi'jo ve1ro.
Knjižica predstavlja odličen pogled skozi okno v svet radioterapevtske
dejavnosti.
Dr. F. Lukič

140

L. OLIVA, IOSTITUTIONI DI RADIOBIOLOGIA GENERALE, Riccin
Editore, Panova, 1968. str. 485.
Knjiga izčrpno obravnava v 21 poglavjih vse aspekte radiobiologije.
V začetku avtor objasni pojem splošne in uporabne radiobiologije in obdela
energetske in entropične aspekte. Sledi obravnava snovi in stanj iz fizi­
kalnega, kemičnega in biološkega sta1išča. Nadalje obravnava naravno in
umetno sevanje iz strogo fizikalnega stališča, nato pa opiše vire sevanja,
in to: rentgen, betatron, gama- in ciklotron, kakor tudi odprte izotope. Na­
slednje strani posveti av,tor opisu procesa inter�kcije ionizirajočega sevanja
z materijo, njegov vpliv na energetsko stanje molekul, kakor tudi razlagi
pojmov ekscitacije in ionizacije. Nadaljni predmet razprave so procesi
radiolize vode, tvorba prostih radikalov in prostorske razporeditve ionov
pod vplivom ioniztrajočega sevanja, relativni biološki efeM in vlogo kisika
v radiobioloških procesih. Posebno poglavje je posvečeno radiometriji in
dozimetriji ter vplivu primarnega in sekundarnega sevanja na makromo­
lekule (deoksiribonukleinske kisline, proteine in encime). Sledijo poglavja
v katerih avtor obravnava še te-le probleme: radiosenzibilnost makro­
molekul in s tem v zvezi tudi celice, teorijo tarče in kritičnega senzitivnega
volumena, faktor časa in obnovitveni proces pod učinkom ionizirajočega
sevanja, kakor tudi radioprotektivne in radiosenzibilizirajoče substance. Na
kraju spregovori avtor še o problemu učinka sevanja na biološke sisteme
in uvede bralca v radiogenetiko. Knjigo zaključuje uvod v problematiko
celularne radiobiologije.
Obravnavana snov je v knjigi pregledno in jasno podana. S knjigo je
avtor nedvomno v polni meri ustregel želji študentov medicine in biologije,
še bolj pa specializantom iz radiologije in nuklearne medicine, po učbeniku
radiobiologije, ki bi sistematično in enostavno obravnaval številne radio­
biološke probleme različnih težavnostnih stopenj. Služ°ila pa bo tudi kot
dragocen priročnik vsem tistim strokovnjakom medicinske radiologije, ki
ob svojem delu zadenejo na razne radiobiološke probleme.
prof. dr. B. Ravnihar
mr. J. Škrk

141

RbNTGENOLOGISCHE GRUNDLAGEN DER THORAXDIAGNOSTIK.
EIN PROGRAMMIERTER TEXT. Von Benjamin Felson, Aaron S. Wein­
stein, Harold S. Spitz. Sa engleskog preveo Meinrad Grenzmann. Georg
Thieme Verlag, Stutgart, 1968. 220 stranica; cena broširane knjige DM 19.30.
Treba čestitati poznatoj izdavačkoj kuci, Georg Thieme Verlag-u iz
Stuttgarta, da se je odlučila za izdavanje prevoda PRINCIPLES OF CHEST
ROENTGENOLOGY B. Felsona i suradnika, programiranog nastavnog tek­
sta o osnovama rendgenske dijagnostike torakalnih organa.
Metod p r o g r a m i r a n e n a s t a v e ima za cilj, da student pomocu
postepenog, njegovim sposobnostima prilagodjenog izučavanja bazičnih
principa, rešava prvo jednostavne a kasnije i kompliciranije dijagnostičke
probleme. Elementi informacija u vidu ograničenih malih poglavlja, stalna
repeticija, aktivno učešce onoga, koji uči i fiksiranje stecenog znanja po­
mocu odgovora, koji se odmah daju, pridonose efektivnosti metoda.
Taj metod izlaganja materije iziskuje i poseban način tehničke izvedbe
učbenika :večina od numeriranih odeljaka na levoj polovini svake stranice
zahteva pravilan odgovor koji proizlazi iz samog teksta odeljka ili iz ranije
izložene materije. Uz tekst rešavanju pojedinih pitanja pomažu i didaktički
jako spretno izabrane reprodukcije radiograma. Na taj način u devet po­
glavlja obradjeni su metodi pretrage torakalnih organa, anatomija plucnih
lumbusa, anatomija plucnih segmenata, silhuetni simptom, fenomen pneu­
mobronhograma, kolaps pljučnog lobusa ili segmenta, pleura, ekstrapleu­
ralni prostor i uzroci uzura rebara. U zadnjem, desetom poglavlju, student
može proveriti steceno znanje pomocu quiza.
Knjiga je sa tehničke strane na odgovarajucem nivou. Obzirom na ne­
slušeni razvoj radiologije v poslednjem deceniju imamo i na njezinom sve
značajniju ulogu u dijagnostičkoj obradi bolesnika, imperativan je zahtev,
da se i nastava radiologije modernizira; programirani tekst B. Felsona i
njegovih suradnika pretstavlja snažan korak napred u tom smeru.
I. Obrez

142

UPUTE SURADNICUIA
Molimo autore da se dosljedno pridržavaju uputa koje navadimo, jer če
se na taj način pojednostaviti rad pri uredjivanju časopisa. Ako radovi ne budu
odgovarali našim uputama i zahtjevima, uredništvo če biti prisiljeno da ih vrača
na popravak.
Uprincipu primaju se za štampu samo originalni radovi, koji još nisu objav­
ljeni niti u domačoj, niti u stranoj literaturi. Isto se tako autori obavezuju da
radove objavljene u našem časopisu ne če objavljivati u drugim publikacijama.
Radovi moraju biti napisani pisačim strojem na književnom srpsko-hrvatskom
jeziku (osim ako pisac izričito ne zatraži da mu se rad štampa na njegovom
materinskom jeziku - slovenačkom ili makedonskom) ili na stranom jeziku
(engleski, francuski, njemački) samo na jednoj strani papira, sa slobodnim rub­
nim prostorom od 4 cm. i maksimalnim proredom, a bez ikakvih ispravki. Papir
treba da je običnog formata i debljine, a tanki papir uopče ne dolazi u obzir.
Na prvoj stranici iznad teksta stavlja se naslov zavoda, odnosno ustanove.
Zatim slijedi naslov radnje odnosno članaka, a ispod inicijali imena i puno
prezime autora, jednog ili njih više, na pr.:

RADIOLOŠKI INSTITUT MEDICINKSOG FAKULTETA U BEOGRADU
Direktor: prof. dr B. Bošnjakovič
RADIOGRAFSKE KARAKTERISTIKE PROMENA U PLUCIMA POSLE
ZRAČENJA
Jankovič, I., Merkaš, Z. i Bekerus, M.
Nakan toga dolazi tekst radnje, koja u principu mora sadržavati ove dije­
love: Kratki uvod, u kojem se iznosi cilj in svrha rada. Slijedi zatim pregled
literature sa navodima, iz kojih se može vidjeti, što je na problematici radnje do
sada več uradeno. Nakan toga slijedi izlaganje problema, te metodika i tehnika
rada. Nakan iznesenih rezultata mora biti diskusija, u kojoj se postignuti rezul­
tati uporeduju i komentiraju. Na kraju treba da je precizni zaključak.
Uz imena autora citiranih u tekstu treba navesti u zagradi broj, kojim se u
pregledu literature na kraju članka navodi avtor i njegov rad, na pr.: Findey
(3). Ako se navadi prezime autora u zagradi, onda treba staviti broj rada nave­
denog u bibliografiji u zagradu pokraj imena autora, na pr.: (Feld i Olivetti),
(15). Kad se navadi više autora, njihova se imena stavljaju u veliku zagradu, a
brojevi njihovih radova u malu, na pr. [Prevot i Lassrich (10), Grepl (11).J
Na kraju rada navadi se literatura ispisana po redu, po kojem su autori na­
vedeni u tekstu, ili alfabetskim redom prema prezimenima pisaca.
143

Podaci o knjigama i monografijama navedenim u bibliografiji treba da sa­
drže sledeče: Tekuci broj, prezime i početno ime autora, puni naziv knjige, ime
izdavača, mjesto i godina izdanja, na pr.: M. Smokvina, Kosti i zglobovi, Jugo­
slovenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1959.
U podatke o radovima iz časopisa i zbornika treba umetnuti: Tekuci broj,
prezime i početno slovo imena pisca, naslov članka, skraceni naslov časopisa
(internacionalna skracenica), godište i volumen časopisa, godina izdanja (u za­
gradi) i broj stranice časopisa s kojim počinje radnja.
Primer: S. Kadrnka, Etat actuel du diagnostic radiologique du cancer de
l'estomac debut, J. Belge Radiol, 39 (1959) : 415.
U tekstu radnje treba točno označiti mjesta, gdje dolaze slike, crteži ili
tabele, a na posebnom listu treba ispisati tekst koji dolazi izpod njih.
!spod rada na kraju treba ispisati titulu autora i njegovu punu adresu.
Kod priloženih slika i skica kao i tabela autori se moraju pridržavati razum­
nih mjera. Uredništvo ima pravo, da kod prevelikog broja priložene dokumen­
tacije odredi koliko ce se dokumentacija publicirati na račun samog autora. On
ce o torne biti predhodno obavješten.
Priložena dokumentacija a napose fotografije treba da su visoko kvalitetne,
izradene na prvorazrednom fotografskom papiru, najviše do veličine 24 X 30 cm
(po mogucnosti direktne fotokopije rendgenskih snimaka), neretuširane. Na pri­
loženim snimkama mora biti desna strana snimljenog bolesnika na lijevoj strani
čitaoca. Oznake na slikama i ostaloj dokumentaciji, kao što su strijelice, slova itd.
treba izbegavati, osim ako ih je izradio stručnjak - graved. Na poledini mo­
raju svi dokumenti biti numerirani i označeni prezimenom autora i naslovom
rada. Dijagrame i tabele treba nacrtati crnilom na tvrdom bijelom papiru i oni
moraju imati takoder sve prije navedene oznake. Crteži treba da su jasni i časti,
jer je to preduvjet za dobar kliše. Tabele mogu biti napisane pisacom mašinom
ili lijepim, čitkim rukopisom, na uobičajenom papiru.
Prikazi knjiga, koji se u časopis dostavljaju moraju imati: Ime i prezime
autora, originalni naslov knjige, ime izdavaca, mjesto i godinu izdanja, broj
izdanja, broj stranica i eventualno cijenu izdanja, ako je ona u knjizi navedena.
Primjer: Ralston Peterson, The treatment of Malignant Disease by Radiotherapy,
Butler and Tanner Ltd., Frome and London, 1963. (second edition) 556 stranica,
cijena 90 $.
Prikaz knjige može iznositi najviše dvije stranice napisane strojem sa
maksimalnim proredom. Na kraju prikaza treba staviti puno ime i prezime
pisca, koji je napisao prikaz.
Referati iz časopisa treba da sadrže slijedece: Početno slovo imena i puno
prezime pisca, originalni naslov referirane radnje, skraceni naziv časopisa, broj
sveske, godin ui stranu časopisa, na kojoj je rad u časopisu započet. Na pr.: M.
Cizmic, Rendgenološka simtomatologija inkarceracije membrane plucnog ehino­
koka. Lij. Vjes., 85 (1963) : 285. Referat mora biti koncizan i zadržavati suštinu
rada i njegove rezultate. Na kraju referata dolazi ime i prezime pisca referata.
Prema ovim uputama neka autori svoje članke i ostalo šalju na adresu re­
dakcije: Redakcija Radiologia Iugoslavica, Onkološki institut, Ljubljana, Vra­
zov trg 4.

144

Neuerscheinungen
Atlas zur klinischen Diagnostik des Brustdriisenkrebses
Mit einem Geleitwort von Prof. Dr. Hans Gummel
Deutsch - Englisch.
Von Oberarzt Dr. habil. Wilhelm Widow
156 Seiten - 273 ein- und mehrfarbige Abbildungen - 4° Lederin mit Umschlag M 76,- (Bestell-Nr. 5639)
In der ausfuhrlichen Fallzusammenstellung in Bildern wird gezeigt, wie mit einfachen klinischen
Untersuchungsmethoden die Diagnose oder Verdachtsdiagnose gestellt werden kann. Unter
Berucksichtigung ven Tast- und Sichtbefunden behandelt der Autor die Symptomatik des Krebses
mit seinen Beziehungen zur Haut, Brustwarze und Pektoralisfaszie an einer grossen Reihe ven
Fallen. Die klinische Symptomatik erganzt er durch Mikro- und Makrobefunde, da diese
wesentlich zum Verstandnis der Auslčsung der Symptome beitragen.
Anfang 1969 erscheint in 3., včllig neu ::iearbeiteter .l>.uflage

Hama.tologischer Atlas
Zytomorphologie und Funktion der Zellen von Blut und Knochenmark
sowie Darstellung hamatologisch wichtiger Krankheitsbilder
Von Prof. Dr. Horst Stobbe
Etwa 500 Seiten - 250 Farb- und 200 Phasenkontrastmikrophotos gr. go_
Lederin mit Umschlag etwa M 98,- (Bestell-Nr. 5198/3)
lm vorliegenden Atlas werden die alten, bewahrten Farbemethoden durch die modernen Verfahren
der Nativblutbeobachtungen mit dem Phasenkontrastmikroskop erganzt. Damit wird erstmals
eine Genenuberstellung fixierter, gefarbter Blutzellen auf Farbmikrophotographien mit vitalen,
phasenoptisch erfassten Zellen auf Schwarz-Weiss-Aufnahmen geboten. Einige Serienphotographien
veranschaulichen Bewegungsvorgange einzelner Blutzellen.

Bestellungen durch eine lmport - Buchhandlung erbeten.
Ausfiihrliches Werbematerial unverbindlich vom

AKADEMIE - VERlAG • BERLIN
DOR 108, BERLIN, LEIPZIGER STRASSE 3-4
lnteressenten erhalten bei Bekanntgabe ihrer Anschrift und der Fachgebiete Spezialangebote
sowie laufend I nformationen uber Neuerscheinungen des v'erlages.

EI NIŠ
proizvodi :
Elektronska industrija sastoji
se iz više fabrika i pratecih
pogona. Pared toga što svaka
fabrika ima vlastiti razvoj iz

oblasti proizvodnog progra­
ma u okviru Elektronske in­

dustrije postoji centralni raz­
voj, koji se bavi osvajanjem

novih proizvoda koji ne spa­
dajo u program postojeci-h
fabrika.

Posle integracije u okviru Elektronske industrije izvršena je specializacija proizvodnje, tako da svaka
fabrika ima tačno definisan vlastiti proizvodni i razvojni program.

Jedna od fabrika u sastavu Elektronske industrije specializirana je za proizvodnjo rendgen aparata, rendgen
pribora i elektromedicinskih uradjaja i aparata, sa sedištem u Nišu. Pared proizvodnih zadataka, ova fabrika
u svom programu obuhvata i problematiku razvoja najsavremenijih i najkvalitetnijih tipava dijagnostičkih
i terapijskih rendgen aparata i elektromedicinskih uredjaja.
Predjeni put razvoja i proizvodnje ove fabrike od 1953 godine do danas je vec siguran znak jedne solidne
i kvalitetne proizvodnje i pravilno postavljene orijentacije u razvoju, koja uliva poverenje ogromnem
broju kupaca-korisnika aparata kako u zemlj• tako i u inostranstvu.
Solidnost i renome ove fabrike ogleda se još i u širokem asortimanu proizvoda:
RENDGEN APARATI:

KOBALTRON - aparat za telekobaltnu dubinsku terapijo sa radioaktivnim izvorom aktiviteta 2000 Curie-a
SUPERIX 1150 sa stativom GRAFOSKOP - 4niverzalni šestoventilni dijagnostički rendgen aparat
SELENOS 4 sa stativom GRAFOSKOP - univerzalni četvoroventilni dijagnostički rendgen aparat
FLUOROGRAF - rendgen aparat izradjen na principu >monotank« aparata za masovna i brza fluorografska

snimanja pluCa

HIPOS - p6jačavač slike 7" sa pokretnom automatikom za prosvetljavanje i snimanje
TERIX - aparat za kontaktno i površinsko terapiju
MORAVA - stabilni univerzalni dijaghbstički rendgeh aparat za prosvetljavanje
snimanje pacijenata
UNIFOS sa UNOSKOPOM - stabilni polutalasni dijagnostički rendgen aparat
NERETVA UP - univerzalni polutalasni pokretni difagnostički rendgen lparat
DENT - pokretni aparat za dijagnostiku u zubarstvu
PRIKLJUČNI UREOJAJ
TOMOGRAF SG - uredjaj sačinjavaju: buki sto sa katapult blendom, stub sa šinama, tomografski dodatak,
priključna tabla i spojni kablovi.
Priključuje se na četvoroventilni rendgen apatat SELENOS 4 sa GRAFOSKOPOM

RENDGEN PRIBOR:
Fotolaboratorijski sto

Zaštitni paravan
Negatoskop NF-20
Negatoskop NF-40
Slova i brojevi
Štipaljke za filmove
Kasete

Folije
Ramovi
Džepni dozimetar D-200 mr
Punjač dozimetra - mrežni
Tranzistorski punjač dozimetra

Zaštitna stolica

Pored navedenih proizvoda, Elektronska industrija - fabrika rendgen aparata
Niš, proizvodi i ostale e!ektromedicinske ap?rate:

elektromedicinskih uredjaja

APARATI ZA FIZIKALNU TERAPIJU I DIJAGNOSTIKU
RADIOTERM - aparat za kratkotalasnu terapiju
NEUROSAN
NEURODIN
UNIVERZALNI NEURODIN
ULTRASONIK

METALOGRAF
ELEKTROŠOK
STIMULATOR
UNIVERZALNI STIMULATOR

APARATI ZA KARDIOLOGIJU
KARDIOLUX EKG-100
KARDIOLUX EKG-300
DVOKANALNI ELEKTROKARDIOSKOP

šESTOKANALNI ELEKTROKARDIOSKOP
SERVOCARD
S-KANALNI ELEKTROKARDIOGRAF

APARATI ZA ELEKTROHIRURGIJU
MIKROSKALPEL 40
ELEKTROSKALPEL 200
ELEKTROSKALPEL 700

APARATI ZA PRIMENU IZOTOPA U MEDICINI
RENOGRAF
SCINTILOSKOP
GAMAENCEFALOGRAF

APARATI ZA TERAPIJU l ZA STERILIZACIJU VAZDUHA
KVARC
KVARC
SOLUX
SOLUX

LAMPA
LAMPA
LAMPA
LAMPA

KL-100
KL-400
150
- STATIVA

STATIVA
STERIZOL SVETIUKA
STERIZOL SVETIUKA - ZIDNA
STERIZOL SVETIUKA - PLAFONSKA

Svi navedeni proizvodi ,pored redovnih uslova placanja, mogu se isporučiti i prema sledecim uslovima
kreditiranja:
Za sve proizvode čija je vrednost od N. din. 10.000 do N.din. 50.000 vreme kreditiranja je do 24 meseca,
uz učešce kupca u iznosu od 30 % od maloprodajne cene.
Za proizvode čija vrednost od N. din. 50.000 do N. din. 100.000 vreme kreditiranja je do 36 meseci, uz
učešce kupca od 25 % od maloprodajne cene.
Za proizvode čija je vrednost preko N. din. 100.000 vreme kreditiranja je od 60 meseci, uz učešce kupca
20 % od maloprodajne cene.
Otplata kredita vrši se u mesečnim ili šestomesečnim ratama sa kamatom od o '/0•
Za sve navedene proizvode daje se odredjena garancija, uz potpuno organizovan servis i obezbedjenje
rezervnih delova.
Za sve tehničko-komercijalne informacije obratite se na adresu odeljenja prodaje fabrike rendgen aparata
i elektromedicinskih uredjaja u Nišu.

ELEKTRONSKA INDUSTRIJA
Fabrika za proizvodnju rendgen aparata
i elektromedicinskih uredjaja - Niš

to je T

1

Talusin je oralni kardiotonični glikozid s punim strofantinskim
djelovanjem

Kardiotonik s vrlo brzim djelovanjem
Kardiotonik s visokom eliminacionom kvotom
Kardiotonik s pouzdanom enteralnom resorpcijom
Kardiotonik s velikom terapijskom širinom
Kardiotonik s jednostavnim doziranjem

Siguran terapijski uspjeh
uz minimalni rizik
Doza zasicenja = doza održavanja:
3 puta na dan po 1-2 dražeje svaki dan

PROIZVODI:
LEK, tovarna farmacevtskih in kemičnih izdelkov Ljubljana,
u sur�dnji s Kf'-!OLL .A. G., Ludwigshafen am Rhein

RADIOLOGIA IUGOSLAVICA
časopis za rendgendiagnostiku, radioterapiju, nuklearnu medicinu,
radiobiologiju, radiofiziku i zaštitu od ionizantnog zračenja
Glasilo Udruženja za radiologiju i nuklearnu medicinu SFRJ. Izlazi jedan
do dva puta godišnje
Godišnja pretplata za ustanove 100 din, za ostale 30 din
Izdavač
Uprava udruženja za radiologiju i nuklearnu medicinu SFRJ
Adresa redakcije: Onkološki inštitut, Ljubljana, Vrazov trg br. 4
Broj čekovnog računa: 503-8-328 Narodna banka SFRJ,
Centrala Ljubljana, Podružnica 503
Odgovorni urednik: prof. dr. Dimitar Tevčev,
Institut za radiologiju i onkologiju Klinička bolnica Skopje
Tiskarna Učnih delavnic Zavoda za slušno in govorno prizadete
v Ljubljani

11\0
Zastupnik za SFRJ lnterimpex, Skopje, 11 oktomvri 78 a,
telefon 35 150
Filijale:
Beograd, 1. maja 24/11, tel. 335 920 i 335 350
Konsignacijsko skladište, Cvijiceva 93, tel. 661 924
Zagreb, Savska cesta 1
Ljubljana, Tavčarjeva 11
Sarajevo, JNA 3

Snimajte OR-WO filmovima u crno-heloj i oolor tehnioi
ORWO

fotomaterijali
za crno-belu fotografiju

ORWO

fotomaterijali
za Orwokolor fotografiju

ORWO
ORWO

uski film

ORWO
ORWO

kino materijali
za snimanje i kopiranje
rendgen filmovi
fotomaterijali
za repro-tehniku

ORWO

fotomaterijali
za nauku i tehniku

ORWO
ORWO
ORWO

fotokemikalije
laboratorijski i fotofilteri
magnetofonske trake i filmovi

WEB FILMFABRIK WOLFEN

DDR