N novine i agencije mogu đa iskorištavaju vijesti, koje donosi naš list, kako god žele. Mi želimo da te vijesti dobiju što veći publicitet. ^_____ ____________________________ REDAKCIJA I ADMINISTRACIJA »ISTRE« u Zagrebu, Masarykova ulic? 28, II. — Za SLOVENIJO: v Ljubljani, Erjavčeva 4a. v______________________ ^ GLASILO SAVEZA JUGOSIOVENSKIH EMIGRANATA IZ JULIJSKE KRAJINE DVA UMORSTVA Julijska Krajina je ušla u novu godinu sa dvije nove žrtve: umoreni su Srećko Likar i Franc Fabjančič. Oko Božića. Jedan u blizini Idrije, drugi na Koparščini. U razmaku od par dana. 1933 je umoren Marijan Čotar, njega smo brojili u krvavom i dugom spisku žrtava kao posljednjeg. Ali on više nije posljednji. Na strašnoj straži zamjenjuju ga Likar i Fabjančič. Eržen, Bevkova, Jurišević, Čotar, Likar i Fabjančič — to je i suviše mnogo za same dvije godine .. Izgleda kao da sc niz nije još završio i da će se ta grozna stranica naše historije nastaviti. Jer fašistička Italija ničim ne pokazuje, da je i malo ublažila svoj bijes protiv slavenskog čovjeka u Julijskoj Krajini, ona ničim ne pokazuje, da danas gleda drugačije na tog čovjeka nego li je gledala jučer. I po ničemu nemožemo zaključivati, da će ona sutra izmijeniti svoje gledanje. Već tolike strašne godine ona svom divljinom krajnje nehumanosti i oštrinom apsolutnog barbarstva nasrće na Jugoslavene, koji su joj izručeni, nemoćni i bez ikakve zapisane pravice, na milost i nemilost. Iz tog bespravnog položaja, sankcioni-sanog Rapalskim ugovorom, na jednoj strani, i iz težnje da se od Julijske Krajine stvori neprobojni zid latinstva, s druge strane, izrodilo se ono p s ih o l o šk o stanje, u kojem jedna država funkcioneri te države i pripadnici te nacije nalaze uvijek opravdanje za svako i najgadnije djelo protiv Hrvata i Slovenaca u Julijskoj Krajini. Sve zlo proizlazi odatle, što je Rapal-s kim u g o i c 1 om golema masa Jugoslavena predana talijanskoj državi a da se od ta države nije dobila nikakva garancija o njihovoj zaštiti. Kad bi bilo drugačije, to jest kad bi Rapalski ugovor sadržavao klauzule o zaštiti naše manjine, — fašizam ne bi bio mogao da se postavi na stanovište 0 integralnoj talijanskoj naciji i ne bi se u ime takvih načela mogla provoditi ona asi-viitaciona akcija, koja na svojem putu ostavila i. Jer cave . ljudske, žrtve. Bespravni jugoslavenski čovjek može lakše da se ubije u ovom stanju. Umorstvo jugoslavenskog čovjeka, koji stoji na putu asimilaciji opravdanoj i traženoj uzakonjenem fašističkom ideologijom o državi i naciji, može biti čak i nagradjeno kao zašli; i a za državu i naciju Nismo još mogli zabilježiti proces protiv nijednog ubojice nijedne od naših nacionalnih i političkih žrtava. Ne će doći pred sud ni ubojice Likera i Fabjančiča. Onaj, koji je umorio Fabjančiča, izrodjeni zločinac Babuder, šeće mirno po Materiji i hvali se svojim krvavim djelom. Njega niko ne hapsi »' ne poziva, na red. Ta on je učinio djelo korisno za fašističku Italiju: ubio je čovjeka, koji se je ponosio svojim slovenskim imenom i jezikom, čovjeka, koji je četvero svoje djece u tom duhu 1 u tom jeziku odgajao... Ono što bi drugdje povećavalo grozotu zločina i kaznu sa zločinca, ono pod fašističkom Italijom povećava zaslugu ubojice: četvero djece ... Umoreni je četvero svoje djece branio od talijanske asimilacije — zar nije to dovoljno da se takav čovjek uništi? — to je fašistička filozofija o državi. A onaj mladi sedamnaestgodišnji student Srećko Likar, kojega, su ubili financijski straćari na pragu rodne kuće — zar on zasluži, neke naročite obzire? Zasluži li — po mišljenju jednog talijanskog ograničenog financijskog stražara, zadojenog fašističkim frazama i spremnog za specijalnu službu u pograničnom kraju — zasluži li mladi djak, koji polazi talijansku gimnaziju, a ostaje i dalje Slavenom, drugo nego smrt? Pa U su stražari dresirani kao psi za napadaj na sve ono što je i malo sumnjivo uz granicu. Tu je psihoza borbe do istrebljenja još i potencirana, tu u pograničnim planinama važe još brutalniji odnosi izmedju talijanskog prestavnika države, oružanog do zublju i Slavena golorukog i slabog. Tu se čuva sveta granica ne samo fašističke države, nego i latinske civilizacije, koja je interpretovana mističnim frazama svetosti i poslanstva opteretila ograničene žbirske mozgove i sasvim iz njih istjerala mogućnost razumnog razmišljanja. Grozne su te grozote i analiziranje onog stravičnog stanja, koje danas vlada u našoj Julijskoj Krajini, logično dovode do zaključka, da je svemu početak u onoj at-m os f eri divljeg, razuzdanog, brutalnog udara po . jugosla venskoj manjini, opravda-■ nam i potstićanom imperijalističkim ciljevima i fašističkim načelima o državi i naciji. Ali to nipošto ne znači, da je čitav ostali svijet prisiljen da ostaje hladan i nezainte-resovan pred groznim umorstvima, koja se dogadjaju u Istri i Goričkoj. Jugoslaveni u Italiji nisu zaštićeni ugovorima o manjinama) ali i iznad loga ima zakona, ako ne pozitivnih juridičkih formula iz internacionalnog prava, a ono svakako zakona, koji i pored toga važe. Postoji zakon čovječnosti, zakon ljudske savjesti... Nažalost, svi apeli do sada na savjest svijeta bili su uzaludni. Možda i salo, jer je DVE NOV! MAGMI NA GORIŠKEM KATOLIŠKO TISKOVNO BRUSIVO" Ivan Bukovec in Gorica, 5 januarja. Okrog 30 let stari mesar Ivan Bukovec in študent Jože Valentinčič,, star šele 18 let, sta bila aretirana 6. decembra skoraj istočasno kakor Jakob Butar v Čadri nad Tolminom. Karabinjerji so ju odvedli najprej na tolminski komisa-rijat, od koder sta bila po daljših zaslišanjih odposlana v Gorico v goriške preiskovalne zapore. Pred dnevi sta bila postavljena pred prefekturno konfina-cijsko komisijo, ki jima je brez vsakega zaslišanja in, ne da bi se smela zagovarjati, prisodila po 5 let konfinacije. Trenutno še ni znano, kam ju bodo odpeljali. Kakor znano, so Rutarja rešili njegovi tovariši, ko sta ga dva karabinjerja baš peljala iz Čadre v Tolmin. O vzrokih konfinacije obeh tolminskih fantov krožijo različne govorice. Pričetkom septembra je prejel Ivan Bukovec neko pismo iz Firence, ki mu ga je baje 'V Jože Valentinčič poslal neki njegov znanec. V pismu ga je prosil za 500 lir posojila. Pismu pa je bil baje priložen tudi listek za Valentinčiča. Ko je poštar prinesel pismo v Bukovčevo hišo, so hkratu z njim vstopili v Bukovčevo stanovanje tudi policijski agentje. Od sestre, ki je pismo prevzela od poštarja, so zahtevali, naj ga odpre. Ker je oklevala, so ga sami odprli, si ga dali prevesti in nato takoj aretirali Ivana Bukovca in nekaj kasneje še Jožeta Valentinčiča. Kakor zatrjujejo ljudje, jima je bilo pismo podtaknjeno. Jože Valentinčič je študiral na tolminski gimnaziji, kjer je že dovršil pet razredov. Tako so konfinacije naših ljudi spet v najširšem obsegu na dnevnem redu, dasi je ministrski predsednik Mussolini že 1. 1932. ko je režim ob 10-letnici fašističnega pohoda na Rim razglasil amnestiju, izjavil, da bo vlada spontano ukinila vsa konfinacijska taborišča. V GORICI NI DOBILO NOVO KONCESIJO ZA »KATOLIŠKO KNJIGARNO« Za božične praznike je goriška kre-stura sporočila »Katoliškemu tiskovnemu društvu«, da ne bo dobilo več koncesije za katoliško tiskarno v Gorici, katera bo po novem letu zaprta. Zaradi tega je podjetje moralo odpovedati službo vsem nameščencem in delavcem. Kaj to pomeni, ve vsak, ki pozna razmere. Zato ni čudno, če so delavci na glas jokali, ko so slišali to novico. KNJIGE MOHORJEVE DRUŽBE ŠE NISO IZŠLE KER DOSLEJ ŠE NOBENA KNJIGA NI ODOBRENA OD CENZURE. »Danica« in drugi slovenski koledarji nt morejo med ljudi in nihče ne ve, kdaj bodo mogli. — Vsekakor pa dobra katoliška knjiga v slovenskem jeziku in slovenska božja beseda edina vzdržujeta krščansko moralo med Slovenci spričo splošne razbrzdanosti, ki se šopiri okrog in okrog. — (»S 1 o v e n e c«) ČEVLJAR IZ BISTRICE KONFI-NIRAN NA PET LET SE O NASILJIH V TRNOVEM PRAVI VZROK ARETACIJE ŠTIRIH ŠTUDENTOV - KAKO SO ŠE PRIPRAVLJALI IZGON ŽUPNIKA TABACKYJA Reka, 5 jan. 1935. (A g is). — Že iz dosedaniih poročil v zvezi z izgonom župnika Tabackyja iz Trnovega, so lahko čitatelji razvideli kakšnih metod se poslužujejo fašistične oblasti pri preganjanju našega ljudstva, zlasti pa ljudi, ki so na poti njihovim načrtom. Razvideli so lahko vso moralno propalost in podlost fašističnih oblastnikov, ki skušajo s podtikovanji, z izsiljevanjem in mučenjem doseči svoje namene. V še bolj jasno luč bo postavilo vse one ki so preganjali župnika Tabackyja in ga tudi končno pognaii preko meje novo dejstvo, ki ga danas navajamo. Poročali smo v zadnjih zaporednih številkah o preganjanju štirih mladih trnovskih študentov, dveh bratov REBCEV. BUTINARJA IN VIČIČA, za katerega ime smo šele sedaj zvedeli. Poročali smo, da so bili prejeti v vlaku, ko so se vračali z Reke in nato odpeliani v koperske zapore, od koder so jih po večdnevnem Dridržanin končno izpustili. Kot vzrok aretacije smo navedli, da so bili osumljeni protidržavnega delovanja. Toda to se je izkazalo kot neresnično. Baje so jih aretirali v zvezi s tem, ker so si hoteli njjmi olajšati delo z njihovimi izsiljenimi izjavami o njegovem protidržavnem delovanju in s tem oprovičiti izgon Tabackyia. Vsi fantje so prišli iz štiridnevne ječe v Kopru, kjer so jih pretepali in jim niso dali ves ča« ničesar zavžiti ter so pri zasliševanju padali v nezavest, tako zastrašeni, da se ne upaio o stvari ničesar govoriti. Ječa ie . pustila na niih vidne sledove. TABACKYJEV NAMESTNIK FAŠISTIČNI DUHOVNIK Reka, 8. jan. 1935. (A g is). — Tu so se razširile vesti, da bo prišel na mesto, ki ga je do sedaj zasedal priljubljeni izgnani župnik Tabacky neki prošt iz Reke z imenom Bales, ki je velik prijatelj fašistov. S tem bodo dosegli svoj namen bistriški preganjalci prejšnjega župnika, a vprašanje je, ki ga stavimo škofu Santinu, kako bo ljudstvo sprejelo novega pastirja. PO JECI «NACIJA, POLICIJSKO NADZORSTVO, ALI ZOPET - JEČA USODA PETRA NARDINA Gorica, 5. januarja 1935. (Agis). — Niti eden izrazitih antifašistov, kar jih je bilo spuščenih iz ječ po amnestiji, ni ostal danes svoboden. Vsi so morali ali na otoke, ali pa so pod najstrožjim policijskim nadzorstvom. Pred časom so, kot smo poročali, zopet aretirali in zaprli Petra Nardina iz Vrtojbe, ki je bil amnestiran. Odsedeti bi moral deset let ječe radi protifašističnega delovanja. Sedaj so ga obdolžili, da je on obesil na Oslavju, kjer je bil zaposlen pri delih velikega spomenika padlim, protifašistično zastavo. Odpeljali so ga v koprske zapore, kjer je še danes in pričakuje, da bo v kratkem pri- šel pred posebno sodišče. V njegovo krivdo vsi zelo dvomijo in so prepričani, da mu je zločin podtaknjen. Že glede na to, ker ga je prejšnja ječa popolnoma zlomila in mesto zdravega fanta vrgla telesno popolnoma skrušenega človeka na cesto, je popolnoma nemogoče, da bi se loteval novih protifašističnih akcij. Poleg tega je delal na Oslavju skoro med samimi Italijani in je bil tako stalno nadziran. Njegova družina, zlasti bratje so pahnjeni s tem v veliko nesrečo, ker izvajajo tudi nad njimi oblasti vsemogoč teror, bratje pa ne morejo dobiti nobenega dela. Poselit® sodišča deltaf® siauinom® Zasedasafa sodišča so tajna Trst, januarja 1935. (Agis). — Dan na dan se vrše procesi proti antifašističnim skupinam, ki so spričo razmer vedno številnejše.V delovanju posebnega sodišča lahko vidimo gibanje antifašizma v Italiji sami, kjer nastopa vedno bolj organizirano in enotno. V zadnjem času so zlasti številni procesi proti onim, ki so nastopali proti plebiscitu in organizirali odpor. Navadno štejejo take skupine po nad dvajset ljudi obojega spola. Zgleda pa, da se je fašizem ustrašil svojega dela im da se boji odpora, kajti zasedanja sodišča se vrše sedaj v naj-večji tajnosti. Dočim so časopisi včasih poročali zelo podrobno, se danes omejujejo le na ugotovitve števila obtolže-nih, obsojenih, na število let in na navedbo predmeta obravnave, ki se navadno označuje z besedami »sobillatori antinazionali« — protidržavni hujskači. Tudi mnogo naših ljudi pride od časa do časa pred to sodišče, a mi le redko zvemo za njih usodo. naš : glas bio preslab. Trebalo bi zato, da se najprije razbudi kod svih Jugoslavena puni osjećaj bratstva s onim sunarodnjacima, koji su od Jugoslavije otkinuti granicom, ali s kojima postoji i dalje veza krvi, veza tradicije, veza jezika. I Jugoslaveni da svi dignu glas protesta nad onim što se dogadja u Julijskoj Krajini pred čitavim civilizovanim svijetom. Jugoslaveni bi imali na to pravo, to bi bila i njihova dužnost, oni bi mogli da svojim pritiskom na čitavo javno mišljenje Evrope pokrenu pitanje odnosa fašizma i jugoslavenske manjine u Italiji. To bi bilo nužno naročito, sada, kad se toliko govori o sredji-vanju medjunarodnih odnosa U Srednjoj Evropi. Jer, ako do toga ne dodje, prolazit će godine stradanja i pod brutalnim će udarom jednog sistema, u psihozi borbe do istrebljenja, padati i dalje žrtve, ubijat će se nevini ljudi u Julijskoj Krajini: siromašni besposleni radnici i seljaci, noseće seljačke žene na bijegu preko granice, mladići po zatvorima, djaci nadbiskupskih gimnazija i očevi četvero djece... (im) Reka, 8 jan. 1935. (Agis) Oblasti so koniinirale nekega čevljarja iz JI. Bistrice, katerega ime nam je do sedaj še neznano. Vzrok konfinacije je v zvezi z izgonom župnika Tabackyia. Konfinirani čevljar ie namreč osumljen, da je baie hvali! izgnanega župnika in odločno žigosal postopanje oblasti ob tei priliki. Kam ie bil konfiniran nam ni znano. __ UMORSTVO FAŠISTE IZ MEDIUM Lorenzin Nićo ubijen je prije nekobko dana u šumi nedaleko šišana — Ubojica je šišanac Diodato Popazzi Pula, januara 1935. U nedjelju 6 o. mj. nadjea je "Srtav u šumi nedaleko mjeri? Šišana kraj Pule poznati fašista Anton Lorenzin iz Me-dulina, zvan u mjestu i okolici nadimkom »Nićo«. On je te nedjelje u 3 sata ujutro krenuo iz kuće da obidje okolna mjesta i šume u svojstvu pazitelja lova, ne bi li koga uhvatio gdje potajno lovi. Tog jutra našao je svoju smrt. Bio je kao lovopazitelj, a i inače kao čovjek strog i bezobziran, bez imalo duše i razumijevanja, za nevolje našeg čovjeka na selu. Dolaskom Talijana u naše krajeve, a pogotovo nastupom fašizma na vlast, Lorenzin je odvajkada zakleti neprijatelj svega što je bilo hrvatsko, dobio na cijeni kod novih gospodara. Bio je neko vrijeme i mjesni delegat pa se u tom svojstvu, a i inače u svojoj funkciji vodje malobrojnog mjesnog fašja isticao na štetu većine stanovništva, nastojeći svagdje škoditi našim istaknutijim seljacima u mjestu i okolici, starijim i mladjima. U čitavoj okolici u svim mjestima južno od Pule bio ie Nićo poznat oo zlu glasu. Za niega se može reći po onoj narodnoj da ie bio loši lugar — goreg gospodara Sada je došao kraj njegovog pašovanja, pa je ovu vijest čitav kraj primio sa olakša-niem što se oslobodio iednog nepoćudnog i škodljivog fašiste. U prvi mah zavladalo je bilo uzbudje-nje na glas o »Nićovoj« smrti, jer se pomislilo da bi se njegova smrt mogla dovesti u vezu s našim ljudima, jer je svima njima Nićo bio neprijatelj i iskoristiti za progone naših ljudi. Medjutim užbudjenia je nestalo kad se saznalo da je ubojica jedan mladi Šišanac, Diodato Popazzi, star 30 godina. Njega je Lorenzin oko 9 sati uhvatio u šumi kako potajno lovi. Kad je Lorenzin-Nićo uzimao podatke da sastavi prijavu (a globa koja na to slijedi znala je biti i do — 1000 lira), Popazzi mu je iznenada istrgao pušku te se izmedju njih razvila prava borba na život i smrt. Popazzi je dotukao Lorenzina s njegovom puškom na smrt. Ali kod zadnjeg udarca kojim je Lorenzina oborio mrtvog na zemlju. udarajući ea kundakom, odapela ie nabijena puška i pogodila Popazzija ravno u trbuh tako da je i op malo zatim pao mrtav. Tako prikazuje dogodjaj »Corriere Istriano« od 8 januara, koji osim toga donosi još jedan članak u kojem oplakuje • Lorenzina u svoje ime kao i u ime prijatelja što ih je Lorenzin imao medju fašistima, a ti su prijatelji barem u Medulinu i okolnim selima vrlo rijetki. Fašisti gube u njemu pokretača predratnog »Falca« i poslijeratnog »Fascio«, društva, koja ni prije a ni poslije rata nemaju u Medulinu skoro nikakva korjena, a najmanje pak u redovima čestitog i poštenog dijela njegova pučanstva. Smrću Lorenzina-Nića nestalo je opasnog protivnika naših ljudi, koji će ga zadržati u uspomeni — ali ne po dobni. Pm ZASTUPNIK ISTRE BILANSFAŠiSTIČKE REAKCIJE G. 1934 Dii. DlNRu Vl'l'EZlČ Na Božić je prošlo 30 godina od smrti ir. Dinka Vitezica — prvog našeg zastupnika u parlamentu. Rođen 1822 (u Vrbniku), dakle u praskozorje Ilirskog pokreta, školovan i solidno obrazovan, morao bi bio i silom, prilika da u tadanjem kulturno-po-litiikom previranju dođe u prve redove. Školovan u Zadru, Beču i Padovi (gdje je 1847 dobio doktorat prava) stekao je naobrazbu na tuđim jezicima. Ta okolnost bi možda od Vitezića bila stvorila, da je živio pedesetak godina kasnije, čovjeka »srednje linije'!:, kulturnog Evropejca i »presvijetlog* gospodina visokog ranga austrijske birokracije. Ali ono doba — doba evropskog romantizma i nacionalnih revolucija — nije znalo za »srednje linije« ni za nijanse. Od literature pa do politike sve je bilo dvobojno i oštro diferencirano: postojalo je samo bijelo ili sam,o crno. To doba nije trpjela sivoće ni u ljudima ni u fantaziji pjesnika, pa su tako i ljudi prelazili odlučno u oštro diferencirane tabore. Tako i Vitezič, solidno obrazovan Krča-nin, iz kraja gdje se sačuvala naša najstarija Originalna kultura, pridružuje se u Zadru odlučno narodno-preporodnom pokretu. Intimni prijatelj dalmatinskog preporoditelja Pavlinovića, član odbora »Matice Dalmatinske« napušta sigurnu karijeru austrijskog činovnika (bio je savjetnik Finan-sijske prokure u Zadru) i postaje 1873 — prvim našim istarskim zastupnikom u Carevinskom. vijeću. Osamnaest godina — od 1873 do 1891 — bio je zastupnikom istočne i otočne Istre. Tršćanska »Naša Sloga« nosi kroz Uh 18 godina pečat njegova rada, a dva sveska njegovih »Poslanica kojima obavješćuje svoje birače o svojem zastupničkom djelovanju u saborskim zasjedanjima« prikazuju nam Dinka Vitezića kao čovjeka i kao borca — prvog našeg borca na širem političkom polju. U ono doba nije još politika bila »posao«. Demokratizam je imao još punu oznaku romantičnosti u najboljem smislu te riječi, i narodni zastupnik je zastupnik. Tako je i Vitezič bio u pravom smislu zastupnik našega naroda u Istri. U izborima 1873 god., kada je Vitezič po prvi put izabran, biralo se u Istri četiri zastupnika. Po jednoga je birao veliki posjed (136 glasača); jednoga gradovi, gradiči i trgovačka komora (4.224 glasača); jednoga posjednici u seoskim općinama Kopra, Vodnjana i Poreča (4.897 prvih, a 177 izabranih glasača) i posjednici seoskih općina Pazina , Voloskoga, Krka i Lošinja jednoga (4.607 prvih, a 176 izabranih glasača). Vitezič je postao zastupnikom ovih posljednjih, a Talijani su zastupali veliki posjed, građane i trgovce te posjednike općina zapadne Istre. Narod, puk, nije imao još prava glasa, ali Vitezič je zastupao za razliku od talijanskih zastupnika, baš taj puk, bez obzira na visinu porezne stope, izbornog okružja i prava glasa. Tadanjim stanjem stvari on je bio jedini zastupnik iskorištavane klase istarskog stanovništva — koji su u ogromnoj većini bili ujedno i Slaveni — pa je njegov rad u Carevinskom vijeću bio, uz političko-kulturni, u veliko;' mjeri i političko-socijalni. Kada se 1886 u parlamentu raspravljalo o otpisu zemljarine radi elementarnih šteta, Vitezič se bori da taj zakon obuhvati i štetu od bure, koja u Istri nanaša više štete od tuie i poplave. Pri glasovanju o tom zakon-skom predlogu jedini prisutni talijanski za-stupnik iz Istre Vidulich glasuje protiv. U istom zasjedanju napada Vitezič trgovački ugovor s Italijom štiteći prava naših ribara pred Ćozotima i napadajući sniženje carina na talijanske smokve i bademe, jer da je time oštećen naš primorski seljak. 1 raži gradnje malih gatova i lukobrana u Baški, 'iki, Belom, Krku itd. u interesu ribara i malog pomorskog prometa. U svim prilikama sudjeluje aktivno u ekonomskim i socijalnim pitanjima, a koliko su ta ekonomsko-socijalna pitanja bila aktuelna i usko po-vezana sa nacionalnim vidi se po jednom memorandumu, kojega je talijansko političko društvo u Pazinu bilo dostavilo mini-siru unutrašnjih poslova optužujući Hrvate za socijalno-revolucionarne namjere. TJ tom memorandumu se veli: »Hrvati na Talijane napadaju i proganjaju ih jer su im izvanjski smutljivci napunili glave, »da s e pribl i ž a v a vrijeme kad će se i on i moći obogatiti gospodskim do-