FRANCESCO NITTI

BIVŠI MINISTAR PREDSEDNIK KRALJEVINE ITALIJE

*

MIR

*

AUTORIZOVANI PREVOD MANUSKRIPTA DELA „LA PACE',
SA PREDGOVOROM

LJUBOMIRA ST. KOSIERA

*

1925 .

ZAGREB — BEOGRAD — LJUBLJANA

VI. Biblioteka „Bankarstva” VI.

Sva prava pridržana

C7/


v-



SADRŽAJ.

Strana

Ljubomir St. Kosier: Franeesco Nitti. I

I. Franeesco Nitti: Predgovor jugoslovenskom izdanju knjige

»La Pace« .. 1

II. Zli pastiri. Posleratni vode naroda. 5

III. Neuspeli rata ..21

IV. Neuspeli ratnog mira.37

V. Ratni mir . 57

VI. Povreda ugovora pre, za vreme i posle rata.73

VII. Iluzije o' miru: Sila i spretnost  .83

VIII. Borba izmedu principa reparacija i principa života ... 95

IX. Putevi, koji vode k miru. — Povratak principu slobode i

demokracije.107

X. Ujedinjene Države Evrope.* . 125

Napomene .155

Francesco Nifti.

Istina krči put, makar i polaga.no.
Sada lebde još gusti oblači, ali če se
doskora raspršiti. Kriza, koja ugro-
iava i duboko uzrujava. Evropa, pre¬
strašila je najegzaltiranije duhove.
Evropa se još nalasi u fazi sumnje;
ali posle poklika mržnje i srdžbe,
suvanja je veliki napredak. Posle sum¬
nje mora doči istina.

FRANCESCO N1TTI.

Još za vreme rata i pogotovo iza rata našlo se ljudi
sa jakim etičkim težištem, sa socijalnom kičmom, koji su
prokleli rat, koji je razrovao život miliona u streljačkim
jarcima, a život miliona pribio na križ još neiskušanih
patnja u istoriji čovečanstva. Francuska je dala proteste:
Romain Rolland, Henri Barbusse,  dala ih je Nemačka:
Fritz v. Unruli, Leonhard Frank.

Ali taj protest, i ako silan u svojim razmerima, bio
je protest moralan, protest ljudi, koji su mrzeli rat uopšte:
iz principa, uverenja, ljubavi prema coveku. Ne može se
tajiti da taj protest nije imao svoje efekte. Naprotiv, on je
svojom čeličnom uverljivošču razbio betonirane ograde
oko savesti hiljada ljudi. On je hiljade povratio, a hiljade
utvrdio u veri, da je čovek i njegov život nešto sveto, da
i onaj sitni živi deo rata u šinjelu, sto gladuje i krvari na
bojištu ima prava na svoje Ja i da ga nijedna sila ne
može i ne sme, da prisili, da čini nešto, što se odupire nje-
govom duhu.

Ali tih par desetaka propovednika socijalnog idealiz¬
ma, što je bilo i što je i danas rasejano po Evropi i ovih
nekoliko hiljada njihovih pristaša, tek su neznatan odred

I

ljubavi prema Silnim legijama, sto ih je stvorila mržnja,
fanatizam i netrpeljivost. I kod pobednika i kod pobe-
denog. Jedni stoje protiv drugih, spremni na skok a besa-
vesna politika potpiruje medusobnu mržnju do vrelišta.

Ko če, da minira taj blok mržnje? Barbusse, TJnruh?
Njihovo rezonovanje je subjektivno, lično, neposredno i
teško pristupačno onim, koji nemaju duhovni organ za
idejni protest.

Za te milione treba realna, posredna kritika, mate-
matsko izvadanje formule mira, za te milione, koje je rat
zaslepio mržnjom potreban je stvaran analitički metod,
koji apeluje na mozag, a tek sekundarno na čuvstvo.

I taj apel za mir za te milione, dao je Francesco Nitti
sa svojim delom La Pace.  Ako su se njegova tri prijašnja
dela obračala na diplomate i političare, s ovim se delom
Nitti  obrača na one milione, koji su direktno stradali u
ratu i posle u miru, — koji nije bio mir, — i njima on
nastoji, da otkrije istinu i laž i da ih razuveri o fatalno j
zabludi u koju su pali pod težinom onog niza godina od
1914. — pa do danas.

Nitti  sam veli za ovo svoje delo: »Napisao sam, pošto
sam pustio vladu u Italiji, tri knjige za političare. Sada
hoču, da napišem knjigu, koju če moči svako da čita,
knjigu namenjenu puku, pučkim masama naroda pobed¬
nika i pobedenih. Sada kad se srušila i sama u sebe stro-
poštala čitava zgrada laži, kada pomalo svi počinju shva-
čati, da nema naroda, koji bi bili jedini krivci, ali da ima
ljudi odgovornih i krivaca gotovo u svim narodima, koji
su se tako ogorčeno borili medusobno, a sada osečaju
potrebu mira, sad je eto došlo vreme, da se progovori
jezikom istine«.

I doista Nitti  je zamernom hrabrošču progovorio tim
jezikom istine. I niko, ni po svom životu, ni po svojim
delima nije bio više pozvan da pozove narode na mir.

Ime Francesco Nitti  je poznato. Ono predstavlja jedan
period italijanske istorije i to onaj najsuidbonosniji, kad je
politika Italije daleko prešla svoje granice. Ali i pre je
Nitti  u Italiji spadao medu najistaknutije političare.

Nitti  je roden 19. jula 1868. u Melfiu (Basilicata),
doktorirao je u pravnim naukama sa jedva 22 godine i to
sa disertacijam o katoličkom socijalizmu, koje je delo
pobudilo senzaciju i bilo prevedeno na više jezika. Kratko
vreme je praktično radio kao advokat, ali se doskora
habilitirao na univerzitetu u Napulju i več 1896. nalazimo

II

ga kao profesora finansijskih nauka. Iz toga područja
napisano je i njegovo glavno delo o načelima finamsijske
nauke. Uz svoj akademski rad radio je Nitti  i literarno i
celi kupovi knjiga svedoče o njegovoj marljivosti i talentu.

God. 1904. izabran je Nitti  u parlamenat, gde je odmah
svratio na sebe pozornost. Od 1911. do 1914. bio je mini-
star poljoprivrede i trgovine; 1918. ministar finansija i
1919. predsednik ministarskog saveta. I kao sto veli švi¬
carski publicista Berthold Fenigstein:  »Uvek je imao u
vidu iste ciljeve: razvoj slobode i demokratije, socijalno
unapredenje radništva, održanje mira i smirenje Evrope;
uvek je nastojao da ublaži strasti, da ih skrene na vred-
niji put. Pre svega mu je bilo dobro zajednice«.

Nitti,  koga fašistička vlada hoče da diskvalificira, je
odličan patriot, odan svojoj domovini Italiji, — alii Nitti
nije nikad zaboravio, da je i — Evropejac.  Tesnogrudni,
zaslepljeni i zastranjeni »patriotizam« mu je nepoznat;
smisao domovine i ideja nacionalizma  je kod njega raz-
gradena na moralnim osnovima i ti moralni osnovi daju
mu podlogu za jednu, u našim danima, upravo klasičnu
iskrenost i ljubav prema istini.

To lepo svedoči jedan dialog izmedu njega i spome-
nutog Fenigsteina.

»Ekcelenoo«, pitao ga je on, »ja ne razumem, a ne če
Vam se lako oprostiti, da ste suradivali u ratnoj propa¬
gandi u Americi, a ipak ste rat smatrali kao nepravdu«.

»Sto sam mogao učiniti?« odgovorio je Nitti,  »tačno,
ja sam bio protiv rata. Ali rat je več bio najavljen. Moja
zemlja morala  je pod svaku cenu pobediti. Vidite to je isto
tako, kao da imate sina, koji s nekim zapadne u svadu. Da
Vaš sin u nepravu započne svadu Vi bi ga odgovorili.
Ali je li več u svadi i Vi opazite, da protivnik Vašeg sina
hvata za vrat i da bi mogao podleči Vi čete priteči u po¬
moč Vašem sinu i nastojati, da ga O'sloibodite od protiv-
nika, i ako mu ne možete pripisati krivnju za svadu ...
Italija je več bila u ratu. Da sam se, u mom položaju,
ustrucavao, da zastupam svoju zemlju, u Italiji bi nastali
nemiri. Oslabljena tim nemirima, Italija bi bila poražena.
To se nije smelo ni pod kojim uslovom dogoditi. Italija je
moja domovina« ...

To su muževne reči, koje nismo naučeni čuti iz ustiju
jednog političara.

U predvečerje, kad je Italija 24. maja 1915. stupila u
rat pod vodstvom politike Salandre i Sonnina, Nitti  je bio

III

povučen i šutio. Ali rat je bio proglašen i trebalo je raditi.
I Nitti  je posvetio svoje snage ratu, prvi je iz prošlog
Giolittievog  kabineta, počeo da radi u novo stvorenoj
situaciji.

Sin Nittia, Dr. Vincenzo Nitti  piše o prilikama pod
ko jima je Italija stupila u rat: »Dok su Francuska i
Engleska govorile o velikim idealima čovečnosti i naja¬
vile, da se bore za pravednost i demokratiju, Italija se, po
svojoj vladi, stavila u senu svetoga egoizma, sto je bilo
tim gluplje, sto je samo potpuno zajedničko delovanje na¬
roda moglo dovesti do pobede. Italijansko obrazložen je
rata bilo je žalosno, vrlo žalosno, jer je rat sve više pri-
mao karakter svetskog rata; i pozivanje na § 7. ugovora
Trojnog Saveza nije pokazivao velikih duhovnih sposob¬
nosti.

»Ali kako se još moglo diskutovati? Moralo se šuteti
i trpeti, šuteti i služiti svojoj zemlji.

»Nijedan narod, mo g uče sem Sjedinjenih Država
Amerike, nije nesebicnije stupio u rat od Italije. Za vreme
rata bio je egoizam ograden zajedničkom opasnošču.
Pravi egoizam pojavio se tek onda, kada je Italija ubirala
gorke plodove svoje diplomatski i politički neoprezne po-
verljivosti iz godine 1915.

»Nitti je trpeo pri pomisli, kako se lakoumno govorilo

0 pristupu u rat i o sigurnosti brze pobede. Neki političar,
koji je u lakoumnosti sve ostale natkrilio, govorio je, da
se oklevanjem dolazi u opasnost, da se pomogne konač-
nom pobedniku. Govorilo se o torne, da 6e se za mesec
dana zauzeti Ljubljanu, a vodeči ljudi u senatu cesto su
tvrdili, da ce Beč biti za najkrace vreme osvojen.

»S druge Strane pitali su se mnogi ljudi, da li ne bi
bilo zgodnije, da se nekoliko godina kašnje stupi u rat;
kad velike zaračene vlasti dodu na rub iscrpenosti dače
našoj zemlji, uz manje napora, pogodnije rezultate.

»Nitti je držao za dužnost discipline, da ne diskutuje
pred gotovom činjenicom. Ali on je teško trpeo, kad je
video, kako se širi vera u laku pobedu. Ta vera je posle
dovela do gorkih razočaranja i mnogih nesreča. Nitti nije
pred svojima nikada tajilo, da če rat trajati mnoge godine

1 biti strašan. Ali mi pod kojim uslovom nije hteo da po-
vredi disciplinu svoje zemlje«.

Nitti  je odviše dobar poznavaoc istorije, a da ne bi
uvideo, da se moderni rat ne može svršiti u dva, tri divlja

IV

sukoba i juriša, več da če se voditi pod naporom svrst-a-
vanja sviju ekonomskih i narodnih faktora u službu rata.

Onaj poznati »sveti egoizam« o kome je Salandra  go-
vorio nije u prvi mah bio nista drugo več onaj stari riva-
litet i stara borba o Jadran. Drugih garancija Italija nije
tražila, ni ekonomskih ni političkih.

U takvim prilikama je Nitti,  kao privatnik, mogao
samo da radi, savetuje i skuplja energije, kao »pokorni
nepoznati vojnik, kao svi njegovi r o dači, ko ji -su u razga-
ženim rovovima skromno žrtvovali svoj život i svoju sud-
binu«. (V. Nitti).

Kabinet Salandre  postao je vremenom neodrživ, izo-
lovana pozicija italijanskog fronta iziskivala je ogromne
žrtve, i nakon trientinske ofanzive u junu 1916. palo je
ministarstvo.

Njegovo mesto zauzeo je neodlučni poslanik Boselli,
čija je zadača bila, da skupi ljude raznih stranaka. Ova-
kva akcija mogla je samo štetovati, jer joj je nedostajala
jedinstvena -snaga. I doista Italija se pod tim ministar-
stvom vukla do Caporetta.

Izgleda, da Nitti  nije bio pozvan, da suraduje u tom
ministarstvu, ali je sigurno, da -se obzirom na svoje drža¬
nje ne bi nikad odazvao tom pozivu. Ali ipak ga je pod
tim ministarstvom dočekala važna misija. U proleče 1917.
pozvao ga je Boselli,  da se priključi italijanskoj misiji za
Ameriku. Nakon oklevanja koračno je Nitti  prihvatio
poziv.

Stvarna svrha ovog putovanja sadržavala se u torne,
da se za Italiju stvore povoljni dobavni uslovi za ugljen,
žito i novac. I u tom je misija uspela.

Na povratku iz Amerike našao je Nitti  još teži, što
više -opasan, položaj u Italiji. Na -samom frontu postalo
je raspoloženje medu vojnicima napeto i nesigurno. I nu-
tarnji položaj je postao sve zamršeniji. Nijedno važno pi¬
tanje nije bilo rešeno, o svemu se diskutovalo ukočeno,
akademski. Izgledalo je kao da pnovala suzdržanog neza¬
dovoljstva nije daleko.

Tom stanju se Nitti  hteo odupreti u svom poznatom
govoru 20. oktobra 1917. Za prosudivanje Nittievog  ka-
raktera je govor od velike vrednosti. »On pokazuje mu-
ževni smisao za stvarnost i ujedno njegovu nutarnju
veru, koja ne preže ni pred kakvom okrutnom, teškom
pojavom ni pred kakvom opasnošču«. (V. Nitti).

V

Završetak tog značajnog govora glasi:

»Ako sam odlučio, da vladi izrazim nepo veren je,
onda to nišam učinio da slomijem disciplinu, več zato što
ne verujem, da ovo ministarstvo predstavlja onaj veliki
organizam, koji če biti u stanju, da nas iz opasne pusto-
lovine privede životnom idealu, za kojim svi težimo ...
Ali rado ču svakoj vladi služiti, koja je vredna poverenja
i ja bi se osečao počaščen, da i protivniku služim, kad bi
bio siguran, da če nešto uciniti, kad bi imao veru u nje-
govu energiju i idealno mastojanje.

>>P.re svega mora Italija biti svesna svoje snage i
organizovati se za otpor i pobedu. Oni su ljudi zločinci,
koji u ovim danima više cene svoju osobu i stranku od
domovine, dok bleda smrt kroči preko glava naših sinova«.

Kako je ispravno bilo gledanje Nittia  na dogodaje,
svedoči — Oaporetto, koji je nekoliko dana kašnje uzdr-
mao vojnički organizam Italije.

Kabinet Boselli  je pao; na vladu dolazi Orlando-Nitti-
Sonnino.  Najzapušteniji resor — finansije — preuzima
Nitti.  I ovo ministarstvo vodi Italiju do — Vittorio Veneto.

Početkom novembra 1917. rade finansije sa deficitom
od 278 miliona lira. Za dalnje ratovanje, pogotovo iza po¬
raza na Caporettu, trebalo je novaca, novih rezervoara,
koji bi omogučili, da se Italija održi u ratu. I uistinu Nitti
je, gotovo nadčovečnim naporom, stvorio taj rezervoar po-
moču zajma od 6 milijardi lira, u koji, u prvi mah, nije
niko u Italiji verovao.

U onim teškim danima izgledao je takav pokušaj
gotovo kao vratolomna pustolovina. Ali Nitti  nije popu-
stio. »Sest milijardi je potrebno; mi ih moramo dobiti. Ne
dobijemo li ih od puka, dobičemo ih na drugi način. Naša
zemlja, naš život mora pod svaku cenu biti spašen«.

Nitti  je prošao čelu Italiju. Držao govore, organizi-
rao, dokazivao potrebu zajma. I uspeh nije izostao. Za-
jam je iznosio 6245 miliona i time je bio Italiji omogučen
dalnji otpor.

Značajan je izvadak iz jednog govora, koji je Nitti
17. februara 1918. držao u Fiorenci.

»Govori se, da je jedan deo Toskane bio protiv rata.
Radi li se danas o torne...  ? Pre rata se moglo imati mi-
šlenje i posle rata moči če se govoriti o granicama naših
zahteva; ali sada kad tudinac stoji u našo j zemlji, ne go¬
vori se o budučim granicama, o budučoj veličini Italije,

VI

več samo o torne, da li če Italija još po&tojati i da li smo
vredni naših sinova, koji su toliko trpeli i svoj život žrtvo¬
vali. Sada se odlučuje naša budučnost, naša egzistenea.
Ko nije s nama, protiv nas je i ko nije s nama nema mo¬
rala ni poštenja«.

Nitti  je reorganizirao i brigu za vojnike, uveo osigu-
ranja za borce, poboljšan hranu i priporno č farnih jama;
ukratko nastojao da što uže poveže narod sa vojskom,
da vojnike uveri o solidarnosti cele nacije.

U samoj zemlji imao je Nitti  težak položaj, pogotovo
kad je izbila, cesto škandalozna, borba izmedu dva naj-
jača novčana zavoda Italije: Banca Italiana di Sconto i
Banca Commerciale Italiana  za prvenstvo u privrednom
životu. Nitti  se svim snagama borio protiv monopolisanja
kredita i produkcije sa Strane jedne novčane grupe i to
mu je pribavilo masu protivnika, koji su iskorištavali
svaku priliku, da odapnu svoje strelice na njega. Taj jaz
se još povečao kad je Nitti  dao poapsiti neke poznate vele¬
industrij alce, radi njihove veze sa neprijateljem.

»Kroz neko vreme stajao je Nitti  sam protiv sviju:
protiv državnih liferanata, koji su se bojali njegove stro¬
gosti, protiv ljudi, koji su trgovali sa neprijateljem, protiv
velikih novčanih zavoda, koji se nisu hteli pokoriti disci¬
plini, protiv spekulanata, ko jima su bila nesno sna ogra-
nicenja, ko ja je ministar finansija postavic«. (V. Nitti).

Nakon dovršenog rata imao je Nitti  druge poglede o
poratnoj politici nego Orlando i Sonnino  i razmimoila-
ženje u načelnim pitanjima dovelo je do Nittieve  demi-
sije. 15. januara 1919. p-redao je Nitti  svoje ministairstvo
Bonaldu Stringheru,  generalnom direktoru Banca d’Italia.

Nittievo  delo za vreme rata bilo je od presudnog
značenja za Italiju. To mu priznaju i protivnici. Ali nje¬
gova posleratna politika pribavila mu je protivnike. Ko
pročita samo ovo delo, što ga donosim u prevodu, razu-
meče to ogorčenje pohodom fanatizovanih nacionalista,
koji su izgubili merilo objektivnog razmatranja činjenica
i potreba Evrope.

Od svog odstupa povukao se Nitti  i iz poza di ne pro-
matrao vijoglavo odigraVanje političkih dogodaja, koji su
bili koncentrisani u mirovnim ugovorima, koji su toliku
nesreču bacili na Evropu.

Nesredene prilike, neuspela akcija W ils o na,  poteš-
koče u stvaranju mirovnih odnošaja i obnove u Italiji pri¬
silili su vladu Orlanda  na demisiju.

VII

Gotovo jedri o dušno označen je Nitti  za novog pre¬
mi jera i kao takav rekao je 14. jula 1919.:

»Protiv moje volje i protiv moje želje nasledio sam
situaciju, koju držim vrlo teškom.

»N,ikad mi nije nedostajalo ambicije i volje za borbu,
ali nikad nišam tražio taj strašni teret, koji i za jače ljude
nego sto sam ja znači opasnost, da izgube čelu budurnost
i svoje ime ...

»Ni protiv koga se nišam zaverio, nikad nišam nikorne
pravio smetnje... Ja oisečam svu težinu baštine, kojoj se
nišam nadao, jak i kao muz preuzeo sam položaj i pošteno
ču ga održati. Ali kako ni dosad nišam vodio računa
o spletkama, tako ču ih se i »buduee kloniti«.

Kao da je Nitti  slutio s kojim če žrtvama za njega
biti skopčano ovo predsedništvo vlade. Pred njim je ležao
celi poratni problem u celoj svojoj zamašnosti i ispreple-
tenosti. Položaj u zemlji bio je napet a naroeito je jadran¬
sko pitanje uzbunjivalo duhove. I tačno primečuje Vin-
cenzo Nitti:  »Poklik: Rijeba ili smrt! sadržavao je u sebi
očajno razočaranje jednog naroda, koji je konačno počeo
da uvida, da plodovi rata nisu ni u bojem razmeru prema
pridonešenim žrtvama«.

Cela italijanska nacija nalazila se u greznici. Neza¬
dovoljni i razočarani su bili svi: nacionalisti i .socijalisti.
U takvim prilikama provesti delo nutarnje obnove, zna-
čilo je raspolagati ogromnim moralnim snagama i nesa-
vladivom energijom. Nitti  je pristupio izgradnji svog pro¬
grama: »brza demobilizacija; uspostava poretka; svrša-
vanje sviju medunarodnih pustolovina;* sprovadanje
opsežnog plana za obustavu velibog broja vojničkih pro¬
cesa i oslobodenje zemlje od begunaca, koji su se sma¬
trali, da stoje van zakona; likvidacija ratnih tros,kova;
preuredenje državnog gazdinstva pomoču štednje i spre-
manje zajma od dvadeset milijardi; ponovno uspostav-
ljanje srdačnih odnosa sa drugim zemljama; rešenje ja-
dranskog pitanja, koje se zaostrilo«. (Y. Nitti.)

Sav ovaj zamašni rad u nutarnjoj politici, sproveo je
Nitti  uz velike poteškoče, uz neprestane spletke svojih pro-
tivnika. Naročito njegov rad za amnestiju neznatnih voj-
nickih delikata, pribavio mu je ceo niz kleveta. Njegova

* Nitti je zaprecio odašiljanje jedne vojiiiičike afcspedieije u Geor-
jgija, -o eijem su petroleju izvesni krugovi sanjiali, pozvao naitrag čete
,,iz Albanije, Makedonije i Rusije. Na Rajnu Italijani nisu ni poslali
iposade. (Lj,. St. K.)

VIII

porotna politika pribavila mu je još više protivnika. One
finansijske grupe, koje su još dz vremena rata osečale
njegovu saku pustile su maha svojim intrigama. Njima su
se pridružili i oni, koji su pokazali svoje imperijalističko
nastrojenje za pljačkom, koje je Nitti  pobijao.

Iza rata je Nitti  vidio samo jedan izlaz iz evropske
krize, a to je zajednički rad na obnovi. U pr-iču o repara¬
cijama mije Nitti  nikad verovao i dogo da ji su pokazali, da
je imao pravo. Kao predsednik italijanske vlade suprot-
stavio se neopravdanim tr a žen jima francuske siderurgije,
eiji je imperijalizam pretio uništenjem cele Evrope i koji
je u tri osvajalačke etape: Saar, Slezija i Ruhr hteo da mo¬
nopol ugljene i željezne produkcije koncentriše u svojim
rukama. Italija, koja gotovo i nema surovina, naročito
ugljena, morala se odupreti takovom monopolu, koji bi
evropsku produkciju stegao kao mora. Ova akcija upe-
rena protiv francoskih imperijalista, naročito Poincarea,
uvetovala je još žešču kampanju protiv Nittia,  koju je
izdašno podupirala francoska žuta štampa.

Principi demokrati je i pravednosti ko jima služi Nitti
pribavili su mu neprijateljstvo one internacionalne politi-
cke struje koja utice u francusku metalnu industriju.
Kada je Nitti  odstupio, pokušao je svojim publicističkim
ra-dom, da uveri svet o opravdanosti svojih ideja i o po¬
trebi stvaranja novih pravednih odnošaja medu evropskim
narodima. Sa mnogo prava označuje Lloyd George,  da su
njegova dela izjave evandelja moralne iskrenosti.

U jednom svom govoru u Melfiu (u martu 1922.) re-
kao je Nitti  medu ostalim: »Ja ne pripadam onima, koji
su proklamirali rat, prepustio sam vladi odgovornost; ali
čim je bio rat navešten, pridružio sam mu se iz patriotske
dužnosti, i tražio da svi napori moraju imati jedan cilj:
pobedu. Tako sam iza Caporetta, kad više nije ničega bilo,
kao ministar finansija našao sredstva i oružje i probudio
sve snage. Ali iza rata izbilo je ludilo. Bilo je ljudi, koji
su hteli nastaviti ratno stanje, pokušati sa novim preduze-
čima. U masi je vladala gorčina, koju je hranila revolu¬
cionarna spekulacija; postojala je iluzija bogatstva koju
je stvorila inflacija papirnatog novca«.

I Nitti  je u svojim delima nastojao, da pobija posle-
ratno ludilo, da utre puteve slobodi, demokratiji i gospo-
darskoj obnovi, bez koje Evropa mora neizostavno da
propadne i bez koje nema — Mira.  Bez sumnje ima Nitti
u vidu i svoju domovinu Italiju,  koja bez uravnotežene

IX

Evrope mora da strada, koja bez pobede demokratije u
evropskim narodima gubi svoj najjači životni uslov. Ako
su ta nastajanja pribavila Nittiu  protivnike, on se može
tim ponositi. A njegovo če delo pre ili kašnje svrstati u
jedan red sve demokratske duhove Evrope u radu za za-
jednički ideal Slobode.

Konačno da zaključim lepim rečiima njegovog sina
Vincema Nittia:  »Dok se je nepravednim ocenjivanjem
njegovog imena i njegove osobe, bacio protiv njega ljut
čopor napadaca i klevetnika, Francesko Nitti radio je u
miru svoje svesti, bacio se intenzivnije za ostvarenje svog
velikog ideala o jakoj, radinoj, demokratskoj Italiji u slo-
bodnoj Evropi«.

*

Nitti  je nesumnjivo jedan od najmarkantnijih pobor-
nika svetskog mira medu narodima i ne ču pogrešiti, ako
ga uvrstim neposredno do Woodrowa Wilsona.  — Nje¬
gove ideje i njegova akcija su u torne pravcu, za nas Jugo-
slovene, tim važnije, što one dolaze iz redova italijanskih
političara, od predstavnika inteligencije našeg zapadnog
suseda, koji je do sada pokazao veoma malo razumevanja
i volje, da posluži velikoj ideji evropskog i opšteg mira.

Ovo delo javlja se u jugoslovenskoj literaturi, blago-
daredi mojim ličnim vezama sa njegovim autorom. —
Akoprem imade mesta, sa kojima se moguče po neki od
naših čitaoca i ne če moči da saglase, ja opat cenim Fran-
cesca Nitti, za dobrog prijatelja našeg Naroda,  i posma-
trajuči sa tog stanovišta i ovaj njegov odličan rad, želim,
da ovim prevodom učinim uslugu ne samo autoru, več pre
svega našoj opštoj nacionalnoj stvari, upoznavajuči Srbe,
Hrvate i Slovence, sa stranicama, koje sleduju.

ABBAZIA, krajem maja 1925.

NAPOMENA ČITAOCU. Ovo je delo prevedeno po Nittievom
ruk opisu.  Ovih dana je izašao italijanski original u kome je Nitti
za ovaj prevod nadodao još neke pasuse, koje donosimo pod oznakom
ograda f ]. Prema torne ovo delo sadriava dodatke, koje italijanski
original nema. (Lj. St. K.)

X

I.

Predgovor

proom jugoslovenskom izdanju.

V eoma sam zahvalan direktoru Ljubo miru St. Kosie-
ru, sto Je bio toliko ljubezan, da preuzme brigu oko
jugoslovenskog izdanja ove knjige. Njegov če joj
izvršni prevod omogučiti proširenje u čitavoj Jugoslaviji.
A bas za tim proširenjem ja u prvom redu i idem.
Jugoslovensko pučanstvo zdrave je političke intui¬
cije i toplog patriotizma, pa če biti velika .sreča, ako i ono
bude htelo da saraduje na miru.

Posle rata izgubio se duševni mir i nepomučenost
horiizonata u svih. naroda. Susedi se bore sa susedima,
borbe se vode unutar svake države: nismo zadovoljni sa
drugima, pa ni sami sa sobom.

'Svi osečaju potrebu mira; ali ga svi tvrdoglavo traže
u politici unutarnje centralizacije ali u vanjskoj politici
saveza: to jest u dve stvari, koje su pripravile i dale povod
evropskom ratu.

A mir je upravo tamo, gde ga mi ni ne tražimo, on je
ponajpre u nama samima, u našim delima, u našem dr¬
žanju. Prema torne svaki od nas može da u izvesnoj meri
poradi za mir.

Ja sam jugoslovenskom narodu dao dokaza svoje
simpatije, moja politika kao šefa italijanske Vlade bila je
uvek dnspirisana največom kordijalnošču. Nema nijed-
noga spora, nijedne divergencije interesa izmedu naroda
talijanskog i jugoslovenskog, koja se ne bi mogla rešiti
prijateljskim načinom.

1. Nitti-Kosier: »MIRc.

i

U vreme, kada su u Italiji vladale največe zablude
(imali su ih svi narodi, koji su prošli rat), ja sam se tru-
dio, da sve raspre izmedu naših dviju zemalja rešim pri¬
jateljskim duhom. Nikada nišam hteo da ijednu reč kažem
protiv predsednika Wilsona, čiju sam iskrenu idealnost
uvek cenio. I zato mi talijanski nacionalisti i glupi bukači
nisu uštedili nijedne klevete. U svojoj beskrajnoj vulgar¬
nosti pošli su sto više tako dalebo, te su govorili, da sam
se ja sporazumeo sa Wilsonom i s ameriškim bankarima,
da Rijeku prepustim Americi!

Ja ne volim talijansbog fašizma i nišam ga nikada
priznao; i ne želim da ga priznam. Otkada fašizam pošto ji
kao vlada, mene nije bilo u Parlamentu. No ima nešto,
što volem još man je nego fašizam, a to je nacionalizam:
to je najnaduvenija i najignorantnija doktrina, još više
nego doktrina, to je bedni izraz stanja duševne inferior¬
nosti i moralne intolerancije. Da se raširi, Evropa bi se
ubrzo nakon nekoliko unutarnjih revolta i izvanjih ra-
tova vratila primitivnom barbarstvu.

Italija i Jugoslavija moči če da dobar deo puta idu
zajedno, pa kad opet zadobiju unutarnji mir i sigurnost
prema vani, moči če da prinesu svoj deo novim izrazima
života, što ih sprema evropska civilizacija.

Evropa nije više centar svetskog aktiviteta: ona je
ubogi kontinenat, rastrovan neslogom, osiromašen ratom,
mirovnim ugovorima i nesigurnošču. Beskrajna bol, ne¬
prestana strepnja pritištu poput more staru Evropu. A
mi treba da proklamiramo prava života, da uzvisimo sve
plemenite ideje, koje su sada popljuvane, slobodu, domo-
vinu, pravdu, da se vratimo idealima, koji su bili veli¬
čina devetnaestog stoleča, a preti im opasnost, da se po¬
tope u ovom mutnom dvadesetom veku.

Nema ništa vulgarnijega nego što je politički skepti-
cizam i nista bednijega, nego što je moralna indiferentnost.

Danas, kada sve preti rasapom, ja više nego ikada ve¬
rujem u velike federacije, u ekonomsku slobodu, u pošti-
vanje narodnosti: verujem u prvom redu, da če neizostav-
no doči do stvaranja Sjedinjenih Država Evrope.

Doči če do toga i protiv naše volje, pa i nakon tolikih
pogrešaba, pogotovo posle tolikih nasilja. Sto smo više
grešili, što smo dublje zapali u bludnju, to če dublja biti
idealistička reakcija.

Više sam voleo, da u ovom životnom periodu Italije
boravim izvan svoje domovine. Ali sada, kada sam dalebo

2

od nje, jo'š više volem Italiju. Volem ju ponajviše, jer ju
osečam, jer ju shvačam i znam da če se doskora vratiti
svojim idealima demokratije i mira,-znaj uči da je njezin
največi ponos, što je domovinom jednog Mazzinija, Gari¬
baldija, Oavoura. Zastoji, stanke u životu naroda služe
zato, da se posle njih nastavi put još večom snagom i
pregnučem.

Italija če i Jugoslavija pre ili kašnje stupati uporedo
istim putem. Njihovi su narodi odviše fini, obdareni umet-
niekim duhom, odviše su živi, a da ne bi osetili svu od¬
vratnost vulgarnosti i mržnju na brutalnost.

Zurich, 16. marta 1925.

3

II.

Zli pastiri. Poslerafni vode naroda.

aro d, — to sta vi ja Goethe u usta vojvodi Albi u

svojoj poznatoj tragediji — narod nikada ne sazre-

va do kraja; nikada ne stari. Narod uvek ostaje
detetom.

Sto se razumeva pod imenom narod?

Ovaj se izraz upotrebljava obično i opčenito sa dva
različita značaja. Kad se govori o narodnim osebinama,
hrabrosti, duševnim sposobnostima, o umetničkim nasto-
janjima, onda izraz narod obuhvata sve društvene raz¬
rede. Kad se, naprotiv, govori — rekao bih — za do-
maču upotrebu ili opčenito u političkom smislu, smatraju
se narodom samo radne klase: radnici, seljaci, najsiro-
mašniji deo gradanstva, onaj koji živi od svoga rada.
Klase, koje same sebe nazivaju »vodečom klasom«
misle cesto kao i vojvoda Alba: da narod uvek ostaje
detetom; a mnogi misle, da takvim i mora da ostane.

Ja nameravam reč narod upotrebljavati u onom
prvom značenju, da njome označi m  jednu nacionalnu
zajednicu.

Kad bih je morao upotrebiti u drugom značenju,
morao bih doči do žalosne konstatacije: ako su mase
puka malo naučile iz iskustva, da su još manje naučili
»vodeče klase«. Evropski su rat, ako i ne u svemu odre¬
dile i upriličile, a ono svakako ubrzale malene oligarhij-
ske skupine, koje su u Rusiji, Austro-Ugarskoj i Ne-
mačkoj, pa i u samoj Franceskoj imale u rukama poli-
tičku vlast. Evropski je rat, koji se kasnije prometnuo u
svetski, bio strašna stvar: nigde ni tračka svetla ka-
kvog načela, bez misli vodilje, bez ikakvih velikih ideja.

5

Nijedan rat nije bio tako strašan i štetan, ne samo nište-
njem tolikih ljudskih života, nego još više radi posve-
mašnjega razaranja i uništavanja svakog moralnog
blaga i načela. Kad se jednoč bude mogla pisati prava i
istinita istorija ovih dogodaja, onda če se tek videti,
kako malo ljudi, s jedne i druge strane, nosi odgovornost
pravih krivaca toga rata.

Ali ubojstva, nasilja, otimačine posleratnog vre¬
mena, što su još opasnije od onih za vreme rata i koje
— možda još dugo vremena — ne če dati svetu, da se
oporavi — takoder su delo raznih manjina; raznih ve¬
likih finansijskih grupa i vojničkih oligarhija.

Radničke mase sviju zemalja, koje su preživele rat,
kao i mase neutralnih prožete su istom željom za mi¬
rom i ako se daju koji put zavesti na stranputicu i poči-
njaju pogreške, sledeči lose političare, to je samo zato,
jer ih vara štampa, koja sistematski iskrivljuje činje-
nice. U Evropi, kao i u Americi ima velik deo štampe,
kojoj je svakodnevni posao: iskrivljavanje istine i činje-
nica. Pa i u Engleskoj, čija se štampa diči najstarijim
tradicijama, ima mnogo novina, za koje se ne bi moglo'
tvrditi, da rade u korist bilo kojeg interesa Velike Bri¬
tanije. U političkoj borbi izlaze koji put na videlo neči¬
sta vrela tih novina. Prije nekoliko godina izneo je
Austen Chamberlain, kasniji ministar financija i mini-
star vanjskih poslova Velike Britanije, u Donjoj kuči
infamno delovanje izvesne štampe, koja je ujedno i naj-
raširenija i, cesto, i najmočnija. Ja ne ču da ponovim
njegove reči, baš radi njihove težine, samo spominjem.
da je retko jedan sud bio tako žestok i oštar.

Gotovo iza svih listova, koji su pre rata pisali
za rat, posle rata tražili njegov nastavak u raznim obli-
cima, braneči politiku najnemogučnijih reparacija i go¬
neči političare na nove pogreške, gotovo iza svih ta-
kovih listova, rekoh, stoje uopšte u svakoj zemlji skoro
bez iznimke finansijske grupe, koje su veoma zamogle
trgovinom oružja i municije: veliki vojni doba vijači i
močne novčane spekulacione organizacije.

Ja sam video i nacionalističkih listova, koji su
svoje glavne prihode primali ili imali finansijalnih
veza sa stranim grupama: nacionalizam bio je u mnogim
zemljama samo jedan oblik avanturističke politike, je¬
dan nesuvisli, neizgradeni i rastvorni princip, koji je
oko sebe okupio najmutnije i najnemirnije elemente.

6

Radi svoje naročite jednostavnosti prikladan je za svako
tumačenje, kao i za svaku pustolovinu, a pristupačan je
i neukim duhovima.

[Mnogi nacionalisti bili su pre toga revolucionarni
soeijalisti. U njih je isti simplicizam, isto pouzdanje u Dr-
žavu, gotovo uvek ista antipatija spram demokratskih
formi. Uzvisuju narod: ali kad govore o narodu, misle
pri tom više na izvesnu politicku grupu, nego na etničku
celinu. Opčenito pristaju uz nacionalizam u svim zem¬
ljama najparazitskiji elementi. Doktrina je veoma laga-
na i daje takvim elementima mogučnost, da ispolje naj¬
niže tendenci je ljudskog uma; pokriva udobno sve po slo¬
ve i otimačine ratnih profitlija].

Treba veoma dobro poznavati socijalne pojave, da
čovek uzmogne razumeti i shvatiti celokupnost mo¬
derne države, političke i pravne sisteme, kojima se u mo-
dernoj demokraciji manifestiraju i naglo razvijaju
velike socijalne sile. Slobodu kao svrhu samoj sebi, kao
ishodište svakog socijalnog napretka može razumeti i
do kraja upoznati samo onaj, ko za to ima dovoljno
istorijske i političke spreme. Nacionalizam stoji prema
narodu kao bigotnost prema veri. Bigotan čovek ne
raspravlja: on za sve ima jednbstavno i lagano tuma-
nje. Ima sto više često jedan praktički kvietizam, koji
mu dopusta, da u šeni točnog izvršivanja religioznih
propisa počinja najgora moralna nedela. Moliereov
Tartuffe ne izumire.

U nijednoj zemlji, u kojoj sam posle rata boravio,
nišam u radnika našao nikakove mržnje na dojučerašnje
neprijatelje, sto stoji u največoj opreci sa pisanjem naj-
raširenije štampe. Svi seljaci i radnici, koje sam o torne
ispitivao, pokazivali su uvek največu nesklonost i od¬
vratnost prema svakoj ponovnoj ratnoj pustolovini.

Kad bi radničke mase mogle uistinu sudelovati i
odlučivati u životu države, znatno bi se ublažile pogi-
bli novih ratova. Pa i sama anarhijska reakcija, koja
se zbila u mnogim duhovima nije nista drugo, nego
silna averzija protiv okrutnog i sterilnog rata i posle-
ratnog vremena, još okrutnijeg i još sterilnijega, nego
što je bio sam rat.

Moje je uverenje, da če samo intenzivnim učestvo-
vanjem radnika u državnom životu započeti era prave,
istinske politike miroljubivosti.

7

Politicke i finansijalne oligarhije menjaju se več
po samo j svojo j naravi, prema svojim interesima, ko ji
su sad ovakovi, sad onakovi, uvek nepostojane i pro-
menljive.

Koliko sam stvari video, gde se menjaju, koliko
ideja, koliko prijateljstava — i skoro uvek u ime
patriotizma!

Sečam se dobro upravo delirijskog oduševljenja za
Nemacku i odvratnosti prema Francuskoj iz vremena
Crispijevih u Italiji. Vilim II. bio je sasvim banalan
eovek, a njegovi su govori cesto bili nešto najludega,
sto je čovek mogao da očekuje od glavara jedne države.
Kao da opet gledam Vilima II. na njegovom crnom
konju, posred gomile dvorjanika: Sečam se govora
jednog lakovernog i dosetljivog ministra u slavu p la¬
vo k o s o m imperator  u. Da taj ministar nije
umro, bio bi postao nacionalista i fašist, pa bi trideset
godina kasnije govorio protiv Nemaca, novih Huna i
protiv njihovog imperatora, novog Atile. Baš oni, koji
su prije služili Nemačkoj, postali su kašnje njenim naj-
ogorčenijim rušiteljima.

Sečam se, kako se za vreme izložbe godine 1900.
počeo u Franceskoj javljati val simpatije prema Nem-
cima, zajedno sa dubokim nepoverenjem i odvratnošču
prema Engleskoj.

Video sam, kako je godine 1918. Wilson došao u
Evropu, pozdravljen kao apostol nove civilizacije i
oslobodilac naroda; a vidio sam i to, kako se godine
1919. vratio natrag u Ameriku pračen neprijateljstvom
enih, koji su mu — pošto im je uspelo da od njega
izmame, te se odrekao največeg dela svoga programa,
a da toga možda ni sam nije bio potpuno svestan —
zamerali, sto nije hteo da pristane na još veče nepravde.

Radnici sviju zemalja ne treba nego da promotre,
kakovu su politiku evropske države vodile za vreme
rata i posle rata prema Rusiji. Ako boljševizam, koji
nije nego jedna sasvim kriva i veoma opasna ekonom¬
ska doktrina, još uvek privlači pučke mase, onda je to
samo posledica instinktivne reakcije na nedostojnu
politiku, što ju gotovo sve evropske vlade vode prema
Rusiji. To je jedna od najsramotnijih stranica savre-
mene istorije.

Sve do godine 1914. značila je Rusija veliku nepo-
znanicu svetske politike. Velika gotovo kao osamdeset

8

i četiri Italije stajala je pod vladom jednoga samodršca,
čiju su dobrotu hvalili mnogi, dok su mu glupost pri¬
znavali svi bez razlike. Možda je voleo pravdu, ali oko
njega je bilo samo nasilje. Bez sumnje je iskreno želio
mir; ali je bio toliko slab, da je za volju autokracije
pristao na rat s Japanom, u kome je Rusija mogla samo
da sve izgubi, dok dobiti nije imala što. Ruska je mobi¬
lizacija požurila, ako i nije uzrokovaia svetski rat, a
do te je mobilizacije, prema svim dokumentima, ko ji
su nam danas pristupačni, došlo možda i bez znanja
Nikole II., [ili je barem, kad je on za nju doznao, bila
fait accompli].

Za vreme njegovoga preko tridesetgodišnjega vla¬
danja stenjala je Rusija pod najokrutnijom tiranijom;
cvet ruske inteligencije, istaknuti učenjaci, znameniti
umetnici bili su osudivani na tamnicu ili na progon-
stvo: ruske su tamnice i sibirske zemunice videle med
svojim zidovima sve, što je najboljega mogla da dade
slavenska inteligencija. Ja nišam mogao da čitam
Kennanovu knjdgu o Sibiriji, a da se ne stresem od
užasa.

Kao svi ljudi slabih duševnih kvaliteta bio je i
Nikola II. uveren, da je potrebno držati puk u eko-
nomskom i verskem ropstvu, pa je voleo da se okru-
žuje mediokritetima i ljudima bez skrupula; a ovima
nije nikada padalo na pamet ili bilo stalo, da mu dadu
kakovu ideju, kakvu misao: naprotiv su nastojali uvek
da pogode njegovu, koja je često bila i odsutna i
neprisebna. Veliki krugovi i najviši dvorski funkcio-
nari bili su opčenito ljudi opaka života, rasipnici i po-
kvarenjaci.

Car je bio možda najmočniji čovek na svetu, ako
moč sastoji u torne, da čovek raspolaže najkolosalni-
jim sredstvima uništavanja i smrti. Prog oni liberala,
ugušivanje svakog pokreta opozicije, divlja nasilja
nad Židovima karakterizovala su jednu od najautokrat-
skijih i najnemoralnijih vladavina, što ih je imalo čo-
večanstvo.

Pre kojih dvadesetak godina doživio sam nešto,
što mi je bolje nego ikakav krvavi čin pokazalo veli-
činu sramote carskoga režima. Bio sam članom višeg
poverenstva za javnu nastavu. Poverenstvo je jed¬
ilom imalo da odluči o ispravama stranih studenata.
Mene je zapalo, da referišem o ispravama ruskih stu-

9

denata. Ispitujuči isprave, uz koje su bili priloženi i
legalizovani prevodi njihovi, nemalo sam se iznenadio,
kad sam u sveučilišnim svedodžbama dviju ruskih stu-
dentkinja našao kao zanimanje označeno: prostitutka.
U originalu je izraz bio još brutalniji. Zatražio sam
obaveštenja, pa sam saznao, da su Židovi konfinirani
u izvesnim teritorijama i da ne mogu polaziti najviše
škole, jer im je zabranjeno stanovati u največim gra-
dovima. Židovskim je ženama bilo dopušteno stano¬
vati u največim gradovima samo onda, ako su se ba-
vile niškim zanimanjima. Tako su židovske žene, da bi
mogle študirati na univerzitetu, prihvačale i infamnu
kvalifikaciju, koja je cesto stajala u največem kontra¬
stu s njihovim čestitim životom.

Ma da je več tada caristički režim bio za mene
strašan, ovi su jednostavni administrativni dokumenti
pobudili u meni veče moralno gnušanje nego smrtne
osude i deportacije u Sibir.

Analfabetizam, beda i poniženje, u kojima je živio
ruski proletarijat pre rata, bili su svima dobro po¬
znati; to je stanje bilo u velikom kontrastu sa. cesto
upravo ludom rasipnošču plemiča i bogataša. No iz
političkih razloga ili iz nužde tražile su i največe de¬
mokracije savezništvo Rusije i prijateljstvo njezinoga
Čara.

Nijednom evropskom političaru prije godine 1914.
ne bi bilo došlo ni na kraj pameti, da se meša u unu-
tarnje stvari Rusije.

Kad je 1914. Rusija išla u rat, htela je da za sebe
osigura največe probitke: silan položaj u Aziji, apso-
lutno gospodstvo na Crnome Moru, suverenitet nad
Carigradom. Ovaj program, sto su ga talijanski mini¬
stri besavesno prihvatili 1915. godine, bio je pojačan
još jednim tajnim sporazumom izmedu Rusije i Franco¬
ske u godini 1917.: Rusija se obvezala, da če podupirati
Francesku u njezinim zahtevima na levo j obali Rajne;
Franceska se obvezala, da če podupirati zahtev ruske
vlade na Poljsku. Ovo drugo ni je rečeno izričito, ali
proizlazi jasno iz ugovora, koji se pomno držao u taj¬
nosti, te se za nj saznalo istom onda, kad su ga obelo¬
danili boljševici.

U slučaju pobede i da nije pala, imala je Rusija da
dobije silne teritorijalne koncesije i da znatno proširi
svoju vlast!

10

Rusija nije mogla da izdrži rat, nego je pala: imala
je največi broj mrtvih, ranjenih i osakačenih; pretr¬
pela je više, nego ikoja druga zemlja u ratu. Ali je
posrnula od velikih napora. Posle slabe vlade Kerjen-
skoga došlo se nakon mnogih tužnih i žalosnih obrata
do boljševičke vlade.

Karakteristika je sviju velikih nesreča i neuspeha,
da gotovo uvek dovode do revolucije. A glupa i
okrutna vlada Nikole II. dala je Rusiji u kratkom raz¬
maku dve silne nesreče: rat rusko-japanski i svetski.
Prvi put proširio se Rusijom val revolucije, no Car¬
stvo se, i ako s velikim poteškočaiha, spasilo. Vojnička
je kasta celo vreme od onda držala, da se mora rehabi¬
litirati u Evropi; ako se svetski rat uzme u svojoj bit-
nosti, izlazi, da je to pre svega bio rat Rusije, kako
su ga hteli Izvoljskij i Sazonov.

Dva su rata uništila najaktivnije elemente gra-
danstva; u njima je poginulo mnogo miliona seljaka.
S druge Strane čeznuli su i tražili seljaci, koji su se
nalazili u stanju nedostojnoga ropstva i bede, slobodu
i zemiju. Boljševizam, koji je obečavao jedno i drugo,
nalazio je več predisponiran ambijenat, koji je bio spre-
man da prihvati svaku revolucionarnu tezu. Tako je
zapravo Nikola II. pravi uzročnik i začetnik boljše¬
vizma. Ako njegov tragični svršetak pobuduje u nama
užas i samilost, osečamo ne manji užas i samilost kad
pomislimo na milione ljudi, koji su kroz trideset godina
bili poubijani u tumultima, sto ih je organizovala car¬
ska policija, kad se setimo velikih duhova, koji su izgi¬
nuli u tamnicama i u sibirskim zatvorima i bezbrojnih
mladih ljudi, koji su pali na bojnim poljima, kamo su ih
vodili često nenaoružane ili sa pokvarenim oružjem,
pod zapovedništvom voda, koji su to postali ne po svo¬
jim študijama niti po odličnom duhu, nego po milosti
i sklonosti raznih dvorskih koterija.

Ali svejedno, nikada se ne če smeti zaboraviti, da
Rusija nije nikada bila pobedeni neprijatelj: bila je
samo pali prijatelj.

Saveznici su joj priznali, da treba da se još više po¬
veča, pa su joj bili obečali čelu Poljsku, Carigrad i ve-
liku slobodu akcije u Aziji. Moglo se učiniti da joj se
ne da nista od svega toga: ali je trebalo da se poštuje
barem njezin vlastiti teritorij.

11

Saveznci naprotiv, nastoječi da iskoriste njezin
pad postaviše sebi dvostruki cilj: da pošalju vlastite voj¬
ske ili ako ih ne budu mogli poslati, da naoružaju
razne ustaške čete protiv boljševizma, pa da iskoriste
priliku i otmu Rusiji njezine najbolje pokrajine: dakle
ne samo da joj se ne da ono, što joj se obečalo, nego da
joj se otme i ono, što je bilo njezino.

Svako zna, što je značilo osnivanje baltijskih
država, na štetu Nemačke i Rusije. Poljskoj su dodi-
jeljeni, bez ikakove potrebe, sasvim ruski krajevi, isto
kao i sasvim nemački. Slobodna i autonomna Finska je
potreba, koju potpunoma priznaje i sovjetska Rusija.
Slobodna i nezavisna Poljska bila je još više: ne samo
potreba, nego i dužnost, te su i Rusi sami priznavali,
da treba da ustane jedna Poljska, sa 18 do 20 miliona
žitelja, pravih Poljaka. Ali je kod toga učinjena i kapi¬
talna pogreška, da je od Rusije osim Istocne Galicije
otcepljen i velik broj sasvim ruskih pokrajina, da je
iskoriščena prilika, pa je ocepljena Besarabija, da se
pokušalo ocepiti od Rusije čak i kavkaske republike.
Rusija ne če nikada priznati aneksi ju Besarabije Ru-
munjskoj, kao što ni Madarska ne če nikada priznati
Rumunjskoj pripojenje sasvim madarskih krajeva. Ne
če li sve ovo biti i te kakovim uzrokom budučih ra-
tova? Kako se Rumunjska može osečati sigurnom, kad
vidi, da protiv sebe ima Rusiju i Madarsku? Kao god
što Nemci ne če nikada priznati pripojenje Gdanskoga
i Gornje Slezije Poljskoj, tako joj ni Rusija ne če pri¬
znati svojih teritorija. Sto nam dakle nosi budučnost?
Hoče li Poljska, pa naprezala se ne znam koliko, moči
da odoli Rusiji i Nemačkoj, to jest dvema največim
etničkim grupama u Evropi?

Saveznici su u prvi mah hteli da protiv revolucio¬
narne Rusije pošalju vlastite vojske. Zašto? Govorilo
se o nemoralnosti i strahotama boljševičkog sistema.
Cudnovato, kako su se ljudi najednom stali skandali-
zovati, a onamo, nikada nikome nije bilo ni na kraj pa¬
meti, da pošalje vojsku protiv nemoralne vlade Nikole
II. Koliko je ljudi i uništio boljševizam, uništio ih je
još uvek mnogo manje nego Nikola II., a crveni teror
ako je i bio strašniji od beloga, bio je i njegovom ne-
izbeživom posledicom, kao što je bio i posledicom
dvaju nesretnih ratova, u koje su Rusiju bacili ne-

12

savesnost i ludost njezinoga glavara i cinizam njego¬
vih ministara.

Učinjeni su svi moguči pokušaji, da se uništi bolj-
ševička Rusija. Kad nije bilo moguče, da se protiv nje
pošalju vlastite vojske, stalo se plačati novcem bijele
čete Koleakove, Denjikinove, Judeničeve, Wrangelove,
t. j. ljude staroga režima, koji su se borili da opet
uspostave carizam. Francuska, zemlja demokracije, po¬
šla je što više tako daleko, da je generala Wrangela pri¬
znala zakonitim predstavnikom Rusije. Ako su se uza
svu snažnu pomoč Saveznika ove vojske rasplinule,
kao što se rasplinjuje sneg na suncu, dogodilo se to
stoga, što velike mase ruskoga puka i kraj sviju stra¬
hota boljševizma nemaju nikakve volje, da se vrate
k starom režimu.

Posle vojnih nasrtaja na Rusiju pokušalo se, da
joj se gladu dode glave: Sečam se još, kako je 1919.
godine Clemenceau govorio o ogradi od bodlji¬
kave žice,  kojom bi valjalo opkoliti i zatvoriti Ru¬
siju. I taj je deo programa propao, kako redom propa-
daju jedna za drugom reakcionarne egzaltacije posle-
ratnog vremena.

Kad se konačno Rusija nakon beskonačnih patnja
svemu odrvala, nastojali su, da ju privuku k sebi, pa
da zadobiju nad njom, kako je na konferenciji u Ge¬
novi predložio B a r t h o u, pravu finansijalnu kontrolu.
trolu.

Boljševici su veoma dobro parirali sve ove udarce
i u ničemu nisu popustili ni za jedan pedalj. I tada su
se, ma da su pre na sva usta vikali, da ne če nikada
priznati sovetske Rusije, sve evropske države, pa i
one, u kojima besni najcrnja reakcija požurile, da ju
redom jedna za drugom priznaju.

Ja ni najmanje ne simpatišem sa boljševizmom, a
komunistički ideal činio mi se uvek ili utopijom, koja
se ne može realizovati u naprednom društvu, ili de-
gradacijom, korakom unatrag. Jedini oblici komuni¬
zma, što ih danas znademo, t. j. komunizam primitivnih
naroda i današnji komunizam Eskima podudaraju se
uvek sa stanjem velikog opšteg siromaštva odnosnega
naroda. Dalji razvoj današnjega društva nije moguč
bez dva glavna stupa, koji ga podržavaju: bez slobode
i bez vlasništva. Žestoka propaganda sovjetske vlade

13

i njezino nepoštivanje medunarodnih obzira kao i broj-
ni njezini pokušaji, da revoluciju prenese i preko gra-
nica Rusije, — sve su to svakako stvari za požaliti,
prem su samo nužna reakcija na udarce sa Strane
Saveznika.

Ali ruski problem ostaje uvek jedan isti: zašto su
Saveznici iskoristili njezin pad, da ju izmuče i okradu?

O dogodajima u Rusiji može se suditi, kako ko
hoče, ali Lenjin ostaje velikim i plemenitim likom, a
njegovu iskrenu ljubav prema Rusiji, njegovu strast
za slobodom i njegovu veru u budučnost ruskoga na¬
roda moraju priznati i poštovati i njegovi protivnici.
Bez sumnje ostaje on uza sve to glavnim krivcem za
jedan strahovit sistem nasilja. Ali ta su nasilja poči-
njena u idealnom nastojanju, da se podigne čitav na¬
rod; dok su nasilja, što ih je po svojim pokvarenim i
ciničkim ministrima počinio Nikola II. služila samo u
svrhu, da se održe izvesne kaste, koje su rusko selja-
štvo, to jest gotovo čitavi narod dovele u pravom smi¬
slu reči u ropstvo.

Sečam se, bilo je za vreme londonske konference,
prvih dana 1920. godine. Lloyd George i ja naglašivali
smo potrebu, da se uspostave diplomatski odnosi sa
Rusijom, dok se Millerand, tada predsednik ministar-
skog saveta u Franceskoj torne žestoko opirao.

Ja nišam nikada bio socijalista, niti sam se ikada,
ma i najmanje zanosio za marksizam; uvek sam s ne-
poverenjem susretao Marxove katastrofalne nazore,
koje pobija istorija i njegove teorije, u kojima ima
nešto, što podseča na talmudovsku mistiku. Ali upra¬
vo zato mogao sam uvideti u bližini zla, koliko je do¬
bra učinio socijalizam modernome društvu i koliko je
doprineo podizanju radnicke klase nastupajuči kao
jedan jedinstveni veliki sindikat u obranu rada. Ne
usvajajuči socijalističku doktrinu mora o sam jednako,
kako sam priznao pogreške socijalističke akcije pri¬
znati i silna dobra, koja su iz nje potekla.

Medutim, stari socijalisti, koji su se nakon mnogih
prilagodivanja na kraju preselili u konzervativne
stranke imaju jednu sličnost s onim katoličkim sveče-
nicima, koji su ostavili svoju vjeru i prešli na prote-
stantizam: i jedni i drugi osečaju nesavladivu anti-
patiju prema svome prijašnjem uverenju i nekadanji

14

socijalisti boje se svakog revolucionarnog akta, što
više i svake manifestacije socijalizma.

Millerand, koji je sve do ministarstva Waldeck-
Rousseau bio jedan od najvatrenijih socijalista, pun je
danas u shvatanju vanjske i unutarnje politike pred-
rasuda najreakcionarnijega nacionalizma; taj se nacio-
nalizam, razume se, prikazuje uvek u ime slobode i
demokracije i uvek se nalazi u šeni francuske revo¬
lucije.

Na konferenci zastupao je Millerand uvek mišlje¬
nje, da je potrebno, da se ne ulazi u nikakve veze s
Rusijom. Na jednoj prepodnevnoj sednici, na kojoj su
se raspravljali problemi Istoka, ne samo da je o bolj¬
ševizmu govorio s najdubljom averzijom, nego je iz-
medu ostaloga rekao, da su vode Sovjeta negacija sva¬
kog socijalnog principa, da su prava uvreda civiliza¬
cije; dodao je, da su to ljudi nepošteni i bez svake vere.
Ja sam sedio do njega. Radoznalo sam pratio njegov
govor, pa buduči mi je na pameti bila povest socijali-
stičkih kongresa u Franceskoj, sečao sam se dela i
reči od prije dvadeset godina.

Lloyd George je šutio, nemiran i nervozan.

Na po slepo dnevno j sednici stajala je pred Lloyd
Georgeovim mestom velika rpa knjiga. On poče da iz
njih redom čita izvesne odlomke, koji su govorili o
davnim stvarima. To su bili sudovi političara i naj-
istaknutijih engleskih pisaca o franceskoj revoluciji
pod kraj osamnaestog i na početku devetnaestog sto-
leča. Ti su sudovi govorili ono isto, što je rekao i Mil¬
lerand o Lenjinu i njegovim pomagačima: da su to lju¬
di bez uverenja, neprijatelji vere i domovine, rušitelji
svakog oblika društvenog poretka i života, pače i istih
principa civilizacije. Svršavali su, upravo kao Mille¬
rand: da s Francuskom ne sme biti nikakovih veza i
da ju treba potpuno izolovati od ostaloga sveta.

Ujutro je, na poziv konferencije bio na sednici pri-
sutan i Venizelos, koji je bio razvio neka svoja geo¬
grafska razmatranja o Maloj Aziji i grčkim pravima.

Poslanik P. Cambon, koji je pomagao Millerandu,
reče tiho i smešeči se: jutros smo imali predavanje iz
geografije, a sad eto imamo i lekciju iz istorije.

Sadanji je položaj Turske upravo jedan od najja-
čih dokaza ciničkog egoizma velikih evropskih država.
Bilo je učinjeno sve moguče, da se uništi Turska, da se

15

upropasti, da joj se otme što više zemalja i da se po-
tera natnag u Aziju. A kad je Turska našla u Aziji
svoju nekadanju snagu, kad je potukla Grke i bacila ih
cpet natrag na more, niti jedan od savetnika, koji su
nagnali grčki narod na imperialističke ludorije nije
imao toliko odvažnosti, da na se preuzme težinu
poraza.

Secam se, koliko su puta u Parizu i Londonu samo
povladivali Venizelosovim nazorima; ja sam imao sme¬
losti, da se torne oprem, pa sam savetovao Venizelosu,
da se okane svake azijske politike, nego radije da
gleda postiči istinski sporazum izmedu Grka i Turaka.
Ovaj program, koji je danas vanredno težak, nije bio
toliko težak pre nekoliko godina, a da je bio proveden,
bio bi Grčkoj garantovao političku sigurnost i komer-
cijalni razvoj.

Po versajskom ugovoru, u konvencionalno j frazeo¬
logiji najraširenije štampe za sve su krivi i za sve su
odgovorni samo pobedeni. Tako su i Turci, dok im nije
uspelo da se afirmira ju, bili samo krivi: a danas se več
ide za tim, da se predobije njihovo prijateljstvo.

Možda u nijednom periodu novi je istorije nije vla¬
dala tako slepa sila, niti su se najvišim idejama mo¬
rala toliko ismehavali i ružili ib upravo oni, koji su
ih, dok im je pretila pogibao, na sva usta izvikivali kao
svoje dezive i parole, pozivajuči sve civilizovane na¬
rode u pomoč za spasavanje tih ideja.

Nije istina, da se ide ususret miru. Nikad u Evropi
nije bilo toliko uzroka za rat kao danas; nikada još
nisu nepravde i pogreške posleratnog vremena ras-
plamtele medu narodima toliku mržnju. Pa ako se još
ne vode novi ratovi, onda je to zato, što još posvuda
vlada ekonomska depresija, a financijalne poteškoče ne
dopusta ju, da se zasada organizuju novi pothvati i
nove pustolovine.

No mira ne če biti, dok duše pobedenih ne prožme
uverenje, da je mir za njih ne samo jedna nužda, nego
i dobitak, prednost. Razoružanje, koje je u zloj nameri
nametnuto pobedenima, a opravdano je samo kao mera,
koja bi omogučila i pobediteljima, da i oni razoružaju
— dok su oni naprotiv povredujuči ugovor podvostru-
čili svoje naoružanje — razoružanje, rekoh, može na
neko vreme i stvoriti stanje, koje naliči miru, a nije

16

nego nasilje, ali ne može stvoriti atmosferu, u kojoj bi
se lagodno moglo odahnuti.

Ja sam se uverio, da današnji političari mogu veo-
ma malo: oni su večim delom odgovorni za mnoge
stvari; previse su toga obečali, sto sada ne mogu da
izvrše. Mnogo najvažnijih položaja u Evropi drže još
uvek ljudi rata, koji ni po svome načinu izražavanja,
a još manje po svojim koncepcijama nisu sposobni da
shvate nove probleme života.

Treba govoriti izravno i neposredno narodima;
treba im pokazati, kolike pogibli prete našoj civiliza¬
ciji i našem blagostanju, treba progovoriti duši i srcu.
Treba stvoriti velike struje protiv svakog pokušaja
novih ratova: a da nestane pogibli takvih pokušaja,
treba pre svega spremiti i prirediti preduvete pra-
voga mira.

Ja sam odlučio, da napišem knjigu, odredenu u
prvom redu za velike mase radnika, za one, koji su
vodili rat protiv svoje volje; za one, koji od rata nisu
imali nikakove koristi, ali na čija su se leda strovalili
svi troškovi i sve nepogode; za one, koji su, bilo pofoed-
nici, bilo pobedeni, bez obzira na zemlje, bili skromni
anonimni heroji največe evropske tragedije.

Napisao sam, pošto sam pustio vladu u Italiji, tri
knjige za političare. Sada hoču da napišem knjigu, koju
če moči svako da čila, knjigu namenjenu puku, puč-
kim masama naroda pobednika kao i pobedenih. Sada,
kad se srušila i sama u sebe stropoštala čitava zgrada
laži, kada malo pomalo svi počinju shvačati, da nema
naroda, koji bi bili jedini krivci, ali da ima ljudi, od¬
govornih i krivaca gotovo u svim narodima, koji su se
tako ogorčeno borili medusobno, a sada osečaju po-
trebu mira, sad je eto došlo vreme, da se progovori je
zikom istine.

Ali taj je jezik veoma težak, jer patriotizam ni-
skoga kova, kako ga propoveda največi deo štampe.
koja služi velikim interesima, prikazuje svako delo
istine kao opasno. Jaures, koji je bio prorok svoje
smrti, rekao je, da reakcija ima uvek dva podmukla
oružja: klevetu i umorstvo.

Svaki od nas, koji se borimo za istinu, upoznao je
izbliza i klevetnike i ubojice.

Kad sam ja svojoj zemlji savetovao umerenost i
razboritost, nastoječi da se složim sa Wilsonom, našlo

2. Nitti-Kosier: »MIRc.

17

&e niških duša i pustolova, koji su se usudili pisati, da
ja želim Rijeku (Fiumu) prodati američkim bankarima
i da sam predložio tajne sporazume sa Wilsonom. Kad
sam hteo da obranim slobodu svoje zemlje, koju je
ugrožavala pogibao jedne slepe, brutalne tiranije sta¬
rih komunista, koji su preko noči postali vesnicima i
nosiocima beloga boljševizma, nalazio se moj život u
neprestanoj pogibli, a moju su kuču opustošile i
cpljačkale kriminalne bande, koje su predvodili javni
službenici.

Teško je reči kakvu istinu, koja ne bi vredala.

Kad je Crispi, bez ikakove potrebe, Trojnom Sa-
vezu, koji je trebao da ima samo defenzivni, podao
oštar i agresivni karakter, te opet bez i najmanje nu-
žde, poveo talijanskoga kralja u Strassburg, vredajuči
time sasvim beskorisno Francesku, ja sam pobijao
takvu opasnu i škodijivu politiku; tada su svi osudi-
vali takvo moje držanje.

Pa vi ste prijatelj Franceske!

To je bio najobičniji prekor, koji sam morao da
slušam.

Ja sam voleo Francesku, kako ju volem danas, pa
sam trpeo gledajuči Crispi j a, kako u prvom redu s raz¬
loga unutarnje politike stvara neraspoloženje prema
jednom latinskom narodu uzdižuči u isto vreme jednu
od najnezgrapnijih manifestacija carske Nemačke.

Ma da nišam hteo rata i prem sam uvek istupao
za mir, ipak sam, kad je moja zemlja ušla u rat, do
kraja ispunio svoju dužnošt kao Talijan i rodoljub.
Uvek je bilo moje uverenje, da se u času pogibli za
domovinu ne može ostati izvan borbe. Moja je obitelj
za vreme rata dala velik broj kombatenata i dobrovo-
Ijaca, mrtvih, ranjenih, osakačenih i zarobljenih. Niko
nije pobegao sa svoga mesta. Posle Caporetta, to jest
posle največeg vojničkog poraza, što ga je Italija do¬
živela, mogu reči, da su u prvom redu moji napori
spasili Italiju od propasti, jer sam ja našao i sabrao
sve, što je omogučilo otpor.

No kad je zaključen nesretni mir, koji je Evropu
razdvojio u dva tabora, kad se pokazalo, da lepe reči
demokracija, civilizacija i samoodredenje naroda nisu
nista nego prosta laž, kad je struja ponela Evropu
putem, koji ju mora dovesti pre ili kašnje do propasti,
osetio sam potrebu, da kažem istinu, da odgrnem

18

zavesu sa laži ugovora, ko ji ne znače drugo do pogi¬
bao novih i još večih ratova, da prstom uprem u ne¬
dostojni rad reakcije, ko ja se sakrila u senu zvučnih
reči, koje više nista ne znače.

Hteo sam reči, da mir nije načinjen onako, kako
je bilo obečano i kako su mu se nadali toliki duhovi, koji
su se žrtvovali za jedan izdani ideal.

Sada mi cesto govore: »Vi ste prijatelj Nemačke!«

Ja nišam danas veči prijatelj Nemačke, nego sto
sam jučer bio prijatelj Franceske. Ja sam pre svega
Talijan i Evropejac i držim, da moja zemlja može da
bude velika samo u mirnoj i sredenoj Evropi.

Jer više nego iko u Evropi, Italija treba mira i
slobode.

Malenog teritorija, a brojnog stanovništva, osku-
devajuči na najvažnijim sirovinama Italija treba da u
radu i izmeni dobara traži pravi izvor svoga blago¬
stanja i napretka. Svako ograničavanje slobode u iz¬
meni, svako skučavanje slobode rada znači za Italiju
pogibao i neizmernu štetu. Italija mora da traži bo-
gatstvo izvan svoga teritorija, treba da zamenjuje
svoje produkte, treba da ima priliku i mogučnost emi¬
gracije. Ako su imperijalistički programi i razvoj na¬
cionalizma pogibao za svaki narod, za Italiju je to iz¬
ravna i prava šteta.

Italija ne može želeti — a da time ne želi svoju
vlastitu propast — da u Evropi bilo koja država zado-
bije prevlast; ne može hteti ni želeti nijednoj grupi
pobedu nad drugom. Italiji treba mira, on je za nju
životna potreba.

Ako je nacionalizam u drugim državama greh, u
Italiji je sem toga upravo i glupost; a u životu naroda
glupost je štetnija i od pogrešaka.

Kadeči iskreno za mir i ujedinjenje Evrope, ja
znam da radim u prvom redu za veličinu svoje zemlje.

Italija je jedina zemlja na svetu, koja je proživela
tri velike civilizacije i na čijem tlu nije nikada prestao
rad za veličinu. Usprkos svojih pogrešaka i zabluda
ima veliku i neiscrpivu životnu snagu. Ja se uzdajem,
da je ta njezina snaga upučena prema pravoj veličini,
a ne prema iluzijama, koje su plod neznanja ili rezul¬
tat nesredenih strasti.

Ovu je dakle knjigu napisao Talijan, koji snažno i
postojano ljubi svoju zemlju i koji hoče da reagira na

19

pogreške i ludosti jedne politike, koja je po Italiju
najfatalnija, a po Evropu najškodljivija.

Ova je knjiga upravljena mladima, radnicima, u
prvom redu onima izmedu njih, koji nisu sudelovali u
ratu.

Pravi ratni borci, ne oni, koji su ratovali u raznim
uredima i po redakcijama listova, nego svi oni, koji su
upoznali užase streljačkih jaraka, koji su izbliza gle¬
dali smrti u oči ujedno su i najiskreniji radnici, koji
najviše žele raditi za mir,

Poradimo zajedno za to veliko delo istine.

20

III.

Neuspeh rata.

at je inferiorni izražaj primitivnih zajednica; a uvek

je od največe štete po celo ljudstvo. Ljudi su od pam-

tiveka naiazili, da je daleko lakše prisvojiti tude bo-
gatstvo, što ga je neko drugi stekao, nego sam raditi i
šahirati. Retko je povest zabeležila ratove (d tih ima naj-
manji broj) za nezavisnost, ratove za političku ili versku
slobodu, pa nacionalne ratove, cije bi koristi nadmašivale
njihovu štetnost. Opčenito uzevši svi su ratovi imali za
cilj otmicu, kradu ili proširenje vlasti. Oni, kojd brane
rat, govore, da je on jedno neizbeživo zlo: jest, ali ne više,
nego što je u dndividualnom životu ubistvo. Pa je ipak
civilizacija uspela da veoma mnogo smanji broj uboj-
stava, kojih se u nekim državama Severa dogada upravo
neznatan broj. I ratova je brojem manje, ali su zato po¬
stali daleko večih razmera i strašniji.

Radnici sviju narodnosti susreču rat s velikim ne-
pouzdanjem: u stvari, u ratu bas oni učestvuju najviše
i najviše osecaju njegove zle posledice. Oni u ratu umiru
bez slave, a posle rata moraju da žive u najgoroj bedi.

Rat, koji se u Evropi vodio od 1914. do 1918. bio je
za radništvo prava katastrofa. Nije tu samo silna ekonom¬
ska šteta, što ju oni moraju da snose, nije samo neizmerni
broj mrtvih i još veči broj ranjenih, bolesnih, sakatih;
nego je pre svega atmosfera, u kojoj su se najednom po¬
sle rata našli. Sve i sva se obečavalo radnicima za vreme
rata, a posle rata, u mnogim zemljama, radilo se sve,
samo da se radnicima spreci razvijanje.

Svi fenomeni, koji su sledili posle rata, pomanjkanje
kapitala, podizaoje kamatne stope, smanjivanje produk-

21

cije i trgovine, zabrane useljavanja, sve je to radilo
samo u pravcu, da pogorša uvete rada.

Kad se jednoč rat navesti, nema druge, nego da se
čovek pomiri sa sudbinom, pa da se bori. Uveti, sto ih je
Sporazum stavio pobedenima, infamni su i nečasni: oni
su negacija svake predašnje obveze, kao i negacija logi¬
ke. Pobednici su pobedili sve zakone civilizacije, zlo¬
rabili su pobedu na najružniji način. No svakako ne sme¬
mo misliti, da Centralne vlasti, da su pobedile, pa da su
uvete mira imali po svojoj volji diktirati neodgovorni i
neozbiljni ljudi kao što je Vilim II., ne bi bile uradile
još i gore.

To je najjači argumenat, kojim sam se ja služio za
vreme rata. Ma da sam se uvek protivio svakom ratu, ma
da sam težio samo za mirom, ipak sam talijanske vojnike
uvek bodrio, da podnose napore i ustraju do pobede. Ako
su posledice pobede i bile lose za pobednike, koji su izgu¬
bili mir kod kuče, sigurnost glede budučnosti i velik deo
svoga materijalnog blagostanja, a ono su posledice po¬
raza kud i kamo strašnije za pobedene, koji su izgubili
gotovo i nezavisnost svoju, a morali su gledati i to, kako
im, cesto iz puke zlobe ili iz želje, da se pokaže moč, bi-
vaju uništavana i sama vrela njihovog prosperiteta.

Ako se ne mogu sasvim ukloniti, a ono treba barem
što je moguče više umanjiti i prorediti uzroke ratova i
sva nastojanja povesti za tim, da više ne dode do rata:
jer kad jednom bukne, onda je sve uzalud i prvi zločin
vuče za sobom besprekidan niz drugih, kao u staroj
grčkoj tragediji o Atrejevcima. I što je kod toga još
najstrašnije, za zlodela, koja slede nema ni krivice, sve
postaje neizbežno, kao neka nepobediva sudbina.

Uzroci ratova leže.često veoma duboko, u životnim
prilikama pojedinih naroda, ovisni su o stupnju njihove
civilizacije; no spekulacija s ratom moči če se dobrim
delom onemogučiti kad snažna propaganda otvori oči
širokim masama. Previse je danas u Evropi ljudi i čita-
vih slojeva društva, kojima ide u račun današnje nesre-
deno stanje, koji imaju interesa, da to stanje, jer naročito
pogoduje njihovim poslovima, što dulje potraje.

Ni socijalizam ni vera nisu bili dosta jake kočnice.
Svaka je zemlja držala, da vodi samo obrambeni rat, i u
nijednoj se od tih zemalja nije socijalizam — kao aktivni
elemenat u Nemačkoj i Francuskoj, kao pasivni u Engle-
skoj i Italiji — torne suprotstavio. Bilo je osamljenih

22

glasova i delimičnih pokušnja, da se požuri mir; no soci-
jalizam nije u nikoliko promenio opčeniti tok dogodaja.

Sto se tiče vere — videli smo sveštenike jedne iste
religije, kako blagoslivlju zastave protivničkih vojska,
ko je su se borile: nastala je i neka vrst militarizovanoga
krščanstva. Svako je zazivao i molio se istom Bogu za
uništenje ljudi iste vere. Izuzevši velike, ali neposlušane
reči pape Benedikta XV., plemenitog i neshvačenog ponti-
feksa, koji se usudio da za vreme najjačeg vrenja borbe
govori o beskorisnim pokoljima, definirajuči sa zamer-
nom točnošču silnu tragediju i naslučujuči ispravno bu-
dučnost, nikakav osečaj, nikakva verska manifestacija
nije ni za cigli jedan sat skratila strahote rata.

Sve do danas ostala je jedna prazna, ratna frazeolo¬
gija, ko ja guši iskrenu reč; nakrcano je toliko laži, iz-
govoreno toliko krivih svedočanstava, nagomilana tolika
mržnja u rečima, svaki od boraca pripisuje svome pro-
tivniku toliko greha i pogrešaka, da je zapravo cela
Evropa obružena.

Nije, da rat možda ne bi bio dao primera moralne
lepote i veličine: dao ih je, pa i koliko. Skromni, jedno-
stavni ljudi pokazali su divan duh odricanja, požrtvov-
nosti počinivši zamerna dela ne samo heroizma, nego i
dobrote. Ali u celosti rat je samo razrovao čitavi život
Evrope, oborio je duboko moral masa, a još dublje moral
najviših društvenih razreda.

Pre rata bila je Evropa jedna živa zajednica: bo-
gatstvo se naglo gomilalo, cvala je proizvodnja i trgovi¬
na, svuda se javljalo nastojanje, da se podigne kultura
naroda. Nikada Evropa nije postigla toliki napredak, kao
u devetnaestom stoleču, to jest u stoleču, u kome se za
čitave njezine duge istorije vodilo najmanje ratova. Pa
i oni ratovi, koji su se tu vodili, imali su često za uzrok
afirmaciju narodnosti ili obranu slobode, pa ih je nere-
tko pratila i opča simpatija. A rat, koji se vodio od
1914. godine bio je neplemenit rat, pa kogod je i u koli-
koj god meri za nj odgovoran, nije učinio nista drugo
nego je razorio veličanstveno delo vekovnih nastojanja
za dobrostanjem i plemenitošču.

I doista, niko se ne usuduje da na sebe primi odgo¬
vornost za ovaj zločin, nego nastoji da ju natovari dru-
gome: niko, pa ni medu pobednicima ne usuduje se da
se pokaže zadovoljnim. Možda je bio zajednički zločin.

Sada možemo mirno da načinimo bilansu rata.

23

Koliki su i koji su gubici?

Prije svega veliki gubici ljudi i demografsko pogor-
šanje cijele Evrope, koja je danas u svojoj cjelini slabija
i labavija nego što je bila 1914. godine.

Mnogo ima statistika o palima u ratu, no skoro sve
su one manjkave i netočne, naročito što se tiče Rusije.
Društvo Naroda publiciralo je anketu o produkciji, u ko-
joj su sakupljeni mnogi statistički elementi, koji zaslu-
žuju da se njima pozabavimo. Po tim podacima umrlo
je u ratu i nestalo u svemu 9,001.838 ljudi. Od toga otpa-
da najviše na Nemačku: oko dva miliona; onda dolazi
Austro-Ugarska sa 1,542.017; pa Rusija sa 1,700.000; za-
tim slede Francuska sa 1,400.000, Italija sa 750.000, Ve¬
lika Britanija sa 743.702, Srbija sa 365.154, Bugarska sa
250.000, Belgija sa 40.935, Rumunjska sa 32.772 i Črna
Gora -sa 13.325, što je nerazmemo visok broj prema veo-
ma malobrojnom stanovništvu te zemlje. Izvanevropske
zemlje imale su u svemu malen broj mrtvili i nestalih.
Sjedinjene Države Američke 67.813. No u razmjeru pre¬
ma stanovništvu, znatni su gubici Kanade: 51.674 i
Australije: 50.337 ljudi. Gubici Japana ograničuju se na
4.661 čovjeka.

No ovi su računi netočni. Gubici su Rusije barem
dva puta veči od naznačenog broja i niko ne može da,
ma i približno, odredi točan broj.

Sve u svemu broj u ratu pogubljenih i nestalih ljudi
Evrope za mnogo prelazi deset miliona: gotovo je još
veči broj osakačenih, invalida i ljudi, koji su, ako i ne
sasvim, a ono večim delom izgubili radnu sposobnost,
bilo radi fizičkog upropaštenja, bilo radi moralne depre¬
sije. Bolesti, protiv kojih se godine i godine vodila žilava
borba, kao tuberkuloza i sifilis, naglo su se raširile
Evropom; južnom Evropom razmahale su se dve stare,
podmukle bolesti: malaria i trahom. Kolike reke krvi i
smrti! Materijalno uzeto proliveno je u svemu možda
kojih pedeset miliona litara krvi, to jest množina, kojom
bi se največi hidroelektrični pogon sveta mogao terati
puna dvadeset četiri sata. Izraz »reke krvi«, koji se ne-
kada za prijašnjih ratova upotrebljavao u retorskom
smislu, ovaj put se može uzeti doslovno u pravom
smislu.

A sem toga oni, koji su pali u ratu, oni, koji su se
iz njega vratili za uvek nemočni, bili su gotovo bez iz-
nimke baš najbolj! deo društva: ljudi osečaja, dužnosti,

24

ljudi rada, koji za rat nisu ni najmanje krivi, tek u času
pogibli nisu tražili, da izmaknu teškoj dužnosti. Naprotiv
su gomile lažnih patriota, paraziti gradanstva, špekulanti
i kukavice več našli načina, kako da se ugnu največoj
opasnosti rata, ili da u njemu uopče ne sudjeluju. Dogo¬
dila se dakle selekcija, ali naopako, prevladali su socijal-
no najgori elementi. Tako smo videli, kako ,su u mnogim
zemljama lukavi i besavesni ljudi, koji rata nisu ni pri-
mirisali, iz njega načinili predmet najogavnije spekula¬
cije, nastoječi, da iz njega izvuku sve moguče koristi i
beneficije.

Poznam u Italiji jednoga bankara, koji je lukavo bio
posakrivao sve svoje sinove, koristeči se svakakovim po-
dlostima i najnižim sredstvima korupcije; poslije rata po-
stao je najžarčim patriotom, fašistom i slavitaljem pobe-
de. Ovakvih je slučajeva upravo bezbroj. Mogao bih na-
brojiti i navesti, ,i to ne samo iz jedne zemlje, ljude, koji
su trgovali s neprijateljem, koji su se preko noči oboga¬
tili dobavama za državu, koji su stekli desetke i stotine
miliona, koji su posle rata pokazivali najnetolerantniji
patriotizam, da su izazivali na najgore ludosti: to su ce¬
sto  isti ljudi, koji izdržavaju i podupiru najgoru štampu.
Ovakovih je pojava bilo i još ih ima skoro u istoj meri
u svim zemljama. To su bili i jesu glavni uzročnici mo¬
ralne nesredenosti. Pošto je mobilizovala skoro šezdeset
miliona ljudi, pošto je imala preko deset miliona mrtvih
i barem toliko, ako ne još mnogo više osakačenih i traj¬
nih ili povremenih invalida, Evropa, ko ja je prema no¬
vim kontinentima i onako imala veči broj žena i dece
oslabila je još i više: čitava Evropa demograf¬
ski je uveli k e nazadovala,  gotovo celo pu-
čanstvo Evrope oslabilo je i opalo u svakom pogledu.

Zajedno s uništenjem tolikih ljudskih života, s uma-
njenjem radne sposobnosti kod tolikog broja individua
dogodilo se i srozavanje čitave evropske ekonomije. Za
vreme rata i posle njega bilo je nužno, da se razore i uni-
šte ogromne množine vrednih stvari: lade, industrijski
uredaji, kuče, agrarni pogoni uništavali su se često bez
svake potrebe. Bilo je potrebito, da se na okupu drže i
uzdržavaju silne vojske, a pretežni deo pučanstva morao
se baviti proizvodnjom ratnog materijala i dobara, koja
su služila za konzum vojske. Mnogo je računa postavlje¬
no, ko jima se pokušalo odrediti sveukupni trošak rata:
svi se približuju manje ili više iznosu od 1.200 miliona

25

zlatnih franaka. Posledica je toga, da je svaka od drža¬
va, koje su vodile rat povečala svoj unutarnji dug deset
do petnaest puta, a u nekim je zemljama taj razmer još
i viši. Sve su evropske države sklopile zajmove u inostran-
stvu, naročito u Engleskoj i u Americi. No ratni su gubici
daleko veči, nego sto ljudi obično misle. Ima gubitaka
vidljivih i nevidljivih, a o vi su poslednji daleko veči od
onih prvih. Obično se gubitkom smatraju materijalna
uništavanja i pustošenja u krajevima, koji su bili voj-
nički zaposednuti. No ti su gubici jedna malenkost,
koja iščezava u poredbi s onima, koji izviru iz mirov¬
nih ugovora i iz toga, sto se cela Evropa razdrobila,
razdelila u niz država, koje svoje sile trose u unutar-
njim narodnoisnim borbama te radi toga zanemaruju
i prekidaju veze solidarnosti. Proizvodnja velikih im¬
perija, kao što su bile Rusija, Nemačka, Austro-
Ugarska bila je odredena u prvom redu za domače
tržište. Rasap Austro-Ugarske posle rata u osam
država naslednica sasvim je poremetio ravnotežu proiz¬
vodnje. Velike industrije i tvornice u Beču, Budimpešti
i Pragu, koje su pre imale veliko interno tržište, rade
danas za mala tržišta i velikim delom stoje neiskoriščene.
Za jednu je industrijsku tvornicu gotovo isto, ako joj
bude razorena trečina njezinih uredaja ili ako izgubi tre-
činu svoga tržišta. Svojevoljna razdeoba i cesto sasvim
slučajno odelenje mnogih teritorija pobedenih država
ne samo da je nepravda, nego znači i ekonomsko uni-
štavanje. Šteta, koju su pretrpeli nekada zaposednuti
krajevi Francuske i Italije nije nimalo veča od štete,
što ju je pretrpela i još ju uvek trpi engleska trgovina
kao posledicu rata. Teško je nabrajati cifre meduna-
rodne trgovine, a da čovek ne zapadne u pogreške. No,
pogledom na kvantitet može se reči, da je trgovina
glavnih država Evrope spala za trideset do pedeset
postotaka; ako se oslonimo na brojeve najboljih stati-
stičara, možemo ustvrditi, da je celokupna produkcija
u Evropi spala za četrdeset, a konzum za trideset po¬
stotaka.

Sve u svemu, Evropa je od kontinenta
Verovnika postala kontinentom duž-
n i k o m.

To znači, da je izgubila glavni oslon i uvet svoga
superioriteta. Uvek je za jedan narod značilo veliku sla¬
bost imati dugova u inostranstvu: sada je ta slabost opče-

26

nita i zajednička celoj Evropi. Nemačka je dužnik drža¬
va pobecLnica na osnovu tako zvane politike reparacija:
zemlje, koje su sačinjavale sporazum dužnice su za izno¬
se, koje su posudile za vreme rata, i za sume, koje su za
rata i poslije njega uzajmile od privatnika.

U Evropi danas jedino Rusija ima više od osamdeset
miliona Stanovnika, ali se nalazi u velikom neredu. U
Americi i u Aziji pripravljaju Sjedinjene Države i Ja-
pan sa svojim enormnim brojem pučanstva, položaj pra¬
vih imperija, u koliko več i nisu u takvom položaju. U
prvom redu dolaze ovamo Sjedinjene Države, koje su se
posle rata toliko uzdigle, da na život Evrope mogu uti-
cati tako intenzivno, kako to na početku dvadesetog sto-
lječa ne bi bio niko misleo.

Kao posljedica rata razvio se pravi oblik parazitsko-
ga kapitalizma, koji ne bazira više na normalnom razvit-
ku ekonomskih preduzeča, nego na dopuštenim ili nedopu-
štenim ratnim spekulacijama. Velike vojne dobave, spe¬
kulacije sa tečajevima, koji dugi niz godina žestoko
osciliraju, sve je to u svim zemljama stvorilo posebnu,
strahovito klasu ratnih dobitnika, sa golemim imecima.
kojih niko ne može točno da kontroliše. U svim zemljama,
morali su da se pod pritiskom javnoga mišlenja udare
visoki poreži na ratne dobitke; no ovi su poreži, koje je
veoma teško aplicirati, učinili više zla nego dobra, jer po-
gadaju ljude nasumce, a najlukaviji i najnepošteniji uvek
nalaze način, kako da im se uklone.

Pre rata nije u Evropi bilo više od petnaest do dva-
deset ljudi, čiji bi imetak bio iznosio više od pet stotina
miliona zlatnih franaka. A koliko ih ima danas? Ja sam
dugo istraživao, pa sam konačno došao do rezultata, da
ih ima harem trideset puta više nego pre rata. A sve to
na život Evrope vrši nesretan upliv: ne samo sto ima ve¬
lik broj silnih bogataša, koji svoga položaja ni najmanje
ne zaslužuju, nego poglavito stoga, sto ovi bogataši, koji
nemaju nikakve tradicije, a često ni nikakvoga odgoja,
rado na zlo upotrebljavaju svoj novac. Zarobljenje veli-
kog dela štampe u državama, koje su izišle iz rata, bilo
je posledicom formiranja ovog novog društvenog razreda
ljudi, čije se bogatstvo temelji na krvi. Cesto oni poka-
zuju lažni, preuveličani patriotizam i gotovo uvek ne-
trpeljivi nacionalizam, koji ih čini još odvratnijima,

Pri je rata razni su faktori, kao: dizanje nadnica i
plača, smanjivanje kamatnjaka, ispravnost i osnovanost

27

dobitaka radili u smeru, da se narodno bogatstvo repar-
tira na sto sire slojeve. Ekonomisti klasične škole, u
prvom redu oni najkonzervativniji od njih, označivali su
ovu tendencu kao najblagotvorniju i kao činjenicu, koja
najbolje odaje duboku otpornost i snagu kapitalističkog
režima.

iSve se ovo preokrenulo, a nerazmer i nejednakost po-
jedinih socijalnih klasa daleko se produbila. Osečaj
nemira i neke neugode koji je poslije 1919. zahvatio rad-
ničku klasu nije sasvim neopravdan. Nema sumnje, mno¬
go toga, što mi sada žalimo, s vremenom če se popraviti
i vratiti u ravnotežu: ali tomu če trebati mnogo vremena
i mnogo če još teških kriza trebati da se prebrodi.

Kolosa 1 ni unutarnji dugovi, koji se radi pada konti¬
nentalnih valuta i ne mogu više izraziti zlatnim tečajem,
ali koji dosižu iznose od nekoliko stotina milijardi, raz¬
delili su gradane pojedinih naroda u Verovnike i dužni-
ke: izuzevši nekoliko retkih .iznimaka gotovo u svim
zemljama večina gradana radi za jednu malu manjinu.
Rat je p o s v u d a pogoršao odnose izmedu
socijalnih klasa i p o j a č a o uzroke so¬
cijalnih razlika i razdora.

Za vreme rata jedna je velika iluzija oduševljavala
narode Sporazuma i one, koji su s njime simpatiz-ovali.
Širile su se mnoge fraze, ko je su lako prodrle u duh puka:
rat, koji se vodi, poslednji je rat: konac svakog apsolu-
tizma; narod če jedini imati od njega majveče koristi; bi¬
če to svršetak vojničkih kasta, oholih aristokracija, oli¬
garhija, koje vladaju. Istina, sporazum je uza se imao
carističku Rusiju, koja u stvari slobode nije nikome mogla
biti učiteljem. Ali je vladalo opčenito uverenje, da se Cen¬
tralne Vlasti bore za autokraciju i protiv slobode. Da se
opravda rat, tvrdilo se, da se jedna polovica Evrope bori
s drugom u obrani slobode. A kakav je bio rezultat? U
borbi su obe polovice izgubile slobodu, a izgubile su
ju i neke neutralne zemlje, koje su se okužile ratnim mo-
ralom.

Gde je sada sloboda u Evropi? Triumf boljševizma
u Rusiji, gde je sve organizovano po principima komuni-
stičkog morala i gde se ne dopusta nikakva slobodna ma¬
nifestacija doveo je veliki deo Evrope u apsolutnu ovis-
nost o državnim organima. U Italiji je moglo doči do po¬
jave fašizma, to jest do jedne vrste beloga boljševizma.
Šef talijanske vlade mogao je da sa prezirom govori o

28

istruloj lešini slobode: u stvari, u Italiji nema više ni usta¬
va, jer nema više ni slobode sastajanja, udruživanja, nema
slobode štampe, a parlamenat je samo slika, sena. Poseb¬
na milioija, koju plača država, osigurava održanje na Vla¬
sti jednoj Stranci, koja, imajuči protiv sebe sve ostale
stranke, sama sebe naziva nacionalnom vladam. U Špa¬
niji jedan general jednim potezom pera abolira parlame¬
nat i ustav i uzima svu vlast u svoje ruke, deleči ju samo
sa svojim vojničkim komitetima. U Madarskoj je položaj
več o davna neizvestan i nema sigurnog ustava; u Bu-
garskoj dolazi jedno nasilje za drugim. U Franceskoj i
Nemackoj nije bilo diktatorskih vlada, ali zato u ovim
zemljama rovare nacionalističke grupe, koje sasvim otvo-
reno rade za ostvarenjem monarhističkih oblika vladavine;
ove bi grupe hitele najžešču reakciju, prikrivajuči to zvuč-
nim imenom narodnog ujedinjenja protiv opasnosti revo¬
lucije. Unutarnje borbe medu narodnostima u Rumunj-
skoj, Českoslovačkoj, Poljskoj, Jugoslaviji i t. d. sile ove
države na čine, koji su cesto nasilnički. Baltičke su repu¬
blike široko polje nereda; a u Portugalu i Grčkoj nije
takoder mnogo drukčije. Veoma je malo evropskih zema-
lja, u kojima ljudi uživaju pravu slobodu, a ovaj p e a c e
war,  kako kažu Englezi, ovaj ratni mir sa svojim ne-
izvesnostima samo povečava nered, nesigurnost i nepo-
uzdanje.

Ovaj je rat bio u prvom redu evropski gradanski rat,
rat svih proti svima i najviše proti svemu, kao celini.

Posejao je mržnju, nepouzdanje, osvetu. A iz ovih
se osečaja nikada ni do veka ne če roditi sloboda. Nacio-
nalizam, antisemitizam, nasilja unutar vlastitih država,
sve to proizlazi iz istih niških osečaja. Mirovni su ugo¬
vori samo povečali nesredenost, pripravili su, ne mir,
nego opčenito neprijateljstvo u svim zemljama, kod
kuče i na strani. Nepostojanost i promenljivost stupila
je na mesto velikih ekonomskih zajednica iz vremena
pre rata, duh revolucije sledio je za svršetkom rata; a
duh reakcije prati poratno vreme. A sve je to pretilo
i preti još i danas i ugrožava i sami opstanak demo¬
kracije u Evropi. Ratje dubokouzdrmao svim
zemljama i ugrožava život slobode.

Lloyd George rekao je u jednom od svojih najboljih
govora ovu veliku istinu: »Ja se ne bojim revolucije, ni
boljševizma; ali se bojim reakcije«.

29

Uistinu, nisu se dogodili samo reakcionarni fakti;
nego što je daleko važnije, došlo je do reakcije duhova.
Ima zemalja, u kojima se u ime nacionalnih interesa po-
sve ozbiljno diskutira o pravu Države, da odreduje di¬
rektive svakoj akciji: što bi bila zaista jedna mrska reak¬
cija i jedan veliki korak unatrag. U reakcionarnim zem¬
ljama baš nekadanji revolucionarci najžešče brane ovu
tezu, koja je sramotna za čelu civilizaciju.

Vera i znanost u zaračenim državama govorile su,
pa i posle rata, jezikom, koji nimalo ne odgovara uzvi-
šenoj naravi vere, ni ljudskoj, univerzalnoj naravi zna¬
nosti. Svaka plemenita religija suponira ljubav prema lju-
dima bez razlike narodnosti ili plemena i traži da se radi
najvišeg cilja ličnoga života pridonese svaka žrtva. U bor¬
bama, što su ih ljudi medusobno vodili, ostajala je vera
uvek kao poslednji, neraskidani vez, koji je ujedinja-
vao duše, dok je znanost najsuperiornija snaga inteligen-
cije i duha. Govorilo se o nekakvom svetom ratu i još se
i danas govori o »Bogu vojska«. Jedan nazor, koji se u
Vilima II. mogao smatrati i činiti nepravednim i vulgar¬
nim, ali je upravo mrzak u zemljama demokracije i slo-
bode. U nekim se zemljama došlo do pojava moralne vul¬
garnosti, kakvih se inače nalazi samo u najcrnjim pe¬
riodama srednjega veka. U Italiji su fašisti za vreme svo¬
jih največih nasilja običavali napadati svoje goloruke
protivnike i batinali ih velikim štapovima, ko je su zvali
»manganelli«. I našlo se prijavili svečenika južne Italije
koji su, da bi opravdali ova infamna nasilja, pronašli i
na svetlo izvukli neke stare slike; rekoše, da je na njima
prikazana Madonna sa štapom, pa iznadoše pače »Ma-
donnu sa štapom«. Ni divlji poganski narodi, koji bi ne-
tom primili krščanstvo, ali bi sačuvali svoju divlju narav,
ne bi mogli zamisliti tako strašnu stvar: blaga mati
Hristova, najnežniji i najsvetiji lik tolikih krščanskih
crkava, pa da hude zaštitnicom brutalnosti i zločina!

I znanost, ili bolje reči ljudi od znanosti dali su se
upotrebiti za pokušaje da se opravdaju največe nepravde.
Za vreme rata davali su u torne los primer nemački na-
učenjaci, kad su hteli da opravdaju nepravednu okupaciju
Belgije i ostale nekorektnosti, što ih je počinjala Nema-
čka: posle rata naučenjaci Sporazuma radili su i gore
stvari: branili su čine, ko je je trebalo i te kako osuditi.
Pa se tako moglo videti pravnika, koji su u ime pravde
opravdavali okupaciju Ruhra i diobu Gornje Šlezije.

SO

Prvi je uvet, napisao je Einstein, za naučno istraži-
vanje, da u tom istraživanju sudeluju ljudi svih narod¬
nosti. Vera i znanost nemaju ni domovine, ni narodnosti,
pa je svaki pokušaj, da ih se strpa u uske granice jednoga
naroda direktni zločin protiv ovih dviju najgrandioznijih
formi ljudskog uzvišenja. Opet je jedan od efekata
rata bio u torne, da jeposvuda oslabio moč
znanosti i vere.

Za vreme rata bila su upotrebljena sva sredstva za
uništavanje i razor: no kako su se upotrebljavali zagu-
šljivi plinovi, da se njima truju telesa, tako su se uvelike
upotrebile sve moguče laži, da se njima otruju duhovi.
Svaki narod ne samo da je svojim neprijateljima pripisi-
vao največe zločine i nedela, nego ih je i obedivao s naj-
podlijeg načina ratovanja. Velik je deo Nemaca u dobroj
veri još i danas mišlenja, da su rat htele Franeuska i
Rusija, pa da je celi rat bio samo jedna paklenska maki-
nacija, kako da se uništi germanska moč, koja se pribli-
žavala kulminaciji svoga razvoja. Ti Nemci veruju, da
je Sporazum, koristeči se svojom pomorskom nadmoči
proglasio blokadu protiv sviju zakona medunarodnoga
prava i konačno da je rat dobio na nelojalan način izglad-
nevši Nemačku, uništivši joj kod toga ili upropastivši mi-
lione nevine dece. Narodi su opet Sporazuma govorili
o Nemcima kao o modernim Hunima, častili su ih pogrd-
nim epitetom, koji se ne može prevesti, nazivajuči ih »b o-
ches-ima«;  proglasili su Nemce odgovornima za rat
spočitavali im napadaj na Belgiju, podmornički rat i čitav
niz drugih okrutnosti. Uvek su, rekao je Hume, narodi u
ratu smatrali sebe i svoje saveznike braniocima prava i
pravedne stvari, a svoje neprijatelje i njihove saveznike
nazivali izdajicama, barbarima i oskvrniteljima pravde.

Sečam se, da je za vreme rata Nemcima izmedu osta¬
lih optužaba, koje su bile manje ili više opčenite i cesto
veoma neodredene, kod svetskog javnog mišlenja najviše
škodila jedna optužba, iznimno jasna i precizirana. Za
trajanja okupacije Belgije tvrdilo se sasvim pouzdano, da
Nemci, kako bi jače zastrašili pučanstvo, seku ruke maloj
aeci. Niko nije o torne sumnjao: posvuda se moglo nači
ljudi, koji su tvrdili, da su na svoje oči videli tako osaka-
čenu decu. Koliko je vatrenih govora održano, koliko je
ljutih invektiva, pa i romantičnih stihova napisano o mu-
čeništvu malih Belgijanaca. Kad sam 1917., dakle za tra¬
janja rata došao u Ameriku, posvuda je ozvanjala ova

31

strahovita optužba. Na skupštinama, kojima sam sam pri-
sustvovao, bilo je dosta spomenuti siromašnu osakačenu
belgijsku dečicu, pa da se odmah raspali gomila.

Meni se još onda stvar činila apsurdnom; a čim se
rat dovršio, poverio sam ovu svoju sumnju mnogim po-
litičarima Sporazuma, medu njima i Lloyd Georgeu. Bu-
duči predsednikom ministarskog saveta u Italiji i sudelu-
juči • na mectunarodnim mirovnim konferencama mislio
sam ovako: ako je ova optužba istinita, treba za krivce
tražiti najteže kazne, bez ikakovih obzira ili smilovanja.

Lloyd George poveo je istragu na svoju ruku; ja sam
medutim poslao u Belgiju jednog emisara, da mi pribavi
sasvim tačne podatke. Pokazalo se, da se ni je moglo nači
ni jedno jedino dete, koje bi Nemci hotice i promišljeno
bili osakatili.

U ono je doba neki veoma bogat Američanin, ganut
vestima o tolikom martiriju bio odlučio, da toj deci po-
mogne i osigura im budučnost, pa pošalje u Belgiju
svoga čoveka s velikim iznosom novaca. No ni nakon
pomne potrage nije se moglo nači nijedno dete, kojemu
bi bilo trebalo takve pomoči.

Radilo se dakle o jednoj lažnoj legendi, koja je bila
raširena u potpunoma zlo j veri i nameri; ali u jedno i

0 legendi, kojoj je pravi početak veoma neobičan. Uistinu
su Englezi i Američani bili optužili bas same Belgijance,
da su za svoje okupacije Konga kažnjavali urodenike ti¬
me, sto su njihovoj deci rezali ruke i noge. Na tu se
optužbu osvrnula čak i Donja Kuča, pa je radi nje iz¬
dana i jedna diplomatska knjiga.

Rat je okrutnost i u ratu su počinjali okrutnosti i
oni narodi, koji inače nisu nasilnički; no te su se okrut¬
nosti u svrhe propagande preuveličavale u zloj veri, cesto
su pače bile i sasvim izmišljene. Mnoge se bajke još i sada
drže; ja sam čak u jednoj knjiži, koja u obilno j meri cir-
kulira talijanskim školama našao jednu pesmicu o mu-
čeništvu belgijanske dece.

Jedina je posledica svega toga ta, da je rat p o-
jačao medusobnu mržnju medu narodima

1 njihovo medusobno nepoverenje.

Celih pet ili šest godina stajalo je oko šezdeset mili-
ona ljudi pod oružjem, največi je deo njih gledao iz bliža
smrti u oči, osetio je na sebi posledice oskudnog, neured-
nog i napornog života, ubijao je i stavljao se na nišan,
da :  sam bude ubijen. U svim su zemljama aktivni čas-

32

niči redovne, stajače vojske jedva deseti, u nekima i pet-
naesti deo svih časnika, koji su učestvovali u ratu. Mla¬
diči gradanskih porodica u mnogo su slučajeva navikli,
da se hladnokrvno izlažu pogiblima i da se žrtvuju, no
u daleko više slučajeva zaboravili su na red, urednost i
rad. Odmah posle rata pokazala se, a traje još i sada,
osim snažnije želje za pustolovinama, opčenita lenost i
želja za naglim obogačenjem; simpatija za iluziju života
bez rada. Radi takvog duševnog nastroja porasao je u
svim državama broj parasitskih žitelja, koji žive od Drža¬
ve ili od političkih stranaka ili od agitacija; a u nekim
državama poprimaju upravo preteči karakter. Ratom ste-
čeni veliki imeci, javni dugovi, koji čitave staleže prepu-
štaju na brigu Državi, lakoca, kojom se u nekim predu-
zečima zaslužuje, sve to samo podbada duh nerada.

U pobedenim zemljama, koje mir nisu primile dobre
volje, nego im je nametnut, teški i tvrdi ratni mir, upravo
kipi čežnja za osvetom i odmazdom. Ova se čežnja vešto
prikriva, ali zato ne gasne.

U pobedničkim državama, koje i pred razoružanim
neprijateljem ostaju naoružane, a u prvom redu u takvim
državama, gde ima narodnosnih opreka i jedna narod¬
nost tlači drugu, razvila se imperijalistička ideja,
kojoj je na bazi nacionalistički osečaj. A naciona-
lizam jednoga naroda ne može ostati izolovan. Osečaj
čovečnosti i velikodušja, kao i osečaji mržnje i egoizma
kao da su prilepčivi. Svaka je zemlja htela da ima svoj
nacionalizam i svoj imperijalizam; danas imamo impe-
rijalizam velikih država i imperijalizam malih; ovaj po¬
slednji je često mnogo gori od onoga prvoga. Danas ima¬
mo ne samo francuski, nemački, talijanski nacionalizam,
nego i jugoslavenski, češki, rumunski, belgijski, poljski,
grčki itd. Ovi su nacionalistički pokreti u svim zemljama
izazvali velike pokrete u znaku ksenofobije. Ako čak u
Sjedinjenim Državama dolazi do pokreta kao što je Klu
Klux Khan, onda je to stoga, što se je prenosom raširio
duh netolerancije i nepoverenja. Ako u isto doba pro-
klamiramo imperijalizam i nacionalizam, dve stvari,
koje se uistinu isključuju, svi če postati nepoverljivi.
Amerika je Evropi uzimala nekada velik broj ljudi, a sla-
la joj je velike količine robe. Ako osiromašena Evropa
ne može da prima robu, nego u mnogo manjoj meri, ne
treba ni Amerika ljudi. Sve mere za restrikciju useljava-
nja, koje su toliko naškodile Italiji, posledica su ratnoga

3. Nitti-Kosier:

33

duha. Ksenofobija nalazi uvek dobru hranu kad su eko¬
nomske prilike nepovoljne za zamenu dobara. Izbeglice
religioznih progona, koloni, koji su činili prvu jezgru
kasnijeg silnog američkog pučanstva nisu ni časa okle¬
vali, da iz Afrike dovedu crnačke robove, kad je to za
produkciju bilo potrebito; tako ima danas u Sjedinjenim
Državama 10 miliona Crnaca i Mulata, ali samo 111.000
Japanaca, koji predstavljaju superiorniju rasu, podobnu
za svaki napredak. Ako Amerika ne če Japanaca, onda
je to radi toga, jer ih ne treba, pa je stegnula gotovo na
nulu useljavanje Talijana, Slavena i Istočnjaka. Kseno¬
fobiji je temeljem jedno ekonomsko stanje, koje je pro-
uzročio ratni duh. Ljudi i roba ne če se moči tako dugo
slobodno kretati, doklegod se ne učini kraj raznim nacm-
nalizmima i imperijalizmima, koji muce Evropu i čine
ju iz dana u dan manjom, dok se ona podavala i podaje
iluziji, da postaje sve večom. Katje svuda znatno
smanjio uvete i mogučnost unutarnjeg
mira u državama Evrope, izazvao je veli¬
ke reakcionarne pokrete, a u narodima je
posejao revolucionarni duh.

Posledicom rata 1914.—1918. bilo je ne samo padanje
morala čitave Evrope i porast nasilja i raspojasanih pre-
kršaja u svim zemljama, nego je ratom duboko pao i
nivo znanosti i umetnosti. Ratovi devetnajstog stoleča
bili su večim delom narodnosni i oslobodilački ratovi:
pratili su ih ili su se direktno za njima radali grandi¬
ozni razmasi ljudske misli, idealistički pokreti. Evropski
rat nije dao ni jedne jedine umetničke manifestacije: je-
dine su one, kao što je Barbussova u Francuskoj i Fritza
von Unruh u Nemačkoj: manifestacije užasa i odvrat¬
nosti prema ratu. Znanstvena je produktivnost svuda po¬
šla natrag i nazaduje još i danas. Gotovo u polovici Evro¬
pe sveučilišta uopče ne rade, kao na pr. u Rusiji, ili rade
boreči se s velikim poteškočama, kao u večem delu Srednje
Evrope. Prekinute su veze intelektualne'saradnje, a us-
postava i nadovezivanje tih veza ide sporo i teško. Novoj
generaciji ne fali energije, samo što se ta energija vrlo
cesto upotrebljava za službu nečasnom idealu. Previse
se raširila zavodljiva ljubav za život bez rada, a tu su
primer dale vlade, koje su na piedestal uzvisile otmicu,
grabež i nasilje. Mnogi od najodličnijih mislilaca Evrope
žive ili kao begunci izvan svoje domovine, ili se osečaju
strancima u svojoj vlastitoj zemlji.

34

Rat je u čitavoj Evropi duboko snizio
razi n u civilizacije.

I pobednici i pobeditelji stoje posle ovog nečuvenog
pokolja ne znajuči, sto da misle o sadašnjosti, nesigurni
za budučnost; mogu jedino da sa melankolijom konsta-
tuju, da je veliki evropski rat bio evropski gradanski rat,
na štetu sviju njih.

Slepoca još uvek gospodari medunarodnim odno-
sima.

Ciji je greh?

Edip je misleo, da je u pravu i nije mogao da shvati,
zašto se na tebanski narod ruše tolike nevolje.

No jednoga je dana doznao za svoju strahovitu po¬
grešku, iskopao si oči i od toga dana progledao. Hoče li
hiti potrebno, da si i odgovorni upravljači evropskog ži¬
vota iskopaju oči, da bi progledali i spoznali svu straho¬
ta istine?

35

■

'

IV.

Neuspeh ratnoga mira.

teta, što ju je rat prouzročio golema je i Evropa če ju

osecati harem još pedeset godina: šteta od mira, shva-

čenoga kao war peaee  daleko je veča. Mirovne
je ugovore Clemenceau, kao što sam reče, shvačao kao
neke vrste nastavak rata. I doista, njihov je rezultat, da se
Evropa podelila u dva tabora: ratno stanje traje i dalje.
Budučnost evropskoga kontinenta nalazi se u velikoj
opasnosti.

Izneverivši se svim obvezama iz 1919. zaboraviše
pobeditelji čak i ciljeve, koje su bili svečano proklami-
rali, pa si uzeše za zadaču, da pobedene što više potlače
i ponize, da razore iste temelje germanske moči. Izjav-
ljivali su bili uvek, da ne vode rata protiv nemačkog na¬
roda, nego protiv nemačkog Hohenzollernskog imperija;
obečali su, da u slučaju pobede ne če tražiti nego resti-
tuciju Elzasa i Lotaringije iz godine 1870., za narode
Austro-Ugarske da slobodno odluče sami o svojoj sud-
bini, da se uspostavi etnička Poljska, da se isprave tali-
janske granice prema Austriji vodeči računa o narodnim
tražnjama i potrebama. Hteli su, da pobednici i pobe-
deni uživaju ista prava u Evropi i u kolonijama i da svi,
pošto budu popravljene najteže nepravde, zajednički i u
medusobnom sporazumu pristupe razoružanju i da stvo¬
re jedno društvo naroda, koje bi svima garantovalo uzdr-
žanje mira.

Kada čovek danas uščita velike poruke Wilsonove
i svečane proklamacije Briandove, što ih je ovaj izdao u
ime Sporazuma, oseča neko nemo začudenje. Jer se ra-
dilo upravo protivno od onoga, što se obečavalo. Istina

37

je, da su se i za vreme rata sklapali tajni ugovori, pa se
dobro pazilo, da za njih ne doznaju ni oni, s kojima se
zajedno vojevalo. Italija je u aprilu 1915. sklopila lon¬
donski pakt, koji znači jednu neuporedivu glupost i nije
ga nikada saopčila Americi, sto više ni onda, kad je Ame¬
rika ušla u rat: to je bilo razlogom, za što ga Wilson
nije nikada priznao, nego mu se uvek protivio. Zaista se
nije mogao zamisliti lošiji i siromašniji ugovor za jednu
plemenitu i veliku žrtvu, kao što je ova, koju je veliko¬
dušno prineo talijanski narod. Francuska je učinila još
i gore, kad je u najodsudnijem času rata sklopila u ja-
nuaru 1917. tajni ugovor sa Rusijom: po torne je ugo¬
voru bila napuštena ideja o uspostavi samostalne Polj¬
ske, a Francuska je u zamenu dobila potporu carske Ru¬
sije za raskomadanje Nemačke, po kojemu su Nemci imali
izgubiti sasvim nemačke krajeve na levoj obali Rajne. I
za vreme rata govorili su šefovi država Sporazuma jed-
nim jezikom u javnosti, a drugim u svojim kancelari-
jama.

[Dobro su poznate svečane proklamacije Saveznika.
Govorilo se samo o nekoliko sasvim pravednih rivendi-
kacija. A onamo su se krišom u tajnosti vodili pregovori
izmedu Pariza i Petrograda, boji su imali da priprave
uništenje Nemačke.

Paleologue, koji je bio poslednji francuski poslanik
kod ruske carske vlade u Petrogradu, ispričao je u knjiži
»La R u s is i e d e s Tears p e n d a n t la guerre«,
sa neverovatnim cinizmom što je Poincare obečavao Čaru
i što je Car obečavao opet Poincareu.

Posle jednog ručka, dana S. marta 1915. govorio je
car Nikola II. sasvim otvoreno sa Paleologom. Rusija je
imala dobiti ne samo čelu Poljsku (toga joj niko nije ni
osporavao), nego i Carigrad i južnu Trakiju. Ako bi bila
nastala kakva poteškoča, Car je računao na Poincareovu
Francusku, da če ju ona ukloniti. Na ove zahteve hteo je
i Paleologue sa svoje strane da precizira ono, što traži i
čemu se nada Francuska i što bi Rusija imala da odobri.
Car se pokazao veoma podašnim: Ja več sada potpisujem,
reče, sve, što vaša vlada može da zaželi. Uzmite lijevu
obalu Rajne, uzmite Mainz, uzmite Koblemz, idite još da¬
lje, ako mislite, da vam je potrebno. Ja ču biti zadovoljan
i ponosan radi vas.

Tako je govorio Nikola II., tako je sa svoje strane
govorio i Poincare preko svojih predstavnika; a u isto

38

vreme ob j a vi ji vali su Savezniei proklamacije, pune ple¬
menitih .reči; u njima su se uzvisivala prava naroda, obe-
čavao se triumf demokracije i principa samoodredenja
naroda.

I sve se to danas, priznaje največom prostodušnošču,
kao sasvim jednostavna i dopuštena stvar.

Amerika dugo vremena nije znala nista, sto se doga-
dalo, sto više, nisu joj bili poznati ni diplomatski spora¬
zumi iz 1915. i 1917.]

Moje je mišlenje i uverenje, da je Wilson radio u pot-
punoj dobroj veri. Ali u svojoj autoritativnoj nepogreši-
vosti on ipak nije nista znao o Evropi, pa kad je k torne
još počinio i tu pogrešku, da je osobno došao u Evropu i
uzeo učešča na mirovnim konferencama, onda je nužno
morao biti povučen u vrtlog čitave serije pogrešaka, koje
su negirale sve principe, sto su inspirirali njegovo delo¬
vanje.

Nije ovde mesto, niti mi je namera, da analizujem
mirovne ugovore: to sam u više navrata učinio U svoje
tri knjige. Mogu reči samo ovoliko: ako je rat o s t a o
b e z uspeha,  a ono je neuspeh mira daleko veci i štet-
niji.

Možda se torne nije ni moglo izbeči. Možda bi jedino
u slučaju, da je rat svršio mnogo pre, možda je samo
mir bez pobede mogao oživotvoriti Wilsonove sne. Možda
je jedino papa Benedikt XV. gledao i video jasno, kad je
stavio takav predlog. Rat, koji se vodi do iscrplenja ima
uvek za posledicu, da pobednici nastoje uništiti protiv-
nika do kraja.

Jednom diplomati, koji je uživao potpuno poverenje
Thiersovo, Gabriacu, pripisuje se, da je rekao: da jedan
ratoboran diplomata ne vredi više od jednog strašljivog
vojnika. Mir su zaključili ratoborni ministri i diplomate
[i oholi, nekompetentni generali], koji su uobražavali, da
vode politiku. Koliko sam govora čuo za vreme mirovnih
konferenca, sto su ih izrekli ministri, boji su si stavili ne-
dostižive ciljeve i vojnici, koji su formulirali programe za
budučnost. Godine 1919. za zelenim stolom konference u
Parizu ganjale su se najnesredenije strasti: niko se nije
više sečao, niti je misleo na ono, sto je na najsvečaniji na¬
čin bilo obečano. Htelo se, da Nemačka poplača sve ratne
troškove, ali se u isto vreme išlo i za time, da ju se uništi;
htelo se razdeliti Austro-Ugarsku na nove državice, ali se
ujedno htelo mnoštvo njezinih teritorija razdeliti medu na-

39

rode, ko ji su se smatrali prijateljima; htelo se deliti Ne-
mačku od Rusije, ali se u isto vreme iz mržnje na sovetsku
Rusiju gledalo, da se njezinim teritorijima nadele druge
države. Iz mržnje na Ugarsku, htelo ju se svesti na mini¬
mum, a iz mržnje na Tursku htelo se podiči veliku Grčku,
koja je imala biti gotovo apsolutnom gospodaricom Egej-
skog mora i najplodnijeg dela Male Azije.

Sve da se i ne ulazi u potanko ispitivanje mirovnih
ugovora, mogu se njihovi rezultati ukratko reasumirati
ovako:

1. Pre rata bilo je dvadeset i pet država, računa juči
i Andoru, San Marino, Lichtenstein i Monaco. Kao po¬
sledica ugovora danas ih ima trideset i pet; a zbog neiz-
vesnosti i nestalnosti ugovora ne može se reči, nije li ili
ne če li več sutra biti broj njihov još i veči. Evropa
se dakle balkanizovala, gibanje kapitala, rada i trgovine
postaje sve teže. Male države, več iz vojničkih razloga
naginju protekcionizmu i nastoje, da povečaju ekonom-
sku nesredenost;

2. U Evropi je bila samo jedna jedina Austro-Ugar-
ska, to jest jedna jedina velika država sastavljena iz ve-
likog broja različitih narodnosti. Danas mesto nje imade
mnoštvo državica, u kojima je ili vladajuča narodnost u
numeričkoj manjini, kao u Čehoslovačkoj, gde su Oesi
u manjini ili imade velikih narodnosnih manjina, kao na
pr. u Poljskoj, Grčkoj, Rumuniji, Jugoslaviji itd.

3. Nemačke i madžarske teritorije bile su deljene
onako od oka, slučajno i davale su se čak i onima, koji
ib nisu tražili. Sa smešnim izgovorom date su Belgiji,
koja ih nikada nije ni tražila, sasvim nemačke teritorije
Eupen i Malmedi, samo da budu oduzete Nemačkoj i da
budu uzrokom tajnog režanja Nemačke na Belgiju. Dan-
skoj su bili ponudeni krajevi, koji nikada nisu bili dan¬
ski; no Danska je bila toliko plemenita i ponosna, da ih
je odbila. Saarsko područje, jedan sasvim nemački kraj,
gde na šest stotina tisuča Nemaca nema niti jedna sto¬
tina Francuza, otkinuto je od Nemačke: podzemlje ustup-
ljeno je za večna vremena Francuskoj (jedinstveni slu¬
čaj u bistoriji sveta); pokrajina Saar, predana u upra-
vu Društvu Naroda, to jest praktički Francuskoj, koja
ima večinu u upravi, imače nakon petnajstgodišnje tor¬
ture da plebiscitom izjavi, hoče li da pripada Francuskoj
ili Nemačkoj. Medutim je odmah izvršen plebiscit u Gor-
njoj Sleziji, i ma da se stanovništvo, od tisuču godina

40

sasvim nemačko, velikom večinom izjavilo za pripadnost
Nemačkoj, povreden je ugovor i plebiscit, i zemlja pode¬
ljena u dva dela. Da se Poljskoj dade izlaz na more, raz¬
delila se Nemačka gdanskim koridorom u dva dela, a
grad Gdansko, sasvim nemački grad ustupljen je opet
Društvu Naroda. Milioni Nemaca Nemačke i Austrije do-
sudeni su bez ikakvog motiva i bez ikakvog objašnjenja
Poljskoj i Oehoslovaekoj: a tako se dogodilo i s Madžar-
skom, koja je spala ispod trečine onoga, što je nekada
bila, a čisto madžarsko pučanstvo pripalo je novo formi¬
ranim državama. Ako su Elzas i Lotharingija (gde još
k torne ima toliko Nemaca, a u Elzasu pače nemačka rasa
i prevladava) bile uzrokom tolike svade izmedu Francu-
ske i Nemačke, možemo lako zamisliti, da Nemačka, Ma¬
džarska, Rusija, Bugarska ne če nikada priznati i pri-
hvatiti današnje stanje. Imamo dakle bezbroj uzroka za
nove ratove, koji se mogu odgoditi i zategnuti, ali im se
izbeči ne može, ako se na vreme ne isprave barem najteže
pogreške;

4. Pobedniei su tražili razoružanje Nemačke i pobe-
denih naroda. Toga je bilo i u Napoleonovo doba; ali po
načinu, kako su Saveznici tražili ovo razoružanje, bio
je to jedan novum u povesti. Po Wilsonu razoružati su
trebali svi: i to bi bilo jedino pravedno razoružanje. Ni¬
kada u prošlosti nisu Nemci posle svojih pobeda tražili
razoružanje Francuske. Bilo je pravilom, da po zaključku
mira svaka država postaje opet sasvim slobodna u svom
kretanju. Kako se opravdava razoružanje pobedenih? Sa¬
mo time, da ima da bude pripravom za opčenito razoru¬
žanje. Dio V. versajskog ugovora, koji se odnosi na voj-
ničke, pomorske i zračne klauzule (čl. 159. i 253.) počinje
ovim riječima: En vue de rendre possible la
preparation d’ u n e limitation generale
de s armements de toutes les Nations,  1’A1-
lemagne s’ e n gage a observer strictement
les c 1 a u s e s m i 1 i t a i r e s, n a v al e s, e t aerien-
n e s c i — a p r e s s 11 p u 1 e e s. 1  Smanjivanje naoru-
žanja trebalo je dakle da bude opčenito, a početi je imalo
sa razoružanjem pobedenih. A protivno od toga, pobed-
nici su smesta povečali svoje naoružanje, Francuska je
svoje gotovo podvodstručila. Poljska usprkos svog teškog

1  Da se omoguči priprava opšteg ograničavanja^ naoružanja
sviju Naroda, obvezuje se Nemačka da če se strogo držati klauz-uia
vojničkih, pomorskih i zračnih, kako su dalje navedene.

41

finansiskog položaja drži na okupu ogromnu vojsku, koja
je veča od mirnodopskog stanja austro-ugarske vojske.
Dotle Nemačka mora da stoji sasvim razoružana pred
protivnicima, koji aplikaciju mirovnih ugovora tumače
i najapsurdnijim tezama; da su pojedinačne akcije protiv
Nemačke, kao na pr. okupacija Ruhra opravdane; da u
slučaju neispunjavanja ekonomskih klauzula svaka dr¬
žava smije na svoju ruku zavesti vojničku akciju i uzeti
zaloge (teza Poincareova); da opasnost vojničkih okupa¬
cija, koje su u tri nemačke zone imale trajati pet, deset
ili petnajst godina, nije još ni nastupila (teza Poincare-
Barthou) itd., itd. Iz objavljenih podataka proizlazi, da
se u Evropi i kraj razoružanja pobedenih još uvek pod
oružjem nalaze tri miliona i osam stotina tisuča ljudi, to
jest daleko više, nego sto su iznosile stajače vojske u
mirno doba; troškovi za te vojske, izraženi u zlatnoj vred¬
nosti gotovo su dva puta veči od predratnih. To znači,
da su se po mirovnim ugovorima uveti opče sigurnosti
pogoršali i da pobednici nemaju pouzdanja u stanje stva¬
ri, koje su sami stvorili. Za nove forme ratova, koje če
se u glavnom bazirati na upotrebi avijacije i hemičkih
sredstava, a na moru na upotrebi podmornica, može se
več sada kazati, da če biti rat od krajnje žestine i da ne
če štediti ni civilnog pučanstva. Francuska sama ima
vojsku, koja je svojom snagom ravna trima največim
kontinentalnim vojskama zajedno, dok joj je avijacija
jača možda i od čitavog evropskog zrakoplovstva zajedno.
Cinjenica, da ne samo da nije ograničeno naoružanje,
nego da je ono u pobednika još i znatno povečano, dok
su pobedeni potpuno razoružani, znači temeljnu povredu
versajskog ugovora;

5. Rusija i Rumunska borile su se za vreme rata za
istu stvar i Rusiji su bili obečani novi, veoma veliki kra-
jevi; naprotiv je Rusiji nakon njezinoga pada oduzeta
Besarabija i data Rumunskoj, a Istočna Galicija, koja
je sasvim ukrajinska, nije spojena sa Rusijom: i to još
sve povrh toga, sto su stvorene baltijske države!

Ovo sve dokazuje, da su se za vreme rata i medu
Saveznicima sklapali ugovori, a posle se tražilo, kako
da se izbegne izvršenju tih ugovora. No osnutkom haitij¬
skih država oduzeto je Rusiji gotovo celo jedno veliko
more, kojim je sasvim slobodno gazdovala. Tako je naj-
veči evropski teritorij, koji je več i onako imao veoma
malo mora, i kome su njegovi Saveznici bili obečali Ca-

42

rigrad, morao gledati, kako mu otimlju i njegovo vlastito
more, koje mu je toliko potrebno. A to je jedna stvar, s
kojom se Rusija ne če nikada pomiriti. Rusiju su umetno
odelili od Nemačke, dok je zadatak o njezinoj obnovi u
prvom redu imala da reši Nemačka; Rusiji su oteli nje-
zino more, dok je trebalo, da joj povrh njega dadu još
drugo. Rusija ne če nikada prihvatiti ovaj mir;

6. Mirovni ugovori utvrdili su čitav niz laži, kojima
je pobedenima osporeno pravo, da slobodno odlučuju
svojom sudbinom; no to osporenje prikazano je kao neka
viša zaštita. Pošto je razdrobljena Austro-Ugarska (a
istorija če jedina pokazati jednoga dana, nije li to bila
jedna koJosalna pogreška), oteti su Nemačkoj Austriji pod
raznim izgovorima mnogi teritoriji, tako te je od nje po¬
stala neznatna državica sa manje od 84 tisuče četvornih
kilometara, sa pucamstvom od 6 miliona, od kojih trečina
žive u glavnom gradu. Pošto je izgubila toliko teritorija,
a i zbog drugih nekih razloga, koji nisu svi bili logički
ni časni, Austrija je mogla pomišljati na to, da se ujedini
s Nemačkom. Ujedinjenje bi bilo medu narodima sasvim
nemačkima, prema torne u skladu i poštivanju principa
narodnosti. Dana 12. marta 1919. ne dajuči se uplašiti
silnom presijom pobednika izglasala je [austrijska] kon-
stituanta jed n o glasno  zakonski predlog, koji potvr-
duje republikanski oblik vladavine u austrijskoj državi i
ujedinjenje s Nemačkom Republikom. Radilo se o zaključ¬
ku, koji je imao vrednost plebiscita, jer je potekao iz skup-
štine, koja je birana sa mandatom da odluči sudbinom
države. Nakon sto su se svom žestinom oprli slobodnoj
manifestaciji austrijskog naroda preteči mu, da če ga iz-
gladnjeti, ako ustraje kod svoje odluke, prisilili su Savez-
nici konačno Austriju da je prihvatila Saint-Germainski
ugovor. Clanak 88. ovog ugovora znači najsmešniju pre¬
vara, sto je ikada počrnjena: neodvisnost Austrije pro¬
glašena je nepromenljivom, to jest, Austrijancima je odu-
zeta svaka nezavisnost. Tekst toga članka glasi ovako:
»L’ independance de 1’ Autriche est i n a lič¬
na b 1 e si n’ est du consentement de la So¬
či e t e des Nations. En consequence 1’ Au¬
triche s’ engage a s’ abstenir, sauf le con¬
sentement du dit Conseil de tout v o te de
nature a compromettre son i n d e ,p e n d e n-
ce, directement ou indirectement e t par
q u e 1 e voie que ce soit, notamment et

43

j u s q u’ a s o n a d m i s s i o n c o na m e m e m b r e de
la Societe des N ati ion s, par voie de p a c i-
fication aux affaires d’une autre p u i s-
s a n c e. 2  Buduči da u Statusu Društva Naroda važi dispo¬
zicija, da vrede samo odluke, donošene jednoglasno, izla-
zi da Francuska uvek može zaprečiti Austriji, da se uje-
dini s Nemačkom ili uopšte da odlučuje o sebi. Buduči
da Austrija ne može i ne če dugo živeti u položaju, u koji
su ju strpali, biče i to jedan razlog za nemire, koji če
pre ili kašnje snači Evropu;

7. Po versajskom ugovoru ostala je Nemačka jedi-
nom velikom zemljom Evrope bez kolonija, premda je
zemlja, koja ih najviše treba. Vlast Velike Britanije pro-
stire se teritorijem, koji je više od stotinu puta veči od
Italije; no tu se radi u prvom redu o dominionima.
Francuska s malim stanovništvom i velikom površinom
(jedva 75 Stanovnika na kvadratni kilometar) ima preko
deset i po miliona kvadratnih kilometara kolonija, ima
najlepše kolonije na svetu, zaposela je največi deo Medi¬
terana. Nemačka, koja ima stanovništvo veče od Velike
Britanije i Francuske, a malu površinu za toliki narod,
prisiljena je da prehranjuje silno pučanstvo, koje če do-
skora, s obzirom na površinu države biti dvostruko veče
nego u Francuskoj. Nemačka je na svaki način zemlja,
kojoj su na svetu najpotrebnije kolonije. Pre rata osno¬
vala je kolonijalno carstvo, koje nije bilo bog zna kako
veliko, ali je brzo napredovalo, a obasizalo je u svemu
nešto manje od tri miliona četvornih kilometara. Versaj¬
ski ugovor, na način dotada nepoznat u istoriji, jedno-
stavno je oduzeo Nemačkoj sve kolonije i razdelio ih po-
bednicima. A s kakovim izgovorom? Olanak 119. versaj-
skog ugovora veli, da se Nemačka 'odriče svih svojih pra¬
va i zahteva na prekomorske posede; no u listu, koji je
poslat Nemačkoj htelo se stvar prikazati tako, kao da od-
stup kolonija proizlazi iz interesa ubogih urodenika, s
kojima Nemci ne umiju postupati humano i čestito. U
noti je stajalo, da se ne može ostaviti Nemačkoj odgovor¬
nost, da odgaja stanovništvo dotada njezinih kolonija;

2  Neodvisnost Austrije nepromenljiva je, sem ako promenu
odobri Društvo Naroda. Sledom toga obvezuje se Austrija, da če
se ustegnuti, osim po pretbodnom odobrenju spomenutog Saveta,
svakoga glasanja, koje bi moglo direktno ili indirektno ili bilo
kojim putem kompromitovati njezinu nezavisnost, a naročito do
njezinoga primanja za člana Društva Naroda.

44

s druge strane, savezne i združene vlasti osečaju potre-
bu, da zagarantuju mir sveta protiv vojničkog imperija-
lizma, koji je išao za tim, da posvuda nade i utvrdi »upo-
rišta« za svoju politiku intervencija i zastrašivanja. Tako
su pobednici podelili nemacke kolonije samo zato, da
mogu obrazovati urodenike i odgajati ih po svom načinu.
Sa Kinom postupilo se gotovo jednako, kao i sa Rusijom:
ona je takoder bila navestila rat Nemačkoj, ali Santung
je otet Nemačkoj i predan — Japanu! Kad se Nemačka
opet bude mogla slobodno kretati, ne če ni ona hteti da
bude bez kolonija; pa če ova aspiracija, ko ja ni je nepra-
vedna biti takoder jedna opasnost za mir;

8. Versajskim ugovorom i njegovom samovoljnom
aplikacijom izgubila je Nemačka ne samo čitav ratni ma¬
terijah nego i svoju trgovačku mornaricu, kolonije, imu-
tak svojih gradana u inozemstvu, a povrh svega prihva-
tila je da plati odštetu, neodredenu i neizmernu, ostav-
ljenu na volju Reparacijskoj komisiji, da joj ona usta¬
novi visinu; a ta je komisija, ko jo j su na čelu političari
kao Poincare i Barthou manifestirala ideje, koje se pro-
tive ne samo svakoj stvarnosti, nego i svakoj logici. Jer
dok je Nemačka osim kolonija i materijala, kako je gore
navedeno, izgubila svoje najbogatije agrarne krajeve na
Istoku i Zapadu, četiri petine svojih željeznih rudača,
silne količine uglena, bogata ležišta raznih minerala,
morala je još da snosi troškove okupacione vojske, a ja
sam sam imao prilike da se uverim, kako su bas ovi po¬
slednji troškovi neobični i nemoralni. U takvim prilika¬
ma, sa apsolutno pasivnim trgovačkim bilansom i kroz
nekoliko godina najkonfuznijim opticajem novčanica Ne¬
mačka je bila prisiljena da za reparacije plača novac i
robu, koje joj je nedostajalo i za njezinu vlastitu domaču
potrebu. A s druge strane pobedničke zemlje Evrope iz¬
javi ju ju, da ne mogu platiti svojih dugova Veliko j Brita¬
niji i Americi, dokazujuči time sami najbolje, kako je
samovoljno i nepravedno ono, što traže. Pošto su najpre
tražili enormne odštete, koje su u celosti premašivale i
300 milijardi, došlo se sve malo po malo do Dawesovog
plana, koji je, i ako se može aplicirati, u punom protu-
slovlju s onim, što se radilo posle zaključka mira. A dotle
su Nemačkom harale proizvoljne okupacije u protivnosti
s ugovorima o miru, kao što je okupacija Ruhra i gra¬
dova na desno j obali Rajne;

45

9. Nepostojanost, nestalnost i nesigurnost, u kojoj se
nalaze danas svi odnosi evropskog života, direktna su po¬
sledica versajskog ugovora. Za svili prijašnjih ratova na-
stojalo se, da se zaključkom mira što prije dokrajče od¬
nosi ovisnosti medu pobediteljima i pobedenima. Na beč-
kom kongresu, koji je 1814. htio da sistematizira Evropu,
odredena je protiv Francuske mala odšteta i vojnička
okupacija na 5 godina. Odšteta je bila tako malena, da su
ju Francezi mogli odmah platiti bez ikakvog napora:
okupacija, koja je uostalom provedena u veoma malenom
opsegu, skračena je zajedničkim sporazumom na dve go-
dine. Pobedena Franceska mogla je da slobodno odlučuje
o sebi, o svojim političkim odnosima, o svom vojničkom
položaju, bilo joj je slobodno da sklapa saveze i da sude-
luje kod rešavanja svili evropskih pitanja. Rusija, Engle-
ska, Austro-Ugarska, gotovo sva plemena, koja su sači-
njavala Nemačku i Italiju bili su se složili protiv Fran-
ceske, koja je po Napoleonu htela da zavlada celom Evro-
pom, pa da evropske države pretvori u provincije fran-
ceske imperije. Ali nijedan od tih saveznika nije preten-
dirao, da zagospoduje Franceskom, kojoj je uvek ostala
sačuvana njezina teritorijalna celokupnost, njezine kolo¬
nije, mornarica i sva vrela njezinog prihoda i nikad joj
nisu bila nametnuta nikakva ograničenja niti za vojsku
niti za naoružanje. Niti godine 1870. nije pobednička Pru¬
sija tražila niti dugotrajnu okupaciju, niti odštetu, koja
se ne bi bila mogla platiti u nekoliko meseci. Najveoa po¬
greška i največe zlo versajskog ugovora i ugovora, koji
su sledili za njim nije samo u nepravednim i cesto nečas-
nim uvetima, koji se protive predlozima Wilsonovim, koji
su imali da budu osnovom rekonstrukcijskog rada Spo¬
razuma poslije pobede, nego je največe zlo u torne, što se
tim ugovorima predvida trajanje neprijateljskih odnosa
na neodredeno vreme, a pre svega prerazne kontrole sa
dugim terminom. Vojničke okupacije na 15 godina, dugo-
trajne vojničke kontrole, a ekonomske uopče bez odrede-
nog svršetka — sve je to jedan novum. Sistem reparacija,
koje su se pretvorile u pravu ratnu otštetu bazira na tra¬
janju od nekoliko generacija. A to je čisti absurd, da ratnu
otštetu imaju da plačaju ne samo generacija, koja je vo¬
dila rat i ona, koja dolazi odmah za njom, nego čak i ge¬
neracije, koje se pri koncu rata nisu još ni rodile. C i t a-
va je Evropa  dakle učinkom mirovnih ugovora po-

46

delila u dva dela,  a ta bi podela imala da potraje dugo
vremena, kad bi se ugovori o miru mogli održati.

10. Nepoznavanje ekonomskih fakata, koje karakte-
riše največi deo evropskih političara uzrokom je, da su
pobedničkim zemljama zavladale nade u otštete, koje se
uopče ne mogu realizovati. Posle pobede nastalo je opče
opajanje iluzijama. Jedan francuski ministar Janansija,
Klotz, govorio je čak sa parlamentarne tribine o otšteti
od 250 milijarda, koja da če večim delom pripasti Fran-
ceskoj: bio je Clemenceauov ministar financija, ali je Cle¬
menceau govorio o njemu, a njegovi su listovi pripravno
ponavljali taj sud, da je on jedini Židov, koji se ne razu-
mije u finansije. Poincare, predsednik Republike, kasnije
predsednik ministarskog saveta u Francuskoj, došao je čak
tako daleko, te je obečao, da če poreže u Francuskoj srna-
njiti na iznos, nizi od predratnoga i to otštetom i usprkos
golemih troškova za uzdržavanje največe vojske, sto ju je
svet vidio u jednoj državi u mirno doba. No kad je pod
kraj 1923. došao pad franka, morao je on sam da pove¬
ča poreže i to ne one predratne, nego one posleratne. Ne-
mačka je, po mirovnom ugovoru i za troškove vojničke
okupacije platila oko pedeset milijarda zlatnih maraka.
To je največa otšteta, sto je ikada na svetu plačena, a
večim je delom sasvim rastepena i utrošena. Sada treba
da plača po Davvesovom planu; no kad bi taj plan i bio
i u celosti provediv, a ima ozbiljnih razloga, da se u to
sumnja, ono, sto bi platila, ne bi dostajalo ni za troškove
novog militarizma pobednika. Tako je samo porasla eko¬
nomska zbrka u Evropi, a od obečanja, koja su davana
na laku ruku, nije bilo druge koristi, nego što je samo
strahovito poraslo nezadovoljstvo u Francuskoj, jer se ta
obečanja nisu ispunila. Javile su se i sve jače razvijale
finansiske poteškoče u zemljama pobednika, pobedenih i
neutralaca, a došle su u prvom redu do izražaja u padu
tečajeva. Velika Britanija pokušala je herojskim merama
da se vrati zlatnom paritetu. Nemačka je ozdravila svoj
opticaj žrtvovavši sve privatne uštednje: ali tečajevi svili
evropskih valuta nalaze se u silnoj nesredenosti. Polo¬
žaj Evrope ne pokazuje nikakove stalno-
s t i. Pošto je nekoliko godina prošb u nasiljinm i pogre-
škama, u nesavesnom i drskom uzvisivanju militarizma,
počinje bolest Evrope da zabrinjuje sve. Pobedeni trpe,
ali pobednici nemaju pouzdanja u budučnost, dok ne-
utralci moraju da trpe od pogrešaka jednih i drugih.

47

11. Posle rata proširila se kriza zaračenih država i
na najudaljenije neutralne narode. Nastoječi da unište
pobedene pobednici su sveli na minimum njihov prospe-
ritet i njihovu sigurnost. Vee i manje obrazovani ljudi
počinju shvačati, da su narodi prije drugovi nego tak-
maci i da je napredak i dobrostanje svakoga od njih ve¬
likim delom ovisno o dobrostanju svih. Ova medusobna
uzajamna ovisnost najbolje se očituje, sto je za depresi-
jom pobedenih sledila depresija pobednika i neutralaca.
Smanjivanje kupovne snage u Nemačkoj osetile su u pr-
vom redu Velika Britanija i Sjedinjene Države Amerike.
Ali se moglo konstatovati i to, da narodi Južne Amerike
i Azije, ako ne prodaju svoje proizvode Srednjoj Evropi,
ne mogu da kupuju u Francuskoj i Italiji. Kao uljena
mrlja kriza se proširila na sve strane, blagostanje je po¬
čelo iščezavati. Sjedinjene Države Američke, največa pro-
dukciona zemlja, morale su da gledaju, kako se njihova
produkcija poštepeno ali stalno smanjuje i kako se jav-
ljaju — simptomi agrarne krize. Napušten je silan broj
farmi.  Sjedinjene Države imaju i kod kuče silno tržište;
ali samo tržište u inostranstvu može da dopusti onaj silni
razvoj, koji odgovara ekonomskoj snazi američkoj. Fakti
su pokazali dve jednako vredne istine. Prva je u torne, da
Evropa niti s ekonomskog stanovišta ne može napredo¬
vati, ako pre ne uspostavi svoju solidarnost; sadanji raz¬
dor i podela apsurdni su i protive se interesima produk¬
cije i trgovine. Treba dakle da se uspostave prijašnje veze
i da se još razviju. Druga je istina: da je apsurdna svaka
iluzija o drugim tržištima: Evropa, u svojo j celosti jest i
ostače dugo vremena največe tržište produkcije i potroš¬
nje na svetu. Iluzije su o azijskim tržištima i onako go¬
tovo sasvim propale. Jedna mala evropska zemlja, kao
na primer Holandija sa pučanstvom od prilike kao u jed-
ne same državice Sjedinjenih Država (Illinois) konzu-
mira više američke rolbe, nego Kina i Indija zajedno, to
jest dva naroda, koji zajedno jedan i po puta premašuju
brojem stanovništvo cele Evrope. Ni Japan ne može da
kupi američke robe više nego jednu četvrtinu od onoga,
sto kupuje Velika Britanija a svaka od tri skandinavske
države, makar imaju malo stanovništvo, kupuju isto to¬
liko američke robe kao cela Indija. Moglo se konstatovati,
da se radom na razaranju radilo protiv opčenitog blago¬
stanja i napretka. Politika, koja je vodena po¬
sle rata škodila je ne samo pobedenima i

48

p o b e d n i c i m a, nego i neutralcima i preti
propašcu opčem blagostanju;

12. Evropa je izgubila velik deo svoga ugleda pred
drugim kontinentima. Pre rata govorilo se o Evropi kao
o kolevci i centru najvece kulture i civilizacije. Danas se
o njoj govori s osečajem nelagodnosti i nepouzdanja. U
ratu dopremile su Engleska i Francuska velik broj kolo-
nijalnib četa iz Azije i Afrike u Evropu. Moralo je biti.
Ne valja želiti i tražiti rat, ali kada se več ratuje, uzimaju
se sva sredstva, koja mogu poslužiti za uništavanje i oni,
koji ratu ju imaju samo jedan cilj: da pobede. Otrovni
plinovi, podmornice, laži, kolonijalne čete, sve se to dade
objasniti, ako se i ne da opravdati. Ali posle rata upotre-
bila je Francuska bez potrebe svoje azijatske i afričke čete
za okupaciju u Nemačkoj. Tu je bilo ne samo Arapa, Ma-
rokanaca i Tonkineza, nego i afričkih četa sastavljenih od
potomaka dojučerašnjih kanibala. Nemačke su žene bile
prisiljene da udovoljavaju seksualnim prohtevima ovili
barbara: počinjen je silan broj delikata i seksualnih nasi¬
lja, koja nikada nisu bila kažnjena. Došlo je sto više tako
daleko, da je u Versajskom ugovoru za Kinu aboliran si¬
stem kapitulacija, ali samo za Nemačku: ako dakle evrop¬
ski gradani povrede kineske zakone, sude im evropski
sudovi, ali samo onda, ako su državljani pobedničkih dr¬
žava; a sude im kineski sudovi, samo ako su nemaoki gra¬
dani. Ne samo da je tako propala jedinstvena i zajednička
fronta, koja je dosle značila bazu za svaku veliku akciju
na Istoku, nego se i tako zvana evropska civilizacija po¬
kazala u svom najbezobraznijem cinizmu. Jer: ili kineski
sudovi daju dovoljno jamstva za čestitost i pravednost,
onda treba da ih prihvate svi; ili nisu ni pošteni ni pra-
vedni, onda se ne može dopustiti, da sude samo jedan deo
Evropljana. A ovako, rezultat evropskog gradanskog rata
bilo je propadanje prestiža Evrope. Sjedinjene Države
Američke u svojoj su se političkoj mudrosti udaljile iz
Evrope i nastoje da ni u kojem obliku ne sudeluju kod
dogadaja, koji se zbivaju u Evropi. Američki senat odbio
je versajski ugovor i garancijski pakt Francuskoj i Ame¬
rika nikada nije htela da sudeluje niti u reparacijskoj ko¬
misiji niti u Društvu naroda. Zatražila je i isplatu svojih
tražbina. Odreci se tih tražbina značilo je povečavati mi-
litarizam pobednika i nered: značilo bi takoder produ-
ženje jednoga stanja, za koje valja želiti, da prestane čim
pre. Amerika nikada nije prihvatila Poincareovu tezu, da

4. Nitti-Kosier: »MIKc.

49

se dugovi imaju plačati istom onda, kad Nemačka ispuni
sve obveze po ugovorima, za koje svi jako dobro znadu,
da se uopče ne mogu ispuniti; naprotiv, Amerika je repa¬
racije i dugove Saveznika smatrala uvek za dve različite
i medusobno neovisne stvari. Postavši odjednom kontinen¬
tom dužnikom, Evropa je svoj teški položaj još pogoršala
efektima versajskog mirovnog ugovora: može se redi, da
su se baš za s lugom tih ugovora prestiž i
položaj Evrope u celom svetu pogoršali.

13. Iluzije o reparacijama potpuno su se srozale. Si¬
stem, koji je uveo versajski ugovor stavljajuči na teret
Nemačke i njezinih saveznika svu odgovornost za rat i
uzimajuči, da nije moguce obvezati se na platež sviju
šteta, odreduje reparacije za štete, nanesene u okupiranim
krajevima i za one, koje je pretrpelo civilno pučanstvo,
nadalje za mirovine i podavanja bilo koje naravi žrtvama
rata, osakačenima, ranjenima, invalidima i njihovim obi-
teljima. Apsurdni zahtevi, što su ih s ovoga naslova (koji
je faktično i pogrešan, jer zahvača dobar deo naknada,
koje sačinjavaju ratnu otštetu) stavile neke države pobed-
nice, nadmašivali su u nekim slučajevima sveukupni iznos
njihovog narodnog imetka. Kad je Nemačka, varajuči se
i sama o svojoj plačevnoj sposobnosti, ali samo da što pre
bude ostavljena u miru i da dobije slobodu kretanja, ponu¬
dila da če platiti okruglu sumu od 100 milijarda, smatralo
se i tu ponudu, ma da je nadilazila snagu nemačkoga na¬
roda, nedostatnom, pa je bila odbijena. No reparacije nisu
poslužile samo za to, da se mirovni ugovori uzmognu tu-
mačiti kao nastavak rata, nego i za to, da se provali na
nemačke teritorije i da se razjuri čitava produkcija Ne¬
mačke. Pošto je izgubila velik deo svojih zaliha i vrela
prihoda, pošto je precenjujuči svoju vlastitu snagu dala
gotovo pedeset milijarda zlatnih maraka, došlo se konačno
do Dawesovog plana. Ovaj plan, promatran sa strane svo¬
je tehničke organizacije prikazuje jedan veoma razuman
predlog, i ako se ne može primeniti u celosti; ali je nega¬
cija onoga, što se radilo kroz gotovo šest godina. Francu-
ska uza sve svoje prirodno blago i bogatstvo i ono, što je
dobila pobedom ne plača svojih dugova, što više ni svojih
kamata; Italija ne može plačati. Velika Britanija, da uz-
mogne platiti svoje dugove Sjedinjenim Državama, kad njoj
njoj ne plačaju njezini dužnici, morala se posebno nagoditi
sa Sjedinjenim Državama. Prema toj naogdbi čitavi je en-
gleski dug razdeljen na 62 godine, od 1923. do 1984. Počev-

50

ši od 1923. Velika Britanija plača godišnje 23 miliona funti
sterlinga, a ta svota postepeno raste do 175 miliona u go-
dinama 1983. i 1984. Kad su se dakle od Nemačke posle
rata tražile i još se i danas traže svote, daleko veče od onih,
sto če ih Velika Britanija otplačivati pola veka, onda se
nije radilo i ne radi se drugo, nego se uništava unutar-
nji život Nemačke. Za aplikaciju Dawesovog plana bilo je
potrebito, da se počne upravo sa protivnim od onoga, sto
se dosada radilo; trebalo je pre svega dati Nemačkoj za-
jam. Zar nije bilo mnogo jednostavnije, da ju se uopče ne
dovodi u takav položaj? Medutim, na obzoru se javlja no¬
va jedna opasnost. Hi če Dawesov plan biti izveden, ili ne
če biti izveden. U drugom slučaju pada i ono nekoliko ilu¬
zija o koristima, koje bi se mogle izvuči iz reparacija. No
u prvom je slučaju opasnost još daleko veča. Ako pod pri¬
tiskom nužde Nemačka uistinu skupi svu snagu i ujedini
sve energije, pa joj uspe ne samo da se održi na životu,
nego da i udovolji obvezama, koje je preuzela, postiči če
za izvestan broj godina toliku industrijalnu snagu, da če
biti jača nego sto je bila pre rata; onda če, rešivši se tereta.
provoditi na svetskom tržištu najopasniju konkurencu.
Ovakova perspektiva ne može nikoga ostaviti ravnoduš¬
nim, pa ju pomno ispituju, naročito u Americi i Engleskoj.
Politikajedaklereparacijapotpunoizne-
verila:  najumniji ljudi u svim zemljama počinju več
shvatati, da su najbolje reparacije: usposta-
v a veza solidarnosti izmedu pobednika i
pobedenihi  ostavljanje, da svaki narod u sebi samom
nade snagu za svoju obnovil i da svojom politikom mira
doprinese obnovi cele Evrope;

14. Bilo je pre rata imperijalističkih tendencija, ali
nije bilo pravih imperijalizama. Danas, posle rata, ima
živih imperijalizama, koii su prave opasnosti. Ima im-
perijalizam velikih naroda; ima skromniji, ali cesto
tim nemirniji imperijalizam malih naroda. Grčka, koja
se bila vinula do prilične snage i dobila velike teritorije
sa pučanstvom, koje nije uvek i svuda bilo grčko, spo-
taknula se o misao da zavlada Malom Azijom, pa je pala.
Poljska pokazuje imperijalističke želje, aspirira na
Ukrajinu i nastoji, da posle pogreške, koja je učinjena
deobom Gornje Sleske, provali i u teritorij grada
Gdamskoga. Nekoji ludaci govore o imperijalizmu tali-
janskom; no u Italiji ga niko ne osječa več i radi toga,
sto se on protivi tradicijama talijanskog naroda i sto

51

bi mogao biti upravljen jedino protiv Franceske ili
protiv Velike Britanije, sto je praktički apsurdno. Ve¬
lika Britanija, koja jedina od svih evropskih zemalja
imade imperij, naštojala je poslednjih godina, da svoje
carstvo, koje se pokazalo veoma otpornim u miru i u
ratu, još više učvrsti. No pokušaji, da se pojačaju veze
carinskim privilegijama propali su pred realnošču. Ru¬
sija, bila boljševička, bila car isti čka, ostaje u principu
verna svojo j panslavenskoj ideji. Posli je 1917. formi¬
rala se u Franceskoj prava nacionalistička i imperija-
listička struja. Ciljem joj je, da izazove potpunu pro¬
past Nemačke, u prvom redu politikom reparacija, i da
razbije germansko jedinstvo; da na neodredeno vreme
zauzme nemačke teritorije, ne samo one, koje predvi-
daju petgodišnji periodi versajskog ugovora, nego i
druge krajeve, da anektira Saarsko područje i po mo-
gučnosti druge teritorije na levoj obali Rajne: da ne-
prekidnom kontinentalnom kontrolom ugljena i željeza
ovlada evropskim životom; da sem jedne velike vojske
matice zemlje organizira i veliku kolonijalnu vojsku i
da na Mediteranu vodi uvek sve jaču akciju, koja če po-
stepeno sizati od Maroka do Sirije; da paralizira svaku
akciju Engleske največom flotom zrakoplova i podmor¬
nica; da formira unije država, interesiranih da se održe
ugovori i da praktički slede francesku akciju. Ovo nije
program demokratske Franceske; ali je program Poin-
careov, Barthouov i mnogih konzervativnih političara,
a izvode ga naročitom pomnjom mnoge realne sile in¬
dustrije i bankarstva. Pre rata postojala je opasnost
ruskog imperijalizma, postojale su franceske i talijan-
ske aspiracije na Elzas i Lotaringiju, odnosno Trst i
Trento; bilo je zatim imperijalističkih tendencija u Ne-
mačkoj. A posle rata i u povodu mirovnih
ugovora postala je Evropa bojnim po¬
ljem, na kome se bore, prikriveno ili otvo-
reno, svi nacionalizmi i svi i m perij a-
lizmi, maleni i veliki  i gde nema sigui-nog mira
niti vere u mirnu budučnost.

15. Versajski je ugovor ustanovio dva organizma
velike važnosti: Reparacijsku komisi ju, koja je mirno i
nepristrano imala odrediti iznos gotovog novca i robe,
sto su ih pobedeni imali da plate; Društvo Naroda, koje
je trebalo da eliminira svaki uzrok za dalje konflikte
i da postane velesilom mira. Oba su se ova organizma

52

malo pomalo izrodila; reparaeijska je komisija postala
slepim orudem svake zloupotrebe i greške; Društvo se
Naroda pretvorilo u Svetu Alijansu pobednika i, osim
u raznim govorima, nije povelo nikakvu akciju za mir.
Reparaciona komisija postala je u svom delovanju po-
nizujučim primerom, koliko zla može da počini dub oti-
mačine, kad ga potpomažu neznanje ili nekompetenca:
pristala je na sve pogreške, koje su se od nje tražile,
služila je svim interesima siderurgije, kojoj je u izves-
nim pogledima i nesvesno bila predstavnikom. Trebala
je da bude jedan pravedan i nepristran forum; a od
prvoga je časa bila organizam, u kome se radilo samo
o broju mesta. Jedina su kod nje vredna stvar plače i
lronorari onih, koji ju sačinjavaju; te su plače i hono-
rari često mnogo viši od ministarskih i u najbogatijim
zemljama. Publikacija troškova reparacione komisije
dostojala bi sama, da ju diskreditira u čitavom svetu.
Odmah od osnutka falio joj je ozbiljan temelj. Nastala
je, dok se verovalo, da če joj pristupiti i Amerika, a kad
se Amerika odrekla za sebe svake ratne otštete i svake
kompenzacije, bilo ekonomske, bilo finansijske, njezino
je prisustvo u komisiji bilo i za pobednike i za pobe-
clene sigurna garancija za pravednost. No kada su u
komisiji ostali samo evropski pobednici, i kad je još i
Engleska, ne htijuči pristati na razne pogreške, fak-
tički bila često iz komisije odsutna, postala je ova pod
isključivim predsedanjem Franceza, ili od ljudi, koji su
za program imali uništenje Nemačke, od Poincarea do
do Barthoua, pukim partijskim orudem. Treba čitati
odluku komisije, koja objavljuje dobrovoljnu insolven-
ciju Nemaca i nalazi legalni povod za invaziju Rubra,
pa da se vidi, kako daleko može da dode najgrublji ci-
nizam. Okupacija Ruhra bila je teža povreda ugovora
od povrede belgijske neutralnosti sa strane Nemačke:
opaske, koje je o torne učinio u ime Engleske Lord Cur-
zon uvek su istinite i objašnjavaju ovaj sud.

U stvari, kad je ekspedicija bila več pripravljena
(a znalo se harem šest meseci pre, da če slediti, a fran-
ceski industrijalci željeza mislili su, da ju provedu več
prvih meseci 1920.), Reparaeijska je komisija opravda-
vala objavu svojevoljne insolvencije, jer na vreme nije
bilo isporučeno: 21 tisuča kubičnih metara u trupcima,
milion i po tona ugljena i 131 tisuča telegrafskih stu-
pova. S ovako mizernim izlikama otvorena je jedna

53

svetska kriza, u kojoj je Franceska sama izgubila mno¬
go milijarda, kredit joj se smanjio, simpatije za nju po¬
čele su iščezavati, a valuta je rapidno oslabila — sve
radi okupacije Ruhra. Posle Dawesovog plana, kojega
su prih vati li i Nemačka i države verovnici, Reparamj-
ska je komisija izgubila svoj raison d’ etre; jedino još
korisno delo, sto ga može učiniti jest, da se razide, da
tako dokrajči škandal, da u njoj udobno sede i vode
reč oni, koji nemaju više sta da rade, a kada trebaju
nešto da urade, rade uvek zlo.

Plemenit i silan organizam mira trebalo je da bude
Društvo Naroda. Ali ono se rodilo tako reči s jednim
istočnim grehom: od početka mu nisu pripadali pobe-
deni narodi, koji su imali pristupiti istom onda, kad
ispune sve uvete mirovnih ugovora, za koje svi znadu,
da su neprovedivi. I danas još nema u Društvu Ne-
mačke (za koju je Poincare s mnogo duha pravičnosti
napisao, da ima u Društvo uči posle Turske), Rusije i
Sjedinjenih Država Američkih. Ako i jesu razlozi, s ko-
jih ove Države još stoje izvan Društva Naroda razli-
čiti, rezultat je ipak, da u Društvu Naroda nema triju
največih Država na svetu: i neke države, koje se več
nalaze u Društvu (kao na pr. Kanada), pokazuju več
zelju, da iz njega istupe. Sjedinjene Države Američke,
pošto je njihov Senat odbio versajski ugovor, pokazale
su jasnu volju, da ne pristupe Društvu. Ali sem uzroka
izvanjske slabosti, imade u Statutu Društva nekoliko
uzroka unutarnje, organske njegove slabosti, radi kojih
je i delovanje toga Društva slabo i nesuvislo. Član 5.
odreduje, da izuzevši protivne odredbe, svi zaključci
plenuma veča mora ju biti doneseni jednoglasno: a
svaka odluka, koja ide za unapredenjem mira, mora ba-
rem u čemu biti protiv interesa bilo kojega od pobed-
nika i jednoglasna je odluka nemoguča. Olanak 10. ob¬
vezuje članove Društva Naroda, da poštuju i brane od
tudih navala teritorijalni integritet  i po¬
st  o j e č u političku nezavisnost svih Država, koje su
članovi Društva. U stvari je dalde Društvo Naroda
osnovano za obranu versajskog ugovora i svih tako zva-
nih mirovnih ugovora shvačenih kao način za nastavak
ratovanja: to je sveta alijansa pobednika: sto su svi
najumniji političari i politički mislioci od Lansinga do
Brycea več prozreli. Svaki put, kad se sastanu članovi

54

Društva Naroda, drže velike govore o miru, o blago-
datima svoje ustanove i o velikom njezinom radu; ali
sem ovili verbalnih ekspektoracija nema nikakve prak-
tičke, spomena vredne, aktivnosti. Delegat Australije
opazio je pače na sednici u Ženevi 1924. ne bez ironije,
da je naoružanje Evrope neobično poraslo otkada po-
stoji Društvo Naroda. Ali nikada, kada dode do pra-
voga sukoba, niko ni ne pomišlja da se uteče Društvu.
U teškoj prepirci s Egiptom nije Velika Britanija sma¬
trala potrebitim, da upita za sud Društva Naroda, uzi-
majuči spor kao internu stvar. Cernu dakle Društvo
Naroda? Nema sumnje, ono se bavi pitanjem rada i pro-
blemima higijene, a učinilo je usluga i finansijama po-
bedenih naroda; ali sve to uvek s idejom, da se ojača
i utvrdi stanje, ustanovljeno mirovnim ugovorima. A
svaki put, kad je Društvo trebalo da sudi u kojem medu-
narodnom sporu ili da upravlja kojim teritorijem u ime
pobednika, radilo je na najgori način. U pitanju Gornje
Sleske Društvo je moglo jedino da traži aplikaciju mi-
rovnog ugovora i strogo poštivanje plebiscita: odlučilo
je medutim na najgadniji način, da se provede jedna
sasvim nepravedna dioba. Imajuči da upravlja Saarom
do provedbe plebiscita, uzradilo je Društvo upravo na
nečastan način; ustanovilo je upravnu komisiju sasvim
po želji Franceske, što u praksi znači, da jedan Nemac,
koji hoče da iz Berlina putuje u Saar, dakle u sasvim
nemački teritorij, treba da traži propusnicu u france-
skoga konzula. Mirovni ugovor zabranjuje, da na saar-
skom području bude franceskih četa: a ima ih još i da-
nas onde i pod raznim izlikama ostaju i dalje. Uprava
saarskog područja najjasnije je pokazala, kakvo je za-
pravo to Društvo Naroda. Dva su se dakle organizma,
što su ih priveli u život mirovni ugovori, kao sredstva
mira, pokazala nesposobnima i nedostatnima. Sepa¬
racijska komisija posle Davvesovog pla¬
na nema uopče više prava na opstanak. A
Društvo Naroda u svom sadanjem ob liku
nema druge zadače, nego da brani privi¬
legije pobednika: da uzmogne delovati
korisno, mora se promeniti u svome s a-
stavu i u svojoj organi za ciji.

55

Ako je dakle rat bio jedan potpuni neuspeh, ako
nije postignut nijedan od ideala, koji su bili proklamo-
vani, ako je od silnoga sukoba Evropa imala samo šte¬
te, a ono su još daleko veča zla, sto su ih počinili mi¬
rovni ugovori. Posle neuspeha rata imamo
neuspeh mira:  današnji mir nije nego jedno pre-
tvaranje, koje sprema elemente novih i strašnijih
ratova.

56

V. '

Ratni mir.

©sigurna je uvek ratna sreča, rekao je Julije Cezar,

pa cesto i najslavniji vojiskovode padaju pred pote-

škočama, ko jih nisu predvideli i koje se nisu mogle
predvideti. No sudbina mira ovisi pre svega o mudrosti
pobednika. Umerenost u zahtevima, uverenje pobede-
noga, da bez štete po svoju čast i budučnost može pri-
hvatiti časne uslove mirovnih ugovora, uspostava veza
od prvoga časa mira izmedu pobednika i pobedenih, to
su uveti da se održi trajan mir.

Mirovi, 'koji su zaključeni 1919. bili su po priznanju
samih onih, koji su ih zaključivali, ratni mirovi: ne
mogu se održati. U njihovo održanje ne veruju pobe-
deni, a nemaju vere u njih ni pobednici. Današnja
Evropa nije nego osinjak najstrašnije mržnje.

Ako je sudbina rata neizvesna, najneizvesnija je
bila sigurno sudbina evropskog rata do aprila 1917. U
godini 1914. niko nije mogao znati, da če Italija i Ru-
munjska stupiti u rat na strani Saveznika. Ali ni to
ne bi bilo odlučilo ratom. Na koncu 1916. bili su Savez-
nici potpuno iscrpljeni, naročito u materijalnim sred-
stvima, u oružju i municiji. Odlučan je faktor bilo stu-
panje u rat Amerike, sto 1914. niko ne bi bio smatrao
mogučim, a što se u prvom redu ima zahvaliti bezbroj-
nim pogreškama nemaokih diplomata i političara. Ame¬
rika je izvela dve ofenzive i teško je reči, koja je od
njih bila od jačeg učinka. U prvom je redu bila tu mo¬
ralna ofenziva. Načela, što ih je proklamovao Wilson
kao temelj mira i budučih odnosa oslabili su u Cen¬
tralnim vlastima, naročito u Nemačkoj svaki otpor. U

57

narodima, koji su trpeli najtežu glad i svaku oskudicu
oslabio je odmah ratni duh pred svečanim zalogom
mira, čiji su pravedni uveti bili napred odredeni i ga-
rantovani sa Strane Amerike. Za Nemačku radilo se o
povratku Elzasa i Lotaringije iz 1870. godine i dopri¬
nosu za uspostavu etničke Poljske. Ulaskom Amerike
u rat došli su Saveznici u mogučnost, da i dalje odole-
vaju ekonomski i vojnički. Kad je podmornički rat stao
pretiti i samom opstanku pomorske plovidbe, našla se
najednom na njihovu raspoložbu silna množina lada,
hrane, municije i neizmerna zaliha ljudskog materijala.
Ofenziva moralna i 'materijalna bile su jednako
uspešne.

Sticajem prilika, kojih niko nije mogao predvideti,
došlo je medutim do toga, da se najpre sklopio ugovor
za primirje, u kome je več bio uključen princip repa¬
racija, kojega nije bilo u Wilsonovim predlozima, a po¬
stavljeni su i vanredni uveti za razoružanje. Nemačka
je bila izgladnela i raznovana, pa nije oklevala da pot-
piše uzdajuči se sem toga čvrsto i u to, da če mirovni
ugovori samo utvrditi američko delo mira; medutim je
versajski ugovor postao samo potpunom negacijom to¬
ga rada. Sve sam to ja toliko puta. pokazao u svojim
knjigama, a priznali su to sasvim iskreno največi poli-
tičari Velike Britanije i Amerike, da ne vredi na torne
dalje inzistirati.

Posle nekoliko godina mira položaj je danas ne¬
jasni ji nego ikada. Postoji jedna lažna situacija, kojom
se zavaravaju mnogi površni političari, uvek spremni,
da kažu toliko gluposti, koliko ih publika traži, samo
da očuvaju svoju popularnost. Drži se, da su pobedeni
prihvatili ovakav mir, a pobednici žive još uvek u ilu¬
ziji, da če trajno održati ovakovo stanje: politiku re¬
paracija, vojničke okupacije, ekonomske kontrole itd.,
itd. i da če time oslabiti svaki otpor. Drži se, da če več
jednom doči i do prilagodivanja mirovnim ugovorima:
gotova če se činjenica jednostavno nametnuti. Društvo
Naroda deluje kao kolomaz za nasilja; proklamira ve¬
like principe i kad je potrebito pro'vodi razne odluke [u
korist pobednika]. Ali i veliki principi, mir, pakti uzajam-
nih garancija, sudišta, sve su to samo serdstva, da se sva
dela svedu na održanje mirovnih ugovora. Pretpostavlja
se, da je današnje stanje, stanje pravde. Nemačka je pri¬
stala, da bude sama odgovorna za rat, koji je prouzročila

58

ona sa svojim saveznicima treba dakle da plača repara¬
cije, da se podvrgava kontrolama, kako bi se postupalo sa
svakim krivcem bilo kojeg zločina u svim civilizovanim
zemljama. Nemačka i njezini saveznici potpisali su mi¬
rovne ugovore: priznali su ih dakle za pravedne i treba
da vrše njihove ustanove. A svi ostali, ako žele mir,
treba da se udruže u radu za istu svrhu.

No sve ovo zajedno nije no jedna zbrka laži i dvo-
smislica; o torne su i sami pobednici toliko uvereni, da
neprestano povečavaju svoje naoružanje; i pošto su
razoružali Nemačku, iznalaze za opravdanje, da je Ne¬
mačka naoružana, kako bi sami mogli zadržati vojnički
aparat izvan granica, odredenih mirovnim ugovorima.

Istina je naprotiv, da su pobedeni »pretrpili« mir,
kao sto se pretrpi poraz, ali ga nisu prihvatili. Istina
je, da nema nijednoga Rusa, koji ne bi tražio Besara-
biju, Galiciju i baltičke teritorije; nijednoga Bugarina.
koji bi bio zadovoljan sa današnjim granicama; a po-
gotovo nema nijednoga Nemca ni Madžara, koji u srcu
ne bi nosio misao o popravku nepravda u budučnosti,
sto su nanesene njegovoj zemlji.

A treba primetiti, da je i korisno za ljudsku čast,
da nema naroda, koji bi se kukavički pomirio s takovim
nepravdama.

Da se uzmogne suditi o drugim narodima, treba
uvek nastojati, da se stvari promatraju s njihovog gle-
dišta, treba nastojati uživeti se u njihov položaj. Ja,
koji mrzim rat i smatram, da je uvek velika nesreča za
ljudski rod i uzrok nazadovanju, kad bih bio gradanin
koje pobedene zemlje, ne bih mislio na drugo, nego kako
da se obori versajski ugovor. Mišljenje, da pobedeni nrsle
na drugi način nego mi, nije samo nepravedno, nego niti
ne stoji. Kad je Clemenceau govorio, da su Nemci raz-
ličiti od drugih naroda, ne znam kakav je kompliment
učinio drugim narodima, ali sigurno nije rekao istinu.
Osečaji časti, nezavisnosti, slobode, jednaki su kod svih
civilizovanili naroda. Svi če podneti svaku kušnju, iz-
vrči se radije svakoj pogibli, nego da podnose sramotu.

Italija je mogla pobediti ili izgubiti rat: na sreču
je pobedila. Ali uzmimo, da se Italija danas nalazi u
položaju Nemačke: ja za sebe ne bih znao druge za-
dače, nego da u Talijanima užgem i podržavam želju za
oslobodenjem.

59

Uzmimo, da je Vilim II. nakon niza vojničkih po-
beda bio obečao Talijanima probitačan mir, pa uzmimo,
da se s Itaiijom postopalo onako, kako se od 1919. go-
dine postupa sa Nemačkom.

Da učinim samo kratku isporedbu.

Posle mira, protivno obečanjima, Italija biva osu-
dena, da plati veliku ratnu otštetu. Pošto je predala
sve svoje oružje, topove, strojne puške, puške, obaljena
joj je vojska na 60 tisuča plačenika. Katna je mornarica
izručena neprijatelju; sve su utvrde razorene. Austro-
Ugarska nalaže, da se pokrajina Sondrio preda Švi-
carskoj, koja je nije ni tražila; za sebe uzima Como, pod
istim uvetima, pod kojima je Franceska uzela Saar.
Provincija se daje u upravu Društvu Naroda, koje
njome upravlja po austro-ugarskim agentima i u oče-
kivanju plebiscita šal je onamo svoje trupe; vodene sna¬
ge pokrajine prelaze medutim za vjecna vremena u
vlasništvo Austro-Ugarske. Buduči pak da Austro-
Ugarska nema izlaza na Sredozemno more, traži da se
Genova stavi pod zaštitu Društva Naroda i da ju jedan
austrijski koridor spaja s ostalim teritorijem carevine.
Putujuči iz Torina u Milano valja proci austrijskim te¬
ritorijem. Italija predaje pobednicima čelu svoju trgo-
vačku mornarica, kolonije, kredite u inostranstvu i
svoju trgovačku organizaciju i još se obvezuje, da če
u ime reparacija platiti otštetu, kojoj višina ostaje ne-
izvesna i neustanovljena. Komisija traži u ime repara¬
cija kolosalne sume, a Italija ne može da ih plati, pa
povečava svoj opticaj novčanica, dok ove ne izgube pot-
puno svoju vrednost. Na petnaest godina okupiraju ne-
mačke i austrougarske vojske tri široke zone Lombar¬
dije, Piemonta i Veneči je, a vreme zaposednuča ovih
zona odredeno je sa pet, deset i petnaest godina. No po
izmaku ovih rokova okupaeione čete ostaju i dalje u
zaposednutim područjima, jedrno radi toga, jer nisu
ispunjene sve klauzule ugovora i jer se tvrdi, da Tali-
jani nisu potpuno razoružali. Okupaeione čete dugo
vremena smatraju narod zaposednutoga područja ro¬
bljeni; nemački i austrougarski generali primaju plače
dva i tri puta veče nego što su plače svih talijanskih
ministara zajedno. Medu nemačkim četama ima Crnaca
iz Toga i Kameruna. Ovi počinjaju po Paviji i Padovi
najernija nedela i najbrutalnije zločine i ne bivaju za
to nikada kažnjeni. Vojni zapovednici nalažu što više

60

redovn im  zapovedima, da se lombardske i venetske
žene imaju staviti na dispoziciji! ovim divljacima. Bu¬
dilci Italija nije za vreme dobavila izvesne količine
sumpora, žita i vina i neke Strojeve, izjavljuje austrij-
ski kancelar, da ima pravo da zaposedne dalje talijan-
ske pokrajine i doista okupira Pišu i Firenzu. Provin-
eiji Udine nametnut je, kao i Gornjoj Sleskoj, plebiscit;
uza sav teror nemačkih i austrijskih vojska rezultat je
plebiscita u največoj meri povoljan za Italiju i velika
večina naroda odlučuje, da se ne da otkidati od nje.
Usprkos toga dele provinciju u dva dela i bogatiji do¬
biva Austro-Ugarska. Buduči da Italija i dalje ne plača
reparacije u rokovima i iznosima, koje je ustanovila
Reparaciona komisija, naglasuje austro-uganski kanee-
lar svoje pravo da okupira i milansku provinciju, koja
bi u više nego jednom obziru mogla biti talijan-
skim Ruhrom. Trgovačka komora, tvornice, sve biva
pretraženo, uvodi se posvuda opsadno stanje. Buduči
se mnogi industrijalci takvom stanju stvari ne če da
pokore, bivaju hapšeni. Pirellija i Mottu odvode u tam-
nicu, vuku ih pred austrougarske vojne sudove, osu-
duju ih na teške kazne i tek mnogo kašnje bivaju pomi¬
lovani. Industrijskim radionicama odjekuje puščana
pucnjava, vojnici tuku radnike, upravu željeznica ru-
kovodi jedna austro-ugarska delegacija. Austro-ugar-
ski kancelar dokazuje, da je sve ovo osnovano na mi-
rovnom ugovoru, da je to mirna okupacija, uzimanje za¬
loga i da, i ako to nije prema dogovoru, Nemačka može
na svoju ruku da izvrši drugde okupaciju. Buduči da
niko ne zna, kad če Italija moči da plati, to mora ne-
izvesnosti pritište ne samo njezinu sadanju, nego če
isto tako pritiskati mnogo, kasnijih generacija. Ci-
tavo inostranstvo smatra Talijane barbarima i neprija-
teljima civilizacije: pošto su ukinute kapitulacije u
Kini, ostale su pridržane samo za Talijane, kojima kao da
su narod niže vrste, sude kineski sudovi. Sve talijan-
ske komunikacije stoje pod nadzorom.

Ova se slika ni u čemu ne razlikuje od onoga, sto
je nametnuto Nemačkoj. Da je dakle pobedila Austro-
Ugarska, pa kao pobednica da je nametnula Italiji
takve uvete i zadala joj takve muke, ja ne bih znao za
sebe druge zadače, nego da u srcima Talijana razbudim
i zadržavam mržnju na pobednika; i duboko bih prezi-
rao svoje sinove, kad bi pristali i prilagodili se robo-

61

vanju. Sam ne bih misleo, niti bih hteo da i oni misle na
sto drugo, sem na jednu stvar: da se natrag osvoji slo-
boda i uveti za život. Ako to ne bi bilo moguče, ne bih
imao druge želje, nego da budnim uščuvam oganj revolte,
siguran za pobedu u budučnosti.

A zašto da Nemci misle drukčije?

Da su bili održani uveti i obečanja Wilsonova, da
je rat svršio povratkom ,Eizasa i Lotaringije, Nemci bi
se bili sprijateljili sa svojim porazom; ovako ga ne pri-
maju. Pokoravaju se jedino momentanoj nuždi.

Sakačenje Madžarske tako je monstruozna stvar,
da nema Madžara, počevsi od kardinala nadbiskupa
Budimpešte, pa do poslednjega seljaka, koji bi se s time
složio. Cin je bio toliko nepošten, da mu se danas traži
krivac: u prvom se redu neprestano tuže franceski
političari u svojim govorima i knjigama na ono, što se
dogodilo s Madžarskem. Englezi i Talijani, čine se kao
da o torne ništa ne zna ju; ali ko je onda tražio ovako
nepravedno kidanje Madžarske, ako se sada toga svi
stide i radi toga crvene?

Pobedeni dakle ne priznaju mira, no kako su golo-
ruki, a njihovi susedi naprotiv oružani do zuba, zasada
trpe. Nijedan Englez, Francez, Talijan ne bi za svoju
domovinu prihvatio kao trajne uvete, koji su nametnuti
Nemačkoj.

Narod, koji bi prihvatio ovakove uvete, sankcionirao
bi samim time svoju propast.

Nema dakle mira u Evropi, nego samo prolazno pri-
lagodivanje momentanoj nuždi.

Karakteristika je Nemaca tvrdoglavost. Cini se
kao da Nemce nikada ništa ne otklanja s njihovoga
puta: oni su sada potišteni, ali nisu uništeni. Madžari
su uvek spremni umreti za narodni ideal; Bugari su
žilavi i otporni. A Rusi i u dubokom vrtlogu, u kome
se sada nalaze imaju pred očima jasnu bazu svoje na¬
cionalne rekonstrukcije.

Mir je dakle samo jedna opsena. Nema mira i ne če
ga biti, dok se opet ne uspostave uveti dostojnog ži¬
vota, dok se barem najteže nepravde ne poprave i dok
Evropa opet ne uspostavi svoju solidarnost. Evropa
znade možda sve umetnosti, sem jedne: da bude sretna:
svojim mirovnim ugovorima spremila je trajne izvore
nesreče.

62

Mnogi, znajuči sve ovo, govore, da Nemačka, bu-
duči odgovorna za rat, ima da snosi i čelu štetu od
njega. Ovo Je mišljenje veoma nelogično. Sve kad bi
Nemačka i bila Jedina odgovorna za rat (a to se posle
sviju dokumenata, koji su posle rata izišli na svetlo,
ne može više tvrditi u dobroj veri), argumenat bi bio
lažan i kriv. Kad bi krivica bila priznata i doista samo
na nemačkoj strani, pa kad bi se moglo uništiti sve
Nemce, moglo bi se taj argumenat ozbiljno uzeti u ras-
pravu. Ali Nemci žive, množe se, predstavljaju, što više,
največu etničku grupu Evrope. Problem se sastoji u
torne, da se njih predobije za delo mira, a ne da se na-
huckaju pr oliv. Nemci ne če propasti, nego če, makar
po nizu ekonomskih, političkih i moralnih kriza ustati
Još Jači, nego su pre bili. A onda? Da dode do novih
ratova i do novog uništavanja? I kakav bi im bio svrše-
tak i kolika šteta za sve?

Olanak 321. versajskog ugovora ustanovljuje, da
odgovornost za rat pada potpuno na Nemačku i njezine
saveznike. Ovo tvrdenje nema nikakove vrednosti, ni
istorijske, ni moralne. Ova Je izjava iznudena, kako su
se u srednjem veku mukama iznudivala priznanja okriv-
ljenika: da prestanu muke, priznavali su sve, što se od
njih tražilo. Nemačka se posle primirja nije više mogla
odupirati, nije imala hrane, u zemlji Je besnila revo¬
lucija. S druge Strane, ova izjava, dotada nepoznata u
istoriji ugovora, morala Je imati političku svrhu, inače
bi bila potpuno glupa. Ta praktička politička svrha
Jest u torne, da se sav teret reparacija svali na leda
Nemačkoj. Ako Je ona sama odgovorna za rat, treba
sama da i popravi sve štete, koje su ratom prouzročene:
ako joj ne bude moguče, da ih popravi sve, treba da ih
popravi, koliko može i prema kriterijima Reparacijske
komisije.

Ja sam pročitao sve dokumente, koji su o ratu obelo¬
danjeni, ispitao sam sve diplomatske knjige, što su
publikovane u zemljama pobednika i pobedenih, ispitao
sam i dokumente, koji publici nisu poznati. Mogu mirne
duše reči, da Je veoma teško ustanoviti odgovornost za
rat, i da Je nepošteno govoriti samo o Jednome krivcu.
Ne samo da Nemačka nije krivac rata, nego Je istina,
da Je svako doprineo svoje i na svoj način. Prema poli-
tičkim prilikama, kakve su bile nastale u Evropi, rat
Je bio neizbeživ; moglo ga se možda zategnuti, ali Jedva

63

da bi mu se bilo moglo izbeči. Na svaki način ova po¬
slednja mogučnost ovisila je o lojalnoj saradnji, koje
nije bilo čak ni od strane Engleske.

Lloyd George priznao je, da smo za rat odgovorni
svi pomalo; našli smo se najednom u njemu, a da gotovo
nismo ni sami znali kako.

Danas nekako kao da se pažljivo nastoji izbeči
svaki govor o odgovornosti: koliko se o njo j pre govo¬
rilo na sva usta, toliko se sada nastoji da se o torne
šuti i da se kao definitivan prizna jedan sud bez ozbilj-
nosti, čak i bez poštenja.

No svi sumnjaju. Pre nekoliko godina sastala se u
Haagu jedna komisija neutralaca, da ispita ko nosi
odgovornost za rat; u to j je komisiji bilo učenjaka skan¬
dinavskih zemalja, Belgijanaca, Svicara. Iz nepoznatih,
tajanstvenih razloga rad je te komisije najednom obu-
stavljen.

Senator Owen stavio je američkom senatu izravno
predlog, da se ispita, ko je odgovoran za rat, pa je
podastro jednu rezoluciju, koja je ostala bez daljih
posledica.

Neutralci nisu pokazali odviše žurbe, da istražuju,
ali kad se o ovoj stvari počne govoriti u Nemačkoj,
odmah se javljaju glasovi, da je rasprava o ovoj temi
neumesna i da je bolje šutiti o toj stvari.

Naprotiv, trebače da se o torne govori, jer ništa ne
če tako snažno prisiliti narode, da razoružaju duhove,
kao propagacija istine i točno poznavanje dogodaja.
Narodi če videti, da niko nije bez krivice i da podela
Evrope na dve strane, na krivce zločina i na žrtve
zločina, ne odgovara stvarnosti.

Ja sam uvek mrzeo nemački imperijalizam pre rata
i Vilima II.; mislim, da je malo ljudi, s namerom da
posluže narodu i uzdignu njegovu veličinu, škodilo torne
svome narodu onoliko, koliko je škodio poslednji Hohen-
zollernovac narodu nemačkom. On je pre svega bio
smešan, naduven čovek, u koga je mesto grandezze bila
bahatost; on je uveličavao sva ružna svojstva nemačkog
naroda. Kad čovek uščita njegove govore, njegove
listove, kad se seti njegovih političkih manifestacija,
nalazi razloga, da mu pripiše svil krivnju. Ali nije
istina, da je on na rat misleo kao na odredenu zadaču.
Opčenito su pre 1914. svi govorili o miru; to je bila lite-

64

rarna forma jedna: u stvari, svuda su se spremali
na rat.

Da Nemačkoj rat nije bio na pameti kao jedan odre-
den zadatak definirane forme, vidi se i otuda, sto ga je
bila mogla izazvati u prilikama, koje su joj osiguravale
pobedu. Kad je Rusija izgubila rat s Japanom i njezina
se vojska nalazila u potpunoj desorganizaciji, mogla je
Nemačka pod bilo kakvom izlikom zametnuti rat, koji
bi vrlo brzo bio svršio njezinom pobedom. Italija je
stajala uza nju; Austro-Ugarska bila je još na okupu;
Velika Britanija s nepouzdanjem je susretala Fran-
cusku. Navestiti u tim prilikama rat značilo je za Ne-
mačku izvojevati sigurnu i laganu pobedu. No Nemačka
nije na to ni mislila, naprotiv, zadržala je prema Ru¬
siji prijateljski stav. I drugih je prilika bilo, i pre i
posle, ali Nemačka nije nijedne iskoristila.

No rusko-japanski rat doneo je u sebi klicu ruske
sudbine. Po internoj nuždi, Rusija je trebala revanš ili
da promeni bazu svoje unutarnje konstitucije: a jer
toga nisu bteli ni vojnički krugovi ni dvorski ljudi,
oporavak i reorganizacija vojske morala je da bude
prava opasnost. Rusija je prodirala na Balkan i njezina
je hegemonistička politika morala pre ili kašnje da
naide na otpor Madžarske, za koju su Slaveni Monar¬
hije značili večnu pogibao.

Koegzistencija triju velikih imperija, u kojima je
sva unutarnja politika ležala u rukama maloga broja lju¬
di, dok je spoljna ovisila sasvim o suverenu, našla se u
opasnosti radi činjenice, da su se dva od tih imperija na¬
lazila radi svojih aspiracija i interesa u suprotnosti sa
trečim, koji je imao i prostranstvo i pučanstvo daleko
veče od njih, a ,išao je i izravno i preko naroda, koji su
o njemu ovisili, za tim, da dobije slobodan izlaz na more.

Na svaki način, dok je Engleska predstavljala istin-
sku politiku mira, bilo je mnogo jamstva za stabilitet.
No pomorska politika Nemačke, ne zna se, da li tvrdo-
glavija ili luda, duboko je povredila britanski duh. Nije
bilo nista apsurdnijega nego želja Nemačke, da sem
velike vlasti na kopnu bude takoder i velevlast na
moru, koja bi se mogla usprotiviti Engleskoj. Kad je
V i Hm  II. govoriio o gospodstvu na moru, citirajuči
sasvim neumesno motto hanseatskih gradova — motto
uostalom veoma glup i koji je možda bas radi svoje glu-
posti postao tako slavan (navigare necesse est,

5. Nitti-Kosier: >MIR«.

65

vi ver e n on n e e e s s e, 3  kao da bi mrtvi mogli plo-
viti) — vredao je duboko ne samo englesku osetl jivost,
nego i njihova čuvstva. Engleska je jedina velika evrop¬
ska sasvim otočna zemlja; životnim se sredstvima može
da opskrbljuje samo morskim putem. Radi svoje naro¬
čite ekonomske strukture nema sama hrane za više od
dva dana u sedmici. Velika Britanija mora dakle da ima
premoč na moru, ne samo iz razloga prestiža kao ve¬
lika sila, nego upravo radi svoga života. Da se nade
narod, čija bi pomorska sila bila mnogo veča od sile Ve¬
like Britanije, ova ne bi imala više nikakve sigurnosti.
Onoga dana, kad se Nemačkoj prohtelo superiornosti na
moru, ili je barem izrazila takovu želju (a to je u poli-
tici gotovo ista stvar), onoga dana, kad je najavila, da
vodi svetsku politiku, Velika je Britanija počela rat
smatrati neizbežnom nuždom. Nije ga želila, čekala ga
je. Povreda belgijske neutralnosti bio je samo jedan po¬
vod; no uzrok je bio mnogo dublji i mnogo teži.

Italija je več pogreškom, koju je počinila ušavši u
rat sa Turskom radi osvojenja Libije, — sterilni dobitak
jedne sasvim nepotrebne stvari, — Italija je, rekoh, več
ovom pogreškom otvorila seriju balkanskih ratova, iz
kojih je imao da se rodi nesretni panhelenizam i nesre-
den, nemimi panserbizam, odgovoran za sarajevski aten¬
tat i fatalni incidenat, koji je 1914. ubrzao tragične
dogodaje rata i žrtvovao največe zalihe ljudske i bogat-
stvo naše civilizacije.

Prema obelodanjenim dokumentima nema nikakove
sumnje, da je carska Rusija išla za rasapom Austrije,
podstičuči agitaciju Srbije i podržavajuči na Balkanu
stanje nereda i nemira.

Narod francuski, kao i narod talijanski i narod bri¬
tanski hteli su mir. Ali vlade nisu uvek sledile prave
namisli i želje naroda. Ne može se zaista tvrditi, da je
Poincare uvek vodio politiku umerenosti i mira. Nije
bilo u njegovoj naravi. Več 1911. umalo te nije izazvao
rat izmedu Francuske i Italije, čime bi bio požurio naj-
tragičnije dogodaje evropskog života. Onorevole Titto-
ni, kasniji ministar vanjskih posala u mome kabinetu,
bio je poslanikom u Parizu za vreme najtežih incide-
nata izmedu Francuske i Italije; incidenti, koji su na¬
stajali iz najneznatnijih povoda, kao sto je na pr. bio

3  Broditi se mora, a živeti se ne mora.

66

slučaj sa ladama Mancuba i Carthage. Onorevole Tittoni
primetio je jednoga dana, da smatra štetnim i opasnim,
da on, Poincare, učini neke izjave; no Poincare mu od¬
govori, da če to koristiti ministarstvu, pa ih je učinio,
ne hez štete po dobre odnose izmedu Italije i Francuske.

Glavni pokretač svih dogodaja, koji su doveli do
rata bio je ruski poslanik u Parizu, Izvoljskij. Bio je
nemiran, nesreden duh, čovek bez skrupula, o kome bi
Onorevole Tittoni takoder mogao da veoma tačno pri¬
ča; o njegovom radu ima i u talijanskom ministrastvu
vanjskih poslova tragova ne bas slavnih. Odstup fran-
cuskog poslanika u Petrogradu, Georgea Louisa, koji je
vodio iskrenu politiku mira (pronašli su bolest, koje
nikada nije imao i demisiju, koje nikada nije dao), poja-
cana agitacija na Balkanu, aktivnost ruske politike, pa
i samo držanje Poincareovo, sve je to njegovo delo. Ko¬
respondenca Izvoljskoga pokazuje, koliko je on uči¬
nio, da potpiri balkansku akciju Rusije i kako ga je
uvek sledio Poincare. Izvoljski je govorio o s v o m e
ratu. A u Petrogradu je zločinački rad svoga poslanika
u Parizu sledio jedan slabi ministar vanjskih poslova,
kao što je bio Sazonov, čijom su najvecom zaslugom
bila rodbinstva i veze sa dvorom. Prve su mobilizacije
provedene u Rusiji i Austro-Ugarskoj: i nema sumnje,
da je energična akcija Velike Britanije i Francuske s
jedne, a Nemačke s druge Strane mogla znatno prome-
niti tok dogodaja. Vilim II. nije hteo rata, ali ga nije
hteo ni zaprečiti. Kao obično u najodsudnijim časovima
ljudstva, proizveli su nesreču nepredvideni incidenti i
ljudi, koji nisu bili dorasli svojoj zadači.

U različitoj meri doprineli su svoj prinos Izvolj¬
skij, Sazonov, svi austrijski državnici, Vilim II. i nje¬
govi više nego čedni saradnici, Bethman-Hollweg i von
Jagow, a sigurno nije moglo koristiti miru kruto drža¬
nje Poincareovo i njegovo pouzdavanje u čoveka onako
laganog morala, kao što je bio Izvoljskij. Posle svega
onoga, što je obelodanjeno kriviti nekoga s a m o g a za
rat znači u najmanju ruku raditi u zloj veri i nameri.
U narodima je kraj njihovog nelagodnog stanja raši-
reno opčenito uverenje, da ni s jedne ni s druge strane
nije bilo učinjeno nista, da se izbegne ovoj strašnoj
nesreči.

Sto se tiče rada Izvoljskog, koji je bio najperfid-
niji i ne najčasniji, ja samo želim, da kakav uman isto-

67

rik što pre napiše knjigu na temelju publiko vanih doku-
menata, da pokaže, koliku štetu može da prouzroči rad
jednog pokvarenog čoveka nesavesne inteligence, kada
ne naide na uspešan otpor od strane osoba, koje snose
največu odgovornost.

Istina je, da se rat 1914. u stanju, u koje su bile
došle stvari, mogao možda izbeci, ali ne za dugo. Car¬
ska Rusija nije radi svojih osnova imala izbora: ili rat
ili ustavna reforma. Austro-Ugarska se osečala u su-
više velikoj opasnosti. Nemačkom su odviše zavladale
struje, kojima je na ustima uvek bilo gospodstvo i
vlada, a na čelu joj je bio čovek odviše prosecnih sposob¬
nosti. Velika Britanija nije sasvim jasno mogla da
oceni nemačku akciju u svetu. Francuskoj je na čelu
stajao Poincare, koji sigurno nije mogao biti poborni-
kom mira, ni začetnikom ikakvog pacifističkog dela.
Sarajevski dogodaj, posledica svih agitacija, što ih je
branila i pomagala carska Rusija bio je samo iskra.
Barut je bio suh, pa je odmah eksplodirao, a požar se
raširio na sve strane brzinom, kojoj se niko nije bio
nadao.

Rat je bio zajednički zločin i ako versajski -ugovor
svu odgovornost svaljuje na Nemačku, istina ne može
dulje da ostane falzifikovana. Ako je krivica Vilima II.
i njegovih nesretnih saradnika bila enormna, nije manja
sigurno ni odgovornost mnogih ljudi s druge strane.

Dobro je, da se brani ova ideja, jer če umanjiti
medusobnu mržnju medu narodima; osečaj jedne zajed-
ničke krivnje umanjiče razrožnost i neslogu onih, koji
su pretrpeli rat i ulice veče nepoverenje u budučnosti
prema tajnoj diplomaciji i infamnim postupcima, kojih
je u tolikoj meri bilo dosada.

Situacija, medutim, koja je nastala po mirovnim
ugovorima, najakutnija je, što ju povest pamti.

Francuska i Belgija (Belgija se na svoju štetu od¬
rekla neutralnosti, kojoj ima sve da zahvali) tvrde, da
su za rat odgovorni samo Nemačka i njezini savezniei.
Nemačka ima da plati ne samo sve reparacije, nego ima
da prihvati sve uvete mira, treba na neizvesno vreme
da dode pod nadzor i da se odreče svake političke akcije
u svetu. Ima što više u Francuskoj političara, koji za-
stupaju mišlenje, da se vreme okupacije, ako Nemačka
ne ispuni sve obveze, može i produljiti, pa da Francu¬
ska može okupirati i druge nemačke teritorije, u ime

68

zaloga, pa da u slučaju neispunjavanja ekonomskih
uveta može preduzimati i sama na svoju ruku vojničke
akcije, hez pristanka prijašnih svojih saveznika i prija¬
telja. Ima sto više i takovih političara, koji tvrde, da
se i za slučaj, da Nemačka, izgleda nemoguče,
ispuni sve svoje obveze, još uvek može nači način, kako
da se produlji vojnička okupacija.

S druge strane uvereni su Nemci, da je ona izjava
o krivnji za ra't bez svake važnosti: i da ta izjava,
šilom iznudena, nema nikakvog značenja več se piro ti vi
istorijsko j istini. Oni tvrde, da primirje nije bilo sklop¬
ljeno bez svakih uveta i da nije značilo predaju na mi¬
lost i nemilost. Uveti su bili oni, sto su ih sadržavali
Wilsonovi predloži i što ih je Sporazum bio svečano
objavio. Mirovni ugovor, koji ne vodi računa o tim uve-
tima ne može biti primljen u dobroj veri sa strane
nemačkog naroda. Nemačkoj je naloženo potpuno razo-
ružanje kao mera da se omoguči razoružanje pobednika:
a buduči da su oni, naročito neki od njih, naprotiv, pove¬
čali svoje naoružanje, povreden je ugovor na štetu Ne-
mačke, koja se nalazi goloruka medu oboružanim nepri-
jateljima, koji od nje traže nemoguče stvari. Neprestane
povrede versajskog ugovora, podela Gornje Šleske,
okupacija Ruhra, zaposednuče leve obale Rajne, sada-
nji oblik vlade u Saaru, sve to sačinjava tolika kršenja
mirovnih ugovora sa strane pobednika, da se od pobe-
denih ne može tražiti, da te ugovore poštuju u dobroj
veri.

Razrožnost je dakle več tako duboka u svim duša¬
ma, da nije moguče ne videti potajnu, prikrivenu
mržnju. Svaka iluzija sprema samo nova duboka razo¬
čaranja. A mržnja i neprijateljstvo izmedu Francuske i
Nemačke znači največu nesreču za ljudski rod. Ova su
dva naroda, koji nikako ne mogu da se razumiju, jednako
korisna i potrebna. Oba su, svaki na svoj način, temelj
evropske civilizacije. Može li se zamisliti Evropa bez
Francuske ili bez Nemačke? Mnogo od najboljega, što
svojim zove rod ljudski, potiče od ova dva naroda, mno¬
gi od največih pronalazaka uma ljudskoga ima se nji¬
ma zahvaliti.

Može li današnje stanje dugo da potraje?

Francuska je bogata novcem, prirodnim bogat-
stvom, surovinama, hrabrošču, ima ukusa i znade, što
je elegancija. Nemci su poznati radi kontinuiteta svoga

69

rada, organizatornog duha i dubine svojih istraživanja.
Oni su žilava i jaka rasa, pre svega rasa, koja ne zabo-
ravlja. Danas su nesredeni, ali su ipak najjača etnička
grupa Evrope. Usprkos najnepravednijega kljaštrenja
Nemačka ima danas više od šezdeset miliona ljudi, a
izvan granica imade takoder mnogo miliona ustrajnih,
radinih i postojanih Nemaca. Francuska imade trideset
i devet i po miliona ljudi; no preko milion i pol od njih
su Stranci. U Nemačkoj se pučanstvo uvečava svake
godine za šest do sedam stotina tisuca, a u Francuskoj
stagnira ili nazaduje. Francuska organizuje svoje kolo¬
nije, formira velike kolonijalne vojske; no sto če biti
za trideset godina? Može li se uzeti, da če današnje
stanje potrajati trideset godina i da če francuske čete
još trideset godina držati zaposednutu jednu neoružanu
Nemačku i prečiti joj svako gibanje?

Malo je ljudi, koji bi više voleli Francusku nego
ja i ja mislim, da ju volem svakako više od nekih na¬
cionalista, koji ju teraju, da čini razne pogreške. Ako
je moj sud koji put oštar, dolazi odatle, sto ja mirno i
bestrasno gledam u budučnost. Nemci medu svojim odli¬
kama imaju u prvom redu postojanost i ne zaborav-
Ijaju; kakve nam nesreče nosi budučnost, ako sadanji
konflikt potraje?

Francuska traži garancije, a medutim, dok ih ne
dobije, oruža se i zaposeda nemačke teritorije. Isprva
su garancije trebale dati Sjedinjene Države Američke
i Velika Britanija: ali američki je senat odbio versaj¬
ski ugovor, prema torne i pakt o vojnim garancijama.
Je li ozbiljan narod, kao što je narod američki mogao
preuzeti garanciju za sve absurde, pa i prevare versaj-
skog ugovora? Buduči da je britanska garancija ovisila
o prihvatu Amerike, propala je i ona; ponudena uosta-
lom po Lloyd Georgeu na konferenci u Cannesu bila je
odbijena.

Herriot, koji je veoma razborit političar i koji je
Francuskoj poslužio s mnogo više pameti, nego njegovi
pretšasnici i protivnici, dao je predložiti Društvu Na¬
roda pakt vojničkih garancija protiv svakoga, ko po-
vredi mir, ili praktički — versajski ugovor. Zgodan pred¬
log; samo se nije slagao sa faktičnim stanjem u svetu.
Amerika je nužno morala ostati izvan ovakovoga
pakta; Kusi ja i Nemačka ne bi ga mogle prihvatiti bona
fide. A što bi onda bila garancija bez ovih triju država?

70

Kasnije se videlo, da ni engleski Dominioni ne če nista
ni da čuju o torne paktu. Ko bi i garantovao zauvek
stvari kao sto su podela Gornje Šleske i gdanski
koridor?

[Velika je Britanija dakle morala da povuče svoj pri-
hvat: i pakt uzajamne garancije nije danas više ni jedna
problematična stvar: on je uspomena, ma da se o njemu
i dalje govori — kao o svim beskorisnim i samo prividmm
stvarima — sa konvencionalnom i neiskrenom simpa¬
tij om].

Ovako ostaje naoružanje, a menja se držanje diplo¬
mata; samo se položaj ne menja. Francuska ne može
nači sigurnosti nego u iskrenom i prijateljskom spora¬
zumu s Nemačkom; a Nemačka ne može pristupiti torne
sporazumu pre, nego prestanu okupacije, vojničke kon¬
trole, politika reparacija i največe nepravde ugovora.
Nemačka treba da dobije ono, na sto su joj Wilsonove
izjave davale pravo. Samo lojalna kooperacija izmedu
Francuske i Nemačke može osigurati budučnost tih
dvaju naroda; pre te kooperacije treba da dode do eko-
nomskog sporazuma, a posle njega i do političkoga. Inače
ne če biti nikada pravoga mira i sve krparije diplo¬
mata ne če uraditi nista, nego samo povečati zlo.

Da se postigne ta svrha, nema druge nego da se
počne opet služiti istini, da se uvere narodi, da pogre¬
ške i krivica nisu samo na jednoj strani, da su pravo
povredile obe strane; da nema naroda viših i nižih; da
nema ratničkih rasa, nego naroda, koji su gonjeni u
rat; i da je budučnost za sve jednako tamna. Za mir
radi, ko radi u ovom pravcu, i ko svojim radom dopri¬
nosi za sporazum i saradnju Francuske i Nemačke,
zaboravljajuči na mržnju prošlosti i nevolju sadašnjosti.

71

VI.

Povrede ugovora prije, za vreme
i posle rala.

at nam je ostavio u memoriji i svesti mnoštvo fraza,

-ideja i nazora, kojima u zb-ilji ne odgovaria nista

stvarno. Niko ne pozna bolje od Francuza umetnost
propagande; niko se dulje i ustrajnije ne ljuti nego

Za vreme rata bila su osobito raširena dva nazora:
Savezniei se bore za kulturu i civilizaciju, Centralne
vlasti za barbarluk; Rajna je granica kulture; Nemačka
je spremnica nasilja. A Nemci su ne samo svojim pre¬
padom na Belgiju, nego i svakom svojom akcijom vre-
dali medunarodno pravo.

I danas se još neprestano govore iste gluposti. Kad
se neznalice dočepaju kakve ideje, teško ju ostavljaju;
a ideja se dokopavaju tim lakše, sto su te ideje običnije
i jednostavnije.

Evo dakle: nikada se ne ce postici pravo razoru-
žanje i pravi mir, ako se zajedno s lojalnim priznanjem,
da krivica za rat ne tereti samo Nemačku, ne prizna i
to, da se i povrede medunarodnog prava i nasilja nisu
dogadala samo na jednoj strani; da ne postoji razliko¬
vanje u dobre i zle narode i da je teorija o rasama, kako
se obično izlaže u službi političkih interesa jedna od
največih sramota za oficijelnu znanost.

U jednom od svojih najdelecioznijih romana, u
»Candide-u«  pripoveda Voltaire o Cunegondi, koja
ima neobicnu sudbinu, da je uvek neko siluje i o-skvr-
njuje, vojnici, gusari, razbojnici. No kad se naivni Can-

Nemci.

73

dide usudio, da je u brata, baruna i jezuite, zamoli za
Ženu, ovaj se nade toliko uvreden, sto Candide nije bio
plemič, da ga htede ubiti.

Medunarodno je pravo bilo povredeno više puta,
nego Cunegonda; za vreme rata i posle njega nije se
drugo ni radilo, nego su se vredali ugovori, kršile kon¬
vencije, poricala se obečanja; ali od svega ljudi se se-
čaju samo toga, da je Nemačka povredila belgijsku
neutralnost, smatrajuči ugovor iz 1839. k r p o m pa¬
pir a.

Niko ne može braniti Nemačku od teške krivice,
koju je počinila ovim nasiljem: krivnju još povečava
izjava nemačkoga kancelara, za koju je teško reči, je
li ciničnija ili gluplja. A odioznijom je postala ova po-
vreda još time, što su mnogi nemacki naučenjaci, hteli
da ju brane, pokazujuči tako, da znanje, kad nije spo¬
jeno s osečajem pravoga morala ne podiže uvek i dobar
smisao, nego koji puta čoveka lišava i njegovog dosto¬
janstva.

Povreda je dakle belgijske neutralnosti čin, koji ja
ne samo za požaliti, nego je prava sramota za nemačku
vladu. Nemci su navalom na Belgiju počinili nepravdu
i povredili medunarodno pravo. No ovo priznanje obve¬
zuje nas na jednaku strogost suda i za dela, koja su
nakon toga počinili Saveznici.

Povrede ugovora dogadale su se i pre evropskoga
rata, a počinjali su ih svi, iako u različitoj meri. Da se
i ne govori o brojnim povredama bečkog ugovora od
1815., mnogo su puta prekršile ugovore ne samo Ru¬
sija i Austro-Ugarska, nego i ista Engleska. Pariški
ugovor od 30. marta 1856. odreduje neutralizaciju
Črnoga Mora. 1870. abolirala je Rusija sve restrinkcije.
Austro-Ugarska povredila je aneksijom Bosne i Herce-
godine članak 25. berlinskog ugovora; Rumunjska ga
je povredila ne ispunjavajuči odluke, glede Židova;
Turska ga je povredila neizvršavajuči ustanove čla¬
nova 23. i 61. glede Krete i Armenaca; Engleska se
ugovorom Vaud River od 17. januara 1852. bila obvezala
da jamči nezavisnost Transvaala; a protivno torne za-
ratila se s njime i posle pobede jednostavno ga anekti¬
rala. Japanu za vreme rusko-japanskog rata nije bilo
ni na kraj pameti, da respektuje neutralnost Koreje.
Akcija Engleske u Egiptu nije uvek bila inspirirana
striktnim držanjem ugovora.

74

Odmah kako je Nemačka provalila u Belgiju, poči-
nila je i Ententa iskoriščujuči svoju pomorsku premoč
povrede ugovora, ne manje teške; proklamirala je blo-
kadu i okupirala Grčku.

Clanak prvi londonske deklaracije od 26. februara
1909., koji je na neki način kodificirao postoječe medu-
narodno pomorsko pravo, odreduje, da se blokada mora
ograničiti na luke i obale neprijatelja i one, koje on
drži zaposednute, a članak 18. odreduje, da se ne sme
zatvoriti pristup u luke i na obale neutralnih zemalja.
Centralne su dakle vlasti imale pravo, da se živežem i
sirovinama opskrbe u neutralnim zemljama. Saveznici
su, proglasivši blokadu sviju nemačkih luka povredili
konvencije, koje je ona primila, sasvim onako, kako je
Nemačka povredila belgijsku neutralnost; no praktički
uspelo im je, da izgladne Nemačku. Izgladniti ne samo
kombatente, nego i čitavo pučanstvo, žene i decu, bio je
gadan čin; no Saveznici su držali, sasvim kao i Beth-
mann-Holweg, da nužda ne pozna zakona, pa su se tom
maksimom služili u tolikoj meri, da su Nemci reagirali
podmorničkim ratom, koji je bio voden često na infaman
način. Ali stoji, da jedan zločin rada drugi i jedan greh
vuče za sobom drugi. Povreda prava blokadom bila
je tako velika, da je Amerika protestirala oštrom jed-
nom notom Lansingovom; dok nije, ušavši i sama u rat
pomogla da se blokada poostri sudelujuči i sama u njoj.

No još je veča povreda neutralno-sti bila ona, što je
izvršena protiv Grčke. Grčka nije htela da sudeluje u
ratu; bila je na to prisiljena na najbrutalniji način. Ivad
su Saveznici našli za shodno, okupiraše grčke otoke ne
brinuči se ni najmanje za proteste grčke vlade. Kad im
se prohtelo da iz Krfa ucine bazu za opskrbu i obnovu
srpske vojske, okupiraše ga. Kad su odlučili akciju iz
Soluna protiv Bugarske i Austro-Ugarske, iskrcali su
u Solunu svoje trupe i učinili iz njega svoju operacionu
bazu. Kojim pravom? Nikojim, sem onoga, što ga daje
sila i opravdanjem, što ga daje nužda. Kad se htelo nači
neko opravdanje, reklo se, da je Grčka saveznica Srbije
i da joj je dužnost, da svoga saveznika pomogne. Izlika
je bila tako smešna, da je i sam Venizelos morao izja¬
viti, da je saveznički ugovor izmedu Grčke i Srbije imao
sasvim odreden balkanski cilj i da nikako ne obvezuje
Grčku, da sudeluje u evropskom ratu. Kralj Konstan¬
tin nije hteo, da njegova zemlja ulazi u rat bez dovolj-

75

nih garancija i Savezniei nadoše, da on krši ustavni
režim i da savezničke vlasti, kao garanti grčke neza-
visnosti imaju pravo intervencije. Time su bile povre-
dene sve haaške konvencije, u prvom redu peta: no Sa-
veznici nisu imali nikakvih skrupula, nego su pokazali
Tipravo odvratan cinizam.

I ako je strašno kazati, da se u ratu svaka povreda
prava može objasniti, ako se i ne može opravdati, treba
ipak priznati, da je u opasnosti teško birati sredstva.
S druge strane, ako je Nemačka povredila belgijsku
neutralnost, odgovorili su Savezniei barem jednako
teškim povredama proklamirajuči blokadu, nasrčuči na
teritorij i slobodu Grčke. Nasilje protiv nasilja, barbar¬
stvo protiv barbarstva.

No posle pobede Savezniei nisu nikada poštivali —
i to bez svake nužde — ne samo načela, koja su sami
proklamovali, ne samo medunarodne konvencije, nego
ni isti versajski ugovor. Kad su Nemačka i njeni sa-
veznici bili razoružani, nisu imali više nikakvoga
jamstva. Ne govorimo o povredama principa narodnosti
i samoodredenja naroda, o kojima posle rata više niko
ne govori, ali ko može da ustvrdi, da su se držali ugo¬
vori?

Versajski ugovor odreduje, ko je teritorije mogu
pobednici okupirati na pet, deset i petnaest go dima; pa
predvida pod kojim se uvetima ove okupacije mogu i
skratiti. A Francuska je uvek tražila nove okupacije,
derogirajuči tako i vredajuci član 428. i 432. ugovora.

Dogodilo se sto više i to, da je bio povreden ugo¬
vor, a rečeno je, da su se Savezniei poslužili opčenitim
medunarodnim pravom. Niko ne može da reče, sto je i
kakvo je to pravo, koje postoji izvan ugovora ili sa-
stoji u vredanju utanačenja, pa se, uza sve to, sto medu
ostalim niskostima ima i ta, da se nalazi profesora
prava, spremnih da brane svaku tezu, ipak još nije
našao čovek tako niskoga morala, da bi rekao, da po¬
vreda ugovora sačinjava medunarodno pravo.

Kad su bili okupirani gradovi na desnoj obali Raj¬
ne, Ruhrort, Duisburg i Diisseldorf, Savezniei su povre-
dili versajski ugovor.

Ova je povreda bila tako očita, da je Briand, pred¬
sednik ministarskog Saveta u Francuskoj, u svom go¬
voru od 9. oktobra 1921. u Saint Nazareu izjavio, da je
francuska vlada, svesna svoje snage, ne želeči je

76

zioupotrebiti, ali odlučna da ju upotrebi, odobrila sank¬
cije, q u i ne s o n t pas d a n s le it r a i t e, 4 5  ali ko je
izviru du droit  des  gen  s, du  dr  o it  c o m m u n. 6
A u zastupničkoj kuči ponovio je 1. juna 1922., kad se
radilo o saposedanju ovih triju gradova, da se medu Sa-
veznicima raspravljalo, imaju li za to pravo, pa su
priznali, da to pravo ne derivait pas du t r a i t e,
i 1 n’e t -a i t pas d a n s les s a n c t i o n s m i 1 i t la i-
r e s p r e v u e s. M a i s en v e r t u d u droit  c o m-
mun  i n i e r n a t io  n a l 6  smatralo se da je zaposed-
nuče dopušteno i da se može provesti. Ne treba zabo-
raviti, dodao je Briand, da su Saveznici u listu, uprav-
Ijenom na predsednika nemačke mirovne delegacije iz¬
javili, da se mogu (Saveznici) poslužiti op čim medu-
narodnim pravom.

Ovu je teoriju o pravu izvan ugovora ili pače i
protiv njih upravo formulirao Poincare na sednici za-
stupničke komore od 17. novembra 1922., u predvečerje
okupacije Ruhra, Pripremajuči ovu okupaciju, koja je
več bila odlučena, govorio je Poincare, tadanji pred¬
sednik ministarskog saveta: a moins d’ uneneces-
site i m p e r i e u s e n o'us f org ant a emprun-
ter des moyens d’ a c t i o n au droit general
des gen s, je ne de sire d’ us er antant que
possible que des a r m e s que nous fournit
le  t r a i t e. 7 8  Dakle ne samo, da je pobedniku pušteno
na volju da ugovore tumači po svojoj volji, nego može
da i radi, što hoče.

To je bila osnovica principa »Telles autres
m e s u r e s q u e . ..« pa se na koncu iskonstruisalo neko
pravo, koje proizlazi iz § 18. II. priloga I. sekcije VIII.
dela versajskog ugovora, koji se odnosi na reparacije, što
je najapsurdnija nastranost; i na tom se temelju opravda-
va okupacija Ruhra, to jest jedan čin, daleko teži od ne¬
mačke povrede belgijske neutralnosti. U ekonomskim sank¬
cijama, u zaštitu članova 428. i 432. ugovora, stoji u jed-
nom prilogu, da aliirane i asociirane vlasti mogu u sluča-

4  Kojih nema u ugovoru.

5  Iz opšteg, medunarodnog prava.

6  Ne izvire iz ugovora, nije sadržano u predvidenim vojničkim
sankcijama, Ali po opštem medunarodnom pravu.

7  Ako nas neophodna nužda ne prisili, da sredstva naše akcije
uzimamo u opštem pravu, ja ne želim da se služimo drugim sred-
stvima, do onih, koja nam daje ugovor.

8  One druge mjere, koje ...

77

ju, da Nemačka ne ispuni uvete, poduzeti ekonomske i fi-
nansiske represalije i uopšte telles autres  m e s u-
r e s q u e ...  koje odnosne vlade budu smatrale u pojedi-
noj prilici potrebitima, a da Nemačka nema prava, da te
mere smatra neprijateljskim činima. Buduči se radi o eko¬
nomskim sankcijama, ni je bilo sumnje o interpretaciji:
mesto toga stalo se isticati da svaka  od zemalja Spora¬
zuma, u slučaju da Nemačka ne ispuni svoje obveze, može
poduzeti mere, koje nade za shodne, da može d vojnički
zaposesti nemačke teritorije, abolirajuči tako de facto ne-
mačku suverenost. Ljudi na vladi govorili su sto više, da
to pravo pripada svakoj pojedinoj državi Sporazuma i bez
privole ostalih država. Pa kako su sve te države oružane,
a Nemačka sama goloruka i buduči su pobednici smatrali
apsurdnim, da joj garantuju njezin sadanji teritorij, mo¬
rala bi Nemačka da trpi svaku šilu i samovolju.

Današnji ministar vanjskih posala Velike Britanije,
Austin Chamberlain izrekao je u Donjoj kuči, na sednici
od 24. maja 1922. kritiku ove apsurdne interpretacije i sveo
izraz Telles autres mesures  que  na njegovo
pravo značenje.

Več smo videli, pod kakvom je izlikom okupiran Ruhr.
Reparacijska komisija deklarirala je 9. januara 1923. sa
tri glasa protiv jednoga (Francuska, Italija i Belgija pro-
tiv Engleske — Sjedinjene Države Američke nisu bile za-
stupane) hotomično neispunjavanje obveza sa strane Ne¬
mačke, jer je Nemačka mesto 55.000 kubičnih metara
drveta izručila 35.000, mesto 200.000 telegrafskih stupova
samo 65.000; mesto 13,804.100 tona uglena samo 11,710.363
tone. Razlike ne baš tako velike, ako se uzmu u obzir žr¬
tve, što ih je imala da učini Nemačka, koja je uza sav niški
tečaj svoga novca morala da u Engleskoj kupuje uglen ili
da kupuje isti onaj uglen, što ga je dobavljala sama na
račun reparacija, nakon što su mu bespotrebna putovanja
strahovito podigla cenu. Reparacijska komisija nije oprav-
davala, pogotovu nije savetovala nikakovih okupacija: po
njezinom mišlenju trebalo se u ime sankcija tražiti platež
razlike izmedu onoga, što je Nemačka trebala da izruči i
onoga, što je faktično izručila. No vojnička je ekspedicija
bila več pre zaključena, pa je izvršena 11. januara. Reklo
se, da se vojska šalje samo u zaštitu inženjera i tehničara,
koji su polazili u ruhrsko područje. S velikom nespretnoš-
ču poslala je i Italija inženjere svojih uglenokopa, kojih
nikada nije imala.

78

Svakomu je poznato, što se dogodilo; kako je vojni
pohod izvršen u velikom stilu; svima su poznata nasilja,
- ubojstva i pljačke nemačkog naroda, svi su culi barem su-
marno za procese, koji su se vodili protiv nemackih gra-
dana, koji su bili krivi jedino toliko, što su se pokoravali
zakonima svoje zemlje i verovali u garanciju medunarod-
nih konvencija. Mučeništvo Miss Cavrelove u Belgiji sto-
tinu je puta nadmašeno mučeništvom nemackih gradana,
njihovim umor stvarna i okrutnostima, koje su pretrpeli.

Protivno svim internacionalnim konvencijama bili
su nemački gradani, koji su uskratili poslušnost, odvučeni
pred francuske vojne sudove i htelo im se suditi na temelju
IV. haaške konvencije. Medutim, ta konvencija, koja odre-
duje norme i običaje kopnenoga rata kaže, da vlast vojnič-
koga okupanta zamenjuje, dolazi na mesto gradanskih vla-
sti, ali samo za vreme rata, entempsdeguerre.  Ne-
mačka nije bila u ratu, Belgija i Francuska nalazile su se
posle versajskog ugovora u stanju mira s Nemackom. Oku-
pacijom se dakle kršio ne samo mirovni ugovor, nego i
haaška konvencija.

No Poincareu je na misli bila stalna okupacija, pa je
za evakuaciju Ruhra tražio upravo neverojatne iznose;
njegova je namera bila, da zauvek ostane u Ruhru.

Kad je engleski zastupnik John Simon zapitao na sed-
nici Donje Kuče 27. februara 1923. ministra predsednika
Bonnar Lavra, jesu li sume, koje se traže za evakuaciju
Ruhra za Nemačku jedna nemogučnost, zadovoljio se Bon¬
nar Lavr, da mu odgovori jednostavno: »Da, tako je«.

Okupacija je provedena protivno od mirovnih ugovo¬
ra, protivno mišlenju Reparacijske komisije i protivno
haaškoj konvenciji. Večih povreda nije medunarodno
pravo nikada doživelo.

Pothvat je bio i lud, jer je francuskom ugledu veoma
mnogo škodio, u prvom redu u Engleskoj i Americi, a
znatno je ohladio i simpatije za Belgiju. Sav je svet bio
pojurio u pomoč Belgiji, kad su Nemci povredili njezinu
neutralnost; no na što mogu da se tuže Belgijanci, ako
isti greh i sami počinjaju, i to ne u ratu, nego za vreme
mira? Posle duge vladavine laži i ludosti izašla je na vi¬
delo istina: pustolovina je toliko škodila Nemačkoj, svu
ju dovela iz redovne kolotečine i još joj više oteščala pla-
čanja tako, da je konačno sam Poincare morao prihvatiti
Dawesov plan, koji znači negaciju celog njegovoga pro¬
grama, morao je povečati poreže, dok je pre obečavao, da

79

če ih smanjiti, i to ne samo one, koji sada postoje, nego
čak i predratne.

Ne man ji je prekršaj ugovora sa strane Saveznika
bila samovoljna  podela Gornje Šleske, to jest jed-
noga teritorija, koji je tisuču godina nemački, sa samim
nemačkim stanovništvom, i na kojemu se poljački živalj
tek u najnovije doba naselio. Francuska siderurgija, to
jest veliki kapitalisti, koji su po svojim majuplivnijim
predstavnicima zaostrili ugovore, stvorila je plan, kako
če zagospodovati celom produkcijom ugljena i železa
kontinentalne Evrope. Velik i strašan san, koji je odgo-
voran za velik deo nasilja, koja su počinjena. Francuska
je po ugovoru dobivala četiri petine železnih rudača Ne-
mačke; siderurgija je htela da ima i ugljen. Pothvat je
imao da obuhvati tri etape: Saar, Gornju Slesku, Ruhr.
Pitanje Saara uredeno je tako, da su ugljeni rudnici za
večna vremena  dopitani Francuskoj, za naknadu
vremenskih,  dakle konacnih  šteta, sto su ih
Nemci naneli francuskim rudnicima u Pas de Calaisu;
za Gornju Slesku tražena je aneksija Poljsko j; a kad
Lloyd George i Wilson nisu hteli pristati na takav pred¬
log, prepušteno je rešen je plebiscitu; Ruhr je pak dobiven
okupacijom, koja se medutim pokazala veoma lošim pre-
duzečem političkim i sasvim slabim poslom ekonomskim.

Svima je poznato, kako se provodio plebiscit u Gor-
njoj Sleskoj, i kakove su se sve zapreke stavljale Nemei-
ma, samo da ih se spreči u glasanju. Uza sve to dao je
plebiscit od 20. marta 1921. rezultat ne spontani, ali koje¬
mu je vrednost tim veča, sto su bila veča nasilja, pod ko-
jima je bio proveden. Od 1,220.998 upisanih u glasačke li¬
stine, a od 1,190.046 faktičnih glasača izjavilo se za uje-
dinjenje s Nemačkom 707.503, a za ujedinjenje s Polj-
skom 470.359, to jest 60.6% za Nemačku i 40.4% za Polj-
sku. Nije moglo ni smelo biti nikakve sumnje; naprotiv,
našlo se najednom, da u jednom prilogu mirovnom ugo¬
voru, kojega priloga niko nije vidio, kojega niko nije mo-
gao sa ozbiljnošču citirati, da u tom prilogu stoji, da se
glasanje ima vršiti po opčinama; da dakle teritorije, na
kojima Poljaci budu imali večinu, a to su bas rudna po-
dručja, gde su naseljeni Poljaci kao rudnički radnici,
imaju pripasti Poljskoj. Velika je Britanija žestoko pro¬
testirala protiv ove povrede ugovora i ustrajala je u svom
protestu do poslednjega časa; no buduči je Italija, ne
zna se zašto, pristala na tezu Poincareovu, to je Gornja

80

Šleska podeljena, protiv mirovnog ugovora, protiv isto-
rije, protiv plebiscita, protiv logike i protiv svakog zdra-
vog ekonomskog principa.

Ugovori su, dakle, i medunarodno pravo kršeni i vre-
dani i pre rata i u ratu i posle njega, cesto bez potrebe, a
kršili su ih i vredali svi po malo. Krivnja je na obe Stra¬
ne, a odgovornost je Saveznika još i veča, jer nisu kršili
stare ugovore i za vreme rata, to jest u egzaltaciji, koja
dolazi od opasnosti, nego su hladnim promišljanjem ra-
dili protiv najnovijih ugovora, koje su sami drugima na-
metnuli.

Možda je ova opčenita krivnja, koja nalaže i opče-
iiitu rehabilitaciju jedan od elemenata, koji če najviše do-
prineti miru. Da je krivnja doista bila samo na jednoj
strani, da je samo jedna strana pravila nasilja, a izbega-
vala ispunjavanje preuzetih obaveza i da je osuda toga
naroda teško, ali potrebito kajanje i naknada, bile bi
opravdane i najteže mere i najpostojanija mržnja. No bu-
duči da niko nije prost od krivnje, buduči je isti duh na¬
silja vladao svima, i još uvek svima vlada, zajednička po-
gibao može svima da posluži osnovom obnove i princi¬
pom vaskrsenja.

A sto se tiče razlikovanja na narode ratničke i mi-
roljubive, na narode, koji brane pravo i narode, koji
su otimači od naravi, na narode barbarskog duha i na¬
rode, koji brane kultura, što se tiče teorije rasa, vide-
čemo, kako se tu radi o jednoj od najglupljih i najne-
poštenijih falzifikacija, boja sramoti one, koji su se naj-
pre u službi Nemačke, a kašnje u službi njezinih pobed-
nika unajmljivali, da sa aparatom naučne, znanstvene
ozbiljnosti brane najniže gluposti.

6. Nitti-Kosier: »MIR«.

81

Vil.

Iluzije o miru: Sila i spretnost

nogi od onih, koji su liteli rat, bili su u dobroj veri

uvereni, da koriste veličini svoje zemlje. Nijedna

zemlja Evrope nije veča nego sto je bila pre i sve
su, u različitoj meri, iscrpljene. Pučanstvo se pogoršalo,
nered u nutarnjosti se povečao, beli teror, crveni teror
dolaze jedan za drugim i cesto se izmenjuju; ko je nešto
osvoji©, nije siguran za svoj plen, ko je nepravdom izgu-
bio svoj nacionalni teren, ne smiruje se s time. Ni u dve
najbogatije pobedničke zemlje u Evropi, u Francuskoj i
Veliko j Britaniji nije sve vedro; listina tečajeva znači za
Francusku isto, sto i listina nezaposlenih za Veliku Bri-
taniju. Klice nezadovoljstva i nesredenosti preletele su iz
Evrope u Aziju; kompaktnost engleskog Imperija nije ni-
malo dobila gibanjem Islama i indijskim pokretom, koji
su velikim delom posledica rata. A u zemljama Južne
Evrope, gde besni reakcija i postoje razne diktature, du¬
hovi su duboko razdvojeni.

Iluzije su se redom jedna za drugom rušile.

Sva nasilja protiv pobedenih i palih nisu dovela do
ničega. Svim se mogučim sredstvima kušalo razbiti ne-
mačko jedinstvo, a Nemci su se naprotiv, makar i u sada-
njem neredu i u sadanjoj potištenosti složili u istom grču
boli i u istoj mržnji, pa je duhovno jedinstvo Nemačke
samo ojačalo. Sve države, ko je su nastale na ruševinama
Austro-Ugarske ne mogu da žive, ili žive teško i u nepre-
stanom nemiru. Boljševičku Rusiju najpre su svi vredali,
a onda su ju gotovo svi priznali: bilo joj je dosta da ne
popusti, pa da pobedi. Sada napreduje u Aziji, a nenadano
je našla pristaša u Mongoliji i Kini. Odbijena od Evrope

83

nalazi nove puteve, još sire, i več se na horizontu očr¬
tava sporazum s Japanom, koji je od koristi po obe
zemlje.

Plan je reparacijske politike sasvim propao. Ne samo
da se više ne govori o stotinama milijardi, s kojima je
Nemačka imala da obogati pobednike, nego se pod priti¬
skom prilika došlo i do Davesovog plana. A i taj se plan
samo u malo svojih delova može aplicirati.

Amerika je povela najlogicniju politiku: udaljila se
od Evrope. Bila je došla da se bori protiv imperijalizma,
za koji se činilo, da je svemu zapretio. Posle rata pobed-
nici se najednom proglasuju nacionalistima, imperijali-
stima i oružaju: zašto da se Amerika još zanima za Evro-
pu? Konveniralo bi joj to jedino u slučaju, kad bi Evropa
vodila politiku mira i pristala da joj omoguči razvoj tr¬
govine, ali ovako, kako jest, svako njezino interesovanje
znači za nju gubitak. Dokazujuči svoju veliku mudrost,
nije Amerika, ma da je bila odlučni faktor pobede, btela
da uzme nikakvib teritorijalnib nagrada, nije tražila
nemacke kolonije, niti finansiske kompenzacije. Traži
jedino, da joj se vrati novac, sto ga je pozajmila Savezni-
cima; saveznicki drugovi, koji su tako tvrdi bili spram
Nemacke, da su formulisali teoriju o zalozima, t. j. da se
okupiraju nemacke teritorije za garanciju finansiskih
naplata (ljudi kao garancija za robu) ne mogu se potu-
žiti protiv tolerantnih zahteva Amerike. Amerika če če-
kati, ali hoče da joj se plati, pa je reparacije i dugove
posmatrala uvek kao dve različite stvari, koje su dužnici
uvek nastojali da spoje ujedno, dok ih je ona uvek ra-
stavljala.

Posle toliko buke i vike, posle tolike zaslepljene mrž-
nje počinju ljudi razmišljati: videlo se, da svaki rat vodi
do novog rata, svaka mržnja rada novom mržnjom. Nije
li najbolja pobeda povratak k miru? Ne sastoje li najbo¬
lje reparacije u uspostavi normalnih odnosa izmedu po-
bednika i pobedenih?

A one od nas, koji su ovako govorili 1919. i 1920. go-
dine smatralo se protivnicima. Glupani (kako je to neiz¬
merna internacionalna korporacija! Sto više jedina inter¬
nacionala, ko ja je uistinu čvrsta i, nažalost, i te kako
trajna) počeše govoriti, da omalovažujemo pobedu, da smo
defetisti mira. Kad sam kao predsednik ministarskog sa-
veta u interesu svoje zemlje hteo reči nekoliko funda-
mentalnih istina, doživeo sam samo ocrnjivanje, žalost,

84

klevete. Buduči da Italija ne može cvasti nego u miru, a
svaka ratoborna politika samo ju umanjuje, ja sam radio
i kao pravi talijanski patriota. No zaboravilo se na sve
ono, sto sam ja uradio u času največe opasnosti, da osi-
guram pobedu. Izmislilo se sto više, da sam izradio amne-
stiju za dezertere; dok sam ja uistinu isposlovao amne¬
stij^ za milion i po ljudi, koji su največim delom bili iz¬
vršili svoju dužnost u ratu, a kažnjeni su bili ili progo-
njeni radi neznatnih, matičnih stvari. No ja sam dobro
pazio, da od amnestije budu isključeni pravi dezerteri i
to s večom strogošču nego u ijednoj drugoj zemlji Evrope.

Anticipiranje je u politici cesto jedna velika pogibao.
Profesionalni političari govore cesto sve gluposti, što ih
publika od njih traži; cesto ih govore još i više. Svaka
glupost nalazi u neko izvesno doba pravo opstanka.

No kad položaj iz dana u dan postaje sve teži, ispu-
njaju se duhovi najpre sumnjom, a onda izvesnošču stra¬
hote.

I neznalice, ignoranti (a ja u ovu veoma opsežnu ka-
tegoriju ubrajam i mnoge ljude, koji iz politike učiniše
svoje glavno zanimanje) počinju bivati zabrinuti za bu-
dučnost.

Medutim, tu se javljaju dva nazora; jedni traže, da
se učvrsti ono, što odreduju mirovni ugovori; drugi vide
jasno, da ne če biti pravoga mira bez revizije mirovnih
ugovora. Ali ih ima mnogo i takovih, koji su doduše ovog
drugog mišlenja, ali se ne usuduju da ga javno priznaju.

Može li se učvrstiti današnje stanje?

I ovo mišlenje ima dve vrste branilaca. Jedna je za
jaku ruku; na čelu su joj u prvom redu Poincare i oni,
koji kao Millerand, Barthou i drugi u Francuskoj, u Bel¬
giji i u drugim zemljama, koje su uz francusku akciju,
pristaju uz njihovu tezu. Ova je politika jake ruke dosle
prevladavala, no rezultati su njezini bili jedino nepre¬
stane krize i porast medusobne nepoverljivosti. Druga
kategorija priznaje zablude ugovora i nepravde, koje su
dosle počinjene ili ako ih ne priznaje izrekom, dopusta da
im a uveta i razloga za nemir i uzrujavanje, ali drži, da
je mesto beskorisne i kratkotrajne sile bolje ujediniti sve
faktore za održanje sadanjega stanja. Izmudruju se da-
kle političke unije, garancioni ugovori, faktori uzajamne
obrane, koji bi u poslednjoj liniji imali postiči isti cilj.
Jedino bi mesto teritorijalnih okupacija i sve večeg mili¬
tarizma imala doči sveopča kooperacija za uzdržanje i

85

osnaženje mirovnih ugovora. Ovu drugu tendencu pred¬
stavljajo Herriot i ljudi demokratske stranke u Francu-
skoj. No kako ono, što danas postoji, ne može bez velike
štete za sve biti uzdržano i očuvano, osudena je i ova
druga tendenca, koja je bila zasvedočila veliku političku
inteligencu i koja se manifestovala naročito preko meha¬
nizma Društva Naroda, da se razbije na stvarnosti.

Postoji u Francuskoj jedna publikacija pod imenom:
Les cahiers de 1’ A n t i-F ranče,  koja si je za
prvu zadaču uzela borbu protiv onoga, što ona zove defe¬
tizmom mira i progermanskom internacionalom. Ova pu¬
blikacija, koja tvrdi, da ju redigira jedan sveučilišni pro¬
fesor, pokazuje jednaku antipatij u prema Wilsonu, Lloyd
Georgeu, Asquithu, meni i svima onima, za koje misli,
da su imali ili imaju pravu tendencu mira.

Jedan od sveščiča ove publikacije nosi posvetu, koja
mi je u jedan mah objasnila politicko shvatanje, koje je
dosle prevladavalo: Au President Poincare, le
pacificateur. 9  Jedna opaska objašnjava, da p a c i-
ficateur  znači: qui i m p o s e la pai x. 10  Mir može
da bude prilivačen od obe stranke: i samo je onda tra¬
jali; ili može biti, da je jednoj strani nametnut, i onda je
mir, koji sprema novi rat. Svaka zemlja, koja je izvoje-
vala vojničku pobedu, nameče mir: ali kad je mir utana-
čen, da bude :i trajan, treba da i pobednici i pobedeni nadu.
da nije povredena njihova čast, dostojanstvo i uveti op-
stanka u tolikoj meri, da bi to za njih značilo odviše ve¬
liku štetu ili preveliko poniženje. Jer inace bi se moralo
priznati, da Vilim II. i Nikola II., dvojica od najnesret-
nijih krivaca evropskoga rata nisu nista drugo nego dva
pacifikatora, u koliko su hteli da nametnu mir, ili barem
svoj mir. S ovim kriterijem nalazi i svaka diktatura, sva¬
ka tiranija svoje opravdanje. Što su pretpostavke tirani¬
je? Cime se, barem formalno, opravdavaju nasilja svake
diktature? Svakako je zanat tiranina veoma neugodno
zvanje, ugodno možda jedino na pozornici, u klasičnim
tragedijama i pučkim dramama. No tiranin ima uvek jed-
no opravdanje, koje je u svako doba isto; on hoče da osi-
gura unutarnji mir, dakle veličinu svoje zemlje. Ako ne¬
ma jakog protivljenja, moči če ueiniti svako dobro, pa
dati i veličinu svojoj domovini. Glupi tirani i oni, koji su
se iz niška podigli, okružuju se obično neznatnim ljudi-

9  Predsjedniku Poincareu, pacifikatoru.

10  Pacifikator = onaj, koji nameče mir.

86

ma; inteligentni tirani i ko ji imaju tradieiju, pozivaju za
savetnike i najbolje ljude. I što bi se boljega uopšte mo¬
glo učiniti? Ali svaka tiranija skučujuoi slobodu oduzi-
ma i poticaj za napredak, deprimira svaki duševni rad,
preči spontane i delotvorne manifestacije najbolj ih ener¬
gija. Uzrokuje pre svega stanje permanentne revolte, koje
cesto svršava revolucijom, a koji puta i raspadom. Po¬
manjkanje slobode i režim ugnjetavanja razdeljuje narod
u buntovnike i kukavice. Poslednja je kategorija uvek
brojnija; no gotovo uvek pobeduju buntovnici.

Trajno nametati mir drugim narodima znači, da se
uvek mora priznati vojnička superiornost protiv njih, a
toga ne može biti nego da se te narode neprestano drži,
pod formom dominacije, manje ili više prikritom, nena-
oružane, ili pak da se ljubomorno čuva vlastita vojnička
superiornost. To jest, radi se o torne, da se utvrdi trajno
stanje borbe, neprestani rat u miru, koji iscrpljuje pobe-
denoga, ali slabi dugim trajanjem i pobeditelja. Ali znači
i svoju zemlju izvrgavati stalnoj opasnosti. Pošto su se
narodni osečaji promenili, promenit če se i sadanja gru¬
pacija, jer se moraju promeniti i uveti, koji su ih izazva-
li; zamisliti dakle jednu trajnu i stalnu nadmoč nije mo-
guče, a da se čovek ne odreče logike ili ne zaboravi na sve
dogadaje povesti.

Swift govori o jednom graditelju, koji je bio dubok
poznavalac matematike; ta j je arhitekt sagradio jednu
veliku palaču računajuči tako točno i sa tako preciznim
matemaitskim formulama, da je bilo dosta, da vra-
bac sjedne na jedan zabat njegove palače, pa da se čitava
zgrada sruši. Versajski je ugovor najdulji ugovor, što je
ikada bio sklopljen; taj je ugovor hteo sve da predvidi,
da reglementira sve pogreške, strpa u paragrafe sve stra¬
sti: veoma je malo dostajalo, da se pokoleba čitava zgrada.

Sistem Poincareov jake ruke iskušan je. Silne voj¬
ske, koje su Nemačku stajale više nego njezina vlastita
vojska, njezina flota i njezine tvrdave u doba najegzalti-
ranijeg militarizma, okupirale su široke pojase nemačkog
teritorija u okviru ugovora; htelo se okupirati i Ruhr,
to jest srce industrijalnog života Nemačke. Ruhr je oku¬
piran kao neprijateljsko područje; obrazovani su vojni
sudovi, koji su sudili nemačkim gradanima. I Saarsko je
područje oeepljeno; Gornja je Sleska podeljena, protiv
volje svojih Stanovnika i protiv ugovora. Gdanski kori¬
dor, koji deli Nemačku u dva dela faktično postoji. Usvo-

87

jen je Hanotauxov program, da se razdeli Nemačka na
pet ili šest država, ko je bi se medusobno trle; sve se po¬
kušalo, da se otrgnu rajnske pokrajine. Reparacijska je
politika provodena največom krutošču. A posle svega
toga? Nemačka, izmučena na sve moguče načine afirmi¬
rala je svoj nacionalni život s još dubljom svešču, našla
je novu snagu u samoj svojoj patnji. Privatnog je imetka
u mnogo slučajeva sasvim nestalo; no život je stupio u
svoja prava. Politika reparacija doživila je potpuni slom;
ona je sasvim propala.

U kom je smislu nametnut mir? Ne može se vero¬
vati, da bi sadanje stanje i današnje naoružanje Francu-
ske moglo potrajati neograničeno dugo, a da to ne bi pro-
uzročilo propast francuskog naroda. Ne može se suponi-
rati ni to, da če u Evropi uvek biti naroda oružanih do
zuba i naroda golorukih. Svako se pita, šta če biti sutra?

Trideset godina mnogo je u životu jednoga čoveka:
a u životu jednog celog naroda to je veoma kratko raz-
doblje. Šilom održavano stanje neizvesnosti i nasilja
čime če uroditi u budučnosti?

U uspeh jake ruke ne veruje više niko. Nijedan čo-
vek ne može bez štete priznati svoju pogrešku, kad se ta
pogreška tiče akcije celog jednog naroda. Ali nema ni-
koga, ko bi bio tolika neznalica ili bi se toliko obmanji-
vao u Francuskoj, te ne bi shvačao, da je ruhrska oku¬
pacija, provedena protiv ugovora i protiv medunarodnog
prava, više škodila francuskom narodu, nego sav rad ne-
prijatelja.

Francuski je narod politički veoma osetljiv. Možda
nijedan drugi narod ne oseča tako promene svetskog jav-
nog mišljenja; nijedan tako teško ne podnosi osamlje¬
nost. A Francuska duševno nije nikada bila tako osam¬
ljena kao posle okupacije Ruhra. Ekonomski neuspeh
okupacije, koja je kao jedini rezultat za sobom donela
pad francuskoga franka i prema torne opadanje kredita,
samo je još povečao neugodni osečaj. Francuski izbori
od 1924. godine bili su eksplozija nezadovoljstva i u pr-
vom redu manifestacija jedne velike zabrinutosti.

Za politikom jake ruke sledila je politika spretnosti
i okretnosti, koja se manifestirala Herriotovom akcijom
u medunarodnoj politici: akciji inteligentnoj, koja je dru¬
gim putevima i malo drukčijim argumentima nastojala
da osigura trajni opstanak versajskom ugovoru.

88

U godini 1924. održane su londonska konferencija i
konferencija u Ženevi, za vreme godišnjeg sastanka Dru¬
štva naroda, Kad je prihvačen Davvesov plan, postalo je
neizbeživim, da se ispita problem mira u svojoj celini.

Engleska vlada, koju se onda reprezentirali labu¬
risti, naginjala je k arbitraži: francuska je vlada, koju je
sa mnogo finoga takta predstavljao Herriot, dala primiti
pakt uzajamnih garancija, formuliran od Oehoslovačke,
koja uvek iznosi tendencije Francuske. Gotovo na svim
internacionalnim konferencijama preuzimlju Belgija i
Cehoslovaeka na sebe, da stavljaju predloge, koje onda
Francuska prima; a Francuska se dobro čuva, da ih ne
odbije, jer je gotovo uvek direktno sudelovala kod same
njihove formulacije.

Prema MacDonaldu jedini način, da se pravedno
oceni odgovornost za svaki napadaj sastoji u torne, da se
uteknemo arbitraži i da se ustanovi u tu svrhu jedno
sudište. Treba birati, rekao je, izmedu arbitraže i sve
večeg naoružanja. To je anglosaksonska ideja, koja na-
lazi mnogo pristalica i u Americi, a medu njima je bio i
predsjednik Harding.

Francusko stanovište, kako ga je formulovao Her¬
riot, ide u prvom redu za time, da se sačuvaju i održe
ugovori. Samo dok je Poineare, pacifikator, sa svojom
politikom jake ruke svu težinu toga pitanja metao na leda
Francuskoj, hoče Herriot, da se taj teret i odgovornost
razdeli na sve države, koje tvore Savez Naroda. Ko na-
ruši mir, neprijatelj je svima. Slabiti versajski ugovor
znači slabiti i mir; ko sa bilo kojeg razloga ne postu je
versajski ugovor, neprijatelj je svima i svi trebaju zajed-
nickim silama, da ga pritegnu na izvršivanje ugovora.
Tako je nastao ugovor o uzajamnoj garanciji, koji je
prihvačen od večine naroda i koji bi imao da hude bazom
svih budučih odnosa. Mora se priznati, da je ovo najin-
teligentniji od svih pokušaja, sto su do danas učinjeni,
da se održi današnje stanje. Ne samo da je najekonomič-
niji, nego je i po vanjskoj formi najuvaženiji i pomiruje
sva mišlenja. Dok je Poincareova politika odalečivala sve
narode od Francuske, Herriotova ih pomiruje i vrača
natrag Francuskoj njihove simpatije. Govoreči o arbi¬
traži, o sigurnosti, o razoružanju, citirajuči Pascalove
reči, da je pravednost bez sile nemočna, a sila bez pra-
vednosti tiranija, manifestirajuči poslovanje prava i ugo¬
vora, hteo je Herriot — a da nije rekao nista ostroga —

89

dovesti do priznanja, da su ugovori pravedni i da bra¬
niti ih znači unapredivati mir.

No ovaj projekt, kakogod je pametan i spretan, nema
nikakve mogučnosti, da bude u praksi proveden. Lako
je reči, da se o ugovorima ne raspravlja i da je Društvu
naroda jedina zadača, da ih aplicira. To je teza pobed-
nika. Ne govorimo o onome, sto se dogodilo. Pobedeni su
priznali, da su odgovorni za rat. Njihovi teritorijalni i
ekonomski gubici posledica su njihove krivnje. Danas je
u svačijem interesu, da se ne muti mir.

No pobedeni ne mogu mirno pristati na ovakve govo¬
re. Njihovo priznanje odgovornosti nema nikakve vred¬
nosti, jer im je šilom iznudeno. Primirje je bilo sklop¬
ljeno ne kao predaja na milost i nemilost, nego na teme¬
lju načela, sto ih je proklamirao Sporazum i svečanih
obečanja Wilsonovih, koja kasnije nisu održana. I sam
je versajski ugovor bio neprestano kršen. Ne če biti mira,
dok se ne poprave barem najteže nepravde mirovnih ugo¬
vora. Da jedno pravo bude respektovano, treba da najpre
bude priznato: a pobedeni ne priznaju akciji pobednika
nikakvog pravnoga temelja.

Jasno je dakle, da Nemačka i Rusija ne če nikada u
dobroj vjeri pristupiti Savezu Naroda, niti priznati pakt
medusobne garancije. Nemačka ne če nikada bona fide
priznati gdanski koridor, podelu Gornje Šleske, saarski
režim. Jer to i jesu apsurdnosti, da se ne može ni izreči
i kad bi Nemci na njih pristali, priznali bi sami svoju
nacionalnu dekadansu.

Jedan pakt uzajamne garancije morali bi svi prihva-
titi. Sjedinjene Države Američke ne žele nikako da pri-
stupe Društvu Naroda; no ovo njihovo držanje po strani
pretvara se u pravu opoziciju onoga dana, kad bi njihov
ulazak u Društvo Naroda značio za njih obvezu, da i
oružjem brane današnje ugovore. Bez Rusije, bez Ne-
mačke, bez Sjedinjenih Država Američkih, i kraj protiv-
Ijenja svih pobedenih, što hi značio pakt medusobnih ga¬
rancija? Nego ni engleski dominioni, Kanada, Austra-
lija, ne osečaju potrebu, da pristanu. Kako se može tra-
žiti nešto, što se protivi njihovom interesu i njihovom
osečaju? Praktički dakle, kad bi Velika Britanija htela
da prihvati obvezu, pakt bi medusobne garancije značio
uspostavu evropskog Sporazuma protiv pobedenih. Ali,
ograničena u ovom obliku, garancija je od slabe koristi.
Ako ojačana i ozdravljena Nemačka sutra bude htela, da

90

se natrag ujedini i spoji u jedno sav svoj teritorij aboli-
rajuči apsurdni Gdanski koridor, morače engleski i tali-
janski vojnici da marširaju na Nemacku. Aiko sutra pro-
vale Rusi u istočnu Galieiju i Besarabiju, koje su za njih
nacionalne rivendikacije, hoče li Sjeverne države, koje
pristaju uz pakt uzajamne garancije morati da šalju
svoje čete protiv Rusije? Madžarska ne če nikada pristati
na nemoralnu diobu svojih teritorija medu Cehoslova-
čku, Jugoslaviju i Rumunjsku. Ko je prihvatio pakt, tre¬
ba li da uvek bude spreman, da če jednom trebati da šalje
svoju vojsku na Madžarsku? Austrija se nalazi u apsurd-
nom položaju i ne može da živi u svojim današnjim gra-
nicama; no jedna licumerna formula u ugovorima bra¬
ni  ju od svakog ujedinjenja. Hoče li slobodne države
morati da šalju svoje vojnike protiv Austrije, ako ona
sutra bude i za sebe tražila pravo samoodredenja?

[Imao sam priliku, da s mnogima od prvih evropskih
političara govorim o paktu uzajamne garancije. Svi uvi-
daju njegovu apsurdnost i nemogučnost prevedbe. Ali se
ne usuduju svi, da otvoreno kažu svoje mišljenje].

Jedan narod treba da živi; da živi u miru, uvet je
svakog napretka; no da živi časno, uvet je nad svima dru¬
gima. Ne može se od pobedenog naroda tražiti, da se od¬
reče svoje časti; niti se mogu pobednici, a još manje ne-
utralci udružiti u svrhu da nametnu kondicije, koje zna-
če gradansku smrt.

I zato pokušaj Herriotov, i ako se odlikuje umnoš-
ču, nema mogučnosti, da uspe, jer pakt uzajamnih ga¬
rancija bez ispravka največih nepravda ugovora nije
drugo do jevtina obrana sistema ovih ugovora i krista¬
lizacija jednoga. stanja, koje znači rasap života i ekono¬
mije Evrope. Medutim, ne može se odricati, da je pokušaj
veoma inteligentan i mudro udešen, da se s najmanjim
naporom dobije največii rezultat, i da je Herriot u onoj
mjeri, u kojoj su Poincare i Millerand bili proigrali sve
simpatije za Francusku, učinio sve, da te simpatije na¬
trag zadobije predlažuči rešavanje problema, koje je,
barem po vanjštini veoma zavodljivo.

Svako držanje Francuske politike bazira se na su-
poziciji, da su Nemci tri puta navalili na Francusku,
1814., 1870. i 1914. i da Francuska danas, pre nego što
povuče vojničku okupaciju, mora primiti garanciju^ dru¬
gih država: najpre se govorilo o Americi i Veh Britani¬
ji; sada, kad je amerdčki senat otklonio versajski ugovor,

91

govori se samo o Vel. Britaniji. Govori se uvek o savezu
Francuske, Vel. Britanije i Belgije.

[Posle izjava Austena Chamberlaina u Ženevi napu-
stila je britanska vlada pakt uzajamne garancije. Može li
se nadati, da če posle ovog napuštanja pakt moči da bude
primljen? Niko razuman ne može u to verovati.

Tu se ne radi o jednom propalom idealu, nego o po-
grešci, koju su ljudi napokon uvideli.

Samo se u Francuskoj i dalje govori o garanciji i
tvrdi, da Francuska ne če razoružati dok ne dobije garan¬
cije.

No i druge zemlje trebaju garancije i zato nijedna
ne razoružava, jer se nijedna ne oseča sigurnom.

Francuska ima jaku flotu avijatičku i podmornioku;
Velika je Britanija zabrinuta za svoju sigurnost, pa se i
ona oruža, na vodi i u zraku. Italija treba garancije možda
i više nego' sama Francuska.

Nemacka se bespomočna, nenaoružana nalazi medu
četiri do zuba naoružana suseda: Francuska, Belgija, Ce-
hoslovačka i Poljska.

Odnosi, koji su se razvili posle rata nisu ni najmanje
stalni: nesigurnost ne tiče se samo o ve ili one zemlje, nego
sviju. Samo sto niko ne može da jamči za delo ugovora,
koje nije samo nemoralno, sto je veoma zlo, nego je i ap-
surdno, a to je još gore.

No svi osečaju potrebu, da se osiguraju, ne samo
protiv Nemačke, nego i protiv sviju drugih država. Koliko
su vekova trajali ratovi izmedu pojedinih država, koje su
sačinjavale Antantu, kolike su medu njima vladale opreke
još nekoliko godina pre rata! Pogibao rata ne leži u Ne-
mačkoj više nego u ko jo j drugo j zemlji: što više, u pri¬
likama kakve su danas, svagde je drugde pogibao veča
nego baš u Njemačkoj].

Dve su strašne pogreške učinjene, koje su bile fa¬
talne za svetski mir. Prva je bila, što je Rusija odgur-
nuta od Evrope i naterana u naručaj Istoka; druga je
pogreška, što su Nemačku jurnuli u naručje Rusije. Plo¬
dovi ovih pogrešaka počinju več da se pokazuju: Rusija
je prodrla u Mongoliju i sve više širi svoj upliv u Kinih
Japan, da osigura sirovine i široko polje rada, nalazi
sve više interesa, da se ujedini s Rusijom. Savez zapad-
nih država mora da ubrza osnivanje i Saveza istočnih,
na sve veču štetu Vel. Britanije i pogibao za opšti mir.

92

Kada se kaže, da su Nemci tri puta napali Franeu-
sku, govori se stvar, koja ne odgovara istini. Rat 1814.
vodila je čitava Evropa, Englezi, Nemci, Rusi, Talijani,
protiv despotizma Napoleona I., koji je hteo zavladati
svim narodima, pa je kod svih naroda izazvao reakciju.
Rat 1870. navestila je Francuska i Mazzini je bolje od
sviju shvatio njegovo istorijsko značenje: niko ne mo¬
že iskreno i s uverenjem tvrdita, da je Napoleon III. vo-
dio politiku mira. A što se tiče evropskog rata 1914., to
je u najmanju ruku barem teško reči, da li veča odgo¬
vornost tereti Nemačku ili Rusdju i je li se Podncare bas
tako jako opirao akciji carske vlade i nemoralnom delu
Izvoljskoga.

Nijedan garancijski pakt ne može dugo biti uspešan;
nikakva vojnička okupacija i nikakva kontrola ne može
zaprečiti jednom velikom narodu da ustane i da za sebe
tražd dostojne uvete života. Jedina garancija, koja je mo-
guča, jest lojalan iskren sporazum izmedu Francuske i
Nemačke, jedan ekonomski sporazum, koji treba da bude
preteča potpunog sporazuma, koji je u interesu ovih
dvaju naroda jednako kao u interesu kulture. No osim
odstupa Elzasa i Lotaringije Nemačka ne če priznati ni-
jednog od nepravednih otcepljenja, koja su joj namet-
nuta.

[Predlog garancijskog pakta izmedu Velike Britanije,
Francuske, Belgije i Nemačke, kojega bi i sama Nemačka
prihvatila, ostavlja otvoreno pitanje granice na istoku. A
Poljska ne samo da ne kani da dokonča apsurd gdanskoga
koridora i Gornje Sleske, nego goji i imperijalističke ci-
ljeve; Francuska, koja je Poincareovom politikom hra¬
brila te prohteve, ne može sada da ih tako lako suzbije.
Položaj se Poljske protivi logici i realnosti. No mogu li
se na prava logike i realnosti pozivati oni, koji su oboje
tako teško povredili?]

Medu apsurdnim rešenjima, koja su bila zamišljena,
nalazi se i predlog, da se od nemačkih teritorija osnuje
poranjska neutralna država izmedu Francuske i Nema¬
čke. To je možda ono, za čim je zapravo išao Poincare u
tajnom ugovoru, zaključenom 1917. sa Rusijom. No sve
da se od Nemačke i ocepi cela leva obala Rajne i da se
uspostavi nezavisna poranjska država, ne bi se u stvari
nista postiglo. Tardieu je tvrdio, da bi to bila jedina
uspješna garancija i da bi se time digla ograda izmedu
Nemaca i zapadnih demokracija; ali nista ne može da

93

dokaže ovu tvrdnju. Rajnska država, sastavljena u celosti
od Nemaca, ne bi ni u koliko promenila osečaje svoga pu-
čanstva, ali bi naprotiv postala stecištem svih mogučih
spletaka i jednom velikom, stalnom opasnošču.

Problem ima samo jedno jedino moguče rešen je: da
se Francuska i Nemačka sporazume glede revizije ugo¬
vora i da odrede uvete zajednickog sporazuma, inače
če s promenljivom srečom Evropa biti uvek uznemiriva-
na i nestače svih garancija mira.

Največe zlo Evrope baš i jest u toj promenljivosti i
nestalnosti, gde nema ničega sigurnega, nego se sve po-
država šilom. Jedino u traženju uveta stalnosti i sigur¬
nosti nače se put k miru. Svi putevi, kojima se
d o s a d n a s t o j a 1 o g a r a n t o v a t i mir, poka¬
zali su se pogrešnima.  Mir je samo tamo, gde
ga političari baš nikako ne če da traže.

94

Vlil.

Borba izmečtu principa razaranja
i principa života.

dr i rat su, pre nego po stanu čini, dva duševna sta¬

nja. Rat je gotovo permanentno stanje covečanstva

u njegovim fazama civilizovanja, a mir je rezultat
svesnih, hotomičnih nastojanja. Osvajanje bogatstva i vla-
sti opčenito je glavni poticaj za rat. Teško bi bilo naoi
jedno duševno stanje, koje bi poticalo na rat na primer
Eskime, koji žive u savršenom komunizmu i nemaju stal-
nog imetka ali bogatstva u nijednom obliku. No čim ljudi
otkrivaju mogučnost, da od svojih suseda otmu ono, sto
njima samima nedostaje, več rat postaje ne samo obrana
ljudi i dobara, nego i način za stieanje blaga, pa se razvi-
jaju svi osečaji, koji predisponiraju i privikavaju na bor-
bu. Vera i moralni osecaji kočnice su, istdna, za te predi-
spozioije, ali deluju preslabo, buduči da se i najplemenitija
vera prilagoduje konačno ambijentu. Briga i nastojanje,
da se izbegnu ratovi javljaju se u ljudskom društvu tek
onda, kad je rat uznapredovao i razvio se toliko, da se
svakome i svuda ukazuje kao pogibao i gubitak.

Poslednji je velikoevropski rat bio štetan za sve: za
pobednike, pobedene i neutralce. Namisao je dakle, da
se izbegnu dalji ratovi iskrena, i ako pobednici, da bi
afirmirali tako zvana prava pobede, rade sve, sto ni naj-
manje ne sprema mira.

Koji su uveti, koji bi mogli garantovati mir?

Oni su pre svega moralnoga reda: treba prestati
s uzvisivanjem rata; treba priznati, da su za rat, koji se
vodio, odgovorni svi, a ne samo jedna strana; treba do-

95

krajčiti apsurdnu spekulacija, koja je čelu Evropu raz¬
delila u dva dela, od kojih jedan tvrdi, da se borio za slo-
bodu, a drugoga optužuje, da ga sačinjavaju rase, nespo¬
sobne za demokraeiju i koje vekovima snuju ratove. Ako
sami sebi budemo pripisivali sve kreposti, a našim nepri-
jateljima sve opačine, ne čemo nikada doči do mira. Može
se reci, da je največi deo evropskih novina, a naročito
u pobednickim zemljama otrov, ko ji se svakog dana daje
gomili, a sistematski radi protiv mira. Ako ne nanosi
onoliko štete, koliko bi se moglo očekivati, ima se zahva¬
liti činjenici, da velika masa publike, radnici, seljaci, naj-
radiniji elementi gradanstva koje radi, osečaju največu
odvratnost prema ratu. Pre 1914. rat je za mase imao
simpatičnu privlačivost: bio je nešto nepoznatoga, pa su
legende o hrabrosti, velikodušju i požrtvovnosti privla¬
čile duhove. No poslednji je veliki rat, koji su vodile ve¬
like mase, sa mobilizacijom od preko šezdeset miliona
ljudi, sa vojskama, koje su se protezale na stotinu kilo-
metara, bio tako savršeno okrutan, tako hladno tehničkii,
doneo je toliko patnja, da je nestalo svake privlačivosti.
Covek ne može bez groze pomišljati na streljačke jarke;
zagušljivi i otrovni plinovi, teška artilerija, velike bombe
eksploziva silne snage, sve se to pokazalo orudem daleko
sposobnijim za razaranje, nego za stvaranje heroja. Ko
je video vojnike, gde izlaze iz jaraka, više slični životi-
njama nego ljudima, pokriti blatom i krvlju, razumeče
gnušanje nad ratom. Medu vojniokim poglavicama i vo¬
dama nije se javio nikakav genij; pobedile su vojske, koje
su duže izdržale i narodi, koji su imali veče količine ma-
tenijalnih sredstava za borbu. U prošlosti je često znalo
biti vojska, koje su se borile dobro i vojska, koje se nisu
borile, ili su se borile slabo: u poslednjem velikom evrop-
skom ratu sve su se vojske borile gotovo sasvim jednako.
Sve je postalo tako mehanično, tako metodično, da je lični
heroizam igrao sasvim neznatnu ulogu u ratnim dogoda-
jima. Nastalo je mnogo legenda, mnogo ih je i izmišljeno;
no i legende su slabo privlačive, te su več zaboravljene ili
če se skoro zaboraviti. U ovom zgražanju, sto ga mase
sviju zemalja osečaju prema ratu, iza iskustava, koja su
proživeli ima jedna velika korist za delo mira.

Rat je sve ljude i zemlje učinio nepoverljivima: sami
pobednici ne veruju jedan drugomu. Saveznici su se 1917.
nalazili u veoma teškom položaju i da nije došla inter¬
vencija Amerike, mogli su se smatrati u največoj meri

96

ugroženima. Amerika je bila odlučan faktor pobede, a
posle pobede pokazala je primer velike plemenitosti. Nije
za sebe tražila nikakvih kompenzacija. Kad je Evropa
stvorila mir, koji pripravlja nove ratove, Amerika se
ograničila na to, da ne prihvati mirovni ugovor, pa je
ostala po strani. Saveznici su pobedenima postavili ne-
prihvatljive uvete, tražili su od njih neverovatne oštete i,
mesto da vode politiku mira, povečali su silno svoje voj¬
ske. Amerika je zatražila, kako je i pravedno i u redu, da
joj se plate dugovi: ako popust ili brisanje dugova, ko je
je uostalom moglo biti opravdano samo idejom, da služi
unapredivanju mira, ne bi služilo nego povečanju naoru-
žanja, ne bi li bilo u isto vreme ne samo los čin, nego i
los posao? U Evropi se naprotiv govori o egoizmu Ame¬
rike, dok su nam jedmi primeri altruizma i veledušja
došli bas iz Amerike.

Ja sam se mnogo uzdao u neutralne zemlje: naj-
veci sam deo njih posle rata posetio, pa sam morao kon-
statovati, da je njihovo delo veoma skromnih razmera.
Gotovo u svima sam našao neku vrstu praktiokog i indi-
ferentnog materijalizma i mnogo predrasuda i krivih mi-
šlenja. I neutralne su zemlje za vreme i posle rata bile
poplavljene najgorom propagandom: svuda iste pogreške,
iste predrasude, iste laži. Žalosno je gledati, kako gra¬
jani slobodnih zemalja, za volju kakvog viteškog odli¬
kovanja brane ideje, koje stoje u protimbi sa kontrastom
njihove demokracije. U glavnom gradu jedne veoma na¬
predne zemlje reče mi jedan novinar od glasa, da ne mo¬
že iskreno da reče svoje mišljenje: »Očekujem visoko
odlikovanje!« Cesto je kriv i skeptički kvijetizam. Neki
bankar jedne neutralne zemlje govorio mi je nedavno:
»Zašto da istražujemo odgovornost? Nemci su izgubili
i s tom miši ju treba da se pomire; sto se više torne prila-
gode, tim bliže idemo k miru«.

Nekolike ustanove neutralaca, koje su bile nastale
sa svrhom, da se uglavi krivnja za rat, nestale su na ta-
janstven (odviše tajanstven) način.

Odbor Nobelove nagrade, ■ imenovan po norveškom
Stortingu treba da svake godine dodeli jednu nagradu
onome, ko se istakao u radu za mir. Poslednje dve godine
nije taj odbor nikoga predlagao. Dakle nema čoveka, koji
bi poslednje dve godine bio radio za mir? Mnogi su ra-
dili, plemenito i ozbiljno, kao možda niko u prošlosti. Ali
nije bilo hrabrosti, da se kaže, na kojoj je strani istina.

7. Nitti-Kosier: >MIRc.

97

Ili je Poincare, koji je htio ratnički mir, zaista »pacifica-
teur«, ili su za mir zaslužni oni, koji su radili protivno
od njega.

U prvom redu treba da se reče istina. No istina je
neugodna, a nisu svi ljudi jednako pripravni, da snose
neugodu. Ravnodušnost prema istini zavladala je u prvom
redu u zemljama, koje su bile neutralne.

Prva istina, koju treba glasno reči jest, da n i j e
samo j e d a n krivac rata.  Ne če biti mira, dok se
jedan narod, k torne još i velik narod, bude prikazivalo
kao izdajicu čovečanstva. Nemci, kao i svi drugi narodi
imaju zasluga i pogrešaka. No za poslednji veliki rat
nisu krivi više od drugih. Dok se budu držale laži ver-
sajskog ugovora, nema mira, naprotiv, mržnja če sve više
rasti. Govoriti o Nemcima kao o indijskim parijama, ko-
jih se čisti čovek ne sme da dotakne, možda je bilo po-
trebito za vreme rata, kao što je bila potrebita na primer
upotreba zagušljivih plinova. Ali nastavljati s lažima zna-
či samo sprečavati dolazak pravoga mira. Jedan se narod
može pomiriti s ekonomskim patnjama i oskudicom, ali
nikada ne če mirno trpiti poniženje. Jer kad bi ga mirno
trpio, izgubio bi takav narod svaku važnost i svako na¬
cionalno dostojanstvo.

Posle svega onoga, što se dogodilo, nemarno prava
spočitavati Nemcima, da su prekršili ugovore: prekršili
srno ih mi, i u još večoj meri nego oni.

Kad se spremaju nova nasilja, onda se još i danas
pripisuju Nemačkoj imaginarni greši. Nemačka se
obratila u pravu, veliku demokraciju, a mi još i danas
tvrdimo, da je monarhistička i imperijalistička, pojačava-
juči tako sami reakcionarne sile. Nemačka je potpuno ra-
zoružana, a pobednici, koji su to razoružanje opravda-
valii samo  toliko, koliko je to imalo prethoditi njihovom
vlastitom razoružanju, podvostručili su svoje naoružanje.
Naprotiv, na temelju sasvim imaginarnih argumenata im-
putiraju Nemcima, da pripravljaju novi rat, dok Nemačka
ne može ni da pomišlja na kakav rat, a da time ne bi sa¬
svim jasno želela svoju vlastitu smrt. Isti Herriot, govo¬
reči o miru i izražavajuči nadu u Sjedinjene Države
Evrope, govorio je o podmuklom spremanju rata sa Stra¬
ne Nemačke; i to onoga istoga dana, kad je hteo da mu
aplaudira čitava francuska komora i čitava štampa. A to
spremanje ne postoji. Govorio sam sa gotovo svima naj-
istaknutijim vojniokim tehničarima i nijedan od njih ne

98

veruje u n j bona fide: Englezi mu se smiju, a Američani
nisu nikad u nj ni verovali. Štampa medutim širi naj-
alai*mantnije vesti i time samo povečava nered i zbrku.
Jedna je samo stvar izvesna, a ta je, da nijedan Nemac
ne če nikada bona fide prihvatiti besmdslice versajsko g
ugovora, a u prvom redu ne če se pomiriti sa rasapom
Istočne Nemačke. Nemacka se ne naoružava, ali niti ne
rezignira. Vreme če još pogoršati ovo duševno stanje, ali
ga ne če promeniti i jedino je rešenje toga problema u to¬
rne, da mu se odvažno pristupi. Rat se vodio za restitu-
ciju Elzasa d Lotaringije od 1870.: sve je drugo kršenje
svečanih obveza, koje su vredile za obe Strane. Sve
kontrolne odredbe, okupacione vojske, samovoljne provale
na tude teritorije postizavaju jedino još veče ogorčenje
duhova: kao sto je rekao Thiers za nemačku okupaciju u
Francuskoj, ma da je ova bila veoma kratka: ona je
strano telo na otvorenoj rani; treba ga odmah odstraniti,
— u našem slučaju u interesu obiju strana. Dok se život u
Nemačkoj bude nastojalo regulisati diktatorskim odred¬
bama i vojnim komisijama, ne če nikada biti mira.

Ako nije istina, da je Nemačka jedina odgovorna za
rat, nije istina ni to, da postoji razlika
iz medu naroda demokracije i naroda  ra-
t a. Dve pobedničke zemlje zapada, Engleska i Fran¬
cuska ratovale su jedna s drugom čitava stoleča. Fran-
cuska je od svih evropskih zemalja najviše ratovala. Go¬
tovo je u svim zemljama ratni rečnik francuski: dostaje
prošetati se Parizom, pa citati imena ulica, da se dobije
sinteza vojne istorije. Povest je Francuske veličanstven,
neprekinut niz bitaka s veoma velikim brojem pobeda. Ni-
jedna zemlja, pa ni u novije vreme, od Richelieua- do Na¬
poleona nije imala veče vojnioke hegemonije nad Evro-
pom, nego Francuska nizom svojih ratova, Mnogo ve-
kova Nemci nisu radili drugo, do tukli se medusobno, ili
su se borili na Istoku ili u Italiji. Velikom broju ratova,
što ih je pokretala Francuska bio je teritorij današnje
Nemačke krvavim poprištem. Mnogo je vekova Francuska
tražila rajnsku granicu i njezin se osvajalački duh nije
ustavljao pred nikakovim teškočama. Američki učenjak
Bodart objavio je za vreme rata po nalogu Carnegievog
Instituta za medunarodni mir, jednu študiju, iz koje pro-
izlazi, da je Francuska u 17. stolječu imala šezdeset i
četiri godine rata i trideset i šest godina mira; u 18. sto¬
lječu pe-deset i osam godina rata i četrdeset i osam godina

99

mira; u 19. stoleču trideset i dve godine rata i šezdeset
i osam godina mira; u tri stolječa do 1914. imala je stotinu
četrdeset i osam godina rat, a stotinu pedeset i dvije go¬
dine mir, nadmašujuči tako daleko Englesku, Rusiju i sve
ostale zemlje sveta. Kroz nekoliko stoleča bila je Nemač-
ka neprestano polje raznih invazija; mnogo su se vre¬
mena drugi i rugali nemačkoj nesposobnosti za rat. Ne
treba podsečati na ono, sto je ne bas tako davno, malo više
nego pre stotinu godina o Nemačkoj rekla Madame de
Stael. Nije nikome ni na kraj pameti, da Francuskoj pre-
baci ili zameri njezine velike ratničke sposobnosti ili lepe
vojničke tradicije: šta više, svi su spremni da im se dive.
Narodi vojničkih vrlina znadu imati i one, koje omogu-
čuju velika kulturna nastojanja. Naši su osječaji, na-
protiv, spremni, da priznaju sve zasluge ratničke Francu-
ske. Ali se posle toga ne može reči, da jedini Nemci pret-
stavljaju osvajalački i ratnički duh. Svaki je narod imao
vojničkih uspeha i neuspeha. Francuska više nego ikoji
drugi. Nema nijednog francuskog istoričara, koji ne bi
uzvisivao ratne akcije Francuske.

Veoma je teško za narode, kao i za pojedince u pre-
ciznoj formi definisati njihove sposobnosti i njihove sla¬
bosti. Ostavimo po strani tako zvanu sociologiju, koja je
kroz mnogo vremena okupljala uzgajatelje socijalnih
nauka, koji nisu bili ni najmanje kompetentni u specijal-
nim disciplinama. Ali nema ništa smešnijega od onoga,
što se pisalo o rasama; možda se sveučilišna znanost nije
nikada tako obrukala, kao onda, kada se stavila u službu
politike, pa je, najpre u Nemačkoj, a posle u zemljama po-
bednika htela da dogodaje pripiše karakteru pojedinih ra¬
sa. Evropski su narodi rezultat is tori j-
skih činjenica; ne postoje medu evrop¬
skim rasama temeljne razlike,  koje bi, na-
ročito kod modernih naroda, objasnile istorijske pokrete
rata i mira.

Najžalosnije su primere duševne vulgarnosti dali u
tom pogledu Nemci, u prvom redu njihov sveučilišni svet.
Koliko praznih dela, da se, pre rata, dokaže superiornost
germanske rase! Koliko smešnih, nespretnih naprezanja
sa strane pedantnih kompilatora, da se dokaže, da su naj-
veče figure čovečanstva, od Krista do Dantea, bile ger-
manskog tipa! Koliko glupih razmatranja o dekadenci
Anglosasa, a u prvom redu latinskih rasa! Največi vul-
garizator ove lažne znanosti bio je anglogermanski pisac

100

Houston Stewart Chamberlain, koji je svoje teze izgradio
do smešnosti. Mora se priznati, da su u ovoj stvari Nem¬
ci dobili ono, sto su zaslužili. Za vreme rata i posle njega
pokazala se u pobedničkim zemljama znanost, ne manje
šuplja od nemačke, spremnom da dokaže inferiornost Ger¬
mana, njihovu nesposobnost za slobodno uredenje, njiho-
vu sklonost za osvajanjem.

Teško je reči, sto se zapravo razumeva pod rasom
i razumeva li se uopšte nešto stalna, odredena, kao u zo¬
ologiji. Jednako je teško nači u Evropi jednu čistu rasu,
a glupo je i besmislica tvrditi, da je čista rasa bolja od
mešane. U ovoj se stvari istraživanja antropologije, isto-
rije i lingvistike ne slažu medusobno. Kad se govori
o anglosaksonskim, germanskim, latinskim rasama, go¬
vori se o istorijskim formacijama i evropski narodi nisu
nego istorijski produkti. Nema naroda, koji bi u tolikoj
meri kao talijanski Mo rezultat različitih rasa. Francuska
ima jakih skupina germanskog pučanstva; nema čistih
rasa, pa ni u Skandinaviji. Razlozi superiornosti ili infe¬
riornosti, koji se baziraju na raznim kriterijima samo su
smešni.

Renan je rekao, da je egzistencija jednoga naroda kao
plebiscit svih dana: narodi žive od istorije, tradicije i so¬
lidarnosti interesa daleko više, nego od svoje etničke kom¬
paktnosti.

Naje istina, da su germanski narodi (ne ču da kažem
germanske rase) protivni demokraciji i slobodi. Največi
su pokreti za ljudsku slobodu nastali baš u Nemačkoj,
gde se je religiozna reforma i sloboda savesti afirmovala
na najplementiji način.

Ko je živio u Švicarskoj, zna, kako se največa snoš-
ljivost nalazi upravo medu stanovništvom germanske rase.
Švicarsko je stanovništvo u preko 70% sastavljeno od
gradana nemačke narodnosti; oko 20% ih je francuske, a
manje od 10% italijanske narodnosti. Nijemci imaju dakle
toliku numeričku premoč, da bi, kad bi hteli, mogli bez
ikakvog naprezanja, služeči se jedino pravom, što ga daje
večina, a u ovom slučaju pače velika večina, zaposesti sva
mesta u federalnoj vladi. U federalnom veču, to jest u
vladi nema gotovo nikada više od četiri predstavnika ne-
mačkih kantona, a sva se važnija mesta popunjuju bez
obzira na narodnosne razlike. Ne znam, kako bi stvar iz-
gledala, da su Francuzi ili Talijani na mestu Nemaea.

101

Najbolji je način, da se opet uspostave dobri odnosi
medu evropskim narodima u torne, da se jednom počne
priznavati, da nema naroda, koji su uvek bili zaslužni za
mir, isto naroda, koji su uvek spremali ratove.

Osim nekoliko vojničkih pisaca i nekoliko nacionali¬
sta danas se niko, u nijednoj zemlji ne usuduje braniti
rat. No nacionalisti nemaju nikakvih misli i nikakve dok¬
trine: oni su u glavnome gotovo posvuda jedna inferior-
nija forma političke misli. Ali i oni, koji se ne usuduju da
brane rat, tvrde, da on odgovara instinktu, kojemu je koren
u ljudskoj naravi i da je stvar, kojoj se ne može izbeči.
No svaki narod, svaljuje krivnju za nj gotovo uvek na
svoga protivnika.

Narodnost kao idol, država kao način, da se ispolje
i nametnu tako zvani nacionalni ciljevi, koje je veonia te-
ško definisati i koji se u svakom periodu menjaju, to su
ideje prošlosti; kao sto je i ideja, da Država, u interesu
zajednice, ima da propisuje i svima nameče mišle-
nje več nekoliko vekova zastarelo mišlenje, arhajska
koncepcija, koja je več bila dovela do najnepravednijih i
najglupljih oblika nesnošljivosti. Ljudske zajednice bazi¬
rane na sličnim idejama moraju se nalaziti u neprestanim
ratovima razarajuči same temelje kulture, koja je plod
slobodnih misli, slobodnih grupacija i medunarodne iz¬
mene ljudskih misli i dobara. Svaki nacionalizam evrop¬
skih država mora izazvati forme nacionalizma u sused-
nim državama; a nacionalizam mnogih država dovodi do
sličnih forma ili do forma intolerantnosti u dalekim zem¬
ljama. Ako Francuska i Italija postanu nacionalističke,
sasvim je naravno, da če nacionalizam uznapredovati i
medu Nemcima i Slavenima; a kako su ti narodi brojno
jači, ekspanzivniji i večeg naravnog prirasta, naravno je,
da če i njihov nacionalizam biti mnogo opasniji. Kuda
god .su dosada došli evropski emigranti u Amerlku, svagde
su našli polje rada: mnogi su se i obogatili. Ali ako
pojedine emigrantske skupine hoče da organizuju stanice
za nacionalističku propagandu, moraju nužno, pre ili ka-
šnje izazvati reakciju Američana, koji če ih pre ili ka-
šnje nadvladati. Več su zabrane i ograničenja useljava-
nja prvi i najuspešniji odgovor na razne evropske nacio¬
nalizme. Druga je stvar odbrana jezika, istorijske i umjet-
ničke tradicije, podržavanje svete uspomene na prede, a
sasvim je opet drugo sistem medusobnog nepoverenja,
baziran na tako zvanom nacionalizmu, najprazniijoj i naj-

102

siromašnijoj doktrini, no k o j a je i najpristupaanija nezna-
licama slabijo obrazovanoga gradanstva. Fakat, da nacio-
nalizam kao pokret u mnogim zemljama sačinjavaju go¬
tovo isključivo izbeglice iz socajalizma, govori jasnije ne¬
go ista drugo o njegovom karakteru.

Veoma je malo onih, ko ji bi se usudili hvaliti i bra¬
niti rat, pa i medu nacionalistima; ali se uvek govori, da
je ratu dubok koren u instinktima i da mu se ne može
izbeči. No u eoveka ima niških inistinkata, koje su zajed-
nički društveni život i kultura ili sasvim iskorenili ili
barem sveli na minimum. Ima štetnih nagona, koje na-
stojimo da istrebimo; ima nagona, koje od dana do dana
svladavamo. Lepir po onom istom nagonu, po ko jem leti
na sunce, leti i na sveču, na ko jo j pogiba; isti instinkt,
koji je nagonio primitivne ljude, da se medusobno uni-
štavaju, kako bi ostali najjači, ujedno je i osnovom rat-
ničkog duha. No danas je to jedan niški nagon, koji kraj
današnjih oblika života uzrokuje samo nazadovanje i
propast. Nagon za uništavanjem sigurno pošto ji; radi se
samo o torne, da se ustanovi, treba li taj nagon slediti ili
bismo ga mogli i obuzdati.

Na današnjem stepen u kulture rat je
štetan za sv e, za p o. bednik e, za pobe dene
i n e u t r a 1 c e. To je toliko puta dokazano; no problem
nije samo problem logike, koji put su cinjenice i protiv
logike. Treba da ispitamo, postoje li sile, koje bi nas mo¬
gle dovesti do mira. Ne koristi iznova upirati prstom i
dokazivati nesreče i štete, sto ih uzrokuje rat. To su na
tisuče puta dokazali i pokazali politioki pisci i filozofi.
Ne koristi isticati, da je rat jedna fizička niskost, okrut¬
nost, nasilje: niti koristi tumačiti, da nasilje ne može vo¬
diti dobru, ni dati pravedan i prema torne trajan rezultat;
suvišno je i dokazivanje, da rat ne donosi istinske koristi
pobednicima, nego da je uvek štetan i deprimira obe ne-
prijateljske stranke. Sve je to več toliko puta napisano,
da bi svakom novom dokazivanju falila odlika novosti.

Nego treba pogledati, može li se računati sa posto-
janjem takvih uveta i prilika, u kojima bi pokret za mir
mogao uspeti i mogu li se te prilike iskoristiti. I ljudi,
koje vode visoki ideali treba da ispituju te prilike realisti-
čkim duhom.

Teškoče života postale su posle rata tako velike, ne-
sigurnost budučnosti tako je opšta, te nam se čini, kao
da uopšte nista nije stalno. Niko ne če da prizna svojih

103

pogrešaka, ali svi trpe od istih greha. A taj križ bez uskrs-
nuča odviše je težak, a da bi ga mogli duže nositi. Po-
hednici nisu sigurni, da če zadržati ono, što su po ne-
pravu ugrabili; pobedeni se ne smiruju. Nove političke
formacije, što su ih stvorili mirovni ugovori žive u ve-
čitom strahu pred budučnošču, pošto su u sebi ujedinile
različite narode, koji imaju različite ideale budučnosti.

U tom opštem osečaju nelagodnosti, u sveopštoj ne-
izvesnosti o budučnosti, u nasiljima, što su posvuda pre-
otela mah, a uzrokom im je pre bojazan pred sutrašnjim
danom, nego okrutnost, u svim tim pojavama leži osno-
vica rada za obnovu.

Nastavljajuči današnji put idemo ususret bezbrojnim
ratovima; a na nove se ratove ne može ni pomišljati bez
osečaja grozote. Poslednji je veliki rat bio najstrašniji
od sviju, što -su se dosada vodili, ne samo po broju mrtvih,
ranjenih i sakatih, nego i radi kolosalne veličine sila, koje
sU stajale jedne prema drugima. Nije tu kao nekada sta-
jalo jedno proti drugom nekoliko stotina tisuča, nego ha¬
rem deset miliona ljudi, dok ih je mobilizovano bilo da-
leko preko šezdeset miliona. Danas bi rat počeo tamo,
gde je minuli prestao, to jest upotrebljavanjem razornih
sredstava necuvene jakosti. To bi više bio rat naroda pro-
tiv naroda, nego vojska protiv vojska; uništavalo bi se ci¬
vilno pučanstvo, največi centri produkcije, avijatikom, ke-
mičkim sredstvima za razaranje, artiljerijom najstrašnih
oblika. Još jedan rat posle ovoga, koji se več vodio, doveo
bi Evropu do potpunog raspada; pa ipak je taj rat neizbe-
živ, ako u opštem interesu posle mržnje i nasilja ne dode
do primirenja.

Ali umirenje nije čin politike, nego u prvom redu
delo morala. Ako se nastavi govoriti onako, kako se da¬
nas govori; doklegod se jedan veliki narod bude prikazi-
vao kao neprijatelj čovečanstva; dok se bude ponavljala
banalna fraza, da je Rajna granica kulture i civilizacije,
doklegod ratne i nacionalne predrasude budu jedne na¬
rode stavljale u neprijateljski položaj prema drugima, ta¬
ko dugo ne če biti nade u mir. Ideja, da če pobedeni na¬
rodi pristati, da robuju neodredeno vreme i da goloruki
stoje prema oružanim neprijateljima; i da če se iza duge
periode robovanja, i tek onda, doči do opšteg razoružanja
suviše je glupa, a da bi se njome mogli ozbiljno baviti.

Došao je čas, u kome treba ozbiljno razmisliti, bez
svake antipatije i sečanja na prošlost, bez mržnje i stra-

104

sti, da li da se Evropa i dalje medusobno tare i raspada
na komadiče ulazeči u niz borbi, koje ponizuju čovečan-
stvo i ruše kulturu ili postoji mogučnost, da na mesto
balkanske Evrope stane jedna Evropa slobodna, obnov¬
ljena i ujedinjena.

Ali maloj se koristi možemo nadati od rada vlada,
kojima vladaju tradicije, stare mržnje i štampa, u veli-
kom delu pogubna. Današnje vlade sastavljene su veci-
nom od ljudi, koji su u mnogome odgovorni za prošlost.
Mnogi još govore ratni govor; mnogi bi, sta više, od njih
hteli da učvrste ono, što se ne može sačuvati.

Samo slobodni pokreti naroda, velike afirmacije inte-
lektualaca i radnika, široka i opsežna pucka agitacija
moči če povesti pravu akciju za obnovu i mir. Opšte neza¬
dovoljstvo osnovica je ovoga gibanja, Ne mečite novo
vino u stare mješine, rekao je Krist. Ljudi nasilja i strasti
ne mogu razumeti velike potrebe života. Mirovni je po-
kret pre svega moralni pokret i ne može doči od ljudi, koji
znane negaciju morala.

105

IX.

Putevi, koji vode k miru.  — Povratak
principu s/obode i demokracije.

S  vi putevi vode u Rim, kaže stara talijauska poslovica.
Svi putevi vode k miru, barem po miši en,ju onih, koji
tim putevima idu.

Isti Poincare je »pacificateur« u tom smislu, kako to
tumaee njegovi pristalice, da nameče mir. Dugotrajnom
okupacijom nemačkih teritorija, ponizujuči Nemačku na
svakom koraku, tumačeči ugovor po svojoj volji mislio
je Poincare da če upokoriti Nemačku. Dakle — mir.

Samo je kod toga jedna nevolja; da je program, pun
odlika (barem za onoga, ko ga je aplieirao) kao Orlan¬
dov konj, ali ima i jednu veliku pogrešku: da je mrtav.

Nemačka ne če nikada prihvatiti taj program, Rusija
ga ne če nikada priznati, Amerika ne če za nj nikada hteti
da preuzme ni najmanju garanciju. To je program, koji
se ne če obnoviti; mogu se, istina, dogoditi nova nasilja,
može doči do novih samovoljnih okupacija, mogu se sta¬
re produžiti preko predvidenog roka; ali program, da se
počepa Nemačka i da se pokori na dugo vremena, pro-
pao je.

Ima jedan inteligentan i daleko spretnije zamišljen
program Herriotov. Ne govori se o mržnji, nego samo
o simpatiji i kordijalnosti. Herriot u najboljoj vjeri nago-
vješta Sjedinjene Države Evrope, ideal, za kojim svakako
treba težiti. No da dode do tog ideala, Herriot u prvom
redu hoče da stvori stalnost; da konsoliduje i za dugo
vreme osigura stanje, koje su stvorih ugovori. Da oprav-
da produženje okupacija, odabrao je Herriot najlakšu me-

107

todu, da mu svi po vlade: treba prikazati, da svima preti
zajednička pogibao. Nemačka nije do kraja razoružala;
naprotiv, još nastoji kako bi se naoružala i Francuskoj
preti pogibao. Nema nijednoga generala, koji bi ozbiljno
verovao u ove stvari; ali ovakvi govori sjedinjuju sve
duhove jedne zemlje, koja je tek izišla iz rata i kojoj sve
pobede ne mogu da izleee bolove i nadoknade gubitke.
Nemačka se ne naoružava, niti se može naoružavati u da¬
našnjim prilikama: ratne su manifestacije sve samo na
jeziku i Francuskoj ne preti nikakova pogibao. Naprotiv,
bas su pobedničke zemlje one, koje se ne drže versajskog
ugovora.

Prethodnici Herriotovi tražili su za Francusku ga¬
rancije: Herriot je zamislio ne običnu, banalnu garan¬
cij u, nego suodgovornost sviju država u zajedničkom
paktu medusobne garancije. Svi članovi Društva naroda
treba da se u interesu mira obvežu, da če makar i oruž-
jem u ruci jamčiti potpunu provedbu mirovnih ugovora.
Ukratko, baza svake medunarodne akcije treba da bude
stanje, što ga je stvorio rat.

Do sporazuma Franouske i Nemačke može doči je-
dino pod uvetom, da Nemačka za budučnost prihvati ne
samo današnje granice sa Francuskom, nego i sve gra-
nice koje su fiksirane ugovorima (Poljska, baltičke drža¬
ve, garancija da ne če doči do ujedinjavanja s nemačkom
Austrijom). Buduči medutim, da Nemačka ne bi nikada
bona fide priznala sadanje granice, a još manje če ih pri¬
znati Rusija (koja dopušta jedino Finsku i etničku Polj-
sku), morao bi pakt uzajamne sigurnosti, koji može biti
uspešan jedino oslanjajuči se na jako oružanje država,
koje se obvezuju na njegovu obranu, delovati kao jedno
silno medunarodno udruženje za odbranu mirovnih ugo¬
vora.

Sve je to krko, pa da se i privede u život, ne bi moglo
potrajati.

Stvoreni su bili saveznički sistemi: no grupiranje
država u savez, dolazio on u bilo kakvom obliku, samo
je jedan način, da se priprave novi ratovi. Samo radi fak¬
ta, da su ise u Evropi sporazumele Francuska i Rusija
s jedne strane, uz simpatije Engleske; a s druge strane
Nemačka, Austro-Ugarska i Italija, nastalo je latentno
stanje nepoverenja, koje je rat učinilo neizbeživim.

108

Svaki savez evropskih država mora biti uperen pro-
tiv drugih država, pa prema torne mora u sebi nositi kli¬
cu, koja če ranije ili kašnje roditi nove ratove.

Garancijski pakt izmedu Francuske i Engleske, koji
bi bazirao na obrani današnjih graniea Nemačke, ne bi
imao drugog efekta nego da izazove osnivanje jednog
silnog istočnog bloka: Nemačke, Rusije i Japana. Savez
Francuske i Engleske, kojega neki engleski konzervativci
s malo oštroumlja zagovaraju, doveo bi u težak položaj
Italiju. Italija bi ranije ili kasnije morala stati na protiv-
ničku stranu; a Turska, radi azijskoga programa, u ko¬
me nalazi svoju snagu, morala bi takoder da pristane uz
Nemačku i Rusiju.

Francuska se previse pouzdaje i previse računa sa
slavonskim državama juga: Oeskoslovačkom i Jugosla-
vijom. Ove države ne če nikada biti protiv Rusije, nego
če u odlučnom času, bez obzira na obveze svojih politič-
kih ljudi i bez obzira na karakter režima i Rusije stati
na njezinu stranu.

Govorilo se mnogo i o savezu Francuske i Nemačke.
U Nemačkoj, gde s obzirom na stanje duhova sve glupo-
sti nalaze pravo opstanka, govorilo se o torne, sta više,
sasvim ozbiljno. Medutim, ako su i potrebiti sporazumi
velikih linija, pre svega ekonomskoga karaktera, ako i
ne če biti mira bez iskrenog sporazuma ovih dvaju veli¬
kih naroda, ako i može ekonomska unija da poisluži kao
osnovica za sve moguče sporazume, to bi ipak savez bio
prava nesreča ii propast. Kako se takav savez može i za¬
misliti? I bez obzira na najnovije uspomene, ostaje još
čitavo pitanje istočne Nemačke; može li Francuska u je-
dan čas da poništi, sto je sama stvorila? S druge strane,
savez Francuske i Nemačke razvio bi se praktički u sa¬
vez protiv Engleske, a to bi bila silna opasnost za mir.

Ako Evropa iz poslednjeg velikog rata nije naučila,
da savezi ne služe miru, nego dovode do rata; da grupi¬
ranje jednog saveza odmah tera na drugoj strani u sličan,
ali protivnički savez narode, koji se osečaju ugroženima;
ako nije naučila, da je jedini način, da se izbegnu ratovi
bas napuštanje saveza, treba upravo očajavati nad razu¬
mom, prema torne i nad budučnošču evropskih naroda.

Evropa če morati da prebrodi još čitav niz poteškoča
i kriza, pre nego sto dode do mira. Rat 1914.—1918. došao
je samo za neznalice iznenada kao munja. Lako se zame¬
njuje povod i uzrok. Sarajevski atentat i ultimatum

109

Austrije bili su povod: uzrok je bio daleko dublji. Rat
bi svejedno došao, Jer su se svi na n j pripravljali i radili
tako kao da je neizbeživ. Mir če biti rezultatom uka
mučnih napora, pa če doči tek iza novih teških kušnja i
novih pogrešaka.

Novi savezi znače dakle rat u bližoj ili daljoj buduč-
nosti. Ugovori o medusobnoj garanciji izmedu svih na¬
roda, koji pripadaju Društvu Naroda, u svrhu obrane
mirovnih ugovora, nisu moguči, jer ih Nemačka i pobe-
deni narodi, Rusija i Sjedinjene Države Američke kao i
mnogi narodi izvan Evrope ne če nikada priznati ili iz
raznih razloga ne če uz njih pristati. Ne može se zgrada
medunarodnog mira graditi na labavom pesku moralne
pustinje.

Ako mir ne nastupi odmah, ako Evropa, na žalost
bude trebala još dublje da padne, pre nego što osati po-
trebu obnove, šta onda može da posluži delu mira, i koji
su putevi, koji vode k uskrsnuču? Ako ima sila, ko je se
mogu upotrebiti, koje su onda to sile, i kako one deluju?

I narodi, kao i pojedinci, u svojim najtežim časovi-
ma mogu da računaju samo na sebe same; samo pove-
renje, što ga pobuduju kod drugih, donosi im i stranu
pomoč. Ako su neutralne zemlje skeptične i ravnodušne,
i ako se na njih može veoma malo da računa, onda je to
samo odatle, što one u nas nemaju nikakve vere. Ako su
se Sjedinjene Države Amerike, kojima je u interesu i koje
i žele da sudeluju kod restauracije Evrope, udaljile od
te Evrope i traže — s pravom — naplatu svojih tražbina,
dogada se to zato, što su se Sjedinjene Države uverile, da
se pobednici u ničemu ne razlikuju od pobedenili; da
njihov rad ne zaslužuje nikakvoga poverenja, i da bi
svaka olakšica, naročito brisanje dugova, išlo u prilog
povečanju vojničkih izdataka. Zašto se pobednici naoru-
žavaju, ako su pobedeni razoružani? Zar ima doista
neko na svetu tako glup, te uistinu veruje, da preti neka
pogibao od razoružane Nemačke?

Treba, dakle, raditi za mir ne sumnjajuči, ali se ne
valja podavati niti iluzijama; treba, naprotiv, probuditi
sve snage, boje to delo mogu unaprediti. A prvi i naj-
glavniji uvet za o vaj rad jeste taj: da se kaže potpuna
istina.

O odgovornosti za rat, o postupanju za vreme i posle
rata, treba da se prizna sve, bez mentalnih restrikcija,
bez prikrivanja. Za mir radi samo onaj, koji pomaže tra-

110

žiti istinu i koji istinu širi medu narodom. Raširenje ose-
čaja, da su učinjene pogreške, da je greh opšti, može je¬
drno da pomogne delo uskrsnuča.

Nužno je požaliti, da su istraživanja o odgovornosti
za rat, cesto na misteriozan način, prestala. Treba da se
kaže sve, bez obzira na ikoga, bez suvišnoga sustezanja.
Publika je u pravu da sumnja, kad je videla, na kako su
podmukao i dvoličan način redigovane diplomatske knji¬
ge o ratu, pa i u državama, do kojih se mnogo drži. Izo-
stavljeni su ili okljaštreni najglavniji dokumenti, a ono,
sto bi najviše vredilo i zanimalo saznati, nije uopšte ob¬
javljeno.

Da se probije led, potrebno je u prvom redu da se
omoguči mirno, bestrasno razgovaranje. Da se uzmogne
razgovarati, treba se odreči, treba prestati sa današnjim
načinom govora. A to u prvom redu stoji do Francuske.

Francuzi veoma ljube svoju zemlju i nijedan oeečaj
nije tako opravdan; no svaka je strast naravno ogruni¬
čena i dovodi cesto do prave duševne izolacije. Francu-
ska, i to ne samo novinstvo i mnogi pisci, nego upravo
službena Francuska govori jezikom, kojega više ne razu¬
memo. Čitam poslednje manifestacije najistaknutijih
francuskih političara i osečam bolnu žalost. U svom akla-
miranom govoru od 28. januara 1925. rekao je i sam Her-
riot — pošto je govorio o naoružavanju Nemačke — da je
potrebno izmirenje; no izmirenje nije moguče, ako je na
jednoj strani, to jest u Franeuskoj jedna demokracija:
prompte a se donner, prompte a accueil-
1 i r, 11  velikodušna, idealistička; a na strani Nemačke jedna
demokracija, iza koje stoji la vieille o 1 i g a r c h i e
dusangetdelamor  t. 12  Predsednik Doumergue, go¬
tovo uoči jednog puta u Poljsku, to jest uoči svečane afir¬
macije stalnosti nesredenog stanja na istoku Nemačke
ustvrdio je, da vojničke mere, što ih preduzima Francu¬
ska, ne odgovaraju imperijalizmu, nego želji, da se zem¬
lja zaštiti od istinskih opasnosti, što ih uzrokuje 1’ e x i-
stence au dela de ses frontieres de 1’ e s t
d’u n e s p r i t de veritable imperialisme et
de revanche guerrier  e. 13

11  spremna da se predaje, spremna da dočeka i primi.

12  stara oligarhija krvi i smrti.

13  postojanje pravog duha imperijalizma i ratnog revanša s onu
straira njezinih istoenih granica.

111

Svi smo ratovali. To je bila žalosna nužda. Svi smo
izvršili svoju veliku dužnost u ratu. Svi smo vredali i po-
vredivali neprijatelja u ratu. Bila je stvar, kojoj se nije
moglo izbeči. No posle rata svaki je od nas, i ako u razli-
citoj meri, stao ispitivati dogodaje mirno i bez strasti;
svi smo se pitali, koliki je naš deo odgovornosti. Englezi,
Talijani, Američani, svi mi ne govorimo više o boche-
s i m a, neprijateljima kulture i civilizacije, jer znamo, da
to nije istina. Za Bartboua rat je otkrio karaktere naro¬
da: 1’ Allemagne avec sa barbari e, le fran¬
ka i s avec s on courag  e. 14  Iz govora Poincareovih,
Briandovih, Clemenceauovih i ostalih najreprezentativ-
nijih ljudi Francuske, mogla bi se sastaviti čitava antolo¬
gija ovakovih fraza. Briand, koji je inače uravnotežen
eovek, najviše je zloupotrebio ove fraze, popuštajuči mož-
da odviše svojim literarnim i govorničkim tendencijama.

Zašto se Francuska naoružava? Samo na dobrobit
čovečanstva. La France a dans son passe trop
de traditions humaines, elle a d o n n e trop
de gage s de liber te au m o n d e pour ne con-
siderer qu’en d e h o r s de son heritage pro-
pre, c’est un heritage mondial q u’ elle d e-
f e n d en se defendant. 15  Ko je spasao slobodu sve¬
ta? Francuski vojnik. C’ e st parce que le p e t i t
p i o n f r a n § a i s y e t a i t a r m e, c o u r a g e u x, h e-
r o i q u e que la liberte  a e t e s a u v ee. 16  Koja je
zadaca Francuske? Da garantuje kulturu. Notre pays
a, par la position que la nature lui a don¬
ne e, le redoutable honneur d’e t r e le soldat
de la civilisation et de la liberte. II a tout
un passe de traditions qui n’est pas seule-
ment le sien, mais aussi celui du monde. 17

O gorkim sudovima o Nemačkoj, o nemačkom na¬
rodu, o njegovoj nesposobnosti, da živi u slobodno ure-
denoj državi, o himbenosti i okrutnosti toga naroda,

14  Njemačku s njezinim barbarlukom, Francuza s njegovem
hrabrošču

15  Francuska ima previse čovečanskih tradicija u svojoj pro-
šlosti, ona je svetu dala previse zaloga slobode, a da ne bi sma¬
trala, da, braneči svoju vlastitu baštinu brani, i ibaštinu celoga sveta,

16  Sloboda je spasena, jer se na mezevu našao oružan skromni
francuski pion, hrabar, herojski.

17  Naša zemlja ima radi položaja, što joj ga je dala priroda,
veliku čast da bude Vojnikom kulture i slobode. Ona čitavu prošlost
tradicija, koja nije samo njezina, nego pripada celome svetu.

112

mogli bi ,se sabrati čitavi svesci. Ja ne ču da torne do¬
prinesem, jer ne ču da poostrim raapoloženje duhova,
koje i onako nije ni najmanje sklono miru.

Ali tako dugo, dok se bude govorilo ovim jezikom,
vladače posvuda samo nepouzdanje. Ako Franceska po¬
večava svoje naoružanje, onda je to samo zato, da po-
služi kulturi, ako zaposeda nemačke teritorije, radi to
samo radi toga, da brani sve; ako je neprijateljica Ne-
rnaekoj, onda je i to samo zato, da brani sve druge
narode.

Ovakav govor ne samo da čelu Evropu drži nepre¬
stano rastavljenu u dva protivnička tabora, nego iza-
ziva nepoverenje medu ljudima, koji su stajali na istoj
strani. Englezi su uvek držali, da su više od ikojeg
drugog naroda doprineli da se izgradi princip Slobode
govorili su, sta više, da kanal de la Manche brani zem-
lju slobode. Talijani veruju, da su kulturi i najvišim iz-
ražajima ljudske misli i umetnosti doprineli ne manje
od ikojeg drugog naroda i s pravom su na to ponosni.
Kako čovek može da ne prizna, veličinu germanske
misli? Največi su moderni mislioci bas Nemci, Kant,
Hegel, Schopenhauer; umetnici kao Goethe slava su
celoga sveta; glazba je u svojim najplemenitijim mani¬
festacijama, od Bacha do Beethovena i Wagnera ne¬
mačka. Nemačka je znanost privredila isto toliko kao i
svakog drugog naroda i doprinela največim otkričima.
Engleska, Nemačka i Italija unapredile su u zajednici
sa Francuskom, različitim putevima razvoj civilizacije
i ljudske misli. Mi veoma volemo Francusku i divimo joj
se u tolikim njezinima manifestacijama; ali zato nismo
nimalo voljni da o sebi slabije mislimo, pa uza sve naše
pogreške nepokolebivo verujemo u svoju budučnost.
Nemci su svesni čitave svoje veličine; vredati ih znači
samo ih još više ogorčavati.

Radu i delatnosti otvaraju se nova, neizmerna po¬
lja; danas još ništa ne znamo, kakva iznenadenja u sebi
sakrivaju Amerika i novi kontinenti. Stare kulture Ori-
jenta prikazuju se u sasvim novom svetlu. Nijedan
narod nema prava da se smatra središtem svetske
aktivnosti, a isto ne može se smatrati odredenim za
jednu naročitu misiju. Ko zauzima ovakovo držanje i
nehotice se duševno sasvim izoluje, i ja ne znam, da li
Francuskoj škode više neke manifestacije šovinizma ili
njezini neprijatelji.

8. Nitti-Kosier: »MIR«.

113

Evropa se može natrag uzdiči i opet zadobiti svoje
mesto u svetu samo na temelju široke kooperacije: a
kooperacija pretpostavlja, da oni, koji sačinjavaju jedno
isto društvo, budu sasvim ravnopravni, a ne da jedan
drugoga optužuje, da nije dostojan. Ako hoču da živim
u slozi sa svojim susedom, treba pre svega da ga su-
srečem uljudno, a onda treba da se dobro čuvam, da ga
ne uvredim pogrdujuči njegove prede ili njegovu obi-
telj. Ako budem govorio, da sam kulturan čovek, ali
da moram ioi oboružan, buduči da su u mog suseda raz¬
bojniški, otimački instinkti, i da sam ja čovek od časti,
dok je on počinio i zlih dela, živet ču u neprestanom
strahu i brizi, a svakako ne čemo moči da se složimo.
Moje če vladanje biti tim teže razumljivo, ako sam ja
sam počinjavao pogreške, ili ako u moga suseda uistinu
nema namere, da mi učini štogod na žao.

Da se, dakle, dode do mira, treba pre svega da se
promeni govor pobednika: to se u punoj meri dogodilo
u Italiji i Americi; gotovo sasvim u Engleskoj; samo
do toga nije došlo u Franceskoj. No u Franceske je
tolika politička osetljivost, da ne če ni ona moči dugo
da ustraje na putu, koji vodi do potpune osamljenosti
od sveta.

Ja sam bio u Italiji na čelu prvog ministarstva
posle rata.

Izvrgao sam se nepopularnosti, ali sam hteo da
verno služim svojoj zemlji: govorio sam govor mira.

Zatekao sam potpuno spremnu veliku ekspediciju,
koja je imala da vojnički zaposedne Georgiju. Sve je
več bilo odredeno: čete su bile spremi jene, voda oda-
bran. Sve je ludovalo. Govorilo se, da je Georgija osim
petroleja puna i drugog neizmernog prirodnoga bogat-
stva i da če biti velikim rezervoarom za Italiju, koja
oskudeva sirovinama. Franeeska i Engleska rado su
dale svoj pristanak za ovu ekspediciju; i koliko god
sam bio uveren o njihovom prijateljstvu, ovaj je pri¬
stanak još povečao moju sumnju. Ako je Georgija tako
puna božjih darova, zašto hoče da ju dadu Italiji? Geor¬
gija je pripadala Rusiji. U ono vreme svi su hteli da se
bore protiv sovjetske Rusije, samo je svako voleo, da se
sam ne angažuje direktno. Bilo je veoma zgodno, da se
jedna velika država, Italija, gurne da indirektno po¬
maže ustaške čete. No što smo mogli očekivati od jed-
nog velikog rata na Kavkazu? Trebalo je odaslati silan

114

broj ljudi, trebalo je investirati neizmeran kapital, a
pre ili kašnje morala bi Italija napustiti ovaj teritorij.
Ja sam smesta raspustio ekspediciju i to je bio moj prvi
ciin, kad sam došao na vladu. Pošto niko nije mogao ne¬
girati moj patriotizam i samozataju za vreme rata, re-
koše, da sam ja prvi, koji je počeo da umanjuje vred¬
nost pobede; iznadoše, da sam defetista mira. Ali sam
bio tako dobar prorok, da su posle nekoliko meseci bolj-
ševici stigli u Tiflis! Žrtvovavši svoju popularnost
uštedio sam svojoj zemlji velik, opasan i beskorisan rat.

Italija je imala aspiracija i u Maloj Aziji i ne zna
se pravo, zašto je Sonnino, ministar vanjskib posala i
autor nesretnog londonskog ugovora, kojim je Italija
ušla u rat pod najgorim uvetima, sto su se mogli zami¬
sliti, popuštajuči nekim zabludama nacionalizma tra-
žio, da se ide u Smirnu. Na sreču opro se torne Wiilson,
koji je u ono vreme delio zemlje i narode po svojim
doktrinarnim pogledima, tražeci da Smirna bude grčka.
To je postalo neizbežnom propašču za Grčku, jer Turci
mogu mnogo toga pregoreti, mogu se odreci i Cari¬
grada, ali nikada Smirne, koja je temelj i ključ njihove
moči i bogatstva. Na svaki način mogla je Smirna da
pripadne ili Turcima, to jest večini, ili Grcima, to jest
manjini, ali nikada Talijanima. Ulazeči u Smirnu bili
bi Talijani realizovali jedan paradoks: da bi u isto
doba imali protiv sebe i Turke i Grke, koje bi uje-
dinili u zajedničkoj mržnji na sebe. Kad sam ja u tali-
janskoj komori rekao, da bi Smirnu, kad bi mi je i davali,
odbio, i kad sam naglasio, da ne ču nikakvih avantura
u Maloj Aziji, moja i onako več uzdrmana popularnost
do kraja se srozala.

Ali moja največa usluga, sto sam ju iskazao svojoj
zemlji, bila je u torne, što sam, buduči na čelu vlade, go-
vorio o neprijateljima uvek bez mržnje. Ustao sam pro¬
tiv sviju optužaba radi okrutnosti, te sam ustvrdio, da
su okrutnosti počinjavale obe strane; nišam nikada ni¬
sta rekao protiv Nemaca, niti posle protiv Jugoslavena,
koji su bili postali novi neprijatelji. Izjavio sam jasno,
da ne treba računati sa reparacijama i da se Italija iza
tolikih gubitaka mora osloniti sama na sebe i obnoviti
se vlastiom snagom. Kako nišam uzvisivao Wilsona,
kojega su Mussolini i njegovi prijatelji nazivali proro-
kom i osloboditeljem naroda, tako nišam hteo da se pri¬
družim ni pogrdama, kojima su ga oni sami obasuli

115

nego sam o njemu govorio uvek s velikim poštovanjem.
U proračun nišam bio stavio ni jednog jedinog iznosa
na račun reparacija, nego sam odmah naglasio potrebu,
da se povise poreži, pre svega izravni.

Naložio sam talijanskom poslaniku u Beču, markizu
della Torretta, koji je kasnije bio ministar vanjskih po-
slova i poslanik u Londonu, da na svaki moguči način
gleda pomoči Austriji. Austrijski kancelar Renner hteo
je svojoj zahvalnosti dati izraz time, sto je doiao u
Rim, da me lično pohodi. Sastanak je bio veoma prija¬
teljski, ja sam pomogao svime, čime se je moglo pomoči,
Kad su Renner i austrijski ministri polazili sa rimske
stanice, bili su tako ganuti, da su svi zajedno povikali:
»Živela  11 a 1 i j a!« I ja sam bio sam ganut. To je
bilo jedini put, sto sam bio ponosan na svoj položaj
šefa vlade.

U Parizu i Londonu usprotivio sam se nepraved-
nom procesu protiv Vilima II. i nemačkih časnika, koji
su bili optuženi radi okrutnosti. To su bili apsurdni
procesi i ja sam sam predlagao, da se raspusti sudište
u Leipzigu. Sve odonda mislio sam: kad bi se 'htelo
staviti pred sud sve one, koji su odgovorni za evropski
rat, ne bi se smelo citirati samo jadnoga miles g 1 o-
riosu  s-a, 18  Vilima II.

Posle mene otrgla se Italija od Engleske i sude-
lovala kod pogrešaka Gornje Šleske i Ruhra; ali zato,
i to mojom zaslugom, niko danas u Italiji ne govori
s mržnjom o neprijateljima, niko ne računa sa repara¬
cijama i svi su uvereni, da Italija vlastitom snagom
treba da nadomesti ono, sto je u ratu propalo i zane-
mareno.

Meni se največom političkom i moralnom dužnošču
činilo, da se ne reče nijedna reč mržnje ni žalbe i da-
leko manje prezira protiv dojučerašnjih neprijatelja.
Nepravedne reči, mrske priče, prezirne fraze lakše se
zasecaju u pamčenje nego fakti sami. Fakti se zabo-
ravljaju, fraze ostaju. Kada se govori, da su Nemci ne-
prijatelji kulture, kada se govori o okrutnostima
b o c h e s-a, o njihovo j mržnji na slobodu, kad se ismi-
java, i još pokraj svega tako glupo, njihovu »Kultur«,
koje večina ne može ni da shvati ni oceni, onda se sa

18  Hvalisavi vojnik (naslov klasične rimske komedije).

116

svim time pripravlja nov rat, bolje: čitav beskonačni niz
novih ratova.

Ko hoče mir, mora, još pre dela, da govori jezikom
mira.

Vanjska i unutarnja politika sviju naroda stoje u
uskoj vezi. Istinska akcija za mir nije moguča bez po¬
vratka demokratskim institucijama i načelima slobode:
boljševizam, to jest crvena diktatura u Rusiji, kao i
bele diktature na Jugu Evrope velika su pogibao za
mir. Pre rata, daleko više nego polovicu Evrope zauzi-
male su tri imperije: Rusija, Nemačka i Austro-Ugar-
ska. Ove tri države, koje su radile i delovale u suprot-
nim pravcima, a politiku je njihovu vodilo nekoliko
neodgovornih ljudi, morale su se neizbežno zaratiti.
Dublji uzroci rata, šta više obih velikih ratova, koji
su se vodili, zavise o autokraeiji ruskoj, kojoj nemačka
autokracija nije umela da suprotstavi vojnički otpor.
Diktatura svakog tiranina, oligarhije ili jednog razreda
dovodi do rata: šta više rat je cesto, ako ne gotovo
uvek, uvet za opstanak i trajanje. Kada se jedna dik¬
tatura oseča ugroženom, nema drugog načina, da pro-
duži život, nego da rat prenese izvan svojih granica, to
jest, da protivnike prisili, da se u zajedničkoj pogibli
podvrgnu. Ranije ili kašnje crveni če se boljševizam
pretvoriti u demokraciju: bele diktature, što sada besne
u nekim delovima Evrope, ne če moči dugo da odo-
levaju. Na svaki način treba ih smatrati velikom
štetom za kulturu i opasnošču za mir. Snishodljiva
strpljivost, što ju često pokazuju konzervativci, pa i u
Francuskoj i Engleskoj, prema ovim formama, plod je
zabune i kratkovidnosti. Diktature, revolucije, ratovi,
to su dogadjaji, koji gotovo redovno slede jedan za dru¬
gim, pa radi za mir, ko radi za slobodu i demokraciju.
ne samo u svojoj vlastitoj, nego i u drugim zemljama.
Svaka neodgovorna vlast gleda u prvom redu da se
afirmira i obrani: a obrana je često u avanturi.

Povratak demokraciji neophodno je nuždan uvet
za mir. Povratak demokraciji znači u prvom redu po¬
vratak demokratskim idejama. Neuspesi diktatorskih
sistema u ratu i miru, crvenih i belih, gotovo opšte na¬
zadovanje revolucionarnih stranaka, nepoverenje pre¬
ma ratu, sve su to osnovice za demokratsko ozdravlje¬
nje. Samo liberalni režim može omogučiti Evropi da
pobedonosna izade iz ove mučne faze svoga života.

117

Union of democratic control 19  u Engleskoj
iskazala je znamenith usluga. Potrebno je, da se rad
demokratskih akcija svuda p ojača.

U aprilu 1923. upravio sam nizozemskom kongresu
Društva za demokratsku politiku poruku, u kojoj sam
izneo neke predloge, koje smatram potrebnim za delo
obnove. Ovi su predloži uvaženi i ja držim, da svaku
akciju treba da upr avl ja ju ovi principi: I. da se
istraži odgovornost  za  rat  1914.—1918. i da
se svi dokumenti sto više rašire, kako bi se narodi
uistinu obavestili o pogiblima tajne diplomacije i opas-
nosti sistema saveza; 2. dasepobijasvakaideja

0 moralnoj superiornosti ili inferior¬
nosti svili civilnih naroda Evrope,  sma-
trajuči, da svi oni imaju svoje odgovornosti, pogreške,

1 da ih sve skupa može da pridigne samo opšta zajed-
nička saradnja; 3. da se pomažu pokreti za slobod-
nu izmenu  bez ikakovih ekonomskih privilegija,
pa da se na takav način spreči, da nacionalne grupe ne
prisvoje sve surovine, smatrajuči da su svi narodi me-
dusobno ovisni jedni o drugima i pre drogovi nego
konkurenti; 4. daseučinikraj,  sto je pre moguce,
politici reparacija ivojničkim okupaci¬
jama,  tako da svaka država bude slobodna u svom
kretanju i da ne bude razlike medu pobednikom i po-
bedenima: 5. da s e revidiraju ugovori  i da se
isprave u prvom redu harem največe nepravde, kao na
primer podela Gornje Šleske i Saare i gdanski koridor;
6. da se suzbija naoružanje  i da se nekultur¬
nem smatra svaka akcija, koja ide za njegovim uveča-
njem; da se dakle ne daju nikakvi krediti narodima,
koji povečavaju svoju vojsku i gomilaju oružje bez
opravdanog uzroka; 7. da se uskrati svaki kre¬
dit i svako poverenje  narodima, koji, gazeči
nogama demokratske ustanove, de facto aboliraju par¬
lamente, pa pomoču vojničkih kasta i manjina stvaraju
diktatorske vlade; 8. da se zapre či npo-
treba šarenokožnih četa u mirno  doba pro-
tiv belaca, sto smanjuje u svetu ugled i čast cele
Evrope; 9. da u medunarodnim odnosima
jedinim kriterijem bude j e d n a k o st medu
velikim i malim narodima, medu pobedni-

19  Savez demokratske kontrole.

118

cima i p o b e d e n i m a, tako da sadanje razliko¬
vanje sto pre prestane; 10. da se in bona f ide po-
mogne svaki po k ret za slobodu,  ne samo što
se tiče gibanja ljudi i dobara, nego — i to u prvom
redu — što se tiče slobode savesti, štampe i misli, što
je bilo največim uspehom čovečanstva i što je uvet sva-
kog pravog napretka, a sada se posle rata u mnogim
državama evroskoga kontinenta nalazi u velikoj opas-
nosti.

[Više bi unapredilo mir i učvrstilo trajnost nemačke
demokracije, da se Nemačkoj vrate njezine teritorije, koje
su joj otete povredom svih proklamacija Saveznika i na¬
čela narodnosti, da joj se natrag dadu njezine kolonije,
koje su joj ugrabljene na nedostojan način i pod smeš-
nom izlikom. Potiskivanjem može da se dosta dugo održi
položaj Austrije i Ugarske: no niko ne veruje, da je u tom
položaju, kakav je danas, sve definitivno. Revizija je dakle
ugovora preka potreba za mir, dogodila se ona u ovom ili
u onom obliku, pa svi sistemi, koji su izmudreni protiv
logike i protiv preuzetih obveza ne če odoljeti kritici, ali
niti zamahu realnosti].

Jedino pritisak javnoga mišlenja može pomoči ra-
širenju ovih ideja i doprineti priznavanju ovih prin¬
cipa, koji odgovaraju i krščanskem moralu, koji je opet
sa stvoje strane u večini evropskih država postao pa-
raventom, iza kojega se sakrivaju sve moguče him-
benosti.

Mnoge sile mogu da korisno deluju; osim ljudi i
prijatelja demokracije ulazi ovamo delovanje bivših
boraca i rad soicijalizma, koji mogu, i ako na razne na¬
čine, da koriste istom cilju.

U svim zemljama najiskrenije žele mir ex-komba-
tenti. Oni, koji su iz rata učinili spekulaciju i koji još
i u miru neprestano govore o ratu, bili su — izuzevši
nešto malo egzaltovanih ljudi —• ratnici u birokraciji,
ili nisu videli drugih streljačkih jaraka do aprovizacija,
skladišta municije i oružja ili sanitetskih odela. Jedan
od najvatrenijih uzvisivatelja rata, što sam ga ikada
znao, dode mi za vreme rata s molbom da ga smestim u
kakvom zgodnom uredu, gdje je mogao reči, da živi i
sudeluje u ratu, ali je zato ipak uživao savršen mir.
Osetio sam osečaj ogavnosti; ali to nije smetalo da taj
isti individuum bude posle rata medu onima, koji su
me optužili, da sam za odricanje i da sam, kako se kaže

119

u vulgarnom žargonu ratnih profitlija, sabotirao pobedu.

Pravi kombatenti sviju zemalja osečaju odvratno,st
prema ratu. Sečajuči se s užasom svoga napora i svojih
žrtava oni hoče, da se učini nemogučim svaki novi rat.
Medu kombatentima nastali su pokreti za mir, i to u
pobedenim zemljama, ali u prvom redu u Franceskoj, u
Engleskoj i Italiji. Treba iskoristiti, upotrebiti ove po-
krete ne samo radi njihove političke i praktičke vred¬
nosti, nego i radi njihovog moralnog značenja. Interna¬
cionalni kongresi raznih udruženja kombatenata po-
bednika i pobedenih mogu da stvore platformu za agi¬
tacije, koje niko ne če smeti potcenjivati. Samo onaj,
koji se borio, može da glasno proklamuje potrebu mira.

Socijalizam nije za vreme rata značio jaču snagu.
Socijalisti Nemačke, Austro-Ugarske, u velikoj su ve¬
čini pristali uz rat; u Engleskoj i u Italiji, sem malih
iznimaka pomirili su se sa dogodajima. Drukčije nisu
ni mogli raditi, jer glavni posao sastoji se u torne,
da se rat izbegne; no kad je rat jednom odlučen i zapo-
čeo, teško je i partijama, koje predstavljaju masu, da
se uklone, dužnostima, sto ih rat nalaže.

No kolikogod se činilo paradoksnim, socijalizam,
kao politička i kao partija rada mora imati nacionalnijj.
karakter, ako hoče da mu akcija hude internacionalna.

Domovina je realnost, narod i narodnost je živ orga-
nizam: svaka ideja, svaka osnova, pa i ona o Sjedinje-
nim Državama Evrope treba da se bazira na postojanju
narodnosti i za njihovom vitalitetu.

Predugo smo u prošlosti slušali glupe i besmislene
tvrdnje; previse se ismehivala misao narodnog jedin-
stva kao kapitalistička misao. Koliko smo puta slu¬
šali socijaliste, da je svrha, za kojom se ide: ujedinje-
nje proletera celoga sveta protiv kapitalizma celoga
sveta; da proleteri Strane države ulevaju više pouzda-
nja nego domači kapitalisti; da je domovina jedan za¬
stareli istorijski ideal.

Ovakove tvrdnje ne samo da iritiraju, nego su i
apsurdne. Rat i mir pokazali su, kako nisu mogle odo-
leti realnosti. I proletarske klase i radnički staleži
imaju svoj egoizam, pa politika protekcionizma, sto ju
nameču novi kontinenti najbolje dokazuje, da se te
klase za obranu svojih interesa služe istim sredstvima
i postupcima, kao i kapitalizam. Sta više, protekcio-

120

nizmom se služe i zloupotrebljuju ga i jače, nego sam
kapitalizam.

Ako ih gledamo bez obzira na političko njihovo
držanje, socijalizam i radničke partije predstavljaju
največi sindikat za obranu cena i uveta rada. Niti
konzervativci ne mogu poricati, da radnički pokreti
nisu gotovo svagda delovali kao stimulans i kao akcija
za napredak. No isto je tako istina, da svako zauzimanje
neprijateljskog stava prema ideji domovine mora s pra¬
vom povrediti osečaje večine. A danas ima u svim ze¬
mljama jedna velika večina ljudi, koji su spontano za
mir i koji su spontano patriotski. Da ,se posluži inter-
nacionalnoj ideji, treba pre svega ljubiti vlastitu domo-
vinu, i svaki akt, koji ide za njenim umanjivanjem u bilo
kojem smislu, nailazi na opravdan otpor. S mnogo isti-
ne napisao je Leon Bourgeois, da je misao o nezavisno-
sti i dostojanstvu domovine isto tako sveta, kao i mi¬
sao o slobodi i dostojanstvu ljudske osobe. To su ideje,
kojima je koren u samoj dubini svesti i razuma, koje
imaju istu osnovicu i zajedno se razvijaju u istoriji.
Utvrdujuči medu moralnim osobama, koje znače domo-
vinu, potrebite pravne odnose, stvarajuči medu njima
pravo društvo naroda uspeva se, da se ideja domovine
oplemeni i poveča.

Ideja domovine, dakle, kao i ideja naroda, nema u
sebi nista ekskluzivno. Ako ima degenerisanih oblika
ovih osečaja, kao što je nacionalizam, ne valja smetnuti
s uma, da nema velikog osečaja, koji ne bi mogao dege-
nerisati, pa se to znalo dogadati i sa religijama.

Društvo naroda, kako ga je zamislio Wilson u nje-
govom prvom obliku, imalo je veliku zadaču. Ali je izgu¬
bilo veliki deo svoje vrednosti, svoje moči, pretvorivši
se u ligu pobednika za obranu i integritet ugovora.
Člancima 5. i 10. svoga statuta, izgubilo je i svoju mo-
gučnost akcije i delovanja.

No ja mislim, da bi i sada bila velika pogreška, kad
bi se pomišljalo na to, da se Društvo raspusti; napro-
tiv, treba upreti sve sile, da se Društvo obnovi. A da
bude moguča obnova, treba pre svega reči čelu istinu
o onome, što to Društvo jeste, koji su njegovi nedo-
staci, i kako je ono u današnjem svom obliku nemočno za
ikakav rad. Podržavati bludnju i neizvesnost znači osu-
diti ga na sramotnu dekadansu.

121

Kad se Društvo preuredi, moči če da bude najpo-
desnijim organizmom za reviziju mirovnih ugo¬
vora  i za uspostavu normalnih odnosa medu pobed-
nicima i pobedenima.

Ideja revizije neugodno zvuči nekim političkim gru¬
pama i izaziva nepoverenje; no doskora če se namet-
nuti kao neizbežna nužda. Sam Wilson ukazao je na
tu nuždu, još pre nego što je versajski ugovor bio for-
mulovan, a tu su potrebu izričito priznali mnogi od
najistaknutijih političara Engleske i Amerike. Ideja je
prokrčila dalek put i u Francuskoj, gde mnogi osečaju
tu potrebu, ma da još ne če da je otvoreno priznaju.

No više nego revizija ugovora i uopšte kao prvi
korak, koji če tu reviziju omogučiti — potreban je
iskren sporazum izmedu Francuske i Nemačke, koji če
biti jedinom pravom garancijom mira. Govoreči strogo
pravnički, ono, što je zaključeno u Versaillesu, i nije
ugovor, jer nije zaključeno po obostranom sporazumu
i pristanku: to je samo neograničen niz raznih impo-
zicija, danaka i kontrola, a pobedenima je ostavljeno
na volju jedino da ih prime ili da izginu. A kako su te
ustanove u direktnoj protivnosti sa svim predašnim
obečanjima i obavezama, pobedeni im ne priznaju na
nikoji način moralnu vrednost, šta više, ni opstojanje.
Oni ih trpe, ali ih ne prihvačaju. Odatle duševno sta¬
nje, iz kojega Francuska izvodi, da je Nemačka uvele
spremna na revanš i da mora — Francuska — uvek biti
spremna pod oružjem, dok Nemačka drži, da joj se ne¬
prestano braniti od zaseda i potajnih napadaja na nje-
zino jedinstvo i opstanak. Ako ovo raspoloženje brzo ne
prestane, sasvim je suvišno govoriti o miru. Ekonom¬
ska kooperacija izmedu Francuske i Nemačke može biti
samo jedan dragovoljan čin, rezultat spontanog spora¬
zuma, a ne, kako je neki danas hoče da shvate: naime,
kao niz novih tereta, koji bi se imali naprtiti na leda
Nemačkoj.

Mnogi su ugovori, pa i neki od kapitalne važnosti,
kao bečki, pariški, berlinski, pali toliko u zaborav, da
se nisu upotrebljavali, ili ih je abrogirao niz kasnijih
akata, a da formalne revizije nije uopšte bilo. Nestalo je
država, što su ih ugovori stvorili; nastale su nove, na
primer Belgija, a da se temeljni ugovori nisu menjali.
Pobednicka Rusija nametnula je Turskoj ratnu otštetu,
ali nikada nije tražila, da joj bude i isplaeena. U životu

122

pojedinaea, kao i u životu naroda, realnost mnogo toga
sama od sebe izravnava.

Ugovori 1918.—1919. delomice nisu aplikovani bas
radi same svoje neprovedivosti. Neuporavljanje tih ugo¬
vora dolazi pred njihovom revizijom; no revizija če po¬
stati neophodnom onoga časa i dače se provesti bez veli¬
kih poteškoča, kad izmedu Francuske i Nemačke do de do
iskrenog ekonomskog sporazuma. Sporazum je tim lakši,
sto se Nemačka nalazi u stanju veče umomosti i iscrplje-
nosti. Neobično je, da mnogi francuski političari, i ako
obdareni velikom političkom osetljdvošču, nisu toga još
upoznali, ili nisu hiteli da to javno priznaju. Svaki dan,
koji prolazi, stvara nove poteškoče i čini zadatak sve te¬
žim. Traže mir na sve moguče načine. Savezi, garancije,
paktovi medusobne garancije. Zanemaruje se samo jedan
način, i to bas onaj, koji jedini sigurno vodi do rezultata.

Velika je šteta po celi svet pisao je Ernest Renan,
u svojim glasovitim listovima Straussu, godine 1870., sto
Francuska ne shvata Nemačku, a Nemačka ne razumije
Francusku. Ovaj če se nesporazum samo pojačavati. Pru¬
sije če nestati, ostače Nemačka. A Nemačka, prepuštena
svojem vlastitom duhu, biče velika, liberalna, pacifistička,
demokratska nacija.

Ove su reči donekle proročanske.

No Renan je dodao, da demokracija ne če rata. Ra-
tovi če prestati, kad se principu narodnosti doda njegov
korektiv, princip evropske federacije, koji je iznad svih
narodnosti; kada demokratska pitanja, sa protutežom pi¬
tanja čiste politike zadobiju opet svu svoju važnost.

I danas problem glasi sasvim jednako.

Došli smo do tačke, kad evropski narodi treba da bi-
raju: ili beskrajan niz novih ratova i opšte rasulo, ili po-
vratak demokraciji, to jest principima mira i zajedničke
saradnje.

123



*


X.

lljedinjene Države Evrope.

J edna legenda priča, da je Pitagora, otkrivši svoj glaso¬
vati teorem žrtvovao bdgovima sitotinu volova. Kraj pi¬
tagorejskih principa, kojima je prolevanje krvi odvrat¬
no, ova je legenda slabo verovatna. No možda krivnjom
ove legende sve životinje počinju urlikati, kadgod se oglasi
kakvo novo otkriče. A životinje ljudi u takvim se prilika¬
ma skeptički smeškaju, što je najmoderniji oblik gluposti.
Ideja Ujedinjenih Država Evrope jest ideja, kojoj se
sme ju čak i političari i diplomate; nego, u ova se dva sta-
leža ne nalaze ljudi najširih horizonata; a osim toga, to
su staleži, koji — osim malo iznimaka — najneradije pri-
maju svaku ideju, koja prelazi prosečnost. Trebalo je vi¬
deti, kako su se pre rata oni, koji ga danas najviše ruže,
najviše divili Vilimu II.! Pa i oni, koji su o njemu zlo
govorili, bilo s protivničke strane, bilo medu narodima,
koji su mu bili manje skloni, kad su kritikovali Vilama
II. kao da su svi govorili: »Ali kad bismo isamo i mi imali
ovakvoga vladara, kao što je on!« Ja sam ga iskreno mr-
zio, jer je bio predstavnik onih tendencija, koje su, kako
sam video, na žalost prevladale pre i posle rata, kao i tra¬
dicija nasilja, koje na svaki način nastoji da uskrsne.

Kad velimo da jedna stvar nije verovatna, da nije
provediva, onda to tvrdimo s obzirom na naše znanje, ili
s obzirom na stanje i odnos našega duha prema toj stvari.

Da je našim roditeljima kogod pričao o pronalasci-
ma na fizičkom polju, koji su danas gotova činjeniea, bez
sumnje mu niko ne bi bio verovao.

»Moči češ da vidiš fotografiju svoga skeleta i svojih
unutarnjih organa, moči češ čitati kroz tamna telesa.

125

Moči češ leteti u velikim višinama, brzinom od 200 kilo-
metara i više na sat, bez ikakve pogibli. Na celom svetu
biče milioni i milioni automobila, koji če prevaljivati na
tisuče kilometara silnom brzinom. Moči češ ploviti pod
morem, nevidljiv. Misao tvoja i glas moči če da se proširi
na tisuče i tisuče kilometara, a da ne če trebati ni koma-
diča žice za vod. Ledenjaci Alpa davače svetlost i toplo-
tu, kao ugljenici pod površinom zemlje. Političar če moči
da govori u Londonu i da ga čuju na trgovima u Parizu,
Berlinu i Rimu. Glina če se pretvarati u metal; rubin i
dijamant biče proizvedeni sintetskim načinom. Biče sred-
stava za razaranje, kojima če nevidljivi neprijatelj iz ve¬
likih višina, kuda ne dopiru orlovi, moči da upokore, pa
i unište cele narode. Zrakom če se moči putovati redovito
kao železnicom, sta više i iz Evrope u Ameriku«.

Naši bi se roditelji smejali i ne bi verovali; osim
toga smatrali bi naše reči snovima iz »Tisuču i jedne
noči«.

A u moralnom svetu napredak je još kud i kamo po-
laganiji, nego u fizičkom. Cesto se, sta više i ne podudara
s napretkom materijalnim i ekonomskim. Još se i danas,
kod naroda, koji su se uzdigli do visokog stepena eko-
nomskog napretka, nalazi inferiornih oblika socijalnog
života. Za vreme rata i posle njega, čitao sam govore
voda i sravnjivao ih sa govorima, koji se nalaze pobe-
leženi u Tita Livija i Cezara: poredba nije bila uvek u
korist naših dana.

Uza sve to došlo je i na moralnom polju do napretka,
koji bi se pre nekoliko stoleča bio čarno sasvim nemogu-
čim. Jedinstvo francusko, jedinstvo nemačko, jedinstvo ita¬
lijansko rezultati su vekovnih napora protiv mnogih mrž-
nja i strasti, rezultati, kojima se nikada niko nije usudio
nadati.

Da je neko Talijanu quattrocenta, kad je Italija bila
podeljena na stotine državica, rekao: »Svi če Talijani za-
boraviti medusobne mržnje i prepirke, pa če živeti za-
jedno, boriti se i umirati zajedno, za jednu stvar: neve-
rovanje bilo bi još veče, nego nad otkričem, na primer,
Rontgenovih zraka, ili pronalaskom zračne, ili podmor¬
ske plovidbe.

Francuska je danas najjedinstvenija i najcentralizo-
vanija zemlja Evrope. No koliko su se vekova Francuzi
borili medusobno, da na koncu dodu do zaključka, da liju
istu krv, a na svoju zajedničku štetu. Borbe medu nemač-

126

kim plemenima vodile su se sve do najnovijih vremena
nečuvenom žestinom. No možda se u nijednom drugom na¬
rodu kao u talijanskom nisu vodile tako dugotrajne i
tako ogorčene borbe izmedu pojedinih grapa i raznih
gradova. Proreei, da če se Genova, Venecija ili Piša moči
posle uništavajučih ratova, koje su medusobno vodile, uje-
diniti u zajedničkom idealu života, da če zajedniee i op-
štine Severne i Srednje Italije, uvek u medusobnim rato-
vima, moči ikada prhniti jedan isti zajednički zakon, bilo
je za čoveka srednjeg veka, pa i za onoga od nekoliko
vekova unatrag, apsurdnija stvar nego putovanje u veli¬
kim zračnim višinama ili silaženje ladom u velike mor¬
ske dubine.

Pet godina tukli su se ogorčeno medu sobom gotovo
svi narodi Evrope, da na kraju rata svi budu siromašniji
i poniženiji, no što su bili ranije. Citava je Evropa po¬
stala manjom, a moralna šteta daleko nadmašuje materi-
jalnu, jer su mnogi narodi izgubili svoju slobodu i svoj
mir, a svi su izgubili svoju sigurnost. Cela Evropa nije
više os civilizacije, nego se nalazi u propadanju, moral-
nom i materijalnom.

Sa trideset i pet država, od kojih svaka ima svoje ca¬
rinske ograde, a često i svoj nacionalizam i svoj imperi-
jalizam; kraj otimačine sirovina sa strane velikih država;
kraj neiskoriščenih silnih teritorija radi pada Rusije; sa
vojskama, koje su za okrugao milion vojnika brojnije
nego pre rata; kraj nestalnosti ugovora; kraj nesigur-
nosti pobedioca, da če zadržati, što su osvojili, a čežnje
pobedenih za osvetom; sa diktaturama, bile orvene ili
bele; sa duhom nasilja, ko ji je več svuda prodro; ili ce
Evropa nakon brojnih novih sukoba sasvim propasti, ili
če prevladati zdravi razlozi života, pa če nakon niza pret-
hodnih sporazuma doči do Sedinjenih Država Evrope.

Ova ideja Sjedinjenih Država Evrope nije nova. Po¬
slednjih su dvadesetak godina najraznoličniji ljudi, od
V il im  a II. do Trockoga, od Hanotauxa do Ostwalda uvi¬
deli ne samo mogučnost, nego i potrebu takvog ujedinje-
nja. Medutim, pre rata falili su uveti, ne toliko materi-
jalni, koliko moralni, koji bi bili dali, da se jače oseti po¬
treba takvog udruženja. Danas postoje takvi uveti, jer je
u svih živa bojazan, da ne dode do opšte propasti i sloma.

Meja, da bi svaka država, uz netaknutu svoju na¬
rodnost, uščuvavši potpuno svoju osobnost, svoj jezik,
svoje tradicije, mogla izvan i preko svojih sadanjih gra-

127

niča osigurati redovitu, metodioku upotrebu tržišta rada,
centara produkcije i sirovina i da bi sadanji sistem anar¬
hije i izrabljivanja mogao ustupiti mesto opštoj koope¬
raciji, ta, rekoh, ideja nema ničega u sebi, što bi moglo
da povredi bilo čiji osečaj patriotizma i narodnosti. Pad
ekonomskih granica značio bi u zbilji doista nestanak
najdubljih uzroka ratova..

U prošlosti su nedostajali materijalni uveti za uje-
dinjenje, buduči da sami oblici produkcije nisu zahtevali
velikih tržišta. Danas, kad je tehnički napredak razvio
sve komunikacije, danas, kad više nisu moguče ili nisu
prikladne izolirane ekonomije, kada moderne železnice
preval ju ju u jednom danu tisuče kilometara, ujedinjenje
nije više utopija, što više, može se reci, da sadanja poli-
tička organizacija Evrope ne odgovara njenom biološkem
razvoju.

Evropa, reče Herriot u svom govoru 22. januara
1925. pred francuskom komorom, nije više nego mali ku-
tic sveta. Neka, dakle, malo odbaci svoj stari ponos! Dole,
na Pacifiku, stvaraju se danas problemi, koji če iziski-
vati, da se sva snaga, što je još ima u ovoj staroj Evropi,
sve zalihe rada, znanosti, tehnike, nagomilanog isku-
stva, skupe da privedu k razumu strane sveta, koje su
danas još prepuštene sasvim u vlast instinkta. Moja je
največa želja, dodao je Herriot, da jednoga dana ugledam
osnutak ujedinjenih evropskih država; i ako sam ja sa
toliko odvažnosti posvetio svoje sile Društvu Naroda,
učinio sam to zato, jer sam u toj velikoj instituciji gle-
dao prvi pokušaj da se dode do Ujedinjenih Država
Evrope.

Reči phne istine i lepote. Pa i ako putevi, koje je
označio Herriot, nisu najpodesniji (on je još govorio o
velikodušnoj demokraciji, idealističkoj, koja lako zabo-
ravlja, kao što je ona u Francuskoj i o oligarhiji krvi i
smrti, koja se torne nastojanju opire), i ako je Društvo
Naroda krivi put, ipak to još ne znači, da se izgubljeno
vreme ne bi moglo nadoknaditi.

Sjedinjene Države Amerike i Evropa, priključivši Ru-
siju, imaju otprilike jednaku površinu. No Evropa ima
četiri puta veče pučanstvo. Sedinjene Države americke
imaju četrdeset i osam država, od kojih svaka ima svoju
autonomiju, svoje zakone, svoju nezavisnost; ali se sve
pokoravaju jednom istom zajedničkom zakonu, a pro¬
dukcija ne poznaje zapreke, jer je celi teritorij jedno je-

128

dinstveno tržište. Evropa ima trideset i pet slabo sigurnih
država, koje mogu spasti još i na man ji broj; svaka od
njih ima svoj protekcionizam, svoje nepoverenje i svaka je
od njih, u raznim pitanjima, nesigurna, a največi deo ih se
nalazi u stanju latentnoga rata sa svojim susedima. U
glavnim formama produkcije Amerika nadvisuje Evro-
pu; torne je man je uzrokom duh njezinoga stanovništva,
koje je konačno sastavljeno od istih naroda, koji se u
Evropi medusobno bore, koliko to, što je cela zemlja
jedno jedinstveno veliko tržište, a ujedno je svima cen-
trima produkcije omogučeno, da se na najjednostav-
niji način opskrbljuju sirovinama. Sjedinjene Države
Američke nisu nastale u jedan mah; i one su rezultat
istorijske formacije — i ako je ta istorija kratkotrajna — i
kolektivnih nastojanja. Od 105,710.620 ljudi, što ih je
opšti popis 1920. nabrojao u Sjedinjenim Državama bio je
10,463.131 Crnac; no od 94,820.915 belaca svih evropskih
rasa samo ih je 58,421.937 bilo rodenih od indigenih ro¬
ditelja; 15,694.539 od roditelja stranaca, 6,991.605 od ro¬
ditelja indigenih i stranaca; 13,712.754 bili su Stranci. Pa
ipak je pučanstvo tako mešovito, od kojega velik deo uop-
šte i ne govori ili govori veoma slabo jezik svoje zemlje,
realizovalo američki ideal i stvorilo američku naciju; što
dokazuje, da je narodnost pre evega istorijski fakat, koji
bazira na osečaju i volji onih, koji je sačinjavaju.

U današnjem periodu evropskega života sve kao da
preti rasulom. Nikada se toliko zaseda nije stavljalo miru
i demokraciji. Ali ne valja se odviše zabrinjavati. Put je
Čovečanstva, rekao je jedan veliki mislilac, gorska staža;
uspinje se njome teško, čoveku se, šta više, čini koji put,
da ide natrag; ali se ipak neprestano uspinje.

A nikada kao sada, posle uništenja tolikih snaga i
života nije bila toliko potrebna obnova.

Ja sam napomenuo puteve, koji najbolje i s najma-
nje muke mogu da dovedu do mira; to su ujedno i jedrni
putevi, koji mogu da dovedu do ujedinjenja.

Ujedinjene Države Evrope ne mogu nastati jednim
potezom, uno ictu:  tolike borbe i tolika mržnja ne
mogu najednom uroditi ujedinjenjem. Ali ima situacija
internacionalne politike, ima misaonih unija, koje naj-
idealnije aspiracije mogu da pretvore u potrebe realnog
praktičnog života.

Jedan ideal, pa bio još toliko plemenit, nema moguc-
nosti, da bude realizovan tako dugo, dok ne odgovara re-

129

9. Nitti-Kosier:

alnoj potrebi, a Ujedinjene su Države Evrope danas više
postulat produkcije ,i potreba sigurnosti negQ ideal. O
torne su uvereni najinteligentniji duhovi: samo se putevi
čine još nejasnim i tamnima. A ipak ih nije tako teško
nači.

Dva su fakta u prvom redu, koji bi mogli poslužiti
kao osnovica za Ujedinjene Države Erope; prvi zavisi
naročito o položaju Italije, a drugi o držanju Francuske.

Naravno je, da nijedno političko ujedinjenje ne može
nastati bez prethodnog ujedinjenja ekonomskog.

Današnja podela stvara u svakoj zemlji velike inter¬
ne sindikate, koji raspolažu štampom i cesto veoma zame-
njuju interese naroda s interesima produkcionih staleža
ili grupa. Padom carinskih ograda i evropskem carin-
skom unijom silno bi se povečala produkcija, a u isti bi
mah nestalo valjda i svih pogubnih spekulacija sa siro-
vinama i probudili bi se svi momenti internacionalnog
ujedinjenja.

Borba, ko ju na Rajni vode Francuska i Nemačka, u
prvom je redu borba o železo i ugljen: nemaju li obe
stranke interesa na sporazumu? Z ar ne bi bilo moguče,
a ne bi li bilo i dobro, da suparnici u zajedničkom inte¬
resu postanu prijatelji?

Italija i Francuska su dve evropske zemlje, ko je sa
dve razlieite tačke mogu da pokrenu pitanje carinske, a
onda i političke unije Evrope.

Ima nekoliko godina, kako sam bio predložio carinsku
uniju sviju država naslednica Austro-Ugarske. Austro-
Ugarska imperija razbila se na osam delova: pedeset
i cetiri miliona ljudi ili su formirali nove države ili su
prideljeni drugim državama cesto bez ikojeg drugoga kri¬
terija, do li da se napakositi Nemcima ili Madžarima. Do-
ista, žalostan kriterij! No tim je raskomadavanjem iz te¬
melja poremečena produkcija teritorija, koji je bio daleko
više nego dva puta toliki, kao Italija. Kako može da živi
Nemačka Austrija sa svojim kolosalnim glavnim gradom
na onako malom teritoriju? Kako može da živi Ugarska,
kojoj su oteta najbolja vrela i zalihe? Pa i države, koje
su dobile najbolje zemlje, kao na primer Cehoslovačka,
muce muku, okružene susedima, čija kupovna snaga preti
da sasvim propadne. Za koga da rade velike produkcije
Beča, Budimpešte, Praga, pa i manjih, ali još uvek znat¬
nih centara, kao sto su Lavov, Krakov, Graz, Brno, Cer-
novice, Plzen j itd., itd.? Sto znače trščanska i riječka lu-

130

ka, ako su izgubile, a preti im opasnost, da ne če natrag
osvojiti največi deo svoga »h i n t e r 1 a n d a«?

Nasledne države Austro-Ugarske zapremaju veliki
deo Evrope, ,sa pučanstvom od kojih stotinu i dvadeset
miliona duša; njihova bi carinska unija omogučila naglo
iskoriščenje njihovih agrikulturnih, rudnih, industrijal-
nih zaliha. Da slože jedno jedinstveno tržište, produkcija
bi im u mnogim artiklima potpuno pokrivala celokupnu
potrebu. Pitanje Austrije i Ugarske izgubilo bi mnogo
na svojo j ostrini; Italija i Čehoslovačka našle bi kon¬
zumna tržišta velikog elasticiteta; Poljska, Rumunija i
Jugoslavija mogle bi unovčiti zalihe i bogatstva, koja
sada leže neiskoriščena.

Pre svake moderne političke unije, ili gotovo pre sva¬
ke, bila je stvorena ekonomska unija. Carinska unija Ne-
maca (Zoll-Verein od 1833.) pripravila je politioku uniju
od 1871. Zajednica interesa odreduje uvek oblike poli-
tičkog ujedinjavanja, kojih ne možemo tačno predvideti,
ali ih veoma lako možemo suponirati.

Poznate su mi veoma dobro sve poteškoče ekonom¬
ske, a pogotovo finansijske i monetarne prirode, koje se
opira ovom pokretu. Ne mogu da o njima diskutujem teh¬
niški u ovoj knjiži, koja je namenjena velikoj puhlici. Po-
svetio sam sav život študiju ekonomsko-finansijskih pro¬
blema. Ovde mogu reči tek toliko, da te poteškoče nisu
nesavladive.

Dostaje carinska unija naslednih država Austro-
Ugarske, da se stvori prva jezgra obnove: Svajcarska,
Holandija, Danska, Švedska, Norveška imače veoma
mnogo interesa, da joj se pridruže. A isti bi interes, i ako
u drugom obliku imala i Velika Britanija. Sve kad bi
Velika Britanija i htela da ostane izolovana, samo sa
svojim dominionima i kolonijama, imala bi samo silnu
korist, kad bi pred sobom najednom našla velike skupove
puoanstva, s jednim jedinstvendm tržištem i rastučim kon-
zumom.

Francuska i Nemaoka troše se danas u borbi bez pre-
stanka. Nemačka je goloruka, a Francuska je zaposela
nemaoke teritorije i ne govori o drugom, nego samo o
problemu svoje sigurnosti u budučnosti. Ali trebače da
jednoga dana prestanu vojničke okupacije: svi izmudreni
sistemi, da se osigura sutrašnji dan garancioni paktovi,
ograničeni na jednu državu (Engleska), ili na više država,

131

kontrolni sistemi, na temelju dugoga trajanja versajskih
kondicija, sistem uzajamne garancije sviju država putem
Društva Naroda, uvek su predloži, osnovani na irealnim
vizijama. Več smo došli tako daleko, da se Nemačkoj, kad
joj se ne može ozbiljno prebaciti naoružanje, koje bi zna-
čilo pogibao, prebacuje što nije razoružala duhove. A
kako se mogu duhovi razoružati uvredama i nasiljima?
Vredati Nemce, da su barbari, nazivati ib jedinim krivci-
ma za rat, smatrati ib neprijateljima civilizacije znači
ogorčavati ih, to jest oružati njihove duhove mržnjom.
Samo velikodušnost i jedinstvo razoružava, samo zajed-
nioa interesa ujedinjuje.

Ili če se Francuska i Nemačka medusobno sporazu¬
meti, ili če, na opštu štetu, potrajati i dalje beskonačna
borba, i tu če, ili Francuska na dugo podjarmiti Nemacku,
potkapajuči temelje njezine moči, ili če uskrsla i obnov¬
ljena Nemacka jednako podjarmiti Francusku. Obe se
hipoteze mogu jednako požabti, i one su jednako štetne
za ljudski napredak i mir sveta. Mogu li se ove dve demo¬
kracije medusobno sporazumeti? i može li temeljem toga
sporazuma biti potpun carinski sporazum, jedna pra¬
va unija, koja bi dovela u zajed niču bo¬
gastvo dvaju naroda?  Kad govorim o unijama,
ne pomišljam na današnji oblik trgovinskih ugovora, koji
počivaju na nepoverenju i na manje ili više nepravednim
oblicima protekcionizma, nego na konstituciju jednog
pravog, zajedničkog earinskog teritorija.

Carinske unije stvaraju zajednice interesa, pa su
prema torne baza političkih sporazuma; pogreške bi mi¬
rovnih ugovora izgubile svu svoju oštrinu, kad bi u veli-
koj množini usfalila materija, o kojoj se vodi borba.

Publika goji opravdano nepoverenje prema mno¬
gim industrijskim slojevima, u prvom redu prema ratnim
bogatašima. Ali im s nepravom pripisuje misteriozne mi¬
sli i neke skrivene namere. Njihova je psihologija mnogo
jednostavnija. A što je njihova štampa tako perverzna,
to je odatle, što u današnjim oblicima iskoriščavanja i
nesloge vide svoj dobitak. Kad bi se otvorili novi hori¬
zonti i nova polja delatnosti, ja sam siguran, da bi oni
za mir radili jednakom žestinom i marom, kojim su ra-
dili za rat. Radi se samo o torne, da se nade put spasa u
ovoj moralnoj pustoši, koja je nastala od Evrope.

132

Sto se tiče Sjedinjenih Država Amerike, ja držim, da
je njihov najglavniji interes, da porade na obnovi Evro¬
pe, a da na sebe ne navuku nikakvu odgovornost vojničke
prirode i da ne preuzmu nikakvu garanciju. Sjedinjene
Države počinju več da trpe od blagostanja i vlastito im
preobilje poeinje da preti. Za njih je največa potreba da
ponovno ožive evropska tržišta, koja su ne samo najvaž-
nija, nego su i jedina, koja če kroz dugo vreme moči da
zadrže veliki konzumni kapacitet.

Samo utopiste mogu da formulišu planove o rekon¬
strukciji, na način kako arhitekti prave osnove za zgrade i
spomenike, odredujuči u najmanje sitnice svake reforme,
predlažuči tako projekte, koje vreme mora da uništi. Ja
sam predugo stajao na čelu vlade, video sam previse
stvari i upoznao previse ljudi, a da bih u srcu gajio bilo
kakvu iluziju. Ja sam u prvom redu praktički idealista.
Znam vrlo dobro, gde se nalaze zapreke, i nimalo ne
potcenjujem silnu snagu predrasuda i ignorancije. Znam
veoma dobro, kako duh reakcije besni u ovome ciničnom
i vulgarnom periodu, u ovoj muci Evrope, u kojoj nema
ni zrake svetlosti.

No situacija, koja se je razvila, ne dopusta nikakvih
iluzija: ili če se Evropa ujediniti, ili če propasti; ili če
se kroz niz pogrešaka na kraju doči do ujedinjenja evrop¬
skih naroda, ili če dekadensa i ratovi izmenično slediti
jedni za drugima. Današnji položaj paralizuje svaki po-
kret za mir: mi nemarno mira, nego živimo u mrskom
stanju opšte nesloge i razrožnosti, koje pripravlja ili po-
stepenu propast svih evropskih naroda ili njihovo otre-
žnjenje i osveštenje i njihovo ujedinjenje.

Ujedinjene Države Evrope, koje su do juče bile samo
ideal, danas su uvet razvoja i života. Sretni su oni, koji
svojom inteligenci j om i svojom verom budu mogli sara-
divati na torne delu! No koliko treba još napora, da se
rašire temeljne istine, koliko energije, da se odupre pred-
rasudama! Koliko če truda još trebati, da se u svakoj
pojedinoj zemlji suzbije reakcija u uniutrašnjoj politici,
a nasilje i mala fides u vanjskoj! Samo čovek herojske
duše može se opreti predrasudama i sili jedne prošlosti,
koja šilom hoče da bude i budučnost.

133

Heroj naših dana nije onaj, koji u ruci nosi mač pret-
nje; nego onaj, koji na svoju štetu i na svoju bol unosi
istinu medu prevarene i potlačene gomile.

Kao seme položeno u zemlju nestaje heroj, kada ži¬
vot, sto ga je začeo, počinje da poprima oblike. Treba
pripravljati delo života: danas vlada oko nas samo sda
i nasilje smrti.

A život traži svoja prava.

134

Napomene.

Ideje sadržane u ovoj knjiži izložio sam u četiri govora sve-
nčilišnim dacima u Kjoebenhavenu, Stockholmu, Upsali i Christianiji.
Govorio sam Studentsamfundetu u Kjoeibenihaveniu 18. oktobra 1924.,
23. oktobra studentima u Stockholmu, 24. istoga meseca u Upsali,
u Udruženju severnih naroda, a 28. oktobra na sveučilištu u Ohri-
stianiji (sada Oslo).

Uvek sam verovao, da svaki pokret za obnovu, bilo političku,
bilo moralnu, mora početi sa mlacleži i da narodi Severa pri tom
imaju veoma vidnu ulogu.

U knjiži sam vodio računa o svim novim dogodajima, koji su
se zbili posle mojih govora.

Odabrao^ sam jednostavan i lagan oblik, u želji, da knjiga
prodre u široke radničke slojeve.

Izbegavao sam svako bibliografsko nabrajanje i svaku sta-
tističku tabelu, samo da se delo lakše čita.

Ograničujem se na to, da u ovim napomenama zbijem neko¬
liko podataka za one, koji budu hteli, da pojedine argumente du-
blje prouče.

I.

Moje tri knjige Evropa bez mira  (1922.), Propada¬
nje Evrope  (1923.) i Tragedija Evrope  (1924.) doživele
su pedesetak prevoda na sve važnije jezike Evrope i Azije, pa
i na esperanto. U njima se nalazi najopširnija kritika versajskog
ugovora, njegove aplikacije i mira, kako ga shvačaju kao način,
da se nastavi rat.

Osim bezbrojnih publikacija, što su ih posle rata objavili mno-
gobrojni pisci, od kojih su neki sami sudelovali kod dogadaja, koje
opisuju, kao Poincare, Tardieu, Barthou, Lloyd George, Keynes,
Lansiiug, House, Baker i t. d., dok su drugi saforald elemente velike
važnosti, kao Vanderlip, Cassel, Hobson, Hausman, Seymour,
Cooks i t. d., osim memoara, što su ih napisali odgovorni ljudi i
diplomatskih knjiga, što su ih objavile razne vlade, kao i publi¬
kacija petrogradskog i berlinskog arhiva; osim ovih, rekoh, ima
preko dve hiljade drugih svezaka, koji sadržavaju elemente za po¬
vest o odgovornosti za rat i o mirovnim ugovorima, Ja sam ih
sam sabrao preko dve hiljade.

Osim študija Keynesovih, Casselovih i t. d. najinteresantmja
je knjiga o pogreškama politike reparacija ona ood Harolda Moul-

135

tona i Constantine E. Mc Guire-a (Germany’s capacity to pay,
Nev York, 1923.), št o ju je objavi o Institute oif economics u New
Yorku.

Pregledno je delo, u svakom pogledu izvršno, pisano s mnogo
osečaja pravednosti i sigurnim pogledom u bududnost knjiga Alcida
Ebray-a, bivšega generalnoga konzula i franeuskoga poslanika »La
P a i x malpropre, Versailles. Pour la reconcilia-
tion et pour la veri  t d. Milan (1925.).

Diplomatske su knjige, što su ih objavile razne vlade večim
delom mepotpune. Ali se mogu upotpuniti publikacijama Kaut-
s k y a, sa C r n o m k n j i g o m Rusije i sa svim dokumentima, koji
su obelodanjeni u mnogim delima, što su izišla posle rata.

Cesto se generalno išlo za prikrivanjem, pa su obe Strane koji put
publikovale samo ono, što je bilo njima u prilog.

II.

Statistike mrtvih, ranjenih i osakačenih za vreme rata, dosta
su nepotpune: za Rusiju i balkanske zemlje slabo su i tačne.

U Rapport general de 1’ E n q u e t e sur la pro¬
du  c t i o n, što ga je izdalo Društvo Naroda (Bureau international
du Travail) u 1924. godini (svež. IV. str. 29.) nalazi se aproksa-
mativna statistika mrtvih i nestalih, na koju se u ovoj knjiži oslanjam,

Prema ovoj statistici dosegla je mobilizacija za rat u zarače-
nim zemljama i kod neutralaea, od kojih su nekoji morali mobili-
zovati od straha pred incidentima ili invazijom, cifru od 66,103.164,
to jest više od polovice aktivnog muškog pudanstva. Kad se po¬
misli, da je rat trajao gotovo pet godina, i da je nemobilizovano
pudanstvo moralo vedim delom da radi na produkciji za rat, može
da se zamišlja, kolika je negde ekonomska šteta, što ju je prouzro-
dio rat.

No demografska depresija Evrope, to jest pogoršanje sastava
njezinoga pudanstva nadvisila je još ekonomsku štetu; a moralni
nered premašuje šta više i damografsku depresiju.

*

Za vreme rata uzajmile su Velika Britanija i Sjedinjene
Države Ameridke svojim saveznicima i udruženim državama otpri-
like 90 milijarda zlatnih franaka, Nemadka je svojim saveznicima
pozajmila nekih 11 milijarda i po, koje je kasnije sasvim izgubila.

Svi raduni, što su u Engleskoj pravljeni radi višine troškova
rata i u Sjedinjenim Državama premašili su hiljadu milijarda, neki
šta više i hiljadu i stotinu milijarda. Medutim, ova se kolosalna
suma, kojoj nema ravne u oeloj istoriji, ne može smatrati potpuno
izgubljenom; jedan je deo služio za uzdržavanje pudanstva, a jedan
je opet deo investiran u zgrade i ustanove, koje su ostale i posle
rata. Rat nije razorio baš sve, nego samo veliki deo onoga, što
je za nj izdano.

*

U knjiži »Tragedija Evrope«  ispripovedio sam, kako je
nastala priča o belgijskoj deci, kojoj da su Nemci poodsecali ruke,
i kako je ta prida potekla iz optužbe, kojom su Englezi i Američani
optužili baš same Belgijance za vreme prve okupacije Konga.

[Reakcionarna i naeionalistidka štampa govori cesto s pravim pre¬
zirom o radnidkoj internacionali. A treba priznati, da su za vreme

136

rata i posle njega velike kapitalistieke grape pokazale jog kud i kamo
opasniji internaeionaldzam.

I kraljevi su u majvečoj mjeri. pozaboravljali svoje poretlo i svoje
rodbinske veze i to više iz manije, da se pokažu velikima i iz pohlepe
za vlašču, nego iz patriotizma. Suvereni največih država, koje su
ratovale jedne protiv drugih, ibdli su vezani uskim rodbinskim vezama:
rumlunski kraljevski par, belgijska kraljica, ruska carica, bili su Nemci.
Ne može se reči, da je Nikola II., car ruski i predstavnik autokratskog
panslavizma bio pravi Rus. Palčologue je u svom delu o Carskoj
Rusiji za vreme rata uzeo genealogiju Nikole II., da njom dokaže,
kako je Nikola II. u svojim žilama imao samo 1 /i 28  ruske krvi, a njegov
bi je sin Aleksa, da je zaseo na prestolje bio imao samo Vase.

Rat je u najvišim kao i u najmižim krugovima razvio sve instinkte
sile otimačine].

III.

U jednom govora u Paislayu, 6. februara 1920. priznao je
britanski ministar Asquith, koji nije sudelovao kod naveštenja rata,
da mir, zaključen u Versaillesu nije cist i ravan mir (elean peaee),
to jest mir, koji bi okončao' rat, nego mir, koji če naprotiv rat samo
produžiti.

To je ikasnije sasvim izrieito priznao i Lausing, koji je bio- onaj
državni tajnik S jedrn j enih Država, koji je odlučio rat. Ab se ne
usuduju svi državniei, da ovako jasno priznaju istinu i neki je oprezno
sam l o izdaleka natucaju, s i c u t d e c e t.

*

Nista nije bulo tako zlo, kao uvodenje tajnih sodnica na pariskoj
konferenciji, koja je pnipremala mir, i na kojoj nisu sudelovalli pobe-
deni, več su bili samo pozvani, da potpišu ili odbiju ceh tekst ugovora,
za koje su svi odmah od pocetka znali, da sin neprovedivi. Nije bilo
mirovnih pregovora ni ugovora, nego' samo zaključek nametniuti bez
ddisfcusije.

Sam Vivianii, koji je bio ministar predsednik Francuske u vreme
ulaska u rat, reče odmah posle mirovnih ugovora, 16. septembra 1919.
u zastupničkoj komori, i ako je branio francusku tezu:

»Les grandes idees qui etaient si simpies, il etait diificile de les
faire triompber, car il fallait la victoire. Mais, la viotoire remporteee,
il nous a paru tres aise de les imposer parce que pour ces idees tous
les peuples libres avaient combattu. Et, une fois soustraits k  la grande
lumiere que projetalent sur nous les grandes idees, nous avon® peu
a peu penetre dans la n uit de la eonifčrence.

La conference, a 1’aide d’uue methode que je juge vicieuse dans
l’instant meme ou elle invoquait les principes repiudiiait les procedee
de la democratie Internationale. Elle organisait autour d’elle le si-
lenoe. 20

20  Bilo je veoma teško pomoči do triumfa velikim idejama, ma
da su bile tako jednostavne, jer je trebala pobeda. No kad smo izvo-
jevali pobedu, činilo nam se veoma laganim, da ih nametnemo,^ jer
su se za ove ideje borili svi slobodni narodi. Izmakavši jednoč sa
svetla, što su ga na nas bacale velike ideje, prodrli smo malo po-
malo u noč konf erencije.

Konferencija je pomoču metode, koju ja smatram veoma po-
grešnom, u istom času dok je zazivala visoke principe, odbijala
metode medunarodne demokracije. Organizovaflja je oko sebe po~
svuda šutnju.

137

I dodata, u dubokoj. noenog tišini koniereneija je samo negirala
sve principe, što ih je Sporazum b.io proklamovao u času opasnoisti
kao i sva svečana obešanja Wiisotnovai.

Italija je uvek mogla, da se smatra olsutnom i nije imala nika-
kovog udala kod najzamiašlitijih odluka.

O parisikoj fconfereneiji i o njeizinkn metodama govoirio sam
opšdrno u svojim predašnjim knjigama.

Posledicam rata porasao je broj država u Evropi od 25 na 35,
u koliko je ovaj poslednji broj, kraj nejasnoče ugovora i neizvesnosti
njihovih dispozicija siguram, No 'broj vladajočih kuiča u Evropi, koji
je u 1914. iznašlo 43 (priikljuaivši razne vladajuče domove u Nemač-
koj) sniaio se na 15, a u nekim zemljama postoje monarhije, koje ne
pnužaju nikaikvoga jamstva sigurnosti. Ral je bdo najubojniji dogadaj
po kraljeve u Evropi; a ni dogaidaji, koji su poisle njega sledili niisu
učvrstili mnoge monarhije. Neke sn od njih, Sta više, veoma slabe.

H 1

Radii ajpsurdnesti, fcojom su razdeljene teritorije Rusije, Nemačke
i Turske, ne mogu drugo, nego da se pozovem na predašnja tri sve-
ska, gde su sva .ta nasilja potanko iispitama.

Sjj

Povišenje vojndfekih troškova i naoružanja posle rata, proizlazi
iz sviju publikacija, i ja sam ih pregledno izneo u knjiizi »D e k a-
d e n s a Evrope«.  Godine 1924. publikovalo je Društvo Naroda
j edan Annuaire m i 1 d t a i r e. (R e n s e i g n e m e n t s g e ti e-
raux  .stalil sti qiu e s sur le® armements terrestres,
na val.s et aleriens).  Drugo d polpunije izdanje izišlo je 1925.
godine. Iz loga godilšnjaika izlaizi sasvim jasno, da su poheddoci uza
sve to; što isu pobedeni razoružali, neki, šla vilše, d u večoj. meri, no
što su proipiisivali ugovori, povečali svoje naorulžanje. Francoska. je
u prvem redu naoružala više nego ikojia zemlja, Ali Poljska., Ceho-
sfovačka i Romunska naoružale su se brzinom, ko,j.oj gotovo nema
primera.

*

Austrija u današnjem svom obliku ne može živeti.

Italija ne želi da se forsira podunavska federacija. No Austrija
je, buduči nemačka, sve od 1919. godine svečano izjavila svoju voljo,
da se ujedi,ai s Nemačkomi. Franoulska se torne pnoltM.

Treba pod,seliti, a da se ne poči,ni nikakva diplomatska indiskre-
cija, da istu američki delegati u Parizu jo® 1919. ihteli, da, se Nemačka
Austrija slobodno ujedini s N-emačkom, No Franciutsika se torne od¬
ločno oprla. To je dizjaviio 14. jamuara 1921. u Filadelfiji na jednoj
koinferencdji za mir Charles Seymour, šef anStroeugarSkog odela u
američkoj, delegaciji.

*

O povredi ugovora, koja je počinjena okupacijo,m, Ruhra i po-
vredama, svake norme meduinaroditoga prava, koje su iza toga sle¬
dite pisao sam opišimo ui svojioj. ‘knjiži: Tragedija, Evrope.

Sonar Law nastojao j,e da na svaki način zapreči: okupaiaiju
Ruihra, smatrajuči je dvostrukom povredom ugovora. Lord Curzion
pokazao je u jednoj noti od 12, augulsta; 1923., poziva,juči se na naj¬
više <pravniške autoritete Velike Britanije čitavu nelegalnost oku¬
pacije.

138

S ekonomskog stanovišta okupacija je iz temelja, promenila
položaj Nemačke, naškodila je silno kreditu Francuiske, a. nije donela,
mikakove koristi, koja bi bila vredna s,pomada.

Službeni delegat Amerike Boyden izjavi o je sasvim jasno, da
je okupacija bila povreda ugovora, d to ne samo duha, nego i slava
ugovora.

IV.

O krivnji za rat postaji cela literatura, i osim več nabraj&nih
dela i diplomatskih, knjiga, daii su se i mnogi pisci na posao, da
objaisno naroke konflikta. Protiv aipsurda o jednostranoj krivnji za
rat, koja bi imaia da teretii samo, Nemačkui i njezine savezniike, o čemu
radi 61. 231. versajskog ugovora, pisali siu i u Franeustooj za vreme
rata Le Bon, a kasnije E. Dujardin, Damartial', Quetant, Gouttenoire
de Toury, Mathias Morhardt, G-ustav Dupin, A. Ebraiy itd.

U Engleskoj i Americi dopuštaju koiektdvmi odgovornost gene¬
ralno, te je priznaju svi istraživaei i svi najinteligentniji političark

22. decembra 1922. izjavio se o torne sasvim jasno Lloyd George
iu jednom govoru, što ga je držao u Empire Parlamentary Associa-
tiion, a kasnije se takode cesto vrača©' na ovaj predmet. Štoi se više
ova stvar proučava, govorio je, to se više dioiaai do zaključka, da su
na čelu vladama sviju zemalja pre 1. augusta 1914. bili ljudi, koji u
taj čas nisu htelli rata. Oni su pali u nj. It vvas s omet hi n g
i nt o vvhi c h th ey g 1 it te d or r at h er st a gg e redi or
st um bled  (bilo je nešto, u što su samo' kliznuli, ili bolje: spota-
Ikli se, posrnuli). Jedna diskusija, dodao je, bila hi nnoižda sprečila rat.

Ideja, da se jedinoj Nemačkoj pripiše krdivnja za rat nastala je
tek kasnije, pa je postala oružjem u 'borbi. No‘ čak je i Delcasse 23.
augusta 1914. priznao, da Nemačka nije htela, rata, ali da je bila u nj
p o v u č e n a (intervievv u »C o r r i e r e d e 11 a S e r r a« od 23.
augusta  1914.).

Nije istina, da je 1914. oružana bila samo jedna strana; oružalo
se na obe Strane i troškovi u Franouskoj d Rusiji niisu bili manji
nego u državama Trojnog Saveza. Bauman je (u delu Let France
explain cap.  X.) naširoko o torne pisao.

Od osnovne je važnosti publikacija Friedricha Stievea: »I z-
v o 1 s k y i s v e t s k i ra t«, Berlin, 1925. Delo ima pet svezaka, od
■toga su oetiri sveska dokumenata od največe važnosti. Od velikog su
interesa i: »Carnets  d’un amb a s s a d eu r«, 21  što ih je izdala
revija »E u r o p e« krajem 1924. Ove beleške nadopunjuju ono, što
se dosada znalo o zaista opasnom delovanju Izvoljdkoiga, kojemu se
nije protivio Poincare. [Vidi i knjigu: Ernest Judet: Paul Louis,
1925.]

Na sedniei od 19. fehruara predloižio je senator Robert Latham
Owen jednu rezolueiju ameriekom senatu, da se predloži istraga o od¬
govornosti za svetski rat. U predlogu rezolueije naznačeni su več
1 svi modalitetii istrage, koja dosada još nije povedena. Iznoseči svoj
predlog, senator je Owen u veoma znamenitom govoru praži o več^niz
dokumenaita, iz koj>ih proižlazi, da za rat nije kriva samo Nemačka.
Senator Owen je, kalko se veli u Americi, sto postotni Amerikanac,
potice od Crvenoikožaca d starih Angl.ofeasa; ne može mu se dakle
prdigovoriti — što se inače taiko cesto radi, da je pr o German ili
proFrench.

Prava je istraga o krivici za rat potrebna, ali se mnogo radi na
torne, da se toj istrazi izbegne.

21  Beležnica jednog poslanika.

139

Postojala je, sa sedištem u Haagu jedna CommissAon for neutrai
investigations of the eauses of the wo,rld war f-  sačiajavali su je na-
učenjaci Švedske, Norveške, Danske, Holandije i Svajearske. No ta
je komisija na malo misteriozam način obustavila svoj rad, na koji
se veoma nestrpljivo čekalo. Nije li tu potrebno ofijažnjenje? A ako
ova komisija ne če dli ne može da funkcioniše, ne bi li trebalo, da
se mesto nje sastavi druga?

*

U jednoj izjavi berlimskom »V o r vv a r t s u« (27. septembra
1924.) reče Herriot, da če Nemačka samo koristovati, aiko jednoga
dana počne voditi oitvorenu paeifističkui i demokratsku politiku. To
je, bez sumnje, istima.

Ali je dodao, da se ne može razumeti, kako' izvesni ljudi u Ne-
mačkoj žele da se govori o problemu odgovornosti za rat. Govoreči
o torne, nemački narod ne bira najjednostavniji put, a taj jest, da se
odrekne svake veze sa svojim vodama iz 1914. godine, koji su povre-
dili neutralnost Belgije.

Ali ima tu dve različite, posebne stvari.

Svaka se akcija Vilima II. i njegovih nesretnih ministara iz
1914. godine mora požaliti, provala u Belgiju bila je svakako jedila
zločin.

Ali i priznajuči to, zar nije još uvek potrebno, da se potraže
krivci rata? Kako je moguče, da jedan veliki narod primi na sebe
greh, koji je u najmanju ruku greh i drugih, a ne samo njegov, kako
je moguče da primi na sebe svu odgovornost? Kako je moguče, da se
ne prizna, da je bilo i drugih pogrešaka i posle rata, da je bilo po-
vreda mirovnih ugovora, koje nisu bile manje od povrede Belgije sa
strane Nemačke?

©ovecamstvo, zatoljueio je Herriot, napredovače tek onda, kad
narodi budu tražili javnu, otvoremu i lojalnu diplomaciju, upravljenu
jedino u smeru mirne organizacije rada, u 1  uzajamnom poslovanju
obveza i prava.

Reči pune istima i mudrosti, koje u život može privesti jedino
društvo ravnopravnih naroda, bez razlike na pobedene i pobediooe.

*

U Francusškoj se uvek pomišljalo na to, da se anektira leva
obala Rajne, ali da se stvori jedna autonomna država pod framcuskim
nadzorom. Zahtevi Foeha, memorandum Hanotausov, publikacije Tar-
dieuove ne dopuštaju niikakove sumnje o torne.

Na to se pomišljalo sve od 1917.

U svome izveštaju o- versajskem ugovoru spomimje Barthora
jedno Briandovo pisano od 12. januara 1917., upravljamo na poslanika
u Londonu, Paula Cambona; u torne se pismu raspravlja o uvetima
mira za slučaj’ pobede; les bo n s e sp rit s u Francuskoj hteli eu
taj deo za ljuibav starih tradicija anektirat^ p o ur form er c e que
Richelieu appelait notre pre-carr  e. 23  Isti Ribot, predsed¬
nik ministarskog savjeta, govoric* je 31. jiula 1917. u francuskoj ko¬
mori, misleči pri tom bez sumnje na tajni sporazum s Rusijom, o po¬
trebi, da se iz rajnskih pokrajina stvori autonomna država.

22  Komisija za istraživanje neutralaca o uzrocima svet-
skog rata.

2S  ... da ostvare ono, što je Richelieu nazivao našim pred-
zidem.

140

Tardieu je objasn-io 2. septembra 1919. franeusfcoj komori ono,
što je Clemsneeauova vlada tražila memorandumom od 25. febmara
1919. Prvi je zahtev bio taj, da granioa Francuske bude Rajna. Poin-
careove su -ideje izložene -u mnogim spisima, no najbolje n njegovom
Slaniku u »Tempsus od 15. septembra 1921.

U publikaciji francuske vlade u 1924. o »Les garanties  de
s e c u r i t č« ima pre svega nota maršala Focha od 10. janiuara 1919.,
pa memorandum  franeusfce vlade od 25. fehruara. 1919., kojd
baziraju na svim kriterijima:

1. Granica N-emačke treba da bude na Rajni; 2. Rajniske mostove
treba da okupiraju medusavezničke čete; 3. napred navedene mere
ne smeju da imaju za -posledicu nikakve terito-rijalne aneksije u korist
bilo koje vlasti. No u praksi ht-elo se time otrgnuti od N-emačke 11
miliona Nemaoa.

Maršal F-och .pisao je 31. mar-ta 1919. šefovima vlada, koji su
bili okupljeni u Parizu:

Le R h i n r e ste 'done aujourd’hui la barriere
indipensable au sa-lut des peuple® de 1’ E u r o p e
Occidental e, et, par la, de la eivilisatio  n. 24

Ovo je teza, prema fcojoj su Nemci samo neprijateljii civilizacije,
dok su prijatelji civilizacije samo zapadni narodi.

*

PoincaTe je pošao tako daleko, te je rekao, da Francudka u slu¬
čaju, ako se Nemačka Austrija -sedini s Nemačkom, ima pravo da
ostane na Rajni, to jest praktički, da anektira nemački teritorij na
levoj obali Rajna Govor u Bo-rdea-uxu od 1. marta 1920. upotpunjuje
članaik u »R e v u e des d e u x m o n d e s« od 15. oktobra 1920.

*

Neizvršeno ispražnjenje Kolna u januairu 1925. težak je fakat,
jer se veže o jednu veoma pogibeljnu ideju; da se nadme trajanje
okupacija od pet, deset ili petnajst godina može -smatrati, kao- da- nije
počelo, n koliko NemaSka nije udovoljila evim svojim -obvezama. Bile
bi dakle okupacije neodredemog trajanja. To je teza, koju su mnogo
puta branili Poincare, Barthou, Tardieu, pa čaik u izgladenoj formi
i Briand.

10. januara 1920. izjavio je Tardieu »Petit Jo-.urnalu«,  da
če -okupacija Rajne -biti produžena i preko 15 godina, budnici da voj-
nički -sporazum -sa Sjedinjenim Državama Amerike i Velikom Brita-
nijom j-oš nije stopio- na -snagu (a posle je i definitivno propao; n-akon
zaključka američkog senata). Tada nije bilo čak ni pitanja neispu-
nj-avanja uveta; do-staj-a-lo je, da nije bilo- garancije.

Po-incare, ne pri-sta-juči u-z tezu Tardieuovu, kao odvi-še apsurdn-u;
go-vori-o je, da se okupacija ne može održati, ako Nemačka ne održi
svoje obveze; ali ako ib, par impo-se-ible,  održi, član 431. treba
da obupi na snagu. Poincare je sa više kriterija nego Tardieu- uvek
branio pravo na neograničenu oikupaciju sve do potpiunog izvršenja
ugovora: izvršenja, koje je uoetalom nemogiuče.

Sve je to veoma jasno izlo-ženo- u Bbrayevoj knjiži: La p a i x
m a 1 p r o p r e, u po-glavlju sedmom.

*

Zašto je Poincare hteo rubrsku ekspediciji!, koja je imala da
toliku šteto nanese Francus-koj?

24  Rajna dakle ostaje danas barijerom neophodno potrebnom
za spas zapadnih naroda Evrope, i prema torne, za spas civilizacije.

141

21. septembra 1922., u predvečerje okupacije govorilo je Rabot,
koji je veoma dobro poznavao motive onih, koji su silili na ekspedii-
ciju (u prvom redu elemente siderurgije) u franouskom senatu:

»Parmi ceux qui parlent d’aller seuls dans la Ruhr, il y a ceux
qui eherchent autre chose qu’un payment au profit de la France; il
y a ceux qui ant d’autres visees. Je ne dirai pas lesquelles, mais tout
le monde le comprend. Parmi oeux qni pensent a une action isolee dans
la Ruhr, tout le monde m’a .pas au fond de 1’esprit et du coeur, la
meme pensee. 25

*

Nemačka je razoružana, jer je tim razoružanjem trebalo biti
omogueeno opšte ograničenje naoružavanja: a mesto toga, sve su
države pobednice još povedale svoje naoružanje, povredujudi tako
član 159. versajsko® ugovora. Kad je Nemačka bez oruižja, trebak} je
da joj pobedioci u najmanj,u ruku garantuju teritorijalni integritet
protiv svakoig napadanja,. Kad se versajski ugovor raspravljao u fran-
euskom parlamentu, primetio je poslanik Lefevre, da Poljska goji
aspiracije, teoje su direktno opasne po Nemačku; Clemenceau odgovori,
da^ Poljska ima 550 tisuda v.ojnika, a može da ih postavi još 400 tiauda
(Nemačka ne smije da ima više od :  100 tisuda ljudi, bez avijatike l
tako redi bez artiljeriije). Uostalom, dodao je, pogibao Nemačke elaibo
ga interesuje. J’ ai declare tre s mettement que je ne me
s en ta.is pas capa b le d’ envoyer ui n ,seul poilu defen-
dre l’Allemagae contre la Pologu  e. 2e

*

Nije istina, da je primirje ucinjeno bez uveta i da se Nemačka
predala na milost i nemilost.

Austro-uigaraka vlada notom od 4. oktobra 1918., kao i kan,celar
Max von Baden 5. oktobra i nemački državni tajnik Soif u noti od
12. oktobra 1918. pozivali su se uvek na proglase Sporazuma, a u
prvom redu na. Wilsonove propozicije: Solf je izričito izjavio, da
nemačka vlada polazi sa gledišta, da vlade ndružene sa Sjedinjenim
Državama Ameriokim .stoje na istom stanoviištu "VVilsonovih propo-
zicija.

Ovo je uvek tvo,rilo premise pregovora.

Eibray: La ,paix m al pr opre,  poglavljie četvrto.

*

U jednoj izjavi, objavljeno] u »Chicago Daily News«  (i
reprodueiranoj u dnevniku »Le Temp  s« od 7, novembra 1924.)
govori maršal Foch opšimo o razoružanju.

Desarmement general, s o i t, Bi en volontiers,
mais a la conditiion que le desarmement  dles e s prit s,
p r e c e d e le desarmeuent mat eri el. Les guerres ne
peuvent pas etre empeehees par la. seule confisea,-
t i o n d e s a r m e s d e s n a t i o n s g u e r r i e r e ,s; c e 11 e s — c i
trouvent tonjours le moyen de les remplacer. L’
Allemagne  est, sans aneun  donite, mat e r i e 1 lemen  t

25  Medu onima, koji zagovaraju posebni pohod na Ruhr ima
ih, koji traže druge stvari, a ne plačanja u korist Francuske; tu su
ljudi drugih gledišta. Ja ne ču reči kojih, ali sav ih svet znade. Oni,
koji misle na izolovanu akciju u Ruhru, nisu jedne misli i jednog
srca.

26  Ja sam izjavio veoma odlučno, da ne bih mogao da pošaljem
ni jednog jedinoga pešaka da brani Nemačku od Poljske.

142

(lesa r m e e aujonr d’ h n i, m »is qui n o u s assure q u e
cet etat de choses va continuer 1’anmee prochaine,
q u a n d nos a g e n t s de c o n t r o 1 e s :  e seroat r e t  i r e s ? 27

Dakle je, prema maršalu. Foohu, sasvim protivno savezničkim izgo-
vorima, koji su se našli, da. se njima o,pravda neispražnjivanjč kolmske
z»ne, Nemačka materijal.no razoružala, Ali toi nije razoružanje duhova.
A kako da se izvede to razo nižanje duhova? Jednoistavno, uspo,stavam
korctijalnih odnosa i popravljanjem .največih nepravda. A maršal me-
dutim, govori u tom istom interviewu o prusijanštimi, O' »demokratskoj
fasadi Nomadke, koja prihvaea; naj reakcijo nami jo elemente Evrope«.

I afco drugim potem, maršal dolaizi do istih zaključaka, koji
su sadržani u ovoj knjiži: »D a.n s 1’ Europe  de  1924. il y a
deux groupes d isti n e te s, les v a i n q u e u r s et les
v a i n c u s. V a i n q u* e u r s, n o u s a v o n s b e a u c o u p s o u f-
f e r t; n o u s ® o m m e .s r u d n e s e c o .n o m i q u emi e n t. N o u s
d e s i r o n s c o n s e r v e r la p a i x e t les t r a i t e s q u i o n t
e o u r o n n e tant d’annees de sanglants efforts. M&is
les v ain e u s ne peuvent supporter la desaite et ils
font tout lenr pos^jible p o u r d e t r u i r les t r a i t e a.
A in si 1’ Europe est d i v is e e en deux groupes: les
E t a t s o e n t r a u x v a i n c u .s e t les p a y s v i c t o r i e u x q u i
les entourent et dl o n t q u e 1 q u e s uns s o n t eneore
trop  j e u n e s p o u r se  d e f e n d r e a v e e s u c c e s. 28

Po maršalu) Fodhuj, ne molže se imati vere u Nemačku i u Ru¬
si ju; ova poslednja je prema njegovim reeima un danger per¬
ma  n e n t p o u r les  a u t r e s p a y s.

Zaključak je logiean: kako se može govoriti o razoružanju u
blizoj buiduenosti?

Ova su gledišta veoma važna, jer su ista, o> ko.jitma radi ova
knjiga:

Mirovni su ugovori razdelili Evropa u dva. tabora: u pobedioce
i pobedene. Nastale srn mnoge države, koje ne mogiu da. se održe.
Pobedeni su razor,užali; no pobedioei su podvostruoili i hoče još i
dalje da povečaju naoružanje. Pobedioei hoče da na svaki način oču-
vaju i uzdrže ugovore; pobedeni se ne smiruju; raizoružamii bivajo još
i duševno vredami. Pobedioiei su ekonomski uništeni; ali se i dalje
na »rima va ju.

27  Opšte razoružanje, neka bude. Veoma rado, ali samo pod
uvetom, da pre materijalnog doze do razoružanja duhova. Ratovi se
ne mogu spreči.ti pukom konfiskacijam oružja ratničkih naroda;
jer če ovi uvek nači načina da to oružje nadomeste drugim. Nema
sramuje, da je Nemačka danas materijalno raaoružana, no, ko
nam jamči, da če ovo stanje potrajati i naredne godine, kada odu
naši kontrolni organi iz zemlje?

28  U Evropi od 1924. pošto je dve jasno odeljene grupe: po-
bednici i pobedeni. Mi, pobednici, pretrpeli smo veoma mnogo;
ekonomski mi smo uništeni. Mi želimo da uščuvamo mir i ugovore,
koji su okrunili krvave napore tolikih godina. No pobedeni ne mogu
da podnesu svoj poraz i rade sve što mogu da hi poništili ugovore.
Tako se Evropa raspala u dve grupe: Centralne vlasti pobedene i
pobednike, koji ih okružuju i od lcojih su neki još premladi, da se
sami uspešno brane.

143

Pojavljuje se dakle pitanje: Kuda idu? Hoče li doči do novih
ratova? I hoče li novi ratovi biti konačna propast pobedilaea i poibe-
denih d šteta neutralaca?

*

Posle aplikacije Dawesovog plana, kojega sn prihvatili Nemačka
i pobednici, reparaeiona komisija nema drugoga posla, nego da ispla-
euje enormne honorare, koji znače jedan od največih škandala- posle-
ratnog vremena. No možda jedino u tu svrhu komisija jaš i postaji.

*

Dawesov plan, makar se koliko prigovora moglo navesti protivu
njegove upotrebljivosti (a najoštriji i tehnički najopravdaniiji su oni,
sto ih je izneo veliki švedski ekonomist Gustav Cassel) znaci ipak
ozbiljan pokušaj, da se sistem ugovora (ono, što Nemačka
mora)  zameni sa pojmom realnosti (ono, što Nemačka može).

Ideja neograničene i neodredene dužnosti puštala je slobodno
polje svim iluzijama i najfatalnijim zabludama kao što su okupacija
Ruhra, a pre toga zaposednuče gradova na desnoj obali Kajne.

V.

Društvo Naroda, kako ga je bio zamislit) Wilson imalo je da
hude liga svih naroda, pobedilaea ili pobedenih, u potpunoj ravno-
pravnosti. A u povodu ideja Clememceauovih pretvorilo se u pravu ligu
pobedničkih država protiv Nemačke. Od samoga početka ona je iz
Društva bila isključena s izlikom, da predsednik Wilson u nijedmoj
od svojih manifestacija naje rekao', da Nemačka treba da ude n Dru¬
štvo : no isto je -tako isitina, da naje u tam smislu govorin ni o drugim
državama. Kasnije je iskljračenje i dalje ostalo na snazi, jer da Ne¬
mačka nije ispunila sve obveze iz ugovora. Poincare je našao zgodu,
da napiše, kako če »un jour« Nemačka moči da ude u društvo naroda,
ali samo posle Turske.

Kad je pogreška postala jasnom, pa se tražilo načina, da se
Nemačka dovede u društvo naroda, nije Nemačka pokazivala nimalo
žurbe, da se posluži dobrom prilikom, jer za nju ostajanje po strani,
izvarn društva, znači da moralno ne prima ugovor.

Tako se postiglo upravo protivno od onoga, što se htelo pestiči.

*

U jednoj noti od 12. decembra 1924. navodi nemačka vlada raz¬
loge, zbog kojih okleva da pristupd Društvu Naroda.

Član 6. statuta Društva Naroda propisuje procedura, koja ima
da se primeni na državu, koja skrivi rat; jasno je, da se ta procedura
ne može primeniti, ako nema sporazuma, koji bi članovima Društva
Naroda garantovao u največoj meri sigurnost od ratne navale suseda,
koji bi hteli da naruše mir. Provodenje je vojničkih operacija protiv
napadača predvideno u principu, ali nije niikako regulisano, nego je
prepušteno nahodenju raznih članova Društva. S druge strane, uspeh
postupfca protiv država, koje raspolažu velikom oružanom šilom može
da bude i nesiguran.

Nemačka, sa preko 5000 kilometara kopnenih granica i preko
2000 kilometara obale, kraj 60 miliona Stanovnika ima vojsku od jedva
100 tisuča vojnika, bez teškoga topništva, bez avijatike, bez tamikova.;
oko 50.000 kvadratnih kilometara njezinoig zapadnog teritorija stoji
pod militarizacijom i nijedna tvor,niča ne može da proizvodi ratni
materijal. Susedne države Nemačke imaju vojske od 80, 150, 275 i 700

144

tisuča, pa se Nemačka nalazi u potpunoj vojničkoj nemoči usred
Evrope, koja je do zuba naoružana.

Ako mere, predvidene članom 16. dovedli do ratnih dogodaja,
Nemačka se ne če moči opreti, nego je unapred odredena, da hude
pozornicom rata, a hez svaikoig srestva zaštite i odbrane.

Ulaskom u Društvo Naroda Nemačka bi samo- pogoršala svoj
položaj.

Može se još dodati, da Društvo Naroda može da funkciomiše
samo kod potpune ravnopravnosti pofoedenih ea pobednicima i kad
prestane stanje, koje su stvorih mirovni ugovori.

*

Povrede su ugovora pre, za vreme i posle rata tako mnogobrojne,
da bi njihovo naibrajanje ispunilo čitave sveske.

Nišu samo na jednoj strani ugovori smatrani »kipom papira«.
Moglo bi se reči ea Virgilom: »11 i a c o s intra muros  p e c c ar-
tur  et  e x t r a«. 20

No po težini povrede samo se povreda belgijske neutralnosti može
da usporedi ea povredom grčkog suvereniteta sa strane Saveznika.

»Krpe papira«, ali na obe strane, i u velikem broju.

VI.

O svrsi, koja se htela postiči matodom jake ruke i o memo¬
randumu  Hanotauxa o podeli Nemačke na šest ili sedam državica
pisao sam opširno u svojoj knjiži: »Tragedija Evrope«.

*

U nizu interviewa, što su ih od augusta do oktobra 1924. obelo¬
danile United Press of America, Frankfurter Zeitung, New York
Times, L’Ouest Eclair u Rennesu, Politiken u Kjoebenhavenu, Vilag i
Hirlap u Budimpešti, Miinchener Neueste Nachrichten, Dagbladet u
Kristijamiji, La libre Belgkpie u Bruxellesu, La Preaisa u Buenos Aire¬
su, a reproducirali su ih gotovo svi listovi Evrope, hteo sam pokazati
dvosmislenost i zaiblude pakta uzajamne garancije, kako je shvaoen kao
način da se sačuvaju i kristalizuju mirovni ugovori.

Imao sam prilike, da o toj stvari razgovaram s mnogim od naj-
istaknutijih političara Evrope i Amerike; u Americi sam naišao na
generalno nepouzdanje, a u Evropi na isto tako opštu sumnju.

*

O dubljim razlozima borbe, koja se vodi protiv moje demo¬
kratske, liberalne i pacifističke politike u Italiji napisao je moj sin,
Dr. Vincenzo Nitti knjigu »L’ Opera di Nitti«,  Torino 1924.

VII.—VIII.

Problem Elzasa i Lotbaringije daleko je zamršeniji nego što
se čini.

No ne može hiti predmetom raspre. O njemu govore eve izjave
Saveznika, a temeljni je akord i Wilsonov,ih propozicija. Izgubiti rat,
značilo je za Nemačku obvezu da vrati Elzas i Lotbar.ingiju od 1870.

Ali ni najslavniji francuski istoričari nisu bili sasvim na čisto
o narodnosti pučanstva ovib krajeva. U Iiistoire generale
de la France  od Larissea i Rambauda (1. sv. str. 393.) tvrdi se,

20  Griješi se unutar i izvan trojanskih zidina.

10. Nitti-Kosier: »MIR«.

145

da »la limite e n tre lefs deux royaumes eoincidit
presque avec celle d e s langues romaine et a 1 le-
mande «. 30

Jules Michelet, koji je sa častima kasnije prenesen u Pantheon
n svoj  tableau de France, očrtan  u Histoire de la
France, nije hteo da priključi i Elzas, koji je 6matrao nemačkom
zemljom. Za njega je Francuska svršavala na Vogezima, obuhvata-
juči jedino Lotharingiju. (Sv. II. str. 78.—79J.

Elise Reclus konstatuje 1878. u svojoj Nouvelle geogra-
pliie universelle  njemački karakter Alzacije i Lorene (sv. III.
str. 519.).

Jedan francuaki pisac, koji ne bi mogaio zamisliti, da makar
pojedini Francuzi zavise o Nemačkoj, piše o Alzaciji: »Quant a
la race qu’ est ce qu ’au j n st e? Personne n’ en sait
rien«. 31  (P. Gaulthier: Legons morales de guerre, str. 33.).

No posle proklamaeija Saveznika i propozieija Wilsoaovib nisu
Alzacija i Lorena mogle biti predmetom rasprave. Sve ostalo trebalo
je posmatrati u vezi s njima.

*

Predgovor spomemutoj knjiži Gaulthierovoj, koja je izašla odmah
posle rata, napisao je Lucien Barthou, bivši predsednik Ministarskog
Saveta i član Francuske Akademije. Ovaj je predgovor interesantan kao
izražaj one misli, koja deli Evropu na dva dela.

Vredno je, da se iznese celi jedan odlomak iz njega.

»L’Ame aneestrale que les siecles ont formee et que le ver-
nis de la civilisation couvre et eache, a reparu tout d’un coup dhez
les belligerants. De jour au lendemain, les peuples ont degage et
developpe leurs qualites natives. Le caractere de la race a emerge
soudain au grand jonir, tandis que di-sparaissaient les traits snper-
ficiels et j>asagers. Adinsi sont 'apparus 1’allemand avec sa barbarie,
le frangais avec l’elain de son courage, 1’anglais avec le culte de
son bonneur, le russe avec son mystioisme, 1’italien avec son natio-
nallisme passionne, le roumain avec sa fidčlite, le serbe avec son
obstination, 1’americain avec son idealisme«. 32

Svi su dakle narodi Evrope i Azije puni lepih svojstava: samo
Nemci ne mogu da se pohvale čim drugim sem svojim barbarlukom.
O njihovim se saveznicima ne govori, možda u nadi, da bi se s
njima moglo štogod uraditi.

Ovakav eto, način govora, koji se ponavlja u svim oblicima,
što više i u službenim dokumentima i službenim govorima truje
F.vropu od 1919. godine. Govoriti, da su Nemci barbari, a svi ostali

30  Granica ovih dvaju kraljevstva podudara se gotovo sa gra-
nicom romanskog i njemačkog jezika.

31  A što se tiče rase, kakva je ona zapravo? Niko nista ne zna.

32  Duh predaha, što su ga vekovi formirali, a kora civiliza¬
cije i kulture prekrila i sakrila, jednim se mahom razotkrio kod
zaračenih naroda. Od danas na sutra otkrili su i razvili svoja svoj-
stva. Karakter rase izronio je najednom na danje svetlo, dok je
ljuske i prolaznih črta najednom nestalo. Tako nam se ukazao
Nemac u svom barbarluku, Francuz u poletu svoje hrabrosti, Englez
u kultu svoje časti, Rus u svome misticizmu, Talijan u svom stra-
snom nacionalizmu, Rumunj u svojoj vernosti, Srbin u svojoj
ustrajnoj tvrdokornosti, Američanin u svom idealizmu.

146

narodi Evrope pum raznih kreposti, ne samo da nije istina, nego
upravo iritira.

*

U naoionalističkoj publikaciji »Les cahiers de l’Anti-France«
(br. 9. str. 351.) pripisuje se meni mnogo toga, što nije točno ili
stvari, koje uopče ne odgovaraju istini, a posledica su moje ljubavi
za mir. Tako se na primer navodi, da sam u Genovi plakao od radosti
»en serrant la main de Tehitcherine«, kojega ja uopšte nikada nišam
vidio, a pripisuju mi se — nezasluženo — polivale Gorkoga, koje
su mi naprotiv veoma ugodne. Simpatija za mir i Wilsonove ideje
bila je pre -nekoliko godina pohvalna stvar; danas se njome zaslu-
žuju samo prekori. Govori se o »odvratnom Wilsonismu«, čiji bi
sluge imali biti Asquith, Lloyd George, ja i pacifisti sviju tendenca
(Str. 973.)

*

Kad je Francuska u devetnaestom stoleču aspirirala da zavlada
napuljskim kraljevstvom, obecavala je sve moguče sloboštine. »No
sve je to samo prikrivena lukavština, da se otvore vrata napulj-
skoga kraljevstva, makar su Francuzi i njihovi branitelji još toliko
naglašavali, da je Francuska »faisait gloire d’assi®ter tou-s les
oprimes quii recourraient a elle, sans autre in-teret que celui de la
rčputaf-ion qu’elle s’aequerrait pour tune si genereuse aetion«, 33  toliko
je taj frazarij francuske politike, koji se mogao čuti u toku revo¬
lucije od 89. godine i kojega smo čuli i u naše dane star i tradido-
nalan«. (Croce: Storia del Regno di Napoli; str. 127.—128.).

Francuska, koja ima toliko vrlina i koja je veoma mnogo
doprinela razvoju evropske kulture, govori Cesto o nekoj svojoj
misiji, o nekoj istorijskoj baštini, kako mora da spašava slobodu i
civilizaciju sveta. Ovim se mentalitetom objašnjava, kako Fran¬
cuska svako svoje gospodovanje nad dragim narodima smatra u
interesu civilizacije, a svako kljaštrenje svoga teritorija ili skuča-
vanje delatnosti drži povredom i oštečivanjem ljudskog napretka.

A svako društvo naroda i svaka politika mira suponira — ne
umanjujuči time ni najmanje zasluge Francuske — saradnju »inter
pares«.

*

Revizija ugovora nije samo potreba, koju je priznao več i sam
Wilson, a u Engleskoj su ju smatrali neizbeživom političari svih
partija, od Bonnar Lavra do Asquitha, od Lloyd Georgea do Mac
Donalda; nego je ta revizija več i izvršena time, što jedna strana
okleva, a druga ne aplicira mnoge klauzule i konačno prihvatom
Davvesovog plana. Poznajem sve argumente, što ih juridička logika
može da iznese u obranu protivnog mišlenja; no na stvari oni ne
menjaju nista. Mene ni-najmanje ne ozlovoljava prigovor, da sam
ja bio »le premier homme d’ Etat eminent a propos de la revision«.
Znam, da če pre ili kašnje na reviziju pristati isti oni, koji protiv
uje danas najviše ustaju. Uostalom, politika ugovora nalazi se u
potpunom raspadu pred šilom realnosti. Bila je jedna proizvoljna
koncepcija, koju je vreme razorilo i pre ocekivanja. Njezino .je
raspadanje več toliko uznapredovalo (jam foetet), 34  da se danas više

33  da se Framueska diči time, da pomaže sve potlačene, koji
joj se utiču za pomoč, bez drugog interesa i nagrade, osim repu¬
tacije tako velikodušnog rada.

34  Več zaudara.

147

ne može sakriti ono, što se jučer još moglo prikrivati.

Bez lojalnog sporazuma izmedu Francuske i Nemačke i ako
ne dode do ekonomske rekonstrukcije Evrope, ne može se za buduč-
nost očekivati drugo nego opet novi beskonačni ratovi i nove
nesreče.

IX.

Ideju carinske unije izmedu Italije i naslednik država Austrdje
ispitao sam u nekoliko interviewa u talijanskoj, austrijskoj i ma-
darskoj štampi, naročito opširno u Neues Wiener Journalu od 20.
jamuara 1925. [i u Neue Freie Presse od 27. marta 1925.]

*

Ideju carinske unije izmedu Italije i naslednib država Austrije
turu, koje nije potrebito nabrajati; ali ne mogu a da ne spomenem
knjigu »Pan Europa« od Richarda Coudenhove-Kalergi (Wien, 1923.)

Programom evropske federacije opširno sam se pozabavio u
svojim govorima, naročito u skandinavskim zemljama i u svojoj poruci
Americi (Signor Nitti’s message to America),  koja je
izišla u The N e w Y o r k Times  od 14. septembra 1924. [kao i u
interviewu; Nit ti: Sjedinjene Države Evrope,  u Miin-
chener Zedtung  od 31. marta 1925.]

Pokret se nalazi tek u začetku; no sve veča potreba dače ved
potrebiti impulz.

Kako kaže ono lice u Shakespearovom »Juliju Cezaru«:

»Those that with haste will make a mighty fire
»Begin it with vveak straws«. 33

*

Ne htijuči više da hudem članom Italijanskog Parlamenta, koji
sada postoji samo po imenu, kao u zemljama apsolutističkog režima,
nakon dolaska fašista na vlast u Italiji, voleo sam, da se povučem na
stranu, a kašnje da živim u inostranstvu. Ova je 'knjiga napisana u
Ziirichu, na kraju 1924. i u prvim mesečima 1925. god.

Ziirich, aprila 1925.

35  Oni, koji brzo hoče da načine veliku vatru,
Počinju ju paliti malim slamčicima.

148

PRETPLATITE SE ODMAH

NA NAŠ NAJVECI

EKONOMSKI ČASOPIS

BANKARSTVO

SA REDAKCIJAMA U

BEOGRADU, ZAGREBU, LJUBLJANI

„BANKARSTVO“

je po svojoj tehničkoj opremi, po svojoj sadržini i repu¬
taciji saradnika i po rasprostranjenosfi u svima slavenskim
zemljama, naša najbolja i najveca ekonomska revija. Izlazi
mjesečno, svakog prvog, u sveskama od najmanje 50 velikih
stranica. Preko 150 stalnih saradnika. Organ intelektualaca.
Od naročitog interesa za svakog privrednika, uopče za
svakog ko se interesuje za naša privreda pitanja i za
ona, koja su sa time u vezi.

GODIŠNJA PRETPLATA 200 — DINARA

ŠALJE SE NA ADRESU:

GLAVNA ADMINISTRACIJA „BANKARSTVA“

U ZAGREBU 6, MAROVSKA ULICA 30