J A H & .. ■ ^ j
Poštarina plaćena u gotovom	Gođ. IV.	Zagreb, Božić 1932.	Broj 51—52.	Ovaj broj stoji Din. 2.—
L J S B k
r	. i ,	'
3 Dok danas čitavu zemlju obuzimlje i velika radost i osjećaj blaženstva, dok [ se svi narodi vesele u znaku božje riječi:	»Mir ljudima dobre volje!«
I — naš narod u Julijskoj Krajini do-I čekao je još jedan Božić u ropstvu i i nemiru.
Ali naš narod u Julijskoj Krajini nije još izgubio vjeru. Nije izgubio vjeru u Boga, a niti vjeru u budućnost. Životna snaga našega naroda velika je i čudesna i doći će Božić, kad će čitava ona zemlja zapjevati »Mir ljudima dobre volje!«
GLASILO SAVEZA JUGOSLOVr.NSKIH EMIGRANATA IZ JULIJSKE KRAJINE
»ISTRA« izlazi svakog tjedna u petak. Zagrebu, Masarykova ulica 28. II.
—	Dredništvo i uprava nalaze se u
—	Broj čekovnog računa 36.789.
Pretplata: Za cijelu godinu 50 Din; za pol godine 25 Din; za inozemstvo dvostruko; za Ameriku 2 dolara na godinu. — Oglasi se računaju po cjenika.
Mir se svitu navišća .
I
SmS€ME PISMB
V znamenju rojstva in prerojenja
Nocoj se bo rodila Krist, sin človekov.
Ali se bo rodil tudi za nas?
Rodil se bo to uro in to uro sveto-nočno naj gre pozdrav vsem našim bratom in sestram:
Pozdrav njemu, bratu našemu, ki je prvi vstal in je prvi padel zađe t od puškinih krogel sredi istrskih goličav. Nocoj bo gotovo iz groba vstal in čakal tam nekje med bori, kdaj se bo Krist rodil za vse njegove istrske brate in sestre. On je trdno prepričan, da se bo Krist rodil za vse, gori od Čičarije ven do morja. Pozdrav nocoj njemu, ki je naš veliki brat.
Pozdrav njim štirim, ki so drugi vstali in drugi padli. Krogle dvatisočletne kulture so jih zdrobile sredi kamenitih kraških gmajn. Njih kri se še m posušila in zemlja iz katere so izšli te krvi še ni vsrknila vase. Njihove kosti še zdavnaj niso strohnele. Bog ve kje ležijo, samotne in zapuščene, ampak strohnele še niso; zakaj kri mučenikov se nikdar ne posuši in kosti nikoli ne strohne. Nocoj, to božično noč bodo tudi oni vstali iz zemlje nad Trstom. Pogledali bodo na mesto, ki se zvija v lakoti in krčih pod njimi in bodo čakali kdaj se bo rodil sin človekov.
Pozdrav njim, ki so s padlimi delili usodo železnih verig in jeklenih okovov. Pozdrav njim, ki žde daleč od doma v strahotnih dosmrtnih ječah. Oni morda niti ne vedo, da je nocoj Božič in da se bo zdajzdaj rodil Krist. Toda skozi okna, zakrižana s težkimi križi, rastejo rdeče rože njihovih hrepenenj in nocoj bodo te rože pokazale kako daleč od nas in v kako strahotnih krajih je Santo Stefano, Porto Longone, Piombi. Pozdrav njim in njihovemu velikemu upanju.
Pozdrav njim, ki umirajo na skalnatih otokih in čereh Sredozemskega morja. Gozd sabelj obdaja njihove sanje in hrepenenje po nečem daljnem, po tistem, kar je lahko samo ob Soči, pod Triglavom in ob Adriji, je zatraženo z nabitimi puškami. Tudi oni nocoj ne bodo spali. Sedeli bodo ob čereh na obali. Razburkani valovi se bodo kakor steklo drobili ob skale. Pritlikavi borovci, se bodo v vetru plazeče majali k tlom. Oni pa bodo v vsem tem pričakovali kdaj se bo na severu prižgala luč Kristovega rojstva.
Pozdrav vsem našim bratom, ki so onstran meja na domači zemlji. Na čelo so jim užgali žig suženjstva. Roke so se jim zdaljšale od trpljenja in dela, hrbti so se jim' upognili, toda oči niso umrle. Jaslice postavljajo v kotu izbe in božično drevesce. In kjer nimajo drugega jih okrasijo s solzami, potnimi sragami in trpljenjem. Morda je peč mrzla, a srce je gorko in hrepenenje neugasljivo:	Nocoj se bo
rodil...
Pozdrav vsem beguncem in izgnancem, ki so morali dom zapustiti in zbežati preko gora. Pozdrav vsem ki nimajo doma. Saj ravno nocoj, bi bil vsak rad doma za ogjniščem, kjer ogenj prasketa in se moli večerna molitev. Morda, ima kdo izmed nas tudi tu božično drevesce, toda to drevesce ni bilo usekano v domačem gozdu, ne vrezano na domači gmajni. Nocoj zvoni vabijo k polnočnici. Vsem udarja glas na uho. Toda ta zvon je tuj, je zvon daljnega, tujega mesta, kjer je nam dodeljen velik kos žalosti in samote.
Pozdravljeni vsi, prav vsi, zakaj nocoj se bo Krist rodil.
Ali se spominjate, kako smo nekoč Krista vsi pričakovali? še majhni in nebogljeni smo bili, ko so nas učili, da je tam nekje daleč, res sam bogve kje, dežela Palestina, Sveta dežela. Naše majhne, svetle in jasne vprašujoče otroške oči so zrle — o, kakšno čudo ta Palestina, iza peči in se utapljale v snežinkah, ki so se v vetru vrtinčile na zemljo. Ded
je v zapečku sedel in pravil, da se je pred tisočdevetsto in tolikimi leti ro-dil Krist, sin človekov. Bil je nebogljen otrok, malega človeka, in je prišel zato na svet, da odreši človeka, ki je ves ponižan in razgaljen. Prišel je, da ga odreši. Vse žrtvuje zanj, trpi in se križati da, samo da zasije človeku zarja poveličanja. Tako se zdaj ljudje vsako leto na vseh pokrajinah sveta, s čistim srcem in otroško vdanostjo spominjajo Njegovega rojstva.
Na vseh pokrajinah sveta ga pričakujejo, ker se je rodil za vse pokrajine sveta. Samo mi, da bi ga vedno pričakovali zaman.
Glejte, vsa naša zemlja je za nas Sveta dežela. Vsa je s krvjo prepojena, vsa je poteptana in oskrunjena. Še se ni posušila kri zadnjih ubitih in zadnjih mrtvih kosti še zdavnaj niso strohnele. Tam leži naša zemlja, kakor veliko, na križ pribito telo junaka. V mrzlih alpskih vrhovih leži glava, noge padajo v Jadransko morje, roke, oglodane od verig in okovov, so razpete od Snežnika do Furlanije. Telo je vse razmesarjeno, srce zdrobljeno na tisoč koscev. Toda, umreti noče. Tistih tisoč drobcev, enega samega razbitega srca počasi raste v tisoč celih, velikih src.
Ali še nismo dovolj prečiščeni s trpljenjem in grozo? Ali še nismo dovol; nizko vrženi, da lahko poprosimo za rešilno vrv. Ali se še nismo dovolj prežgali v gosti temi, da bi že bili lahko deležni malo sonca. Pa če ne sonca, vsaj malo luč bi nam prižgali.
Res, že zdavnaj se je rodil človek pri nas. Iz vse zemlje se je rodil. Nekaj so ga dale tolminske gore in nekaj cerkljanski hribi, nekaj ga je dala Vipavska dolina in nekaj soška, malo je vzklil iz Brd in nekaj zrastel na kraških gmajnah, nekaj pa so k njemu doprinesle istrske goličave. Glejte, in zdaj, je ta le primorski človek tam, ves zemlja, ves narod, ves človek. Vse od prve ure svojega življenja trpi in čaka...
Mar mislite, da bo v vek. čakal zaman ...?
Nocoj se bo Krist rodil.
Nocoj se moramo preroditi.
Zadnja ura bije. Nocoj, na božično noč vsadimo v svoja srca malo koreniko iz katere mora vzkliti polno in mogočno drevo. Vsaditi moramo v svoje srce koreniko prerojenja, vere in zaupanja v samega sebe. Takole smo vrženi na cesto, ki pelje preko sveta. Res, da je cesta težka in strma, ampak vseeno vse preveč oklevamo in vsepreveč pljuskamo čez njen rob. Dokler smo na cesti, smo na cesti. Kadar pa pademo čez rob, smo v prepadu. In še nekaj je: cesta pelje v e d n o n apr e j. Tam na koncu nekje, pa je prag. In kadar se bomo povzpeli do tja, bomo stopili čezenj.
Ded je hodil in pričakoval, naš oče je hodil in pričakoval, mi moramo hoditi in pričakovati. Enkrat bomo že nekam prišli in čim hitrejši in čim samozavestnejši bo naš korak, tem prej bomo dosegli naš cilj.
Res, vsi moramo verjeti, da bo nekoč prišel naš dan. Zrasel bo čiovck. Toda zrasel bo iz nas samih. Od nikoder ,/u-god ne bo prišel in od drugod ga nam ni pričakovati. Nihče ga od nikoder ne bo k nam poslal in mu naročil, naj za skozibog odreši te ljudi.
Ali se vam ne zdi, da je zadnji čas, da začnemo verovati v samega sebe?
Nocoj se bo Krist rodil. Prebudimo s e, prerodimo se in stopimo na pot, na borbe pot, ki pelje do praga in čez prag v nov dan. Kdo dandanes še ne verjame, da je nekje nov dan?
Že tisočdevetstodvaintridesetkrat je prišel Krist na svet, da bi odrešil ljudi. Kaj za nas res še ni nikdar prišel, kaj res za nas še nikdar ne misli priti, kaj ga bomo v vek čakali zaman? ...
Morda pa bo prišel to leto.,
ceka.
ZORNICE
S prvi petehi je mati ustala, za irvne je pošla, dvi ure je mlila, irvan prid zoru je našu seljačku pismu può, pismu za pot ki i po zimi teiaka obliva.
Sve selo se diže u mraku, ognji se loie, ledeno drivo se pari i irli. v (uju se glasi ljudi i žen i bura kroz ulike puše,
na ognjištih gore male sviće na stinj, kakono dobre duše.
Po putili za crikvu se miču divojke i dica.
noč je ledena užad njih, mučan dan je prid njima.
Štumig je prazan, na tašte je svaki čovik i dobar i Uh, na zornicu gre se u miru, ne čuje se kanat ni sinih.
U crikvi je lipo, kad z mraka se ujde na svitlo, sure se stari kareti i m.pdrne z panon crkniti.
Sad te pisme početi za pravu božju službenim, a oči mladiča iz kora te najti malu Mariju i Katica.
Polde če biti kušelj na ognjištu i tepla palenta Beside su kratke, zaš dan je, mali. a dela je čuda: triba ovce izgnati i driva nasiči, u brajdah jame kopati zima gre trda, triba za blago ta paričati.
božični račun z gospođinom benedeton
Sjor Benedeto, Božič je, litu je kraj, a mi imamo jedan stari račun, kako su i moji stari vajk s tvojima imali, zaš oni su se dobro zmež sebe poznali.
Čuda lit su U stari h van u grad hodili, sa duge, rabotu i kaštige, teške su šolde nosili.
I dobri su šćavi bili, kad bi cekine brojili, ico ne, vi ste lako rinuli kračun.
Sjor, naš račun je šuma svih starih računi, ja niman bisage pune sira i mrsa, i ne nosim dare od našega trsa, ja iman samo dvi gole ruke i njih prez kosira i nož mi ni za pasom, trda je naša vira i ontar, kad su naše hiže prazne a pržuni puni.
Sjor, za posle naših starih iz tvojih libri se zna, jeno z drugin tako za blizu tri stotine lit, šjori i šćavi su bili jedan skupan svit.
Šjori ki pišu, robu prodaju i zapovidaju, šćavi ki sebi zalogaje od usta otkidaju, i van gori na brigu nose sve ča je bolje, za vas je delalo čilo prostrano polje.
Tvoj did je sina u školu u Benece sia, a moj je svega svoga vika Škulju na krovu ima.
Sjor, piši, U bolje umiš, prvo ča mi smo vam dali:
Tri sto lit svoje mladosti,
deset kolini prez radosti,
i milijune jakih težačkih ruk,
da bi je skupili ki lip bi bija puk,
ča kosti, ča žil, ča žulji, ča bistrih oči i glav,
ča životi, i svaki je bija jedar i zdrav.
Svi su se oni za vas pokopali.
Ča diš, mi da smo došli na vaše,
redimo, piši i to, ma notaj da nismo došli goli.
Mismo bili dobro spravljeni, bis ni, jaki, ko ćeš i oholi.
Puška na ramenu, nož na trbuhu, za pason kosir, klabuk na bok, kako da gremo na pir,
Već ontar smo spali na postelji i znali ča su postoli i svojin jezikon lipo umili kako se Boga moli.
Siti kruha i kaše.
I žare smo sobom donesli i zdile, lonce, čaše i žlice, matike. kose i srpe, štrpače, korita, lopate i vile, i sve sime kakono Noje i životinje ke su nan se činile.
Viru smo več u srcu nosili i imali pretelje jake. po svih glavicah i putih svoje domače Strige i vukodlake.
A kad smo veseli bili, mi smo se tukli, neka se svo selo strese samo smo svoje pisme pivali i svoje plesali plese, pod mih i roženice.
,1
Ti znaš, ča mi je od tih tri sto Ut dela ustalo, gole strane prez grane, vrganj i brana ča did je ukova, dvi. njivice škalja. ne biš hi uzeja, ni ki bi ti hi darova, dvi ruke i kosti, ke su uresle od zemlje i sline i malo bistrine, da vidin tvoje posle fine. ča ne, to ča je ustalo, je čuda puštalo.
Ma šjor, ja san pravičan, piši ča mi smo od vas prijali.
Banak i manestru na njemu, pašade i pirune, brudet i in teća. palentu i makarune, kavalete i kučete, koltre i koltrine, gospodske kalcete i fine ženske škrpine.
Od, vas smo doznali imena rib i kako hi triba loviti, stinu dilati i z brodi po moru jadriti.
Sliparski miriti robu i to smo lako spoštali.	\
Sjor, sad šumaj, da budu računi čisti,
ko sam ja dužan, ja ču platiti, ko neću ni jisti.
A ko si U dužan, ne pitan ti niš, samo neka je mir.
Sve ča je staro se briše i samo novo se piše,
za novo ima svaki na novo da brusi kosir.
POZORA V UNIMA DOMA
Putuj sada pismo moje u krajeve drage naše pozdravi mi svu rodbinu i matere ke se plaše. Pozdravi mi sve kružere i glavice lipe moje, pozdravi mi sve vršnjake, ki se sada za nas boje.
Pozdravi mi male doce, i škaljave trudne njive, i divojke po balkunih, i njihove oči žive.
Pozdravi mi sve kantune i kamenje od gromače i zazibaj svaku zibku di kakovo dite plače. ’
Pozdravi mi sve težake, naše starce i mladiče, svima reči: poide zime vajka dojde pramali’će ove je naše priko mora, kadigod su trde ruke. sve je naše po svoj zemlji, ča ima kakove muke
Lucravi mi tuie drage i po pustih stranah mte samo kad na njih pomislin, oči mi se več zamute ma kuraja, lipi moji, ne dajte na sebi znati da ne gleda luje oko, kako vaše srce pati.
MATE BALOTA.
Dr. Marija Čok, predsednik Saveza Jugoslavenskih emigranata iz Julijske 'Krajine. ^	^
- SAVEZ V PRETEKLEM LEI IN V BLIŽNJI BODOČNOSTI
Ministerstvo notranjih del je potrdilo pravila našega Saveza dne 23. XII. 1931. leta, torej poteče ravno ob Božiću prvo leto od kar naš Savez formalno obstoji. Ako pregledamo delovanje Saveza in v njem organiziranih društev v teku tega prvega leta, moramo sicer konstatirati, da doseženi uspehi in rezultati ne odgovarjajo vsem pričakovanjem. Delovanje je v raznih smereh bilo zelo ovirano, posebno vsled težke ekonomske in finančne krize, ki je od ene strani povečala število nezaposlenih med emigranti in je tudi onemogočavala, da se novodošlim proži v pogledu prve podpore in v pogledu nameščenja ona pomoč, ki je bila potrebna; od druge strani pa je zmanjšala že itak pičle in neznatne dohodke naših organizacij. Ne samo socijalno karitativno delo, kateremu imajo služiti naše organizacije, ampak tudi publicistično in propagandistično delovanje je bilo vsled tega v veliki meri ovirano.
Neugodno je delovalo tudi to, da v začetku delovanja naše skupne emigracije ni bilo še popolne harmonije med posameznimi deli, ki sestavljajo Savez. To pa je razumljivo. Kakor je znano, je bila prvotna zamisel ustanovitve prvotne emigrantske organizacije na bazi enega društva s podružnicami v vseh centrih emigracije iz razlogov, ki stojijo izven naše moći, neizpeljiva. Zato je bil ustanovljen Savez, kot zveza posameznih v svojem delokrogu čisto avtonomnih društev, ki so deloma že obš^bjala dolgo vrsto let, ki imajo svojo tradicijo in svoje delovanje, usmerjeno v že vtrjenih pravcih. Zato je razumljivo, da so obstojali, posebno pri močnejših in starejših jedinicah, upravni in tudi psihološki ostatki prejšnje samostojnosti in nevezanosti. Gotovo, da vsaka vez — v našem slučaju zveza vseh društev v Savez — ima za posledico gotovo ograničenje lastne samostojnosti. To neki pogrešno smatrajo kot podrejenost kajti vsled te podrejenosti nastale nova mnogo močnejša, mnogo odpornejša in efikasnejša organizacija, a njen ugled in moč postanejo_ neprimerno večji, nego ugled in moč posameznih delov. Korist, ki jo ima od take zveze skupnost, kakor tudi njeni deli in posamezni člani, je neprimerno večja, nego žrtev na samostojnosti, ki jo doprinese posamezno društvo, ko stopi v zvezo.
Izven vsakega dvoma pa je, da je večina včlanjenih društev, posebno pa ogromna večina emigrantov, uvidela velik pomen in veliko moč, ki jo more v bodočnosti predstavljati naš Savez. To jo prvi in važni moralni uspeh Saveza, ker se Savez smatra kot potrebna institucija in mu je vsled tega obstoj zasiguran.
Druga jako važna posledica ustanovitve Saveza je, da se je pričel povdarjati emigrantski smisel med emigranti samemi in med udruženji. M, smo Jugosloveni in se izseljujejno pri prihodu preko meje v Jngo-slavijoi to je deželo, ki ji pripadamo po istokrvnosti z našimi brati v tej državi. Ta država, s koje zapadnimi deli smo živeli v nadtisočletni za-Hulnjdv'katero poznamo že od svoje mladosti dalje, v kateri smo po-znrinr fn^ihi poznamo domače prebivalstvo, ta država nam emigrantom ni tuj Up kakor je tuja nova zemlja onim emigrantom, ki se izseljavajo v Ameriko, pa tudi Belgijo, Nemčijo in Francijo itd. Nahajamo se kot bratinptfd brati, kot otroci v okrilju svoje matere Jugoslavije. Zato obstoji možnost, da se posameznik tako uživi v nove razmere, da postaja zveza z ožjo domovino Julijsko Krajino vedno bolj rahla, dokler ostane le še spomin na njo. To se je faktično tudi dogajalo s posamezniki-emi-granti in tudi z nekaterimi emigrantskimi udruženji, ki so v toku časa svoj prvotno emigrantski značaj čim dalje bolj izgubljala in postajala bolj zbirališča z namenom gojitve družabnosti.
' Namen Saveza je pred vsem podržavati, na novo vzbujati in vzgojiti Kravi' emigrantski duh v vseh članih naše skupne organizacije, v političnem smislu besede. Ne torej v tem smislu, da se ml v Jugoslaviji počuti-teo l«n emigranti, kot tujci, kot ljudje, ki smo prišli s trebuhom za kruhom bi ki nimamo drugega cilja kot to, da si zasiguramo vsakdanji kruh,. Ne. v tem smislu sploh nismo nikaki emigranti, ker smo, kakor rečČnlC bratje med brati, ker se čutimo na svoji zemlji, v svoji hiši, ker nas'Tfflši bratje smatrajo za svoje, ker nas naša skupna mati Jugoslavija obicmarz enako ljubeznijo in ne dela med nami nobene razlike. Mi smo emigranti ne z ozirom na Jugoslavijo, temveč z ozirom na Julijsko Krajino. katero smo morali proti svoji volji, s srdom v srcu in s stisnjeno pestjo zapustiti. Naša pradomovino, ki smo jo ljubili, zanjo trpeli, znojem pojili in z krvjo branili skozi trinajst stoletij, smo morali zapustiti, ker nas je tujec iz nje pregnal. Mi se smatramo za emigrante^ v tem smislu, da ne bomo nikdar nehali svojo lepo Istro, sončno Goriško, naš Kras. ljubiti in to timbolj ljubiti, čimbolj bo teptan. Nikadar ne bomo nehali na njih misliti, za njih delati, za njih se žrtvovati, dokler nam ne pride čas, da se moremo v svobodi povrniti na svoje domove.
Dobro znamo, da ta bodočnost, ki jo mi želimo, ne more hiti odvisna samo od dobre usode, ampak, da moramo to bodočnost pred vsem mi sami »pripraviti.
d Bolovanje našega Saveza in vseh v njemu včlanjenih organizacij, ttìora iti zato v tej smeri. Sprejemati novodošle begunce, se brigati za srečno usodo vseh emigrantov, voditi statistiko itd., sve to je važno, ali klavno ni. Glavni in najvažnejši naš cilj je doseči in zasigurati, da bo naš narod v Julijski Krajini živel in se razvija,! v svobodi in poštenju, v uživanju blagodati one kulture in civilizacije, katere si je pridobil v teku vekov s svojo bistroumnostjo, vestnostjo, svojim poštenjem i svojim neumornim delom.
Iz tega vrhovnega cilja proizhaja jasno, kako mora biti delo Saveza v bodočnosti. Cilj tega delovanja mora biti:	strnih vse emigrantske
mase v eno samo mogočno falango, da iz nje nastane pravi pokret, ki bo objel ne le vse emigrante, ampak cel Jugoslovenski narod. Pokret z jasno izraženim političnim ciljem, kojeg hočemo izdelati v podrobno in točno začrtanem programu dela. Svetu moramo dokazati brutalni, najgrozniji in najsramotniji postopek z našim narodom v Julijski Krajini.
• Bg morda samo. da mu zopet priborimo ugrabljene mu pravice, ki mn grcdh.jm božjem in človeškem pravu, ampak pred vsem, da dokažemo,
da so novi gospodarji našega naroda v Julijski Krajini izgubili ravno vsled tega postopanja z njim vsako moralno pravo, da nad njim gospodarijo.
Da ta cilj dosežemo, je potrebno ne samo delo, ampak borba, in to težka borba, ker smo mi mali in slabi, a nasprotnik je velik in močan. Vendar izid borbe ne more biti v dvomu, kajti na naši strani je suvereni in nepremaglivi zaveznik: Njeno Veličanstvo Pravica.
Borbo moramo voditi sistematski, stalno, vstrajno, požrtvovalno, vdano in s fanatičnem prepričanjem, da se borimo za sveto in pravično stvar, z neomajno vero v konečno zmago. Sredstva in način borbe so mnogoteri. Vodstvo Saveza bo v tem pogledu imelo pred očmi vse naše cilje in potrebe. Po izdelanem načrti! hoče Savez voditi v bližnji bodočnosti emigracijo in dajati ji navodila. Pot bo trnjeva. Kdo bi se tega plašil"? Bila je trnjeva tudi doslej. Omahljivce bomo pustili pri miru, dokler jih val pokreta ne zagrabi in jih z elementarno silo povleče za sabo. Izdajalce bomo plačali po njihovi zaslugi. Junaštvo in zvestoba ideji in uzvišenim ciljem emigracije hodi vsakemu emigrantu najviši ponos.
Zmaga bo naša!
GODINA RADA
;e za nama, godir.a ozbiljnog, intenzivnog, smišljenog rada. Nismo preuzetni i reći ćemo samo istinu, ako kažemo, da je u ovu godinu »Istra« učinila mnogo. Izvršen je golem posao, u koji smo morali uiožiti i truda i energije. Možemo s pravom da kažemo. da srno u ovaj list, u ovu godinu rada, koja je prošla uložili doista mnogo energije,' mnogo truda i mnogo požrtvov-nosti Bez lažne skromnosti, šta više s pusom to ističemo i sa zadovoljstvom.
NAŠ JE RAD IPAK OKRUNJEN IZVJESNIM USPJESIMA.
Rezultati naše akcije opažaju se. Emigracija je danas živa snaga, sve jeđinstvenija, sve povezanija, osjeća se svakim danom sve više. da izrnediu jednog centra i drugog postoje neke niti, koje vežu. Ako se maio promisli, dolazi se neminovno do zaključka, da ie list »Istra« ta veza,
DA SE KROZ STUPCE OVOGA USTA STVARAJU TE MAGIČNE NITI I DA JE NA OVIM STRAN1CA-MA DUHOVNI CENTAR NAŠE EMIGRACIJE.
Naša zajednička organizacija Savez emigranata ima u listu »Istra« svoj organ i danas se više bez »Istre« naša organizacija ne da zamisliti. Ali i mimo ogranizacije, ovaj je iist od najveće aktuelne i historijske važnosti.
NAŠ NAROD U JULIJSKO.! KRAJINI S NEIZMJERNOM ZAHVALNOŠĆU PRATI NAŠ RAD . . .
Pri zaključku ovoga godišta htjeli smo, da iskaženio u prvom redu našu toplu za-hvalnost svima onima, koji su nas u teškom radu pomogli.
ZAHVALJUJEMO SVIMA PRETPLATNICIMA, KOJI SU NAS UREDNIM PLAĆANJEM PODUPRLI I KOJI SU NAM OMOGUĆILI. DA IZLAZI OVAJ LIST.
Zahvaljujemo svim oglašivačima, koji su nas takodier pomogli, a naročitu zahvalnost dugujemo onima, koji su doprinijeli dobrovoljno u Fond »Istre«. Žao nam je što svima »pretplatnicima« ne možemo da izrazimo zahvalnost, žao nam je veoma, šjo moramo j ovom prilikom, da kažemo riječ opravdanog prijekora onima, koji nas nisu poduprli, koji nisu čak učinili ni ono, što bi bila niihova dužnost.
MORAMO DA ZAHVALIMO 1 NAŠIM SARADNIC1MA.
Ima ih previše, da bismo svakoga citirali. Najprije izričemo hvalu onim našim anonimnim dopisnicima, koji nam šalju žalosne, ali dragocijene vijesti iz Juiijske Krajine i pritom riskiraju neizrecivo mnogo. To su naš« najdraži saradnici bez kojih se ovaj list ne da zamisliti. Zahaljujemo zatim svima ostalima, a naročito onima, koji rade
U NAŠOJ PODREDAKCIJI I POD-UREDNIŠTVU U LJUBLJANI. Bezinteresan i idealistički rad te nekolicine naših omladinaca morao bi služiti na ugled svima. Ne ističemo saradnike redakcije poimence, ai; spomenut ćemo ipak gdjicu Bostijančičevp, koja vodi našu ljubljansku upravu najpožrtvovanije i naj-savjesnije.
MORALI BISMO CITIRATI I NEKOJA NAŠA DRUŠTVA, KOJA SU NAM U RADU POMOGLA NA BILO KOJI NAČIN.
Spomenut ćemo za sada kao najzaslužnije društvo »Nanos« u Mariboru, koje je u materijalnom i moralnom pogledu učinilo za naš list mnogo. Ima društava, koja se trse, da ne zaostanu za »Nanosom« i već se opažaju simpatični tragovi međju-društvenog takmičenja u radu za »Istru«.
Pred novom godinom ne kanimo iznositi neke opširne planove. Bit ćemo realni i ograničit ćemo se momentalno na ove momente:
kanimo ZADRŽATI DOSADANJU LINIJU U POGLEDU REDAKCIJE LISTA.
Nastojat ćemo iz svih sila, da list usavršimo u svakom pogledu i da pojačamo in-ionnacionu službu iz Julijske Krajine i iz organizacija. Nastojat ćemo, da svs naši čitatelji budu zadovoljni s listom.
ONI NEKA NAS PODUPRU TIME, ŠTO ĆE REDOVITO PLAĆATI LIST. To je prvo i glavno. A osim toga molimo ih. da rade na tome. da se iist još više proširi:
SVAKI DOSADANJI PRETPLATNIK. MORAO BI NAĆI JEDNOG NOVOG. Broj pretplatnika morao bi se povećati kroz ovu godinu bar za hiljadu pretplatnika. S velikim brojem pretplatnika list će u svakom pogledu biti boji, savršeniji i njegova će eksistencija biti osigurana. U novoj godim iuaugurisat ćemo tu akciju za povećanje broja pretplatnika, pa već sada upozoravamo na to naše čitatelje. »Istra« mora u novoj godini izlaziti redovito svakog tjedna u normainom formatu i za stalnim brojem stranica. To će biti osigurano, samo ako se broj pretplatnika poveća.
ZAOSTALE DUŽNIKE MOLIMO, da nam čim prije pošalju zaostalu pretplatu za prošiu godinu, a sve ostale pretplatnike upozoravamo, da smo ovom božićnjem broiu
PRILOŽILI ČEKOVE, pa ih molimo, da nam što prije doznače bar jedan dio pretplate za novu godinu, da bismo mogli započeti s novim radom.
NA KONCU ŽELIMO SVIM NAŠIM ČITATELJIMA ŠTO SRETNIJI I ZADOVOLJNIJI BOŽIĆ I SRETNU NOVU GODINU!
REDAKCIJA I ADMINIS TRAČU A W,M
lAAiO UUhL,...
Tamo dole, pult mora kućica je mića, od javorih silneh f videt samo kus krovića.
Va toj kuće, još pred malo, veselo je Mio: nonić, nona, ćaća, mama puno nas je Mio.
Onput gvera i nevoja svet su zamutile, pa su kući,' pa su grunti grdo opustile.
Sve pomalo j’ ponestalo ča f jedanput Mio, zrušilo se i zgubilo, da j’ čoveku milo.
Umrli su nonić, nona, mi Šino odhajali, zač su kući, zač su grunti drugemu pripali ...
Tamo dole, puli mora stara j’ domovina, —
Boh zna. ako će kad videt svoj’ga b^ižneg sina —
POD UČKUN Pod Učkun kućice bele, ,
miće, hot suzice vele.
Beli zidići, črjeni krovići,
• na keh vrapčići hantaju.
Miči dolčići, još manje lešice
na keh ženice
kopaju.
Cestice bele, tanki putići, po keh se vozići pejaju,
i jedna mića^ uska rečica, pul ke se dedica igraju.
Na sunce se kućice griju,
na turne urice
biju.	DRAGO GERVAIS.
BOŽIČNO PISMO IZ CELICE 589
CIRIL KOSMAČ.
Dragi!
Vem. da si nekje daleč tudi ti. dobri človek. Kdo ve za kolikimi vrati si. ampak nekje si prav gotovo. Bodi kjerkoli, tebi napišem tudi to božično pismo.
Tu sredi celice stojim in ti pišem.
Roke mi visijo ob izsušenem telesu, kakor prestreljene. Rane na zapestjih, ki so mi jib na dolgi vožnji prizadejali težki jekleni okovi, se še niso zacelile. Zdaj že teden dni nisem nič pogledal na zapestje, pogledal sem danes z velikim upanjem, da bodo rane zaceljene, ampak plavordeče lise so še zmirom tam. S prsti tudi še ne morem gibati, ampak upam, da ne bo dolgo, ko bom docela zdrav. Takrat bom resnično pisal. Vsedel se bom lepo k mizi. Bel papir bo razgrnjen na njej. tisti dober bel papir sprejme vse kar se iz srca vlije nanj, vse dobro in vse hudo.
Zaenkrat še res »c morem pisati na papir. Roke so mi omrtvele od verig. Samo tu 'sredi celice lahko stojim in pišem. Pišem kar tako na štiri sive in mrzle stene, pišem kar tako z mislimi in z očmi na koščke neba, ki jih vidim skozi motno okno.
Vidiš, samo to mi je zaenkrat dodeljeno; štiri sive stene iu ti koščki neba. ki so moj papir.
Danes vem. da pišem skoro popolnoma zaman, a pišem vseeno. Prav dobro vem, da zaenkrat vse to moje od obupa zmedeno pisanje, še nikamor ne bo prišlo.
Ampak nekoč — tako se tolažim in upam v teh dneh — bodo že prišli tudi tisti dnevi, ko bo pošta človeka dosegla večje popolnosti, in takrat bodo vsa ta moja pisma, ki jih pišem danes, pravilno dostavljena.
Zaenkrat m še nič. Ampak .laz pišem vseeno. Vsak dan pišem. Vse misli, ki jib mislim, vse želje ki jih želim, vsa hrepenenja, ki jih hrepenim, sleherno upanje, ki nad njim obupam, vse to napišem. Nikdar ne morem napisati vsega. Kakor ogromna posoda sem. v katero so do vrha natočili trpljenja in bridkosti. Vedno pijem^ in pijem, izpiti ne morem nikdar. Ti ne veš. kako se nenehoma vrte krog mene in v vedno močnejšem curku-prilivajo moji posedi...
Pa kai bi ti še pravil! Saj sem vendar o tem pisal že prve dni. Ali se še spomniš, prav takrat sem napisal, ko sem sanjal o Roži Plamenkj na onem bregu...
In danes je Roža Flamenka še vedno.
Vse noči je vidim, kako hitro raste...
Nocoj sem dobro spal. (O tem. da spim samo vsako drugo noč sem ti že pisal). Snoči sem se od zasliševanja ves izmučen vrgel na trdo blazino, razkrili! roke in tako sem se danes zbudil.
Ko se ie jutro zdrobilo ma mojem suhem obrazu, so zapeii zvonovi. In zdaj pojo že vso jutro. Čudim se, čerfm tako pojo. Saj zvonovi v tem mestu skoraj vedno pojo, ampak tako čudno, kakor danes še niso peli nikdar.
Čemu; le čemu tako zvoni?
Stopim k steni in udarim po njej.
- Kaj?
— Čemu zvoni?
— Božič.
Božič. Kaj božič, da bo se čudim in stojim ob steni. Roke so mi omahnile in oči so mi na široko Odprte.	>
*
Da, nocoj bo sveti večer.
Vsi ljudje na vseh pokrajinah sveta bodo nocoj imeli sveti večer. K vsem bo prišel, samo k meni ga ne bo. Prosil bom naj pride, naj pride
— Sveti večer pridi, pridi k meni in k Uberu, ki je boian. Pridi v Rim in zavij čez Tibero mimo Angelskega gradu. Potem kreni na desno do Regina coeli. Regina eoeii boš ja »ašel. Velika siva stavba ie in straBa stoij pred vrati. Skozi železna vrata vstopi in zavij po glavnem hodniku do šestega oddelka. Tam piše nad vrati; Braccio VI. Tribunale Speciale Vstopi in Pr>di v tretje nadstropje. Ustavi se pri celici. 589. Na vratih je tablica in na njei piše; Danilo Brodnik. Pod imenom , ie še rdeče napisa-
no: massima sorveglianza. Pridi, malo boš pri meni in malo pojdeš k Liberu, v celici poleg mene je on, številka 590. Pridi! —
O. jaz sem kakor otrok. Saj za nas ni nobenega božiča nikjer.
Za me ni nobene stvari nikjer.
Nikjer ne zavalovijo za me črni lasje, nikjer se zame ne zaiskri črno dekliško oko...
Pa kaj bi... za vse na svetu so me ogoljufali, kaj za to če bom ogoljufan še za en božič!
*
Zdaj so se odprla težka vrata.
— Hočete pisati domov, me vpraša ječar.
— Hočem, pravim in stopim z njim iz celice, mizi. Pred njim leži kos belega papirja, ki čaka na sprejem mojih besedi.
'Sam ne morem pisati.
Zame bo pisal ječar.
Mislim le kaj naj pišem. Saj bi_ rad veliko povedal. Ampak, za božjo voljo, le kako naj trdemu ječarju narekujem mehko božično pismo. Saj besede ki jih bo on napisal s svojo okorno roko ječarja ne bodo več moje besede. In čemu mora on vedeti za moje trpljenje, čemu mora on vedeti, da se v meni življenje drobi. Kaj briga njega moja žalost.
— No, kaj mislite, se zadere name.
— Mislim komu in kaj bi pisal.
— Dajte hitro. Tu ni čas za premišljevanje.
Mislim kaj bj mu narekoval. Svojim domačim bj rad veliko povedal. Rad bi pisal, da je božič velik praznik in da oni tega še ne vedo, da samo tisti vedo, ki ga morejo obhajati med štirimi stenamr Rad bi jim pisal, kako vidim našo domačo bajto, tam na bregu čepi. Starikava ie in čemerna. Zidovi silijo narazen od starosti. Slamnata streha je z mahom poraščena in globoko upognjena od sivih dob. Dimnika nima, kar skozi sajaste opaže se kadi in vendar je vse tako lepo tam daleč ob Idrijci. Vsi so zdaj lepo doma. Ivanka gradi jaslice in krasi božično drevesce. Vladko je drevesce usekal visoko kle v Obrekarjevem Dobu, Dragica peče potice. Mirica lika obleko za zvečer, da bodo čedni, ko bodo šli k polnočnici. Oče zbira pesmi in kdaj pa kdaj poskuša na harmonij in Dragica hitro zapoje s svojim mehkim altom;
Angelsko petje
se čuje v višavi...
— Kdo ve kaj dela zdaj Danilo, se pogovarjajo.
— Dragica, Mirica. Ivanka Vladko, oče, to sem in mislim na vas in pismo vam pišem.
Ivanka ie zdaj obesila na drevesce edino pomarančo in pravi:
— Ta bo čakala dokler se ne povrne Danilo.
Vse beži skozi moje misli, Kar usipa-vajo se mi slike pred oči.
Ječar je nestrpen.
— No, pravi in se obrne k meni
— Pišite, pravim in narekujem.
Dragi moji vsi!
Vesele praznika vsem, srečno novo leto vsem. In ko boste skupaj pri zakurjeni ^peči spomnite se name, ki sem tako daleč od vas. Pisal bi Vam rad veliko, veliko, pa ne morem.
Vaš Danilo.
— Tako malo se čudi ječar.
— Dovoli, ne morem več.
— Veste nocoj se bo Krist rodil. Prišel bo samo v čista srca. Kakor otrok mora biti nocoj vsak. ki ga pričakuje. Ali ga pričakujete vi? mi govori jetniški kaplan.
- Da.
— Ste bili pri spovedi?
— Ne.
— Se boste spovedali?
— Ne.
Kaplan ie obmolknil. Suha desna roka, mu ležj v povoju na prsih. Z levico drži ciborij. Tako bele roke ima ta kaplan kakor mrtvaške so, tako belih rok nisem se nikdar videl.
— Figliolo, pravi, kaj se niste še nikdar spovedali?
— Ne žalite me. Toda odkar sem v ječi se nisem še nikoli. Ne čutim potrebe. Ničesar nisem zagrešil; moja vest je mirna. Povejte mi čemu sem tu? Sploh Pa ne verjamem nič več. V nobenega ,ne verjamem. Vsega ste me že oropalir^da vsega; tudi Boga. Jaz verjem samo še v samega sebe. verjern samo še to da je nekje moje ljudstvo. ki trpi. verjem samo to, da so tu poleg mene v teh celicah moji bratje, ki bodo morda padli pred puškinimi kroglami in verjem tudi. da ie nekje dan. ko bo prišlo roj-stvb tudi za mene. Kai mislite, da Krist k meni ne bo prišel?
— Figliolo, sai jaz nisem ničesar zakrivil. Čemu si tukaj ne vem. Potrpi. In če pričakuješ Krisjovega rojstva, moraš biti čist.
— Jaz sem čist. V trpljenju sem se okopal in s solzami se opral. Tam. poglejte samo stena naju loči, umira Libero Jaz vem. da umira In tudi če umre brez spovedi ie čist. . Zdai pa pojdite in naznanite sodniku, da vem da Libero umira, da se pogovarjam z njim z udarci po steni. Poidite in naznanite me. Jutri bom kaznovan s podzemsko celico.
Duhovnik strmi. »
— Ne ničesar ne bom povedal, pravi.
Svoje oči upiram vanj in svojo koščeno roko dvigam. Prsta ne morem stegniti, da bi mu pokazal vrata.
— Figliolo, ječi in se obrača.
Suha desna roka mu leži na prsih. Ciborij se mu trese v levici. Črna halja šumi. Skloni se in stopi na, hodnik.
*
Zdaj sem spet sam.
— Moj Bog, kaj sem storil. Pokazal sem mu vrata. Ne, jaz ne razumem ničesar več. Jaz ne vem več kje je Bog. Zgubil sem se popolnoma.
Mama !
* * *
Libero kliče.
— Kai?
— Fratello ... Natale ... »Marcella ... muoio...
— Libero, ne, kliči, prosi.
Le par šibkih udarcev slišim in potem čutim, da je ob steni zdrsnilo telo na tla.
Kličem:
— Libero, Libero!
Mir
Pokličem ječarja.
-	Kai je?
— Libero umira!
— Umira, kako veš to?
Obmolknem Nobene besede ni več iz mene Ječar zaklene in gre.
Ne vem kaj ie z mano...
* * *
Božič ie. Na hribu je cerkev. Malo nižje na pobočju je šola. Tam smo mi otroci. Zadnjo uro smo imeli kateheta in zdaj je poldne. Zaboj pomaranč je kupil župnik, Na cerkvenem obzidju sloji in jih nam meče. Kotalijo se nizdol po snegu proti nam in mj jih lovimo. Vsi skačemo za lepimi rumenordečimi žogami, samo Fanči se ne zgane.. Pri šolskih vratih sloni in nas gleda.
— Fanči na! vpije župnik.
Fanči se ne zgane.
— Fanči na!
Fanči, jaz tega ne morem razumeti. Čemu ti Fanči ne stopiš za pomarančo.
— Fanči na!
* * *
— Libero!
Libero leži na trdem cementu. Velike črne oči je zaprl. Valoviti črni lasje so se mu usuli čez čelo. Lica so bleda. Roke ie razkrilil Hropa. Čez belo brado mu polzi tenek curek strnjene krvi.
— Libero, vstani, Že dve leti in tri mesece si tu v tej celici. Kolikokrat si že pre-štel luknje v mreži tvojega okna. Vso ulico poznaš. Čakaš, čakaš, zaman.
— Libero!
Libero hrope. Sunkoma se mu dvigajo prsa:
— Marcella E Natale. Vedi il Po. La ci aspetta la barca. Dobbiamo fuggire. , Marcella... Marcella senti:
Va la barca sul mare,
Va nell' alba lunare;
Tu mi dormi, mio amore tu----------
* * *
— Libero!
Libero hrope.
Addio. Vengo per Natale...
Vedno bolj je bled. Hočem skočiti k njemu. Z rokama se zadenem ob mrzlo steno.
* * *
Ne, nič več ne vem.
Zdaj so se odprla vrata.
— Vi ste govorili z jetnikom v sosedni celici, pravi nadzornik.
-	Da.
— Šest dni kazenske celice. Nastopite opolnoči.
* * *
Vrata celice 590 so se odprla. Kdo ve kam so peljali Libera.
Morda pa je umrl.
Ne, ne umrl ni. On lombardski junak, da bi umrl. On. ki je še včeraj pisal: Mar-ceiia! Počakaj me. Za novo leto bom doma!
* * *
Nekje zunaj bije polnoč.
Ravno ta čas ko udarja udarce ob bron zaklepajo vrata moje kazenske celice.
Zdaj je polnoč.
Zdaj se Krist rodi!
Zdaj so naši domači v kočah pri poi-nočnici. Oče igra na orgle. Pevci pojejo. Sliši se mehki alt moje sestre:
Angelsko petje, se čuje v višavi...
* * *
Ju stojim sredi celice in pišem. Roke mi visijo ob telesu kakor prestreljene, črne stene se lahko zdazdai zrušijo name in me pokopljejo.
Ne. ne mene ne pokopljejo, pravim, zakaj jutri bo sveti dan iz jaz moram še veliko napisati ,in še veliko živeti.
Polnoč je in jaz stojim tu, sredi kazenske celice ..	Ciril Kosmač
VETER
IGO GRUDEN.
V	duši tihi, sveti mir, zunaj veter lire od juga: ulica šumi kot struga,
v okno pljuska ves večer.
Kaj prinašaš, veter blodni, mi od daljnih krajev južnih Glas piščalk se zdiš mi tu daleč, daleč v zemlji rodni.
V	cvetju je pod Nabrežino, cvetje v Brdih in Vipavi -to U tvoji so pozdravi, moj spomin na domovino?*,
Zlato solnce pc vsem rnor^ v zlatem solnca bela ladra dol do Pulja. Reke. Zadra" to si videl h v PrimorjuFj
Kaj prinašaš, veter blodnift mi od daljnih krajev juinili Glas piščalk se zdiš vri lui Daleč, daleč v zemlji rodni
Cvetja ni pod Nabrežino, ni v Vipavi, ni ga c Brdih, tam v pesteh koščeno — tra narod stiska bolečino
Narod lastno zemljo kolne, težki glas is Istre čujem; kako dolgo ie? — rprahij>. si v brezupu misli buine . ,
Ah, odgovora v, nikjer —
samo veter vrt od juga: ulica šumi kot struga, v okno pljuska ve: viète
Itfli
----—,.......................
Srečen Božič :n N o v tsA ,
I#,

? e
! *c
I Gostita „REilfflM
Liubnana VII. Frankopans
m
I
f
I
Vesele Božične pram k srečno Novo leto želita v svojim odjeimalcem m gos
FEAMC SLAM
velemesarrja in restavtac LJUBLJANA
Vsem čitateljem „ISTRE" : za božične praznike speci1 pšenično moko za potice ki tudi naicenejše lepe ro; orehe, mandeljne, med i •
T ¥ li T K A
S. JURCI
Ljubljana
Tvrševa c. 7.
'IS Vesele božične prazniki ip.5	srečno Novo leto želi
m
^ Tvs?tkaA.SFILIG
k LJUBLJANA, Sv. Petra ,
U
Ovaj brc; Istre" je štampan na rotacionom papiru Zagrebačke Tvornice Papira d. d., Zagreb

NIKOLA EINZIG
prije
L. GRLIĆ I DRUG
ZASTUPSTVO TVORNICA PAPIRA
ZAGREB
DEŽELIĆEVA UL. 74IH — TELEFON BR.: 29-61
Brzojavi: SUPERIOR Poštanski čekovni račun broj 34.610
GENERALNA ZASTUPSTVA:
TVORNICA KNJIGOVEŽAČKOG PLATNA
JOSEF KOHORN & BRUDER, BRAUNAU
TVORNICA PAPIRA
IGNAZ SPIRO & SOMME A. G., BOHMISCH-KRUMAU
. ŠAGRIN-, GLANC I CHROMO PAPIR
BUNTPAPIERFABRZK G» F. LEL L, EBELSBERG
VELETRGOVINA FINIH PAPIRA
CARL MANG, WIEN
Stalno na skladištu: ŽICE (sjajne i pocinčane), original Gruschwitz-KONAC, Bindšpage, Kapitalband, Heftgurte, Heftbinde i t. d.
VANREDMA
PERMANENTNA PRODAJA
odličnih i vrijednih književnih djela uz posve jeftine
cijene
Izvrsna domaća zabavna i poučna djela i odabrani prevodi čuvenih stranih pisaca.
Izbor valjanih omladinskih i dječjih knjiga.
Zakoni Kraljevine Jugoslavije i pravna literatura.
Znanstvena i stručna djela.
Udžbenici za osnovne, srednje i visoke škole našega izdanja.
NA ZAHTJEV ŠALJEMO NAŠE POPISE BADAVA I FRANKO ! JUGOSLAVENSKO NAKLADNO d.d.
„O B N O VA“
ZAGREB
MASARYKOVA UL. 28	TELEFON 66-46, 66-48

i
Šumsko - Industrlsko preduzeće
DOBRLJi-DRVAR A. D.
Strugare u Dobrljinu i Drvaru, Direkcija željeznica u Drvaru, Direkcija šumskih radova u Oštrelju i eksportna stova-rišta u Šibeniku i Sušaku. Centralna uprava u Sarajevu.
PROIZVODI:
Sve vrste jelove, smrčeve i bukove rezane gradje, burađ iz bukove i sanduke iz jelovine za pakovanje, gradjevni materijal, drvenu vunu, bukove željezničke pragove i t. d.
EKSPORTUJE
svoje produkte po celom svetu. Godišnja prerada oko 300.000 kbm. oblog drveta
Sopstvena željeznička mreža od 338 km spaja Prijedor-Jajce i Knin, te služi i javnom saobraćaju. Dužina šumske pruge iznosi oko 330 km.
GRADSKA ELEKTRIČNA CENTRALA
U ZAGREBU
ima svoj
mŠTALACIONI UHEP
koji
zaposluje preko 50 stručnih sila; izvađa sve vrste instalacija, svijetla,
motora, aparata, strogo prema postojećim propisima i uz
umjerene cijene;
ima veliko skladište
rasvjetnih tjelesa aparata, motora i inštalacionog materijala samo prvorazrednih tvornica;
vrši stalnu službu
za male popravke danju i noću
^eleSon broj 46*41
nalazi se u Gundulićevoj ulici 18 prizemno
(uredovno vrijeme od 8-12 prije podne i 2-6 poslije podne)
Obročna otplata!!
Telefoni br. 63-55 1 63-57
Brzojavi: LEFENIKS, ZAGREB
FENIKS4*
DRUŠTVO ZA OSIGURANJE ŽIVOTA FILIJALNA DIREKCIJA: ZAGREB, JELAČIČEV TRG BROJ 4
Garantna sredstva proračunato u dinarima	i ,	3,020.800.000.—
Stanje osiguranja koncem 1930 godine u dinarima preko	20,464.000.000.—*
U godini 1930 isplaćeno je u životnoj grani osigurnine dinara . , . »	284.350.000.—
Prihodi na premiji u životnoj grani 1930 godini iznose u dinarima s * .	1,041.409.824.—
GRANE OSIGURANJA:
Život, požar, provalna kradja, auto, nesretni slučajevi, osiguranje miraza, rente i zakonske dužnosti jamstva.
Novo uvedeno štedno osiguranfe he% llieénlékog pregleda!
Za dva dinara dnevno isplaćujemo . Za tri dinara dnevno isplaćujemo .
Tražite prospekte!
Din 17’500‘— Din 26.250'—
Za četiri dinara dnevno isplaćujemo . Din 35.000’—■ U slučaju smrti uslijed nezgode naročite pogodnosti
Vrsnim zastupnicima pruža se dobra zarada!
Sve upute daje najpripravnije
„FENIKS”
DRUŠTVO ZA OSIGURANJE ŽIVOTA, FILIJALNA DIREKCIJA ZAGREB, JELAČIČEV TRG BROJ 4
v r
NAJLJEPŠI DAR za B0Z1C
EDISON BELL gramofon
sa pteéama
Gramofoni od Din é5^®* na više
Fioco od Din 2g®* na više
Prodaja na dugoročnu otplatu
BOGATI IZBOR
HACI^ONALNIH, UMJETNIČKIH, PLESNIH KAO I TONFILM S K I H
PLOČA
Uposorujemo na speoifalne snimke sfas*ih Primorskih pjesama sa sopelma
Prođavaona: ZAGREB, Hica 5, (Oktogon)
EDISON BELL Penkala Ltd.
m\
m
Razborito gospodarenje
potrebno je danas više no ikad!
Bez ulja svjetske marke
ìf;
B
JffiOSLOVENSKA ŠTAMPA D. D.
u ZAGREBU
MASARYKOVA UL. 28a TELEFON 66-46 i 66-47


nema valjanog gospodarstva u nijednoj industriji!
mmm
Najmodernije ured jena štamparija u vlastitoj palači — 16
:______________ •>•-	•.	, jc
slagaćih strojeva, Ludlow, Lino-type, Monotype, Offset, rotacije — Specijalni strojevi za štampanje karata — Moderna cinkografija — Brza i solidna
izvedba
Umjerene cijene
Štedionica Savske banovine u Zagrebu
Osnovana na temelju Uredbe Bana Savske Banovine od 4. oktobra 1930. broj 20.267/1. 1930.
SREDIŠNJICA ZAGREB Trg Stjepana Radića br. 6 Telefon 32-56
PODRUŽNICA OSIJEK Županijska ulica broj 4 Telefon 6-07
Ulošci na uložnim knjižicama Din 37,000.000.-Ulošci na tekućem računu Din 47,000.000.”
Prima nloSke na uložnice i tekuće račune. Podjeljuje vjeresije općinama, gradovima, zemljišnim zajednicama, imovnim općinama, zatim Hrvatskim seljačkim i Srpskim zemljoradničkim zadrugama.
Savska banovina preuzima čitavom svojom imovinom i prihodima neograničeno i neopozivo jamstvo za sve obveze Štedionice Savske Banovine u Zagrebu a napose za uloške i njihovo ukamaćenje.
Garnitura za crnu kavu, porculan, 6 osoba D S5.— Garnitura za bijelu kavu. porcul. 6 osoba D 130.— Garnitura za jelo, pojcul., 6 osoba, 26 dijelova. ‘	D 350.—
Garnitura za kolače, 6 osoba, razni dekori D 35.— Piata za tortu, kamenica, nikl, obrub, 28 cm,	D 30.—
Stalak za kolače, staklo, dubok ii! plitak, D	8.—
Zdjela za kompot, staklo,	D	18.—
Garnitura za kompot, 6 osoba, razne boje staklo,	D	48.—
Garnitura za liker, 6 osoba, staklo, razne bojo,	D	G5.—
Alpaka, kutija dječjih jedala, nož, vilica, žlica.	D	70.—
Alpaka kutija 6 vilica i noževa za voće, D 175.— Alpaka kutija 6 žlica za tursku	kavu,	D	56.—
Alpaka kutija 6 žlica za bijelu kavu,	D	05.—
Alpaka garnitura jed. pribora za 6 osoba D 360.— Bijeli karirani stoinjak 120X120	cm,	D	30.—
Šareni stoinjak sa resama ili bez njih,
120X120 im.	D	36.—
Desert garnitura u boji, sa 6 ubrusa	D	30.—
Damast desert garnitura sa borci urom, sa 6 ubrusa bez ažura	D	75.—
sa ažurom.	D	85.—
Desert garnitura V2 laneni damast, narav: ne boje sa 6 ubrusa,	B 125.—
Damast garnitura bijela, sa 6 ubrusa D 130.— Damast garnitura bijela, sa 6 ubrusa, sa ažurom, prima	P	285.—
Bijeli rupčić sa ažurom, kom.	D	1.—
Dječji rupčić sa božićnom slikom, kom.	3	1.50
Batisi rupčić sa čipkom, komad	D	2.—
Svileni batist rupčić, vezen, u svj. bojama D	3.—
Frotir ručnik sa lijepim bordurama, sa resama 40X95 cm.	D	10.—
50X115 cm, *	D	20,—
55X140 cm,	D	30.—
Ženske četvrt cipele, sive, broj 35, par D 50.— Ženske četvrt cipele, drap, moderna fazona, par	D 110.—
Muška polucipela» boks, ručni rad, moder-
na, par	D
Dječja kućna cipela iz pusta počam od D Niska papuča iz karir. pusta 36—42, par D Ženska papuča iz crven, pusta, 36—42, par D Visoka papuča iz karirane devine dlake,
36—42, par	D
165.—
30.—
36.—
38.—
50.—
Muška košulja šifon, damast, prsa bez ogrlice, bez manšeta,
Muška košulja šport-oxford, prišivenom
ogrlicom
Muška košulja šport-flanel,	prišivenom
ogrlicom.
Muška košulja šport-popelin, prišivenom ogrlicom
Muška košulja oxford Reissverschhios prišivenom ogrlicom
Muška košulja bijela, šifon, 2 ogrlice, prišite manšete
Muška košulja jz vrlo dobrog zefira, kompletna
Muška košulja iz jednobojnog popelina, sa dvije ogrlice
Muška košulja iz šarenog pope lina sa dvije ogrlice
Muška cošuljr šport is najboljeg flanela, Reissverschluss Dječja šport košulja iz zefira Dječja šport košulja iz flanela Dječja šport košulja iz orforđa Dječji šport košulja iz bijelog raye-zefira
Muške noćne košulje iz čvrstog platna, kompletno duge
Muške noćne košulje i« čvrstog platna, iz finijeg materijala
Muške noć košulje iz najboljeg Schroll-platna
Muške noć. košulje iz najboljeg Schroll-platna sa ovratnikom Muške duge gaće. molino, na vez Muške duge gaće, molino bolja vrst Muške duge gaće iz gradla Muške duge gaće iz gradla na gumbe Muški šeširi iz dobrog vunenog pusta, razne boje, razni oblici Muški šeširi i dobrog vunenog pusta u vrlo lijepim fazouama Muški šeširi u najnovijim oblicima, rutavi ili glatki
D 38.—
D 50.—
D 65.—
D 65.—
D 65.—
D 65.—
D 70.—
D 70,—
D 85.—
D 90— D 28.— D 40.— D 45.—
D 50.—
D 56.—
D 65.—
D 90.—
D 100.— D 18.— D 24.— D 25.— D 36.—
D 36.—
D 50.—
D 80.—
Lijepa kombine taška, iz umjetne kože, svilenom p 'tstavom, zrcalom.	D	44.—
Spor* torbica, sa dva predjela, desinirana, čvrstim zatvarao'»n	D	45.—
Torbica iz goveđje špalt-kože, ukrasom,
? predjela, zrcalom	D	88.—
Kombme taška iz ovčje koze, 2 predjela, moire podstava, izdržljiva,	D	84.—
Torbica iz desinirane kože, vanjskim ukrasom. 2 predjela siva,	D	95.—
Školska torba za ki jige iz dobre svinjske kože sa emenicama,	F	38.—
Školska torba za knjige iz dobre svinjske kože. sa ključanicom,	D	42.—
Dječje taškice iz gumiranog platna, ukras od lijepih figura	D	12.—
Muška čarapa iz umjetne svile, melirane D G.50 Muške čarape iz umjetne svile u lijepim uzorcima	D	7.—
Muške čarape, dobre končane, par	D	10.—
Zimske muške čarape iz čvrstog pamuka, par	D	8.—
Zimske muške čaraps iz čiste vune, par D	15.—
Zimske muške čarape debele iz čiste vune par	D	20.—
Veliki izbor samovoza iz satena	D	4.—
Velik izbor samoveza iz umjetne svile, počam ^d	D	10.—
Osobita prilika: muški prsluci iz tople domaće vune	D	50.—
iz bolje, čvršće i toplije vune	D	86.—
iz čiste rutave vune	D	125.—
Moderni muški pulover, debelo pleten D	95.—
Naramenice, podvezice, argošci, ovratnici, pidžame itd. itd.
NAJBOLJU PRILIKU ZA NABAVU UKUSNIH I PRAKTIČNIH BOŽIČNIH DAROVA PRUŽA VAM NAŠ IZBOR BOŽIČNIH OSTATAKA RAZNIH TKANINA, FLANELA ITD. NA POSEBNIM STOLOVIMA.
Nadalje:
Otirač iz trstike, 30X50 cm,	D	10.—
Otirač iz kokosa, 30X50 cm,	D	20.—
Kockasto tkivo za zastore, met	D	7.50
Čipkaste vitraže po metru,	D	8.—
Čipkasti zastori po metru,	D	10.—
Čipkasta vitraža 50X65 cm,	D	12.—
Sag po metru 6 rasnim bordurama, 65 cm širine	D	20.—
Dječji flanel pokrivač u roza i plavo D 22.— Čipkasta draperija, 100X130 cm,	D	24.—
Tiger pokrivač u sivoj boji,	D	28.—
Flanel pokrivač u sivoj boji sa bordurom D 32.— Prevlaka za slamnjaču. čvrsta,	D	24.—
Linoleum u lijepim desenima, po metru D 26.— Japanska slama za kupaone, vel. 30X90 D 34.— Poplun, glot sa glotom, dobra vata.	D	120.—
Pletena francuska kapa iz dobre vune, tamno drap,	D	30.—
Rumba kapa iz pmtenog sukna, drap, oranž Ui žute boje,	D	13.—
Prošivena kapa iz pusta sa svilenim ukrasom, drap, crvene,	D	13.—
Partija šešira u raznim fazonama i bojama bez crne i tamno plave, kom. D	30.—
Lijepa kombine taška, iz umjetne kože, razne boje, za djevojčice,	D	18.—
Kombine taške, iz umjetne kože, 1 predio, zrcalo, vanjskim ukrasom,	D	35.—
Pisaći stol za djecu, iz lijepog orahovog ili jasenov >g drva, širine 95. vis. 75 cm D 320.— u veličini širine 95 cm, visine 65 cm, D 310.—
Uzorkovan prsluk za dame sa dugim rukavima. uzne boje,	D	48.—
Uzorkovan prsluk iz lijepe vune za dame, sa iugim rukavima,	razne boje,	D	82.—
Prsluk iz dobre vune. sa dvobojnom bordurom. lijepe boje,	D	84.—
Dječje odijelce iz prugas’.og flanela po-čam od	D	16.—
Pleteno dječje odijelce, u dvije boje počam od	D	23.—
Haljinica za male djevojčice iz prugastog flanela, počam od	D	14.—
Lijepa pletena haljinica u dvije boje. dugi rukavi, počam od	Din	D	23.—
Haljinica za veće djevojčice, '. desinira-nog barheta. poč tin o l	D	34.—
Jutarnja haljina za gospodje, iz dobrog materijala	D	76.—
Kućna naljina iz lijepog tenis flanela D 38. Praktična kućna haljina iz toplog barheta D 68.— Lijepo krojena haljina iz flanela, lijepi uzorci,	D	88.—
Auto iz drva u čvrstoj izradbi,	D
Auto na pero.	B
Konj iz drva,	D
Željeznica na tračnice	D
Računalo za djecu,	D
Vojnici iz olova, komad	D
Gumene lutke, komad	D
Lutke tz tkanine, visina 20 cm.	D
Lutka iz tkanine, visina 22 cm	D
Odjevka lutka iz maše-a, 30 cm,	D
Lutka iz pusta, sa nerazbivom glavom, vel. 48 cm,	D
Dječji glasovir sa 6 tipka,	D
Dječji glasovir, sa 8 tipka,	D
Drvene kocko sa slikama, kutija sa:
6	kocki	D
12	kocki,	D
20	kocki,	D
Aeroplan punjen sa bonbonima,	D
Romobil ’z tvrdog drveta,	D
Ljuljaći konj, masivan i lijep.	D
Putni gramofon, fino presvučen sa perom koje vuče veliku ploču,	D
30.—
18.—
10.—
30.—
10.—
2.50
6.—
5.—
12.—
16.—
96.—
10.—
18.—
10.—
15.—
32.—
30.—
56.—
100.—
300.—
i velik izbor raznovrsnih bonbona, čokolada, ukrala za bor itd.
Svjetiljke za noćni ormarić sa svilenim ili staklenim sjenilom	D	05.—
Krasan ampi, na svilenom pozamente-
rijorn	d 225.__
Veoma zgodan luster iz prešanog lima, bakrene bije, 4 plamena	D	270.—
Krasan luster modernog oblika, iz nikla,
4 plamena opal-kuglje	D	290.—
Električno gladilo sa garancijom, 3% kg, sa kabelom	D	155.—
Električne ploče za kuhanje, iz nikla, sa kabelom	D	160.—
i ostali veleizbor
Ne odložite kupnju božičnih darova na
zadnji čas. Što prije kupite, to ćete veći izbor naći. Narudžbe izvana izvršujemo pouzećem, a robu šaljemo franko počam od	D 250.—
U želji, da se svaki pojedinac naših mušterija može koristiti ovom nadasve oštro kalkuliranom robom, priđržajemo si pravo, no količini ograničene prodaje.
Okrugli stol za dječju sobu iz lijepog orahovog ili jasenovog drva,	D 340.—
k tomu odgovarajući stolci komad D 40.—
Jutarnji kaput za gospođina iz čiste vunene tkanine veoma i;jepo ukrašen sa prepletenim žnorama, za veličine 44—54 D 350.— Ista ukusna fazona, iz toplog đoubl-flane-la u istim veličina, na,	D 220.—
Odijelo za gospodina za štrapac u lijepoj izradbi, veličina 44—54	D 290.-*
Raglan za gospodina, iz teške veoma tople doubl tkanine, sa pojasom i spojnicom u običajnim veličinama.	D 480.—
Crni zimski paletot iz boljeg palme-strona, potstavljen sa toplim piišom D 750.— Kratki zimski kaput iz poluvunene tkanine, lijepo potstavljen,	D 250.—
Raspršilo punjeno sa finom kolonjskom
vodom, razni mirisi.	D	27.—
Francuski parfem u boci,	D	9.—
Kazeta: sapun i kolonjska vođa	D	22.—
Kazeta: 3 sapuna i parfem,	D	38.—
Puder Cheramy kutija	D	8.50
Metalna puder doza	D	12.—
Kičica za puder,	D	4.—
Štift za usne, u metalu,	D	5.—
Štift za obrve,	D	6.—
Vrečica sapuna-manđl u srebru i celofanu D 10.— Velika boca kolonjske vode	D	70.—
Ura budilica, moderni oblik.	D	50.—
Manikir kazete, ostali toaletni i brijački pribor*
Ženske kombine-gaćice u boji,	D	20.—
Ženske spavaće košulje iz šifona,	azur,	D	20.—
Ženske gaćice iz batista u bop, vezene sa ažurom,	D	22.—
Ženske košulje iz batista, u boji, vezene sa ažurom,	D	23.—
Ženske pregače, sa naramenicama, u	boji	D	10.—
Ženske pregače iz glota,	D	20,—
Kapice za kuharice, iz šifona.	D	8,—
Poluvunene muške ili ženske majice, sa rukavima, broj 3 i 4, komad	d 22.—
Ženske gaćice iz svilenog vatiranog trikota, razne boje, komad	d 32.___
Osobita prilika, vunene dugačke crne gamaše. duljina 65—70 cm, par	D 11.___
Ženske vunene rukavice u raznim bojama par	D 12,—
Vlasnik i izdavač: Konzorcij »Istra«, Masarykova ni. 28/11. — Urednik: Ive Mihovilović, Jukićeva ul. 36 — Za uredništvo odgovara:	Dr. Fran Bmčić,
advokat, Samostanska 6. Tisak: Stečajnina Jugoslovenske štampe d. d., Zagreb, Masarykova 28a. — Za tiskaru odgovara: Rudolf Polanović, Zagreb, Ilica 131.
SOKOLSTVO U MUŠKOJ KRAJINI
PRIJE RATA...
U borbi za narodni život i opstanak Sokolstvo u porobljenim krajevima igralo je veliku ulogu. U doba kada je borba počela da zauzimlje jače oblike i opseg, osnivaju se prva Sokolska društva. Tamo iza godine 1900—1905, kada u borbi sudjeluje narod u velikim masama, kada ćutimo, da ćemo se ne samo othrvati, nego i skršiti neprijatelja, otimajući mu jedno uporište za drugim. Sokolstvo se naglo širi, radi požrtvovno, ono je jedno od glavnih žarišta koje daje inicijativu, moralnu snagu i otpornost u borbi radniku, seljaku i in-tđigentu. Koliko Ii su u tom pravcu djelovali sokolski sletovi u nacionalno ugrože-nijim i još ne dovoljno svijesnim krajevima! Onaj, koji je živio u nacionalno ugroženim krajevima, gdje su se borbe morale voditi svim sretstvima pa i šakama, zna kako su one bile oštre i teške. Bilo je slučajeva, da brat i brat, otac i sin. opredje-Ijeni u dva protivna tabora, nisu se htjeli poznavati i u borbi nisu birali srestva. A gdje su bila malo veća središta, gdje su oboje stranke bile jake, tamo1 su borbe postizavale vrhunac. Mnogi će se sjećati silnih ispada proti Slovencima u Trstu i Gorici. Ali ih se oni nisu strašili, nego su neustrašvo stali licem u lice protivniku.
Koliko su puta bili napadani Sokoli u Puli, dok su priređivali zabave u Narodnom domu, ili dok su pojedince ili skupno išli po ulicama. Isto se događalo i u Pazinu.
»Rade se damo uništiti, nego pred njima šiju svinuti«. bili su odgovori nakon takovih napadaja. I duhovi su postali če-ličniji, ratoborniji i požrtvovniji.
Iz povijesti nacionalnih borba znamo, da tamo, gdje su se one vodile, uspijevala su sva nacionalna društva. Ovakove borbe stvorile su i stvaraju brojne, idealne_borce koji su spremni, da podnesu i najteže žrtve za svoje uvjerenje. Tiranija Turaka u Staroj Srbiji i Makedoniji, stvara _ brojne osvetnike, komite koji sa svojim životima nastoje da obrane raju od zuluma.
Teror i zazivanje Austro-Mađarije^ u Bosni i Hercegovini prouzročuje sarajevski atentat, zasnovan i izveden po neustrašivim Sokolovima. I jedno i drugo povlači za sobom intervenciju Srbije i njezinih saveznika i oslobođenje tih krajeva. I borba u sađanjim zarobljenim krajevima imala ie svoje žrtve i junake. Pa zar nisu žrtve udivljenja vrijedne brojni pojedinci, kojima nacionalna borba prouzrokova časovitu ili polaganu smrt? Zar nisu uzvišene žrtve onih koji T>i inače mogli živjeti lagodnim životom, da su mirovali i sebični bih, a om nesebičnjaci i borbom zaneseni i ocehcem, rade razdijeliše i izgubiše	1 n.a
koncu ostadoše bez korice hljeba? Zar ni-su junaci oni, koji u sto prilika prkosise raznim pogibeljima iza kojih se vrlo cesto smrt sakrivaše? Takovih tihih junaka bilo je dosta. Mnogi snivaju vječni sanak pa rođenoj grudi, a mnogi hodaju tihi,, nečujni po zarobljenoj domaji ili slobodnoj domovini. Koliko ih je samo platilo svoje soko-lovanje za vrijeme rata?
Takav dah i takovi brojni borci nalazili su se u tamošnjim sokolskim društvima. Sokolstvo je tamo općenito cvjetalo i snažno se razvijalo. Bila je i naravska posljedica koju im je utisnuo i ostavio pečat borbe.
Daljni uzrok, da su Sokolska društva uspijevala, bila je činjenica, što su se u niihovu središtu nalazila mnoga vrijedna i sposobna braća, o kojoj ćemo kasnje pobliže progovoriti.
Pred svjetskim ratom nalazile su se y zemljištu, okupiranom po Italiji četiri sokolske župe:
Idrijska sa 9 društava i 3 samostalna ženska sokolska otsjeka, sa preko 600 članova;	„	, . ,
Goriška sa 17 društava i 5 otsjeka sa 1.100 članova;
Tržačka sa 10 društava, 2 muška i 1 ženskim otsjekom sa 800 članova;
Vitezić sa 10 društava i 1000 članova.
Po godinama osnovala se župa Vitezić god. 1909, Idrijska 1910, a god. 1911. Goriška i Tršćanska. Ove dvije zadnje nastale su iz Primorske župe. Župa Vitezić i Goriška dijelile su se u tri okružja. :
Po dobi osnivanja najstarije društvo je u Trstu (T)*) osnovano god. 1882. Slijede.: god. 1887 Gorica (G), god. 1890 Prvačina
*) Radi kratkoće označićemo župe samo sa početnim slovima.
(G), god. 1894 Postojna (I), god. 1897 Pula (V) i Idrija (I), god. 1899 Solkan (G), god. 1901 Volosko-Opatija, god. 1903 Pazin (V), god. 1905 Ilirska-Bistrica (I), Žiri (I), god. 1908 Logatec (1). Ajdovščina, Standrež, Miren (G), Rojan, Videla (oba T), Kantri-da-Zamet (V), god. 1909 Cerknica i Cerkno (oba I), Bilje, Černiče, Kobarid, Selo (sve četiri G), Barkovlje i Opčine (oba T), god. 1910 Spodnja Idrija, Št. Peter na Krasu i ženski otsjek Sokola u Žireh (svi I), Škrbina, Podgora, Komen, Kojsko. Gradišče, Dornberg i otsjeci Cerniškog Sokola Brje i Osek (svi G). Baška (V), god. 1911 ženski otsjek Sokola u Postojni (I), Dobrovo, Kana! (otsjek Sokola u Gorici) (oba G), Pu-nat, Medulin, Dobrini (sva tri V), god. 1912 Dornberg-Zalošče, Šempas (otsjek s. u Gorici) (oba G), Lovran (V), Sežana (T), god. 1913 Divača, Sv. Jakob u Trstu (oba T). Ukupno 46 društava sa sedam otsjeka; i 4 ženska samostalna otsjeka sa skoro 4000 članova.
Od svih tih društava ostadoše pod Jugoslavijom: Žiri, ženski otsjek u Žirim i Logatec od župe Idrija, Kantrida-Zamet (Kantrida spada pod Italiju, a Zamet pod Jugoslaviju), Kastav, Pirnat (sada Aleksandrovo), Baška, Dobrim' (više ne opstoji) od župe Vitezić.
Društva su općenito dobro djelovala. Da to bolje osvijetlimo navešćemo neke podatke: Župa Idrijska pripravila je bila za svesokolski slet u Ljubljani, koji se imao održati god. 1914, a radi atentata u Sarajevu bio zabranjen: 176 članova u sokolskom svečanom odijelu, 111 članova u prostim vježbama. 56 članica u prostim, 56 natjecatelja i 24 obrtno trgovačkog naraštaja.
Kod sleta Tršćanske župe dne 16 VI 1912 na Općinama sudjeluje u povorci preko 300 članova. Kod javne vježbe: 104 ženskog naraštaja u prostim vježbama, 130 muškoga, 80 članica, 96 članova i 10 odjela na spravama.
Kod sleta župe Vitezić god. 1912 u Kan-tridi-Zametu nastupa 216 odoraša, u prostim 60 vježbača i 50 naraštaja. 10 odjela na spravama. Za proste vježbe prigodom Svesokolskog sleta u Ljubljani župa Vitezić pripravlja 50 vježbača u prostim vježbama, dočim čitavi tadanji Hrvatski Sokolski savez izjavljuje, da radi težine vježbi ne može nastupiti sa više od 200 vježbača.
Pogledajmo nastupe naših današnjih župa i vidjećemo, da se mnoge ne mogu pohvaliti takovim uspjesima.
Ovi vanjski uspjesi bili su tek djelomična slika rada, što su ga pojedine župe i društva tijekom vremena marljivo i svestrano provodile.
Prije smo spomenuli, da je uspješno djelovanje na polju Sokolstva potpomagala i dizala vruća nacionalna borba i mnogi
istaknuti sokolski radnici, koji su marljivo radili u votstvu župa pojedinih društava:
U župi Iđrijskoj Sudjeluju u sokolskom radu starješina Jug. Sokol. Saveza brat E. Gang!, brat Ivan Bajželj, urednik našeg »Sokolića«, župski načelnik Julče Novak, sada u Mariboru, i uzoran prednjak Fran Krčnik (on je ostao u Idriji).
U Tršćanskoj župi: brat Ambrožič Miroslav, podnačelnik đr. Janko Šavnik, braća Vladimir i Ljudevit Kuščer. Miklavc, Jezeršek Egon, Trebeč i drug'
U Goriškoj župi: starosta dr. Irgolič Fran načelnik Kranjc Ljudevit i drugi.
U JVitezovićevoj : Idealan i požrtvovan starješina brat dr. Ivan Poščić. Rijetko sam vidio tako zauzeiih i ustrajnih sokolskih radnika kao njega. Onda: brat Janko Jazbec (sada u Crikvenici). Solco rijetke ustrajnosti i željezne volje, koji je najviše uz brata dra. Požčića doprinio organizaciji i radu župe, pa braća Gradečak, pop Luka Kha9- _Lacko Križ, pokojni Stihović, pokojni Filipić, Zdolšek, Svetličić, Karlavaris, A. Rubeša i drugi.
Svi ovi nastoje, da sokolski rad probude^ i svestrano podignu. Velika važnost polaže se na to (župa Tršćanska), da se odgoje valjani prednjaci, koji će biti zalog opstanku i djelovanju pojedinih društava. Većina tih radnika slkonilo se u slobodnu domovinu ili su bili protjerani.
Osim brojnih predavanja i tečajeva valja spomenuti i Sokolsku štampu, da je također u velike doprinijela odgoju članstva i time podizanju i širenju sokolske misli.
Župa Ljubljana I, Gorenjska, Notranjska i Idrijska izdaju pod uredništvom brata dr. Pavla Pestotnika »Sokolski vjesnik«. Treba spomenuti oveću uspjelu radnju brata Ivana Bajželja: Upliv tjelovježbe na ljudsko tijelo.
Župa Goriška izdaje po potrebi župsko glasilo »Sokolski prapor«.
Godinom 1912 počinje da izlazi pod uredništvom brata Miroslava Ambrožiča: »Vjesnik Tržaške Sokolske Župe«. Vjesnik su dobivali besplatno svi članovi tršćanske župe. a osiguravali su mu redoviti mjesečni izlazak oglasima rodoljubnih tršćanskih tvrtka. I ovdje treba spomenuti mnoge upravo dobre i svestrane članke brata Miroslava Ambrožiča i dra. Ljudevita Kuš-čera.
God. 1914 izdaje i župa Vitezić svoj »Vjesnik« pod uredništvom brata Janka Jazbeca. List ima dubok i važan cilj: htio je da s vremenom čim bliže i u jedno sjedini sva tri onda postojeća plemenska sokolska saveza Radi toga izlazi on pisan srpsko-hrvatskim i slovenačkim člancima. Tiskara u Lovranu nije imala ćirilska slova, inače bi bio izlazio, i ćirilicom pisan. Svjetski rat prekinuo mu je život kao i ostalom sokolskom djelovanju.
I vlastite Sokolske domove imala su ne-koja^društva kao Prvačina i Ilirska Bistri-cav Soko u Kantridi-Zametu također ga je počeo graditi. Rat je radnju prekinuo. Zemljište i zidine doma pripale su Italiji i nalaze se u neposredno; blizini naše granice. Goli zidovi zijevaju i najbolje svjedoče kakovu slobodu uživaju naši sunarodnjaci u slobodnoj zemlji Mazzinia.
Mnoga društva vježbala su po Narodnim domovima, kojih je bio lijepi broj po ovim kraje/ima i služila su za sjedišta svim kulturnim društvima. Kada je talijanska vojska zaposjela Istru, najviše su stradah Narodni domovi. Inventar je bio raznesen, dvorane uništene. Sjećate se valjda još sudbine Narodnog Doma u Trstu koji su talijanski fašisti potpalili i on sav izgorio Zadimljeni, goli zidovi najbolje svjedoče o trpljenju našeg naroda.
Narodni i Sokolski domovi, prije središte života, stoje nijemo, zapušteno i snivaju o danima slave.
Nijemo gledaju i iščekuju život sa istoka. koji će ih opet napuniti veselom cikom i vikom, a zidove i dvorane okititi zelenim vijencima, cvijećem i teško iščekivanim zastavama.	S. Vrdoljak,
SOKOLSTVO NA JADRANU.
TALIJANSKA STAMPA NAŠEM PAVILJONU NA SOKOLSKOJ IZLOŽBI U .	BEOGRADU
Povodom velike izložbe Sokolskog saveza u Beogradu jedan dio talijanske štampe zadržao je svoju pažnju i na specifičan način komentariše ovi lijepu sokolsku izložbu u Beogradu.
Karakteristične komentare o sokolskoj izložbi donijeli su naročito tršćanski »Piccolo« i milanski »Corriere dela Sera«. Oba komentara veoma su slična, sa istim netačno-stima o velikom natpisu: »Ne zaboravite Istru«. Na svaki način da su oba komentara potekla iz jednog izvora, mrda vijest lista »Coriere dela Sera« »potiče« iz Beča.
»Coriere dela Sera« donosi:
»Saznaje se iz Beograda da je od jugo-slovenskih vlasti prirediena jedna nova protivtalijanska manifestacija povodom svečane sokolske izložbe, otvorene ovih dana u dvorani Oficirskog doma u prestonici. Izložba obuhvata kcmemorativne predmete i zastave svih sokolskih župa Jugoslavije ođ predratnih godina do danas.
Čim se udje u dvoranu opaža se, pored ostalih natpisa, koj; veličaju snagu sokolstva ili potsjećaju na njegov program, jedan ogroman natpis: »Ne zaboravite Istru«, a što neposredno udara uoči svakom posjetiocu. U ostalim odjeljenjima izložbe izložene su fotografije »istarskih mučenika«, t. i. ubijenih terorista u Italiji radi njihove kriminalne dinamitaške aktivnosti. Ima tu ta-kodjer i materijala, koji se odnosi na aktivnost župa Sušak. Rijeka i Zadar, uz obilje fotografija, novina, propagandnih knjiga itd. Zastave župa Gorice i Idrije postavljene su pored drugih zastava jugoslovenskih sokolskih župa.
Ali ono što daje izložbi naročiti karakter —- za koju nije pretjerano da se kaže da odiše očevidnom protivtalijai.skom atmosferom. jeste sastav jedne velike geograf-ke karte Kraljevine Jugoslavije, na kojoj bezbrojne zastavice označuiu gustoću sokolskih pripadnika, rasijanih po cijelo; teritoriji. Najveća komprktncsi opaža st samo u jednoj zoni, na italijansko' granici. Još nešto više. Zastavice zavijena u crno, postavljene su nad Goricom, Trstom, Ruljom i Zadrom. Pojedini vodiči, koji prati posjetioce do raznih odjeljenja izložbe, dolazeć' do geografske karte tumače dv još ima braće koju treba oslobodit; i da je ciij sokola da pripremi njihovo otkupljenje.
Svečana izložba bila je svečano otvorena u prisustvu Kralja Aleksandra, svih članova vlade, pretsiednika Skupštine i Senata, pret^tavnika beogradske općine ' ođ ostalih mnogih pretstavnika vlasti«
»Politika piše u svom broju od 14 o. mj.
Jedan dio talijanske štampe pokušava da pretstavi, kako je izložba Sokolskog saveza, prirediena u Beogradu, u stvari »jedna nova protivtalijanska manifestacija« i da je cijela ova lijepa i kulturna izložba »odisala protivtalijanskom atmosferom«.
Šta znači to: »protivtalijan.sk? manifestacija« i kakav je značai i cilj imala sokolska izložba u Beogradu?
Sokolska izložba imala je z.a cilj, da pred Beogradom a i pred cijelom javnošću pokaže, koliko'je sokolstvo uspjelo da svojim pozitivnim radom obuhvati cio naš narod i zemlju. Da bi se shvatio značai sokolstva naročito se pazile na to da se iznese osjeti istorijski razvitak-,sokolstva kod našeg naroda Oval jstorijski razvitak pret-stavljen je u izložbenim paviljonima svih sokolskih župa A intenzivan zamah sokolskog pokreta plastično je pretstavljen na pomenutoj geografskoj karti.
Iz izloženih. istorijskih predmeta i iz izložene geografske karte vidi se, da je na teritoriji, koji zauzima naš južnoslovanski narod sa svojim sokolstvom, stavljena jedna vještačka prepreka, koja je na jednom dijelu naše narodm teritorije, pored ostaloga. uništila : sokolstvo toga dijela teritorije.
Ali i na teritoriji Istre, Trsta i Gorice postojala je nekada gusta mreža sokolskih jedinica. Sve ove mnogobrojne jedinice stvarao ie naš narod ovih krajeva pod najtežim prilikama, za vrijeme austrijske vladavine. koja nesumnjivo nije ni najmanje rado gledala na sokolski pokret i njegovu nacionalnu jugoslovanski: koncepciju.
Svega toga danas više nema. Izuzimajući uzani pojas istarske Kastavštine, koja je ostala na našoj državnoj teritoriji, cjelokupno sokolstvo Istre, Trsta, Gorice i Zadra danas je uništeno. Mjesto njega ostali su razrušeni i opustošeni sokolski domovi, garišta i lijepe uspomene I još nekoliko zastava, slika i drugih istorijskih uspomena, koje naše sokolstvo sa pijetetom čuva i koje su bile izložene na sokolskoj, izložbi u Beogradu.
Sokolstvo Istre, Trsta i Gorice uništeno je zajedno sa narodnim školama u momentu kada je narod ovih krajeva sa pravom očekivao svoju narodnu slobodu. Ne ulazimo u razloge i medjunsrodne prilike, koje s ■odlučile đa ovaj nacionalno veoma svijestan dio našeg naroda ne udie u sastav svoie nacionalne države. Ali konstatujemo, da je našem narodu ovih krajeva a velikom isto-rijskom momentu proglašavanja prava samoopredjeljenja naroda .oduzeto sa narodnom slobodon. i njegovo sokolstvo. Ovo je istoriiska činjenica Ova činjenica vjerno je pretsfavljena i m sokolskoj izložbi. Sokolstvo ima prava da tužnim simbolom izrazi svoju žalost, što ie u jednom kompaktnom dijelu našeg naroda nasilno un‘-šteno sokolstvo
MUSSOLINI BIRLfJMAT A ’
UAfcll’ANO SALVEMINI.
O Mussoliniju se dosad vrlo mnogo pisalo i kao o čovjeku i kao političaru, a ne manje kao o socijalnom reformatoru. Mussolini je pojava, koja se po-sljeratnoj Evropi najviše urezala u pamet i njegova je ličnost postala predmetom interesa u svim stranama svijeta. Njegovo lice je rijetko komu nepoznato. O njemu se pisalo koliko se nije pisalo o nijednom suvremenom političaru i jedna čitava legenda se stvorila oko njegove ličnosti, koja legenda dakako ne odgovara više istini nego ostale sve legende. Djelo »Đ u x« od Margeritte Sarfatti nije manje poznato od odlične Marcuove knjige »Lenin« i prevedeno je skoro na sve evropske jezike ... Brojna djela izašla o vođi fašizma, dnevne vijesti o njegovom životu, česti intervjui dani poznatim novinarima, sve to je stvorilo jedno mišljenje o Mussoliniju, koje može biti povoljno ili nepovoljno, al) nikad indiferentno.
Talijani sami međutim nisu u svemu slijedili opće mišljenje Evrope, što se tiče Mussolinija i oštre i jetke analize njegove ličnosti i njegovog pokreta nisu falile. Alceste de Ambris u svojoj knjizi »Mussolini legenda i istina« iznio mnoge karakterne crte tog »Od Boga poslatog čovjeka« kako se o njemu izrazio sam papa, koje u mnogome ođu-zimlju svim legendama pečat ne samo istine, nego i vjerojatnosti i prikazao je svijetu jednog Mussolinija, koji je više istinit, više čovjek, ali zato i manje Cezar ...
Najnovije djelo u Mussoliniju iz pera glasovitog talijanskog historičara Gaetana Salvemini ja, se bitno razlikuje od svega što je dosad napisano o Mussoliniju. Prije svega sam Salvemini nije volio da uđe u njegov lični život (što je za svjetsku politiku od male važnosti) već je htio da prikaže Mussolinijevu vanjsku politiku, da pokaže uspjehe i rezultate fašističke diplomacije i uspio je tako da nam dade detaljnu i minucioznu analizu talijanske vanjske politike kroz zadnjih deset godina.
Djelo profesora Salvemini ja zaslužuje dvostruku pažnju.
To je djelo prije svega dokumentova-no historijski, a za vjerodostojnost izne-senog jamči nam opće priznati glas Sal-veminija, čija se djela o povijesti Italije, o fašizmu o politici Vatikana i t. d. općenito cjene ... Knjiga o Mussolinijevoj diplomaciji je zatim savremena, živa, ona nam prikazuje one dramatske političke momente poslijeratne politike, koji su dosad bili malokad nepristrasno i objektivno prikazani.
Profesoru Salveminiju, koji je u progonstvu radi svojih demokratskih načela mnogi će prigovarati neobjektivnost budući je poznat kao odlučni protivnik fašizma. Salvemini se ograđuje od tih kritika u čitavom svom djelu iznoseći i najdetaljnije dokumente, koje može svaki ovjeriti. Međutim u predgovoru on veli: »Mi ne možemo biti objektivni. Mi možemo da budemo samo intelektualno pošteni, to jest da poznamo svoje strasti, da ih se čuvamo i da upozorimo čitaoca na opasnost u koju ih uvlači naša pristranost. Objektivnost je iluzija, ali poštenje je' dužnost«.
* * *
Mussolini je uoči rata bio antipatriot-ski socijalista i sa listom »Avanti« kojega je uređivao je zauzeo protiv rata isti politički stav poput Lenjina. »Sve su zaraćene vlasti za nas krive u istom stupnju i naša je dužnost da dignemo radničku klasu protiv onoga što se sada dešava« (Avanti, 8 sept. 1914).
Njegovo političko mišljenje nije nikad bilo jasno. To je bila neka mješavina sorelijanskog sindikalizma, bučnog anarhizma i ratobornog romantizma, koje je nalazilo odraza u njegovom listu »Popolo d’ Italia« osnovan Francuskom subvencijom da propagira za in-
* Eđitions Bernard Grasset, 61 rue des St. Peres, Paris Vie.
KNJSGA GAETANA SÀLVEMIMIJA
tervenciju Italije na strani Saveznika... Mussoliniju nije bilo radi njegovih ne-izrađenih ideja težak prelaz od klasnog neutralizma na antigermanski interven-cionizam i koliko je bila prije žestoka kampanja protiv rata u ime socijalne revolucije, toliko je sada razvio jednu snažnu propagandu za rat. On je tada još uvijek bio internacionalist. Tek 1919 prihvaća čiste nacionalističke ideje. Ali i taj njegov nacionalizam bio je nešto posebno i anarhistički individualizam je često provirivao iz njegovih članaka (»Dolje država u svim formama i u svim svojim inkarnacijama«, piše u »Popolo d’ Italia« od 8 aprila 1920). On počinje iza rata da napada konferenciju Mira, Saveznike, Wilsona, a glorificira D’An-nunzia i njegov pohod na Rijeku, koji mu ie bio uzorom za pohod na Rim. Mussolini postaje polako »porte — parole« najžešćeg talijanskog nacionalizma i piše 22 sept. 1922 »Italija se nije još potpunoma ujedinila, jer se još ne može govoriti o potpunom jedinstvu dok nam se ne vrate Dalmacija, Rijeka i ostale talijanske zemlje«.
Te je riječi Musolini napisao pred pohodom na Rim ... Postavši ministar pretsjeđnik i imajući u rukama ministarstvo vanjskih poslova Mussolini nije bio manje grub i nasrtljiv u svojim izjavama... Prve njegove izjave bile su uperene nato da angažuje francusku u okupaciji Rubra iako se Bonar Law tomu protivio. Ideja kontinentalnog bloka zasja u njegovoj glavi ali ta napoleonid-ska ideja nije nipošto bila u stanju da mu pridobije simpatije Engleske.
Kada je od nepoznate grupe, bio ubijen talijanski general Tellini, kod određivanja albanskih granica, Mussolini brzojavi u roku od 24 sata ultimatum (29 augusta 1923) grčkoj vladi, proglašujuči ju krivom ubojstva, i traži osim isplate od 50 milijona lira, najveće zadovoljštine, koje bi imale Grčku da ponize. Grčka se vlada pokaže spremnom da pregovara, ali protestira protiv tona note. 31 augusta flota talijanska se pokaže pred Krfom i bombardile ga. Italija okupira Krf... i čitava Evropa se združi u jednom mišljenju proti te nasrtljivosti. Društvo Naroda preuze stvar u svoje ruke i reklamu je za sebe pravo da traži zadovoljštinu od Grčke vlade. Mussolini digne val talijanskog uzbuđenja protiv Evrope i Društva Naroda, ali iza jednog »prijateljskog razgovora sa britanskim poslanikom u Rimu, odstupi od svih svojih zahtjeva, kapitulira potpuno i talijanska se flota vrati u svoje luke.
Iz osamljenosti u koju (je pala Mussolinijeva diplomacija iza krfske okupacije ju digne Primo de Rivera, novi španski diktator... ali to prijateljstvo za Mussolinija nije pretstavljalo mnogo važnosti i zato se okrene Jugoslaviji i s njom sklopi Rimske Konvencije obzirom na Rijeku i ostala još viseča italo-jugoslavenska pitanja... Salvemini misli, da je ovdje Musolini izvukao krači kraj.
U glavama »Francuska i Italija« »Italija i Francuska« »Francuska, Njemačka i Engleska« Salvemini prikazuje kako se Mussolinijeva politika u 1925 godini okreće sve više protiv »gnjile i dekatent-ske« Francuske i kako traži sve više simpatija Engleske i po mogućnosti Njemačke ... Mussolini misli da će moći da upotrijebi ponajprije Francusku protiv Njemačke a zatim Njemačku protiv Francuske, ali zaboravlja da »Quai d’ Orsay će biti uvijek sretan da upotrijebi usluge talijanske vlade da prisili Njemačku na jedan »francuski mir«, a Wilhelmstrasse da ih upotrijebi kako bi prisilila Francusku na »njemački mir«.
Međutim Streseman, Briand i Chamberlaine pregovaraju u Lokarnu o nadopuni skrahiranog Genevskog protokola i u odnose između Francuske i Njemačke ulazi novi duh mira i saradnje »duh Lokama« Mussolini se požuri u Lokàrno da potpiše protokol. Od svih bude hladno dočekan i svjetska ga štampa bojkotuje. Mussolini se više neće iza tih uvreda uputiti u inozemstvo.
Vrativši se u Italiju, Mussolini drži žestoke govore o ratu, o svetim granicama Italije, o iluziji mira i napada inostranstvo. U februaru 1926 je u Italiji sve vrijalo. Očekivalo je »napoleonsku godinu« fašističke Italije.
Govorilo se o ratu protiv Njemačke, koja se uzbunila radi talijanizatorske nasilne politike fašizma u Južnom Tirolu. Mussolini izjavljuje: »Fašistička Italija može, ako je potrebno, da ponese dalje troboj niču, ali nikada da ju prikloni« To je rekao obzirom na Brenner.
Nastavi se nato polemika sa Strese-maliom i Mussolini Izjavljuje »Nijemci se nisu promjenili.... Njemačka opasnost mora da približi više Italiju i Francusku«.
Te njegove težnje međutim nisu naišle odjek u Francuskoj i nato počinje ona Mussolinijeva famozna kampanja protiv Francuske radi talijanskih anti-faštičkih izbjeglica. Mnoge špijunske afere i inscenirani skandali (Ricciotti Garibaldi) izbiju među talijanskim izbjeglicama u Francuskoj... Iza Zani-bonijevog atentata u Bologni (31 oktobra 1926) bezrazložno se viče u Italiji »Na Pariz, na Pariz«, francuski konzulati su bili vređani i napadani...
Još se nije smirilo javno mišljenje od tog antifrancuskog uzbuđenja i od komplota Garuibaldi, koji je tobože spremao antifašistički pohod na Italiju, kada nastane onaj poznati sukob italo-jugosla-venski radi Albanije ... Salvemini je u prikazivanju tih peripetija borbe dramatičan i njegov živi stil u žigosanju balkanskih rivaliteta i balkanske politike dolazi do savršenstva ... »Vjernost albanskog bega vrijedi koliko i novac kojim je kupljen i traje isto toliko vremena koliko taj novac« ili »diplomati su mesožderi i koji postaju vegetarijanci kada izgube zube«. Puno duhovitih afo-rizama karakteriše onu politiku sitnih nacionalizama i bizantinskih lukavosti... Mussolini je konačno uspio da »kolonizira« Albaniju ... Salvemini ne misli da osim vojnih prednosti, ta pobjeda može što drugo da dade Italiji i dokazuje kako je iza drugog Tiranskog pakta trgovina Rijeke umanjena. U 1930 se trgovina Rijeke smanjila za 33,9 posto. Kada se hoće da trguje mora se mirovati zaključuje Salvemini.
Propaganda za Dalmaciju, loši postupak prema Hrvatima i Slovencima u Julskoj Krajini, albanska politika, sve je to zaoštrilo odnose između Italije i Jugoslavije. »Nijedan Talijan vjeran principima Risorgimenta, veli Salvemini ne može bez bola i bez stida da prizna da ima danas mladih Hrvata i Slovenaca koji su u Italiji osuđivani na smrt ili robiju jer traže ista prava i utvrđuju istu vjeru za koju su trpili i umirali junaci talijanskog Rosirgimenta«.
U daljnjim glavama »Rumunjska, Bugarska, Madžarska«, »Restauracija Habsburga«, »Revizija ugovora« Salve-mini analizira Mussolinijevu politiku za reviziju ugovora i pokušaje da se stvori neki blok u ratu pobjeđenih država pod vodstvom Italije ... Mussolinijevi ratoborni govori ne prestaju i njegove ironične izjave o Društvu Naroda i o Evropi izoliraju sve više jednu diplomaciju, koja je odveć naivna a da bi bila dovoljno lukava, a odveć lukava da bude poštena i iskrena... Neka »lega dei malcontenti« (Savez nezadovoljnika) bi imao da se nametne Evropi kao što se Mussolini nametnuo Italiji.
Salvemini zaključuje nakon deset godina Mussolinijeve đimplomacije ...
»Iza pohoda na Rim je prošlo devet godina. Osam godina iza svog »Pohoda na Rim«, »18 brumaira« Napoleon je u Tilsitu diktirao čitavoj Evropi svoju volju. U julu 1852 Cavour osniva svoj prvi kabinet, a u martu 1861 posvećuje transformaciju male Sardiske kraljevine u Talijansku Nacionalnu Državu. Devet godina iza preuzeća vlasti u Pruskoj, Bismark proglašuje u Versaillesu novi germanski Imperij. Tko sumnja u to, da je Mussolini »providniji« od Cavoura ili Bismarka, tek mu se može uporediti Napoleon. Ali »Mussolinijev Imperij« nije još osnovan na koncu IX godine, on nije još m skiciran. Neznatni teritorijalni dobitci, radi kojih je izrekao toliko pornpoznih govora Jubaland, koja oaza u libijskoj^ pustinji) su svršetak inicijativa bačenih još za starog režima. Od albanske avanture i od napetih odnosa sa Jugoslavijom vide se opasnosti i nezgode, ali nikako koristi. Predšasnici Mussolinija su mu predali jednu Italiju.
koja je od 1860 do 1922 učinila silan ekonomski, socijalni, intelektualni i moralni progres, jednu Italiju koja je iz svjetskog rata i iza propasti Austrije izišla očeličenija i jača. Musolini i njegovi prijatelji upotrebljuju i izrabljuju bučno ovo nasljedstvo, i tu buku zovu veličinom.
. Mussolini je uskliknuo 17 maja 1930 u Fiorenzi: »Kako li sjajan put pro-đosmo u ovih jedanaest godina«! to jest iza što se g. 1919 ustanovila prva sekcija fašističke partije. On je imao stalno pravo , ako je pod tim mislio na svoju ličnu karijeru, ali ako je on mislio na akciju koju je razvio za »jednu veću Italiju« bilo bi tačnije da to definiramo: »peć koja uvijek grije ali u kojoj se ne kuha ništa«.
Bez sumnje mnogo je ljudi sada uprlo oči na Mussolinija po čitavom svijetu. Ti se ljudi nisu zanimali stvarno prije 1922 sa njegovim pređšasnicima. Nitko se ne zanima na željeznici čovjekom koji sjedi tiho u svom kutiću čitajuć novine i dremuckajući, već se svi okreću prema došljaku koji ulazi bučno i svađa se s onima koji mu nedaju mjesta. Tko privlači na sebe pozornost, je lako shvaćen od bedaka kao veliki čovjek. Koliko li se ljudi divilo Vilimu II do 1918? Oni od obožavatelja Mussolinija, koji su stariji, svi su negda obožavali Viiima II.
Nažalost, analizirajući njihovo oduševljenje nalazi se s jedne strane obožavanje »velikog čovjeka« ali s druge strane jedan uvredljivi prezir za narod kojim on vlada. Iza rata je Italija pala u ždrijelo »boljševizma« i gladovala; jedini joj Mussolini donese lijek koji ju je spasio od propasti: batinu. Talijane ne zanimaju njihova osobna prava, niti političke sloboštine, oni ne misle nego da jedu i da. se prolificiraju. Oni bi se opet počeli da raspadaju da im Vlada batine fali. Eto tu su sliku o talijanskom narodu raširili fašisti po čitavom svijetu. Italija, koja je u pola stoljeća tvrdog i tihog rada, postala narod zapadne civilizacije, je danas smatrana kao đr-
MUSSOLINI DIPLOMATA,
IUCA128
loca 128	focAfžSi
I
žava sa balkanskom civilizacijom. Od svih zločina, koje su fašisti učinili protiv svoje domovine ima jedan, kojega talijani ne smiju nikada zaboraviti: sistematska difamacija naroda, da se na pijedestalu laži digne jedan sam čovjek.
Mussolini, majstor bluffa, opetuje danomice da su svi talijani spremni da na njegov mig pođu protiv bilo koga neprijatelja, kao jedan sam čovjek. Uvjeren sam da nitko ne želi manje od Mussolinija da pređe s riječi na djelo. Svaki pokušaj da se oboružaju talijanske mase radi rata protiv inozemstva, bi prouzrokovao odmah u zemlji građanski rat. Prvi dan rata — pravog rata, a ne onog rata parola za unutarnju upotrebu bio bi također zadnji dan fašizma. Pred raznim formama publiciteta, koje Mussolini lansira da navuče na se pozornost, ne može se poreći plodnost njegove imaginacije i bogatstvo njegovih sredstava... Ali Italijani, koji razmišljaju, osjećaju se više umrtvljeni nego polaskani tom bukom, i misle sa melankolijom na ono dragocjeno vrijeme, koje je Italija izgubila iza deset godina velikih riječi, u svečanim manifestacijama i filmskim paradama, dok se toliko trebalo da radi na rekonstrukciji Evrope«.	D, Sepić.
*?. RIBARIČ
ZAGREB, PETRINJSKA ULICA 83 Vlasnik dvaju dobre snabdjevenih dućana. Velike skladište eijelokupne opreme za gg. oficire, zandarme policiste. carinike, željezničare te civiliste. Izradba svih vrsti kapa i umiorma. Petrinjska ulica 44 trgovina špece-rajske robe i delikatesa uz znatne snižene cilene roba na osrteđ aez obaveze
FRANCIJA IN ITALIJA
Čeprav se nam zdi zgodovina naro- rili. V Mali Aziji se je instalirala Grči-dov cesto nerazumljiva in polna naspro- ja. Bazen tega je bilo v londonskem tij, lahko najdemo, če motrimo dogod- paktu tudi določeno, da ima Italija pra-ke se celotnega vidika in po redu, v ka- vico zahtevati odškodnino v obliki po-terem so se pojavljali, da se razvijajo prave svojih mej ob sosednih francosKih po nekih določenih zakonih. Prevrati in angleških kolonijah, če bi Francija ne rode bivstvenih izprememb. Ustroj in Anglija povečali svoje afriške opse-in notranja ureditev države je samo iz- sti z nemškimi kolonijami. Do sedaj pa raz pojmovanja, ki prevladuje v dolo- se Francija in Italija kljub ponovnim čenem času v nekem narodu ne izpre- poskusom nista še mogli pogoditi v tem minja pa osnovnih zakonov, ki urejuje- ; vprašanju.
jo njegove odnošaje do drugih narodov, I Stvar nam bo bolj jasna, če upošte-ker te nalagajo neki činitelji, nad ka- varno govor poslanca Ferra v italijan-
terimi imajo države zelo omejen vpliv, in sicer njih zemljepisna lega, zgodovina in življenjska sila. Na ta način na-
primer je sovjetska politika proti Angliji in na Naljnem Vzhodu, ki se mogoče razlikuje v metodah od caristične, a je po duhu ostala ista in zasleduje iste smotre.
Glavni in neizpremenljivi činitelj,
ki odloča politiko držav, je zemljepisna lega.
Anglija nam daje najboljši vzgled. Vso njeno zunanjo politiko vodi in odloča dejstvo, da je Anglija otok, kar so imeli pred očmi vsi njeni državniki. Nikdar ni smelo biti države, katere brodovje bi lahko ogrožalo varnost angleških otokov. Zato je morala pasti španska, nizozemska, francoska in slednjič nemška pomorska sila. Vsi narodi so se morali boriti z Anglijo za svobodo morja in nje pomorski imperializem je nastal iz njene potrebe, da si v primeru oboroženega spopada zadrži popolno svobodo kretanja na morju in zagotovi prehrano svojega prebivalstva. Prav tako vidimo pri Zedinjenih državah, da je njih izoliranost vzrok njihove moči in neodvisnosti, obenem pa tudi podlaga za njih tradicionalne teze Monroejeve doktrine.
Italija je sicer še premlada država, da bi imela svojo tradicionalno politiko, vendar bomo tudi njene današnje te
skem parlamentu. Ferro je slikal geografski in gospodarski položaj afriških kolonij in njih bodočnost. Po njegovem
stanejo tradicionalne politike. Značilen mnenju bo postala Libija, ko bo zveza-
na z notranjostjo, radi svoje izredno ugodne lege naravno središče, kjer bo osredotočen ves afriški promet proti Sredozemskemu morju. Ves ta ogromni promet bo nase pritegnila ona sila, ki se ji bo prvi posrečilo ustvariti najkrajšo zvezo med Sredozemskim morjem in srednjimi predeli Afrike.
Tekma za gospodarsko izkoriščanje Afrike se sedaj vrši med tremi državami.
Anglija, ki ima vso vzhodno polovico Afrike in obvlada njena pomorska pota, in Francija, ki si lasti zapadno polovico Afrike ter bo začela graditi preko-saharsko železnico, s tem zvezala Kon-
go
s Sredozemskim morjem, imata že
izredno močen položaj. Italija ima pa prednost, da preko njenih libijskih posesti vodi najkrajša pot v osrčje črnega kontinenta. Te poti so se posluževale karavane že od prastarih časov, ko so donašale iz srednje Afrike slonovo kost, dateljne in kokos. Tako bo Tripolis postal v bodočnosti ena največjih in najmogočnejših prometnih žil sveta. Pot apa vodi preko današnjih francoskih posestev okoli Tibesti in jezera čada, ki jih radi tega Italijani sedaj zahtevajo na podlagi londonske pogodbe. Franci-l'ja se iz istih vzrokov brani odstopiti
žnje lažje razumeli, če si ogledamo nje- ozemlje ob tuniški meji v takšnem ob-no zemljepisno lego. Kakor klin moli segu, da bi Italijani popolnoma obvla
Italija v Sredozemsko morje. Njeno prebivalstvo, ki se stalno in brao množi, je stisnjeno v premajhen življenjski prostor Zato ji je teritorialna in gospodar
dali to veliko prometno pot. Na zasedanju Društva narodov 1930 so Francozi ponujali Italiji popravo meje u izmeri kakšnih 45.000 kv. km, toda po
ska ekspanzija življenjski pogoj, ker z italijanskih zahtevah bi ji morali od-1 astnimi sredstvi ne more preživljati stopiti 200.000 kv. km. Italijanske zah-svoiega prebivalstva na svojem seda- teve so povzročile vznemirenje med njem prostoru. Razen tega nima Italija francoskimi afriškimi kolonisti, ki so od niti rud. niti surovin, spada torej med vlade zahtevali, naj ne pristane jaa no-revnejše države Evrope in iz tega vzro- beno izpremembo posesti okoli čadske-ka tem težje zaposluje svoje od leta do ga jezera, češ da bo tukaj v bodočno-leta množeče se prebivalstvo. Naravni sti nastalo križišče med afriškim zapa-zakon je 'torej, da skuša Italija svoje dom, vzhodom in Sredozemskim mor-ozemlie razširiti. Toda kje? Zapadno jem. »Tukaj so tečaji bodočega afriske-Sredozemsko morje, zapirata francoski ga gospodarskega življenja, nimamo
luki Touion in Bizerta. Tik pred italijansko obalo leži zopet francoska Korzika. Torej proti zapadu ni izhoda.
Kot naravna naseljeniška kolonija se rasprostira preko morja severna afriška obala, na katero vežejo_ Italijo veliki zgodovinski spomini.
Ta obala je po fašističnih nazorih posebna interesna sfera Italije kot dediščina cesarskega Rima, kjer naj bi Italija oživela staro slavo in dvignila deželo do blagostanja, ki je tam vladalo, ko so te pokrajine bile del rimskega imperija. Toda tukaj imajo Italijani zonet pred seboj Francijo, ki je osnovala na teh obalah svoje kolonialno cesarstvo že davno pred Italijo.
Italijani so že pred vstopom v vojno spoznali potrebo in pomen kolonij ter so zato zahtevali od saveznikov kot pogoj. da stopijo na njih stran, del Turčije in nemških koionij. Zavezniki sp bili tedaj faaš v veliki stiski, ker se j e ruska armada umikala pred avstrijskimi četami in na francoskem bojišču je bila v polnem razmahu strasna nerada oferziva na Verdun, zato so ji obljubili zlata nebesa. Po londonski pogodbi leta 1915. naj bi Italija dobila tursko provinco Adalijo. a kasneje so ji priznali še Smirno z zaledjem. Toda na mirovni konferenci ko je imela Italija svoje oči uprte samo na teritorialne pridobitve ob svoji vzhodni meji, so zavezniki to priliko uporabili in jo opeha-
prav nobenega vzroka, da bi jih opustili«, se glase njih argumenti.
Kolonialna ideja in pokret sta v Italiji zelo močna.
Prirejajo se kolonialni propagandistični tedni in v časopisju se stalno naglasa potreba kolonialne ekspanzije. Pred par leti je tudi Mussolini obiskal Tripolis, kamor ga je spremljalo močno brodovje. To ni bil samo navaden obisk kolonij, ampak simbolično dejanje, ki naj bi obrnilo pozornost Evrope na zahtevo Italije po pomorski ekspanziji, obenem naj bi pokazal svetu uspehe italijanske kolonizacijske sile. Bil je slednjič tudi vest italijanskim kolonistom v severni Afriki, da je Italija še tukaj ona Italija, ik ji lebdi pred očmi kot nepozaben smoter, da bi oživila stari rimski imperij na južnih obalah Sredozemskega morja. Mussolinijev govor ob tej priliki, v katerem je izjavil: »Spomnite se onih časov, ko so naše legije nosile po teh obalah nesmrtne svežnje Rima. Mi smo Sredozemci, naša bodočnost je na morju« — je tedaj zbudil veliko razburjenje v Evropi. V svojem zadnjem govoru v Livornu je Mussolini vprašal množico »Komu slava morja?« in množica mu je med viharjem navdušenja odgovorila: »Nam, nam!« Iste besede je bilo slišati nekoč v neki drugi državi in njih dosledno izvajanje je spravilo Evropo v krvav ples.
Kamor se ozrejo Italijani,
....Ovdje odrezati —
NARUDŽBENICA

kojoir naručuje od uprave lista „Istra" u Zagrebu  ---------—„ kom.
džepnog kalendara „Emigrant" za godinu 1933. à Din io-— po komadu, ukupne Din	---- koju Vam sumu danas šaljem sa Vašom
ček. uplatnicom br. 36789.
2
o
ime i prezime Zanimanje » Mjesto .. — Z. pošta —,_
o
Poslažite se sa na«om čekovnom gp'atnicom (ir„ >Q7><0 KOIU	dobtt; -i
povsod jim je bodočnost brez upanja. Na vzhodu, na drugi strani Jadranskega morja, Albanije ter skalnatih obalah Dodekaneza se rasprosti-rajo rodovitne ravnine Anatoli j e, na jugu, ob Eritreji in Somaliji, višinski pašniki Kenije, kamor obrača Italija po-želivo svoje oči. Toda povsod je pot zaprta, svet je razdeljen.
Kolonijsko vprašanje je v veliki meri vzrok neprijateljstva Italije do Francije, kateri so naprtili vso krivdo, da Italija ni dobila pri zadnji delitvi nobenih kolonij. V resnici so se pa vsi trije mogočneži, Wilson, Lloyd George in Clemenceau, uprli italijanskim zahtevam po kolonijah. Toda Američani in Angleži so se umaknili iz Evrope in ostala je še samo Francija, ki danes predstavlja na celini tvorce versaille-skega mira, zato se proti njej obrača vse nezadovoljstvo Italije. Poleg tega je hotela zla usoda, da najde Italija povsod, kjer bi se hotela razmahniti, Francijo — in kjer se križajo medsebojni interesi, je treba samo malo, da izbruhne med tekmeci plamen sovraštva.
Nič manj važno nego kolonialno je
etnografsko nasprotje med Italijo in Francijo.
Etnografska vprašanja nimajo izredno važne uloge samo v medsebojnih odno-šajih narodov, ampak često odločajo o vsej usodi človeštva. Bivstvene vzroke marsikatere vojne je najti baš v porastu in padanju prebivalstva v kakšnem delu sveta. Demografični vzroki so bili prav za prav krivi ekspanzije nemške države ter so jo gnali v naročje političnih pustolovščin in slednjič do osvajalne vojne. Demografska vprašanja od časa do časa ogrožajo mir na Pacifiku ter vodijo politiko republik novega sveta, ki jim primanjkuje delavskih sil, in preobljudenih dežel Azije in Evrope, ki jih silijo na ekspanzijo. Prav običajen pojav v zgodovini človeštva je, da močnejši narodi padejo po slabe j šib. in jih podjarmijo.
Italijansko prebivalstvo se pomnoži vsako leto za približno 460.000 duš. Njegove kolonije merijo sicer približno 2 milijona kv. km, vendar živi do sedaj v njih samo 50.000 italijanskih kolonistov. Po italijanski statistiki bi se lahko vselilo v prihodnjih desetih letih v Tripolis še kakšnih 100.000 ljudi in v Libijo 160.000, iz česar jasno vidimo, da italijanske kolonije ne morejo sprejeti prebitka italijanskega prebivalstva.
Ostane mn kot edini izhod še emigracija v tuje države.
Ker je vseljevanje v severno in južno Ameriko v zadnjih letih izredno otežko-čeno, preostaja Italijanom edino Francija in njene kolonije, ker danes delajo Francozi še razmeroma najmanjše težave pritoku tujega prebivalstva. Italijani se radi tega selijo v velikem številu v južno Francijo in njene afriške kolonije, zlasti Tunis, kar povzroča Francozom ne majhne skrbi ter z vsakim dnem bolj zapleta demografični problem med obema narodoma.
Fašistično mišljenje zahteva, da mora vsak Italijan, ki se izseli, ostati tudi v tujini zvest svoji domovini ter ohraniti svojo narodnost in svoje običaje. Italijanski naseljenci zahtevajo radi tega v francoskih obmejnih predelih, kjer tvorijo močne skupine, izjemno stališče in sicer v prvi vrsti vse manjšinske pravice, svoje šole, svobodo gospodarskega in narodnega razvoja. K temu so zadnje čase dodali še zahtevo po italijanskih konzularnih sodiščih. Malo čud 11*0 je slišati zahtevo po kapitulacijah v zapadni Evropi, vendar to značilno osvetljuje mišljenje fašistične Italije. Stremljenje francoske politike je seveda, da italijanske naseljence čim preje asimilira, posebno ker se je pokazalo, da se Italijani prav lahko stapljajo v francoski narod. Ker so si francoski in italijanski nazori v tem oziru bistveno nasprotni, ostaja spor v narodnostnem vprašanju nerešen, kar zastruplja od časa do časa medsebojne odnošaje.
Demografski problem med Francijo
in Italijo je pa najbolj pereč v Tunisu.
Italijani še vedno ne morejo pozabiti, kako so jim Francozi pred nosom odnesli to kolonijo, ki so jo smatrah Italijani že za svojo. Bila je to Bismarckova misel, ki je hotela francosko pozornost obrniti od revanžne ideje ter zaposliti Francijo v kolonialni politiki, obenem pa jo spraviti v nasprotje z Italijani, kar ji je tudi popolnoma uspelo. Radi Tunisa je Italija bila dolga leta u trozvezi. V Tunisu živi okoli 90.000 Italijanov, ki po številu precej prekašajo francoske koloniste. Italija se je trudila ohraniti italijanski značaj teh kolonistov od onega dne. ko so Francozi zasedli Tunis, ter se je pri tem opirala na svojoj pogodbo s tuniškim bejem iz leta 1868. Ker se ta pogodba ni strinjala s francosko kolonialno politiko, so Francozi leta 1896. beja prisili, da je to pogodbo odpovedal. Francozi so na to sami uredili vprašanje italijanskih kolonistov v Tunisu ter uvedli prisilno nacionalizacijo italijanskih kolonistov v tretjem kolenu a še ta uredba se lahko odpove v trimesečnem roku ter mora italijanska vlada prositi vsako leto za
njeno podaljšanje, kar jo ne malo razburja, češ da mora moledovati za nekaj, na kar ima polno pravico. Poleg tega dolži Francoze, da hočejo izigrati uredbo iz leta 1896. na ta način, da izdajajo zakone, ki silijo Italijane, da zaprosijo radi gospodarskih koristi za francosko državljanstvo, čeprav je Italijanov v Tunisu še vedno več nego Francozov, se številčna razlika med njimi od leta do leta zmanjšuje, kar pripisujejo Italijani francoski gospodarski politiki. Vprašanje staleža italijanskih kolonistov v Tunisu je že celo vrsto let predmet pogajanj med Parizom in Rimom, vendar do sedaj brez uspeha, ker so prihajali vmes vedno kakšni dogodki, ki so povzročili prekinjene pogajanj. Zadnje italijanske zahteve do sedaj še niso znane, vendar zatrjujejo, da so Italijani zahtevali od Francozov, naj bi njihovi kolonisti lahko trajno obdržali svojo narodnost, dalje so zahtevali pravico Italije nadzirati državne šole z italijanskim učnim jezikom ter iste ugodnosti pri nakupu nepremičnin, kakor jih imajo francoski državljani.
K tema dvema vprašanjema, ki ločita latinski sestri, se je pred nedavnim pridružilo še tretje, ki je v kratkem zavzelo zelo velik razmah in dovedlo itali j ansko-francosko razmerje do skoraj neznosne napetosti.
Mussolini je polagoma vcepil Italijanom prepričanje, da niso samo velesila, ampak prva velesila na celini
Zato ima Italija »pravico« zahtevati in je tudi zahtevala na londonski konferenci pariteto na morju s Francijo kot viden znak, da jo Francija prizna za sebi enako silo, na kar pa Francozi niti poprej niti na londonski konfeemci niso hoteli pristati.
Vprašanje pomorskega oboroževanja ni bilo do tedaj nikdar predmet neposrednih francosko-itali-janskih razgovorov in sta obe državi vodili takšno samostojno pomorsko politiko, ki se jima je zdela najboljša in najprikladnejša za dosego svojih interesov. Razmerje med njenimi bojnimi brodovji je torej ostalo skoro vedno isto seveda v prilog Francije, ki je bila velika pomorska bojna sila že v časih, ko je bila Italija še samo provincija habsburške monarhije. Brez dvoma bi si hotela sedaj tudi Italija zgraditi tako močno brodovlje, kakršnega ima Francija, če bi razpolagala z dovljnimi tehničnimi in finančnimi sredstvu Zato je segla po priliki, ki se ji je nudila na londonski konferenci, da Francijo pridobi za to, da svojoj pomorsko silo zniža na višino italijanske. Pri tem je hotela izrabiti svoje kolonijalne diference ter ponuditi Francozom neke koncesije, če bi hoteli pristati na pomorsko pariteto. Francozi, ki so hoteli da sta to dve tako ločeni vprašanji, da o njiju nikakor ni mogoče skupno razpravljati, zato so Italijani prišli na londonsko konferenco že razočarani in nevoljni.
Pomorske potrebe obeh držav, od katerih je ena omejena na Sredozemsko morje, a druga ima raztresene svoje kolonije po vseh delih sveta in po vseh oceanih, so seveda tako različne, da ni mogla Italija svojega stalšča podpreti na londonski konferenci z nobenimi dejstvi in argumenti, kar je bilo tudi vzrok, da se do sedaj, ni nikdar upala izraziti svojih tihih želj v neposrednih pogajanjih s Francijo. Pariteta bi pomenila nadvlado Italije v Sredozemskem morju, radi česar bi bile francoske kolonije v severni Afriki, ki jih Francija ne smatra za kolonije, ampak za del svojega narodnega telesa, nrepuščene na milost in nemilost Italiji.
Ker Italija svoje teze ni mogla podkrepiti s stvarnimi dokazi, je iz nje napravila vprašanje prestiža. Prestiž ji je bil edini smoter, za katerega se je na koncu bila na londonski konferenci. Ni ji šlo več za razorožitev in ureditev visečih sporov, ampak samo za to, da Francozi priznajo, da so jim Italijani enakovredni. Francozi pa so v tem sporu videli nekaj več nego navadno vprašanje prestiža, namreč vprašanje varnosti svoje države, radi česar na italijanske zahteve niso mogli pristati. Tako sta se oba naroda razšla v še večjem nasprotstvu nego poprej in londonska konferenca, ki naj bi utrdila mir med narodi in odpravila možnost nove vojne, je zanesla nov kal bolezni v evropskega bolnika. Kljub temu, da ne obstojajo takšna nasprotja, ki bi se nadirala v življenjske interese obeh narodov, je londonska konferenca mahoma pokazala prepad, ki loči oba naroda ter zbudila pri njiju strah drugega do drugega. Začela sta utrjevati meje in še bolj iskati zunanjih zaveznikov. Prvi in drugi se je zatekel k stari metodi vojaških zvez. Francija s Poljsko in Malo antanto na eni strani in Mussolini z Bolgarsko in Madžarsko na drugi strani; ta se približuje zadnje čase tudi Avstriji in snubi druge. Diplomacija je torej napela vse sile, da v Evropi ustvari položaj leta 1914., ko zadostuje samo majhna iskra, da zopet zaplapola požar nad staro celino. — Gr. S. J
USKOK
IONE PERUŠKO
Bilo je to u proljeće 1595 godine. Četiri »gaete« crne ko morski gnjurci digle su sidro u zadarskoj luci i zaplovile put sjevera.
Republika je preseljavala svoje podanike.
Tri »gaete« Slipševića, a četvrta, sa okićenim pramcem, Radošinovića.
Već je ostao i sveti Mihovil na Ugljanu negdje u magli na jugu, a oči podanika Republike bile su još uprte na jug. Žene su plakale, a djeca su se smijala i vriskala. Ljudi su mrko gledali preda se i zabacivali perčine preko ječerma, dok su potezali jedra i skrećaii kormilo, da dođu baš tamo gdje ih je Serenissima uputila.
U svim su barkama bile ralice, motike, mreže i osti. Pod palubom su meketale koze, a u sredim barke su preživali i bu-Ijjli volovi. Po dva vola i deset koza.
Samo u »gaeti« Obrada konte Radošinovića bilo je sve dvostruko.
Otac ga poslao da traži sreću u toj novoj i pustoj zemlji Istri.
A Obrad je gledao za barkom Mate Slipševića. Na pramcu ie sjedila Matina kći Vitvila.
I jedne večeri iskrcali su se pod Guvni-nom. Na Kamenjaku ih je čekao gastald Lovre iz Pomera, prešao u njihove barke i tako ih doveo.
To je bila prva večer da su sa rta Istre gledali kako se sunce utaplja u more —
I otpočeo je život.
Ponovno su oživjele uvale i brežuljci, a uvečer, za paučinastih mjesečina, letio je čeznutljiv glas Obradov iz Drage na Brdo:
»Oj divojko. moj golube bili,
Anđeli te do mene donili. O-o-o-oj«.
Vitvila je drhtala pod mendulom od sreće, a Mate Slipšević je mrko gledao prema Dragi i osorno govorio kćeri.
Obrad je zaprosio Vitvilu, a Mate mu je nije dao.
Obećao ju je bio gastaldu Lovri.
Jedne noći. kad su svratile uskočke lađe da se opskrbe vodom, neko ie prerezao gastaldu Lovri gno.
Obrada konte Radošinovića je nestalo.
Vitvila je plakala i gledala na more s istoka.
Kad bi tako za vedrih noći projurila neka brza lađa, ko kobac kad se spušta na plijen, Vitvila bi uzdrhtala.
Sve su brze lađe bile uskočke i na svima je bio njezin Obrad.
I jedne noći, kad je bilo kod Mate ko-mušanie, bane u kuću Obrad. Na prsima mu zlatne toke, a o pasu »male« okovane i pozlaćen jatagan. U licu preplanuo — iši-ban morem i vjetrom. Preko čela crvena brazgotina. Vitak ko bor.
Svi su zanijemili, a Vitvila ciknula.
»Hoćeš Ii mi je sada dati, Mate?«
Do osam dana je bila svadba.
Obrad i Vitvila sagradili su kulu u
Svijet je pričao da je to od uskočkog plijena. I pričali su da je Obrad bio najhrabriji Uskok one noći kad su Senjani porobili Rovinj.	^	, u-
To se šaptalo, jer je Obrad sada bio gastald i prvi čovjek, od Pule do Kame-
Čemeri zlata i. zlatne toke. — Obradova djecu zvali su Uskoci. Njegovim unucima je bilo službeno prezime Uskok. — I tako je Radošinovića nestalo, ali u Premanturi, u Dragi, ostali su jos Uskoci, a ima ih, potomaka Obradovih, i
po Balkanu.
Uskočili su po drugi put, kad je došla nova Serenissima da kroji ^»pravdu« i da legne po nesretnoj zemlji našoj.
Tone Peruško.
SPOMINI
(IZ OPERNEGA LIBRETA »ZEMLJA BRIDKOSTI«)
Tod sem sanjaril, preživljal sem ure sladkosti, trgal sem cvetje, poslušal sem petje ptic.
Gozd je šumel
in pravil mi bajke skrivnostne, mir vsepovsod,
le vrisk pastirjev v daljavi —
in čez vse to
zlatega sonca smehljaj!
Zdaj je vse tako in vendar je vse drugače: gozd le še ječi, pastir le toži v daljavi.
Moji dragi so umrli — in solnca in solnca ni več!
ALBERT ŠIROK.
POP IVAN MANDIČ
NEKOLIKO DETALJA IZ NJEGOVOG NACIONALNOG RADA U ISTRI
Naši predratni nacionalni radnici iz Istre odlaze jedan za drugim, a da malo njih ostavlja iza sebe vidljive tragove svoga rada. Ne možda za to, što je njihov rad bio malen i nevidljiv i po svojoj biti neznatan, već za to, što su Talijani sav tai rad razrušili, a vidljivim ostacima dali talijansko vanjsko obilježje. Te naše nacionalne radnike i borce za ekonomsko i kulturno dizanje našega naroda u Istri poznaju svi oni, koji su u to doba javno djelovali, a mladima koji su kasnije i u drugim prilikama izrasli i stupili u javni život, potrebno je sačuvati i predati uspomene na te naše velike ljude i prikazati im vrijednost njihovog rada i djelovanja.
Takav jedan nacionalni radnik Istre je pokojni pop Ivan Mandič. Pokojni Mandić bio je poseban tip čovjeka, kakovih je vrlo malo među Istranima. Njegova tipičnost očitovala se u saobraćaju s ljudima, u privatnom kao i javnom životu.
Ozbiljan, miran, mučavliiv i zamišljen, bez vike, buke i reklame vršio je svoj rad, i uvijek ga s uspjehom svršavao.
Cijelokupnom svojem radu i akcijama, kojih je kod njega bilo mnogo, davao je uvijek svoj lični biljeg. To je mogao tim lakše, jer je i on sam bio izgrađena ličnost. On je smatrao, da je zadatak pojedinca a isto tako i njegov lični, da se uzdigne nad ovaj čisto prirodni život, kako bi svoju individualnost, prirodom danu, preobrazio u ličnost istinski punu vrednota. I pop Ivan Mandić bio je uistinu ličnost puna vrednota. On ie bio ličnost najvišeg aktiviteta na svim područjima nacionalnog života. U njegovim akcijama vodile su ga uviek više ideje: humane, socijalne i nacionalne, i u službi tih vrednota kretalo se sve njegovo djelovanje.
Osnovna njegova crta kao tipa čovjeka, kao posebne duševne strukture ili životne forme, jest socijalnost isprepletena s jakim nijansama ekonomskog, religioznog, a pomalo i političkog tipa čovjeka On je zapravo bio kompleksan tip u kojem je dominirala socijalna crta, koja se izražavala u ljubavi prama pojedincu, zajednici i naciji. Ljubav je bila ona unutarnja snaga, koja je pokretala i upravljala njegovim radom. Ona se očitovala kao nagom za dizanjem, unapređivanjem i pomaganjem onih koji su potrebni, nemoćni i zapostavljeni.
I, samo polazeći s ove pretpostavke možemo razumjeti njegov javni rad n Istri (i izvan nje), koji je bio idejno dobro smišljen, a materijalno dobro fundiran: ekonomskom slobodom i prosvjetnim dizanjem dovesti narod do nacionalne slobode i nezavisnosti. To je bio njegov osnovni program u nacionalnom radu u Istri, koji je on u velikoj mjeri i reaiizovao u Kaštelu kod Pirana.
*
Živo se sjećam, kad sam godine 1912 bio postavljen na školu Družbe sv Cirila i Metoda u Kaštelu kao mladi učitelj-počet-nik, moga prvog susreta s pokojnim Mandičem.
Dođem koncem augusta pod večer u Kaštel (prije moga namještenja nisam ni znao da postoji Kaštel). Kaštel je malo selo, leži na čunjastom brežuljku, tek nekoliko kuća na skupu. Upitam neke žene, koje su se nalazile na cesti, da li ie to Kaštel, i da U je gospodin župnik kod kuće. Odgovore mi da jest ovo Kaštel, ali da gospodina piovana nema kod kuće, i da će doći tek za jedan sat, jer je zaposlen u zadružnoj konobi, a konoba je udaljena pola sata od sela. Još dodaju, da gospodina piovana nema skoro nikada, kroz dan, kod kuće, već da je uvijek zaposlen ili u zadružnoj mljekarni, ili zadružnoj posujilnici, ili zadružnoj konobi, iii zadružnom mlinu, odnosna da vrlo često putuje u Trst ili Kopar ili susjedna sela po raznim poslovima.
— Pa zar vaš gospodin plovan uvijek samo radi?
— Uvijek, gospodine, odgovore mi žene. Ali ne samo u radne dane, on radi mnogo i u nedjelje i blagdane.
— Pa kako to? upitam.
— Eto, tako: on ima najprije, svake nedjelje i blagdana misu u susjednom selu (sv Marija na Krasu), a zatim veliku misu kod nas u Kaštelu. Popodne drži opet ve-černjicu, a iza večernjice ide u posujilnicu, tu je i škola, i tu se saberu svi naši Hrvati iz Kaštela, razgovaraju, gospodin im pripovijeda što je nova po svijetu, a katkada drže i skpuštine. To zna trajati do 8 i 9 sati u večer.
I tako u razgovoru prolazi vrijeme.
— Evo gospodina piovana, ide. Gledajte, kako brzo hoda. upozore me žene. — Uvijek ide tako brzo. kao da mu se nekamo žuri.
Ostavim žene i pođem mu u susret. Pretstavim mu se:	kažem mu tko sam i
pošto sam došao u Kaštel.
— Dobro, odgovori posve obično i hladno. Pođite sa mnom.
Uputimo se njegovoj kući. Putem ne govori on, a ne govorim niti ja, i, dok je on gledao preda se, ja ga dobro razgledam i promotrim.
Izgleda zdrav, svjež i jak: ozbiljan, miran i mučavljiv, zamišljen kao da rješava neki teški problem, a na me ie posve zaboravio. Obučen je čedno: odijelo prilično
staro i ponošeno, a cipele i donji dijelovi hlača nose na sebi tragove rada kojim se zanimao.
Čudan čovjek! Pravi seoski pop.
Za vrijeme večere opet šutnja. On ne govori, a ja ne znam što da ga pitam i o čemu da mu pripovijedan. Ja bih mu bio mogao pričati jedino nešto iz burnog đačkog života god. 1911-12, o štrajkovima, o tajnim đačkim organizacijama i spremanju kojekakvih revolucionarnih đačkih podviga, a osjećao sam, da ga to neće zanimati. I tako prođe večera, uglavnom, bez razgovora.
Svakojake su mi se misli vrzle po glavi o mojem budućem životu s tim mučav-Ijivim i zakopčanim čovjekom. Već sam pomišljao i na najgore: vratit ću se opet ! kući. Radije ću se vratiti kući nego li živjeti s tim zapuštenim popom-seljakom; drugoga društva i onako nema. —
I konačno on počne da govori: isprekidano, aii promišljeno:
— Vi ste, dakle, došli ovamo za učitelja... Ovdje su, znate, teške prilike... Talijanska škola postoji već 26 godina, a naša je nova... Prije početka škole, poći ćemo skupa po seljačkim kućama, od kuće do kuće, da Vas ijudi upoznađu, a dobit ćemo i koje dijete za školu... Doduše za našu školu je osigurano oko 80 djece, ali ćemo možda dobiti još koje dijete. Ni talijanska škola neće imati više djece... U našu bi školu pošlo i više djece, ali mnogi su naši ljudi dužni talijanskim malini trgovcima i gospodi, pa su prisiljeni da šalju djecu u njihovu školu... Mi nastojimo da i te ljude ekonomski oslobodimo Talijana... U našu školu šalju djecu samo nezavisni gospodari odnosno oni. koje smo oslobodili Talijana. Kod nas je kaštelanska elita... Ovdje ćete imati mnogo prilike za rad: u školi i izvan nje...
Da ii ste glazben? I u crkvu ćemo uvesti hrvatske pjesme, neka se narodu privikava uho na hrvatski govor ... Osnovat ćemo i Omladinsko društvo i držati večernje tečajeve za mlade linde i mladiće, da bar nauče hrvatski čitati i pisati... Vi ćete raditi sa mladima, a ja radim sa starijima... Večernje tečajeve držat ćemo izmjenično: jednu večer Vi, a drugu večer ja, i podijeliti ćemo si posao ...
A znate li talijanski? Bez toga je ovdje teško, jer općina, pošta, sud, porezni ured, sve kuda se okrenete, u talijanskim rukama. Talijani nas prijekim okom gledaju... Neka Vas ne iznenadi, ako Vas kadgod talijanska mularija isprati kamenjem kad pođete u Piran ili Buje —
Škola u Kaštelu je nova. I u susjednim selima: Materadi. Lovrečiči, sv. Luciji, Gri-žnjanu, sagradili smo, ove i prošle godine, Družbine škole ...
Mnogo bi trebalo novaca da se naš narod oslobodi talijanske gospode. Glavno bi bilo da oslobodimo seljake dugova i sve bi pošlo u. naše škole ...
Ovdje imamo već nekoliko godina po-suiilnicu, i mljekarsku zadrugu, i vinarska zadrugu, i zadružni mlin. ali sve ovo nije još dovoljno. Sada mislimo osnovat, kon-sumnu zadrugu, tako, da naš svijet bude imao kod nas sve ono što treba, i da daje svoje produkte u zadružne institucije, a ove se opet brinu da te produkte prodaju po najboljoj cijeni. Cisti dobitak naših zadruga investiramo u zgrade, ili kupujemo zemljišta od talijanske gospode i koloniziramo naš narod iz siromašnjih krajeva Istre, odnosno oslobađamo kmetove, koji su inače naši ljudi, talijanske gospode i njihove vlasti.
I ovih dana bili su seijaci iz nekih sela kod mene i traže da im Družba u najkraće vrijeme otvori hrvatsku školu. Vidite, potreban je novac i gospodarska nezavisnost, i sva će Istra biti za par god ina naša. Paralelno s ekonomskom slobodom, potrebno je i kulturno dizati narod.
Sve ideje o radu i detalje rada koje je pok. Mandić iznio preda mnom prigodom našeg prvog susreta i mnogo puta kasnije, bile su već većim dijelom realizovane odnosno dobro smišljene i pripravljene da se u najskorije vrijeme realizuju. Ja sam ga
t IVAN MANDIĆ.
pažljivo slušao, s niime jsiećao iako nisam posve razumio svu zamašitost njegovog sitnog rada, koji je donašao velike uspjehe.
O pokojnom Ivanu Mandiču može se govoriti kao odličnom nacionalnom ekonomu, koji je kao takav našem nacionalnom životu u tim krajevima znao dati pravi smjer i oblik u kojem se je mogao uspješno razvijati i napredovati Kao racionalan eko-konom, promatrao je naš nacionalni život trezno i promišljeno, uvidio njegovu pravu bit i realne potrebe i u duhu toga racionalnoga realizma kretalo se njegovo djelovanje. On je kao realista znao da hrvatski nacionalizam u Istri može da uhvati jak koriien jedino ako ima čvrstu ekonomsku podlogu. Bučnom, demonstrativnom i verbalnom nacionalizmu bio ie odlučan protivnik.
Pokojni Ivan Mandić spada među rijetke ljude predratne istarske inteligencije. Pravo i plodno polje rada našao je i razvio u Kaštelu. No njegov se rad nije ograničio samo na Kaštel. U njegovu »interesnu sferu« rada spadao ie č'tavi kompleks sje-vero zapadne Istre od Kopra do Poreča zahvatajući daleko u kopno.
Kaštel je bio posljednja hrvatska tvrđava u sjevero zapadnoj primorskoj Istri iz koje je pok Mandić svojim plodnim i uspješnim radom postepeno osvajao selo za selom u predgrađima talijanskih gradića: Kopta, Isole, Pirana, Buja, Umaga, Novigrada, Motovuna itd.
Talijani su dobro uviđali opasnost njegovog rada i nastojali pošto- poto da taj ’rad osujete i da mu naškode kod crkvenih i političkih vlasti napadajući ga. skoro dnevno, u tršćanskim, puljskim i porečkim novinama. Ali pok Mandić nije ih se bojao, jer je njegovo političko lice bilo čisto, a vjerska savjest mirna. Njegov je rad bio diktovan njegovim velikim i zdravim umom potican nesebičnom ljubavi, a ’zvršivan neslomljivom voljom, gledajući uvijek visoki cilj pred sobom: oslobađanje i dizanje našega povređenog naroda u tom najdelikatnijem dijelu Istre.
Iako mučaljiv i miran i bez pretenzija vode, on je bio duhovni vođa toga dijela Istre, i kao takov uzgojio ie, ekonomski podigao i nacionalno osvijetio mnoštvo naših seljaka u tom kraju, dok su učitelji i popovi radili uvijek u sporazumu s njime i* prema njegovim uputama i savjetima.
Kaštel je bez pretjerivanja, bilo. relativno, najjače selo u Istri u ekonomsko-zadružnom pogledu. K Mandiču su dolazili ljudi iz čitavog područja da traže pomoć, pitaju za savjet i nađu potpore i utjehe u borbi s Talijanima.
Pokojni je Mandić bio bogodan: čovjek tog dijela Istre, nenadoknadiva snaga i neslomljiva energija u radu. a ujedno i jedna najjača nacionalna ličnost među mladom inteligencijom u predratnoj Istri.
Ante Deiranceschi, Beograd.
Maružsfjte
DŽEPNI KALENDAR
EMIG MIIT
ZA GODINU 1933
Poslužite se našom narudžbenicom koja ie odštampana iza ovog oglasa na idućoj strani dolje.
Uprava lista „ISTRA”, Zagreb
M A S A R Y K O V A 2«a
BOŽIČ, PRAZNIK MESIJANSKE IDEJE
Narodi so čakali mesijo--------
»Odpri se zemija m rodi zveličanje ali naj oblaki dežujejo pravičnost------«
Še danes čakajo narodi mesijo. Čakajo ga Hebrejci, čakajo ga Slovani, a mesija ne pride, se jim noče roditi.
Slovani so se napili, opil; od hrepenenja za njim m ker so aolgo čakali so zasanjali kako lepo da bo. ko bo prišel. Religijoznost in silna čuvstvenost slovanskega človeka je utrdila mesijansko vero. Mesija mora priti in rešiti narod in narod bo tako plemenito prekvašen novega človečanstva, oplodil — narod »bogoncsec« — cel svet.
Europa poginja oa grehov. Kot plemenitaš, da poziv svojo truano, mrzlo kri. potrebuje barbara, tako potrebuje civilizirana Evropa nasi A Mesija nj prišel in Slovani so ostali za Evropo — malenkost.
A jaz in ti. ki to čitaš oba verujeva, da mesija pride, vsi verujemo, ker ie tako težek ta čas, da se nam bo kmalu rodil.
Enkrat je naiod vedel da je ta čas daleč, daleč. Res nam se vprašuje: »Al’ raste že drevo —« ki bo zibelka mesiji. V naših pravljicah o zakletih dušah, gradovih, itd., najdemo še vero, da Jih pride kdo rešit čez nepregledno dolg čas.
In Kralj Matjaž ostane, ko ne bo nobene črne vrane več — —
Danes pa verujemo vsi, da bo kmalu konec trpljenju v tej težki dobi. ki ji pravimo »kritična«. Alj nam pride naš Mesija, ali bo konec gospodstva Evrope. Kaj nam rodi ta nabrekli čas. rumenega zmaja ali zmago Slovanstva? Reševanje krize je neokusna komedija. Mi verujemo v Eebe! Znamenja so jasna. Mačuška Rusija se zvija v bolih od novega življenja in iz nje se prej ah slej izvije nova, slovanska Rusija. Narod »Bogonosec« bo rodil — — Mesijanska ideja je združila Poljsko — in. prej smrtni sovražnici, mogoče sta oni dve. ki bosta rešili zavozlano idejo vseslovanstva. Cehi in Slovakj so v svoji državi, a med njimi' še ni — slovanstva in tujci so »gostje« tam. Tudi pri nas vino še vre — da se izvre v jugoslovanstvo in Slovanstvo. Država bazira na narodu in narod jo ustvar-ia in jo hoče.
Uboga bolgarska je še najbolj v temi. Pijavke živijo tasti od slovanske krvi. Hoteli od revnega, izžetega, varanega naroda, da nas razume, to bi bilo neumno in ošabno. Ce ji mi ne bomo dali roke, da vstane iz svoje gnjilobe k nam, v slobodo in slovanstvo bomo plačali mi za njene grehe in tudi k nam pride tujec Bolgarija je vez z morjem, čez katero pridemo k bratom na severu.
Rusija danes ni naša, a je še vedno Rusija m njene zadeve so naše zadeve.
Država je danes narod m narod ji kaže pot v večjo bodočnost. Politika Je danes narod in kdor bi imel po svoji pameti svojo. ne narodno, ta je slep. ;• • •
Pri nas čaka mesijo množica Rusov, ki jih je vrenje v državi izgnalo. Rusija poje iiiternacijonalme. mi pojemo slovanske himne. Kdo bo zmagal, če je država narod?
A pomslite, da je Rusija naša moč in da je njena bodočnost naša! _	.	„
A mi se ne brigamo za njo. raje caka-ni?> mesijo. Nebodo ga deželi oblaki in zemlja se ne bo odprla.
V nas ie mesija, iz nas na.i se rodi!
Hebrejci kupujejo zemljo v Palestini, njih Mesija ne bo prišel, predno ne razumejo, da so Semiti in postanejo bratje svojim bratom Mi smo na svoji zemlji in nam je ni treba kupovati, a plačali jo bočno s krvjo če bo treba in treba bo! — A ves narod m na svoji zemlji in to smo mi! Tudi mi naj bi kupovali zemljo tam v Istri, ob morju na Krasu daleč v Furlanijo — a nu jo prodajamo in bežimo v Jugoslavijo, na varno. Odsekan narod pa ni narod ampan pokveka Morje ie naša obljubljena dezela, ne nas emigrantov, ampak nas Jugoslovanov A naš mesija, nas ubežnikov? Kdaj se nam porodi naš kralj? igo Gruden je imel prav »V srcih in dušah ostal je nas Kraij.« Je že vstal? Pesniki so cesto optumisti — a vstane! Gregorčič je pisal »Soci« — a boca ni vtopila »tujce, zemlje lačne na dno razpenjenih valov!« - A vi pravite da je Gregorčič prerok in jaz tudi_ verujem to! —
Božič je; v srcih in dušah vstal je nas kralj in vstane nam gotovo, o drugem božiču, in nam bo kraljeval — »cez ^vse narode«. Ljudje, približalo se Je nase kraljestvo, pripravite pot Mesiji; kar ie visoko naj se poniža in kar ie nizko, naj se dvigne.
Nikola Tommaseo nam je v »Iskricah« zapustil svojo vero da ie majhno in ubogo presilno in prebogato, in taksna Je bila nje-gova »Dalmacija araga« ki jo le z Mesije, lezuščkom primerjal, kj se je rodil taso droben in ubog m je zajel cel svet! Pripra-vUp. not Mesiii v svo ib dušah, potrpite m
ven,ite ker čas je blizu. Postanite narod,
postanite Jugoslovani h(l.d|£J!ìe r°k°asbradta°1“£ 7. v temi In se rodi lue pri vas aaiec od doma, ki bo obsijala vse narode slovanske ker to je tista luč. ki jo slovanski narodi pričakujejo. In takrat bo sv?boJno morje in svobodan Kras »Cas se je ‘ZP01'11 1 _ Kraljestvo se je približalo — bpokonte
SC »Glas vpijočega v puščavi: pripravite pot
Mesili poravnajte njegove steze — —«
mei ■ ’	Ado Makarovič. Celje.
MANIFESTACIJA NAŠE MISLI U NOVOM SADU
USPJEŠAN RAD NOVOSADSKE »ISTRE«

5 S S ® r-
Ig. Breznikar ;
Trgovina Kave i čaja. — Vlastita S eiektropržiona i elektromlm za mljevenje.
ZAGREB, ILICA BROJ «5 Telefon 7657
Već iz samih priprema, koje je društvo »Istr a« činilo za tu manifestaciju, moglo se očekivati, da će uspjeti na najdostojniji i najsvečaniji način, što je u nedjelju, dne 4. decembra o. g i dokazano. Več nekoliko dana prije manifestacije bili su po cijelom gradu izlijepljeni veliki plakati društva »Istr a« s proglasom na novosadsku javnost povodom ove svečanosti. 1 zaista, interesovanje je bilo ogromno, jer je velika dvorana Sokolane, u kojoj je priredba održana bila prepuna najuglednijih novosadskih gradjana Pored velikog broja novosadskih Istrana, prisustvovali su pret-stavnici svih novosadskih patriotskih, humanih i kulturnih institucija, kojih imade u Novome Sadu preko 50.
S ponosom možemo reći, da je ova priredba »Istre« bila jedna od najuspjelijih i najposječenljih do sada.
Pored pretstavnika raznih udruženja, prisustvovali su i pretstavnicj vlasti. U prvim redovima vidjeli smo pretstavnike ape-lacionog, okružnog i sreskog suda. pošte, finansijske direkcije, carinarnice i dr., upravnik policije g. Miloje Koča, sa svim šefovima otsjeka. pretsjednika Matice Srpske g. Radivoja Vrhovca, g. Mihu Obulje-na, savjetnika Trg. i ind. komore, kao zastupnika Jadranske Straže i Trgovačke Omladine, brojne delegate Jugosl Sokola, Narodne Odbrane. Kneginje Zorke, Matice naprednih žena. Kola srpskih sestara. U kratko rečeno komemoracija je bila posjećena od elite novosadske publike.
Oko 10 i po sati otvorio je svečanost pretsjednik »Istre« g. dr. Ivan Prudan, apelacionj sudila.
Vrlo lijepim govorom pozdravlja sve prisutne i zahvaljuje im se na tako odličnom odzivu. Iznaša svrhu sastanka i veli, da je dužnost sviju nas. da se bar jedamput u godini sjetimo elana, kada su naša braća, krv naše krvi otrgnuta od majke Jugoslavije, j da dignemo glas za pravo naše braće. Naročita je pak dužnost onih mnogobrojnih Istrana, koji su još uvijek državljani Italije, da i oni dignu svoj glas, da iskažu svoje jade i uzmu u zaštitu svoju potlačenu braću. Kod_ spomena Vladimira Gortana, Bazovičkih Žrtava i nadbiskupa dr. Sedeja, zbor ustaje i kliče »Slava istarskim mučenic ma!« Zatim pretstavlja g. dr. Ivana M. Čoka. pretsjednika našega Saveza iz Beograda, koji će u svom govoru objasniti uzroke tih žrtava i naše boli. Toplo pozdravljen g. dr. Ivan Marija Čok počinje svoj zanimiv i dokumen-tovan govor, koji te od svih prisutnih saslušan sa najvećom pažnjom i inte-resovanjem tako, da ie više puta prekidan oduševljenim poklicima i odobravanjem.
Četrnaest godina, počinje g. dr. Čok, nije život našeg naroda pod Italijom ništa drugo, već dugi lanac nezakonitosti, nasilja nepravde, što naš narod podnaša stoički, mučenički i junački. Gortan i drugovi su samo najsvjetljiji primjeri tih žrtava i junaštva. Imade osim njih još ogroman broj junaka, koji ćutke polaze na Golgotu, jer neće da izdaju svoi rod. Velik je broj njihov, ogroman je heroizam njihov za tih 14 godina u Julijskoj Krajini. Velike su žrtve podnesene, a biti će ih još više- Toga smo si svijesni! Ali oni tamo u Julijskoj Krajmi su ostali na dostojnoj visini, u njih je veliki i nepatvoreni moral i narodna svijest, jer znaju, da su na mrtvoj straži Jugoslovenstva. Kao takovi će i ostati, dok ne dodje čas oslobodjenia, Sa ponosom, veli g. dr. Čok. mogu da kažem, da su i članovi naših organizacija, kojih u Jugoslaviji imade preko 70.000, pokazali takodjer svoje požrtvovanje i da ie njihova nacijonalna svijest takodjer na dostojnoj visini, koja će ostati i prema njihovoj užoj domovini Julijskoj Krajini i prema Jugoslaviji.
Braća naša, koja se nalaze van Jugoslavije zaslužuju našu ljubav i solidarnost, jer kad je poslije rata pođnešen konačni obračun, oni su svojom slobodom platili račun za ujedinjenje i osiobodjenje ostalih Jugoslovena.
Dr. Čok govori zatim opširno o Rapallskom ugovoru. Iznosi potanko kako je do njega došlo.
Kako je ova svečanost priredjena kao komemoracija Rapalla i dra Sedeja, dr. Čok govori naročito o dru Sedeju, pa kaže. da on nije odstupio, nego je bio zba-čen sa svog prijestolja.
t JANKO PIRJEVEC.
V	Zagrebu je po dolgotrajni bolezni preminil svetnik zagrebške direkcije državnih železnic g. Janko Pirjevec, po rodu Goričan. Služboval je svojedobno na Južnem Tirolskem, pozneje pa v centralni direkciji na Dunaju. OJ zgodnje mladosti ie bil zaveden in odločen Jugosloven. Bodi mu ohranjen blag spomin'
PREDAVANJA V MLADINSKI PODRUŽNICI SOČE V LJUBLJANI
V	torek dne 13 t. m. je govoril v Ml Podr. Soče pisatelj g. de Ludvik Mrzel. Po lepem uvodu je nadaljeval s svojo »Pravljico o cestnem pometačju«.
Prihodnji torek t. j. 20 t. m. pa bo tov. Logar Anton predaval o Reški dolini. Predavanje bo spretnliano s skioptičninji slikami. Vsi člani naj se predavanja udeleže sigurno in točno
AH prije nego je zbačen, on je tražio, da na njegovo mjesto dodje čovjek, krv naše krvi. koji će razumjeti naš narod i štititi ga, pa kad ie sa najvišeg mjesta to obećanje dobio, pristao ie da potpiše svoju demisiju.
Malo iza toga On je umro, ne uslijed iznemoglosti ili starosti, već uslijed poniženja i žalosti, i ako ie cijeli svoj vijek služio predano crkvi i narodu. Na mjesto njega došao je kao administrator goričke biskupije čovjek, koji je nekada bio našega roda, a zvao o'e Sirotić. Danas je on Si-rotti. koji ne preza ni od toga. da vrije-dja i proganja podredjeno mu svećenstvo u Julijskoj Krajini, Završava poklikom »Slava Sedeju«, što zbor stojeći prihvaća i odaje počast goričkom vladici.
Prelazeći na našu emigraciju u Jugoslaviji, dr. Čok veli; Nas imade preko 70.000 emigranata, ali mi nismo emigranti u pravom smislu riječi, jer mi nismo došli u tudiinu. mi smo došli kod svoje braće, majci Jugoslaviji, da udjemo u redove svib Jugoslovena te da u njima pobudimo pažnju na onu historijsku misiju, koju moramo izvršiti i da ti redovima svih Jugoslovena dobijemo novu snagu za posao, koji nas čeka.
Mi se naše braće nismo odrekli, jer mi hoćemo da se k njima natrag vratimo- Borba je teška i bit će duga, ali se mi ne bojimo, jer mi računamo na pomoć i solidarnost svih Jugoslovena. završio je g. dr. Čok, uz oduševljeno odobravanje svih prisutnih.
Iza govora pretsjednika g. dra Čoka, koji je na sve ostavio najdubiji dojam, uzeo Je ponovno riječ pretsjednik »Istre« g. dr. Prudan. kojj se zahvaljuje prisutnima na pažnji i odličnom odzivu. Zahvaljuje se u ime »Istre« i g. dru Čoku.
Poslije kraćeg govora g. dr. Prudan veli, da imade ipak načina, kako bi se bar donekle moglo pomoći našoj braći. Stoga predlaže zboru da prihvati rezoluciju, kojom se traži, da se održi obećanje dato pok. dru Sedeju, te da se pri popunjavanju nadbiskupske stolice u Gorici ima u vidu čovječja prava našega naroda. Rezolucija glasi:
»Jugosloveni emigranti iz Istre, Trsta i Gorice, okupljeni zajedno sa prijateljima u Novome Sadu na javnom sastanku dne 4 decembra 1932 g. sazvanom u svrhu komemoracije velikog narodnog vodje i mučenika goričkog kneza-nadbiskupa Frana Sedeja, u ime svoje i u ime cjelokupnog naroda Julijske Krajine donose slijedeću rezoluciju:
I.	Ogorčeni, osudjuju nepravedne postupite nj'égovog privremenog nasljednika na biskupskoj stolici u Gorici. administratora biskupije Sirotti-ja, koji protivno načelima etike i kršćanskog moraia krati našem narodu njegova sveta prava u pogledu jezika ! narodnosti, a da pri tome ne preza ni od progonstva vlastitih podredienih mu svećenika.
II.	Tražimo od svih mjerodavnih črkovnih vlasti u Rimu. da u smislu oporuke velikog Sedeja i obećanja samog zastupnika Ni Sv. Oca Pape postavi na mjesto biskupa metropolita u Gorici čovjeka, koji će ne samo poštovati sveta nacionalna prava svoje slovenske pastve, nego i čovjeka, koji će po svojo! nacijo-nalnoj pripadnosti i osjećajima biti sin ogromne većine naroda, koji će biti povjeren njegovoj brizi«.
Na pitanje prihvaća li se ova rezolucija, zbor jednodušno ustaje i sa oduševljenim odobravanjem prihvaća gornju rezoluciju i daje svoje ovlašćenie
Prije nego što će se zbor razići, prijavila se učenica ili razreda gimnazije Nevenka Mihovilović iz Istre, koja je vrlo lijepo i dirljivo i sa mnogo efekta dekla-movala »Oporuku Vladimira Gortana«. Deklamaciju je izvela tako lijepo, da je kod mnogih izazvala suzu u oku.
Time je završena ova vrlo značajna svečanost, koju je društvo »Istra« prire diio povodom godišnjice Rapallskog ugo vora. istarskim mučenicima i nadbiskupu dru Sedeju. Novi Sad se odazvao kao rijetko kada. što je dokaz, da ie kult Istre prodro u sve redove gradjanstva. da ie naša ideja svima zasjekla se duboko u srce. Ovom priredbom zapažen je veliki uspjeh društva »Istre«, kojim se može ponositi, i pored dosadašnjih uspjeha zabilježiti još jedan. — Barba Lujo.
BIJEG TALIJANSKIH RADNIKA PREKO GRANICE NA JUGOSLOVENSKI TERITORIJ.
Preko, decembra 1932. Kako javljaju iz obližnjeg sela Diklo. na sam su dan na-išeg ujedinjenja kad je cijelo selo plamtilo u nacionalnom zanosu, 4 talijanska radnika, rodom iz Bologne, a koji rade na užurbanim utvrdama zadarske granice, prebjegli su u Diklo. Naiprije je došao jedan, a za njim ioš trojica. Jugoslavenska žandarmerija je svu četvoricu aretirala i ispitala. Oni izjavljuju da su samo slučajno zalutali na naš teritorij.
Čudno je ovo malo, kad se zna, da su ti radnici pod strogom kontrolom talijanskih vojnih i civilnih vlasti i da se ne smiju apsolutno kretati iz kasarna, a kamo li dolaziti u kontakt sa našim ili talijanskim ži-1 teljstvom.
PODUPRAVA IN PODUREDNIŠTVO »ISTRE« V LJUBLJANI
želi vsem bravcem »Istre« vesele božične praznike in srečnejše novo leto! Obenem se zahvaljujemo vsem, ki so nam šli na roko kakorkoli si že bodi. Ostanite nam tudi v bodoče vsi zvesti in delajte za naš list in za našo boljšo bodočnost.
ŠEZDESET GODIŠNJICA TIROLSKOG
VODJE.
Pater luneiaonei poznan vodja juznoti-rolske emigracije, koji živi u Austriji i propagira južnotuosko pitanje navršio je 18 o, mj. žezdeset godina života. Taj odlični politički radnik i književnik od imena oduševljeni je prijatelj Jugoslovena iz Julijske Krajine i zalaže se za saradnju Njemaca i Jugoslovena pod Italijom.
NARODNE MANJŠINE DRUGOD
Ogromna je že literatura, ki obravnava manjšinsko vprašanje splošno, ali pa za pozamezne primere. Tako nam piše knjiga »La Bessarabie et la Paix Europečne«, ki je izšla v Parizu in jo je izdala »Associa-tion des Emigrés Bessarabiens«. Romunija šteje okoli 1714 miljena prebivalcev od^ka-terih odpade do 5 miljonov na manjšine. Besarabcev pa je do 800.000. Zato ni čuda, da se trudiio asimilirati to manjšino s sila.
(Mos)
PREDAVANJE V SOCI — MATICI V LJUBLJANI
V	soboto dne 10 t. m. je predeval v Soči — matici g Zorzut o »Pohorju«. Predavanje je bilo spremljano z nad sto Je-pimi skioptičhimi slikami. Otvoril je večer in pozdravil g. predavatelja tov. Sfiligoj Josip Gospod predavatelj pa nam je podal, večji del v verzih z rimami točno sliko položaja vse od_ Maribora do zadnjega zanimivega kotička na Pohorju.
Po predavanju ie zbor »Sloge« zapel par lepih komadov naše pesmi.
Res veliko kulturno delo vrši Soča^med emigranti v Ljubljani, vendar pa bi želeli zopet enkrat slišati besedo o naših krajih in videti slike iz naše zemlie.
SASTANAK DRUŠTVA »ISTRA—TRST— GORICA« U SUBOTICI.
U subotu, 10 o. mj. priredilo je društvo »Istra—Trst—Gorica« svoj prvi šin familijarni sastanak u jednom od ovdašnjih lokala. Ovakvim sastancima je cilj, da se cjelokupna naša emigracija iz Subotice i okolice medjusobno upozna i da se zain-teresuje i za takve sastanke, te bi se s vremenom mogao prikazivati kakav komad iz istarskog života, koji bi se mogao kasnije prikazivati i pred javnošću. U tu svrhu naše će se društvo pobrinuti, da se nabavi jedan takav komad Time kani društvo »Istra—Trst—Gorica« poći putem društva »Istre« i »Istarskog Akademskog Kluba« _;z Zagreba, koji razvijaju propagandu za našu stvar na svim poljima društvenog djelovanja. pa tako i prikazivanjem kazališnih komada iz našeg života pred javnošću-
Ima nade, da će nam to uspjeti, jer se već sada u početku pokazao takav interes za ovaj sastanak, da ie bila sala u lokaiu dupkom puna našim ljudima. Društvo je bilo vrlo raspoloženo, te se mnogo pjevalo »po domaću«, igralo se tombolu i plesalo se. Neka naša djeca recitovala su nekoliko naših pjesama. Raspoloženje je vladalo do kasne noći, a na rastanku primjetili smo. da mnogi jedva čekaju na drugi iedan takav sastanak. A društvo će ići ususret svojim ljudima, jer će se svaki mjesec prirediti po jedan ovakav sastanak. — Ante B u i ć.
SAVEZ IN DRUŠTVA
Ob priliki letnega občnega zbora dne L t. m. dobil je predsednik Saveza od Orjema iz Kočevja telegram sledeče vsebine:
»Člani Orjema Kočevje zbrani na svojem letnem zborovanju Vam kot predsedniku emigrantskih organizacij pošiljamo iskrene pozdrave. Orjem Kočevje.«
Savezni predsednik ie društvu Orjem v Kočevju pisal dne 12. t. m. pismo sledeče vsebine:
»Dragemu Oriemu v Kočevju, ki s svojim vstrajnim delom za našo milo julijsko Krajino in emigracijo dokazuje globoko razumevanje naše težke naloge in velike odgovornosti pred sodiščem naroda in cele bodočnosti Jugoslovenstva, se_ za poslane mi pozdrave iz rednega občnega zbora nailepše zahvaljujem.
V	našem skupnem, vstrainem in složnem delu leži garancija sigurne zmage Pošiljam Vam emigrantski pozdrav: Na Sočo! — Predsednik: Dr. Ivan Marija čok, 1. r.«
Umro Or. Josip Petrlcislli
U Prekom kod Zadra umro je u nedjelju ujutro naglom smrću dr. Josip Petricioli, odvjetnik. Potomak je stare patricijske zadarske obitelji, a majka mu je rod jena barunica Letis iz Opatije. Pokojnik kao djak stupio je u redove nacionalnih boraca za hrvatsku stvar u Zadru, i od tada uvijek nalazimo ga u prvim redovima. Po svršenom studiju započeo je advokatsku praksu u Opatiji, odakle se preselio u Zadar, gdje je imao advokatsku kancelariju dok ga Talijani ne otjeraše iz Zadra. Bio je nacionalni borac one generacije iz koje je potekao i današnji ban Savske banovine g. dr. Perovič, s kojim je drugovao. Sa profesorom Don Antom Jagićem izdavao je na talijanskom jeziku hrvatski list »II Popolo« kojim je u nacionalnom pogledu stupio u ljutu borbu sa talijanskim listovima domaćih talijana-ša »Risorgimento« i »U Dalmata«. Tu borbu nisu mu Talijani nikad zaboravili, dok ga iza oslobodjenja treće Zone ne opremiše preko granice. Nije mu se bilo lako dijeliti sa rodjenim gradom te
se nastani na samoj granici u Prekom kod Zadra, odakle je pratio patnje našeg siromašnog naroda s onu stranu granice. Za vrijeme svoga boravka u Zadru kroz okupaciju bio je uvijek na braniku našeg naroda pod tudjinom. Cijeloga svog života bio je tih i miran radnik, koji nije svoj nacionalni rad smatrao profesijom nego dužnošću, koja
ANBREJA GABRŠČKA „GORIŠKI SLO«!"
Naš soriški rojak Andrej Gabršček spada v častno vrsto najbolj markantnih in neustrašenih predvojnih narodnih voditeljev in borcev za pravice našega naroda na Goriškem. Dolga desetletja se je kot močna politična osebnost, agden kulturni delavec in narodni gospodar uspešno udejstvoval med našim tamkajšnjim ljudstvom, dokler mu svetovna vojna, odnosno po njej nastale
mu je donašala samo žrtve, patnje i nove razmere niso onemogočile ne le vsa-okapanja, ne čekajući nikakva prizna- , g,a nadahmega udejstvovanja, marveč ct--1- TT —=— '---*—-»—— *-• I.P bivanja v domačih krajih.
nja. U svim nacionalnim društvima i cijelom radu za dobro i podizanje našeg naroda uvijek je bio u prvim redovima, spreman na sve žrtve.
Njegova starica majka u 85 godini života raskrstila se je sa Zadrom netom je Zadar definitivno pao pod Italiju i preselila se u Sali kod Zadra, tamo napravila grobnicu želeći da njezine kosti počivaju u slobodnoj domovini. Gospo-dji pokojnika, sinčiću kao i staroj go-spodji majci Zadrani u Zagrebu ovim putem izriču duboko saučešće a pokojniku neka bude laka gruda naše slobodne zemlje koju je toliko volio.
MONSIGN. STJEPAN KROPEK, ŽUP NIK U MIRU, ZLATOMISNIK
Na dan sv. Stjepana 1932 slaviti će u Skopom 50-godišnjicu misništva Mon sign. Stjepan Kropek. Rodio se u Vara' ždinu g. 1860. Tu je svršio gimnazijske i teološke nauke kod oo. Kapucina. G. 1882 bio je zaredjen za svećenika. Slm žio je kao kapelan na raznim mjestima. Napokon je došao u Grdoselo kao župe-upravitelj. G. 1892. je dobio župu Stari Pazin, kod Pazina. Na toj župi proživio je punih 40 godina; povrh tog; upravljao je nakon smrti pok. prosta Orbanića i pok. prosta Kaića pazinskom župom i dekanatskim uredom.
Treba priznati da je Kropek značajni Hrvat iako su o tome možda nekoji sumnjali radi latinskoga obreda, kojega se on strogo drži uprkos tradicijonal nome hrvatskomu obredu, koji se upotrebljavao u Istri. Radi toga je imao dosta okapanja. Ali u vrijeme okupa' čije pokazao je svoju ljubav spram na' šega mukotrpnoga naroda. Odlučno branio njegova prava u crkvi. Kad famozni Bruno Camus na osoran način zahtijevao od njega talijansku propo' vjed u crkvi on je odlučno izjavio, da svomu narodu neće propovijedati u jeziku, kojeg ne razumije. Napokon nije ni njemu bilo više opstanka u Staromu Pazinu. Molio je za mirovinu te se g. 1931 preselio u Skopo, gdje će sad slaviti svoj zlatni jubilej.
K njegovom jubileju najsrdačnije čestitamo i želimo da bi ga Bog još dugo očuvao zdrava i čila. Naš narod pak biti će mu uvijek haran na svemu, što mu je dobra učinio, osobito kao dušobrižnik. — p. Leonard Kalac.
ZA FOND POLITIČKIH ŽRTAVA
Prilikom proslave imendana gosp. Andrije Cunje iz Beograda bilo je sakupljeno u krugu njegovih prijatelja, dinara 108 za fond političkih žrtava iz neoslobodjene Istre. Ovaj je iznos predan pretsjeđništvu emigrantskog Saveza u Beogradu.
DALMACIJA NE ZABORAVLJA BRACE U ROPSTVU
Povjereništvo Jugosl. Matice i Sokol sko društvo u Milni na Braču održali su komemoraciju Rapallskog dana, kojoj je prisustvovalo toliko mještana da u
Izvrsno je sredstvo za čišćenje želuca i crijeva
MASNA
C ^*ea2S223&
čisti bez boli, a brzo
MASNA
f ..
uklanja sve želučane boli, ako se uzimlje poslije objeda i večere u malo vode na vrhu od noža
preporuča se djeci i odraslima U apotekama jedan omot stoji 4 dinara
dvorani nije više moglo ni stati (oko 1000 lica). Na programu su bile deklamacije: Na rapallski dan, Rastuženi soko, Pesma potištenih i Sokolićima u Slobodi. Povjerenik Jug. Matice g. učitelj Frano Trebotić održao je vrlo lijepo predavanje »O danu boli«. Komemoraciji su prisustvovali svi mjesni uredi te općinska Uprava sa načelnikom g. Ljubom Marangunićem, školska djeca sa svojim nastavnicima i rodoljubno gradjanstvo.
VIJESTI IZ JUGOSLOVENSKE MATICE U ZAGREBU
Od 1 juna do 15 decembra o. g. došlo je k Jugoslovenskoj Matici u Zagrebu, radi moralne i materijalne pomoći, iz Istre i ostalih naših porobljenih krajeva 166 novih emigranata. Morali su napustiti svoju rodnu grudu gonjeni krutom i bezdušnom silom... Ovih i ostalih naših istarskih patnika, koji su već otprije u Jugoslaviji, ured Jugoslo-vence Matice gotovo je uvijek pun. Ju-goslovenska Matica svima, koliko je samo moguće, izlazi ususret, otire mnogu suzu, ublažuje mnogu bol...
U tome njezinom plemenitom radu podupiru je, uza sve teške prilike, nekoji otadžbenici i njezine Podružnice. Kroz to doba Jugoslovenska je Matica u Zagrebu primila ove novčane doprinose (članarinu ne iznašamo radi pomanjkanja prostora) :
Jugoslovenska Matica, Osijek Din 6.800.—; Neimenovni dobrotvor, Zagreb, Din 5000.—; Gosp. dr. Ivo Pack, kr. sudbeni vijećnik u m., ovršitelj oporuke blagopokojne gospodje Jelke pi. Vranycza-ny Dcbrinović u Zagrebu, njezin zapis od Din 5.000.—.
Dr. Fran Brnčić, Zagreb. Din 500,— Jugoslovenska Matica, SI. Požega, Din 1.500.—; Prof. Vjekoslav Spinčić, Beograd, Din 300.—; Dr. ž. Petričić, Zagreb mjesto vijenca na odar blagopok, gosp. Dra M. Anića Din 200.—; Sabrali naši povjeernici prigodom raspačavanja naših kalendara u Zagrebu Din 172,— (medju tima gosp. Škerl Zoran, Zagreb darovao je Din 100.—); Gg. Keglević Dragutin, T. B., Anka Tkalčićeva. Zović Ivan (mjesto cvijeća na grob svoje maj ke u Istri), svi u Zagrebu, Josip Dru žetić, Djakovica, po Din 100.—; N. N. Din 68.—; šestan Franjo, Din 50.—; Gg Iskra Ante, Gabrovec Ivan, Matičijo Ivan (prilikom Dobriline proslave), Bro zina Ljudevit, po Din 20.—; dr. Bone Ivan, Din 15.—; Sedej Sofija Din 14.—; Gg. Komel Matej, Tomašič Ana, Pajntar Franjo, Pirc Franjo, Lapanje Lovro, Ribarič Ant., Ribarič Ciril, Pegan Josip, Božac Josip, Iskra Marija, Pavlič Milan, Goljevšček Marija, Ferjančič Josip po Din 10.—; Gosp. Poropat Djuro, Din 7.—; Zidarič Ante Din 6.50; Perkovič Mijo Din 3.—.
Svima se ovima u ime istarskih patnika zahvaljuje uz preporuku, da ne zaborave nikada naše mučenice Istre,
Odbor Jugoslovenske Matice, Zagreb
Vsestransko je bilo Gabrščkovo aktivno poseganje v življenje Slovencev na Goriškem. Njegovo, s tem spojeno globoko poznavanje vseh pojavov v narodnem, politič-nen?r kulturnem in gospodarskem življenju goriških in primorskih Slovencev vobče kakor tudi vseh gonilnih si! teh dogajanj, mu je dalo pobudo, da se loti težke ah vse hvale in priznanja vredne naloge, da si priskrbi iz raznih arb'vov in drugih dosegljivih virov potrebno gradivo, ga zbere in oblikuje Jer da z njegovo pomočjo po svojih beležkah in spominih spiše zgodovino goriških Slovencev S tem pomembnim de lom bosta oteta pozabnosti zanimiva doba in razvoj našega narodnega prebujenja n* Goriškem in našega prenoroda od leta 1830 naprej pa do današnje — žalostne dobe.
Ob zbiranju gradiva za s”ojo knjigo »Goriški Slovenchi pa je našel g Gabršček tudi ogromno množino druge, dragocene in važne zgodovinske snovi, k; se nanaša na primorskih Slovencih izpopolniti z drugimi avtentičnimi viri ter jih obdelati in izdat: v še nekako dveh nadaljniF knjigah
Knjigo »Goriški Slovenci«, obsegajočo dobo_od leta 1830. pa do leta 1900., izda g. Gabršček v lastni založbi v tiskarni Merkur d. d. v Ljubljani. Obsegala bo nekako 560 strani. V platno vezana knjiga ki jo zaradi njene važnosti !n pomembnosti vsakomur, ki. se zanima za zgodovino naših goriških rojakov in za našo zgodovino vobče, toplo priporočamo, bo stala v prednaročbi Din 100.—, v poznejši prodaji pa Din 120. Na-ročbe prima: Tiskarna Merkur d d., Ljubljana, Gregorčeva ul. 23. Sadrži:
I. Doba do prve ustave (1830—1848). Imenik griških mož. II. Doba prve ustave (1848—1852) Splošne razmeie goriških Slovencev, Pričetki narodne organizacije. III. Doba absolutizma. Bachov absolutizem. Nova ustava. Schmerlingov režim. Dualizem. Slovenščina v šolstvu in uradovanju. Gospodarstvo. Železnice. Cerkev. Društveno življenje. Slovenski državni poslanci. IV. Dualizem. Narodno življenje. Slovenski politiki. Stiki z ostalo Slovenijo. Doba taborov. Avstrijska država in Čehi. V. Deželni zbor goriški y prvem desetletju (1861 do 1871). Slovenci in Italijani. Seja za združeno Slovenijo. VI. Desetletje 1871—188. Sistematično narodno delo. Slovenski tisk in društveno življenje. Dr. Lavrič. Sioga. Splošne razmere. VII. Doba velikih političnih dogodkov (1880—1890). Volitve. Wink-ler. Dr. Anton Gregorčič. Grof Coronini. Tisk: Soča. Dr. Tonkli. Slovenske zastave. Beneški Slovenci. Simon Gregorčič. Fran Erjavec. Sokol. Boj proti nemščini. Ivan Hribar. Andrej Gabršček. VIII Doba dr. Anton Gregorčič-Andrej Gabršček. Gabršč-kova »Soča«. Notranji politični boji. Tonkli, Mahnič, Gregorčič, Gabršček. Sistematičen boj za slovensko uradovanje Poboji. Tiskovne pravde. Porota. Politični razkoi. Društvo »Sioga« Ustanovitev Goriške tiskarne. »Nova Soča«. Deželni zbor. Slovenska porota. Trgovina. Posojilništvo. Narodni dom. Knjižni trg. Zbori in shodi. Enotnost Slovencev v deželnem zboru Laške demonstracije Bojkoc. Pravde proti Slovencem. Gabrščak na Balkanu. Ministrski predsednik grof Badeni. Cerkev Spolšn» napredek. Polemike. Dr Tuma. Andrei Marušič Nemir; proti Italijanom v Devinu. Gorica Javni shod; narodno-napredne stranke Narodni voditelji. Ljubljana. Deželne in državne volitve. Voliina borba Dr. Gregorčič v zvezi s Pajerjem. — IV Usodni prehod v XX. stoletje. Volitve v peti in v četir kuriji. Ožje volitve Tuma-dr. Gregorčič. Gregorčič izvoljen z 22 furlanskimi glasovi Naprede poslanec Oskar Gabršček.
DOBROTVORI JUGOSLOVENSKE MATICE
PRILIKOM PROSLAVE DESETGODIŠNJICE
ZAHVALA DRUŠTVA »ISTRA«
»Istra« u svoje Ime kao i u ime Ak-cionog Odbora za priredbu" Istarskog dana u Zagrebu, (20. nov. 1932, posveta društvenog barjaka, proslava de-setgodišnjice »Istre« u Zagrebu, komemoracija istarskog preporoditelja biskupa dra J. J. Dobrile), najtoplije zahvaljuje na moralnoj i materijalno potpori, koja je i ovoga puta ponovno iskazana sa strane rodoljuba i prijatelja svetoj istarskoj stvari.
Naročito blagodarimo iskreno na dobrim željama, brzojavnim, pismenim i usmenim čestitkama odnosno pozdravima, na sudjelovanju i saradnji, kojom bi uveličana naša slava sa strane pojedinaca i udruženja, na ličnom prisustvovanju, kojim bijasmo počašćeni od pojedinaca i od predstavnika nacionalnih i kult. organizacija, konačno i na dobrovoljnim prinosima, koji su tom prilikom stigli u fond za istarski dan.
Preporučujući se i nadalje pažnji i blagonaklonosti, koje ćemo znati da ei-;enimo dostojno i dolično, bilježimo tarskim narodnim pozdravom:	Pret-
sjednik: dr. I. Ražem m. p„ Tajnik J. Dobrila m. p.
Pođ gornjim smo napisom donijeli nekoliko iskaza požrtvoTnili sabiratelja i plemenitili darovatelja priloga ii korist istarskih patnika. Badi pomanjkanja prostora u listu u buduće moći će mo donijeti samo imena, mjesta i sabiratelja uz saorane iznose hvaleći svima. Sto su otrii runo. gu suzu porobljene braće, jer su milodari prive, deni ulemonitoj svrsi.
Čepelovac, p. Gjurgjevac, Fućek Martin, ući-telj, sabrao 40 Din
Gračac: Milan Išpirović, upravnik srpske štedionice, 833 Din
Iriff: Milan Živanović, upravitelj škole, 125 Din.
Ivanec: Josip Lukež. učitelj, 210 Din.
Jajce: Gradsko poglavarstvo, 178 Din.
Jalžabet: Marijan Dundović, upraviteli škole, 73 Din.
Jalžabet: Župni ured 10 Din.
Kaptol: Posavec Dragutin, učitelj, 40 Din.
Karlovac: Dušan Miljuškovic, javni bilježnik, 1000 Din.
Karlovac: Gradsko načelstvo, Kalčič Dragutin, grad manipulant, sabrao, 590 Din.
Karlovac:	Vukovič Vatroslav, direktor držav
trgovačke škole, 286 Din.
Karlovac:	Narodna osnovna škola dječačka.
135.90 Din.
Kastav: Jugoslovenska Matica, 320 Din.
Koprivnica: Mate Sudeta, upravitelj drž. osnovne škole, 265 Din.
Koprivnica: Drž. osnovna i o-pča zanatska škola (Mate Sudeta), .169.50 Din.
Korenica: Ravnateljstvo drž. realne gimnazije. 150 Din.
Kotoriba* Župni ured, 411 Din.
Kraljevica: Iva;i Šubat, 30 Din.
Križevci: Gradi ko načelstvo, 500 Din.
Križevci: Drž. realna gimnazija, 244.50 Din.
Križišče: Drž. osnovna škola, 115.50 Din.
Križovljan: Narodna osnovna škola, 223.50 Din.
Kutjevo: Franjo Muzler, upravitelj drž. osnovne škole. 266 Din.
Latinovci: Miljević Miloš, uprav, osnovne Škole, 34.50 Din.
Ledenice: Žigante Josip, ravn. učitelj, 80 Din.
Lepoglava: Stjepan Stauičjć, upravitelj škole,
40 Din
Lič: Narodna osnovna škola, 224 Din. Luđbreg: Artur Scheyer, 277 Din.
Ludina: Fran Oršulič, župnik, 70 Din. Ljubljana: Drž. dvjrazr. trg. škola (Bernot Josip i Gcc Darinka): 604.75 Din.
Ljubljana: Drž. zavod za žen. dom. obrt (Bo_ žo Račić), 130 Din.
Male Drage: Ljuba Karabajič, uprav, škole,
47.50	Din
Mali Bukovec: Drž. osnovna škola, 170 Din. Maribor: Vinarska in sadjarska šola (Janez Kraner i Želzrik Ant.), 115 Din.
Maribor: Ivan Klarič, priv. činovnik, 120 Din. Marija Bistrica: Glaser Marija, 50 Din. Marija Gorica: Župni ured 10 Din., Drag. Lu-kinič. 5 Din
Molve: Drž. osnovna škola, 25.50 Din. Našice:	Mogorovič Matko, upravitelj škole.
971.50	Din.
Našice: Župni ured, 77 Din.
Nova Gradiška:	Osnovna djevojačka škola,
100 Din.
Ogulin:	Držuv. realna gimnazija (Dr. Božo
Cvjetković. direktor Kroupa Antun, Postružnik Marija, Miletič Josip, Firšt Engelbert, Djorđjić Vinko i Kopljevski Stanko, profesori, sakupili) 828 Din.
Ogulin:	Općinsko upraviteljstvo, 400 Din.
Orijavac: Drž. osnovna škola, 15 Din.
Otočac- Drž. osnovna ženska škola, 65.50 Din. Pakrac: Antun Bančić, 180 Din.
Perušić: Narodna osnovna škola. 369 Din. ^etrijevci:	Martin Preli, upravitelj škole,
/*2 Din.
Pleternica: Petar Vrban, uprav, škole, 230 Din. Poavinje: Osnovna škola, 30 Din.
Pregrada: Narodna osnovna škola, 22 Din. Privlaka: D’ž. osnovna škola, 22 Din.
Pusca: Trbuhom ić Djuro, rav. učitelj, 100 Din. Rab: Žukalič Valentin, upravitelj škole, 157 Din.
Rajhemburg: Drž. osnovna škola, 208 Din. Ribnica: Kmet Herman, upravitelj škole, 40 Din.
ttovto nad Logatcem: Podgornik Fran, upravitelj škole. 262 Din.
Senj: Dr. Ad Uf Kraiač. 30 Din, Činovnici Prve Hrv. Steđ.. 28 Din.
Sirova Katalena: Drž. osnovna škola, 130.50 Din.
Sisak: Posavska Štedionica, 500 Din, Gradsko načelstvo. 20J Din.
kaSGarba)Bri072;MDpinSrad3' ^	Lu-
Fra®1"- UaXr:iS^Dlnreatna
DiifIaT Požaga: Drž- ženska gradi. Škola, 96.60
»Petar
,r.,SIav- Požega: Gospodarska domać. škola 1 SS. Milosrdnice, 48 Din.
Sia, Požega: Dječačka osnovna škola Zrinski«. 57.S0 Din
Slav. Požega:	Petrovič Marija, 60 Din.
Sloboština: Žr.rk' Belovitić. U Din Sošice: S miči klas Nikola ućitelj. 54 Din Sredanci M .-kovlć V. Matija, učitelj, 17 ' Din. Srednji Lipovac: Josip Martinčič, 33 Din. Staro Petrovo selo; Drž. osnovna škola, 84.50 Dm., Župni ured ži. Dia.
Stenjevec: Mirko Zlatič, uprav, škole, 97 Din. Studena: Host Ante, 50 Din.
Stupnik: Ankica Jager, 60 Din.
Sušak: žeaska realna gimnazija, prol. Ivan Dorčič, 618 Din.	*
Sušak: Gradsko načelstvo, 500 Din.
Sušak: Josip Truhić, trgovac, 229.50 Din. Sušak:	Trgovačka akademija, nastavnički
zbor, 13(i Din
Sv. Duh na Stari gori:	Horvatič Andrej,
upravitelj škole, 60 Din.	J
Sv. Ivan Zelina: Martin M. Zorko, upravitelj
škole, 352 Din.
ST;. Iva? Zelina: Zelinska dionička štediona. 100 Dm., Lujo Pažič 50 Din.
50 SDinJUrai ~ Lndbreg: Ivan Vučetič, župnik,
Sv. Marko kraj Ptuja: Mirko Marinič, škol. upravitelj, 45 Din.
Šmihel: Drž. osnovna škola, 20 Din.
Stefanje: Milioković Eđo, učitelj, 56 Din.
1^ ^ Slov Goricah: Sardoč Adam, upra-vitelj škole, 90 Din.
Sv. Jurij ob Taboru:	Sviligoj Aleksandar,
upravitelj škole IO Djn.
Tounj: Jelena Hiibscber, učiteljica, 100 Din. Trbovlje II: Olga Madon, učiteljica. 132 Din. Tribali:	Bajzek Vjekoslav, upraviteli škole.
50 Din.
Tubelj: Katica Klaušer, učiteljica, 90 Din. Varaždin: Jugoslovenska Matica, darovali eir. odbornici, 100 Din.
Varaždin: Jugoslovenska Banka d. đ., 190 Din.
Varošice — Glina: Radivoj Šušnjarac, bilježnik 163 Din.
Velika — SI. Požega: Kazimir Brdarić, učitelj, 218 50 Din.
Vel. Bastaji: Bojović Veliša, učitelj 50 Din. Velove: Jtuđolf Kučera, učitelj, 32 Din Vir je: Diž građjanska škola, 200 Din.
PcrTmrićj^n^Din.rea!na sinmariJa (Prof- Sti-
Š'?fk0 Aate> “žitelj. 186 Din.
Dluro Hajđm, upravitelj banke i steđ. gor. kotara. 265 Din.
Vrbovec:	Stankovič Ivan, župnik. 40 Din.
Vugrovec: G. Mitrečič. župnik, 10 Din.
Vuka: Vladimir Stanič, učitelj, 51.50 Din. Vukovar: Gradsko načelstvo, 190 Din.
Zagreb: Stediom-a savske banovine, 1000 Din. Zagreb: Hrv slav. banka za parcel, i koloniz. (direktor Gez,. Balint), 610 Din,
Zagreb: Dr Frank Geza, 600 Din.
Zagreb- Učenice Zagrebačke domaćinske ško-le, 568.50 Din.
Zagreb: Dr Srđjan Buđisavljević, 500 Din., orps.- u Banka. 500 Din., Učenice druge ženske realne ginm. 500 Din.. Drž. ženska gradj. škola (ravn. Marija Magdič) 500 Din.
Zagreb- Druga drž. realna gimnazija. 496 Din. Zagreb:	Drž. osnovna škola u Krajiškoj ulici,
upravitelj i nastavnici škole sabrali u svemu 373 Din.
Zagreb: Hrv. industrija papira, 200 Din Zagreb: Drž. ženska stručna škola, 180 Din. Zagreb: Petar Djukić, 160 Din.
Zagreb: Drž. ženska učiteljska škola, 153 Din. Zagreb; Drz. ženska gradj. škola H, ravnater Ijica Kolander Milena, 113 Din.
Zagreb:	Udruženje Jugosl. inženjera i arhi-
tekta, U0 Dio.
Zagreb: Srećko Dr. Mahulja, 100 Din.. Hinka Francka sinovi. 100 Din, »Anker« sveopće osig. društvo 100 Din.
Zagreb: Drž. osnovna škola, Ivbančeva ulica 40 Din.
Zlatar: ^rž. osnovna škola. 120 Din.
Zreče: Drž. osnovna škola. 10 Din.
^ Badi đa neće ni n buduće nikada zaboraviti naše Istre svima izraruje najtopliju zahvalu
Odbor Jngoslovenske Matice u Zagrebu.
JE OBUĆA NAJPODESNIJ1 DAR!
Vrsta 2351-05 Cipelice od laka ili žutog boksa, za naše naimlađie mušterije. Vel. 19-27 din. 35.-, vel. 28-34 din. 49.-, vel. 35-33 din. 69-	.
Vrsta 3661-00 Dječici za zimu, visoka cipelica od žutog boksa sa djonom od krupona. Vel.'19-27.
MAMICU
Vrsta 1865-01
Praktične gumene cipele za kišu sačuvaće Vam noge od vlage i stan od nečistoće. U ovim cipelama možete nositi cipele od las tina za 59.- dinara.
Vrsta 2945-11
Ukusne đpele od žutog i crnog boksa. Neophodno potrebne svakoj domaćici za svetac i blagdan. Iste od najboljeg laka za 99.- dinara.
ZA TATIČU
Vrsta 7047
Posle dnevnog napora osećaćete se naj-boiie u ovoj udobnoj kućnoj cipeli od vunene tkanine.
Vrsta 9817-61
Ova lagana koljača od najbolje gume sačuvaće Vam cipelu, održaće Vam nogu suhu i toplu i u najvećoj kiši. Zenske koljače za istu cijenu.
Vrsta 3967-22
Udobne cipele od crnog boksa sa nepoderivim gumenim djonom. Vrlo prikladne za one, koji su svojim poslom prisiljeni da mnogo
Ju. Ur. 50.
Vrsta 9891-60 Nepromočive dječije čižme od laico-vane gume kojima može dijete hodat’ i po najvećoj kiši i blatu. Vel. 19-27 din. 59.-, 28-34 din. 79-, 35-38 din. 99-. muške za štrapac din. 129.-, lakovn-’« din. 149-	______
dinara.	______	hodaju.	J«. Ur.
TTSrJEH DRAME »ZA NAŠU GRUDU« KOD PONOVNE IZVEDBE U subotu 17 o. mj. na Kraljev ro-diendan ponovno je davana u Malom Kazalištu drama Jože Goričkog »Za našu grudu«. Kazalište je i ovaj puta bilo odlično posjećeno, što znaci da ovakav rad naših studenata- diletanata u Istarskom akademskom klubu nailazi na razumijevanje i odaziv. Da su priredji-vači to zaslužili vidjelo se vec i prvi nuta po uspjehu i priznanju, koje su doživjeli povodom Dobriline proslave, a pokazalo se to i sada kod ponovneiz-vedbe, zapravo u jos većoj m3ey1-nia popodnevna priredba oslobodjena ostalih točaka u programu, samo sa jednim uvodnim predavanjem Matka Rolnića, naišla je na puno shvaćanje kod publike i najtophji prijem. Izva-djači su doživjeli često odobravanje i na otvorenoj sceni, a poslije svakog cina bili su nekoliko puta izazvani pred zastor.
U svojem predavanju prije početka predstave, »Ljudi današnje Istre«, predavač je iznio pred slušaoce položaj našega seljaštva u Istri onakav kakav je bio u prošlosti, nastojeći da odredi i prikaže sve one razlike koje su se duboko usjekle u dušu našega čovjeka od najstarijih vremena i koje ga čine nešto sasvim drugim od talijanskog elementa. Zbog toga, ne može se ni najsilnijim postupkom, izbrisati danas ono što počiva duboko sakriveno u karakteru i duši slavenskog čovjeka u Istri.
Poslije predavanja odigrana je predstava sa mnogo sigurnosti i temperamenta. Igra pojedinaca i u skupnim prizorima bila je još dotjeranija tako da je cjelokupni dojam bio o& snažnog efekta, što se očitovalo u neprestanom povladjivanju i oduševljenom pljesku. Napori glumaca i ostalih koji su pripomogli moralnom i materijalnom uspjehu, nisu niti kod reprize bili uzaludni.

Zagrebačkim omladincima !
Poslovni Odbor Omladinske Sekcije sprovađajući svoj program uložio je sve sile da mu to što bolje uspije. Međutim usprkos svemu njegovom nastojanju ne polazi mu to za rukom onako kako je zamislio, jer je sa strane omladinaca kojih ima u Zagrebu veliki broj interes za sekciju malen. Vidi se to najbolje po „urne sto se na redovitim članskim sastancima svake subote, gdje se održavaju dobra predavanja sa strane naših najboljih predavača, ne vidi nikada sve članove, žalosna je to činjenica ,ako uočimo, da u Zagrebu živi više stotina naših omladinaca, koji bi, kad bi pokazali više volje i mara za našu zajedničku stvar, mogli da pretstavljaju jednu od najjačih i najmoćnijih emigrantskih organizacija u Jugoslaviji.
Mi se sada nalazimo u tako kritičkom položaju, gdje je apsolutno potrebna organizacija, koja će zajedničkim silama
da provede ono, sto smo si uzen za cilj, jer rad pojedinaca samih za sebe osudjen je na propast. Braćo i sestre, kad smo osnivali omladinsku sekciju znali smo da je ona potrebna, ne smijemo sada, ono što smo sami stvorili, da upropastimo. Trgnimo se i pokažimo našoj neoslobođenoj braći, da nismo zaboravili na njih, nego da iskorištavamo svaki trenutak, da provedemo ono, što smo si stavili za svoju svetu zadaću. Pokažimo svojim starijim, da smo zaista cvijet omladine, budimo njihov ponos, a sami svi jesni, da nismo uludo trošili vrijeme naše emigracije.
Približava se nova godina. Svim našim silama i elanom prionimo uz rad. Vrijeme je, da se već jednom okupimo svi omladinci-emigranti u krugu omladinske sekcije i oko njezinog programa, te da u bratskoj slozi svježi idemo dalje i dalje radom, tako da nam se u _sko-roj budućnosti pokaže dan, kada ćemo se vratiti tamo odakle smo došli.
Da to postignemo potrebna je sloga i saradnja svih a naročito naših aka-, demičara, koji treba da nam prednjače, jer jedino tako bez obzira na stalešku pripadnost, kad se radi o našem zajedničkom interesu pokazat ćemo i dokazati, da smo i mi važan faktor naše emigracije. — Član odbora.
ANTIFAŠISTIČKE DEMONSTRACIJE U TRSTU
Trst, decembra 1932-
Čitava se Italija uzbunila zbog nedavnog rušenja mletačkih lavova u Trogiru. U svim talijanskim gradovima došlo je do velikih antijugoslovenskih demonstracija, protestnih zborova i rezolucija, u kojima se napada Jugoslavene najpogrdnijim imenima: vandali, huni, barbari... Fašisti zaboravljaju, što su učinili od našeg naroda u Julu-skoj Krajini, a kad je baš riječ o kulturnim spomenicima, zaboravljaju požar Narodnog doma u Trstu i ostalih narodnih domova, rušenje spomenika Volariču u Kobaridu i Vilharu u Postojni i tolika druga nasilja nad našim kulturnim spomenicima. Mussolini se čak sam lično uzbunio i održao ie u senatu govor, koji je izazvao senzaciju u čitavom svijetu, jer je izazovan. Ali u Trsta nisu demonstracije uspjele. Tamo su se fašističke demonstracije protiv Jugoslavije, radi trogirskih lavova, pretvorile u antifašističke demonstracije	.
Demonstracije predvodili su sveučilišni djaci organizovani u »GUF« (Grupo univer-sitarnio fascista). U početku je sve išlo po programu i demonstriralo se protiv Jugoslavije zbog lavova, ali se mediutim medju demonstrante uvuklo i gradjanstvo i iz povorke su se počeli čuti sve to jači povici: »Dole Mussolini!« »Ne ćemo rata!« »Dole fašizam!« »Dole parasiti!« itd. Gradjanstvo i publika sa strane umiješali su se takodjer i pridružili povicima protiv Mussolinija i fašizma tako, da se za kratko vrijeme _ta službeno namještena antijugoslavenska demonstracija okrenula sasvim protivnim smjerom i ispala antimussolinijevska 1 antifašistička demonstracija. Policija, karabi-nijeri i fašistička milicija nisu bili u stanju da rasprše demonstrante i umire masu. jer se za najkraće vrijeme iskupio ogroman oroj gradianstva, koje je demonstriralo protiv fašizma i ljudski isprašilo službene demonstrante protiv Jugoslavije. Nemiri su potrajali dugo vremena, i na kraju je i vojska morala izaći na ulicu sa jednim odjeljenjem mitraljeza, ali su demonstranti počeli napadati i vojsku takc da ie ova morala upotrebi« oružje. U sveopćoj gužv= i gunguli te pucanju iz revolvera i mašinskin pušaka ima ranjenih. Vojska ie na kraju raspršila demonstrante, ali su nemiri potrajali do kasno u noć. Uhapšen je velik broj demonstranata i fašizmu nepoćudnih lica. Sve ceste koje vode iz Trsta prema Gorici i Rijeci i drugdje upravo su «mirane od voiske i fašista. Na svakih 5 do 600 metara ustavljajo se putnici pješaci kao i oni u kolima ' traže legitimacije. ’ putnike se ispituje gdie su bili I što su radili po-sljednjeg dana. Kod najmanje sumnje hapse se putnici bez obziia na štete koje om time trpe, bez obzira na narodnost i pripadnost. Po nekim glasovima ie iz-ršen atentat 1 na samog prefekta u Trstu.____________
£3!5ISE2HS3
ša

MERVAR I HODnĆ
TRGOVINA ŽELJEZNOM ROBOM
ZAGREB
E
03
«7
£2
m
Bahačeva 2


KS
«»a«:
m
m
m
B
m
ra
ii
H
E3
DIONIČARSKO O S IGURAVAJUĆE DRUŠTVO
ZAGREB, BETOEAD, LJUBLJANA, NOVI SAD,
SARAJEVO
PREUZIMA OSIGURANJA:
Požara, šomaža, tuče, provale, nezgode, transporta, zakonite dužnosti jamstva, loma, s t r oj e v a, loma automobila, loma stakla, života
NAROČITO PREPORUČA:
štedna osiguranja sa škrabicama, pučka osiguranja bez liječničke pregledbe, osiguranja protiv nezgode u vezi sa životnim osiguranjem uz osobito povoljne uvjete 1
m
B
m
B
K
E
Mjesečne premije od Din 22*- do Din 300’- g
I POVOLJNI UVJETI!	TRAŽITE PROSPEKTE! £
: :

CHIO«'
e
9
tvornica grafičkih boja, firnisa, mase za valjke i drvenog namještaja za tiskare. - Specijalni zavod za kompletno uredjivanje tiskara, k n jigo vežnica, litografija, cinkografija i offset-tiskara
ZAGREB, FRANKOPAUSKA 12
TVORNICA: Samobor kraj Zagreba
Telefon broj 59-55 i 35-33
«
■
m
\ M
m
				
				
				
■' v-'r . ■ v’ 'ctv av- :
JADRANSKO OSIGURAVAJUĆE DRUŠTVO
OSNOVANO GODINE 1838
Dionička glavnica Din 300.000.000’- uplaćeno Din 120.000.000’-Uknpne Jamćevne pričuve Din 2.480,544.892*14
Ravnateljstvo za kraljevinu Jugoslaviju: ZAGREB, vlastita palača Hatzova io Naslov za brzojave: „RIUNIONE". — Telefon br. 67-01, 67-02, 67-03
GLAVNA ZASTUPSTVA: U Beogradu, Sarajevu, Skoplju, Ljubljani, Osijeku, Novomsadu, Vel. Bečkereku,
Subotici, Sušaku, Splitu, Vel. Kikindi, Vršcu.
ZASTUPSTVA u svim većim mjestima.
PREUZIMA OSIGURANJA
protiv požara, tuče, provale, nezgode, na život, kao i sve ostale vrste osiguranja uz najpovoljnije i najjeftinije premije
' ''■' ' :	"	:‘V	■V:ór ^	|
Pričuve i premije jugoslavenskog posla ostaju u zemlji
Iz korespondencije goričkog nadbiskupa
DETALJI IZ ŽIVOTA Dra SEDEJA
Dr. FRAN B. SEDEJ U PISMIMA SVOM PRIJATELJU Dru PRIMOŽIČU
Gorički nadbiskup kao bjegunac — Život u Stični, u Kranjskoj — Gorica za vrijeme rata — Dr. Sedej i gorički Slovenci-bjegunci — Povratak u Goricu — Prilike poslije rata u goričkoj pokrajini — Najnoviji dogodjaji u pismima dra Sedeja
0 pokojnom goričkom knezu nadbiskupu dru Franji B. Sedeju pisano je — i na stranicama našega lista— u više slučajeva. U posljednjih par godina, njegovo je ime bilo često spominjano u stupcima jugoslavenske štampe. Pisalo se povodom 25-godišnjice megovog biskupovanja na čelu goričke nadbiskupije, opširno se pisalo povodom njego, va prisilnog umirovljenja prije nešto više od godinu dana, jednako i povodom smrti iza odstupa sa goričke nadbiskupske stolice. U tim člancima kojima su slijedili i slijede u prigodnim prilikama još uvijek i daljnji, bilo ie puno priznanja za ličnost dra Sedeja, za njegov saslužau rad.
LÌ slučaju dra Sedeja izbijaju na javu dva momenta: njegova ličnost, njegov karakter, dr. Sedej kao Slovenac, kao čovjek i drug životno djelo njegovo. Sedej kao reprezentant našega naroda u Julijsko! Krajini, dr. Sedej kao simbol, kao aktuelnost na koju se češće moramo vratiti i poslije Sedejeve smrti, kada je govor o sadašnjim prilikama našega naroda u Istri, Trstu i Gorici, o položaju u narodnom, osobito u vjerskom pogledu (što se ovdje usko poklapa!) Hrvata i Slovenaca u Italiji. I ako ovaj drugi momenat po svojem značenju ide pred onim prvim, jer je tu u pitanju dr. Sedej ne kao pojedinac, nego gledan u vezi sa današnjim općim problemom Julijske Krajine, ipak nije manje važno da se pogleda i s druge strane na ličnost dra Sedeja, da se upoznamo s njime iz bližega, kao sa običnim čovjekom, da nam njegov duhovni profil poprimi realne, životne crte, koje mu nikako ne umanjuju značenja, nego upotpunjuju predodžbu o njemu intimnijim, dragoci-jenim detaljima.
Na nedavnom sastanku Omladinske sekcije društva »Istra« u spomen nadbiskupa Sedeja, povodom prve godišnjice smrti, nećak njegov dr. Josip Sedej, odvjetnik u Zagrebu, održao je prigodno predavanje. U referatu prošlog broja »Istre« registrirali smo u kratko ovaj sastanak i osvrnuli se na govor predavača, te smo ujedno napomenuli da ćemo se pobliže pozabaviti sa predavanjem, odnosno da ćemo nekoja pisma koja ie predavač u kraćim izvadcima citirao opširnije objelodaniti. Pisma potječu_ iz korespondencije nadbiskupa dra ^®deja koju je vodio sa svojim intimnim prijateljem dr. Antonon. Primožičem, bivšim drž. školskim nadzornikom ; dvorskim savjetnikom u. m. Dr. Primožič koji ima sačuvan čitavi snop pisama pisanih rukom pokojnog nadbiskupa, i za koga su ova pisma dragocijena i više nego prijateljska uspomena, jer ga sjećaju na druga iz djetinstva i na njihove daljnje medjusobne prijateljske veze koje je smrt prekinula, uručio ih je nećaku pokojnog nadbiskupa dru Josipu Sedeju, koji nam je vrlo rado i spremno stavio na raspolaganje ona glavnija Objelodanjujemo ih. jer su ona zanimljiva ne samo zato jer potječu od velikog pokojnika, neustrašivog borca, nego i za to jer u njima nalazimo dragocijene. intimne detalje koji nam autentično potkrepljuju poznate pozitivne kvalitete dra Sedeja i otkrivaju nove manje poznate momente iz života goričkog nadbiskupa. Ta su pisma ne samo biografski karakteristična za ziv«>t istaknute ličnosti nego i važan dokumenat iz minulih dana nedavne prošlosti, pogotovo za slovenski dio naroda iz goričke pokrajine.
GORICA pod UDARCIMA GRANATA
Kad ie Italija ušla (u maju 1915) u rat evakuiran ie južni dio Istre, a isto^tako i krajevi Goričke, gdje su se kasnije žestoko vodile bitke. Slovenski krajevi oko Soče, sa svojim središtem Goricom teško su po-stradali već u početku. Nadbiskup bedej prenio je svoju bogosloviju u cistercitski samostan bijelih fratara u Stičnu (mjesto leži na pruzi Ljubljana — Novo Mesto) gdje je živio kao bjegunac zajedno sa svojim bogoslovima i njinovim profesorima. Prvo nismo što ćemo ga citirati potječe iz Beča, a datirano je sa 20 XII 1915 (korespondencija dra Sedeja dru Primožiču đašto da te starila, no mi počimamo sa onim pismima, koja su od svjetskog rata iz god. 1915).
i U njemu dr. Sedei piše: »Preljubi g. prija-' telj! Kako Ti je morda znano, Italijani sistematično rušijo z granatami lepo Gorico. Kn. nadškof, palača ie spredaj (na nročelju) bila z granatami zadeta, razklana in potem zažgana. Ako bi ne bili prihiteli po večkratnih prošnjah gasilci pomagat, bi bila zdaj prah in pepel. Vrb tega Je bila zažgana drvarnica na vrtu jn del cvetličnjaka porušen. Na vrtu pa je polno jam in granat. Ko sem bil 12 t. m. v Gorici da bi se prepričal o škodi, sem našel mesto popolno zapuščeno in prazno. Le tu in tam kaka vojaška patrulja in kak policaj. Staro malo semenišče je bilo od letalcev z bombami zažgano in pogorelo do tal, novo (P. Anzelmovo delo)
! je dobilo 13—14. t. m. tri strašne granate j (Volltreffer) in je zelo poškodovano. Centr.
| bogoslovnica je tudi na pol razrušena in | onesnažena. Kakor vidiš, nas Bog rad ima,
; ker nas tepe... Jaz sem prišel sem na Du-I naj, da se zahvalim Cesarju na izraženo J nam sočutje in obljubo — pomagati... To-I lažijo nas že 4 mesece z ofenzivo »Roma 1 deliberante Saguntum (Gorbia) periti« — Ova posljednja izreka je svakako značajna... dok se Beč na nešto odluči. Gorica će propasti!
DR. SEDEI KAO BJEGUNAC
U Stični (Zatični) je dr. Sedej bio zadovoljan sa boravkom j životom u njoj. Mjesto i okolica su mu se svidjeli. »Naši Goričani
—	piše u pismu od januara 1916 — so raspršeni po Kranjskem, drugi so po barakah v Brucka ob Litvi (a. d. L.) in v Steinkla-mu blizu St. Poltena Tem se je najslabše godilo...« I u ovom pismu spominje prijatelju Gorica slično kao i u prvom. Velika mu je želja da se čim prije vrati »...v solčno Gorico dasi razdjano. vendar nam še vedno milo...« (pismo od 13 X 1916) »...Jaz sem zdrav — piše prijatelju dr. Sedej u istom pismu — in obložen s pisarijo uradno in zasebno, da ne morem naprej. Večkrat obiskujem svoje begunce po bara-ikab v Wagni blizo Lipnice, v Brucku a. d. L. in Steinklamu.« O položaju bjegunaca dobro je informiran te vodi o njima veliku brigu. »Omenil si (pismo od 21 XII 1916) da so Tvoji iz maina v Gdnserdorfu nad Dunajem. Tam je za begunce najslabše. Nekteri so morali celo v štali stanovati, druge Slovence so zmerjali s cigani in Italijani. Nemci so trdi in nočejo dati beguncem živil. Za dva meseca pojde tje gori č. g. Primožič, župnik iz Prvačine kot dušni pastir za raztresene begunce (Slovence) onstran Donave. Prej je obiskal bil te nesrečneže g. Miha Gabrijelič, kot delegat podpornega odbora za begunce z juga ter podal zelo pretresljivo poročilo o žalostnem stanju teh beguncev — naših rojakov. Vsled tega so odpravili v Ganserdorfu najveće nedostatke...« »... Tu na Kranjskem je polno goriških beguncev. Od goriške škofije sta ostala le 2 dekanata cela: črniški in cerkljanski. drugj so vsi ali v sovražnih rokah ali pa obstriženi. V dušnem pastirstvu na Goriškem imam še kakih 50 duhovnikov od 250 — drugi so vsi razkropljeni od Sicilije in Sardinije noter do Saksonske meje. Uboga škofija!« Refleks ratnih dogodjaja fronte u Goričkoj osjeća se u ovim riječima (isto pismo): »Pri nas je vreme že dva meseca žalostno — brez solnca. deževno ali megleno, pravo vojno vreme. Morda vplivajo tudi kanoni in puške na^ zračne razmere, da se nebo tako ioče. Ze lani o tem času je bilo na Goriškem tako vreme — nenavadno.«
»PADEL JE STEBER JUGOSLAVIJE«
Prilike u 1917 godini općenito se nisu ni malo poboljšale. »Vojske pa ne bo še tako hitro konec...« piše dr. Sedej u pismu od 6. VII 1917. U istom pismu je i ovaj pasus »Res, v nebo vpijoč greh je, da pustijo naše Dalmatince in Bošnjake, ki sc za Austri-jo delali in kri prtlivaii. vmreti — lakote, medtem ko je na Ogrskem baje še dovolj živeža...« Gorica zmeraj bolj propada,
—	pisao je o Uskrsu te godine — Razvaline!« Broj bjegunaca se sada povečava. »Pribežalo je na Dolenjsko mnogo goriških beguncev, ki so morali zapustiti svoje domove na banjški planoti. Hvala Bogu, da dobijo vendar ■ enkrat begunsko podporo (2—4 K na dan) Vendar draginja je taka da denar malo izda« U tom pismu piše i ove retke kojima obzirom na prilike i vrijeme kada su napisane (9 X 1917) ne treba posebnog komentara »...Ravno zdei razširjajo novico da je dr. Janez Krek, drž. in dež. poslanec na Dunaju umrl. R. J. P. Padel je steber Jugoslavije!«
GORICA POSLIJE TALIJANSKOG UZMAKA
Slijedeći list je pisan 2 mjeseca iza toga-Talijani su porazom kod Kobarida uzmakli daleko u unutrašnjost i ostavili — razvaline. Evo kako je bilo iza toga u Goričkoj. »Pred 14 dnevi (pismo je od 20 XII 1917) sem bil v Gorici. Žalostno, posebno v okolici. Solkan. Št. Peter., Vrtojba. Peoma, Podgora, popolnoma razdejano. Novo malo semenišče ___ fuit! Škofijska palača je služila Italijanom kakor druge veče hiše za barikade, vrt ves razrovan z rovi. jarki, žicami, ovirami itd. V Vrtu so imeli 3 kanone ter streljali ž njimi na Sv. Gabriela goro (ŠkobrieD-V palači vse narobe razmetano, pokvarjeno, polno nesnage in smradu. Pohištvo ie vse ostalo, alj popraviti se mora. Vino — po-
pili ... Zdaj se popravlja in čisti in upam da na pomlad pridem stanovat v Gorico... Obnova Gorice kakor tudi dežele se še ni začela. Manjka vsega, posebno pa veščih ljudi. Tujci — Nemci nas hočejo poplaviti in potujčiti. Treba da se zedinimo vsi Goričani brez razlike narodnosti in strank. Vojaštvo, posebno nemško (prusko) je strašno plenilo in maltretiralo ubogo ljudstvo. Pride po vojsk; vse na dan. da bo svet strmel nad današnjo kulturo!... Ljudstvo trpi strašno pomanjkanje. Kaj bo na spomlad?...«
OPET U GORICI.
Slijedeće pismo koje imamo pred sobom je od 24 XII. 1919. Pisano u novim prilikama. Drugi Božič otkako su Talijani došli u posjed naših krajeva. Dr. Sedej želi prijatelju bolju novu godinu »... pa bojim se da je Bog nam ne da, ker so ljudje še vedno stari grešniki, če ne še večji od prej. Pri teh razmerah ne ostane drugega kakor vdati se v božjo voljo...« Da se vidi što pod tim prilikama Dr- Sedej misli, evo jedan pasus iz nastavka »... Tirolci so ravno tako in še bolj nezadovoljni kakor Slovenci. Tirolci imajo že zdaj več pravic kakor Šlovenci na Goriškem. ker so bolj trdi in energični. Tu nam pomanjkuje narodnih zastopnikov ki so nas večinoma zapustili, sploh inteligence. Zdaj smo ovce brez pastirjev. So-cijalizem narašča povsod. V Gorici izhaja »Goriška straža« — informira nadbiskup svojega prijatelja i konškolarca Dra. Primožiča — (tednik, glasilo zedinjenih Slovencev razen socijalistov) in vladni list »Goriški Slovenec«. Slovenskih šol v Gorici ne dovolijo«. Pola godine kasnije javlja Dr. Sedej radosno da se vraćaju duhovnici — bjegunci i penzionisti »samo svetna inteligencija nas je zapustila«.
»KOLIKO CASA BOM ŠE TU?...«
Odmah, prvih godina poslije rata, posla je bilo u Gorici mnogo da se popravi materijalna i moralna šteta prouzrokovana ratom. U kompetenciju nadbiskupa Sedeja spada ovo drugo te polaže velike napore da popravi, obnovi i podigne crkve, vjerski život. Za vanjsko lice Gorice brinu se Talijani. Ali kako! »Gorica se je to leto še precej popravila, ali čisto drugašna je na znotraj: Italijani so ji dali drugo lice, tako da je .zdaj rez »laška«. Več ko 10.000 régnicólòv se je tu naselilo ter so prvzeli mnogo trgovin in podjetij, posebno zidarskih. S tisto slavljeno laško kulturo pa ie prišla v Gorico velika nemoralnost in razuzdanost.« — U tom istom pismu (oktobar 1920) zabrinut je zbog duhovnog pod-mlatka »ker ni na Goriškem nobene prave slovenske gimnazije — ona v Idriji ima le 2 razreda — ni slovenskih bogoslovcev in orej tudi slovenskih duhovnikov ne bo«. Ima u tom pismu več onda — jedan upitnik, slutnja karakteristična po Šedeiev lični udes. možda izrečena — po prvi put tada — i nesvjesno, koja se 11 godina kasnije ■fatalno ispunila: Koliko časa bom še tu?... Deus scit! — završava pismo.
DA IH NIJE STID...
Prema pismu od 5. I. 1921 vidi se da je Dr. Sedej kanio doći u Zagreb na sprovod pokojnom biskupu Mahniču. Ali je bio kasno obaviješten, zbog toga jer Je u Ju-lijskoj Krajini u to doba bio štrajk poštara i telegrafista-, »U Gorici je zadnji čas bolj mirno, odkar so fašiste, ki so metali bombe (pn slovenskem koncertu, v Narodno tiskamo in v gnječu republikancev na kolodvoru) zaprli. Bilo je že res grozno. Tudi. meni so grozili!« Karakteristično je slijedeće pismo od 2 juna 1922, u kojem Dr. Sedej opisuje svoju audijenciju pred talijanskim kraljevskim parom prigodom njihova prvog posjeta Trstu. Gorici, Postojni i t. d.. gdje medju ostalim kaže kako je kraljicu (kći Nikole Crnogorskog) pozdravio riječima: Poklanjam se! Opet je govora o Goričkoj gdje vlada nevolja jer vlada ili ne će ili ne može isplatiti ratnu štetu. »Minister le nekaj obljubil, ali Lahom ne verjemo, ker so nas že večkrat opeharili.« U to vrijeme Dr. Sedej doživljuje da su palaču nadbiskupsku ispisali prijetećim napisima. Dr. Sedej piše u jednom pismu: »Palaču še zdaj niso popravili, zunaj nosi še vedno kulturne napise: morte a Sedej. Viva Italia: Votate tutti per il blocco etc. Da jih ni sram!« — jednostavan usklik, ali tim teža je Šedejeva indignacija.
Pisma se redaju r dalje, ali preskačemo period od pet godina. Ličnost Dra. Sedeja kroz to vrijeme sve više zadobiva na značenju. To se jasno opaža: s jedne strane sve to veća i jača privrženost vjernika i naroda koji u njemu gleda svog zaštitnika i branitelja, s druge strane reakcija, protivni tabor kojemu je Dr. Sedej trn u peti. Pravdoljublje njegovo, ugled i autoritet smeta da planovi potpuno ne uspijevaju, da se razbijaju o otpornost naroda. Dr. Sedej medjutim doživljuje priznanje, povodom svog zlatomisniŠtva. U Gorici su bile velike svečanosti 26. VIII. 1927 kao i malo poslije toga u Cirknčm (rodno mjesto Sedejevo). »Ti sporočim — piše 19. IX. 1927 — da je bilo navzočih okoli 200
duhovnikov, ogromnega ljudstva iz mesta in dežele obeh narodnosti. Kar sem kot škof v Gorici nisem videl toliko udanosti in zanimanja za me. Zdi se mi, da so Goričani vendar spoznali kdo je njih pravi prijatelj. Zedinila nas je nesreča in suž-njost«. Medjutim ne. zaboravlja da javi stvari koje su manje utješne. Vlada je nastavila sa progonima protiv Slovenaca: »Katoliška in druga društva se razpuščajo, »Goriška straža« se sekvestira, v šolah hočejo celo kršč. nauk v italijanskem jeziku, naši uradniki, učitelji, željezničarji se predstavljajo v notranjščino nastavljaju pa sami Italijani, nevešči in nezmožni i t. d. Vendar svaka sila do vremena! Zaupamo na Boga vsemogočnega in usmiljenega zastičnika ubogih trpinov.«
POSLIJE KONKORDATA
»Moja je	služba težka in	postaja	pri
teh žalostnih razmerah vedno bolj kritična ... Naša	vlada nas hoče	kar v	par
letih asimilirati. Vse njene odredbe merijo na to. Zdaj so nekterim duhovnikom, posebno slovenskim kar prepovedali hoditi v elementarne ljudske šole in podučevati njih krščanski nauk. Vendar upam da bodo to preklicali« (Iz pisma 18. X. 1928). — Tada je Dr. Sedej bio — optimist. Niti konkordat, pomirenje fašizma sa Vatikanom, nekoliko mjeseci kasnije, nije poboljšalo položaj, pogotovo ne naše manjine. Veselje kojim je konkordat u početku pozdravljen kasnije je općenito ohladilo, ističe	Dr. Sedej	u svom pismu	od 12.	VI.
1929. Crkva će i dalje biti ovisna od vlade, koja si je zagarantirala nadzor u upravi crkvenih imanja, kod kršćanskog odgoja i imenovanja biskupa i župnika. Za naše svećenstvo u Julijskoj Krajini je odsada	položaj slabiji nego prije	(pismo	od
28. XI. 1929).
Narod? »Letina je bila precej dobra, a kaj pomaga ko ljudje ne morejo pridelkov, posebno pa vina ne. prodati. Meje so zaprte...« (isto pismo1) Slijedeće pismo (godinu dana kasnije — 14. X. 1930) javlja medju ostalim: »Letošnja letina je slaba, posebno pa v Brdih, kjer je toča pobila. Vei kmetje so več ali manj zadolženi, nekteri so prišli že na boben. Najubežnelša vas je sedaj — Števerjan.
LIJEPA, ALI NESRETNA DOMOVINA...
Približava se jubilej — 25 godišnjica biskupovanja na goričkoj nadbiskupskoj stolici 25. III. 1931. O tom govori već u prijašnjem 'istu; opširnije pak u onom od 24. XII. 1930. Jače se sada pojavljuje slutnja, koja se prvi put u pismu porodila godine 1920. »Kdaj mislijo, moji duhovniki in verniki petindvajsetletnico mojo obhajati, mi ni znamo. Sicer ne vem če je doživim in če bom še škof goriški«. Napominje prijatelju neka se ne čudi. jer ie počela »prava gonja zoper Slovence posebno zoper duhovmke in zoper mene.« — Opet je Dr. Sedej onaj stari, jer se pita — »Bomo videli, kaj poreče Rim?«
Posljednje naše pismo je od 11. VL 1931. Rukopis Dra. Sedeja je još uvijek kao uostalom i u svim dosadašnjim pismima, jako čitak. Bolest, to je druga bolest bila je teža od prve. Boji se ako skoro ne ozdravi da će morati u mir. — Koncem oktobra iste godine bio ie umirovljen; malo zatim preselio se u vječnost (28. XI. 1931). Životni krug njegov bio je dovršen, konac njegova korisnog života imao je bolan i tragičan završetak, jer je pored sve starosti pao pod bremenom, dužnosti i udarcima jednog teškog stanja. Prijatelju je u tom pismu poslao »najiskrenejša in presrčna voščila in čestitke iz lepe a nesrečne domovine.«
Ante Rolnlč.
NAD UČKOM ZVIJEZDA..
To modro nebo nad zrcalom mora Sa jasnim smijehom oktobarskog dana ... I komad našeg srca: Učka-gora.
I kao rana peče nas Lovrana.
Pa bijela mjesta: izgubljena stada,
I otrgnute roiice i rože.
O, čama danas, čemer na nas pada!
0, svezali te. veli Veli Jože!
A, evo: tu je zid. Na sidu Zeleni talas bršljanova gustih;
Nad zidom torani — bijel, u jasnom vidu: Domaja to je naših tuga pustih.
1 svako veče crno zvono plače I teče miris mora povrh trsa.
I neka žalost u nama se sače Sa sjenama što lijegaju na prsa.
Vei modro nebo gasne. Gasne zvono.
Još samo smokva pepeljastog lista Pod prozorima šušti. Što je ono?
Nad Učkom zvijezda poput suze blista.
Quasimodo.
Papa Pio II. — Tommaslssi, blslsisp saovlgrad^M — MaMIral, feis&tsp Isoparski
Možemo započeti riječima koparskoga biskupa Naldinija, koji je pred dvjesto i više godina rekao, da u pogledu narodnosti u Istri postoje dvije istine: prva da u Istri stanuju Talijani, a drugu da se uz njih nalaze i Slaveni. Možemo odmah na to nadodati da je tako bilo mnogo prije biskupa Naldinija i da, vjerojatno, ovakva slika stanja narodnosti u Istri za dugo neće biti izmijenjena. Zato se čini luda ona politika, koja ide za istrijebljenj em Hrvata i Slovenaca, a isto tako ne bi bila pametna politika, koja bi u istom smislu bila uperena protiv Talijana.
Te dvije istine biskupa Naldinija, dobro shvaćene, trebale su — pogotovo u novije vrijeme — da budu polazištem u odnosu narodnosti u Istri. One su mogle biti pretpostavke za snošljiviji život na tako malenom zajedničkom teritoriju kao što je Istra i ujedno poticaji za uzajamno upoznavanje.
U Istri bilo je, može se reći, uvijek baš obratno. Odmah u početku, od doseljenja Slavena u ove krajeve, interesi jedne i druge strane stajali su u pro-tivštini. Ovaj se odnos nije mijenjao. Razvoj jedne strane išao je na štetu druge, i obrnuto. Način da se oprečni interesi dovedu u sklad ili da im se barem otupi oštrica, nije bio pronađen. On se nije ni tražio, ali istini za volju mora se reći, da je bilo teško pronaći taj način u onome okviru, u kom se kretao odnos jedne i druge narodnosti. Razlike socijalne, razlike u narodnosti i mentalitetu bile su teškom zapri jekom. Da se ona savlada trebalo je imati više širokogrudnosti i poštenijih nakana naročito onih, koji su Istru stoljećima posjedovali i uživali kao feudalnu baštinu. To su bila dijelom njemačka gospoda, a najviše talijanska. Iz svoga gospodskog stava gledali su oni na Hrvate i Slovence kao na ljude niže rase, jer im nisu bili ravni ni po ekonomskoj snazi, ni po snazi kulture ni povjesne tradicije.
I tako razvio se u Istri život na dva pola. U gradovima živjelo je — a i danas živi — u najvećem dijelu talijansko stanovništvo, a izvana po ostaloj zemlji, raširio se slavenski seljak. Gradski zid nije samo dijelio jedan komad zemlje od ostaloga kompleksa; on je bio kamen međaš na granici dvaju svijetova između kojih je postojala provalija klasnih i drugih razlika, onakvih kakve su mogle biti samo u srednjem i u novom feudalnom vijeku.
Ovakvo stanje ostalo je do novijega vremena. Oštrica klasnih razlika bila je ponešto otupila, ali se ona ponovno pokazala u sukobu nacionalističkih tendencija. I u ovo vrijeme još uvijek za jednu stranu postoji naziv »signor«, za drugu »schiavo«. Jedna je strana nastojala održati svoj privilegirani položaj, a druga je nastojala da se oslobodi podređenosti, u kojoj se vijekovima nalazila.
U povijesti bilo je malo onih, koji su se znali izdići iznad subjektivnih interesa i koji su priznavali Slavenima da živu u slabim prilikama, a još manje bilo je onih, koji su prema njima iskazivali znakove simpatija ili čak osu-djivali nemar vlasti u postupku, prema slavenskim seljačkim masama. Većina njih, bili su samo djeca sredine, iznad koje se nisu izdigli. Jedno mišljenje o Slavenima bilo je karakteristično za gradsko talijansko stanovništvo počevši od prvog patricija pa do posljednjeg plebejca. I* u vremenu, kada je iza kuga postradalo bogatstvo gradova, i kada su se na onom uskom prostoru opkoljenom gradskim zidinama pomicale sjene iznemoglih ljudi na desetinu svedenoga stanovništva, još i onda se gradjanin ćutio nečim višim od seljaka.
Potpuno se oteti ovakovu načinu mišljenja ni jesu se mogli ni stariji pisci Istre, kada su govorili o Slavenima, premda su mnogi nastojali biti objektivni. što idemo dalje unatrag, to nailazimo na pravedniji način pisanja, jer su pisci imali manje razloga da budu tendenciozni. Vijesti što ih od tih pisaca dobivamo vrijedne su i zanimljive, naročito u poredbi sa pisanjem novijih talijanskih pisaca, koji su rodom iz Istre.
Iznest ćemo mišljenja trojice talijanskih pisaca o Hrvatima i Slovencima u Istri. Oni su svi rodom iz Italije, pa se u neku ruku može reći, da u gledanju na prilike u Istri nisu bili odveć zainteresirani. Svakako su manje stajali pod utjecajem svoje nove sredine od domaćih istarskih Talijana.
Aeneas Sylvius Piceolomisai
Kao prvoga citirat ćemo Eneju Silvija Piccolominija, poznatoga papu Pi-ja II. Od godine 1447 do 1451 bio je tršćanskim biskupom pa je tako došao u priliku da upozna stanovništvo svoje biskupije i Istre. U svojem djelu »Hi-storia de Europa« ima ova dva značajna pasusa, koji se odnose na Slavene u
Istri: »Poslije Albanije slijede ilirska plemena u smjeru prema zapadu i sjeveru. Naše doba ovaj rod ljudi naziva Slavenima, i jedni se zovu Bosanci, drugi Dalmatinci, treći Hrvati, Istrani i Kami.« Dalje kaže: »O Istri danas nazvanoj Slavonija, Istrani su danas Slaveni; premda se primorski gradovi služe talijanskim govorom ipak su vješti jednom i drugom jeziku.«
Riječi te nalaze se u knjizi, koja sadrži djela pape Pija II, a koja je štampana gotovo čitavo stoljeće kasnije, u Bazelu g. 1551.
Iz ovoga što je papa Pio II. rekao o Istri slijedi, da su Slaveni bili u njegovo doba očita većina u Istri, kad je po njima zove »Slavonija«. Važno je to s još jedne strane, jer znači da su oni bili većina prije onih doseljenika nakon kuga, koje su Istrom kasnije harale. Osim toga već u vrijeme Silvija Piccolominija gradsko stanovništvo pozna i hrvatski odnosno slovenski jezik uz domaći talijanski. Da se to uzmogne razumjeti treba pretpostaviti samo dvoje: prvo da je gradsko stanovništvo bilo vješto hrvatskom leziku i nekoliko đe-
Biskup Nalđini
cenija prije Piccolominija; svakako nije vjerojatno, da ga je naučilo baš u njegovo vrijeme. Time što je gradsko stanovništvo postalo vješto govoru oko-lišnjega življa znači da se izvršio proces utjecanja Slavena na romansko ži-teljstvo, za koji treba duže vremena. S jedne i s druge strane moralo je doći do životnoga dodira, do bližega upoznavanja. A zato je potrebno da je jedno i drugo žiteljstvo već duže tu i da se jedno drugome do neke mjere akomo-điralo.
Drugo što treba pretpostaviti i što zapravo izlazi već iz prvoga, jest to da su gradovi sa sviju strana bili opkoljeni slavenskim pučanstvom i čak da je ono polako nadiralo u gradove. Za ovo posljednje dat ćemo kasnije sigurnu potvrdu iz slijedećega pisca, koga ćemo sada spomenuti.
Novigradski biskup Giacomo Filipa
Tommasini je rodom Padovanac. Novigradskim biskupom postao je god. 1641 i na tom mjestu je ostao otprilike dva decenija. Koparski biskup Naldini, njegov mladji sugradjanin visoko uzdiže Tommasinijevo djelo: »De commentari storici-geografici della provincia dell’ Istria« u osam knjiga. »Komentari Istre dubokom učenošću započeti, neprežaljenom smrti autora ostali su u najljepšem nedovršeni; jer da su bili dovršeni, kako su učeno započeti, moglo bi se sumnjati, koji bi bio više cijenjen u Padovi; ili Lacij s Rimom zbog povijesti Livijeve, ili Istra s Koprom zbog komentara našega Tommasini ja«.
Tommasini govoreći o stanovništvu Istre pozabavio se najprije s Talijanima, što je razumljivo da on kao Talijan tako čini. Zatim govori o Slavenima. »Prvi i najbrojniji od svih drugih jesu ... Slaveni, koji su došli iz Dalmacije, ili Slavonije, staroga Ilirika, narod čvrst i naviknut na teškoće, rasi-jan po svim mjestima, dapače u sadašnje vrijeme slavenski jezik postao je zajedničkim posvuda, i stanovništvo mnogih sela ne zna nimalo progovoriti talijanski«. Za ove stanovnike kaže, da su se doselili u Istru sredinom 10. stoljeća.
Tommasini govori o još nekim drugim narodnostima, koje nastavaju Istru. Kao posebnu slavensku narodnost spominje i »nove stanovnike, koji su došli iz Albanije i drugih mjesta zauzetih od Turaka, pozvani od mletačke republike s mnogim sloboštinama, a pogotovo da budu pod kapetanom od Raspa, izuzevši òhe koji su na zemljištu Pule, kojima upravlja providur. i koji se ponose kao s velikim privilegijem, što su slobodni od oblasti i načelnika ovih gradova«.
»Ti novi stanovnici stanuju s onu stranu Mirne šireći se preko Tara, porečkim zemljištem i čitavom puljšti-nom. Ima ih i drugih iznad zemljišta Umaga i naokolo; bit će oko 100 godina cd dolaska ovih stanovnika.«
Na prvi pogled je jasno, da ti »novi stanovnici, koji su došli iz Albanije i drugih mjesta zauzetih od Turaka« nisu nitko drugi, nego današnji Hrvati štokavci, premda ih Tommasini ne naziva tako. Za njega je to, što su jedni došli kasnije a drugi ranije, i što je medju njima mogla biti kakva razlika u stepenu kulture, važnije od sve druge sličnosti, da ih uzmogne podijeliti u dvije narodne skupine. Iz krajeva osvojenih od Turaka uz nešto albanskih porodica, koje su se poslavenile, nisu mogli doći drugi nego pripadnici našega naroda, jer drugih u njihovoj staroj postojbini nije ni bilo. Tommasini nije dakako tačno poznavao geografiju onih krajeva, jednako kao ni drugi talijanski pisci, koji su o tome pisali.
Stanje Slavena u Istri bilo je jadno — onih starijih stanovnika kako tako, a ovih novijih upravo očajno. 'Tommasini jevo opisivanje odnosi se ponajprije na ove nove stanovnike, koji su se naselili u zapadnoj i južnoj Istri. Jedan dio tih stanovnika nalazio _se unutar granica novigradske biskupije. Hrvati, štokavci došli su u kraj opustošen ratovima i kugama. Oni sami dosta primitivni nisu ni mogli da si stvore bogzna kakve uslove za udobniji život. Puste su bile kuće, a pusta i zanemarena polja. Tommasini opisuje njihove prilike upravo naturalistički ne štedeći izrazima. No Tommasini nije nepravedan, ako i ne uvijek, često zna ispričati ljude prilikama, u koje su zapali.
Tommasini ovako opisuje Hrvate i Slovence i njihovo stanje. »Njihove kuće su primitivne, osobito one po polju, koje većma liče na stanove za životinje nego na kuće ljudi kulturne zemlje kao što je pokrajina, odišući jednostavnošću i primitivnošću pastirskom. Spavaju po običaju na tlu, i na slami, zimi oko vatre, a drugi imaju postelje od drva, slabo napravljene, sa slamom, rijetko upotrebljuju umetke od vune, nemaju plahta, počivajući medju pokrivačima i spavajući ponajviše napola odjeveni.«
Kao što je ispao primitivan opis stambenih prilika, tako je ispao primitivan i način u pripremanju hrane.
Prilike ni u čem nisu bile povoljne. Zanemarena polja nisu morali obradji-vati samo muškarci već i žene. One su s njima morale snositi sve teškoće seljačkoga života. Razumljivo je da su žene u Tommasinijevu opisu izašle po karakteru i držanju kao muškarci, imajući tako malo onih pravih ženskih odlika. »One su grubog temperamenta i nisu manje od muškaraca naviknute na obradjivanje zemlje i na timarenje stoke... još kao djevojke gone na pašu životinje i upravljaju kolima.« Odgoj djece bio je takav da je i njih trebalo priviknuti na napore života.
Odijelo žena i muškaraca bilo je skoro kao današnje — samo u skladu s onodobnim mizerabilnim prilikama, oskudnije i grublje. Tommasini opširno opisuje nošnju žena. Ona je uglavnom kao danas. Kao razliku možemo istači, da su žene u Tommasinijevo doba nosile kožuh od jagnjeće kože, a na glavi turban (turbante), koji su nosile u kući i van nje ne skidajući ga nikada bez osobite potrebe. »Za njih bi bila velika uvreda časti, kad bi im ga se ski-nulo s glave, i zato je odred jena stroga kazna...«
Tommasini opisuje još i druge pojedinosti, koje se odnose na Hrvate i Slovence u Istri. One su važne same po sebi, jer vrlo dobro ilustriraju stanje našega naroda u ono vrijeme. Mi ih — razumljivo — ni zbog prostora ne bismo mogli donijeti.
Dosadašnje crte, koje je Tommasini iznio o našem narodu, ponajviše su negativne. One su uslovljene djelomično karakterom naroda, a inače samim prilikama, u kojima je on živio isisavan s jedne strane od Venecije, a s druge strane od austrijske gospode. Tommasini sam to uviđa i ne propušta da istakne. Stanovništvo je osiromašeno gladnim godinama, kugom i porezima, koji se nemilosrdno utjeruju«. »... Bijeda Seljakova — priča novigradski biskup — u tome je što on nema kruha i što se zadužuje prodajući vino prije berbe ... Siromaštvo ne potječe toliko od neplodnosti jemlje, nego u prvom redu dolazi od slabog prometa i trgovine... a pogotovo od tolikih taksa u krajevima nad-yojvodskim_ (austrijske Istre)... Zbog toga seljaci ne mare da se muče oko Zemljoradnje, a još manje oko drugih plodova koji su manje unosni, i zbog fòga ostaju siromašni. Ova bijeda dolazi jos više otuda, što im dužd i upravitelj sa svojim činovnicima odnose sve što je korisno, kao što je prije spomenuto. od onoga malog prometa, tako da
je zemlji oduzeto i ono što bi moglo pritjecati, osim onoga neznatnog što pripada općini... Svi prihodi idu u ruke đužđa, a osim toga vozarine i porezi redoviti i neredoviti, koji neprestano rastu. tako da ne daju jadnim seljacima ni da odahnu ni da podignu glavu...« U bijedu uvaljuje pokrajinu i činovni-štvo, .. koje ne misli na drugo nego da nađe priliku da krade i nosi u Veneciju; dapače htjelo bi odnesti i same zidine i zemlju, ne samo drvo, brašno, vino, sol, meso i tolike druge davke, tako te je nemoguće zamisliti u kakovu se stanju nalazi ova tužna i siromašna pokrajina«.
Poslije ovoga nije čudo, ako je stanje Slavena bilo u Istri onakovo kakvim ga prikazuje Tommasini. No i u tim prilikama zadržali su Hrvati u Istri neke svoje crte koje se još i danas nalaze u njihovu karakteru. »Stanovništvo je dobra srca i ljubazno, nudeći rado jelo, dapače sile da se posluži tkogod dođe u njihove domove; a nadasve pokazuju se darežljivim prema svećenicima.«
Inače o životu kojim su živjeli Hrvati i Slovenci Tommasini ne govori mnogo. Ali i iz onoga što je spomenuo jasno se vidi da je taj narod u crkvi imao svoj staroslavenski jezik, i da je živio po općinama u svojem tradicionalnom uređenju. Po selima birali su se od naroda župani (zuppani) i podžupani (pozuppi) i drugi službenici, »koji sude do deset lira, nekoji manje, a nekoji samo u stvarima štete ...« Toliko autonomije ostalo je seoskim općinama za mletačke vlade.
U Tommasinijevo vrijeme — a tako i poslije — govorilo se u Istri talijanski i hrvatski odnosno slovenski, ne uračunavši amo neke druge manje jezične skupine kao što su ćićska. furlanska i dr. Slovenski govorilo se po selima, a talijanski po gradovima. No ne sasvim tako; Tommasini veli za građane građa Kopra: govore talijanski a među pukom u porabi je slovenski jezik«. To je potvrda za ono isto što je papa Pio H. rekao dvjesto godina prije.
Onome što je Tommasini napisao o Slavenima Istre ne treba mnogo komentara. što je rečeno gledano je ponajviše vlastitim očima. U Tommasini ja ima ipak nekih pogrješaka ili bolje reći ne baš pravoga razumijevanja za ljude 1 prilike. Kao da na stvari oko sebe gleda odveć strogo. Razumljivo je da to ide najviše na račun Slavena. Tommasini, koji je došao iz kulturnije sredine, pripadnik naroda koji je na Slavene gledao kao na nešto niže od sebe — u Istri naročito — nije mogao imati razumijevanja za sve one negativne faktore koji su utjecali na način života seljačkih masa.
Koparski biskup Paolo Naldini
Nijedan od starijih pisaca nije se sa toliko simpatija izražavao o našem narodu u Istri kao biskup Naldini. U njegovu djelu »Corografia ecclesiastica ... di Giustianopoli«, koje je štampano u Veneciji godine 1700, ima nekoliko pasusa o Slavenima koparske biskupije i gotovo čitavi kapltul. Mi smo već na početku spomenuli kako on započinje svoju raspravu o narodnostima u Istri. Prva je istina da se u Istri nalaze Talijani, a »druga, ne manje poznata, jest, da su se... Slaveni, kada su se jednom spustili da orobe Istru, zaustavili da je nastavaju u dobrom broju postavši od napadača branitelji«. Dalje tumači Naldini porijeklo Slavena, nevješto i nesigurno prema stanju nauke u ono vrijeme. »Slaveni su ljudi vandalske narodnosti, ili Vendi, ili Vindi, koji su prvih stoljeća poslije Kristova rođenja došli iz krajnjih dijelova Sarmacije, da plijene. Evropu, a posebice rimsko carstvo«. Ime Slaveni (Schiavoni) nije im prvotno, nego bi moglo biti pokvareni oblik imena koji dolazi od riječi slava. »Od ove riječi slava... dobili su nadimak Slaveni... dakle slavni, zatim bili su izopačeno nazvani Schiavoni«. Naldini se u čudu pita, kako to da su Slaveni, kojih ime dolazi od slava, najednom dobili tako nelijep naziv. On kuša da se i tome dosjeti i nagađa kojekako. ali prvi mu je uzrok u promjenljivosti i prolaznosti svega. U svojoj pobožnosti uzvikuje Naldini: »Eto svršetka slave, za kojom svijet ide. Ova je u suštini varavi dim, ili prazan zvuk riječi...«
što se tiče doseljenja Slavena u ove krajeve Naldini vjeruje da su se već krajem 6 vijeka stali doseljivati u Istru. »Stanovnici koji su naselili kraj oko Mirne ne živu dugo. jer su zrak i voda nezdravi«. Oni su zato za kuga jače posvađali nego drugi. Naldini veli da se jedan dio novih doseljenika, koji su došli u 16 stoljeću, naselio na njihovom području. Oni potječu »djelomično iz Liburni je i Dalmacije, a djelomično iz drugih krajeva potlačenih turskim jarmom ..« Dalje veli Naldini za stare stanovnike: »Nasuprot mnogo su sretniji drugi Slaveni, koji su došli da nastavaju ovaj drugi kraj Istre, koji je zbog zraka i vode, zbog zemljišta i kli-
me mnogo plodniji i zdraviji, jer ovjekovječeni u svojim potomcima živu dugo«. Na to nadovezuje: »A koji su u ove naše dane naseljenici naših zemljišta, obrađivači ovih polja, stanovnici ovih mjesta, nego novi potomci starih Slavena? Jakih su tjelesa, zdravih, naviknutih na napore, koja samo starost uništava — kako ih odlično opisuje Enrico Palladio. Velike snage, krepki po tjelesnom ustroju, jakih kostiju čine se kao da su rođeni da se prikuj u uz mučno obrađivanje zemlje i da se nepresatno brinu oko stoke. Čak i žene, koje ne snose manje napore od muškaraca, brinu se oko stoke, upravljaju kolima, i nose one teške terete na glavi...«
Naldini opisuje za tim nošnju onako kako ju je opisao i njegov stariji sumje-štanin novigradski biskup Tommasini.
U pogledu stanovništva i kod Nalđi-nija je ona podjela na talijansko, koje živi u gradovima i na slavensko, koje se rasprostrlo po ostaloj zemlji. No i u gradovima ima Slavena, jer se na pr. u Kopru zbog njih i zbog vojnika služi glagolska misa u samostanu trećoreda-ca. »Njegovi redovnici (naime samostana), ako nisu po rođenju Dalmatinci moraju biti po jeziku služeći se njime kod sv. ispovijedi za slavenski puk, koji Doravi u gradu ili koji je rasijan po okolici, a naročito za dalmatinske vojnike, koji borave u luci u službi na lađama, koje su određene za stražu Jadranskoga mora«.
Naldini ne nalazi ništa prijekorno u tome, što u Istri postoji slavenska liturgija. Naprotiv on se tome raduje. I tu svoju radost iskazuje na način zanimljiv i značajan, ali u isti mah i dosta neobičan — pogotovo kad se uzme u obzir đa su u ono vrijeme i prije toga ,na račun glagoljaša često išle tužbe u Rim. Pasus, koji se odnosi na to, donosimo gotovo čitav. »Ujedinjuju se dakle dvije narodnosti, koje stanuju u gradu i dijecezi, talijanska i slavenska, u pobožnom poštivanju jedine svete, katoličke vjere... Dobro pokazuje Gospodin kako prima pobožne osjećaje jedne i druge narodnosti; jer ako se brine đa dobiju Talijani časne svećenike, koji im pružaju božje molitve, spasonosne sakramente i svetu misu na latinskom jeziku, i poučavaju ih pobožnim propovijedima na talijanskom; dopušta i Slavenima (možda s još većim privilegijem) svete službenike, koji im podaju u slavenskom jeziku, njihovom vlastitom i prirođenom ne samo propovijedi već i službe, misu, sakramente i sve štogod može zaželjeti dobar vjernik. O koliko više uzdižu čovjeka riječi materinskoga jezika i koliko jače diraju srce glasovi usisani mlijekom. Srečna koparska crkva, koja od toliko različitih narodnosti ujedinjuje odane vjernike u štovanju Boga. Jer ako to nije samo njezin privilegij, i poseban, ipak ga nemaju mnoge odličnije biskupije u kršćanstvu«.
Ovako misliti znači biti ne samo tolerantan u vjeri, nego i u svim drugim stvarima, jer širega shvaćanja od ovoga teško je zamisliti. Tu se i nehotice pomišlja na današnje prilike.
Iznijeli smo mišljenja ove trojice odličnih starijih Talijana. Vijesti, što ih od njih dobivamo o našern narodu, nisu potpune, ali su u toliko dragocjenije, što ih nemamo mnogo. Važnost je njihova nesumnjivo historijska — naročito za vrijeme u kojem su pisci živjeli. Kada se sve to sastavi onda se dobiva slika stanja za sredinu 15 stoljeća i za gotovo čitavo 17 stoljeće. Veza postoji samo između Tommasinija i Nalđinija, dok je papa Pio II. pisao čitava dva stoljeća prije. Ali važnije je kod toga, što se ti pisci — koji su gledali stvari i do-goda je svojim očima — međusobno ni-gdje ne demantiraju. Naprotiv onaj_ kasniji pisac potvrđuje pisanje prijašnjega. Iz njihovih redaka izbija po koji put ne baš simpatičan osjećaj za Slavene u Istri, kao na pr. kod Tommasinija. Ovo je razumljivo iz razlika u narodnosti, kulturi i u socijalnom stepenu. Jasno se može osjetiti da tu govori građanin o seljaku, koga ne drži sebi ravnim. U tom su ti pisci djeca svoga vremena, pripadnici privilegirane sredine koja ima svoj način naziranja na prilike i ljude. No ljubav prema istini znala je orobiti te zapreke i ona je pronašla svoj izražaj u djelima citiranih pisaca.
Povijest se čini prašnom upravo kao što su prašne knjige u kojima je ona zapisana. Korisno je i poučno kadgod otpuhnuti prašinu s nje. Ispod prašine ukazat će se istina jasnija nego u svim knjigama novijega vremena pisanim za naročite ciljeve. A ta je istina još danas onakva, kakva je bila prije stoljeća.
Matko Rojnić
V KAPELI HLADNI. ..
. V kapeli hladni mrak leii, v kapeli vetna lui brli.
Nekdo ob stebru tam kleči in na razpetega strmi ...
Postoj! Ta kmetiška ženica Gortanova je mati, se mi zdi.
Naj vernice nihče ne moti, ostaviva jo v mračnem koti, zdaj ona s Kristom govori.
Karel Širok.


BER&EC
Lijepo i ubavo vam je to mjesto Berseč. Leži na brežuljčiću visokom 157 metara nad morem. Tik mjesta prolazi tvida državna cesta, dosta široka, a s ceste ulazi se u Berseč prilično širokim putem. Mjesto bijaše obzidano visokim zidom obraštemm bršljanom. Na zidu su maleni uski. a visoki prozorčići. Kroz te prozorčiće motrili su šio se u okolici kopna i mora dogadjaio. U mjesto se ulazilo samo kroz jedna vrata, koja su bila postavljena prema zapadu. Za to ljudi iz okolišnih mjesta i danas kažu: idemo u grad, kada idu crkvu u školu, u dućan ili po poslu, 1 dandanas postoje tragovi okolišnog zida negdje u naravnoj visini. a negdje porušeni
Pred mjestom, kuda se ulazilo u grad jest široka i duga ravnina zasadjena visokim stablima: lipama, brestovima, bijelim murvama, ladonjom (koprivićem). Tu su i kamenita sjedala Krasan je tu pogled pra-ma jugu na lijepo more. odakle vidiš otok Cres sa vrhuncem Šišom, Lošinj sa Osor-čicom. otok Unije. Zečje, maleni otočić Galiolu sa visokim svetionikom. Tu možeš za odmora otpočinuti u gustoj hladovini, a tihi lahorac krijepi ti dušu i tijelo. Taj predjel zove se »Pregrad«.
Na okolišnom zidu »Pregrada« bila su vanjska vrata iz kojih su pred nekoliko godina (1907) izvadjeni pragovi, a pred vratima bile su 4 do 5, stepenica po kojima se malom poljanom došlo ua druga veća i viša vrata, a odavle kroz ložu ulazilo se u mjesto. Ta druga vrata imaju velike j visoke pragove a na lijevoj strani ulazeći u mjesto, na jednoj ploči uđuben je križ od koga u svakom pravom kutu stoji brojka 1-5-5-5 dakle 1555 god. valjda kad su vrata bila napravljena. Loža nije baš velika, a ima kamenita sjedala s jedne i s druge strane. Tu je bio ulaz, a ta loža ima još dvoja vrata, jedna na istočnoj, a druga na sjevernoj strani.
Na sjevero-zapadu mjesta nalazila se visoka kula (kaštel), koja je sa ostalim pripadajućim zgradama pripadala gospoštiji grofova Montecuccoli (Montekukoli) iz Mantove. Uz kulu nalazila se a i sada se još nalazi »k a š ć a« u koju su ljudi dc-našali od svojih proizvoda jednu desetinu, bilo od poljskih pioizvoda bilo od blaga toj gospoštiji. Tu desetinu su kasnije ijudi isplaćivali u novcu.
Kad bi gospoštija došla u novćattu nepriliku prodavala je na mjestima svoje posjede; tako i u Berseču prodala je kulu (kaštel) koju su otac i sin T o m a K u m i-čić kupili za iznos od 10.000 forinti (de-settisuća), Kumičići su tu kulu (kaštel) porušili. te na zidinama toga Kaštela sazidali dvokatnu kuću. Zidine te kule na kojima je kuća sagradjena vide se \ danas. Kada ljudi iz okolice idu u grad, a u toj kući. nekadašnjem kaštelu, nalazi se dućan, kažu: idemo u kaštel kupit ovo i ono.
Kako već prije rekoh »kašća« i danas opstoji uz zgradu, što je bio posjed pok. Tome Kumičtća brata pok. pisca Euge-na, a sada vlasništvo njihovih rodjaka. U njoj je velika pivnica, a gornji pod rabi za razne potrebe.
Šteta je. što se u doba kada se je kupilo kaštel nije zatražilo od gospoštije, da izruče i patronat za pravo biranja župnika za župu Bersečku. već je taj patronat ostao gospoštiji, koja ima svoga upravitelja u Pazinu.
Na sjevero-istočnoj strani uz kašću bio je tako zvani »o s p i c i j« (gostinjac) gdje je sada sagradjena privatna kućica.
Ispod kaštela prama jugu bio je »Špitalič«, kojeg ruševine bijahu odstranjene i sagradjena na tome mjestu sadašnja pučka (osnovna) škola. Ta škola imala je nad vratima mramornu ploču sa natpisom: »Pučka učiona sagradjena troškovi crkve pomoću općine godine 1868 Vodja: Urban Golmajeh župnik.« Ova mramorna ploča oiie nikomu smetala dok nisu došli fašisti, prijatelji kulture, i jednog lijepog dana dne 10 svibnja 1921 razbili su tu mramornu ploču. To isto učiniše i na općinskoj sterni i na cesti, gdje se vijala zastava. Uništili su i tablice na privatnim stanovima, koje su nosile hrvatski natpis. (Medju tim junacima odlikovao se osobito neki RahteU).
Napram istočnoj strani školske zgrade nalazi se velika zgrada zvana »Mansionija«. Nad vratima ima slijedeći latinski natpis:
»Dominus custodia! introitum tuum et exi-tum tuuim anno Domini 1665«. Mi u taj natpis nismo idirali. jer znamo cijeniti starine.
Sada da napomenem nešto o tom »b e-n e f i c i j u M a v t o v i ć« Živio je u Berseču u 17 stoljeću župnik imenom Grgur M a v r o v i ć. Imao ie mnogo svoga posjeda. Od toga posjeda ustanovio je zakladu (beneficij) Mavrovič. Napravio je oporuku u kojoj medju ostalim kaže da pravo uživanja toga beneiicija imatie svećenik koji potiče ud njegove rodbine muške loze. Ako nema svećenika od njegove rodbine tada pravo uživanja toga beneficija ima svećenik rođien u beisečkoj župi.
To veliko iman'e sastoji se od rečene zgrade, od vinograda, njiva, ulika. livada, šutrnca. pašnjaka. Sve su to izabrani Komadi zemljišta. U župnoj crkvi sv. Jurja ima kapelica posvećena na čast sv. Aurelija. Tu kapelicu mora svećenik-uživatelj držati u dobrome stanju. Na oltaru u jednoj skrinjici nalaze se nekoje kosti toga sveca. Svećenik uživateij iii mansionar dužan je svakog tjedna misiti tri sv. mise za ustanovitelja toga beneficija. On mora svake godine davati čč. oo. kapucinima na Rijeci dva barba vina (oko 112 inaia), i drugih obaveza ima uživate!). Ne smije zemljišta prodati, a uživa sav prihod.
Župna crkva posvećena na čast sv. Jurja, zaštitnika one župe. Crkva je prilično velika i lijepo uredjena. Nedaleko od nje nalaz; se visoki zvonik od koga se prama istoku i jugu mjesta proteže zid. Tu kod ugla zvonika bila postavna berlina, gdje bi se postavilo zločinca na kazan, da ga svaki vidi kad podje u crkvu i izidje iz nje.
Napram jugu mjesta je župni stan, a na jednom pragu na malenoj kućici je glagolski, ne iako čitljiv i oku ne upadljiv, natpis. te ljudi mi pripovjedahu da je tu stanovao stari svećenik V o 1 č i ć.
Za dušobrižnika je posebna kuća zvana kapelanija.
u župi bersečkoj opstojao je kapital sve do god. 1856. Uz mjesnog župnika, kapelana i mansionara bila su jošte dva kanonika. Zadnji kanonici kapitala bih su: Frgačić iz Dragebašćanske i Arničević iz Beloga na otoku Cresu.
U sredini mjesta nalazi se toš, gdje se gnječe ulike (masline) od kojih se proizva-dja ulje, koje je na glasu radi svoje vrsnoće.
Nedaleko ovoga prama istočnoj strani nalazila se kuća Tome K u m i č i ć a, u kojoj se rodio naš neumrli spisatelj Eugen Kumičić. Kasnije su Kumičićevi ovu kuću prodali i sagradili na kaštelu, u kojoj su stanovali.
Mjesto imade 32 kućna broja a nekoje kuće izgradjene su izvana blizu mjesta tako, da ie imalo ukupno 40 kućnih brojeva sa 200 stanovnika.
Ali Berseč ima i svoju okolicu. Ubava je i ta okolica. U njoj vidiš što ti oko nasia-djuje. Vidiš raznolikosti predjela, a svaka ti oku godi.
Imade brežuljčića. a medju ovima dolaca, imade ravnica, livada, oranica. Ima i bri-jegova a medju ovima ie najviši Si sol oko 833 m visok. Uzdiže se od podnožja Berseča. Nasadjen je djelomice borovom šumom Naš spisateii potpisivao se iz početka Sisolski po brijegu SisoL a Jeniv saKo su ga zvaii mještani mjesto Eugen.
Ima i drugih brijegova kao G o 1 uš, gdje je nekada bilo graojeno mjesto, koje ljudi zovu »Grada c«, na kojem mjestu nadju se razni kameniti predmeti. Tu je i »Pro-vrtenica«, kano neki most. odakle se vidi Cepićko jezero i nekoja mjesta srednje Istre. Priča se, da ie vila s otoka Cresa bacila koplje i probušila brijeg, a koplje palo u Čepićko jezero.
Imade i vrhunac Šikovac. a dalje je Prodol po kome je prolaz u Kozljak, Šuš-njevicu. Takov lanac orijegova proteže se sve do Učke gore.
Sisol, Goluš, Šikovac su medjaši Plo-minske općine, te se na zapadnu stranu spuštaju strmo, a mjestimice okomito.
Izmedju naznačenih brijegova prama istoku imade velikih dolaca gdje izvrsno rodi krumpir, fažol, kupus i ječam.
Morska obala je nepristupačna osim na nekojim mjestima. Iz mjesta vodi put k morskoj obali, te se može ladjicom na parobrod. Parobrodi počeli ticati, kad se
us
iec prema crtežu u Valvazorovoj knjizi »Die Ehre aes Herzogtiuns Krain«
(ured 250 godina).
PMT
Alojz Gradnik
I.
Zvoni od Mengor, Volč, Svete Lucije, Tolmin in Slap m Selo odgovarja in ko na krilih brzega viharja zvonjenje čez deželo se razlije.
»Kaj je?!« gastaldo v Gradu v mizo bije in zove hlapce, sbire in vratarja.
»Na Kozlov Rob! Na davkarja slepdrja! Pijavke! Psi! Galjoti!« ljudstvo vpije.
»Dovolj si, sodrga, nam krvi pila, dovolj si živim nam odrla kože!
Dan sodbe prišel je in dan plačila!«
In raste šum, in ko rudeče rože kresovi zacvetó vrh Bučenice,
Slemena, Ježe, Kuka in Senice.
II.
In zbira vojska se iz Volč, Tolmina, iz Ladrov, Rutov, od beneške meje, iz Kamna, Loma, Dolj, Temljin, Modreje, iz Kneže, Roč, Smasti in Poljubina. '
Kar jih imela moških je družina je dala jih kot daja deblo veje.
In ko jih Ivan Gradnik vse prešteje, jim reče: »Da bc prosta domovina,
da se za vedno ječa nam odklene, da tujec ne bo vladal naše hiše in skrunil sestre nam in kčere, žene,
da naša kri z grobóv očetov zbriše sramoto suženjstva in vso krivico — tovariši! Za mano! Na Gorico!«
Alojz Gradnik.
ustrojilo društvo Ugarsko-hrvatsko Prvi parobrodi počeli su ticati mjesto'negdje god. 1886. Opatija se počela razvijati g. 1883.
Kopnom su išla poštanska kola od Vo-loskoga do Pazina.
Pred mjestom Bersećem zvanim Pregrad vidiš visoki kameniti stup gdje se razbio jedan ćozotski brod, što je opisano u Kumi-čićevom romanu »»Začudjeni svatov i «
Idući iz mjesta uskim puteljkom prama sjevero-istočnoj strani, dodješ do brežuljčića. na kome je sagradjena crkvica sv. Marija Magdalena. Otuda se pruža krasan pogled na sve strane. Vidiš Opatiju. Kastav, Rijeku, hrvat. Primorje, otok Krk. Cres, Lošinj, Unije. Tu se spuštaju klisure skoro okomito u more. Ovdje je niknuo Kumičićev »J elkin bosiljak«.
Uz more ima malih uvala, dražica, te moraš ladjicom da svu obalu razgledaš. Razna imena uz obalu odaju slavenski karakter kao: Malini, Lučica, Mala i Vela ravan, Mavrinj, Pod zvoni, Klančac. gdje je morski žal, Šip, Golubera, Zdejovac, Sa-drišće, Ohoj. Stupova itd. Od Stupove preko mora do creske obale Prestenice ie najuže 4 kilometara.
Po bersečkoj okolici prolazi državna cesta uz koju su nanizana seoceta. Općina je razdijeljena na dvije porezne općine: Berseč i Martinu. Jednu od druge dijeli martinski potok. U bersečkoj poreznoj općini je Zali potok.
Sela su ova: Carići, Krstinj. Krsonjin, Selo, Stepča, Belanl i Beliči, a u por. općini Martini: Martina, Golovik. Bok. Gaćice, Opaće (sv. Jelena).
Okolica rodi dobrim vinom, krumpirom, pasuljem, žitom, maslinom. Imade priličan broj voćaka. Od trava imade mnogo kuša, tečna hrana pčelama.
Cijela općina ima oko 230 kućnih brojeva sa 1240 stanovnika. Od ovih ima mnogo ljudi u Americi.
Izvorne vode uopće nema Ljudi sagra-diše zdence (cisterne), a Za stoku imadu lokve i bare. Dobilo se je pripomoć za gradnju općinskog velikog zdenca, te se postavilo na grlu zdenca udubeni natpis, koji su izbili fašisti.
Pučanstvo se poglavito bavi poljoprivredom. zatim stočarstvom donekle i ribarstvom. Pučanstvo ne može se prehraniti s onim što kod kuće urodi, pa radi toga moraju nekoji po moru, a nekoji u Ameriku da štogod zasluže. Mornari su na glasu radi svoje sposobnosti
Ljudi su dobroćudni, mirne naravi, radini, pobožni i pošteni. Govore svi hrvatski, te nema nijedne obitelji, koja bi općila drugim jezikom.
Nikola Pajalić.
STARODAVNOST NAŠIH IMEN
Prav hvaležni moramo biti dr. L. C. da ie v štev. 48 »Istre« opozoril našo javnost' tsa važno in zanimivo razsodbo Državnega Sveta v Rimu od 5. decembra 1S>31, s katero je razveljaven ukaz tržaškega prefekta glede izpremembe priimka Paulovich v Paoli.
Najbrže se je zgodilo prvikrat, da je vrhovno sodišče italijansko vzelo v pretres pritožbo proti znanemu zloglasnemu dekretu od 10 jan. 1926. s katerim so bili kar čez noč in doslej nepopravljivo oropani sto-tisoče našincev svojega poštenega in pristnega slovenskega priimka. Veljavnih otokov proti tem antikulturnem nasilju je dospelo gotovo še prav malo do Državnega Sveta, ker take sodrsijske razprave v dalnjem Rimu s tujim odvetnikom stanejo obilo truda, novca in potrpljenja, ne obetajo ob sedanjih okolnostih prav nikakeršne-ga vspeha, a stavljajo še v nevarnost osebo prizadetega. Saj je v tem obziru dovolj pod-učna razsodba sama. ko izrecno naglaša, da je glede družine Paulovich dokazan pristni italijanski patriotizam! Po mnenju teh sodnikov se je smelo torej nekako izjemoma vstreči tožilki, ker je itak dobra Italijanka, dočim v drugih primerih bi se moralo paziti na politično zanesljivost in nagibe tožilca.
Izmed razlogov, s katerimi podkreplja rimski Državni Svet v svojstvu vrhovnega sodnega dvora in zaščitnik italijanskih zakonov svoj znameniti sklep, je nam posebno dobro došlo in dragoceno njegovo javno priznanje, da je zakonski dekret o izpremembi priimkov narekovan od politične oportunitete. ker sicer — po zagotovilu gospodov sodnikov — italijanski zakoni skrbno čuvajo (pač na papirju! opomba stavca) rodbinsko ime. kot najbolj kočljiv pogoj osebnosti! Radi tega in tudi ker omenjeni zakonski dekret govori le o r e-stituciji priimkov v prejšnjo italijansko obliko zaključujejo modrijani v Rimu, da se ne smejo izpreminjati priimki ki niso italijanskega izvora. In prav v ta namen ugotavljajo še ti gospodje, kako je gospa Paulovich dokazala, da se je priimek njene rodbine glasil vedno in tudi že pred letom 1798 enako, torej že pred časom, ko ie Avstrija mogla germanizirati in slavizzati.
Z ozirom na tako važno in značilno ugotovitev je bilo jako umestno, da ie pisec omenjenega članka v štev. 48 »Istre« precej navedel celo vrsto naših imen iz bene-čanske Istre, iz okolice Trsta in iz Goriške po verodostojnih virih iza 200 in več let nazaj. V sledečem pristavljamo še nekaj podatkov iz mesta tržaškega samega v srednjem veku. ko je bilo trdno obzidano in se težko upiralo proti navalom Benečanov. Za pravilno spoznanje te dobe nam izvrstno služi knjiga zgodovinarja jacopa Cavalli »II commercio e la vita dl Trieste nel 1400« izdana v Trstu 1910 in odlikovana od tržaškega magistrata — torei italijanski vir ki nam gotovo nj naklonjen! Tu srečamo takoj in ponovno ime Babič, pisano seveda B a b i c h; na glavni ulici Cavana je imel Miha Babič svojo lepo hišo med drugimi palačami leta 1454, a blizu še brata Ivan in Martin Babič zraven posestnika Ivana Prešinjaka (Presig-nach). V spisku dolžnikov leta 1493 je zabeležen še neki Martin Babič v družbi Antona Valterja, Petra Sord a.Bartola iz Kon-tovela in Marka iz Proseka. Torei očit dokaz, da ie ta običajni priimek Babičev bil že pred 500 leti dovolj razširjen na obali najsevernejega Jadrana. In res v okolici Kopra imamo še danes prijazno vasico Babiči, v vseh bližnjih selih je še obilo Babičev in tudi na Krasu ne manjka ta rodbina iz tega starodavnega imena. A baš Babičem, našim primorskim staroselcem, tem živim pričam naše starodavnosti se godi dandanes vnebovpijoča krivica: pred nekaj meseci je bilo obsojenih v Rodiku pri Divači, kakor je poročal naš list kar 10 ali 12 kmetov Babičev na občutne denarne globe od 1000 (reci tisoč) lir in več vsak, ker so se drznili podpisati na neki skupni listini svoje pristno in pošteno ime namesto neke usiljene tuje spakedranke! A še ona tužna ugotovitev ob ti priliki: sveta dolžnost nas veže, da se tu poklonimo spominu enega izmed prvih naših istarskih mučenikov, kmeta Antona Babiča Ameri-kana: padel je nekega ranega jutra jeseni 1920 pri Marezigah pred pragom lastne hiše in pred očrm svoje žene in svojih otrok, zadet od krogelj karabinerjev — v zasedi, kateri so niso upali prijeti živega, ko ga so imeli aretirati radi sumnje, da hujska domačine proti italijanskim oblastem.
Povrnimo se s C a v a 11 i j e m nazaj v srednji vek za tržaško obzidje. Pod svetim Justom imeli so teda* svoje hiše posestniki Marin Pisec. Ivan P e r m a n, kanonik Fran Mireč, niže na merkatu Makso Č e r n j a (Cergn^) in več V r i z i n-gojev. To so bila v kasnejib stoletjih že vsa jako čislana imena v starem Trstu, ki so. pripadla najuglednejim meščanom med so pripadla, najuglednijim meščanom med katerimi so se seveda sproti poitalijančili. Glavna mestna ulica ie bila Via Riborgo od naših prapradedov tudi »velika ulica« imenovana česar se še spominjajo naši dedje; v nji so imeli v sredi 15 stoletja Miha Vrizingoi svojo veliko gostišče, a hiše Ivan G i b i n a r, Ivan Š a.i n o e t in Just Bla*gušič, Servul Peterlin pa v zagati svoi konjski hlev. O vseh teh in še drugih, ki gotovo niso bili italijanskega P3-kolenja govorijo obširno razni pravdni zapiski ki ležiio v tržaških arhivih.
Niti naših obrtnikov ni primanjkovalo v srednjeveškem Trstu: le kar ie bilo nedomačinov nimajo zabeleženega svojega nriimka. Tako so bili čevljarji Zobec,
Zorko in »Pfetro di Lubiana«, brivec Just Mireč, klobučar Martin »de Castua«, krojač »Tomaso de Postoina«. mesar A h a z baje rodom iz »Udine«, in neki Jan-cel T a u č e r (Tauxe) o katerem govorijo listine, da je bil »de Messeria de Lasca«, kar prevaja Cavalli, da je bil iz Moseria, namesto »mesarja iz Laške« al; Lašč, kar je razumljiveje.
Posebno številni so bili naši krčmarji in g o s 11 n i č a r j i. Na velikem trgu je bila že 1428 »Locanda grande«, veliko gostišče Dominika V r i z i n g o j a, kateremu je sledil sorodnik Miha. zatem Peter Šp a i-n e r (Nemec?) kot lastnik; od njega je kupil Urban Povesnar po domače Vanta š. katerega bogati testament iz leta 1475 je ostal ohranjen med listinami. V Riborgu je bilo drugo veliko gostišče V r i z i n g o-j e v. dalje še gostilne Matije Zupana, Štefana Furlan iča, nekega »Ivec«-a, Jan-ceta. češki gostnici Petra Husa in Janka (boemo) potem krčma lepe Lucije (la grovatiza), Nježa, k; je bila tudi Hrvatica. dalje gostilna Černeta, ki jo je prevzel njegov nečak V r b a n iz Zatičine in žena Urša (Orsa). Tudi krčmarica Elena Xeporiza (najbrže Žebarica) je velikokrat imenovana kakor Martin Ribica. Krištof J a k o n j a (Jacogna de Novomesta) M i-klavec, Kocjan in Rado »roguseo«.
Ostale naše krčmarje v bližnjih tržaških vaseh niti ne imenujem posebej, ker so vsi samo ob sebi umevno bili Slovenci. —- Cavalli je posvetil gostilničarski obrti, ki je v javnih in sodnih listinah 15 stoletja često omenjena celo poglavje: 40 strani.
Gotovo je bilo takrat obilo domačih in zunanjih gostov, kj so se shajali pri svojih rojakih in naravno ie torej, da so bili naši gostilničarji jako številni in morda najšte-viinejši. Žai da je tekom stoleta mesto tržaško tako propadalo da se ie število prebivalstva znižalo od 10 tisoč na 3 tisoč, kakor. zagotavljajo zanesljivi viri in sicer največ radi nasprotstva Benečanov.
Iz pravdnih listin Cavallijevih navajamo še nekaj meščanov ne glede na to da li so priče, toženci ali tožitelji: Mahor Rebec (Macor Rebez). Nikola Klement in Almerigo Lisica (Lisizza), K o z j i r e p. (Cos'rep), Jakob Preš in ec. Peter Kovač (Chovaz) Katarina Turk, Ivan S u-š a (Sussa), Peter S t r e 1 i č, Aharizij K o-s e c (Cosez), Lazar T r a v n a r, Ivan K o-bilenca (Cubilemza) Šimec P r e g a r e c. Petač (Petaz) Renk. Jancel Rak Juri detto Vrabez P r e g e 1, Pilar, K o n j e c, Kranjec (Cragnez) Louše Juriča, Jurko, Černja. Tomašič itd.
Gotovo niso vsi v Trstu rojeni in domačini, ali iz listin kolikor jih Cavalli navaja, se iabko spozna, kako važen činitelj je bilo naše ljudstvo že pred 500 leti za tržaško življenje. Naj zadostuje to. da omenja že leta 1356 tržaški statut: »crantios venientes cum vitualius« — Kranjce, ki prihajajo z živili v Trst« — torej v oni davnini, ko mi. našel Trst še nikjer pomoči proti nasilnim Benečanom.
Tako nas učijo nesumnjivi zgodovinski viri, kako pravilno ie naše stališče, da obsojamo uradno izpremembo naših starodavnih imen, kot najgrše protikulturno 'nasilje.
MOTIV TUGE U ISTARSKOJ NARODNOJ PJESMI
JEDAN FR AG MEN AT.
Jedva primjetna, pritajena, prigušena, nekim nejasnim oblicima. Nejasne unutar-pa opet velika, bezmjerna i duboka da bi i nje sadržine, ali jasnih vanjskih kontura, kamen rasplakala, golema u svojoj biti i, Nemajući nikada jednu veličinu — svoju — tragici takva je tuga, koja provejava iz : istarski pjevač ili ju je prenio ili u svojoj naših istarskih narodnih pjesama.	? mašti izgradio. One su postale simboli na-
Tu je tuga, možda ponajčešće prouzro- rodnog htijenja. Da, to postaje romantika kovana bolom ljubavi, nesretnom i nepreža- prošlosti. Možda i sentimentalnost. Ali kroz Ijenom, tu je tuga boli materinske i rodi- mutnu historiju istarsku, daleki neki mit-teljske, brata za sestrom, sestre za bratom, ski Albus kralj, on je svijetlost. toga za junakom, dragom, rođjenom zem- j Mnogo je osjećaja unijeto u istarsku na-Ijom i sve tako dalje do tuge, koja je naj- ! rodnu pjesmu. Pjevač je mnogo osjetljiv. I
tragičnija i najteža. To je. tuga za izgubljenom slobodom. Najgolemija bol od ovoga svijeta. Motiv tuge u istarskoj pjesmi je čest. I kad uzmemo tu našu istarsku narodnu pjesmu u relaciju prema pjesmama drugih naših krajeva, istarska pjesma uz pjesmu narodnu iz Stare Srbije najviše provejava tugom.
Junačke pjesme, koje su presadjene iz
zato možda toliko boli i tuge. Ali rijetko u kojoj pjesmi da je tuga stihovima razgra-djena. Óna je grupirana u nekoliko stihova. Ipak u ženskim pjesmama ona je umjetnički je razgradjena —u junačkim je sirova.
Tuga je to profana — od ovoga svijeta. Refleks sudara dviju duša — i sitničava često. Tuga, ako tražimo uzrok, najčešće je modificirana u žaljenju za nekim ko je
naših istočnih krajeva, i u njema je motiv | drag. tuge. Ponajviše je tu tuga matere za sinom =	Udaljujemo se od ove tuge najčešće erot-
junakom, ljube za vojnom i sestre za bra- { motiva. Prelazimo njene bezbrojne vatom. To je ženska tuga. To je tuga suza i jj rijanfe, prelazimo njen klimaks. Zanima
plača.
Plače majka Marka Kraljevića, ljuba Markova
>Ljubi mu košulju šivala, svaki punat suzicom Hvala, sva košulja u suzama plivala.«
I djevojke plaču i more se suza preliva. Plače i junak Ive Kvadratine, taj istarski pandan Levstikovu Martinu Krpanu iz Vrha i Ljubišinom Kanjošu Macedonoviću. A često te suze nisu samo suze — ženske suze. U njima je neko ojačanje fizičko i duhovno.
To su suze junačke. To je neka viša
nas tuga, uzvišena, golema i tragična. To Plače j je najčišći motiv tuge — tuga za izgubljenom domovinom Ovo nije tuga profana — ova ljubav, koja je prouzrokovala tu bol duševnu, ta nije erotična. Ona je možda prema, shvaćanju nekojih i apstrakna. Ne postoji. Ali zemlja je tamo, sunce, more i ono zove...
Ova tuga za izgubljenom zemljom to je nešto više nego nostalgija. U nostalgiji ima nadanja. Tu je skepsa. Ovo je bol i fizička i duševna. Nju može osjećati onaj koji znade što je zemlja. Domaća gruda. To je ona tuga kneze Ivana za »turnom«. To je
bol, koja plače suze, da se od njih kame-1 0na pjesma Nazorovog »Galijota« i tu je
nje raspada.
U ženskim pjesmama tuga je najčešće ljubavna. Psihološki jednostavna. Uzrok uvijek jednak. Jedna boi i mnogo varijanta, bolje reći gradacija tuge. To je žal — sentimentalnost — ljubav na pećinama i vrletima, poljima crvene zemlje — i morska pučina, jedna jedrilica na moru, u njoj dragi — crni oblaci i bura tramuntana.
Tu je tuga erotična. I čini se da je pej-saž takav. Muzika jednostavnih stiho dočarava čežnju. Iz tuge izbija melodioznost. Motiv tuge povećava melodioznost.
I u tim pjesmama kao da nas narodni pjevač dovodi u ono naročito, sanjarsko, romantično raspoloženje. Motiv tuge ne izbija ovdje toliko iz same radnje, koliko iz muzike stihova, pejsaža i sredine. Ovdje narodni pjesnik postaje umjetnik. Ovdje on inspirile. Na pr. kako se čudnovato raspoloženje radja slušajući ove na oko jednostavne stihove:
»Tiho je more kako kal, va njen se vozi zlata plav: va zlatoj plavi Albus kraj i š njimi mnoga gospoda.«
I mi u svoj mašti stvaramo sliku. Sunčanu sliku iz davnih dana mitskog kralja Albusa. I galija na moru, sunčani traci ljeskaju po modro zelenoj površini, lome se I tonu. Tišina. Galebovi klikču. Vesla galijota u istom taktu udaraju po površini. Od udarca pjeni se more. A na galiji što sjaji i zasljepljuje oči od žeženog zlata uz Albusa kralja vijećaju gospoda »Sćegova gora najgušća?
»Sćegova gora najviša?
»Sćegova ljuba najlipša?
Ovdje tuga, bar u ovim stihovima nije direktno izražena. Ali ona izbija u nama. Ovdje ta tuga postaje izvan pjesme i mi je unosimo u nju. Tu je tuga za nečim starim, davnim, što je bilo i ostalo mitsko. To su simboli. U nama ne pobudjuju tugu toliko stihovi, koliko slika, koju stvaramo u mašti. Kralj Albus. Najveća ličnost, što je nastala u dosadašnjoj istarskoj pjesmi. Domaći istarski kralj. Mit. Ovo je tuga za
jedno veliko vlastito proživljavanje.
Tuga kneza Ivana je previše lična. Tako ju je shvatio feudalni narodni pjevač. Danas je ona kolektivna.
Plač za izgubljenom zemljom. Robovanje, tirani, tuga je ušla u svaku grudu crne istarske zemlje. Ali u tu tugu ulazi i jedan novi motiv — motiv starozavjetni — h o d i e mihi eras tibi.
Ova tuga postaje muška. I ako tu tugu predočimo kao preliv jedne unutarnje boli
—	ona se danas usredotočuje, vraća se u primarno stanje. Postaje, naime, samo bol
—	udarac, ali ne sudbina. Ne sudbina, ako sudbinu uzimamo kao završnu fazu svega zbivanja.
I na toj boli izgrađjivat će se buduća istarska narodna pjesma. Ne romantična, tugaljiva, sentimentalna. To je doba prošlo. Erotika je potisnuta. Naziru se konture te nove istarske pjesme: Revolt, socijalnost i herojstvo. Dvadeseti vijek je dao Istri najviše narodnih junaka —' mučenika. Lica oko kojih će nastati čitavi ciklusi pjesama.
Stari oblik romantične tuge nestaje. Mjesto nje dolazi suvremeni motiv — socijalna bol uzrokovana socijalnom nepravdom i tiranijom Albus kralj je bio mit, njega potiskuje stvarnost. Novi će ga narodni pjevač zaboraviti — ni#rod ga neće razumjeti. A pjesma će nastajati nova, u njoj novi heroji, plamenovi i znamenja.
I kao nekada u doba narodnih ustanaka, ta će nova pjesma, ne više tugaljiva, nego odlučna, puna revolta i snažna kao oluja letjeti preko zemlje istarske, pozivati u ime pravde, ulijevati jačinu u duše, uništit će skepsu, oborit će se na učmavalu sudbinu i donijet će nove. svijetle i naše dane.
Bit će to tada, kada ojačamo u duši i srcu, kad otsranimo sve ono što nije muško i kada naš narodni pjevač zapjeva U ime mučenika zarobljene zemlje — istinsku našu istarsku pjesmu.
Pjesmu u kojoj će motiv tuge dobiti svoju posljednju fazu Osvetu za ono, što je nanijelo tugu ..	V. Kunin.
DRAGONJIN GRAD
Vladimir Nazor
To bješe div, i Dragonja se zvao.
. Svu Istru — vele — u životu dugom Zasadio je; i svojim je plugom Korito triju rijeka izorao.
I niz te brazde sada voda teče S planine k moru; i zemlja nam cvjeta Ko vrt; i klikće berba, pjeva žetva;
I vrela naša nikad sahnut neće.
Davno to bilo. — On se jednom pope Na Slavnik; još su na kamenu stope.
I o njem drugih uspomena nema.
Al tamo gore, gdje je krš, i sada Vide se hrpe hridina t sirenja:
Ostaci drevnog Dragonjina grada.
Vladimir Nazor.
TOLMINSKA BALADA
Pozno v noć sem pisal m se trudil s po: slednjim poglavjem romana »Tlačani«. Pri delu sem popušil čez mero cigaret, zato sem spal slabo in sanjal motne sanje. Zdelo se mi je, da sem na Pečinah v hiši Andreja Laharnarja. Stopil sem iz hiše na levo v izbo in sem videl sedeti za orehovo mizo kmeta Andreja, ki sem ga poznal in ga vendar nisem videl dotlej, ki sem vedel o njem, da je umrl pred dvesto leti, a je zdaj vendar kakor živ sedel za mizo in bral iz knjige, ki je ležala pred njim. Ko sem vstopil, je dvignil rahlo glave, da sem videl njegovo lepo uporno obličje z drobnimi ustnicami in obritim licem. Samo oči je imel zaprte. Jaz pa bi bil za vse na svetu rad videl baš njegove oči: ali so obupane in žalostne, ali pa polne miru in nade. A ni jih odprl, le slovesno se je dvignil ob mizi, prav kakor duhovnik na pridižnici in je potrkal s kazalcem na knigo in rekel zamolklo:
»Berem o njih, ki so bili povabljeni, a so se izgovorili: prvi. da je kupil njivo, drugi, da je kupil vola, tretji, da si je ženo vzel. Vrag jih vzemi! Lepi bratje so' to!«
Obraz mn je prevlekla rdečica nevolje. Kroginkrog vratu se je zavijala kakor nit drobna, rdeča črta. On si je ravnodušno obrisal kri, ki mu je bila pordečila polt. Jaz pa sem se groze stresel ob možu. bi je bil svojo glavo daroval za pravice Tolmincev.
Takrat je odprl oči. . , kaj sem videl! V grozi sem se prebudil. Pot me je oblival. Moj najmlajši otrok se je bil prebudil in je ihtel in mati, moja žena, je spala in ga ni slišala...
Moj mali! Kadar boš dvajset let star. Ti povem, kaj sem videl v očeh tolminskega upornika Andreja Laharnarja, vojnega deda. ki je vmrl pod mečem na Travniku v Gorici l. 17 U. Tedaj ti povem, Tebi in drugim. Ko bo čas ...	Ivan Pregelj
Emigrant
Poručila mu u očevom pismu, da će doći da ga vidi! Da ga vidi bar kroz one nesretne žice na granici, gdje će moći samo da ga gleda i da izmjene, možda, koju riječ.
Srce mu se stislo! Ima već osam godina — da je nije vidio! Rastao se s njome, dok je još bio dijete — u jedanaestoj godini! A sada je odrastao čovjek ..
Sliko njezina lebdila mu pred očima i — on bi glasno zaridao, da se nije nalazio na ulici.
Morao je da podje do mosta i da gleda preko ne bi li je ugledao,
Karabinjeri šetali su na drugoj strani sa strogim licem i uzdignutim bajunetama ...
Mala, crna, stisnuta ženica gledala je dugim pogledom preko mosta.
Prepoznao ju je!
Htio je da vikne, da se javi, ali ga nešto stislo. Stajao je kao ukopan, a — onda naglo ode brzim koracima. Bježao je, bježao je da je ne gleda, da je ne vidi — jer srce nije moglo podnijeti.
U svojoj je sob'' dugo, dugo plakao. A kada se umirio, opet podje tamo, pred ono kobno mjesto, sumornim očima zagledao se preko —a onda se trgne ..
... Na željeznim vratima naslonjena, izgubljenim pogledom gledala je još uvijek tamo preko njegova Majka.	Ž. F.
u međunarodnu zajednicu civilizovanib naroda svaka država je obavezana da poštuje temeljne principe te zajednice kao što je ulazom u jednu državnu zajednicu pojedinac obvezan da poštuje principe pravnog uređenja bez posebnih obaveza.
FAŠIZAM I MANJINE
Karakter međunarodne zaštite manjina je općenit i nijedna država, članica Društva Naroda, ne može da odbaci ili gazi temeljne principe tog prava Time što su bile neke države dispenzirane od posebne obaveze, nije njihova dužnost poštovati manjinsKo pravo nestala, to više što su obećale • pred Društvom Naroda i pred svojin, manjinama da će poštovat' manjinsko pravo. Mnogi vele da je obveza država da štite manjinsko pravo samo moralna. Strogo uzevši sva.ka međunarodna obveza je tek moralna jer izrazitih sankcija protiv prekršitelja međunarodnih obaveza i potpuno izražene procedure još nema Glavna snaga sveg onog sistema, koji uravnotežuje međunarodni život zajednice naroda leži u moralnoj sviesti i međunarodnom duhu, koji ima jedan narod, odnosno država Ne treba zato posebno izrađene striktne obveze da se iedna država smatra obvezatno m da poštuje sve principe međunarodnog prava, dakle i prava manjina.
Fašistička Italija se nalazi u Savjetu Društva Naroda, koji je vrhovni forum za garanciju koju se daje manjinskim pravima Glas Italije je odlučan uz ostale glasove velevlasti, kad se rad* o zaštiti prava jedne manjine. Kako može Italija suditi ostale države radi njihovog postupka prema manjinama, kada i po svom državnom uređenju i po svojim društvenim koncepcijama a da i ne govorimo o njenoj politici, stoji v jasnoj suprotnosti sa principima, na kojima se bazira i međunarodni život modernih naroda i sistem zaštite manjina?
Poznavajući fašizam i njegove ideje o slobodi pojedinca i znajući na kojim se principima temelji sadašnja fašistička Italija, mi moramo zaključiti da fašizam ne može da poštuje pra'-a manjina, kao što ne poštuje ni ostale principe međunarodnog prava.	.
Kad bi postojalo čvršće pravno uređenje međunarodnog života i kada bi Društvo Naroda imalo sve atribute sile koja stoji nad državama sa mogućnošću oštrih sankcija protiv onih koji se protive međunarodnom poretku, fašistička Italija radi svog postupka prema manjinama trebala bi da bude izolirana ili bačena van zajednice civilizovanib naroda. Povrede prava manjina su međunarodnog karaktera i tu je sav civiiizovam svijet in-teresovan da se učini red Poštovanjem manjinskih prava se grade najvršći mostovi među dvjema državama čvršći od onih koje grade formalni paktovi i konvencije Gaženjem tih prava bacaju se u zrak i oni jedini koji postoje
Fašizam se zato uostalom vrlo malo brine i nesmetano provodi dalje svoju ant i manjinsku politiku-Ta njegova politika daje pitanju manjina pod Italijom sve akutniji karakter. Fašizam mora da prizna da to p 11 a n j e p o s t° 1 Da je pronicaviji morao bi opaziti također da ga svojim metodama neće nikada riješiti.
Manjinsko će pitanje postojati u Italiji dok bude na vladi fašizam.
Dragovan Šepić.
SELO POD UČKOM
MERIKANAC 0 JOGOSL OVENIMA POD ITALIJOM
Jurimo automobilom da stignemo prije mraka na Učku. Jurimo, ali eto desi nam se nezgoda, neki kvar, i auto stade. Zaustavljamo prvog karabinijera i on	po-
vede do kovačnice pokraj ceste. Kovač, mlad čoviek, pozdravlja nas talijanski. Garav ie i tini se pravi Talijan- a 1 9ovon d°hr0
talijanski i veli da je kadar popraviti kvar.
Naš šofer i kovač stadoše da rade, ade-setak žena i muškaraca okupiše se oko nas. Čuvari reda, karabinijeri, i oni stadoše, pa gledaju — a mi radi tih čuvara ušutismo
kao ribe.	,	,	,	, ,
Svi oni ljudi oko nas podjednako šute, i niko od njih da pomogne kovaču i šoferu. Šofer traži vode, talijanski, i niko se ne miče po vodu. Jedna nas žena gleda tako čudno kao da nam želi uči u dušu. Suton pada, odlaze tuđi čuvari, a ja uzdahnem hrvatski, da me ona žena čuje.
— Alaj je vruće!
Zena mi se približi nekud začuđena:
__ Teplo je, gospodine, a ča ste Vi naši?
— Vaši, a Vi govorite hrvatski ovdje — začudim se' ja. tek onako.
Zena se okrenu i zapovjedi upravo odlučno jakom i stasitom čovjeku do nje, va.j-da svome mužu:
__ Mate, ala nesi im vodi —
1 kovač mi se veselo, nasmjehnu, pa mi reče skoro štokavski:
__ Sad ću prije biti gotov, kad znam-aa
ste naši...	,
Kad su opazili i drugi ljudi aa go vorimo hrvatski, svi su živo skočili da nam pomognu, a ona će žena meni:
_ Govorimo mi hrvaški, gospodine, Bog zna 6e li naša deca? I uzdahnu čestita žena nekud žalosno iz dubine srca — —
“ — A neki mališ kraj nje živo se oglasi
__ ja gren va njihovu školu već leto dan
i ne. znan pravo te besedi pv njihovu.
— Sinko, dušo. zagrlim ono zlatno dijete Na Učki 1927.
Rihard Katalinit J er eto v.
Članak koji slijedi u prevodu sigurno je najljepši, najistinskiji i najdirljiviji prikaz što ga je strano pero napisalo o zlosretnom udesu Jugoslovena izručenih talijanskoj dominaciji Članak je napisao g. R. H. Markham. dopisnik za Balkan ! centralnu Evropu velikog američkog i svjetskog lista »The Christian Science Monitor«, koji izlazi u Bostonu Mas.. USA. i nekojih drugih velikih američkih listova. Ukoliko nam je poznato ovaj je prikaz bio objelodanjen u listu »The Chroni-cle«, publiciranom u Los Angeles (Kalifornija); a jer dopisnici reno-mć-a g. Markhama — starog i dobrog prijatelja jugoslovenskog naroda — redovno pišu za sindikate, sva je prilika da je njegov prikaz istovremeno ugledao svjetlo u više velikih američkih listova, čime je g Markham u najvećoj mjeri upoznao široku američku javnost sa istinskim stanjem naše zarobljene braće.
(Prevodilac I F L-V.) Ljubljana, Jugoslavija. — Jedre večeri pred tri godine stojahu četiri stolice prazne uz hiljade stolova svjerozapadne Italije i četiri voštanice pobožno gorahu cijelu noć u hiljadama domova. Narod je imao četiri duhovna gosta za svojim trpezama sa kojima je vršio zadnju svečanu stražu. Ali, niti narod koji je bi u tuzi. niti njihova četiri nevidljiva posjetnika. ne bijahu Talijani. Oni svi bijahu Slovenci a razlog rad' kojega tolike hiljade jednostavnih seljaka spontano i tajno izvršiše ovu čudnovatu ceremonija razgovarajući međusobom šapatom svečanog strahopočitanja uz treptajuće svjetlo, bijaše taj da je toga dana, iedna četa talijanskih fašista, na zapovijed Talijanske Države, strijeljala u leđa četiri slovenska mladića i zakopala ih u neoznačene grobove.
KAO U DOBA RANIH KRŠĆANSKIH PROGONSTAVA
Ta je noć bila kao u vremenu ranih kršćanskih progonstava; a ovo tajno počitanje mladosti, koju ubi paljba jednog voda. sličilo je činima naroda u okupiranom teritoriju za vrijeme rata Porodice, koje su nijemo sjedile pokraj praznih stolica uz svoje trpeze one noći, doista su potlačene: one borave u okupiranom teritoriju i, u nekom smislu, nalaze se u ratu.
One sačinjavaju slavensku manjinu u Italiji. Usve, i'ma preko 200 miliona Slavena svijetu koji uključuju najveće plemenske grupe u Evropi Oni su podijeljeni u net raznih naroda: Ruse. Poljake Čehoslovake, Bugare : Južne Slavene ili Jugoslovene.
Slovenci, koj’i tvore dio ovog zadnjeg naroda, jedna su od najmanjih slavenskih subdivizija i od svih njih najnaprednija. Ima ih malo više od mirimi i po i on; nastavaju krasnu aipinsku zemlju na sjevernom kraju Jadranskog Mora. Oni su pretvorili svoj kraj u najatraktivnija mj'esta na svijetu. Najveći njegov dio zeleni se kao Irska, Doline su pokrivene livadama koje sliče tratinama; šume koje skrivaju brežuljke potsjećaju te na gradske parkove: polja se brižne obrađuin kao vrtovi ? cvijeće se šareni sa prozora sviju kuća. G’avn: ceste su daleko najbolje u jugoistočno- Ev ropi: gradovi, koji su maleni i malobro.'ni. čisti su. dobro popločeni i puni prostranih zgrada: rasijana gorska sela su malena i siromašna ali slikovita i prijatna.
Pošto su Slovenci vanredno pobožni ons drže u izvrsnom redu male bijele crkve ko'e krune sve šumovite brežuljke. ' sverišta koja stoje na svakoj raskrsnici Duboke, sjajuća se jezera Slovenije tako su atraktivna da ie Bled. grad na jednom od ovih jezera, postao prava ljetna prestonic? Jugoslavije.
SLAVENI SU MIRAN I VRIJEDAN NAROD Slovenci spadaju u red najdobroćudnijih najmirnijih i najvrednijih naroda Evrope. Povučeni tihi i radini oni svoiu nažnju posvećuju gotovo isključivo svojim poslovima. Zemlja im je toliko siromašna kobk- krasna j zato nije im lako iskucati življenje ali ipak uslijed svoje radinosti i štednje svoza poštenja, međusobnog povjerenja ; mudrih metoda te uslijed zaiedničkog rada n broi nim i dobro vođerntn zadrugama on: su se dovinuli do višeg standarda života nego E izuzimajući Čehe — ikoja druga slavenska grupa.
Oni su, svakako najpismeniji narod Južnoj Evropi. Ne same. praktički, da sv: svršavaju barem osnovnu školu, nego čitaju više časopisa i knjižica o ozbiljnim predmetima nego H ijedna druga grupa u ovoj strani svijeta Malo ie nlaninaca na svijetu koji bi tako dobro poznavali bitnosf dobra življenja kao ovaj skromni puk u slovenskim Alpama Malen narod između mnogo iačih susieda. oni ne teže za igranjem i kakove uloge u svjetsko! pobtici nego samo traže da ih se pusti živjet1 i razvijati miru.
Ali se njima mir uskraćuje. U izvjesnom smislu uvijek im se mir uskraćivao Oni nikad nisu bik svoji gospodari Od kako se oojaviše kao separatna plemenska gruoa bih; su pod vlasti većih naroda Kroz najdulie doba svoje povijest1 nad njima su v!ađa!\ austrijski Nijemci, ispod kojih za v;?p o4 hiljadu godina bliahu podvrgnut' mnogimi kulturnim, ekonomskim i političkim d'skr’i minaciiama No unatoč toga ovo sužani'tvo ne bijaše nenodnosivo Kroz to vrijeme Slovenci su se stalno razvijali. Premda n'sii.
imali sveučilišta imali su na stotine osnovnih škoia; govorili su. pjevalri zborove održavali na svome jeziku: imali su svoiu crkvu i svoj kler; dijelili su na stotine tuceta knjiga; izdavali su slovenske listove i organizirali izvrsni kooperativni Sistem kojemu pogodovahu mnogi dobri državni 1 zakoni. Premda podvrgnuti mnogim neugodnostima pod svojim austrijskim gospodarima on. su od njih i mnogo naučili; uživali su dobru upravu, bijaše im siguran život i imanje i svuda je vladao red
VEĆI DIO SLOVENIJE PRIDRUŽIO SE JUGOSLAVIJI
Pri koncu svjetskog rata ovo se stanjejz osnova promijenilo. Milijun Slovenaca, sačinjavajući dvije trećine rase i nastavajući kraj koji možemo nazvati pravom Slovenijom, postade dijelom Jugoslavije ili Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. To jest, oni bijahu oslobođeni i postadoše gospodari u svojoj kući. Odaslaše narodne zastupnike u jugoslovenski pariamenat u Beogradu i uzeše aktivnog učešća u upravi zemlje, njihov glavni vođa, Anton Korošec, bio je neko vrijeme ministrom pretsjednikom cijelog kraljevstva. Slavenima je u Jugoslaviji bolje nego li im je ikad bilo u njihovoj povijesti i oni brzim tempom napreduju.
Ali oni sačinjavaju samo dvije trećine rase. Skoro po milijuna njih, po svršetku svjetskog rata, bijahu uzeti ispod Austrije i stavljeni, ne pod jugoslovensku, nego pod talijansku vlast. Zemlju, koju su nastavali nakon dugih pregovaranja, anektira Italija. A kada je ta zemlja došla pod vlast fašizma Slovenci su bili podvrgnuti jednom strašnom procesu prisilnog potalijančenja. Ova mala grupa od po milijuna Slavena u krajnjem sjeveroistočnom kutu Italije spada među one narode sa kojima se u Evropi najgore postupa.
TALIJANI SMATRAJU SLAVENE BARBARIMA
Talijani ih smatraju barbarima. Istina je da su Slaveni, kao cjelina pismeniji od Talijana kao cjeline. Imaju više škola, čitaju više knjiga, bolje vode svoje zadruge i imaju viši standard života. Ali nemaju slavnu prošlost Italije, nemaju velike muzičare slavne znanstvenike i književnike i nesravnjive umjetnike koji od Italije učiniše obećanu zemlju kulturnih uspjeha. Niti imaju imperijalistički žar i nalet i ambiciju talijanskih fašista koji govore o ponovnom stvaranju Rimskog carstva i ponovnom osvajanju jugoistočne Evrope. Ovi skromni slovenski seljaci izgledaju prosti i neznatni zanesenom talijanskom sanjaru kao poluga na ou-:tu purpurnog osvajalačkog talijanskog kola jZato su fašisti poduzeli da ih potalijanče.
A to se. potalijančivanje ispo!java u jedno okrutno i teško poduzeće.
Moglo bi se pomisliti da će se ova šačica seljaka i gostioničara uz prasne ceste ispred strašne kampanje koju provode 40 milijuna oholih sinova i kćeri Julija Cezara i Marka Aurelija, okaniti beznadne borbe i prihvatiti novi red. Na koncu, zašto i da ne budu Talijani? Zašto ne bi smatrali čak privilegijem tako insistentno pozivanjt da po stanu Talijani? Zar je tako teško pjevati u talijanskom mjestu u svome jeziku? Zar nije talijanski jezik najljepši na svijetu? Zar nije talijansko baštinstvo najbogatije što ga ljudski rod posjećuje? Stoga, zašto ovi slovenski seljaci sa imenima koja svršavaju na opore »iče« i »ece« ne bi ušli u rimski »bandwagon« (kola sa muzikom) i osvojili svijet sa Benitom Mussolinom?
SLAVENI PRKOSE POKUŠAJU ITALIJANIZACIJE
Možda bi morali ali oni neće. Hoće da ostanu Slovenci. I zato se ratuje. Oni prkose jednom od najvećih i od najagresivnijih evropskih naroda da bi ostali Slaveni. A njihovi su fašistički gospodar1 riješeni da ih pod svaku cijenu potalijanče. Otrag deset godina bilo je u ovom kraju 550 slovenskih škola a danas ih nema nijedne. Sve su bile silom zatvorene. Slovenci u Italiji ne mogu pjevati svoje narodne pjesme. On' ne mogu govoriti svojim iezikom na javnim mjestima Oni se ne mogu sastajati u gru-
pama niti održavati zborove. Praktički, sva su njihova prosvjetna društva bila zatvorena. Skoro sva njihova atletska društva bijahu zakonom ukinuta. Svi njihovi gradovi, varoši, sela. doline i brda bjehu okrš-teni talijanskim imenima. Svako lice mlado ili staro, mora da uzme talijansko ime. Nijedno slovensko dijete ne može se krstiti drugim osim službenim talijanskim imenom
I ne potalijančuje se samo ime nego isto tako i duša djetetova. U najnježnijoj dobi postavlja ga S£ u talijanski dječji vrt, zatim u talijanske škole dok ga se istovremeno začlanjuje u društva za dječake djevojčice, sva od kojih su agresivno talijanska. Svrha ovih društava je da od Slovenaca naprave borbene Talijane. Uči se djecu da preziru svoj rodni jezik, da se odreknu svoje jednostavne slovenske kulture i da obožavaju sve što je talijansko i rimsko. Uči ih se, da su po porijeklu svi Talijani.
No, zašto pak da djeca ne budu Talijani? Budući da žive u Italiji, zašto ne bi prihvatili talijanski duh i postali entuzija-stični građani u svojoj novoj državi? Možda, ali njihovi roditelji se opiru svom gorčinom ovome nasilnom potali.!anči vanju. Bune se videći kako im se otimlje sinove i kćeri i otuđuje Mrska su im nova imena sa kojima su prisiljeni pozivati jedan drugoga. Oni preziru talijanske škole dječja zabavišta, klubove i spomemke što se podižu u njihovim gradovima : selima. 1 nekoji od njih na silu odgovaraju silom. Ponekad se podmetne vatru novim školama. Ošteti se ili razori spomenike. Napadne glavne fašističke vođe Takovim činima slijede strašne odmazde. Hapsi se i stavlja pod torturu na stotine Slovenaca. Talijanske rulje, koje predvode državne vlast' pale slovenska sela. razaraju slovenske dućane, zadruge i knjižnice I za takove čine nijedan Talijan nikad ne biva kažnjen Naprotiv. Mnogi Talijani, odgovorni za ova.kove čine, bivaju nagrađeni kao egzemplarni rodoljubi. Slovenski život 1 imanje u trajnoj su opasnosti.
ZASTRAŠIVANJE SLAVENA
DA NE PODUPIRU SVOJE
Za izbora Slovenci bivaju tako terorizirani da se ne usuđuju glasovati za Slovence. A talijanska štampa u Trstu i drugim gradovima ovoga kraja provodi žestoku i trajnu provokatorsku kampanju protiv njih-
Kao reakcija na sve to dođe postavljanje jedne bombe, od strane nekoliko jugo-slovenskih mladića, u ured najagresivnijeg talijanskog lista koja počini mnogo štete. Uslijed toga bi uhapšeno i mučeno na tucete Slovenaca. Na koncu postaviše desetak njih u jednu veliku željeznu krletku, kao divlje živine, u sudsku dvoranu, da im hitro sudi specijalni sud Adekvatnu obranu nisu imali. Štampa, javnost i vlasti pobjesniše protiv njih. Nazivahu ih gamadima, zvijerima i izrodima, i, sred aplauza uzvišenih fašista, četiri mladića bjehu osuđena na smrt a drugi na duge rokove robovanja. To se zbilo u ponoća. Nikakov apel za pomilovanje nije bio dopušten. Osuđenoj mladosti nije bilo dozvoljeno da vide ni najbliže rođake nego ih se držalo gladnima, žednima i vezanima dok je počelo nestajat! noćne tame. Tada bijahu natovareni na automobilski truck i povedeni u jedno selo. Putem su pjevali slovenske pjesme I kad se sivo nebo počelo rumeniti dječaci bjehu postavljeni na stolice, sa leđima okrenutim prema pedeset i šest milicionerskib crnih košulja, klicajući »Dolje fašizam«, dok tanad, izreše-tavši njihova tjelesa. ušutka njihove glasove. Dvojica njih i nakon toga, ostadoše na životu pak ih smiriše strijeljanjem u slje-počicu iz bliza Još tople i krvareće baciše ih kao pse u neoznačene rupe u zemlji i pokriše tako da neostane traga Nisu gorjele voštanice na njihovim grobovima, niti je bilo cvijeća na njihovim Ijesovima -' nijedna majka ne ide jadikovati nad njihovom rakom. Ali, mjesto toga. svaki slovenska majka plače za nj’ma kao za rođenim sinom, voštanice gore u svakoj kući cvijeće u svakom slovenskom vrtu za njih cvate A Italija aspirira za osvajanjem novih teritorija da ih italijanizira
Provadjajte sva potrebna Vam osiguranja kod najstarijeg domaćeg osiguravajućeg zavoda
OSIGURAVAJUĆA ZADRUGA
koja ie utemeljena god. 1884. po općini slob. i kr. glavnog grada Zagreba, a ima svoje sjedište u Zagrebu, Masarykova ul. br. 1, u vlastitoj palači.
Podrnžnice zavoda u
BEOGRADU, LJUBLJANI, OSIJEKU, NOVOM SADU, SARAJEVU I SPLITU.
Jamčevna sredstva zadruge Din 130,000.00©*-Do sada isplaćene odštete već preko Din 150,000.000*-
Sve pobliže.upute daje ravnateljstvo, podružnice i povjerenici, koji se nalaze u svakom većem mjestu
NARODNE MANJŠINE V STARI POKRAJINAH ITALIJE
Pri ljudskem štetju, ki se je vršil v Italiji 1. decembra 1921., se je v smislu pravilnika, ki je urejeval zbiranje podatkov, »v občinah, v katerih se nahajajo družine italijanske pripadnosti, ki se običajno poslužujejo jezika (idioma), različnega od italijanskega, ugotovilo to dejstvo na način, kakor so ga določala posebna navodila«. Dočim je namreč formular za druge podatke moral izpolniti družinski poglavar ali njegov namestnik, je bila za ugotovitev občevalnega jezika določena posebna tiskovina, ki jo je ispolnil uradnik ljudskega štetja po podatkih, ki mu jih je dal družinski poglavar.
Kako se je praktično izvršilo štetje, je splošno znano. Ugotovljamo samo dejstvo, da so pri štetju 1. 1921 na vsem ozemlju, ki je po rapalskem dogovoru bit prisojen Italiji, našteli le 258.944 Slovencev in 92.300 Hrvatov, tedaj vkupno 351.744 Jugoslovanov, dočim je resnično število za najmanj 250.000 večje.
Tudi nemško manjšino na Tirolskem su primerno skrčili n a 195.650 oseb. Slično kakor v Julijski Krajini in na Južnem Tirolskem, so 1. 1921. tudi v starih pokrajinah nabrali podatke o neitali-janskem občevalnem jeziku. Toda dočim so bili podatki o občevalnem jeziku za Julijsko Krajino in Tridentinsko Benečijo objavljeni v posebnih snopičih za posamezne dežele, je prinesel tozadevne podatke za stare pokrajine šele splošni zvezek za vso državo, ki je izšel 1. 1928. pod naslovom »Censimento della popolazione del Regno d’Italia al 1. die. 1921. XIX. Relazione generale«.
Uradno poročilo vsaj indirektno pojasnjuje zakasnitev objave. V uvodu čitamo namreč sledečo izjavo : »Preiskava
jezik
zgolj statičnega značaja o priliki ljudskega štetja ne more o tako va ž n em predmetu (namreč občevalnem jeziku) dati one jasne slike, ki jo lahko nudi samo bolj specijalizirana in popolnejša preiskava, tudi iz jezikovnega stališča«. Zlate besede ki jih bi bila morala Italija napisati pred ljudskim štetjem za vse organe v Julijski Krajini. Toda tudi po štetju bi jih lahko uporabila za natančneješo ugotovitev jezikovnih prilik v Julijski Krajini, kakor so to vsaj v neki meri storili glede starih pokrajin Italije. Kajti osrednji statistični urad v Rimu je pred objavo zbranih podatkov za stare pokrajine zahteval od podeštatov. da podatke potrdijo, posebno pa, da dajo potrebna pojasnila v primerih, kjer so se podatki za leto 1921. preveč razlikovali od podatkov prejšnjega štetja 1. 1911-, ki jih smatra urad za silno površne.
Toda tudi štetje 1. 1921. ni bilo baš vzorno, kakor izhaja iz razprave, ki je izšla v novemberski številki vestnika »Bollettino della R. Società geografica italiana« (Ser. VI-Vol. IX. N. 11). L. 1921 so namreč našteli v vsej Italiji 700.000 oseb več, kakor ih je bilo v resnici, in za več nego poldrugi milijon oseb se je preveč navedlo, ki imajo svoje stalno bivališče v Italiji.
O tem vprašanju bomo razpravljali v posebnem članku. Za danes naj bo le merilo za verjetnost uradnih podatkov osrednjega statističnega urada v Rimu za 1. 1921.
Uradno pregledani in potrjeni podatki o občevalnem jeziku v starih pokrajinah so razvidni iz sledeče preglednice ki vsebuje za potrebno primerjanje tudi podatke obeh predidočih štetij. ■
NAŠOJ DJECI
Jos. A. Kraljić
občin
albanščina	47
francoščina 98 grščina	13
katalonščina 1 nemščina	14
slovanski jezik 20 Vkupno 193 Albanščina se province Avellino,
1921
družin
20.113 23.972 5.042 2.754 2.015 7.438 61.334 govori
v 1
v 4 občinah
prebi-
valcev
80.282
90.700
19.672
12.236
8.355
37.475
248.700
občini
občin
1911
družin
1901
občin družin
47
89
15
1
15
20
187
49
85
14
1
16
18
183
21.554
18.958
7.362
2.055
2.272
6.781
58.982
province Campobasso, v 7 občinah province Catanzaro, v 21 občini province Cosenza, v 2 občinah province Foggia, v 1 občini province Lecce, v 5 občinah province Palermo, v 5 občinah province Potenza in v 1 občini province Tera m o.
Po uradni ugotovitvi se zaznamuje v splošnem nazadovanje rabe albanskega jezika, vendar se opaža v nekaterih občinah tudi nasprotni pojav, da se namreč priseljenci nauče v malo let albanščine.
Francoščina se govori v 1 občini province Cuneo in v 96 občinah province Turin.
Prirastek občin, kjer se govori francoščina pripisuje statistični urad večji natančnosti zadnjega štetja. V splošnem ni zaznati nobene bistvene izpremembe, le v prav zadnjem času, kaže v nekaterih večjih krajih »raba francoskega jezika nagnjenje k nazadovanju«.
Grški jezik govorijo v 8 občinah province Lecce in v 5 občinah province Reggio di Calabria.
Katalonščina se je ohranila edino v občini Alghero v provinci Sassari na Sardiniji.
Nemščino govore v 1 občini provin-
Občina
Aquaviva Collecroce Montemitro San Felice Slavo Vkupno v prov. Campob.
Ahten
Dreka
Pojda
Grmek
Prapetno
Ronac
Sovodnje
Srednje
St Lenart
St. Peter
Tarčet
Torjan
Rezija
Brdo
Gorjani
Neme
Platišča
Ukupno
Ukupno
19.091 19.646 6.905 2.552 2.202 7.319 57.715
ce Belluno, v 5 občinah province N o-v a r a. v 3 občinah province Turin, v občinah province Videm, v frakciji Giazza občine Selva del Progno v provinci Verona in v 1 občini province Vicenza. Po uradni ugotovitvi nemščina v splošnem nazaduje. Premnogokje se rabita istočasno italijanski in nemški jezik.
Glede rabe slovanskega jezika naj sledi natančnejša preglednica, kakršno je objavil uradni spis.
Podatki se nanašajo na politično upra. vno razdelitev in na obseg občin 1. 1921 Od tedaj so nastale bistvene izpremembe, Tako so se odpravila vsa okrožja.
Veliko občin se je v zadnjem desetletju združile po dve ali več skupaj v eno sa mo večjo občino. Marsikatera občina je ohranila sicer svoj obseg, izpremenila pa je svoje ime. Tako sta se občina Ronac in Tarčet združili v eno občino, ki nosi ime po frakciji Pulér (ital. Pulfero). Občina Gorjani je bila priključena občini Ar-tegna, ki ne izkazuje prebivalcev s slovenskim občevalnim jezikom. Občina Platišča se je prekrstila po neki njeni frakciji v Tipana (ital. Taipana). Občina San Felice Slavo v provinci Campobasso pa je morala žrtvovati svoje slovansko ime fašistovskemu liktorju in prevzeti ime »San Felice del Littorio«.
Provinca Campobasso (Okrožje Larino) prisotno prebivalstvo
družin prebivalcev 540	1.911
229	870
396	1.547
1.129	4.328
Provinca Videm (Okrožje Čedad)
Govorilo je slov. jezik
754	4.071
243	1.349
898	5.075
283	1.617
386	2.222
300	1.905
302	1.784
280	1.662
498	2.467
656	3.362
353	2.086
617	3.470
šje Tolmezzo)	
822	2.796
(Okrožje Videm)
v prov. Videm v starih provincah Po uradnem štetju je bilo tedaj rih pokrajinah Italije šest občin (Grmek, Ronac, Sovodnje, Srednje, Tarčet. Rezija in Brdo) s 100% slovanskim prebivalstvom Toliko občin s čisto slovanskim prebivalstvom niso našteli niti v vsej Julijski Krajini, kajti samo slovenski občevalni jezik se je ugotovil le v občinah Breginj. Jablanica. Bukovje. Šmihel in Štijak V starih pokrajinah pa srečamo še štiri občine ki imajo le eno do tri tujerodne družine z vkupno največ 13 osebami.
Uradno poročilo ugotavlja, da ni izkazala razširjenost slovanskega jezika v desetletju 1911-21 nobenih znatnih izpre-memb.
539	2.672
440	2.012
1.119	5.505
557	3.376
9.147	47.431
10.276	51.759
v sta-	Kakšen je
družin	prebil
496	1.897
227	864
200	782
923	3.543
751	4.058
241	1.343
261	1.413
283	1.617
170	950
300	1.905
302	1.784
279	1.659
497	2.465
581	2.977
353	2.086
132	774
822	2.796
539	2.672
35	320
339	1.885
630	3.228
6.515	33.932
7.438	37.475
bil razvoj v zadnjem desetletju (1921-31) nam uradno žal ni znano in bržkone tudi ne bo tako kmalu znano, kajti pri ljudskem štetju 1. 1931. so docela opustili povpraševanja po občevalnem jeziku. V svoji nacionalistični in imperijali-stični zaslepljenosti so bili namreč prepričani. da izginejo narodne manjšine v Italiji. ako jih ne beležijo več uradni spisi. Pozabili so da so narodne manjšine del živega naroda in da narod še dalje živ', tudi ako ga statistični urad zamolčuje in prikriva zunanjemu svetu. Narod ne bo radi tega izginil, živel bo dalje, dokler tudi njemu ne zasije solnce svobode in prostosti.	Dr. Lavo Čermelj
Pozdrav malih Istrana braći u domovini
Zdravo braćo, drugovi naši, obasjani suncem sreče i slobode!
Iz dolova suza i uzdisaja, gdje je Tuga sazdala dvorove, lete danas, na dan na-rodenja Kristova, misli i želje naše k vama. 1 dok se u grudima vašim diže talas veselja i sreće, u grudima se našim propi-nje snaga života u jadu i čemeru; dok za ognjištima vašim gore badnjaci sveti a božični a drvca plivaju u moru svjećica i mil-ruhu tamijana, u zemlji je našoj ubogoj, ostavljenoj i izmučenoj pritisla crna i beskrajna noć; dok se na kućama vašim viju barjaci naših sanja i uzdisaja, na domu se našem vije barjak Tuge i Smrti... I plaču vrhunci i dolovi naši, plaču sela tužna i opustošena, plaču očevi i majke naše, plaču starci i djeca bez igdje ikoga, bez pjesme i utjehe, bez svijetla i sunca. Na kućama nam pozatvarana vrata i prozori, ognjišta nam pusta i utrnuta, a na dvoru nam sjeo Zator, da nam okovima teškim sputa i suzi korak i da nam u grlu uduši riječ usisanu slatkim mlijekom iz svetih grudiju matera naših...
Zdravo braćo, ' drugovi naši, obasjani suncem sreće i slobode!
Pozdravljaju vas gore i dolovi naši, pozdravljaju vas staze i puteljci dragi, crkvice bez oltara i zvonici bez zvonova, pozdravljaju vas sela i zaselci naši, pozdravlja vas zemlja cijela, zemlja otaca i djedova vaših...
I dok nam ne svisne srce, dok nam ne zapjevaju opijelo, dok nas ne pokrije velo smrti i zaboravi, pomozite nam poletom i žarom duša vaših, pomozite nam, braćo i drugovi, dajte nam krvi i života, dajte nam sunca i svijetla i palite u srcima vašim badnjake nove, svete buktinje svijesti i zavjere, da nas nećete ostaviti, da nas nećete zaboraviti dok i nad našim krovom ne zasije zvijezda — sa Istoka...
I dignite molitvu Bogu rođenom u blagdan sveti za drugove vaše, za zemlju, koja vam je život dala, za spas braće vaše... Dignite srca, da ih čuje Hrist Spasitelj, da ih čuje i vidi veliki i pravedni Bog i da svrne pogled i na ovu dolinu suza...
Badnji dan Istrana
Tiho, tiho iz daljina.
Usred krute zimske noći,
Čut je pjesmu s razvalina:
»Hrist se rađa!... Hrist će doći!«
»Daj, o Bože. da razdani I nam bijednim Kralj Spasenja.
Ta i mi smo sirotani Djeca Tvoga pokoljenja!
A na gori izmed grana Jedna iskra još izgara...
I sve dublje zapretana Tiho s Nebom razgovara:
Daj, da tamnih sa vrhunca Sine svijetlo na međašu.
Da ogrije mrva sunca I tu bijednu zemlju našu!...«
I sve tiše, i sve tiše Ječi pjesma: »Hrist će doći!...« Ko da mrije i izdiše U daljini i samoći...
U kraju dalekom ...
U kraju dalekom, pod visokom gorom. Gdje sunce sad gasne i tone,
U zemlji svih bola, u predjelu onom Već zvonovi naši ne zvone...
Ah, zvjezdice drage, ah, zvjezdice mile, Kom’ čar ćete svijetla sad dati...
Ta vi ste nam nekada vjesnice bile —
Zar nećete više nam sjati?...
Ah, tamo je ostalo seoce naše,
Kud magle svud guste su pale.
Dok nekada sunašce tamo nam sjaše I zvjedice krijesiše male.
Ah, sjajite, sjajte — nad tim krajem našim, Kud tuga je prekrila gola,
I bodrite vajne tim sjevanjem vašim U zemlji svih vaja i bola.
Nek iskra bar jedna iz neba im svijetli U tami i očaja moru —
I vjera u Boga! — dok saneni pijetli I njima ne prozovu zoru!
*
Bura pod Učkom
Silna bura lomi, trese,
Razliježe se Urlik njeni.
Brije zadah zdeni S Učke gore Krajem i uz more.
Urla bura, ruši stijenje.
Uz očajno pjenje.
Kida granje Kud zahvata. —
Svuda čut je uzdisanje Istarskih Hrvata.
Neka ruši, neka lama!
S podzemnih će jama Vulkan da provali.
Krajem da zapali Dube stare, duše mruće I seoske kuće.
Goritì će stara sela.
Zemlja cijela
Pod Učkom nam surom,
Raspiriće burom Vatru naših grudi.
Snagu naših ljudi..,
Rajiće se srce mruće —»
Slavit uskrsnuće!
Jos. A. Kraljić.
TRIJE ANGELI
Od sončne morske so strani trije mladeniči priHi, trije nebeški angeli
In romali čez beli kras, čez gmajne, grušč in brinje so beli angeli trije.
In trudni, z žulji na nogih, na grobljo, v senco rašelike, so sedli angeli trije.
In prvi angel je začel:
»Koliko brinja tod okrog je posadil naš ljubi Bog!*
In drugi angel je dejal;
»Koliko grušča tod okrog nasul je naš preljubi Bogi*
In tretji je spregovoril:
»Koliko žalosti izlil
je tod okrog naš ljubi Bogi*
Karel Širok.
PESEM BEGUNCEV
Pred Herodežem v egiptovsko dežele sta bežala Jožef in Marija, da bi sina svojega rešila, malo dete Jezusa.
Ko Herodeža ni bilo več, vsa družina se je povrnila: ■
Jezuš, Jožef in Marija in osliček tudi.
Vsem beguncem tam od Soče bistre, Krasa bclcpa in borne Istre, ki so se raztepli po vsem svetu, ena želja srce le polni: da unese se Herodež hudi, da v svobodno domovino mogli bi se povrniti, kot ste se vrnili vi:
Jezuš. Jožef in Marija in osliček tudi.
Karel Širok.
NAŠA KULTURNA KRONIKA
LITERATURA JULIJSKE KRAJINE U JEDNOJ FRANCUSKOJ STUDIJI Nedavno je izišla u Francuskoj brošura pod naslovom »L’Adriatique slave«, koju je napisao g. R. Warnier, direktor Francuskog instituta u Zagrebu. Zapravo je ta brošura izvadak iz revije »Monde slave« (oktobar 1931 — februar i mart 1932), za koju je g. Warnier napisao članke, koje je preštampao u brošuru. G. Warnier nastoji, da ovom svojom studijom dokaže, da je kultura u Dalmaciji i Julijskoj Krajini slavenska, pa iznosi historiju naše literature. Veći dio te studije zauzimlje Dalmacija, ali g. Warnier na nekim mjestima ističe i Julijsku Krajinu sa simpatijom i priznavanjem. Ističe tako, na primjer Eu-gena Kumičića, za kojega kaže: »Slika literature u 19 stoljeću u Hrvatskoj ne bi bila kompletna, bez Kumičića, rodjenog u Berseču u Istri«. U poglavlju, gdje govori o poeziji ističe Rikar-daKatalinićaJeretov a, za kojega kaže, da je bio predestiniran, da iznosi u svojoj poeziji u prvom redu boli, osjećaje i patnje svoje male domovine, i da brani njezinu kulturu. Spominje njegovu zbirku pjesama i proze: »Pozdrav istarskog Hrvata« i druge. Kad govori o Vladimiru Nazoru, ističe naročito njegove istarske radove. Osvrće se na »Istarske bolove« i na predgovor Nazorov toj zbirci pripovjedaka, i kaže da je Nazor najznačajniji
Ante Dukić
u onim svojim radovima, u kojima iznosi tragediju Istre. Spominje njegovu zbirku pjesama »Istarski gradovi« (nedavno izišla) i kaže. da je u tim pjesmama izražena patnja i svijest istarskog pučanstva, koje se i pod Austrijom italijanizovalo, a tu je akciju podupirala Austrija. U Nazorovoj poeziji ima mnogo akcenata, često patetičnih ali tragičnih i bolnih: istarska tragedija ostavlja svoj trag u Nazorovim djelima. U poglavlju o prozi spominje Warnier opet Kumičića, pa opširno o njemu govori. Ističe djela Kumičiće-va, u kojima se iznosi život Istre. Nije uzalud — kaže Warnier — Kumičić nosio pseudonim Sisolski, po imenu brijega iznad Berseča. Govori opširno i o Caru Eminu i kaže da je on književnik naše Alsace-Lorraine. Citira njegova djeia, a ističe naročito *da se u njegovim djelima iznosi nacionalna tradicija Istre. U poglavlju pod naslovom »Savremena epoha« govori Warnier opet o Vladimiru Nazoru, kao pjesniku onog dijela slavenskog naroda, koji je najviše istaknut nasilju tuđjina. Spominje njegova djela »Krvavu košulju«, u kojoj se iznosi historija Istre, pa »Krvave dane«, roman iz istarske prošlosti, »Velog Jožu« (Le grand Joseph), za kojeg kaže, da je simboličko lice, snažno i primitivno, rebelsko i rasno. — Pri koncu svoje interesantne studije spominje realistično djelo A n t e D u k i ć a »Dnevnik jednog magarca«, pa Ivana Pregena »Božji medjaši«, u kojem se tako-djer evocira Istra. Ukratko analizira to djelo, u kojem su iznesene interesantne stvari o životu te pogranične zemlje. Nadalje ističe, da ima više suvremenih književnika iz Julijske Krajine, koji su garancija da kultura te pokrajine živi, pa spominje Bevka, Fe i g e 1 a, a od pokojnih K e 11 e a i G r e g o r c i c a. Spominje još i Draga G er valsa i njegovu zbirku »čakavski stihovi«. I ako nije u studiji iznio sva ona naša imena, koja bi u takvoj radnji morala biti, moramo ipak biti zahvalni g. War-nieru, da je doprinesao i ovim svojim djelom propagandi našeg problema na fini, kvjturan način.
»ISTARSKI BOLOVI« U FRANCUSKOJ REVIJI
Ugledna francuska revija za književnost i opća kulturna pitanja, koja pod imenom »C a h i e r s d u Sud« izlazi u Marseillu već devetnaestu godinu, posvetila je nedavno u jednom dvobroju (VIII.—Ix- 1932.) mnogo prostora hrvatskoj književnosti. Prof. Warnier je preveo za taj broj Nazorov predgovor najnovijem izdanju »Istarskih bo: lova« (Les souffrances istrie'nnes) i snabdio tekst prevoda potrebnim bilješkama da objasni francuskoj citalac-koi publici neke činjenice, koje hrvatski autor pretpostavlja kao poznate. Ta-
ko je prevodilac objasnio sva geografska imena i ličnosti, koje Nazor spominje (Laginja, Vladimir Gortan itd.) zabilježivši dakako i glavne bibliografske i književno-povjesne podatke. Prevod Je čitak i zaista vjeran, a teža mjesta protumačio je prevodiocu sam Nazor.
NAŠ PROBLEM U GODIŠNJAKU NARODNE ODBRANE
U Beogradu je izišao »Godišnjak Narodne Odbrane« za 1933. Ima 230 stranica. Medju ostalim člancima nalaze se i neke stvari u vezi s našim problemom. Maks Rejec napisao je za »Godišnjak« članak »Teška sudbina katoličke jugoslavenske manjine u Italiji« (na pet stranica). Godišnjak donosi slike naših mučenika, a takodjer i veliku sliku dra Sedeja, te pjesmu »Uz odar nadbiskupa Sedeja«, koju je napisao dr. Auguštin čičić. U knjizi je još grafička karta »Groblje jugoslavenskih škola u Italiji«. UDŽBENIK I ČITANKA ESPERANTA PROF. FRANA NOVLJANA
Izišlo je iz štampe jedno novo djelo našeg zemljaka prof. Frana Novljana: »Udžbenik i čitanka medjunarodnog jezika esperanta s tumačem riječi«. Knjiga je štampana u SI. Brodu.
DUKIČ NA PROGRAMU proslave jugoslavenskog narodnog blagdana u Nitri.
Dr. V. Mierka. ravnatelj državne čeho-slovačke trgovačke akademije u Nitri, priredio je dne 1. o. mj. na svom zavodu proslavu jugoslavenskog državnog praznika s biranim programom, čisto jugoslavenskog sadržaja, u kojem su sudjelovali i studenti i profesori. Program je sastojao od govora, deklamacija, pjevanja i izvedaba đačkog orkestra. Među deklamacijama nalazimo i pjesmu Ante Dukića »Drug« (iz zbirke »Od osvita do sutona«).
ILIRIZAM I JULIJSKA KRAJINA
Zagrebačke »Novosti« donose već nekoliko tjedana svake nedjelje članke u povodu stogodišnjice Ilirizma. Te članke pišu književnici i historičari, koji se bave studijem ilirskog pokreta. Medju ostalima napisao je prof. zagrebačkog univerziteta dr. Fr. Ilešič članak pod naslovom »Hirizam kod Slovenaca«, pa se u tom članku dotiče nekih tragova ilirskog pokreta u Gorici i Trstu. Dr. Ilešič u tom poglavlju kaže doslovno ovo:
»Daleko, istina, bili su od Zagreba i bez neposredne veze s njime jugozapadni dijelovi slovenačkih zemalja, Gorica i Trst. Ali zu zato oni bili u administra-tivno-političkim i crkvenim vezama sa Istrom, u glavnome ipak hrvatskom. Za sve istarske biskupije, kao i za goričku nadbiskupiju bila je jedna zajednička teologija, i to u Gorici; bili su u Gorici na teološkim studijama zajedno Slovenci i Hrvati. Time je bio dan uvjet za ilirski nacionalizam. U početku 1841 prigovorio je Lovro Pintar iz Ljubljane nekom studentu teologije u Gorici, što mu kao »ilirski sin« nije pisao ilirski, kao što se je nadao, te je njega i njegove goričke drugove zvao u ljubljansko ilirsko društvo; a već u novembru iste godine čujemo, da se je međju goričkim bogoslovima osnovalo »ilirsko društvo«, koje broji oko dvadeset članova. Godine
1847	učio je u teologiji u Gorici Franjo Pelhan, godine 1837/38 djak četvrtog razreda gimnazije u Karlovcu, rodom iz Postojne, kasnije župnik u Istri. Tom »neumornom« mladiću dozvolio je direktor zavoda podučavati »slavenski jezik«: slovenački i »hrvatsko-slavenski«. Dvadesetpet teologa i gimnazijalaca učilo je oba jezika. Zajedno su ti teolozi pristupili kao zakladnici Matici Ilirskoj u Zagrebu.
U Trstu je u ono doba od našeg naroda najjači bio živalj srpsko-pravo-slavni. Kad je godine 1841 Jan Kollar tamo došao, opazio je, uz sav talijanski karakter tog grada, ipak i u njemu »lijepi vrt slave i u njemu odličnih radnika«. Takvi mu bijahu Demeter Stanisavljević, upravnik srpskih škola, činovnik Ivan Gvozdanović brat zagrebačkog Tome Gvozdanovića, Rušnov i njegova žena Sofija ro-djena žinić iz Zelendvora kraj Varaždina, osobito vatrena Ilirka, saradnica Gajeve »Danice«, a Kollar spominje i Ivana Vesela, komornog (tj. finan-sijskog) savjetnika, »rodjenog Kranjca«, te kaže o njemu, da odlično poznaje historiju slavensku i slavenska »narječja«. Taj Vesel nije niko drugi, nego slovenački pjesnik Jovan Vesel Koseski, koji je ne znajući uostalom dobro ni svoga »narječja«, nesretno ilirizirao a godine 1848 spjevao: »Naprej slavenski jug«. Tako piše prof. Ilešič.
U seriji tih članaka o ilirskom pokretu izišao je u »Novostima« i članak našeg mladog profesora Matka Roj-niča (saradnika »Istre«), koji se s velikim zanosom bavi proučavanjem naše političke i kulturne prošlosti Taj članak nosi naslov »Linija Ilirizma u Istri« i podnaslov »Tršćanski ilirizam oko
1848	godine«. On u svom opširnom i do-kumentovanom članku dokazuje, da su sva ilirska gibanja u našim pokrajinama u organskoj vezi s pokretom u Zagrebu, i da iz njega direktno izviru. Nekim interesantnim detaljima dokazuje, kako se ilirska ideja na našoj zapadnoj periferiji očitovala kao jaka manifestacija. žao nam je, da, momentano, ,ne možemo taj članak u cjelosti da prenesemo.
DJELA DR. J. MANDIČA NA PRASKOM KONCERTU
U Smetaninoj dvorani u Pragu održao se treći koncert češke filharmonije, na kojem su izvedena djela Jar. Wein-bergera, Karla Habe, N. Mjaskovskog i dra Josipa Mandiča. Njegove tri balade na riječi Ant. Sove otpjevala je izvrsno M. Šponarova. Ugledne »Lidove Novi-ny« pišu o tim skladbama J. Mandiča ovo:
»One se odlikuju prije svega koloriranom instrumentacijom i izražajem raspoloženja; orkestar ima tu glavnu riječ. Izraz je moderan, ali i impresio-nistički«.
NAŠI SLIKARI NA IZLOŽBAMA
U Ljubljani, u Jakopičevom paviljonu, otvorena je velika izložba, na kojoj učestvuje 25 slovenskih slikara i kipara. Od naših izložili su na toj izložbi Veno Pilon, Fran Pavlovec, Saša šantel, Henrika šantel, Elda Piščančeva, A. G. Kos, Fran Klemenčič, Albert Sirk i naš »po-luprimorec« France Gorše.
Saša Šantel (Karikatura H. Smrekara)
RAD NAŠEG NAUČENJAKA Dr. Mate Tentor: Latinsko i slavensko pismo
Medju svojim ovogodišnjim izdanjima dala je Matica Hrvatska kao prvu knjigu svojih izvanrednih izdanja gornju knjigu, koju je za Maticu napisao dr. Mate Tentor. Pisac prikazuje u toj knjizi postanak i razvitak latinskoga pisma od njegovih početaka kod poganskih Rimljana, pa njegov kasniji život poslije propasti rimskoga carstva, kako ga nalazimo za kršćanstva i to u različitim njegovim oblicima u različitim kulturnim evropskim zemljama. Uz prikaz srednjevjekovnog, pa karolinškog pisma, gotice, teksture, kancelarijskoga, papinskoga, njemačkoga gotskog pisma prelazi na posebno poglavlje, koje po svom sadržaju i iznesenim vlastitim pogledima zaslužuje svaku pažnju. To je poglavlje o značenju ćirila i Metodi ja. Pisac iznosi u njemu historijat rada ove braće oko pisma. Upoznavši čitaoca još o kriptografiji, tajnopisu ili šifriranju i s povijesne i sa stvarne strane, daje nam pisac u »Dodatku« zanimljiv članak o slovima u vezi s praznovjerjem oživljujući taj svoj prikaz mnogim primjerima iz hijeroglifa, ka-balističke, novoplatonske, bizantinske i drugih literatura. Knjiga je opremljena sa 100 obrazaca i jednom tabelom. Cijena joj je za članove Matice Hrvatske uvezanoj u platno Din 50.—, a brošira-noj Din 40.—; knjižarska je cijena vezanoj Din 70.—, a broširanoj Din 60.,—. Dobiva se u Matici Hrv. i kod Matičinih povjerenika.
JULIJSKA KRAJINA U ZUPANČI-ČEVOM CICIBANU Nema slovenskog djeteta, koje ne pozna zbirku dječje poezije velikog slovenskog pjesnika Otona Zupančiča »Ciciban«. To odlično djelo preveo je nedavno na hrvatsko-srpski jezik književnik Stanko Tomašič. Vrlo ukusno izdanje ilustrovao je naš zemljak, poznati mladi slikar i kipar Nikolaj Pirnat. U zbirci su samo vedre dječje pjesme, pune radosti i hihota, ali jedna je tužna. To je posljednja pjesma u zbirci — puna nostalgije i želje za onim malim Cicibanima, koji nisu u ovoj našoj oslobodjenoj zemlji...
što kaže ptica, kad u zrak se vije? »Na nebu nigde granica nije!« Rekoše val mi i jedra vita:
»Otkud smo? to nas nitko ne pita!« Nešto u meni reći bi htelo:
»Zašto ne ideš u svoje selo?
Preko zelene istarske gore tamo dolje na svoje more!«
Zar ne sme reč naših pred ja slobodna preko starih nam med ja? Ta, gdjegod je lepi govor naš znan, svuda je doma i Ciciban —
Al tamo dolje kada zavirim, strah me uhvati i brzo zažmirim... I to jedino u ovoj zbirci ne govori mali Ciciban. To govori pjesnik, koji sve naše male Cicibane jednako voli i tuguje za onima »preko zelene istarske gore«...
MILKO KOS: ZGODOVINA SLOVENCEV
Naš odlični rojak, redni vseučeliščni profesor za zgodovine na Aleksandrovi univerzi v Ljubljani dr. Milko Kos pripravlja za zbirko »Kozmos« v založbi Jugoslovanske knjigarne v Ljubljani novo delo, ki bo izšlo v treh knjigah. Prva knjiga, ki bo zagledala luč sveta v prih. letu bo obegala zgodovino od naselitve Slovencev, t. j. od prihoda v Vzhodne Alpe in na Kras, pa do reformacije. Knjiga bo pisana v poljudni in razumljivi obliki. Izbrane slike pa bodo ilustrirale našo preteklost in opozarjale na pomembne zgod. spomenike. Pridejane ji bodo tudi kartografske riške, Jn bodo knjigo le obogatele v vsakem pogledu. Ze sedaj opozarjamo na to delo, ki bo tudi za nas emigrante velike važnosti, ker bomo dobili novih virov in s tem nove spodbude, da je naše delo pravilno in, da je zmaga naša! — Kakor nas obvešča klub jugosl. primorskih akademikov v Ljubliani pripravlja klub sam javno predavanje, na katerem bo govoril njih starešina, t. j. pisatelj dr. Milko Kos o prihodu Slovencev na Kras. Predavanje se bo vršilo v januarju prih. leta.
NOVO DELO NIKOLAJA PIRNATA
V izložnem oknu Tiskovne zadruge je razstavljeno novo kiparsko delo g. Nikolaja Pirnata. Odlično izdelan plastični portret znanega novinarja g. Jos. Prunka. Markantno obličje je mladi umetnik vpodobil s tako silo, da se zdi, kakor da kip živi pred nami. Oblikovalcu ni samo uspelo, da je dosegel presenetljivo močno podobnost, marveč je pri tem tudi pokazal, kako umetniško zrel je v obdelovanju posameznih detajlov, ki tvorijo tolikani učinkovito celoto. V Pirnatovem kiparskem razvoju, ki je že doslej obrodil lepe umetnine, pomeni omenjeno delo novo stopnjo intenzivnejšega oblikovanja materiala z nekoliko naturalističnim, nadihom. Nemara je to nova sprostitev od vpliva one Me-štrovičeve faze, ki se ji je Pirnatov veliki učitelj s svojo zadnjo razstavo ze precej oddaljil in se primaknil k velikim idealom helenske in renesančne plastike, želimo g. Pirnatu še več krepkih uspehov na tej poti! (—o). »Jutro«.
USPJESI NAŠIH MUZIČARA
U Trbovlju je priredjena interesantna glazbena revija, u kojoj je učestvovalo nekoliko dobrih pjevačkih zborova. Najviše se istakao dječji pjevački zbor, koji s uspjehom vodi naš zemljak učitelj August Šuligoj. Medju ostalim zborovi su pjevali Brelovčevu »Sedam si rož povezala mi«, pa Mirkovu »Na trgu«, Vodopivčevu »Na poljani«, Matetićevu »Istarsku narodnu« (za koju kaže »Jutro«, da je harmonijski i po melodiji veoma zanimiva).
Izišla je Prelovčeva glazbena revija »Zbori« (broj 5), a donosi pored drugog i mješoviti zbor »Pozdrav« od Zorka
Zorko Frelovec.
Prelovca, te popjevku »žalost« za tenor i klavir od Vinka Vodopivca. Zorko Prelovec piše zanimiv članak o slovenskoj narodnoj popjevci.
Na velikom koncertu Glasbene Matice u Ljubljani davala se interesantna uvertira Matije Bravničar a »Kralj Matjaš«, koja je izradjena na idejnoj misli »Ko kralj Matjaš zavladal bo, tud’ kmetiču bo boljše šlo«. Kritika priznaje uspjeh Bravničaru.
Vasilij Mirk je naštudirao i vodio crkveni koncerat Glasbene Matice, koji se održao 11 o. mj. u Mariboru. Ljubljanski »Slovenec« kaže. da je Mirk opet pokazao shvaćanje svih onih finesa, koje čine da svako djelo postane razumljivo i lijepo.
KORUŠKE I NAŠE MUZIKALIJE
Izišel je »Venec koroških moških zborov«. Zbral, preuredil in založil Lovro Horvat, nadučitel v p., Kamnik. Vsebuje 14 pesmi, ki se na Koroškem mnogo pojo, med njimi v prevodu tudi pet pesmic Tomaža Košata, ki o njih pravi zbiratelj, da »izvirajo iz koroškega slovenskega ljudstva in zaradi svojega slovenskoga bistva zaslužijo, da jih slovenska javnost spozna.«
Karol Pahor:	Cimbolo din, cim-
bolc dan... Mladinski ali ženski zbor s spremljevanjem klavirja. Izšlo v skladateljevi založbi in se naroča na naslov: Prof Karol Pahor, Maribor, drž. učiteljišče.
•DVIJE ISTARSKE KULTURNE STOGODIŠNJICE Ravnik i Fiamin
Nedavno su pale dvije stogodišnjice, vrlo značajne za kultu.ni život Istre. Stogodišnjica rodjenja Franje Ravnika i Ivana Fiamina. Ta dva datuma prošla su neopažena, ali treoalo bi da se dostojno komemoriraju, jer su Ravnik i f iamin bili zaslužni radnici na podizanju prvih osnova istarskog slavenskog kulturnog života. — Og-ranicujemo se mcmentano na citiranje glavnih data iz života jednog i drugog:
Franje Ravnik, premda nije bio rodjen u Istri, zavolio je već iz djetinjstva tu zemlju i za nju radio kroz cijeli život. Rodjen u Smokuću u Kranjskoj studenoga 1832, svršivši nauke u Ljubljani, Gorici i Trstu, pred je već 1855 god. u Tstru i bio je namješten za svećenika u Crnomvrhu u zapadnoj strani Istre. No kako ga je želja vukla za učiteljskim životom učio je kao samouk pedagoške nauke i 1860—1862 bio je imenovan ravnateljem hrvatske pučke škole u Kastvu. Odlikovavši se osobito u poznavanju i proučavanju hrvatskoga jezika, bio je promoviran za profesora hrvatskoga i talijanskoga jezika u Kopru, gdje je dugo učiteljevao i ostavio najbolju uspomenu izmedju svojih kolega i učenjaka. Pod starije dane, željan mira i počinka, bio je postavljen za župnika u slovenskoj župi Korte, gdje i umre 1885. god.
Kako se vidi njegova je biografija kratka i na oko vrlo jednostavna. No ako se uzmu u obzir abnormalne prili ke, koje su onda u političkom pogledu vladale u Istri, njegov je život bio neprekidna i ustrajna borba protiv invazije tudjinskog duha u cilju odnarodji-vanja. Taiijanaši naime poduprti od pokrajinske vlade, uz posvemašnju apatiju centralne bečke uprave, koja je prepuštala Istru na milost i nemilost tu-djinu, bili su uprli sve sile da osvoje sve općine i da zadrže većinu na istarskom Saboru i pri tom mitom i agitacijom, prilično su uspjevali, da zadrže u svojim rukama vlast. Franji Ravniku i ostalim svjesnim istarskim otadžbenicima, bilo je stalo da sačuvaju mladost od odna-rodjivanja i da talijanskoj propagandi suprotstave narodni duh i narodni je-zik. Njemu dakle, kao svjesnom patrio-ti i učitelju na Koparskoj gimnaziji, išlo je za rukom da mladež sačuva svojoj domovini. Za to on piše svoju »Slovnicu hrvatskog jezika« za srednje škole. To je Izvrstan priručnik koji je puno doprinio učenju našega jezika. Osim toga nabavljao je sve naše knjige, u ko-liko ih je onda bilo i dijelio mladeži za lektiru, da im izbije tako iz ruku tud ju knjigu.
Za svoje zasluge bio je i biran zastupnikom na pokrajinskom saboru, no do njegovog ovjerovljenja nije nikada došlo, u koliko je on bio otvoreno izjavio, da će se u saboru poslužiti samo
FERDO DELAK REŽIRA
Poznati naš zemljak Ferdo Delak, mladi borbeni kulturni radnik, u posljednje vrijeme imao je vidnog uspje-
svojim jezikom, dok se općenito'u saboru samo talijanski raspravljalo.
Gotovo u isto doba sa Ravnikom, rodio se je u škrbićima u općini Opati-ja-j—Volosko drugi pobornik hrvatske misli u Istri, naime Ivan Fiamin. Početne škoie izuči u rodjenom kraju, šest razreda gimnazije na Rijeci kao djak Frana Kurelca, dok teološke studije i «lozoftju obavi u Senju i Beču. God. 1862. bude promaknut za kanonika l župnika na Rijeci gdje je proživio gotovo čitav svoj vijek sve do 1890. god kad ga je smrt zatekla.
Cijeli je svoj život posvetio nauci i prosvjećivanju naroda. Mnogo se je ba-vio književnošću, napisao i preveo više dobrih knjiga, koje se i danas rado či-taju i komentiraju. Poznato je njegovo najbolje djelo pod naslovom: »Rad je čovjeku dužnost i blagodat«, koju je objelodanio na Rijeci 1860. god. Uz ostale dobre knjige etičkog sadržaja, prevede iz talijanskoga poznatu knjigu Cezara Cantie: »Poštenjak ili pravice i dužnosti ljudskoga vladanja«. Iz francuskoga pak preveo je Fenelonovog »Te-lemaka« i »Probrane govore« propovjednika O Bourdeloua, koje je objelo-
g^d.101875!iilI877Sk°3 tÌSkarÌ U Kra!jevici
»SMILJE-VRELO«.
Upravo je iz štampe izišao četvrti broj ovog našeg odlično uredjivanoga i najstarijega dječjeg lista. Slikama i osobito lijepom natpisnom slikom ovaj je broj i opet ilustrirao poznati naš slikar Mauro-V'C- Ovaj broj »Smilje-Vrelo« ispunjen je osobito bogatim sadržajem koji je gotovo sav posvećen sv. Nikoli prijatelju dobre djece i božičnim blagdanima koliko u pjesmi, toliko i u prozi. Osobito lijepe književne priloge dadoše za ovaj broj naši poznati omladinski pjesnici:	Bogomil Toni,
Krsto Mihotić, Mladen Širola, Ljudevit Krajačić i Josip A. Kraljić, dok se pripo-vjetkama javljaju Lujo Cerovec, Ljubica Godler, Zora Ruklić, Martin Fuček, pa osobito darovita pripovjedačica u oblasti dječje književnosti gdjica Ležaić. U ovom broj’u otštampan je i prvi čin zanimljive božične igre za djecu, što ju je napisao Vladimir Pevalek. Igrokaz bio je predjaš-nje _ godine u Zagrebu ispred Božića prikazivan s osobitim uspjehom pa će našim dječjim glumcima izvrsno poslužiti.
List uopće toplo preporučujemo roditeljima kao najprikladniji dar djeci, pa učiteljstvu kome i pada u dužnost da se stara oko što boljega štiva našoj omladini. List. deset brojeva, na godinu stoje Din 20.—, svaki pojedini broj Din 2.—. Narudžbe prima administracija »Smilje-Vrelo« Zagreb. Masarykova ul. 28.
Ferdo Delak
NAŠI PJESNICI
Na literarnom večeru u Delavskoj zbornici pred nekoliko dana bile su po-red ostalih recitirane i pjesme Srećka ha svojim režijama drama i opera. N6- Kosovela. Recitirao ih je s velikim
‘uspjehom glumac i režiser Ciril Debevec.
U najnovijem broju Ljubljanskog Zvona (oktobar) izišie su dvije zanimive pjesme Alojza Gradnika.
Povodom 65-godišnjice A n t e D u k i-ća donijela je zagrebačka revija »15 dana naše kulture« razgovor s našim pjesnikom i njegovu sliku. Taj razgovor vrijedno je pročitati, jer je to kratka, ali značajna ispovjest jedne naše rijetke ličnosti.
U zbirci pjesama Ante Dukića »Od osvita do sutona« donijele su već nekoje novine odlične kritike, a naročito je toplo bio napisan prikaz pjesnika Dinka Sirovice u »Narodnim Novinama«. U reviji »Jadranska straža« napisao je Jakša Ravlić kritiku pjesama i iskazao je priznanje autoru jakih pjesama, koje iznenadjuju.
»PRED 25 GODINA U PULI«
U Kalendaru ljubljanske Cankarjeve družbe za 1933 izišao je medju ostalim člancima i članak, koji je napisao J. Petejan pod naslovom »Pred 25 leti v Pulju. — Ustanovitev delavskega izobraževalnega društva«. Ovaj je članak u svojem smislu veoma interesantan i dokumentaran.
IZLOŽBA ELDE PIŠCANČEVE U Celju je otvorena 17 o. m. izložba slika Elde Piščančeve i Rajka Slaperni ka u dvorani Obrtnog doma. Elda Pi ščančeva, poznata slovenska slikarica koja je u posljednje vrijeme s uspjehoir izlagala na nekoliko izložbi, naša je zemljakinja.
CAMILLO MOROCUTTI: EUROPA UNE DIE VOLKISCIIE MINDERHEITEN
Zanimiva knjiga o^ narodnih manjšinah ki razpravlja na splošno o tem vprašanju Pisatelj je služil kot zdravnik na Štajerskem in navaja jako neresnične primere c stanju nemštva na našem Štajerskem. Teoretična razglabljanja pa so zelo zanimiva,
(Mos)
NEMŠKI PISATELJ MIMO KRASA
Pred več ko sto leti — 1819 — je po-toval_ nemški dramatik Grillparzer v Italijo in si spotoma ogledal tudi Kras. Zanimivo je, kako je včasih tujec sodil c naših razmerah in krajih:
»Ko je napočilo zaželjeno jutro, sme bili preko Pianine, Postojne in Prestranka in pred nami je bila Sežana, poslednja postaja pred Trstom. Ko sem sprva v pojemajočem mraku mogel gledati pred se, mi je bilo, ko da me je kak čarovnik ponoči prestavil v zelo oddaljeno deželo. Pred nami je ležala puščava. Škoro docela neobdelan svet. porasel sem pa tja s kostanji, ki so rešili svoje suho listje iz zadnje jeseni — žalosni dobiček — v sedanjo pomlad. Hiše so stale posamič, med njimi zgrbančene murvs. s trto ovite. Neštevilno razvaljeno kamenje je pokrivalo polje in pretvarjalo vse v kamenito morje. Bilo je ko da je tukaj stal Bog, ko je izrekel prokletstvo nad zemljo«.
Na tujca, ki je videl pokrajino le mimogrede in še to v prvi pomladi, ko je naj-boj gola in obupno puščina, ni mogla napraviti drugačnega vtisa. Ko bi pa vedel koliko razkošja je tudi v našem zelenju, koliko sonca in petja poleg vse bornosti. bi bil gotovo še drugače pomislil. Tega ni vedel, zato ni mislil, da je našemu človeku vsak kamen drag, tem manj, da se bo zgodilo čez sto let, da si ml svojega Krasa niti mimogrede ne .bomo smeli ogledati.
(Mos)
NOVA PESNIŠKA ZBIRKA ALOJZA GRADNIKA
Kakor izvemo, bo »Modra ptica« izdala za božič antologijo Gradnikove lirike »Svetle samote«. Ta cvetober iz dosedanjega dela poeta našega rojaka, ki ;e poleg Otona Župančiča najveći slovenski živeči lirik, bo obsegal tudi večje število še neobjavljenih pesmi. »Svetle samote« izidejo v počast pesnikove nedavne petdesetletnice in bodo opremljene s predgovorom kritika Josipa Vidmarja, ki je antologijo tudi uredil. Zbirka bo razdeljena v sedem ciklov: »Eros-tanatos« (erotične pesmi). »Zadnje straže« (o narodnosti in slovenski zemlji), »Sebi« (osebna izpoved), »Drevo življenja« (rodbinske pesmi), »V zoreči jeseni« in »Večerna senca« (refleksivne pe-smi,_ sonetni ciklus). Knjigo bodo zaključili izbrani Gradnikovi prevodi med katerimi bodo tudi veličastni Michelangelovi soneti. Tako bomo dobili za božič pesniško zbirko izrednega pomena, pravi brevir pesniške lepote in miselne vidovitosti, knjigo utehe in miru v teh razrvanih časih. Opozarjamo že sedaj na Gradnikove »Svetle samote«.
MANJŠINSKO VPRAŠANJE V NOVI LUČ!
Bivši nemški senator v Čehoslovaški dr- Medinger je na nedavno se vršečem Volta-kongresu v Rimu razpravljal o manj-sinskem problemu in dejal med drugim: V zadnjih letih se je rodilo marsikako novo spoznanje. Zakaj bi torej svet končno tud; v manjšinskem problemu ne uvidel, da za more tvoriti njegova pravična rešitev te-, sno vez med dvema država, dočim ustvarja nezadovoljivi položaj manjšine med njima vedno nov prepad. Ozkosrčno nazira .nje enega naroda v eni državi bo treba -popraviti, če si resnično želimo miru. Manj šinam se mora omogočiti da bodo zamogle vršiti dvojno dolžnost: lojalnost naprarr
davno je pak završen film »Triglavske strmine«, u kojem su prikazane krasote slovenske pokrajine, a upletena je u film i jedna fabula. Taj je film režirao Ferdo Delak, pa mu štampa priznaje još jedan lijepi uspjeh.
NAŠE »ALEKSANDRINKE« V NOVEM ROMANU
Druga leposlovna knjiga ljubljanske Vodnikove družbe so letos roman »žerjavi«. Prav za prav bi se moral glasiti naslov: žerjavke, če bi imeli v slovenščini posebno besedo za označko samice pri žerjavu. Kajti junakinje te povesti so naše »aleksandrinke«, žene in dekleta, ki so zapustile svoj dom in odletele preko morja v Egipt, Kairo in Aleksandrijo, da se tam solnčijo na toplejšem solncu. Kakor pravi pesem o lepi Vidi ki je navedena v knjigi kot moto: če doma jim dobro ni, žerjavi se čez morje' vzdignejo...
Bila je predvsem naša Goriška tista dežela, ki je pošiljala svoje ženstvo prek morja ... Pisatelj je zgrabil zopet kos našega narodnega življenja ob Soči in ga nam podal v pretresljivi sliki... Ne da bi pretiraval, čemu. Saj je resnica dovmj Dogata. Tudi usoda teh »žerjavk« je del naše bolesti. Kakor da je tako usojeno. V Ameriko, na Vestfalsko, v Egipt... To so bila rešilna imena zà one, ki domovina zanje ni imela kruha. Res je: bili so med njimi tudi taki, ki so bili sami krivi... Mnogi niso znali ceniti tihe sreče svojega domačega življenja in so šli iskat boljšega kruha v tujino. A mnogi niso mogli drugače. Naslovni članek v letošnji »Vodnikovi pratiki« je posvečen našim izseljencem.
Tam vidimo, kako se je izpremenila naša domovina od časov »Zadovoljnega Kranjca«. Takrat pred 150 leti gotovo še goriška dekleta niso mislila na Egipt.
Dovolj so imela življenja in dela na svojih domačih tleh. Pa je pritiskala meja čim dalje huje. Možje in fantje so šli za kruhom po svetu. Kaj bi dekleta sama doma. Kakor so šle Kranjice v Trst, tako so šle Primorke v Egipt. Mnoge iz njih so našle srego — mnogo ih je propalo... Kakor pri pticah selivkah ...
Povest se godi po vojni... Pisatelj nas zopet vodi po znanih krajih okoli Gorice. Zdi se nam, da še gledamo sledove strašnih dvanajsterih bitk ob Soči. Saj je dom, iz katerega povest izhaja, na griču, ki strmi proti Fajtnemu hribu. Fajtni hrib! Kolikokrat smo o njem čitali med vojno. Zdaj cvete okoli njega novo življenje. Kakor na zemlji, tako se poznajo še pri ljudeh posledice vojne. Florijan je invalid. V tem je zapisana usoda tudi vsemu in vsem okoli njega. Tudi Francki, ki je postala njegova žena. Nič ne olepšava pisatelj življenja, niti ga ne podaja v temnejših barvah, kot je v resnici. Vse to so Iju^ d j e, ki resnično žive, z vsemi svojimi dobri in slabimi lastnostmi, igrače svojih želj in strasti, junaki svojega lastnega sveta, iskatelji sreče, hrepeneči v svojih svetlih trenutkih po dobroti in ljubezni in zopet propadajoči v svoji borbi za pravico do življenja, za košček sreče pod solncem. Tako gledamo obe domovini, to in onstran morja, Goriško in Egipt, kjer se dogaja naša povest, podobna morda tisočerim, ki so se že dogajale tu in tam. Pisatelj ne mara moralizirati: takšno je življenje in Bog bo sodnik vsem. Saj vemo. kako se je končala povest o lepi Vidi...
Povest »žerjavi« ima vse dobre lastnosti. Naraven razvoj živahno pripovedovanje, resnični ljudje, naše življenje in pestro zanimivi prizori, ki si slede v razgibanih slikah, da se vse samo iz sebe, naravno in razumljivo dogaja pred našimi očmi, čitatelj se nehote združil z ljudmi, ki nastopajo pred njim in nej more ostati ravnodušen dc njihove uso-i de. Spremlja jih z nekako sveto skrbjo’ po njih potih, saj so to naši ljudje, saj:
;e v njih del naše domovine. Zato je d
»žerjavi« podana našemu narodu zopet!, .... .	.	. .,	,	, •
dobra ljudska povest in Vodnikarji id f vrš'tl. dvojno dolžnost: lojalnost napra bodo čitali po naših hišah še mnogo let. : materinskemu narodu m lojalnost napra
Dr. I. L.
državi. Ravnotežje obeh pa je v praviči rešitvi manjšinskega problema.
f Srečko Kosovel
SVETI STEFAN Sveti Stefan, sveti Stefan, siv njegov obraz je; nad gorami je sprostrlo gluho dolgočasje.
Tiha kuhinja je polna vsa potic in vina. šala greje, svet se smeje, zbrana je družina.
Samo v mojem srcu žalost se opila ni. —
Tiho na žerjavici brinje zadiši.
Srečko Kosovel. NOVOLETNI SONET Prazni kupeji .. Luč brli in vztrepetava med votlim bobnenjem; tiha poljana samotna stoji — težko mu, ki ob tej uri potuje.
Sprevodnik na šipo naslonjen strmi, oči se izgubljajo za hrepenenjem; srce bi se ustavilo, vlak pa hiti — težko mu, ki ob tej uri samuje.
Srce bi se ustavilo in potopilo v tihi molčanje temnih dolin, ustavilo bi se in bi se skrilo pred grozo, ki jo izvablja spomin, še dekle v koči bi ugasilo luč pred tem strahom neznanih daljin.
Srečko Kosovel,
BOŽIČNE MISLI
PISMO SESTRI UČITELJICI PREGNA-NOJ V STARO ITALIJO.
Pisala si mi sestra, iz tujega, obmorskega mesta si mi pisala: »Nikoli ne slišim materinega jezika, kar me najbolj boli.*
Nikoli ne slišiš svoje govorice. Sama si tam daleč med tujimi ljudmi. Nikogar nimaš poleg sebe, da bi ti dal dobrega nasveta. In v zavesti, da te je iz službe v domačem kraju pregnal človek iz tiste množice, med katero sedaj živiš. Prišel je, bogve od kje. Mogla si mu odstopiti kruh. Nisi prebolela in odšla si. Odšla si tja daleč, kjer ni bregov iri livad kakoršne so naše, kjer ni zelenih borovcev in šumečih gozdov.
Vrniti se nočeš, kajti dobro veš, da ne bi mogla prenesti smeha črnih tujcev, ki se šopirijo na tiaših tleh. Dobro veš, da bi gledali na vsak tvoj korak, da bi skušali ujeti vsako tvojo besedo, da bi hoteli srečati vsak tvoj pogled in bi hoteli vedeti za vsako tvojo misel. Ti veš, da v naših trgih, vaseh in mestih se ne sliši več naše besede — da so naši ljudje oropani poslednjega, da so oropani prostosti govorice. O, enega pa jih le ne morejo oropati, enega pa jim le še ne morejo vzeti. Misli. Misli, njih težke misli so pa le svobodne.
*.*
Sestra, spominjam se te.
Spominjam se te vsak dan; sleherno uro mislim naie.
In vsaki krat, ko se te spominjam želim, da hi bila pri meni. Potem ne bi bilo mojim mislim, tako težko.
Morda tudi ti. zdaj le, ob tje uri sediš v svoji sobi. Morda tudi ti premišljuješ. Morda si tudi ti želiš petrolejke, da bi je privila in v poltemi kraljevala sama s svojimi mislimi. Misliš tudi U na domače ognjišče, božične večerje in jaslice? Misliš tudi ti na polnočnice v domači cerkvi?
Vem, hrepeniš po domu, materi, sestri, bratu...
V svoji sobi sedim tik ob peči in premišljujem. Zunaj sneži. Drobne snežinke legajo počasi in enakome-no na tla V sobi je že tako mračno, da komaj še razločim posamezne predmete. Tu pa tam švigne plamen preko slabih vratič v peči in za trenutek obvisi njegov odsev na steni ali stropu.
Zunaj je mraz. Tudi v moji duši je mraz. Sestra, zebe m,e, kajti moje misli hitijo,hitijo. Zdajle so pri stotindh brezposelnih, ki lačni in raztrgani prezebajo. Zdajle so pri emigrantih, ki se potikajo čez dan po mestih ulicah, ponoči iščejo prenočišča v kozolcih. Pa še ustavijo pri bratu, ki služi v italijanski armadi, ustavijo se doma pri ogjnišču in ustavljajo se pri tebi...
In morda se najine misli srečujejo na svojih potih in se družijo v en sam mogočen klic, ki naj bi na Sveti večer plaval nad našimi domovi:	Mir ljudem na
zemljil
Julijska Krajina može da se ponosi mnogim svojim sinovima, koje je dala domovini. Ime Edvarda Rusjana, sina sunčane Gorice, koji je sa dvadeset i četiri godine pao u Beogradu s avionom kao pinonir napretka i civilizacije, jedno je naše sjajno ime. On je lio prvi jugoslavenski avijatičar, prvi naš avijatičar, koji je svoja plemenita stremljenja platio životom. Historija našeg vazduhoplovstva otvara se Rusjanovim podvigom i njegovom herojskom smrću. Nedavno je izišlau Beogradu velika >1 s t o r i J a jugoslavenskog v a z duh o plo v -stv a«, koju je napisao rez. vazduho-plovm kapetan I. klase g, Sava Mihič, To je monumentalno djelo od najvećeg značenja, prvo djelo ove vrsti kod nas. Dokumentovano je i ra-djeno na bazi strogo provjerenih izvora, pedantno i točno. Iznesena je najprije kratka historija početaka u avijaciji uopće, a zatim specijalno počeci naše avijacije. O Rusjanu je g. Sava Mikić napisao na prvim stranicama (poslije opisa raznih letova stranaca nad Beogradom, i nakon historije o prvim našim pokušajima na polju konstrukcije avijona) lijep prikaz s nekoliko slika. Prije njega govori o Merćepu, prvom našem kon-strukteru avijona iz Zagreba, koji se je upoznao s avijatičarom Rusjanom i udesio pokušaj letenja nad Beogradom.
O tom tragičnom podvigu, koji se desio točno pred 22 godine, poslije Božića, 27 decembra 1910, piše g. Sava Mikić:
Godine 1908 bile su priredjene biciklističke utakmice izmedju Graca i Zagreba. Na tim utakmicama učestvovali su, pored ostalih, Eduard Rusjan, Slovenac iz Gorice, i Milan Memga, iz Zagreba. Tu su se upoznali i dalje održavali prijateljske veze. Merćep je bio dobar prijatelj Menigin, i preko njega doznao je da se u Gorici avijacijom bavi i Eduard Rusjan, koga je od prije poznavao kao sportistu. Interesantno je istaći, da su svi tadanji piloti bili biciklisti. Nekako pred jesen 1910, Merćep i Rusjan dođjoše u kontakt. Rusjan je, preko Milana Memge. izjavio želju da sa Merćepom zajedno radi na polju avi-jatike i jednom prilikom pozvao ga je u goste u Goricu. Poslije nekoliko dana Merćep se odazvao ovom poznu i krenuo, svojim automobilom u Goricu da posjeti Rusjana. Susret je bio veoma srdačan i odmah su počeh govoi o avijatici.
Rusjan je svoga kolegu odveo u jednu baraku, gdje je imao svoj aparat, snabdjeven jednim malim »Anzani« motorom od tri cilindra i 28 konjskih sila. Pošto su zajednički izvršili probu motora, Merćep je odmah uvidio da sva grije-ška leži u preslabom motoru i da bi uspjeh bio mnogo bolji da je motor jači. Merćep mu je saopćio to svoje opažanje, i Rusjan se konačno s njim saglasio. Tom prilikom dogovorili su se o kupovini jednog solidni-jeg motora.	,	.	,
Na tom prvom sastanku kod Rusjana u Gorici odluče da odmah zajedno odu u Pariz.
da kupe najnoviji tip motora »Gnome« i u isti mah, na licu mjesta u Francuskoj, vide šta sve ima novo na polju avijatike Pri dolasku u Pariz naidjoše na prve poteškoća, jer su svi motori »Gnome« bili unaprec ras-prodani. Da b' odmah mogi; dobiti iedan takav motor trebalo je da plate otstupnicu od 4 hiljade franaka, što je za ono vrijeme bila zamašna svota. Uglavnom uspjeli su. jer su ipak ubrzo došli ao motora, koji su željeli da imaju Pošto su kupili motor na aerodromu pregledali više aparata i vidjeh neke uspjele letove francuskih pilote vratili su se sa svojim motorom u Zagreb Tu počinje njihova glavna saradnia. Nis« mnogo oklijevali, već su se odmah dali na posao. Najprije odluče, da pristupe gradnji jednog monoplano, tipa Merćep-Rusjan
U tu svrhu izradili su potrebni nacrt za aeroplan, koii bi bio u skiadu sa kupljenim motorom tipa »Gnome« i propelerom marke
EDUR!) RUSJAN
I NJEGOVA HEROJŠKA SMRT U BEOGRADU
»Integral«, pribavili potrebni materijal i žurno se bacih na izradu aviona. Ispočetka lsu radili u tuđjoj radionici, a montažu su obavili u svome novosagrađenom hangaru. Na-pregnuli su sve snage i sposobnosti da u preduzetom poslu uspiju.
Kad je rad bio završen, pristupili su te meljnom pregledu aparata i probi motora, poslije čega su ustanovili da je sve ispravno i na svom mjestu.
Probno letenje uspješno je izvršio, krajem oktobra 1910., Rusjan na vojnom vježbalištu u Ćernomercu kod Zagreba.
Rusjan je, za nekoliko dana, izvršio više probnih letenja, a potom se svakodnevno vježbao u letenju, spremajući se za namje-ravani javni let. Prilikom tih vježbi, pri jednom naglom ateriranju pukao je jedan sastav na aparatu, ali su ga, za kratko vrijeme, opravili i zamjenili novim sastavnim dijelom.
Poslije ovih uspjelih probnih letenja dali su se na priredjivanje javnog leta u Zagrebu, koji, kao što je poznato, bijaše odlično uspio j koji je Rusjanu i Merćepu donio priznanje sa svih strana.
Ohrabreni postignutim uspjehom, odluče da na isti način prirede javne letove i po drugim gradovima Evrope.
Merćep je htio da najprije prirede javne letove po gradovima zapadne Evrope, pa po povratku da odu u Beograd, Sofiju, Carigrad i t. d.,
ali je pok. Rusjan, kao da ga je sudbina vukla, navaljivao da se najprije ide u Beograd.
Merćep. da bi izašao u susret Rusjanovo] želji, promjeni svoje prve namjere, i tako se slože, da najprije prirede javno letenje u Beogradu, zatim Sofiji, Carigradu i Bukureštu, a potom u gradovima zapadne Evrope.
Poslije toga doputovali su, sa svojim avionom, u Beograd, i već 26. decembra 1910. pripremili sve šte je bilo potrebno za javno letenje.
Medjutim, toga dana, zbog veoma jakog vjetra, letenje nije bilo obavljeno. Sutradan, 27. decembra, vjetar je bio malo popustio, i oni su namjeravali da letenje obave na Banjici, ali kako je Banjica bila pokrivena snijegom, izaberu, kao podesno mjesto je-
dnu poljanu u Donjem G'i-du. Tu je bilo dovoljno prostora da se izvede dizanje i preleti preko bedema. No ; Merćep je bio mišljenja, da će se ^puštanje veoma tešrio izvršiti na istom mjestu, i zato se posavjetovao sa Rusjanom. Oni su se dogovor il da se spuštanje, u slučaju potrebe obav' na Banjici.
Toga dana, u Donjem Giadu bilo se okupilo mnoštvo svijeta, a bili su prisutni i pretstavnici vojnih i civilnih vlasti i raznih sportskih, patriotskih i drugih ustanova. Qledaii su Rusjana sa divljenjem, posmatraii i čekali momenat kada će se vinuti u zrak.
Rusjan je upalio motri i, na razmaku od 30 metara, uspješno se digao u zrak Njegovo impozantno penjanje aparatom .) zrak i pobjedonosno preletanje preko bedema beogradske tvrdjave, oduševio je sve prisutne. Rusjan se najprije uputio prema željezničkom mostu n? Savi, obletio ga, pravilno uzeo zavoj na lijeno i uputio se natrag prema beogradskoj tvrdjavu Kada je bio nad samim bedemom, i kad su prisutni sa nestrpljenjem očekivali spuštanje na zemlju, nastupilo je nešto užasno, na što niko nije računao.
Na povratku duvao mu je vjetar u ledja pa je letio sa povećanom brzinom. Vidjelo se da je namjeravao da se spusti na istom mjestu odakle se idigao. Nad bedemom je uzeo preoštar zavoj na desnu stranu, protivno od vjetra, i time je krilo bilo preopterećeno tako da je popustilo i otišlo u vis, a avion se potom srušio na sam bedem u Donjem Gragu.
Ovaj pad duboko je potresao i uznemirio sve prisutne 1 mnoštvo gledalaca pojurilo je mjestu katastrofe gdje nadju Rusjana ispod zdrobljenog aparata.
Mrtvo tijelo pok. Rusjan? izvučeno je ispod ruševina aeroplana. LjekaT su ga pregledali i ustanovili da je pri padu pre’ormo hrptenicu i da je zbog toga smrt odmah nastupila.
Rusjan je poginuo u cvijetu mladosti, u 24 godini života.
Smrt Rusjanova izszvala je dubok bol i neizmjerno žalienle Beograda i cijele Srbije.
Sprovod pok. Rusjana bio je veličanstven i sahrana obavljena na najsvečaniji način. Na pogrebu su učestvovali:	»Slovenski
Jug«, »Olimpijski Komitet«-, oficir, beogradskog garnizona sva sportska društva i nekoliko hiljada duša.
Na odar pok. Rusjana poiožen je vijenac Kraljevića Duda sa natpisom: »Neustrašivom arijatičaru Slovencu, Đorđe«.
I oficiri beogradskog garnizona polržih su divan vijenac na odar hrabrog avijali-čara. Sve beogradske i stiane novine opširno su opisale pogibiju Rusjanovu i ovu zračnu katastrofu, u komj su braća Slovenci izgubili svog prvog avijatlčaia
Popularni književnik Branislav Nušić, održao je sa balkona »Moskve« vrlo dirljiv i značajan govor u kome je rekao:
»Gusti su se i tamni oblaci nadvir nad našom Otadžbinom, i ti si moj sokole, u te oblake htio da uzletiš... Krvave su zidine našega Beogradskoga grada, i ti si, moj junace, htio da ih ) svojom krvlju orosiš! .v Htio si. da u more krvi, prosute za slobodu, prospeš i svoju krv za kulturu!...
Je li ta tvoja junačka krv oduženje za dug, koji si nam ioš ranjie obećao i ponudio?! ...
Jesi ii htio, da Tvoj grob bude zaloga one velike jugoslovenske ljubavi, koju si tako plemenito gajio?!..
Neka tvoja majka, lijepa Slovenačka, bude mirna za tvoj grob. Mi ćemo ga čuvati, jer će nam on biti zaloga za naše bratske veze i spomenik, da Slovenci koji su vjekovima vodili borbu za »lobodu, ulaze u tako isto veliku borbu za kulturu ...
Slava junaku Rusjanu!«
Poslije smrti Rusjanove osnovan ie odbor za podizanje spomenika. Projekt za spomenik izradio je industrijalac Bertoto. Spomenik bi se imao podići na bedemu Donjeg Grada, pored Save. i prikazivao bi motor »Onome«, na koji je naslonjen lik Rusjanov, kako. se bori protiv golemog orla. Prije rata počelo se sa prikupljanjem priloga za ovaj spomenik, a poslije rata se nastavilo Sad ovu akciju oko prkupljanja priloga i podizanja Rusjanovog spomenika vodi središnja uprava Aero-Kluba.
DRAGI MOJ DIJAMANTE....
kamenite kratice, razrovane, razlokane, (izlizane. I ja sam po njima često išao, .najviše kao dijete, pa i danas gledam ulduhu sebe, kako se po njima penjem, a pred sobom čitave naraštaje naših već davno izumrlih predja, što su se onuda isto onako verali.
Nova cesta donijela je mjestima, kroz koja je prolazila nèsto života. No i dok ne bijaše nje, naši su ljudi u-onim stranama umjeli sebi da nadju druge pu-teve, kudikamo šire 1 dalje:	mora i
oceane.
Eno nam Voloskoga: neznatno, prije
U tebi se goje Tri vile galante,.,
Stara pjesma! A koliko se je drugih nježnih našlo u našem kraju! I priča, što se onamo iz pradavne starine povlače ujedno s našim milim čakavskim narječjem. Sve same naše pjesme 1 priče, i ni jedne tudje: ni talijanske ni njemačke.
Predrago Volosko! Kako se lijepo u obliku amfiteatra složilo i pružilo izmedju dvije divne uvalice Lipovice i Crni-kovice !
»Nedaleko Voloskoga, veli Valvazor u
Viktor Car Emin
Cesta što kroz Volosko i Lovran vodi u Plomin i dalje u srednju i južnu Istru, predana je prometu god. 1839. Od proslave, koja je tom zgodom priredjena u Lovranu, ostala nam je pjesma od kojih 36 kitica. Naslov joj je: »Dan lovranske radosti«, a spjevana je u Padovi one iste godine.
Jutro rano proti zore Kad se sunce diže z gore Zajde Ane iz svog doma I se sede polag mora.
Ter obvija svoj tumbanac,') Spravna lipo sva na tanac,
Pak navišća mlado lito Svojmu mužu osobito:
»Slušaj Lovre, velu radost Ka će zbavit našu žalost ’) marama ili tako nešto, čime su Nenavidna sestra Kate Već ne merzi tako na te. Itd.« žene sebi ornatale glavu.
Ona sestra Kate u pjesmi mogao bi biti Kastav grad.
Prije naime, dok nije bilo ceste, ko je htio da se kolima proveze iz Rijeke u Volosko, morao je da ide preko Kastva. Za pješake tekao je puteljak obalom, gdje sasvim uz more, a gdje malo poviše, već prema položivosti tla. Taj se put dobrom česti upotrebio za gradnju novè: ceste. Odlomci i ogranci, što su ostali neuporabljeni, dobili su ime: stari put. I danas se tako zovu. To su poznate
Valvazora jedva jedan put spomenuto : Sy0j0j knjizi »Die Ehre des Herzogtums mjestance sljubilo se izrana s morem, ; Krain«, napisanoj prije nekih 250 go-koje mu je u blizini stvorilo malone go-| (jina nalazi se prilijepa luka, što je na-,ovu prirodnu luku: Preluk. Najprije Sirocj svojim jezikom nazivlje Prelukom, a manjim jedrilicama, pa s trabakulima, : t0}ika je, da bi moglo u njoj da nadje a kasnije i s većim jedrenjacima sagra-; mjesta j veiiko ratno brodovlje«, njenim na prelučkim diljama, voloski !	„ ,	, , .	. ,	...
su mornari utirali sebi put u svijet sti-|	Jedro ?osllot-bllf0-J6
čući tako svojim porodicama uslove za	§10^3^ ?eTenjaka! s kojima
su bila povezana najsvijetlija naša vo-loska imena:	Stanger, Minak, Rajčić,
Pošćić, Tomičić, Perčić...
Ima u Voloskom i kuća jedna, na koju Volosćaci s ponosom gledaju, jer se u njoj rodio jedan od njihovih najboljih sinova, naš pjesnik Katalinić Jeretov.
U Voloskom bilo je sijelo svih kotarskih vlasti. Pošto se Opatija pridigla, nazvali su kotar: Volosko-Opatija. I pored svoje bogate susjede Opatije, Volosko je sačuvalo bilo svoj stari položaj, koji se dolaskom Talijana počeo da gubi. Vlasti su jedna za drugom prenesene ili u Opatiju ili na Rijeku. Ostala je još općina: pod starim imenom:	Volosko-
Opatija.
Nedavno je i tu došlo do promjene: ukinuli su drevnu veprinaćku općinu i prisajedinih je Opatiji, skinuli su s općinske zgrade i naziv Volosko i ostavilo ono drugo: Abbazia.
U Voiošćaka bila je od davnine duboko ukorjen jena ljubav prema svome rodjenom mjestu. Poznavao sam jednoga, kome su bili omrznuli njegovi su-gradjani, pa se jednog dana digao odlučivši da se više nikada neće vratiti u svoje mrsko rodjeno mjesto. Odselio se u nekakav pust kraj, gdje se bavio ribolovom, ali kadgod bi prošao onuda Kakav brod iz naših krajeva, približo bi mu se ladjicom, što bi više mogao i viknuo:
— Je 1’ tu ki Vološćak?
Lijepo i drago Volosko! Talijani hoće da mu izbrišu svaki trag, a ne znadu, da će dok bude svijeta živjeti u onim našim ljudima spomen na —
Predrago Volosko, dragi moj dijamante ...	Viktor Car Emin.
bolji život. Osim toga nisu ni žene na domaćem ognjištu ostajale skrštenih ruku: iz njihovih peći vadio se kruh zbog svoje dobrote i vrsnoće nadaleko poznat i tražen.
I tako je Volosko sve pomalo napredovalo, pa nije čudo, te ga se najzada zaželio i sam kastavski kapetan, koji je god. 1827. kao kotarski komesar preselio onamo svoje sjedište. Taj ured i drugi, što su mu s vremenom dodijeljeni bili, povukli su za sobom po kojega činovnika Talijana, pa kako su ta čeljad u ono vrijeme vedrili i oblačili, tako se pomalo u najhomogenije hrvatsko tlo posijalo tudjinsko. otrovno sjeme, koje i ako nije uhvatilo dubljeg korena, ipak je kroz godine i godine zadržavalo, ponekad čak i spriječavalo prirodan proces našeg narodnog osvješćivanja i napredovanja. Mnogi su naime od onih činovnika imali porodicu i djece, pa su za njih tražili i svoju talijansku školu. Austrijske su pak vlasti i prije i poslije Solferina podupirale te želje i gdje nije bilo zgodnog terena za otvaranje njihovih njemačkih škola, otvarale su talijanske. Te škole i neke obiteljske veze s tudjinskim činovnicima odnijele su nam u ono vrijeme što u Voloskom što u- Lovranu u svemu kojih pet do šest porodica.
Inače je cijeli kraj ostao i unaprijed čisto hrvatski. Tako hrvatski, da su nekom zgodom u porečkom saboru sami talijanski poslanici nazvali Libumiju: »mostruosa appendice al nostro paese« (nakazni privjesak naše zemlje). Kao da nije i sva ostala Istra — osim nekoliko propalih gnijezda — vijekove i vije kove čisto naša jugoslavenska!
• •
Predrago Volosko
Lipi moj dijamante
SUKOB DVIJU RASA
TALIJANSKA NAČELA O JULIJSKOJ KRAJINI
Problem Jadrana, ili toSnije i specijal-nije rečeno danas problem Julijske Krajine, nije neka momentana borba, koja postoji samo danas i koja se na opće zadovoljstvo može da riješi jednom za uvijek. već je to problem, koji vuče svoj korijen u dalekoj prošlosti i nastavlja se preko naših dana u budućnost. Rađa se iz sukoba dviju rasa. Mi smo samo jedna etapa te borbe, iako dosta akutna i znatna etapa.
Nećemo ovdje razmatrati problem u njegovom najširem značenju, već ćemo se ograničiti na onaj dio, koji je danas najakutniji ! najaktuelniji i prikazati u okviru ovoga članka, a to je Istra i Julijska Krajina uopće, i to počet ćemo sa onim momentom, kad je ta borba dobila jasnije konture i postala svijesnija, a to je doba od početka Mruge polovice prošlog stoljeća do na-naših dana.
Kad su principi Francuske revolucije i rastući nacionalizmi pojedinih evropskih naroda postigli maksimum svojih napora u g. 1848, kad su pojedini narodi uprli sve sile za ostvarenje svojih narodnih ujedinjenja, možemo da i na području današnje Julijske Krajine zapazimo prve početke svijesnog narodnog sukoba dviju rasa. Ostvarivanje talijanskog ujedinjenja s jedne strane 1 težnje probuđenih Ju-goslovena nužno su se sukobile u svojoj dodirnoj tačci na terenu današnje Julijske Krajine.
Borba koja se započela nije bila ni jednaka ni ravnopravna. Treba uočiti ovu ogromnu razliku da se stvari mogu ispravno dalje prosuđivati. Dok je kulturna i prosvijećena Italija iz g. 1848 pošla stalnim korakom k svome sigurnom ujedinjenju, dotle su južni Slaveni u daleko nepovoljnijim prilikama u kojima su kroz stoljeća živili, bili iza te godine, uslijed jačih sila, spriječeni u ostvarivanju svoga jedinstva. Dok je Italija imala svoju kulturnu nadmoć i svoje kulturno jedinstvo, dotle smo mi morali da ovo jedinstvo tek stvaramo kao preduvjet svog državnog jedinstva. — Usporedno kako se budila narodna svijest u ostalim jugoslavenskim zemljama, iako sa nekim zakašnjenjem, počeo se naš narod buditi i u Julijskoj Krajini.
Prvi valovi toga glbania opazili su se baš g. 1848, 1 to u samom Trstu.
Počeci ovi dali su gotovo naslućivati mirniji neki tok nego što je borba u kasnijim godinama poprimila. Kulturne manifestacije Slovenaca u prvim počecima nisu još naišle na nikakav otpor, ne možda zato što su bile baš tako neznatne, nego što Trst tada ioš nije imao ono lice što ga je kao centar talijanskog iredentizma u Julijskoj Krajini dobio tek kasnije. Tada iza Trsta nije još stajala ujedinjena Italija sa kasnijim svojim irendentističkim i imperijalističkim aspiracijama. Nacionalna svijest tadašnjeg Trsta, kozmopolitskog i trgovačkog grada, bila je nikakva. Trgovački njegovi interesi, koji su ga kroz stoljeća vezali sa Austrijom, bili su mu uvijek najpreča stvar.
U to doba još možemo čitati kako su ljudi, koji su se sakupljali oko časopisa »Favilla* (Dal' Ongaro) imali o Slove-nlma samo dobro mišljenje, mogli bi reći najbolje. Istom kasnije stvari se mjenjaju.
Bujanje i razvijanje nacionalne svijesti i razvitka južnih Slavena bilo je zaprečeno Bachovim apsolutizmom. To znači za nas deset, a i više godina zastoja u našem narodnom, kulturnom i političkom razvitku uopće, a u Istri napose. Dok je ujedinjavanje Italije iza pada apsolutizma bilo na najboljem putu i istarski Talijani počeli gledati na Italiju, kojoj su težili, dotle su istarski Slaveni još nikome nepoznat svijet, koji ima da se tek probudi.
Vraćanjem ustavnog života u Austriji po prvi se puta čuje riječ Istarskih Slavena. Biskup Dobrila prvi le glasnik toga buđenja.
STAV SLAVENA NAPRAMA TALIJANIMA
Započinje borba i buđenje, a situacija u kojoj se nalazimo nije bila za Slavene nimalo ružičasta.
S jedne strane Talijani sa svojim pravicama privilegijama, kulturnom nadmoći, prosvijećeni, sa čitavom zemaljskom upravom u svojim rukama, sa svom financijal-nom, ekonomskom i trgovačkom nadmoći poduprti od Austrije i Italije, sa svojim gospodarstvom i gospodstvom u gradovima I gradićima — ali u brojčanoj znatnoj manjini. S druge strane naš zapušteni, osiromašeni, neprosvijećeni seljak, bez trunka udjela u zemaljskoj vlasti bez ikakvih pravica; financijalno, ekonomski i trgovački zavisan od talijanske gospode iz gradića, bez ijedne svoje narodne škole nepismen, bez imena, nepoznat čitavome svijetu bez ikakvog uporišta igdje osim u samome sebi — ali naprama talijanskom elementu u znatnoj brojčanoj većini.
U ovakvim okolnostima ukazuje se borba između dvaju rastućih nacionaliza-ma. ne samo na čistom terenu narodnom 1 političkom, već ova borba ima
u prvim svojim počecima i karakter kulturne, socijalne i ekonomske borbe. Borba je u prvim počecima bila u prvom redu kulturna i socijalna- To je nastojanje da se široke mase naroda digne na jedan viši kulturni nivo, da se ih osvijesti i prosvijeti, te učini ravnopravnim bićima njihovim dotadašnjim gospodarima, da se ove široke mase podigne na jedan viši nivo sa kojega će si jednom moći da steknu dostojno mjesto među narodima, Tako se pod vidom nacionalne borbe izvršavala istovremeno jedna kulturna i socijalna borba, naglašavajući pravo na eksi-stenciju onih potlačenih.
NAPREDNOST SLAVENA I DUH REAKCIJE U TALIJANA I u vidu tih okolnosti nije bilo teško doći do toga da se borba na političko nacionalnom polju točno poklapala sa borbom na ekoiiornsko-socijalnom.
A u sklopu naprednih stremljenja u svijetu ukazuju nam se na području Julijske Krajine talijanska stranka kao reakcionarna prema naprednoj mladoj i poletnoj stranci slovenskoj. Prema rastućoj stranci naprednoj, demokratskoj, slovenskoj brani se talijanska aristokratska stranka reakcio-narstvom i tu dolazi do gotovog paradoksa da su ta-ijanske stranke u Julijskoj Krajini defacto, bez obzira, da li su se ove zvale klerikalne ili liberalne, mogle biti a i bile u svojoj biti samo natražniačke, an-tidemokratske i antiliberalne, jer su to bili interesi njihovog samoodržavanja. Naprotiv su sve slovenske stranke bez obzira kako se one zvale bile uvijek po svojim idejama i nastojanjima u svojoj biti liberalne, napredne i progresivne.
Sva su nastojanja Talijana išla zatim da što više moguće spriječe kulturni razvitak Slovena u Julijskoj Krajini, da bi se ih zadržalo u onom mizernom stanju, u kojem su se nalazili, u konačnoj namjeri da ih jednom lakše pripoje Italiji i definitivno asimiliraju.
TALIJANSKE ASPIRACIJE POSTAJU SVE VEĆE
Uporedo sa ovim prečenjem slobodnog razvitka Slavena razvijala se na drugoj strani u Italiji želja da se Julijska Kra-, jina pripoji Italiji.
Zanimljivo ie promoirati razvitak talijanskih težn[a na Julijska Krajinu od, takorekuć. prvih njegovih početaka do danas.
Ma da su na talijanskom ujedinjenju surađivali i mnogi Talijani iz Julijske Krajine i Dalmacije, to još nikako ne znači da bi te zemlje morale pripadati Italiji. U prvim borbama za svoje ujedinjenje Italija uopće nije imala ni ovakvih aspiracija, tek usporedno kako se je ostvarivalo _ i učvršćivalo talijansko narodno ujedinjenje rastao ie i talijanski irendentizam, da pređe jednom u pravi bezobzirni imperijalizam.
U Italiji se nije u prvi čas nikako niti pomišljalo da bi trebalo Italiji pripojiti i područje današnje Julijske Krajine, tada se Italija ioš ograničavala na svoje opravdane zahtjeve i tražila ujedinjenje u okviru svojih pravih etničkih I prirodnih granica sa međom na Soči.
Tek iza potpunog ujedinjenja Italije počinju se isticati zahtjevi Italije za jednom t. z\ strateškom granicom. Dakako da se ovdje nije vod'lo računa o ničem drugom nego o državnim tobože potrebama Italije i njene sigurnos'i. a kad se se nikako rije vedilo računa i o tome da se time ne stvara nikakav mir i red i sigurnost nego baš sve protivno to ne, jer se nije računalo kakvo se stanje stvara .zimajući luđu zemlju i prisilnim proojenjem jednoga naroda unutar granica Italije, koji neće nikako da bude Italiji pripojen.
POČECI TALIJANSKOG IREDENTIZMA
Tek šezdesetih godina prošlog stoljeća kad već vidimo Italiju ujedinjenu počinje se pojavljivati iredentizam u prvim svojim počecima.
Prvi njegovi propagatori bili su oni Talijani iz Julijske Krajine, koji su se iz političkih razloga sklonili u Italiju i to ponajviše u Veneciju. Krštenjem iredentizma možemo nazvati »Iredentistički manifest« što su ga sastavili Pacifico Va lussi, Furlan i njegovi prijatelji, te ga objavili u Milanu 1861, i u isto doba preveo na francuski Costantino Ressman i objavio u Parizu. — Od tog datuma počinje jače iredentistička propaganda, tako reći na svim linijama i svim sretstvima.
Iredentizam postaje pokret sa više manje jasnim ciljevima, kojega su njegovi propagatori htjeli i znanstveno fundirati t. j. njegove zahtjeve i pomoću ozbiljnih znanosti fundirati. Prvobitna mu je karakteristika bila površnost i zbrka u svim pojmovima i zahtjevima pojava pretežno retorična i bez trunka dubljeg tretiranja stvari, sa vrlo malo intelekta a ponajviše se osnivao na neznanju sa argumentima čiste megalomanije i isprazne želje, »da Italija bude velika«. Takav se on barem servirao širokim masama u Italiji. Na vrhovima bio je ipak smišljeniji, ali ne zato i opravdaniji.
Usput treba znati, da su ovi propagatori iredentizma bili i u samoj Italiji, koja je znala stvar često bolje procijeniti, ne baš rado videni, a s njima se postupalo sa strane službene Italije već prema prilikama i ondašnjim potreba državne politike; tek su si kasnije uspjeli da skuju aureolu narodnih mučenika, pred kojima je sve moralo da uzmiče.
Njihova propaganda za koju su svi držali da je ili suvišna ili smiješna zahvatila je s vremenom čitavu Italiju, a njihovo nastojanje u početku osamljeno (i usprkos toga što je bilo i neopravdano) postala su vjerovanje čitave Italije od onih najviših do onih najnižih. Osjećaj, želja i volja pobijedili su hladni razum.
SOČA I GRANICE ITALIJE
U Italiji su se ozbiljni duhovi počeli pitati, dokle zapravo sežu granice Italije? Ispočetka je bio općenito zahtijev Soča. ali je uporedo sa stabiliziranjem prilika u Italiji rastao i zahtjev, da se granica pomakne što više na istok, dok taj zahtjev ne postigne svoj maksimum u jednom diplomatskom aktu za vrijeme svijetskog rata, a koji se naziva Londonski pakt.
Carlo .Alberto si je bio uzeo za zadaću i program da istjera Austriju iz Italije i već je tada nastalo pitanje dokle sežu granice Italije. Njegovi su mu generali već tada sugerirali, da bi trebalo granice Italije prenesti za onda ukratko rečeno »sve do pred vrata Ljubljane i duboko u Hrvatsku« navadjajući zato jedino i isključivi razlog zahtijev da Italija mora imati sigurne strateške granice.
Tu još nisu isticali nikakovih drugih razloga, što znači da Italiju prvobitno vodi u Julijsku Krajinu jedan jedini motiv u sebi skroz neopravdan i nedovoljan.
Uz ovaj zahtjev jedne sigurne strateške granice počele su se vući besmislene granične linije svakuda i svukuda, moguće i nemoguće, dakako najozbiljnije su se smatrale one koje su postavljale granicu na liniji Triglav—Postojna—Sniježnik. Međutim jedan službeni manifest još iz godine 1848. traži granice Italije samo na Soči (Manifesto dell’ Unione federativa italiana 1848).
I sam tršćanski pisac S o 1 i t r o u »Giornale d Trieste« iste godine postavlja granice Italije na Soču, ali Guglielmo Pepe kaže Karlu Albertu: »Pozdravit ću Vas kraljem Italije kada pređete Soču«.
Službena Italija nije niti još 1866 godine imala taso velikih zahtjeva, ona se zadovoljavala sa granicom na Soči.
MAZZINI O GRANICI
Za samoga Mazzini-a nemože se kazati da je u ovom pogledu imao jedno jasno i određeno mišljenje. Mislim čak da se ovdje nesmijie sve odbiti na neku možebitnu političku taktiku Mazzinijevu, jer kad bi Mazzini bio na čistu s ovim pitanjem, on bi ga sigurno bez obzira na politički opor-tunitet bar negdje bio stalno izjasnio, ali toga on nije učinio, što najbolje svijedoči kako ni najumniji muževi Italije u ono doba nisu pravo znali što smiju a što nesmiju zahtijevati.
Mazzini god. 1831 u svome spisu »Istruzione Generale per gli affratellati alla Giovane Italia« postavlja granice Italije prema istoku sve do Trsta i uzimlje Trst, bez ikakovog daljnjeg komentara; god. 1857 u »Lettere slave« kaže: »... Italia si estenderà della Sicilia al cerchio delie Alpi e a Trieste«. Tek tri godine kasnije u knjizi »Dužnosti čovjeka« označuje jasno Soču kao granicu Italije i nadodaje da je to prirodna kranica Italije »koju joj je Bog dao«.
Ali ovo nije bila Mazzini-jeva poslijednja riječ o granici (kao što se kod nas to često voli citirati). God. 1871. kad je Italija bila potpuno ujedinjena Mazzini traži granice Italije do ondje gdje su one na-žalojst danas (»Politica internazionale«). Izričito kaže do Postojne sa Krasom.
Ali i pojam Soče da se različito interpretirati. Visconti-Venosta, ministar vanjski poslova za vrijeme talijansko-austrijskog rata g. 1866 kad je ovlastio poslanika Nigrà da nastoji pređobiti Napoleona III. za retifikaciju tadašnjih talijanskih granica u Venetu, kaže da bi ove trebalo prenijeti na Soču, razumivši pod time sigurno ono, što je ^kasnije iste godine iza rata tražio, na Bečkoj mirovnoj konferenci, talijanski zastupnik Menabreja.
On je pred zahtijevom granice na Soči zahtijevao i čitavo poriječje Soče uključivši ovamo etnički čisto slovena-čke predjele.
Prema jednoj službenoj izjavi u parlamentu izjavio je Cavourov nasljednik na ministarskoj stolici general Lamarmora: ^»Geografija kaže da je prava granica Italije na Soči.« Prema njemu trébaia bi granica zbilja teći rijekom Sočom.
Samo je jedan čovjek imao dalekovidno i stalno mišljenje u tom pogledu a to je bio Cavour ma da se kao oprezan državnik nije nikada nigdje o pitanju gra-
nice izrazio. On je dobro predviđao razvoj događaja u Austriji, i buduću pobjedu slavenske rase. a itaiiju je pripravljao »ai splendidi progressi che i nostri nepoti non troveranno troppo remoto«. Mislim da možda ova misao najjače izrazuje želje sadašnje Italije. Drugim riječima Cavour nije pitao dokle smije i što smije nego samo dokle može, to su mu bili jedini razlozi.
PRINCIP NARODNOSTI Princip nacionaiiteta nije kod argumentacije talijanskih zahtjeva igrao nikada veliku ulogu »vi su ozbiljniji Talijani (čak i iredentisti) miznavali da su oni brojčano u manjini.
Sam Sonnino pišć u »Rassegna settimanale« 29. V. 1881):	»Tražiti
Trst kao pravo bilo bi pretjeranost sa principa narodnosti«. (Pod imenom Trst razumjeva čitavu Julijsku Krajinu).
Godinu dana iza toga Ruggero Bonghi posumnjao je da bi ikada Julijska Krajina mogla na temelju principa narodnosti pripasti Italiji. G r a z i a d i o As col i priznaje nakon ispitivanja Ju'ij-ske Krajine po principu narodnosti, da su Talijani u manjini i da ovaj princip ne ide njima u prilog.
TALIJANSKI PISCI O SLAVENIMA
Značajno je kako su talijanski pisci sedamdesetih godina prošlog stoljeća pisali o Slavenima Julijske Krajine. Prof. S. Scaramuzza. (Lettere al’ »Corriere Veneto«, Padova 1874). piše:
»Stanovnici gorskih krajeva vojvodine Goričke su Slovenci oomješani sa Talijanima ili čisti Slovenci«.
On im priznaje narodnu većinu, ali zanimljiv je kako ih opisuje i što misli o njima. Scaramuzza ih prikazuje u svojim pismima kao narod još napola divlji, surov, nesposoban za ikakvi viši kulturni život. Oni koji sa svojih brda — veli on — siđu u dolinu ti se polagano asimiliraju.
Slično mišljenje imaju i drugi, koje se očevidno razlikuje od onoga Dali' O n g a-rovog i Facchinettijevog iz »Faville« tri decenija prije toga koji su pisali u doba dok Italija nije imala tako velikih težnja i tako velikog apetita. Carlo C o m b i, iz Kopra, jedan od najumnijih glava među talijanskim iredentistima, prikazuje istarske Slavene poprilici na isti način kao i Scaramuzza.
Combi u svojim spisima I Riccardo Fabrls u svojoj knjizi »II confine orientale d’ Italia« (Roma 1878) kao ni drugi talijanski pisci Tomaso Luciani, Amato Amati i Fambri ne bore se još tada ni za Dalmaciju ni za Rijeku. Tada ie Italija htjela imati samo strateške granice na Triglavu i Sniježniku i svojatala si je pravo na teritoriju današnje Julijske Krajine.
Sada je zapravo i nastalo xme i geografski pojam Julijske Krajine, »Venezia Giulia«. Stariji tog imena nisu poznavali. P. K a n d 1 e r zove ovaj teritorij jednostavno »Litorale«, Binfigh'o »Litorale Veneto orientale ili Litorale Triestino«, Litorale Veneto-Istriano, Litorale delle Alpi Giulie, regione adriatico-alpina, ili samo Isra ili Giulia, dok napokon Amati, Luciani i Ascoli ne počinju pisati izraz »Venezia Giulia«, odakle dolazi naša »Julijska Krajina«
Svi ovi pisci bili su u svojim djelima interpretatori tadanjih talijanskih zahtjeva i odraz mišljenja što ga Italija imala o Slavenima Julijske Krajine. Sve je ovo bilo pisano više manje daleko od poznavanja samoga problema Bez dubljih argumenata za svoje zahjeve sa jednostranim i povišenim gledanjem na stvar. Iznašali su svoje potrebe ne obazirući se na nikoga. Tada čak još niti nema one žučljivosti prema Slavenima i onog nemoćnoga i luđačkog neprijateljstva što ćemo ga kasnije naći kod novijih pobornika talijanstva Julijske Krajine.
Tada nisu vjerovali u stvarno pro-buđente Slavena i u svojoj naivnosti računali su na lakoću provođenja svojih zahtjeva. Nisu mogli ni pomisliti na kakav će se nivo dignuti slavenska rasa za par decenija u budućnost. Zato nisu još pisali ni onim sarkastičkim prezirom kojim Talijani danas o nama govore.
Gledali su na nas superiorno i po mogućnosti dosta hladno po prilici onako kao što danas govori moderni evropejski na-učenjak o najzabitnijim i najzaostalijim plemenima Afrike ili Azije.
U Julijskoj Krajini međutim odigravao se jedan drugi proces. Od dana u dan Slaveni su se dizali učvršćivali i osviieštavali, svakim su danom osvajali nove pozicije i kao bujica prijetili talijanskoj priviiego-vanoj klasi da joj iz ruku uzmu i upravu zemlje i financije i ekonomiju, što su Talijani morali, zaprepašćeni i zbunjeni da tako ljubomorno brane. Onu ravnopravnost, koju su Talijani Slavenima svim sredstvima negirali, Slaveni su svojim naporima nastojali da ostvare.
Kad su bili pred odlučnom pobjedom u zadnjoj etapi do konačne pobjede zatekao ih je svijetski rat.
Jadranski je problem postao najaktuelniji i Italija je počela da brani svoje tako
zvano pravo na Julijsku K'.ajinu, samo ovaj puta sa starim otrcanim i novim argumentima, koji su u stvari bili uvijek oni isti stari jednako neopravdani i nemogući. Razlika je bila samo ta, da nas ovaj puta nisu mogli više sa onako visokoga gledati, ali su nas napadali sa daleko više žučljivo-sti i mržnje, koja sve više i viš£ raste.
Nu ovđe moramo naglasiti rta ni među samim Talijanima Julijske Krajine nisu svi bili oduševljeni pobornici prisajedi-njenja Italiji.
Argumenti šta su ih bardovi talijanskog iredentizma u Julijskoj Krajini Francesco Salata ili Attilio Tamaro iznašali naišli su i među Talijanima najporazniju kritiku bili oni historijski, strateški, ekonomski, kulturni ili etnografski. Ove posljednje Tamaro i Salata u svojim knjigama niti ne iznašaju.
Salata u svojoj knjizi »La question de '’Adritique (Roma 1916) uopće-je proti svakog principa nacijonaliteta Priznaje Slavenima većinu a bila mu je zapravo zadaća da se bori protiv svake mogućnosti eventualnog plebiscita.
TRŠĆANSKI SOCIJALIZAM I NJEGOVO REALNO GLEDANJE NA PROBLEM TRSTA
Pojavom talijanskog socijalizma našlo se ljudi koji su problem Julijske Krajine počeli tretirati i sa drugog gledišta nego što su ga to gledali službena Italija sa svojim imperialističkim ciljevima i iredentisti u Julijskoj Krajini. U svijetlu njihovog gledanja, koje se je daleko više baziralo na stvarnošću i ekonomskim potrebama zemlje sinula je tek u svoj svojoj nemogućnosti i kontradiktornosti sva prozirnost talijanskih teza. Budućnost je pokazala kako su sva predviđanja tršćanskog socijaliste Angela Vivanti-a u njegovoj knjizi »L’irredentismo adriatico« bila točna i ispravna.
Sva dokazivanja iredentista, da i komercijalni interesi Julijske Krajine naročito Trsta traže prisajedinjenje Italiji, srušila su se na neumoljivoj činjenici, što danas Trst pod talijanskom vlašću dnevna propada i da će nužno u ovakvim prilikama morati da ? dalje propada.
Historijska borba Trsta i Venecije kao trgovačkih luka, koja traje sve do od 13 vijeka ovamo, od kako se Trst bio priključio Habsburgovcima a koja se danas ukazuje jačom nego ikada, u ovakvim prilikama sigurno ne. može da svrši u korist Trsta, a nužnost ekonomske prop/.sti Julijske Krajine pod talijanskom vlasti sigurno neće donijeti ni drugih željenih rezultata. Nacionalni sentimentalizam i gruba sila neće biti nikada kadri da iskorijene Slavene iz Julijske Krajine. Historija nas uči da u historijskoj borbi dviju rasa na Jadranu Slaveni nisu oni koji uzmiču.
ASIMILACIJA
Usprkos svih davnih tvrdnja sa talijanske strane da nas Talijani asimiliraju, kako su to tvrdili talijanski pisci kroz čitavu drugu polovicu prošlog stoljeća i svih današnjih napora i uz sva nekulturna sredstva što ih danas rabe, Slavena ima danas u Julijskoj Krajini više nego ikad. Naprotiv se najbolje pokazala asimilatorna snaga naše rase u Dalmaciji, gdje su Slaveni kroz historiju sasma mirnim načinom napokon uspjeli tla asimiliraju talijansko pučanstvo dalmatinskih gradova. Talijanske pak nasilne operacije nad našim elementom u Julijskoj Krajini sa svojim terorom i nasilnom asimilacijom moći će možda da privremeno spreči kulturni razvitak Slavena u Julijskoj Krajini, da dokažu statistikama u ruci, da pod upravom Dante-ovih i Mazinijevih zemljaka u jednoj pokrajini analfabetizam raste, da se nastoji jedan narod baciti natrag u divljaštvo. ali da je Italija kadra Julijsku Krajinu povesti putevima mira, reda i rada ekonomskom prosperitetu, kulturnome progresu i civilizaciji, to neće moći nikada dokazati. U tome leži neumoljivo nužna osuda Italije i nemogućnost njene misije.
__ Kulturni svijet treba da uvidi da Julij-
skoj Krajini treba dati pravoga gospodara koii ima i daje više garancije da te to moći učiniti._____________Blaž Zuccon
tamo domovi
SU TUŽNI...
Tamo domovi su tuini gdje za hljebom vapi tijelo —
Tlo u znoju posijano ploda nije donijelo.
Tamo domovi su tihi
gdje za hranom vapi duša ...
Vapi za utjehom božjom bjedna sred olujnih tmuča.
Tamo poljima sunčanim ljudi idu — pogled im je mrk, kao da se svega boje, a u srcu bol je grk.
Tamo su bijele ceste a bez pjesme tople, meke — Ljudi — kao u sprovodu — Čuješ tek riječi tihe neke.
Tamo ponosne su crkve, gdjeno riječ naša mre ... Samo vjera živi — duša u budućnost bolju zre.
Uspomena iz Istre
KAD JE „GUBERNIJA" ISTRA ČEKALA RUSE
Bilo je to u početku svjetskog rata. Naši pismeniji ljudi, koji ostadoše na domu, bili su izloženi mnogim torturama Učestalc. brate, neke »trosavezmčke manifestacije«
—	protiv Srba. Ali kako u Istri nije bilo Srba, to smo mi hrvatski ljudi, za zgodu, pretvoreni u Srbe. Valja reći Po duši da nas nisu tukli, a ne bi ni bilo lako tući nas, jer smo bili jači i brojem i snagom. Ali su se zato noću derali pred našim kućama i razbijali nam prozore kamenicama. A jstom kad stigoše neki tajni cirkulari i tad nisi više imao mira ispred prodirnog oka c. k. žandarmerije i njezinih agenata, i i trebalo je da držiš uvijek u pripravnosti kovčežić sa najnužnijom potrebom i sa parom dobrih opanaka, jer ti se je moglo dogoditi da prevališ pješice dobar dio puta do ljubljanskoga grada, gdje je bio tabor »p. v.« — Istrana.
Odvedoše i moga susjeda i saradnika popa Šimu — duša mu se raja nauživala!
—	a ja još doma. Tada još nisam znao, da je tome bio jedini razlog što je pop Šimin Zrenj spadao pod Poreč dok sam ja spadao pod Kopar, gdje je sreski načelnik bio stari poštenjak Polej, koji nije dao zatvoriti nijednog čovjeka iz svoga sreza. Čekanje je teže od svršenog čina. A kad me je najzad gospodin »vahmajster« prestao pozdravljati, i ako je po »dinst-reglamanu« bio dužan da to čini, prevršila se je mjera podnosivosti. Izazovimo, rekoh, odluku.
I tako jednog divnog jutra u augustu, kovčežić, koji će mi biti fatalan, u ruke i put pod noge. U Kastav! Starina mila tamo me zove. Imam tamo i dva pedlja svoje zemlje, koje će mi, kao Anteju, dati snage, a imam i veliki broj rodbine s kojom ću moći da se ljudski razgovaram.
Prvi na koga se na putu namjerih, bio je stari M i k a c iz Bresta, bezbrk, asketskog lica, žustar i žilav.
— Čuje se, veli on. da našima gre dobro i u Galiciji ,• u Srbiji.
Eto ti ga, na! Što je sad opet ovo?! Novine, koje smo krišom dobavljali iz ino-stranstva, javljale su, da su Austrijanci karnetom potučeni u Galiciji kao i da je prva ofenziva u Srbiji sasvim propala. Šta ću da odgovorim? Čiči su, istina, bistre glave, ali u ono doba pometenosti nisi nikad bio siguran u koga se možeš pouzdati. Zato odgovorih, mudro:
— Znate barba Martine, rat je rat, danas ovako sutra onako.
— Ma vero da su ih dobro nabili!
— Ma ko koga, oštija?
— Ko koga! odvrati i on žešće I triba da ia to Vami rečem! Ča su tudeški naš i?
— Orajt, sad se razumimo.
Svijest i odvažnost ovoga čovjeka iz naroda podigla je i moj duh te sam stupao življe i veselije, čarajuć; sebi u ugrijanoj glavi slike ljepše budućnosti. Tko bi onda i bio mogao misliti, da će rat, vodjen, kako govorahu, za slobodu i pravdu, za nas u Istri svršiti onako jadno. Pa još tada kad je baćuška bio u punoj snazi, a Italija izvan borbe. Eie, mišljah valjaće uzeti Bud-manijevu rusku gramatiku i spremiti dvije tri riječi pozdrava? »Harašo! Da žijet maćuška Rasija! Dobro došli, bratje, u gubernij u Istru!« Pa ne treba ni gramatike! Naši mornari, čakavci, koji su plovili u Odeš u, Taganrog i Brdjansku, kunu se da Rusi govore hrvatski. A istom kad dodju Srbi! Ntigla, gdje je i jedno žensko dijete kršteno imenom »S r b i ’ a«, daće sigurno dva vola i deset hekta vina za doček. A gdje je ostala rošćina i sva prostrana buzešćina! lie-katomba! Krijesovi na svim brdima, do neba! Urnebes! Miliari sopila i mihi, deset miliari, dvadeset miliari Ciča i Bezja-ka, pomiješanih sa ruskim , srpskim vojnicima, Subotina* na milijonsku potenciju! Lipi ljudi moji, šta će to biti!
«
Prva etapa: Roč. Prijatelji Gržinić i Licul, sad oba na žalost pokojni, žalosni su j pogruženi. Za pola sata i onj su se blaženo smiješili očarani vizijom narodne veselice koju sam im naslikao. Zaista, vjera pokreće bregove!
A onda napred kroz ročko polje, ka Lupoglavu. Iza Dolenje vasj pokaže se odjednom čitav masiv Učke. Sa unutrašnje strane nije Učka strma i šumovita kao sa morske. Cesta se blago penje po oblim padinama, koje potsjećaju na Brdo Triju Sisa iz mladalačke lektire. Za to smo i zvali Učku »mamica« Ali, eno tamo na desno gotovo na svakom visu, karakteristične siluete zvonika, oko kojih su se skupile kuće kao pilić: oko kvočke. Eno u dnu boljunskog polja, na po-danku Učke starog Šinkovićevog grada Ni na nj nije zaboravio Nazor, pjesnik snage Pa eno i vranjske piova vije! Ali ostavimo sad popa Franu Marčin-ka na miru jer će on ispuniti čitavo poglavlje naših uspomena. Zaobidjimo Vranju i pe-njimo s« polagano šireći svakim korakom horizont pored kraljevske česme sa najboljom vodom u Istri, kroz selo Malu Učku, gore gore do sedla gdje će nas zadržati i dati nam konak:	Gostiona
P e r u č- planinska kuća
Vaj! Kad je ono profesor Johnson povukao W i l s-o n o v u liniju kroz Učku primijetio mu je b a r b a Dinko, da nje-gova crta siječe vodovod našoj Opatiji-
Tome argumentu nije moglo biti prigovora i pošteni je Amerikanac prenio crtu ponešto na zapad tako da je i Perućeva kuća imala ostati na našoj strani —-----—.
*
A sutradan u rano jutro, kroz bistar i opojan zrak visine, praćen korom pjevica i zvonaca sa vratova predvodnika ovnova, lak, odmoren, ispunjen radošću života, krenuh od Peruča napisavši pozdrav čarnoj gori u planinarsku spomen-knjigu. Do malo cesta počinje lagano silaziti klancem Učkinog sedla, izmedju bujne šume sa obje strane Još jedna, posljednja okuka a onda odjednom, kao u Valpurginoj noći. — — čudo!
Stoj, ako imaš imalo osjećaja za ljepotu!
Tu si, raju istarske zemlje! Isto tako divna, majčice Učko, kad, umivena rosom, drhćeš pod prvim poljupcem sunca sa istoka, kao kad se, na smiraju dana, ogrneš grimiznim plastom i okruniš zlatnom krunom posljednjih Febovih zraka. Tada, u misteriji umiranja dana. pristuna Neptun, tiho i pobožno, nošen sitnim talasi-ćima, da ti cjeliva kraljevske noge, dok nad vođama kvarnerskim ciliče srebrni glas večernjeg zvona- a čovjek, ispunjen miljem i skrušencšću, skida kapu pred simbolom vječnog ovaploćenja!
To mjesto nazvao je istarski putnik: Poklon. Zaista, tu se treba pokloniti. Kažu da se treba pokloniti Materi božjoj trsatskoj, čija se crkva otuda ugleda, Medjutim taj obred mora da ima šire i dublje značenje, jer prizor koji se otuda otvara oku jedinstven je i neupore-divo ljepši od pogleda sa Vezuva ili sa splitskog Marjana. Elipsa, koja kruži od Osora preko cijele Liburmje. do gordog i stravičnog Velebita i koju oko sa čiste visine zahvaća svu odjednom, sadrži i rad prirode u bezbroj varijacija ali i rad žilavog Prometeja — čovjeka, težaka i pomorca, koji je za tu grudu vezan silnom upravo strasnom ljubavlju. Kraj od B e rs e č a pa sve naokolo do Senja posvećen je stoljetnim uspomenama patnje i radosti tvrdog primorskog življa.
Tuda, sredinom augusta prolaze karavane naroda iz unutrašnje Istre, koj; hodočasti na Trsat Ima ih koji čitav put, po zavjetu, prevale bosonogi ili inače pokornički odjeveni odnosno neodjeveni Tako je jednom tuda prolazila i neka starija ženska, koja je, kad je počelo kišiti, digla otraga suknju i njom se pokrila preko gla-
Antun Bonifačić
ve. Nitko od suputnika nije ju upozorio, jer su mislili, vele da se je »tako zavedala«
*
I tako pasući oko i razmišljajući, brzo se nadjoh pod zidinama drevnoga Kastav-građa i skrenuh ravno u selo, veseleći se skorome odmoru i susretu sa svojima. Silazim gledajući sa pietetom djedovinu j nedaleko brdašce na kome se je držao prvi istarski narodni »tabor«,' alarm pro-budjene svijesti, i što se više približavam selu to me više čudi neka graja u njemu. A kad izadjoh iza ugla prve kuće na čistinu — sasu se na me tuča kamenja! Petnaestak mladićaka gadjalo me je vičući: udri trovača. Baš kao ono nekada R e n c a u Milanu, koga uzeše za mazača u službi kuge. Ha, a ja, blesan, došao amo da tražim zaštite i spokojstva! Ta kako nisam mogao naslutiti nevolju znajući iz povijesti, za kakova su čuda Kastavci sposobni, počevši od kapitanove lokve pa do ----------
U tome kritičnom času pomogla mi je urodj ena kastavska upornost nazvana tvrdoglavost. I mjesto da se sklonim podioh ravno prema četi govoreći:
—	Ki bi me od vas odvel do barba J e n i j a na K a 1 i ć. Zabil sam put. Na te riječi izdvoji se iz čete otresit momčić, koji najprije rastvori usta i iskolači oči, a onda reče:
— A, po svetu Mariju, Zvane, ti si to,
—	pa udari u plač, koji bi bio ublažio j težu ranu od moje male ogrebine na glavi.
To je bio moj bratučed, sin moga strica.
Naravno, tajna se je odmah razjasnila. Netko je po Kastavšćinj raznio glas, da neprijatelji krišom dolaze i — truju vodu. Za to je selo odredilo oružanu stražu, koja se je svake noći izmjenjivala čuvajući izvor. Danju su stražili dječaci. Ja sam im bio sumnjiv jer nepoznat i jer sam nosio kovčežić u kome je — bez sumnje — bio otrov. U ostalom nisu Kastavci jedini u našoj zemlji, koji su lakovjerni.
Toga puta ostadoh tamo par sedmica. I, poslije prve nevolje, bilo mi je dobro. Uvjerio sam moje domorotce, da će rat svršiti prije Božića. Čak sam jedne noći zamijenio starog strica Jožu na straži kod vode, slušajući čudne priče stražara iz kastavske istorile. Još malo pa bih ; ja bio počeo vjerovati u trovanje zdenaca. Šta ćete, takav je u Kastvu zrak. Je. po majku miša!	Zvane Kastavac
ODA
DJEDU
Zemlja te je primila kao svoga.
Tvoje su ruke tako dugo zgrtale crljenteu, i gomile kamenja, da si neprimjetno ušao u njih.
Stogodišnja smokva, koju si zasadio, usahla je od sime. Sunčanog dana Uskrsa pošao si uz more prema vječnosti.
Ti nije si nego u zemlji, koju si vječito težio, samo sad već ne izmičeš, nego ulaziš u šuštaj. trava, kojima znadeš imena.
Rahla, crvena zemlja naših loza,
u kojoj nalaziš debele čokote divljaka maslina i lovorika.
Ništa nije za tebe novo, ni himna bure, ni plač juga u masliniku, ni razlijeganje zvonova na sunčanom danu: sve je bilo predviđeno.
Po drevnom, glagolskom dnevniku ušao si u život, uz mekani vjeruju i jauk zglbina, zato si se otkinuo kao zreli lovorov list. i mimo ležiš sred pješčanih udubina.
More se je za te povuklo sa svoga ležaja,
a bezbroj pužića i priljepki ostalo je utisnuto kao tvoji prsti po kamenju.
Sada svakog dana po ritmu mjesečine, more se povlači od Mutruzana do Dunata, i dolazi nabreknuto kao jedra bragoca sa pjesmom vjetra i mirisima cvjetanja.
Najobilnije suze su kanule za tobom iz obrezanih loza.
U danima najmučnije zimske osame,
zvonovi klikću našu starinsku riječ vjere u vječnost,
a posječeni maslinici bacaju izdanke iz kvrgavih debla.
Struje u luci se izmjenjuju, cvetovi se vračaju, a vi svi sa novoga groblja hodočastite starome, po pustošima i drmunima, sa svijećama > dupljerima, po međašima i mekotama, uz miris magriža i kuša I dok se dupci svijaju truseći žirove, a žestila lama, iz svake stvari se osjeća vaša duša.
V r Uno v.
* godišnji sajam u Buzetu.
Antun Bonifačit.
Popunjava aplatUw
fiu^u nmnu steiìs^se i
PRIZNANICA
n a uno» od
Din.
uplaćen duma» na dei redun b<
Ime vlaanikE dak r*ftnn»
36 789
nlstra;> Glasilo Jugoslavenskih Emigranata Iz Julijske Krajine, Zagreb.
Uplatni br. po dneymka Naplaćena taksa Din.*.....p.
Potpis službenika OPr. Š Br. 108 „Upiatni«a“
a afiKIti. PiL POŠTANSKE ŠTEDIOKIOE 0 USm
IZVJEŠTAJ
riamiku tekovsog; radaru:
Ikoos od upi«tlo je
Dio..
.8*
IH
* &
a korist dek. raduna br.
36 789
,lstrau Glasilo Jugoslavenskih Emigranata Iz Julijske Krajine, Zagreb.
OAr. 6f. m l
TEMELJN SCA
ta knjiženj®
iznos od
Uplatio je
Din----4
Ì
I
ns ft«k raftu n br.
36 789
Dana
Dplatni br. po dnevniku
Prostor ra -«BscasaJfeKfs t*' ~
UH, mtmmmm i n iMim'wW-—
MJe4tO «S marku od (J.50 đ.
. /
"a



A

Dvom iekovrtot» uplatnicom tcoia izvršiti uplatu na blagajnicaoia Poštafaske Steciiofìice ili njenih filijala ili na svunii jKištama u Kraljevini Jugoslaviji svako lic« àxs neograničene svote i bez dokaza isto» "Hrtaosti.
Popunpv^nje uplatnice yr3i sara uplati» Sac i to ili/fukorn (samo mastilom), ili štampanjem ili' pisaćom mašinom. Priznanic» gotvrđuje blagajnica Poštanske Štedionico 1$ pošta i vraća ie uplati ocu. Datum n* spUtoid mora odgovarati đ^nis uplate.
Priznapjca <e potpu doka? izvršeiu •••.piate za račun vlasnik« čekovnog račun* kad je snabdjevena-:'uplst^dcj brojem, potpisom ovlaštenog službenik?) pošte ili Po» kanske Štedionice, i otiskom žiga
Nejasno popunjene, poderane, -uprljao* ispravljene di bcw.i'.,- čekovne uplataic« iw>šte m ?.naiju primati
SINJE JEZER®
Bogomir Magajna
Po skrivnostnih hodnikih podzemlja so si vode poiskale poti, napolnile so brezdanje dvorane, drvele so mimo kamnitih dreves in mimo z lesketajočim se kamenjem okrašenih sten navzgor le na zemljo, na katero so dospele, ko je bila mesečina, in se razlile po ravninah med gorami in šumečimi gozdovi, ko je bilo sonce in se je sinje nebo naslikalo v širokem trepetajočem zrcalu. Zgodilo se je kakor v sanjah naenkrat in le samotne rože, ki so se tu in tam blizu bregov še dvigale iz vode, so oznanjevale, da je bila ta še pred urami neka druga pokrajina, ki je izginila zato, da je bilo lahko ustvarjeno sinje jezero, v katerem so se lahko gledali vrhovi temnega Javornika in svetla barva neba. Ljudje, ki so se zbudili tisto jutro in pogledali skozi okno belih hiš, so ostrmeli: »Prezgodaj se je rodilo jezero, saj niti cvetje ni še zamrlo na zelenih travnikih. Težka in dolga bo zima in burja bo tulila neprestano od Snežnika. Ob ovenelih nageljnih je slonelo dekle in strmelo po trepetajočem va-lovju«. Zgodaj je prišlo jezero, sinje jezero in jesen z njim. Tudi to leto bodo umrle sanje, kakor so umrle vsako leto do slej, in študent, ki je sedel vrh Slivnice, se je zamislil v čudežno pokrajino pod seboj in se nasmehnil. Bog ve, kaj vse se je skrivalo za tistim dobrim smehom, kajti zamahnil je z roko in se zagiedal na drugo stran, kamor bo zopet odšel.
Zemlja pa je bobnela še vedno in bruhala iz sebe vodo. Od ure do ure se je večalo jezero in se dvigalo čez lastne bregove, nad katerimi so jezdili Mira, Mamut in Volarič. Sončni žar se je igral v tisočerih , pregibih valov. Podobe Belca, Gavrana in Jasne so padale daleč v globine in se je videlo, kakor da se glave treh mladih ljudi dotikajo podobe sinjega neba.
Nekje tam sredi ravnine sé je dvignila meglica in bdela nepremično nad jezerom, kakor prečudna bela misel, rojena z gladine, osvetljena od sonca in vendar tiha, nepremična, neslišna.
Meglica rojena z vodami iz osrčja zemlje same. Prijezdili so do brezovega gozda in zaustavili konje. »Tukaj je lepo«, je rekla Mira. Skočili so s konjev in posedli na trato pod breze, h katerimi so privezali živali. Nad njimi se je igral veter z listmi, v katere je komaj že vdahnila jesen svojo barvo. Kapetan se je ozrl v vrhove brez: »Ni dolgo, odkar sva z Vidom jezdila po tej pokrajini. Takrat sva zaslutila, da mora priti v njo bitje, ki bo kot njena duša. Oba sva tedaj zakopmela po tem in naenkrat ste prišli vi lepa ženska, da se pogledate v tem zrcalu, ki leži pred vašimi nogami, in da v njem spoznate samo sebe. O, da bi mogel ujeti vsaj vašo podobo, ko ste vi tako nedosegljivi meni in Vidu. Vem, da bi bil srečen tudi on, če bi mogel ujeti podobo tudi on. Odkar vas poznava, srečujeva vašo podobo na vseh potih teh prelepih pokrajin, toda ona se nama umika vedno, kakor da bi jezero bežalo v neskončnost. Vsa pokrajina je prežeta od vaše ljubezni — mi dva potujeva vedno le mimo nje.
Mira je zastrmela kapetanu v oči, nato je položila eno roko na njegovo ramo, drugo na ramo Volariču, kakor da bi se hotela opreti na oba. »Tudi z vajino ljubeznijo je prežeta vsa ta pokrajina, kakor je prežeta z mojo in še z ljubeznijo nekoga drugega. Toda jaz pojdem skoraj z nje. Vi dva bosta ostala. Povrnem se k vama, ko bo to jezero strašno v svoji lepoti. Nič več ne bo sinje. Rdeče bo kot kri in njegovi valovi bodo trikrat težji kot danes. Takrat se povrnem in se bomo ljubili vsi trije z blazno lepim smehom. Izročila
Odlomek ia «soobfa^ljesaega romana „Os?asa&ša9?ia”
se bom vama, da me popeljeta tedaj čez težke rdeče valove. Danes pa bi hotela biti vesela — vsaj to uro še. Kdo ve, ali bom mogla biti vesela jutri. Naj bo vsa vsaj se daj kot vesele sanje. Tam je meglica. Zapela bom in jo zapodila. Naj sije sedaj sonce po vsem jezeru, prav po vsem jezeru. Ne mislimo na to, kaj bo jutri.
Oba sta strmela vanjo. Vedela sta, dobro kaj pričakuje — vendar se nista vso pot niti z besedo doteknila tistega, ki mu je Mira šla nasproti. Zato se nista razvedrila sedaj, ko je Mira zapela,
»Dekle prosila je Boga, da bi šla meglica z jezera, megla, megla z jezera«,
čeprav je hotel biti njen glas vesel in razigran in nam je odpel, ne da bi skušal biti vesel:
»Dekle ni bla uslišana, ni šla meglica z jezera, megla, megla z jezera«.
Toda ona mu je naenkrat pritegnila glavo k sebi in mu zaklicala. »Zakaj vendar poješ tako. Nikdar ne sme umreti upanje in naj bo ono manjše kot ta listič, ki pada zdaj z breze. Smrt ne more zmagati nikdar, in če umre v njenem objemu ena misel, jih je že tedaj rojenih tisoč drugih krog nje. Kako naj smrt ubije vse. Končno bodo te misli ubile smrt in usadile same sebe v zemljo, da se iz njih porode le drevesa sreče in lepote. Dokler je tukaj smrt, se bomo borili z njo — res — med borbo je težko graditi svetišča, toda gr a 7 dili jih bodo otroci naše misli. Borci pa pojdejo poprej z vriskajočim smehom v naročje smrti, zato le, da bi zadušili njo.
Nobenemu bi ne bilo tako lahko zbežati pred njo kot njemu danes, če bi le hotel on. Toda on je zmagal strah in zmagala ga bom tudi jaz. Zahvaljujem se vama, da sta me spremila do tega kraja. Vrnita se s konji do vasi in me počeka j te do večera, ko se vrnem, če ne bom smela z njim.
Vstala je. Mamut in Volarič sta ji hotela stisniti desnico, toda odmaknila je roko. »Ni niti prvič, niti zadnjič. Nakrmita mi dobro belca. Na svidenje!«
Hitela je po bregu nekaj časa — potem je krenila proti smrekovim gozdovom. Nasmeh ji še ni zginil z obraza, toda njena hoja je bila od minute do minute hitrejša in ko je prišla do rebri, je skoraj tekla navzgor po ilovnati gozdni poti. Včasih se je za hip ozrla in videla tedaj med debli, kako se je pod njo zalesketalo jezero. Le ko je bila že čisto blizu kraja, kjer jo je pričakoval Gorjan, se jo je polastil nemir, kakor vslej poprej, kadar mu je hitela nasproti. Njene oči so begale med drevesi in v hipu preiskale vsak pros-tor. Vzkliknila je, ko je našla Gorjana. Sedel je na posekani smreki in se smehljal drobno in dobrodušno kakor otrok, kot se je smejal vselej, ko jo je zagledal pred seboj. Miri se je v hipu razvedril obraz in poletela mu je v naročje. On pa jo je zopet posadil kakor otroka na kolena in se ji je zagledal v oči. »Mislil sem, da ne boš dobila zadnjega sporočila. Oglar je bil pogumnejši, kakor sem si mislil. Ali ti je prinesel poročilo prav na dom?«
»Pred dvemi dnevi me je razveselil z njim«.
»In jaz sem vesel, da te vidim še enkrat. Poleg tega ti prinašam pismo od Vidove sestre Rože. Nič ni posebnega — toda on se ga bo prav gotovo razveselil. Pozdravi ga tudi v mojem imenu!«
ni bila še nikdar. Vedoč, da me bodo iskali najbolj po mestih, sem se zadnje umaknil k meji. Sedaj pa pojdem. Ti si prelepa, da bi te zapazil vsak. Ogledniki nosijo tvojo siiko s seboj in bi te spoznali izmed tisoč ljudi. O, naše Primorje je rodilo tudi mnogo takih, radi katerih bodo njihove matere jokale ao scdnjega dne v svojih grobovih. Ne moreš z menoj. Tudi pomagati bi mi ne mogla ničesar. Nemogoče, da bi obsojence rešili v mestu. Tribunal in vse ulice bodo jutri vse polne ljudi. Kaj pomaga, če bi obsojnce rešil tribunal. Pobili bi nas potem po cestah. Vem za kraj kjer bodo streljani. V bližini tistega kraja je borov gozd. Edino iz njega je mogoča rešitev. Sodniki mislijo, da bo kraj obsodbe neznan do zadnje ure. Morda mi bo pomagalo par ljudi. Ce ne bodo mogli, bom poskusil sam. Vedno je bila sreča moja spremljevalka. Morda bo tudi sedaj, čeprav zahtevam preveč od nje. če me ne bo nazaj, vedi, da bo tvoj obraz zadnja podoba, ki jo bo gledala moja duša. Ti si nam bila kakor voditeljica, ti si nam bila kakor svoboda. Umreti ne smeš, kajti potem bi jih umrlo drugih tisoč, če poginejo oni, zasadi ti črne rože v duše naših množic in ne pusti, da bi vsahnile ke-daj, niti takrat ne, ko bo naša pesem zopet svobodno plavala nad. Krasom, nad Sočo in nad bregovi severne Adrije. |
Rad bi sedel v tem gozdu s teboj do smrti in te gledal, Mira — toda drage so minute. Kmalu se bom plazil čez te gore, ki se dvigajo nad mano, kakor od tisoč lovcev preganjana zver. Toda moje oči so kakor od risa. Dokler ne posumim vehkega dejanja, me ne bodo ujeli vsaj živega, ne. Zbogom, Mira!«
Vstal je tiho. Mira se ga je oklenila z obema rokama za desnico in mu je ni hotela izpustiti. Stisnul jo je še za hip k sebi — potem pa jo je odrinil lahno in izginil naenkrat v goščavo. Strmela je nekaj minut za njim, ne da bi se mogla geniti z mesta, čeprav je vsa njena duša neslišno kričala, naj steče za njim. Na ustnice se ji je polagoma narisal krčevit smeh. Okrenila se je naenkrat in odhitela proti jezeru, ki so ga sedaj meglice pokrivale skoraj po vsej gladini. Na gladini njenih zenic so se polagoma zaiskrile v večernem soncu solze, kakor da se je bolečina strdila v drobne kristale. Hitela je po bregu navzdol in mimo jezera proti vasi, kjer sta jo čakala Mamut in Volarič. Zadnjemu je izročila Rožino pismo. »Prebral ga bom doma«, je rekel ta, ko se je ozrl Miri v oči. Nekaj težkega se je polastilo obeh in molčali so vsi trije, ko so se vračali mimo jezera nad katerimi so v bližini bregov krožile jate vran, proti domu.
Bogomir Magajna.
MINKA
«s>-„
Josip Ribičič
Kadar zaveje s severa in vstrepetajo prve snežinke mimo oken, se domislim nje in mraz se krčevito oklene moje duše.
V noči, ko je bil tla pokril prvi sneg, se je bila nervozno prismejala pred naš dom in poklicala. Peturna hoja je bila za njo, peturno skrivanje ob meji in iskanje prave poti. Peturno kolebanje med življenjem in smrtjo.
Ali ko je sedla za peč, se je zdelo, da je vse pozabljeno vse poravnano. Strah in groza sta ostali zunaj, pred njom pa je stal konec borbe in začetek novega življenja. Sedli smo okrog nje in vzbujali spomine. Ne radostne — ena sama nepretrgana veriga trpljenja se je vila iz spominov.
Komaj dorastla življenju, je službovala na Vipavskem in poslušala leta in leta grmenja topov, se tresla za življenje in raz-bičala in napela živce do skrajnosti. Prišel je prelom, za prelomom novi gospodar ter pokazal resnični obraz.
Bič je zažvižgal in Minka ie šla p tu. stotedh — ali na cesto ali na jug. zaznamovana še pred prihodom. Izbrala je poslednje in se odpravila, da pretrpi vso Golgoto zaznamovanih in zaničevanih.
»Pomagajte«! je bil refren vsakega njenega _ pisma. Pa konečno ni čakala vesti, ki bi ji pomagala, ter kar sama prišla. Prišla je, ker jo je zadelo novo zlo.
Edini bratov dom je razpadel, brat je ječal v ječi, osumljen političnega uboja. Dom so prodali, da zadovolje nenasitni; zagovornike, brat pa je ostal v ječi.
Mera je bila polna in je prišla.
In je ostala.
Že čez par dni se ji je nasmehnila sreča in vsi smo mislili, da je konec trpljenja, konec Golgote. A bil je še le začetek. Se ni minilo teden dni, ko stopi k meni:
»Ne morem v šolo!«
»Zakaj?«
»Glej, pisati ne znam več! »Sonce« bi rada napisala otrokom pa gledaj, razlezejo se črke v megleno temo!«
In je pjokazala. Na belem listu je imela poiskuse črk. pa so bile poteze zverižene in na vse strani viseče, kakor bi se otrok igral.
Dva dni pozneje je bila že v bolnici, po tednu dni v umobolnici.
Še enkrat smo poizkusili pot do nje. Ni se nam posrečilo. Le ko smo odhajali, se je pojavila ob oknu prvega nadstropja in zavpila za nami v slovo:
»Ne ozrite se, ne ozrite se!«
Šele kasneje smo jo razumeli.
Sklenila je bila račun z življenjem in ni hotela, da bi videli njenega trpljenja.
Sklenila je.
Štirje napol ozdravljeni možje umobolnice so dvignili preprosto krsto in je odnesli.
Sedaj spi pri Devici Mariji v Polju in danes je prvi sneg pobelil njen tihi grob.
Koliko je še danes takih prezgodnjih grobov, katerih tragiko pozna le najožM prijatelj. In koliko je še takih gomil, ki jim tragiko pozna le mrlič sam?
Josip Ribičič
»Spremljal me je do te strani jezera«.
»Poslušaj, Mira — kaj naj ti pravzaprav povem. Toliko stvari sem ti mislil povedati — sedaj pa mi ne pride nič na misel. Pozdravi v Ljubljani moje tovariše, žal mi je, da jih ne morem videti več«.
»Toda, saj se povrneš in jaz jih ne morem pozdraviti sedaj. Rada bi šla s teboj na ono stran«.
Gorjan se je nasmehnil in gledal v tla. K njegovemu škornju je silil po tleh velik pajek križevec. Priplazil se je čez hribček osušenih smrekovih igel in hotel splezati na škorenj. Gorjan ga je z nogo odrinil od sebe — toda pajek je hotel nazaj in splezal je na škorenj. Gorjan se je sklonil, ga prijel z dvemi prsti in ga položil na drevo, bi je rastlo tik njega. Pajek je začuden obstal na tistem mestu in zastrmel z velikimi očmi v Gorjana. Ta se je zopet nasmehnil.
»Lepo je sedeti, Mira, s teboj v naročju sredi gozda. Nobenega zlobnega človeka, nobenega psa ni v bližini. Le gozd, nebo, jezero in svoboda. Težko je poginiti mlad, Mira!«
Stisnila je njegovo glavo k sebi.
»S teboj pojdem čez mejo«.
»Ne pojdeš. Nekdo pač mora ostati, da bo nadaljeval našo misel. Ti prebudiš lahko vsak dan sto ljudi iz spanja. Z menoj pa ne moreš, zlasti sedaj ne, ko je strahovlada tako velika, kot
MOJ OTAC
Još dite je bija, kad svojin ocon jame je kopa, divlje je strane prikapa, ke nikad matika ni takla.
S prstima zemlju je kupija, u Škulje za loze je zgrta, i mladu korunu na njivah je sadija, da brajde ogradi od puta.
Po tujih deli je mladost proveja, kopanji su žuljili rame, to drago rame, ia je toliko truda podnilo za me,
Na tujen stinu je vadija, tuju je zemlju nagrada, pedeset lita teškega dela jedina i sva mu je piada.
Kada sam ja, u gradu, u školu hodija i bili kruh ija, on je po vas dan u črnen kruhu tuju travu kosija.
Kako su lipi po zimi u teploj školi bili moji ditmjski dani, a tamo vani,
u stini, na moru i vitru su delali trdi odavi dlani.
1
Šumu je sika, stinu lomijo, od siine novce je kova, nikad mu dan ni prež dela se finija, ni dlan mu mirova.
Pragi da on je isklesa kite lipe crikve i hiie, ma stari otac sve novo kamenje podiže, i z rukon čvšdon od siine, kako ripu ga riže.
I svako lito na novo tuče se z moren i išde sriču na njemu, sve noči z veslan se muči i vajk se nada dobremu.
Vajk je u delu, po suncu, po vitru, po daždu i zimi, po danu i nodi.
To je odov život, i nikad ne de drugače živih modi.
Mate Balota
RIJEKA JE POSTALA ŽRTVOM...“
,ONA JE DANAS MRTAV GRAD*
Grof Carlo Sforza, bivH ministar j vanjskih poslova, koji sada živi u ‘ emigraciji Ì živo učestvuje u antifašističkoj akciji, vodio je talijansku vanjsku politiku u vrijeme Rapall-skog ugovora. On je u Rapallu vodio pregovore s jugoslavenskim delegatima i s njima dokončao te pregovore. Čuveni američki historičar Sotvel dao je u jednoj svojoj studiji, koju je nedavno objavio' o političkim idejama i ulozi grofa Sforze u Rapallskom ugovoru ove detalje:
*U novembru 1920 grof Sforza primio je u Rapallu jugoslavenske opunomoćenike, da dovrši napokon, dvije godine poslije evropskog rata diobu one teritorije habsburške vionarhije, koja se nalazi duž jadranske obale. Grof Sforza nije htio da pregovara na bazi običnih diplomatskih p o g ad ] a n j a. On je tražio časno izmirenje nacionalnih aspiracija dvaju naroda, koje bi se završilo jednim sporazumom medju njima. On je ponudio izlaženje usuerei jugoslavenskim zahtjevima, utoliko, što im je ostavljao Dalmaciju, izuzev Zadra, ali je bio nepomirljiv u pitanju Istočnih Alpi kao prirodne granice Italije. Jugoslavenski ministri nisu bili spremni da popuštaju na tome pitanju. U noći 9 novembra, grof Sforza ih je u nekoj vrsti ultimatuma pozvao, da se ne daju savladati strahom od nepopularnosti, koja će ih dočekati u Beogradu. Svaki sporazum bit će nepopularan. On je pripravan, da nastavi politiku mira na Jadranu, pa makar ga to stajalo popularnosti, pa čak i smrti. Oni treba da postupe jednako, ako hoće da posluže svojoj zemlji, onako kao što on hoće svojoj. Zatim, okrenuvši se, ostavio ih je naglo, kao da bi pregovori bili stvarno prekinuti. Sutradan izjutra, jugoslavenska delegacija prihvatila je talijanski program, i dva dana kasnije Rapallska ugovor bio je potpisan.*
Grof Carlo Sforza napisao je nedavno knjigu vL e s Batisseurs de V Europe moderne*, djelo koje ft izišlo na francuskom, engleskom i njemačkom i sad na našem jeziku u izdanju novog nakladnog poduzeća »K o s mo s* u Beogradu, a u prevodu Ilije Kecmanovića, pod naslovom >Neimari savremene Evrope*. U toj knjizi auktor iznosi svoja opažanja o istaknutim političkim ličnostima sadašnjosti ili nedavne prošlosti. Medju Um esejima nalaze se vrlo interesantni eseji o Pašiću, Stambo-lijskom, Soninu, Giolittiju, Bissola-tiju, D’ Anunziu, Facti, Briandu, Remai Paši, Fochu Ud. Nas najviše in-teresuje onaj esej, koji govori o Giolittiju. jer je tu Sforza najviše govorio o samom Rapallskom ugovoru. 0 Jadranskom pitanju govori Sforza u eseju o Pašiću, Soninu, D’Annunziu i još na nekim mjestima, ali najinteresantnije jé bez sumnje ono, što iznosi u vezi s Giolittijem. (Giolitti je bio predsjednik talijanske vlade u doba Rapailskog ugovora.) I ako bi vrijedilo, da se iz te interesantne knjige izvade sva ona mjesta, u kojima se Sforza dotiče jadranskog problema, jer su to dokumenta prvoga reda, ovog puta prenosimo iz tog djela točnije iz eseja o Giolitiju, samo onaj pasus, koji govori o Rapallskim pregovorima i o Rijeci specijalno. Nema sumnje, izvadjanja grofa Sforze veoma su interesantna i bacaju naročito svjetlo na talijansku diplomatsku akciju. U historijskom pogledu memoari grofa Sforze od najvećeg su značenja Grof Sforza piše:
Što se tiče spoljne politike, Giolitti ju je vodio u dogovoru samnorn. Pored sve težine situacije on je odgodio sastavljanje vlade za dva dana. da bi sačekao moj povratak iz Londona, gdje sam raspravljao sa Lloydom Georgom, o pitanju međusa-veznićkih dugova
Čim sam stigao u Rim, sastali smo se. Ne govoreći mi ništa o vladi koju je imao da obrazuje, on je najprije počeo da ispituje moje mišljenje o Riječkom pitanj u i o cjelokupnom jadranskom problemu. Ja sam mu odgovorio da Rječka afera mada ima u sebi elemente patriotskih osjećanja dostojnih poštovanja, ostaje u rukama D Annunzijevim. samo izgovor da varoš »osvoji« za Italiju, ili, bar da nađe novih estetskih sen-Zćicijćl«
Na vama je, dakle, rekoh mu ja, kao sutrašnjem ministru unutarnjih poslova, da nađete neko rješenje, jer to je čisti bulanžizam u unutarnjoj politici.
— Sa druge strane opet, — nastavio sam ja, — nipošto se ne slažem s onim tobože razboritim i praktičnim ljudima, koji nalaze da cjelokupno jadransko pitanje treba po svaku cijenu odmah rješiti (Titoni je bio pripravan da primi granicu, koja bi išla nekoliko kilometara iza Trsta; Scialoia. da podijeli Istru); ne treba da vodimo politiku likvidacije već politiku izgradnje. '
Mi Beogradu moramo da nametnemo međe kole će najviše i po mogućnosti potpuno odgovarati našoj etničkoj granici; ali. u isto vrijeme moramo da se u svom vlastitom interesu odreknemo aneksije Dalmacije, koja bi za nas bila
Giolitti i. Sforza
samo bolest i koja bi nam omogućila svaku slobodnu diplomatsku akciju u budućnosti; jer bi onda cjelokupna politika jedne velike zemlje, kao što je Italija, bila vezana isključivo čuvanjem otrgnutih posjeda s one strane Jadrana.
Naročito moramo uvjeriti Beograd da opasnost restauracije Habzburgovaca nije još minula i da bi eventualna restauracija, koja bi, doduše, smanjila značaj talijanske pobjede, u isto vrijeme prestavljala smrtnu opasnost po jugoslovansko jedinstvo; zatim, da bi Italija, kao velika sila, mogla da bude jak oslonac državama nasljednicama, što bi nama u centralnoj i istočnoj Evropi osiguralo ulogu glavne sile. Iznio sam razloge zbog kojih sam vjerovao da Francuska i Engleska neće primiti sa nepovjerenjem takvu politiku, samo ako mi naše stanovište izložimo u Londonu i Parizu iskreno i sa dostojanstvom.
Giolitti se malo zamislio, pa mi je onda rekao:
— Priznàiem da nikada nisam bio u toj mjeri optimist; ali. to bi vrijedilo pokušati. Hoćete li da budete ministar spolj-nih poslova? Već dva dana gotova je lista novog kabineta; čekao sam da se vi vratite, pa da vas pozovem na saradnju, ako se budemo složili.
—i Parlamenat je vrlo uzbrkan, — pri-mjetio sam na to, — a ja nisam nikakav govornik. Zar ne mislite da bi bilo bolje da nađete nekoga, ko ima više sposobnosti da se svidi Narodnom pretstavništvu?
Na ove riječi dobio sam pravi Giolitti-jevski odgovor:
— Ja sam vas često slušao u parlamentu. Kad imate nešto da kažete, vi to reknete, i onda sjednete; to za mene znači biti govornik.
Primio sam predlog. Poslije nekoliko dana otputovao sam na konferenciju u Spa i tamo se sastao sa jugoslavenskim ministrom spoljnih poslova; sa njim, kao i sa Milerandom i Lloydom Georgom, počeo sam da postavljam principe i stvaram atmosferu iz koje će se, pet mjeseci kasnije, razviti Ra-pallski ugovor.
Pošto se sva Evropa uvjerila da su neredi u Italiji, kao prirodna i razumljiva posljedica poratnih nedaća, bili samo jedna prolazna kriza i da se zemlja, pod iskusnom rukom Giolittijevom, vratila svome normalnom životu, ja sam pozvao ju-goslovenske opunomoćenike u Rapallo, da konačno rješimo jadransko pitanje.
Stigli su sutradan no jednoj našoj nacionalnoj svečanosti, koja je pokazala da se sva zemlja, od Alpi do Sicilije, oporavlja od posljeratne nervoze. Četvrtog novembra donesene su u Rim zastave pukova, koji su se istakli u ratu, da prime Kraljevo odlikovanje »al valore«. U Rimu kao i u gradovima, iz kojih su bila došla izaslanstva pukova i kada su se sada vraćala sa zastavama odlikovanim Kraljevom rukom, oduševljenje i poštovanje naroda prema onim simbolima junaštva j patnje bilo je uzbudljivo.
Bio ie to dobar znak za početak naših diplomatskih pregovora. Ali. kako ja nisam bio potpuno siguran da će Ju-gosloveni popustiti svima mojim zahtjevima (saznao sam bio da je Veliki krunski savjet u Beogradu, održan neposredno prjd odlazak opunomoćenika, odbacio neke od njih) zamolio sam Giolittija. da ostane u Rimu, iako je on. sa mnom 1 sa ministrom rata Bo-nomijem, bio član naše delegacije. Kad se pokaže da je ušpjeh osiguran, ja ću ga brzojavno pozvati.
Jugosloveni su se dugo opirali mojim zahtjevima; bilo im je teško da nam ot-stupe pola milijona Slavena, ma da sam im ja govorio da mi nismo krivi što su se oni našli na našoj strani Alpi. Jedne noći diskusija je dovedena do dramske napetosti, kakva je rijetka pri razgovorima ove vrste: ja sam im prigovorio da u svojim građanskim dužnostima ne pokazuju onu smjelost koju su pokazali na bojnom polju;
— Vi znate, — rekao sam im, — da je ugovor što vam ga predlažem, sa diplomatskim savezom koji vam se nudi u vezi sa njim. prihvatljiv za vas; ali, vi se plašite beogradskih i zagrebačkih šovena;
strah vas je za vašu popularnost,
A ja? Zar ja nisam svijestan da dovodim u opasnost svoju? Ali, ja sam spreman da podnesem i nepopularnost i mržnju, samo da bih poslužio interesima svoje zemlje. Kažem vam samo ovo: kad se vratite u Beograd, osjetićete grižu savjesti.
Okrenuo sam se i naglo izišao. Po dubokoj uzbuđenosti koju sam pročitao na licima svojih sabesjednika bilo mi je jasno da ni oni, isto tako ko nj ja, neće ustuknuti pred dužnošću.
Sad su se još samo bili zakačili za Zadar, taj čisto talijanski grad u Dalmaciji, koji sam odlučio da prisvojim, iako mi ie sa svih strana savjetovano da ne insistiram mnogo na tome pitanju.
Direktor lista »Popolo d'Italia«, Mussolini, sa kojim sam se u razgovoru dugo zadržao u ministarstvu vanjskih poslova pred svoj odlazak u Rapallo, savjetovao mi je stvaranje »nezavisnog Zadra, sa talijanskim diplomatskim p r e t s t a v n i š t v o m«. Bonomi me je. naravno, pomagao. Na kraju pregovora, jugoslovenski pretsjednik vlade V e s n i ć zamolio me je da telegrafski saopćim Giolittiju razloge zbog kojih se jugoslovanska vlada protiv: prisajedinju Zadra Italiji. Giolitti je odgovorio da zbog Zadra ne treba prekidati pregovore. Ali, njegov telegram stigao je kad su Jugo-sloveni počeli da popuštaju. I ja sam onda učinio nešto što sam imao pravo da učinim, i što sam mislio da mi je bila i dužnost: rekao sam Jugoslove-nima da Giolitti u svome odgovoru apsolutno prihvaća moje stanovište.
Na ovu nepopustljivost nije me potsticala samo ljubav prema Zadru, tome biseru talijanske umjetnosti; ja sam se bojao da bi dobri talijanski — jugoslovenski odnosi
—	za koje sam držao da su potrebni talijanskoj političkoj i ekonomskoj ekspanziji prema Istoku — mogli biti kompfomi-tovani ili ugroženi, ako bi jedan mlad i vatren narod, kao što je jugoslovenski, u nastupu nacionalističke groznice, htio da denacionalizuje Zadar.
Pošto sam dobio taj grad, Giolitti je stigao u Rapallo i zahvalio mi što sam »ispravio« — kako se izrazio smješeći se
—	nejasnu redakciju njegovog telegrama. Dvanaestog novembra Rapallski ugo-
* vor bio ie potpisan. Njime ie Italija dobila granicu u Alpama, bolju od one koju je imalo Rimsko carstvo, potom cijelu Istru, ostrva Cres, Lošinj, Zadar, zatim povlastice za dalmatinske Talijane i nezavisnost Rijeke, koja je priznata kao slobodan talijanski grad i vezan sa talijanskom teritorijom (dakle, koja je praktično postala talijanskom, ali s onom tradicionalnom autonomijom koju je imala u svojoj dugoj historiji i koja bolje odgovara njenim ekonomskim potrebama negoli direktna aneksija).
Moralno, ovaj ugovor prestavljao je prvi mir poslije rata sklopljen po slobodnom pristanku, i već samim tim stvorio je pogodnu atmosferu za nova plodonosna spo-razumjevanja.
Poslije dvanaest dana, kad sam u parlamentu, za vrijeme diskusije o ovome ugovoru, odgovarao gospodinu Federzoniju na njegovu tezu da sam mogao tražiti više, ja sam izjavio:
— Zar bi bilo pametno stvarati nove mržnje i podizati kineski zid tamo gdje želimo da imamo slobodan i miran izlaz na Istok? Gospodin Federzoni kaže kako bismo tražili više da smo bolje bili pro-cjenili međunarodnu situaciju. Ne. Situaciju poznajem savršeno dobro; ali kad bi ta situacija bila i stotinu puta povoljnija za nas, ja bih u slučaju, da sam tražio više, ostao u uvjerenju da sam iznevjerio interese talijanske budućnosti. Vama je vrlo dobro poznato, gospodine Federzoni, da sam ja uvijek tako mislio... Sto se tiče Rijeke, čiji prosperitet nije ugrožen nijednom odredbom mi imamo u rukama sredstva, da joj osiguramo opstanak«.
U posljednjoj rečenici, krila se jedna aluzija: iz straha da im opće zadovoljstvo, sa kojim je zemlja primila Rapaliski ugovor ne odnese sasvim iz ruku demagoško sredstvo za agitaciju Jadranskim pitanjem, nacionalisti su počeli da pronose glasinu da su po jednoj tajnoj odredbi Jugosloveni dobili Baroš, malu luku nasuprot Sušaku, koju bj Rječan! želeli _ da imaju u sastavu svoje nezavisne države.
Sa njemu svojstvenom jasnoćom, Giolitti se dotiče ove epizode u svojim Memoarima: »Oni su naročito jašili na pitanju luke Baroš, piše on. Ali, mi smo morali dopustiti da je luka Baros izvan zasebnog rje-čkog teritorija, jer baš taj tradicionalni »Corpus separatum« poslužio nam je kao diplomatska i istonska baza, na osnovu koje smo tražili da Rijeka postane slobodan grad. Luka Baroš pripadala je stvarno Hrvatima, koji su se njome služili za trgovinu drvetom. Ja sam ; sa tom činjenicom upoznao parlamentarni odbor za vanjske poslove. Sve to bilo je samo namjerno zaobilaženje stvarnosti.«
Temeljitim istraživanjima, koja su po mome nalogu obavljena u peštanskim arhivima, dokazano je da ie Baroš pripadao Hrvatskoj a ne rječkom »Corpus separatum«-u; mi smo ga, prema tome, lako mogli u ugovoru da priznamo jugoslovenskim, naročito obzirom na zadovoljstvo sa kojim ie javno mišljenje primilo našu pogodbu, kao što je i sam gospodin Mussolini priznao kada je došao na vlast.
U stvari, obzirom na žestoku uzbudjenost, koja je uslijed pregovora bila zahvatila jugoslovenske opunomoćenike Giolitti, Borioni i ja smatrali smo za najpametnije da odmah unesemo u ugovor ono, što smo imali da dobijemo, i da se ne zadržavamo mnogo na drugim tehničkim diskusijama oko konkretnog izvođenja jedne ideje, kojom sam se otpočetka zanosio. Ja sam, naime, htio da se pri Rječkoj luci, čim grad bude priznat kao nezavisan i talijanski, osnuje jedan Talijansko-rječko-jugo-slovenski konzorcij, koji bi bio spas za Rijeku, jer bi Jugoslavija na taj način bila zainteresovana za život pristaništa.
Jasno ie da luke kao što su Trst i Rijeka mogu da napreduju samo ako su u najtešnjoi vezi sa svojom pozadinom. Da bismo prisilili Jugoslaviju da prihvati ideju o konzorciju, mi bismo odbili da unesemo u ugovor da je Baroš jugoslovenski.
Ograničili smo se na to da, jednim pismom jugoslovenskom ministru spoljnih poslova, priznamo da bi trebalo, po našem mišljenju. da taj mali bazen pripadne Jugoslaviji. Luka Baroš imala je tako da postane prilogom jugoslovenske države proiekto-vanom konzorciju.
Kad je počela vještačka agitacija za luku Baroš, ja sam mirne duše mogao da ustanem i da kažem:
»Ako vam se naša koncepcija ne sviđa, vi ste slobodni da napravite ono što vi mislite da je dobro; naše pismo je obaveza samo za današnju vladu, jer ono nije ni ratirikovano ni registrovano u Ženevi, i, prema tome, ono nema apsolutno nikakvu međunarodnu vrijednost; svaka nova vlada može slobodnd po ovom pitanju da zauzme stanovište koje će biti različito od našeg; ah, onda nema ništa od Konzorcija (čiju je ideju i oblik bio već prihvatio novi pretsjednik jugoslovenske vlade Pašić). a Rijeku čeka sigurna propast.«
I ovom prilikom ja sam se osvjedočio koliko je u Giolittija osjećanje dužnosti prema otadžbini išlo uporedo sa najvećom lojalnošću i obazrivošću prema kolegi Jer kad je nastala kampanja protiv mene tobože zbog luke Baroš, o kojoj je svako govorio, a mko nije znao o čemu je zapravo stvar, ja sam jednog dana rekao Giolittiju. da bi za nas bilo najjednostavnije da objasnimo svojim protivnicima, kako oni treba samo da uzmu vlast u svoje ruke, pa da se odmah uvjere kako ničim nisu vezani u pitanju luke Baroš;
Onda bi im postalo jasno da treba ili da se odreknu svoje demagogije i spasu Rijeku; ili da ostanu vjerni svojim frazama i unište rječku trgovinu. Giolittijev odgovor bio je kratak:
— Da, oni tebe napadaju stoga što znaju da je to tebi svejedno i stoga što čutiš. Ali, doći će vrijeme kada će oni biti srečni da nastave našu politiku, samo ako uzmognu da uvjere svijet kako to moraju da čine jer su sputani našim obavezama-Ali, dalje nije išao; htio je da mi ostavi punu slobodu da presječem kampanju ako hoću. Ja to nisam učinio ! doživio sam zadovoljstvo da vidim kako se vlade, koje su se, kao fašistička, svakoga dana razmetale svojom snagom, čedno kriju iza mojih obaveza — obaveza koje nikada nisu ni postojale. Ali, pošto u njihovoj politici nije bilo nimalo dosljednosti, Rijeka je postala žrtvom njihove politike — i ona je danas mrtav grad.
Villa Spinola u Rapallu gdje je potpisan Rapallski ugovor.
KAR I Milil ©Bi i® A JI U ISTRI
BREST U ISTRI
VILIJA BOŽJA
U selu Brestu Badnjak se držao dva! dana prije Božića, a »Viiija Božja«, kako narod naziva, drži se dan prije Božića. Na Badnji dan seljaci nijesu postili, tek bi navečer spremali takvo jelo, koje se jelo viljuškama (pimnima). Po seoskom sliva- i tanju riječ Badnji dan dolazi od glagola j »nabadati«, jer su navečer Badnjeg dana j nabadali viljuškama.	j
Taj običaj, postojao je pred neko 50 go- i dina. Danas se naziv Badnji dan vrlo malo i spominje; mjesto njega služi »Vilija Božja«.
Na Viliju Božju ne pali se vatra do i poslije podne. Narod se posti. Oko devet, sati ujutro jedu kruha i popiju po čašicu \ rakije. Ako netko dodje u goste, počaste ga rakijom. Toga dana seljaci ne rade teški posao. Domaćica sprema kuću, da joj na, Božić bude čista. Domaćin cijepa drva, čisti staju i hrani stoku. Djevojke spremaju odijela i jedna drugu pita, što će na pol-noćnicu obući. Muški se briju i šišaju. Poslije podne domaćica zapali vatru i pristavi jelo za večeru. Kada se smrkne, svatko dodje svojoj kući večerati. Prije nego počnu s večerom, domaćin izidje iz kuće te opali nekoliko hitaca iz puške ili pištolje za znak, da se u njegovoj kući pristupilo k večeri.
Stoka je dobro nahranjena, a staje, kada »zdravamarija« zazvoni, ključem se dobro zatvore. Zatvaraju se staje zato, da ne bi tko od susjeda ukrao sijena ispred stoke i odnio svojo] stoci da jede. Govore: u kojoj je staji ili dvoru (kako kažu seljaci) ukradeno sijena navečer Vilije Božje, da se stoka suši ili mršavi, a ona stoka, koja jede ukradeno sijeno, da deblja. Prije nego će domaćin zatvoriti staju, načini za svaku glavu, što je u staji ima, mali svežnjić od sijena i slame j te svežnjiće donese u kuću i metne ih pod stol, prije nego će početi večerati.
Kućna se čeljad prije večere pomoli Bogu za žive i mrtve, i da ih Bog očuva od zla vremena i svake nesreće. Poslije molitve metnu u jedan hljeb dvije svijeće; zapale ih, te jedna gori za žive, a druga za mrtve. Čeljad stane jesti. Vatra bukti, a za vatrom gori veliki panj, koji domaćin metne na ognjište, čim se vatra zapalila. Taj panj zovu »čok«. Vatra na Viliju Božju bez čoka nema vrijednosti. Domaćin od svakoga jela, koje je na stolu, metne po jednu žlicu na čok govoreći: »Da Bog da dobru litinu u žitu, krumpiru i u svakom drugom plodu«. Za vrijeme jela ukućani paze, da se rukama stola ne dotiču, jer da bi preko ljeta po tijelu imali čirove.
Prvo jelo, koje okuse, jest maneštra (neka vrsta jela od kukuruza i pasulja); drugo jelo je bakalar sa »poseticama«, koje se prave od tijesta, a imaju oblik malenih četvorina; treće je jelo kelj. Ta se jela na ročito jedu na Viliju Božju. Pije se vino, ali vrlo malo. Poslije večere mladja čeljad sjednu oko svijeća, koje gore u hljebu, stariji oko vatre. Mladji paze na svijeće, kada će izgorjeti i kamo će dim krenuti. Ako prije izgori svijeća od mrtvih, kažu, da treba više moliti za mrtve nego za žive, i obratno. Kada se svijeća ugasi i na koju stranu krene dim. na onoj strani ili u onome kraju, govore, bit će bolja ljetina.
Iza toga nastane igra lješnjacima i orasima. Ta se igra zove »po koliko«. Netko od ukućana stisne u šaku, da nitko ne vidi, dva tri lješnjaka (»lišnjaka), i kaže drugome: »Po koliko?« pokazujući mu zatvorenu pest Taj pogadja i kaže, da su u ruci pari. Ako su doista u ruci bili pari, po-gadjač dobije lješnjake, koji su bili u ruci. Desi se, da su u ruci lihi, pogadjač, koji je rekao, da su u ruci pari, izgubi onoliko lješnjaka, koliko ih je bilo u ruci. Tako se ova igra nastavlja čitavu večer Osim toga igraju i igeu »potkinkin«. Igrač stisne lješnjak u šaci pod koji prst i kaže svome drugu, s kojim igra: »potkinkin«, a ovaj mu odgovori: »pod ovim«, pokazujući mu prst, pod kojim misli. Ha je lješnjak. Igrač dobije lješnjak, ako pogodi, pod kojim je prstom. Ne pogodi li, mora svome drugu dati svoj lješnjak.
Ovako se ukućani igraju do 11 sati, a zatim se igra prekine i ukućani se stanu spremati k polnočnici. Poslije polnočnice seljaci se raziđju svojim kućama. Domaćin, prije nego će leći, ide u staju, da pogleda, što mu stoka radi.
BOŽIĆ
Na Božić nema ništa naročito, jedino djevojke darivaju mladiće lješnjacima. Toga dana seljaci ne idu u goste jedan drugome, nego Božić svaki provede kod svoje kuće.
Na Sv. Stjepana (Stjepanje) običaj je od starine, da idu k misi u susjedno selo Trstenik jašući na konjima i mulama. Putem se natječu u jahanju, pa se često i nesreća desi, da netko od jahača padne i slomi nogu ili ruku. Pripovijedaju, da je u Trstenik znalo doći iz obližnjih sela toliko konja i mula, da se narod nije mogao u selu kretati.
Taj su običaj seljaci postepeno napustili i danas u Trstenik ne dodje niti četiri, pet konja, a uzrok je taj. što su seljaci prestali gajiti konje i mule
Za Novu godinu zdrave se seljaci i gledaju, da taj praznik što ljepše provedu, jer drže. da će čitavu godinu dobro živjeti.
SV. TRI KRALJA
Na taj se praznik blagosliva u crkvi voda, koju seljaci u staklenicama donesu
Ćić i ćićka (rad Saše Šantela)
kući. Jedan dio te vode spreme za ljeto te je upotrebljavaju protiv zla vremena i za druge svrhe, a drugi dio nose u polja i njo me škrope svoje njive. Osim toga sačuvaju komad čoka od Vilije Božje, koji ponovo stave na ognjište na Sv. tri kralja. To čine zato, da je tobože bila neprekidna vatra od Vilije Božje pa do Sv. tri kralja, i da su Sv. tri kraljima svijetlili kao zvezda re^ patica.
PUST
U Brestu slavi se Pust (Poklade) kao i u drugim krajevima u utorak pred Pepelnicom. Pust vole mladići, djevojke, pa i stariji svijet, da što ljepše proslave. Mladići se već osam dana prije Pusta sastanu i dogovore, kako će ga sprovesti. Na tom dogovoru odluče, u kojoj će kući plesati i u koju će ići pobirati kao mačkare. Odrede, koliko će ih se preobući u žensko odijelo, tko će biti baba, svirač i pobirač. Za glazbu mnogo se ne brinu, jer je u selu više svirača, koji dobro znadu svirati na mih (mješnice). Ti svirači čekaju, da se koji od njih pozove, i rado se odazovu, jer se badava provedu s mladićima. Iza rastanka mladići se raziđju svojim djevojkama (mla-dama), kojima se misle oženiti, i zamole ih, da im priprave svoja nedjeljna odijela za mačkare. Tko nema svoje mlade, zamoli zrmane (rodjakinje) ili sestru, da ga na odredjeni dan obuče u svoje odijelo. Djevojke se odmah dadu na posao i najljepše svoje odijelo pripreme i urede. Mladići na odredjeni dan rano ujutro dodju svojim mladama i one ih obuku. Odijelo, koje obuku, sastoji se od košulje, kamižota j pasa. Na nogama nose opanke, a na glavi klobuk (šešir). Klobuk je pokrit crvenim rupcem, a povrh toga prebačena je gusta mreža, koja se spušta do ramena. Rubac i mreža oko klobuka zavezani su crvenom vrpcom, da ne padnu. Pod gustom mrežom mladić se ne može raspoznati. Ovakve preobučene mladiće zovu mačkare. Jedan ili dvojica od mladića obuku se u stara poderana odijela najružnije što mogu, a najmilije im je, kad se umotaju u ovčju kožu sa dlakom okrenutom napolje. Noge za.-ežu u staru vreću, na glavu metnu jagnjeću kožu i na nju pričvrste rog, a oko pasa privežu neko desetak ovčarskih zvonaca. Ove mladiće nazivaju »babe«. Svirač i pobirač obučeni su u nedjeljna odijela i obično su oženjeni U novije doba mačkare nose na rukama bijele rukavice, a u ruci drže jabuku ili pomaranču i malenu šibu Jabuku nose zbog ljepote, a šibu, da se njome čuvaju
od djece. Mačkara može biti 8 do 10, a može ih biti i više.
Takve mačkare sa babama, sviračem i sabiračem upute se dva, tri dana prije Pusta u obližnja sela. S njima ide još po neki mladić, koji nije preobučen. Taj pazi, da se mačkare i babe lijepo vladaju i gleda, da se izbjegne svakoj nezgodi u selu. Često dodje do svadje, pa i do tučnjave, kada se u nekom selu sastanu mačkare iz dva druga sela. Tu glavnu riječ vodi seoski župan. Da ukloni opasnost, on zabrani jednima u selo, dok druge mačkare iz sela ne izidju. Mačkare prije nego će u selo, počnu pjevati, a svirač svirati. U selo upadnu najprije babe, koje po selu trče, zbijaju šale i prave kojekakve vrtoglavije, da tobože navijeste u selu dolazak svojih mačkara.
PreJ mačkare dotrče djeca, mladići, djevojke pa i stariji ljudi, da ih vide. K njima pristupi koji seoski mladić, rukuje se s njima i odvede ih u selo. Mačkare, da počaste seoskog župana, najprije dodju pred njegovu kuću gdje zapjevaju i zaple-šu uz sviiku mijeha sa seoskim djevojkama. Pobirač, koji sobom nosi poveću košaru, dodje pred vrata, a domaćica mu da kobasicu, nekoliko jaja ili komad slanine. Pobirač najljepše zahvali domaćici, a mačkare krenu pred druga vrata, gdje ono isto čine, što su činili pred županovim vratima.
Babe zbijaju oko mačkara šalu sa seoskim djevojkama, a djevojke bježe Ispred mačkara i ne puste se hvatati. Što su babe vragoljastije, to su mačkare ponositije.
Kada mačkare obidju selo, svrate se u gostionicu sa seoskim mladićima, da popiju nekoliko litara vina i zaplešu sa seoskim djevojkama, a zatim se oproste s mladićima i krenu pjevajući i svirajući u svoje selo ili. ako im vremena preostane, u drugo selo. Sabirač, što je u selima nabrao. dobro čuva.
Mačkare u tudjem selu nikada ne prespavaju. pa makar se noću vraćale kući. jer bi bila za njih sramota
Ujutro na Pust mladići se pobovo preobuku u ženska odijela i idu po svome selu pobirati od kuće do kuće Kada svrše, presvuku se i otvore ples koji traje čitavi dan do pola noći, Poslije podne sabirač preda sakupljene darove seoskim djevojkama koje s tim darovima spreme večeru, i kad je večera gotova pozovu k stolu mladiće. a ovi opet pozovu seoskog župana i neke vidjenije muževe u selu. Djevojke za večeru prirede fritu (kajganu) s kobasicama. Večera je zajednička za jednim stolom
uz , šalu, smijeh, sviranje i pjevanje. Župan i muževi, da se zahvale na večeri, plate nekoliko litara vina. Poslije večere povrate se opet u ples, a ostatak večere djevojke razdijele djeci i ženama, koje su se tamo zatekle
U ples dodje i stariji svijet, a mladići ih puste da plešu, čak im i nekoliko plesova rezerviraju. Ti stari plesači i plesačice ne znaju moderne plesove, nego okreću svoja starinska kola, koja su prozvali »balon«. Zatim dolazi nekoliko plesova za udovice i neženje. Pri svršetku nekoliko plesova namijene Strigama, vukodlacima, morama, dobroj ljetini i t. d. Polagano se približava pola noći. Stariji se svijet razilazi kući, a u pola noći prekine se plesom j plesači se raziđju svojim kućama.
Na dan Pusta po seoskim kućama sprema se kajgana s kobasicama i landice. Landice se prave od kruha umočena u jajima i pržena na ulju ili masti.
Mladići na Pepelnicu poslije mise načine »pusta« od starog odijela i slame, koga metnu na voz (kola). Nekoji od mladića drže timon (rudo), drugi rivaju voz, i treći se poredaju za vozom 1 plaču za pustom. Pusta voze izvan sela. gdje ga zapale, a voz prazan đovezu u sele, i to je svršetak Pokladama.
Plač za pustom:
Puste moj, puste.
Kar; mi ti sad greš?
Ki će meni hižu pomes?
Ki će meni trtu oples?
Ki će meni ručak dones?
Ki še meni klin zabit?
Ki će meni s vincem zalit?
Puste moj, puste.
Kan mi sada greš?
KORIZMA
U Korizmi se ne pleše niti piruje. Seljaci jedu posna jela srijedom i petkom, a nekoji, koji ne rade teški posao, čak poste.
Osam dana prije Vazma slavi se Ulični-ca (Cvjetna nedjelja), nazvana tako zato, što toga dana narod nosi u crkvu grančice ulike (masline), da ih svečenik blagoslovi. Poslije blagoslova maslinove grančice donesu kući i metnu u sobi na sliku ili ispod slike. Ove se grančice čuvaju, jer služe, kako ćemo kasnije vidjeti, za razne svrhe. Drugih narodnih običaja nema, koji bi se mogli zabrlježiti na Uličm'cu.
Na Veliku srijedu, kada zvonar zazvoni gloriju (slavu), seljaci prestanu na polju raditi. Cim čuju zvoniti kleknu na koljena i tri puta poljube zemlju. Poslije glorije rade samo kod kuće lakše poslove.
Djeca se poslije glorije sakupe pred crkvom i klepotecima i škrgetaljkama klepeću i škrgeću oko crkve po danu, do druge glorije, naime do Velike subote. Na Veliki četvrtak i petak djeca idu sa zvonarom čak i po selu klopotati, da obavijeste seljake o molitvi, koja se počinje u crkvi. Klepotec je načinjen od daske, koja je duga 30 cm, a široka 20 cm. U sredini su zabite dvije ručice, za koje je pričvršćen drveni čekić. Kada djeca mašu daskom, udara čekić sad na jednu sad na drugu stranu. Kle-petoci i škrgetaljke domaći je rad, a djeca tim spravama klepeću oko crkve, da navijeste smrt Kristovu.
Domaćice na Veliki petak rede u kući, a seljaci se šišaju, briju i škope junce.
Zvonar na Veliku subotu oko devet sati ujutro zapali vatru kresivom pred vratima crkve. Poslije blagoslova vatre seljakinje i djeca raznesu ovu vatru na svoja ognjišta i njome zapale vatru. Čim vatra počne bu-ktati, domaćica metne kuhati neka jela za Vazam. Običaj je da svaka kuća pored drugih jela za Uskrs pripremi i želadiju (želatinu ili hladetinu). Pored toga skuha se nekoliko jaja, komad pršuta (šunke), kobasica, slanine, a bogatiji spreme i komad ja-ganjca. Važno je spomenuti i pogaču, koju domaćica umijesi najfiniju i najbolju što može. Na Veliku subotu domaćice odnesu blagosloviti jela u crkvu u košari, u kojoj ima šunka, kobasica, slanine, jaja, komad jaganjca, soli, ulja, luka i pogače. Iza blagoslova košare se odnesu kući, a od jela ne smije se okusiti do na Vazam.
VAZAM
Na Vazam je običaj, da se u osam sati ujutro ruča. Mnogo se pazi na djecu, da ujutro prije nego su se umila ne jedu, jer seljaci misle, da bi im se stoka ljeti sušila. Pri ručku domaćica najprije svakome podijeli po jedan list od ulike. kao prvi blagoslov (od Uličnice). koji mora svaki pojesti. (Kao mališ mnogo sam se bunio protiv žu-kog lista, ali ipak morao sam ga pojesti, jer u protivnom slučaiu ne bih dobio ostalo, što dolazi Kad sam odrastao, pojeo sam i dva lista, samo da se običaj što bolje zadovolji.) Iza lista dolaze ostala jela, koja su blagoslovljena na Veliku subotu, a posljednja je hladetina.
Poslije ručka kućna se čeljad kuca jajima, koja su dobila pri ručku. Svaki stisne jaje u šaku tako, da mu vršak viri iz šake. Držeći tako jedan jaje, drugi udari svojim jajetom po njegovom, i čiji se vršak razbije taj jaje izgubi odnosno ne smije više s njime igrati, nego ga mora odmah pojesti, a lupine baciti u vatru. Poslije ručka starija čeljad razidje se kojekuda, a mladji nastavljaju igru jajetom, ali više ne kucaju jajetom o jaje. nego sitnim novcem gadja-ju u jaje. To se radi ovako: Jedan metne
jaje na zemlju i od njega odmjeri u ravnom pravcu 7 do 8 nogu, a može odmjeriti više li manje nogu, pisma lome, kako se sa svojim drugom pogodi, koji kam gadjati jaje sitnim novcem. Taj drug. koga ćemo nazvati gadiač, postavi se na medju odmjerene dužine i sitnim novcem gadja jaje ®no-liko puta, koliko nogu iznosi dužina pravca. Pogodi li jaje i novac utjera u jaje, poga-djač dobije jaje i novac, a ne pogodi li jaje, novac izgubi. Nekoji igraju i tako, da jedan drži jaje u šaci medju rastegnutim prstima, a drugi gadja mu jaje jedanput u daljini od pola koraka. Pogodi li, njegovo je jaje i novac,, a ne pogodi li, izgubi novac.
Tim se igrama zabavlja mladji svijet čitavog dana a stariji se sastanu negdje na javnome mjestu i raspreda govor o koječemu. Na Vazam seljaci jedan drugome ne idu u goste, nego na Vazmeni ponedjeljak. Toga je dana mladićima dopušteno, da otvore poslije večere ples, iiojj traje nekoliko sati. i time se svršavaju vazmeni običaji.
KRESOVI
Sv. Ivan, Seoski čuvar nekoliko dana prije Sv. Ivana obavijesti mladiće, gdje ima suhili drvj u seoskoj šumi. Mladići naberu suha drva i donesu ih na zgodno mjesto kraj sela. S tim se crvima na viliju (uoči) Sv. Ivana zapali u sumraku kriješ, oko kojega se sakupe mladići, djevojke, stariji svijet i djeca. Oko krijesa nastalo je veliko veselje Krues bukti, a oko njega vodi se kolo, pucaju pištolji i sviraju mjehovi (dude). Tako se stariji i mladji vesele do neko pola noći, a poslije toga stariji i djeca ostave kriješ i razilaze se u svoje kuće. Zabavu produže mladići i djevojke oko krijesa do zore. Kada vatra malko jenja, mladići skaču preko vatre, jedni ovamo, a drugi onamo. Skaču zato, da ih ne bi buhe grizle preko ljeta. Djevojke bacaju, povezane rukoveti cvijeća jedna drugoj tri puta preko vatre. Ovo cvijeće na Sv. Ivana meću na strehu, pod strehu i u rupice od zida. To čine zato, da bude godina obilna travom odnosne sijenom.
Prije zalaska sunca na viliju Sv. Ivana pale seljaci po poljima na svojim njivama malene kresove, a to čine zato, da dozovu što jaču sunčanu toplinu, e da bi im polje što bolje urodilo. Osim toga na viliju Sv. Ivana zvone čitavu noć. Uzrok zvonjenja pravo ne znam, ali mislim, da zvone tia slavu Sv. Ivana.
Kriješ se pali izvan sela zato. jer se boje. da im se strehe ne zapale.
Danas se pale kresovi sasvim blizu sela, jer su kuće pokrite crepovima. Mjesto zajedničkog krijesa pali se više manjih kresova, a drva se više ne daju iz seoske šume. nego ih uzmu djeca kod svoje kuće i donesu na kriješ. Ovi kresovi zapale se malko prije »zdravamarije«, a gore po pola sata ili sat, prema tome, koliko je na njima drva Djeca skaču preko vatre, ali ne zato. da ih buhe ne grizu, nego da se provode. čim kriješ prestane gorjeti, djeca se razilaze svojim kućama. Mladići se skupe oko zvonika i nastoje, da zvone čitavu noć.
Sv. Petar i Pavao. Na viliju Sv. Petra i Pavia takodjer se pale kresovi i zvone čitavu noć. Ovi su kresovi posve slični onima, koje djeca pale na Sv. Ivana.
Sv. Ciril i Metod. Kada se u Istri počela buditi narodna svijest, uvelo se paljenje kresova na viliju Sv. Cirila i Metoda U Brestu selo ie činilo zajednički kriješ. na nekom obližnjem vrhuncu, a drva za kriješ nasjekli su u seoskoj šumi. Koju godinu penjali su se mladići čak na vrh Žbevnice paliti kriješ, otkuda se vidjelo gotovo po čitavoj Istri, Mladići iz sela dobili su baruta i male mužare, te su u zoru na Sv. Cirila i Metoda pucali. Slične su kresove palili Istrani po čitavoj Istri. U Ćićariji sela su se natjecala, koje će imati veći kriješ.
Kresovi, koji su se palili u Istri na Sv. Cirila i Metoda, bili su nacionalni, t. j. njima je istarski narod pokazivao svoju hrvatsku svijest. On bi zasvijetlio kreševima i u vanrednim slučajevima, kada bi nešto postigao na narodnom polju. Tako su na pr. činili kresove po čitavoj Istri, kada su Istrani prvi put izabrali Matka Lagi-nju za narodnog zastupnika u bečki parla-menat.
Kresovi su se u posljednje vrijeme prestali paliti.
Jakov Mikac
HODIL PO ZEMLJI SEM NAŠI...
FHAGMEHT
Hodil po zemlji sem naši in pil nje prelesti...
Hodil po zemlji sem naši in pil nje bolesti...
Kako majhen je naš narod, in kako smo mi sinovi tega naroda raztepeni po celem svetu.
Vsem drugim narodom, vsem drugim jezikom, vsem tujim šegam in navadam se moramo prilagoditi...
In tako v teh težkih dneh gledati nazaj na svoj dom, na svojo domačijo.
Razšli smo se po svetu .. •.
»Golobje nad hišo gorečo osamljeno kro-
žijo...
Moje misli nad rodino pusto osamljeno
tožijo...
Siv dan je prišel, razšli smo se vprek in
v šir,
kamor gnala je sila življenja in srca
nemir ;
med nas je usekalo in nas razteplo po
svetu .. .<
Tako poje pesnik Zupančič v »Dumi«. In mi mislimo na te besede in jih občutimo. Nad nami in našimi domovi so res krožili osamljeni golobje, koliko domov je bilo požganih!
In prišel je siv dan trpljenja, ko je s silo udarilo med nas, da smo se raztepli, da smo šli na vse kraje; nekateri gnani od življenja, od nemira, od izkanja, drugi so šli za kruhom, za svobodo, tretji so bežali pred sivimi zidovi ječ, pred mrtvaškimi otoki.
Tu pa tam se včasih zberemo, zakaj v nas vseh je tista nepremagljiva sila, ki nas vleče skupaj. V nas je družabnost. Zberemo se in se pomenimo kaj lepega, dobrega...
In nocoj smo se zopet zbrali, zbrali smo se v tihi uri skupnosti, da si zašepečemo od početka početka tisto sladko besedo : dom ...
Zbrali smo se, da v nislih pogumnih in naši zemlji, pesem o naših ljudeh.
Zbrali smo se, da v mislih pogumnih in mladih ogledamo na dom. 'Prisluhnili bomo odtenkom svoje duše in zaslišali bomo pesem Soče in Vipave, Idrijce, Tominke in Bače. Slišali bomo pesem naših gorà i naših polj. Zadišalo nam bo po kraškem teranu, po morju valujočih žit. Videli bomo v jasnem prividu naše ljudi, videli Brica v brajdi, Ciča v gozdu, tolminskega puntarja in gruntarja, ki rije noč in dan v tolminsko zemljo in stika za vsakdanjim kruhom.
Ne bomo gledali zgodovine, ne bomo mislili na oglejske patrijarhe, na goriške in tolminske grofe.
Stoletja so za nami.
NI misli v nas o nekdanji tlaki, o uporih. Mi živimo danes in zremo v sedanjost, zremo v megleno bodočnost. Ne vidimo nekdanjih valpetov, niti potrebe ni. Vidimo črne biriče, ki vihte danes bič nad našim človekom.
Mislim na našo zemljo in ne vidim starih letnic.
Vidim samo dve letnici, dve letnici iz naše najnovejše zgodovine, dve letnici iz dvajsetega stoletja.
17. oktober 1929.
6. september 1930.
*
Ali smo pozabili na dom? Ali se ne spomnimo nikdar več od kje smo pribežali, ali ne vemo več kje je naša domovina?
O da, vsi vemo, vsi hrepenemo po njej. Ob večerih časih v pomladinskih dneh, ko je v človeku hrepenjenje, ko vse raste, ko se mu v žilah zaziblje kri, da bi rad kako rad zgrabil za plug, zremo proti zahodu za soncem in si ponavljamo pesem: Mirno in milo nad gorami kot zastor zlat ah, tamkaj ozad,
tam si ti, ki misel naša me omami v teh težkih dneh ker mačeha je tujina.
Da mi je zarjo blestečo pogledati in kaj ljubega dobrega ti povedati v teh težkih dneh,
o domovina... (Oton Zupančič)
*
Zemlja ima svoj duh.
Vsakdo izmed nas pozna ta duh. Hodi po domačih travnikih in poljih, hodi po gozdovih, brajdi, gmajni in njivi, pleza na gore, po skalah po grapah in globelih in čuti, da nekaj iz zemlje puhti. In morda ne ve, da je ta duh njegova zemlja.
Ve, pa da je doma.
Ve. da je doma, zakaj tako čudno lahko mu je pri srcu, nobena stvar ga ne teži. Sproščen in vesel, da bi od samega veselja in mladosti zavriskal sredi polja. Da bi v jutranji zori razgalil mlada prsa, da bi čisto jutranje sonce obsijalo njegovo moč. Stopil bi bos po rosnem travniku, stopil v svežo razorano zemljo.
In takrat ve, da mu je zemlja mati, da mu je prava mati, čeprav je tu pa tam pusta in revna.
Domača zemlja nam je res mati, tujina nam je mačeha, nas sprejme, nam da kruha, da nam sladkosti, opije nas z vinom in z ljubeznijo, a ni nam mati...
Večkrat se peljemo, peljemo se v mislih in željah skoro slednji dan Peljemo pa se zmirom domov, peljemo se tja, kjer je moja domačija.
Moja domačija je onkraj mejà.
Tam domačija moja in nas vseh.
Lcžć v objemu Alp, katerim kraljuje velikan Triglav, v objemu sinjega Jadrana i mogočnega Kvarnera. Preprečena je z rekami in potoki, nasejana s trgi i vasmi.
Naša Primorska krajina je enota. Vsi vemo to. Po barvi, duhu in značaju zemlje, po ljudeh in njihovih šegah in navadah, pa je podobna pisani ruti.
Hodiš po njej in jo spoznaš. Občuješ z ljudmi. Poješ z njimi, kadar so veseli, vriskaš z njihovim vriskom Kadar pa so žalostni jih tolažiš in z njihovim jokom jo-češ tudi ti.
*
Potujem po naši zemlji.
Stojim ob mogočnem Kvarneru, pred mano se peni morje, razlito se vleče tja, ne vem kam do neskončnosti. Upiram oči v pristanišče, na ladje, prisluškujem naši pesmi in mislim- Tukaj so meje, tukaj je odločila človeška in božja pravica« i confini disegnati dalla natura e da Dio«.	j
Stopam po Istri, po goličavah in gmaj- ; nah. Gledam kmeta, ki z rokami grebe ze- ! mljo, pest za pestjo spravlj» skupaj, leto za letom, da se laz razživi... Vidim jih v žalostnih brajdah, ko popravljajo vinograde, v jeseni jih vidimo ob trgatvi. Včasi je bilo ob trgatvi veselo. Vrisk in petje je plavalo čez gmajne, danes se tu pa tam utrga žalostna pesem in zasolzi navzdol po globeli, se utopi med bori in med brinjem.
Vidim ob morju ribiče, tihi in mrki so, samo z grenkim spominom v srcu in v duši smolijo barke na pesku na obali. Zvečer se odpravijo na morje na lov. Ko so daleč tam na valovih, se previdno ozro okrog sebe in šele sedaj prigrgra iz njihovih grl pesem, žalostna pesem, ki se končuje zateglo na o-o-o; pesem o trpljenju o suženjstvu, ki samo po sebi kliče luč.
Vesla sekajo valove in njih oči so zamaknjene v črno domačo zemljo, ki leži pred njimi. In iščejo	iščejo kdaj bodo
ugedali luč. A luči ni, samo trpek privid ustvari pred njihovimi očmi sliko, turobno fatomorgano :
Tam na motovunskem griču umira velikan, Veli Joža... in istrski oljčni niso več dandanes oljčni gaji. Le rodijo še cvetko, a vendar se nam vidijo bolj podobne vrbam žalujkam.
Trst.
Stopam pred žive tržačane. Ob njihovem smehu se smejem sam. Hodim po živooblju-denih ulicah, med lučmi in med temo, med dnevom in med nočjo. Nasmehnem se živim deklicam Tudi poškiliš jim, če si fant zato.
V	gostilni se navžijem črnega istrijanea in potem občudujem čiče, ki vpijejo in delajo reklamo za svoje oglje.
Ce si v Trstu po zimi, paziš tudi na svoj klobuk, če ga imaš. Burja ni baš dobra prijateljica pokritih glav.
Zavijem v staro mesto, razcapani, umazani ljudje. Iz motnih oči vpije lakota. Na cestah napol nagi otroci, ki stegujejo rjave, suhe roke in prosijo kruha in denarja.
V	»punto franko» sedi fakin in zre divje v prazno pristanišče.
Stojim na obali v noči in se opravljam ob bregu v nevihti, blisku, gromu in streli in prisluhnem morju. Pridružim se njihovi pesmi in pojem.
Buči, buči morje Adrijansko, nekdaj bilo si slovansko ...
Hodim ob obali.
Tam na čereh je pripet Miramar. Kje je tista nekdanja pesem, kdo poje o veselju in smehu. Grad strmi v morje kakor bi se hotel utopiti od praznega brezupja. Krog njegovih dolgočasnih stebrov tugujejo žalostni golobi. V parku vihrajo borovci in kdaj pa kdaj zakvaka črn vran.
Potujemo naprej.
Iz dalje se lomi v mesečini bela skala. Da prav tam se lomi, kjer gre v morje siv rob. Mesečina se lomi na bledem obrazu lepe Vide in jaz mislim na slovensko bajko in mi je hudó ...
In naprej.
Nad morjem tik na meji Furlanije, kjer val za valom se ob skale meče, ko megla iz morja se čez Kras razvleče, Devinski grad iz dalje nam zasije.
Po zidu se bršljan do stolpa vije, navzdol vse vhode krije v temne ječe, Nad stolpom ptič ko misel tih trepeče, na meji vzdih slovenske domačije ...
(Gruden.)
In potem hodim tam med vasmi in mislim in gledam :
Sobota večer ...
vsenaokrog tihota in mir,
vsenaokrog nobenega glasa
od časa do časa
zakvaka vran visoko nad mano;
zapljuska val globoko pod mano,
in v megli globoko zahrešči.
Nobenega čolna na morju ni več, nobeno jadro v vetru ne šumi, nobeno veslo ob veslo ne bije: počasi ribiči v breg gredó, počasi z glavo povešeno in težka boi z obrazov jim sije.
Kod da so se v barki pod krovom rodili, ves božji teden na morju so bili, v viharju in dežju, v nevihti in gromu odtrgani ženi, otrokom in domu, so bočili prsa in roke si žulili podnevi ponoči, od zore do mraka, ponoči podnevi od mraka do dne.
Zdaj žena jih čaka...
pred bajto visoko
v bregu si je oči zasenčila z roko:
vsa tiha in bleda
kot kip nepremična stoji
in gleda in gleda ..
Krog nje se otroci pol nagi tiščijo boječe kot mali piščanci, z rokami se je za krilo držijo in zrejo doli po klanci
Tam vidijo sklenjene glave, izmučene suhe postave in slutijo vsodo, ki jih čaka, kako počasi proti njim koraka.
Kam še gremo tam ob morju V Barbano vsi, k Mariji vsi v svete
kraja,
za zarod trte molit, žetev ajde in da ljubezen se jim ne omaje.
Hodimo še ob obali do Gradeža potem nazaj do nabrežinskih kamnolomov. Tudi tam je naša zemlja, našega človeka srečam — kamnolomca, kamnoseka.
Bolj od škržatov suha in ožgana telesa so kar v soncu se jih maje: sto rok se krči, dviga na vse kraje, oči so mrke, lica razorana.
Na glavi belo kapo iz papirja, pod njo pa misli žalostne in mračne razpet in golorok ves teden terja iz kamna kruha za otroke lačne.
Kdaj bo spet glas pel vam čez Kras o kamnolomci iz Nabrežine —
Kaj bo iz vas, o, kaj bo iz vas?
Boste prodali se in zatajili, v narodu tujem propali, utonili?
Vi proleter«,
bodete li pali mrli pod udarci mrzlih nebratskih pesti?
Mi gremo na Kras
Tam sem na gmajni, na goličavi; tu pa tam so hiše stisnjene med skale, kakor bi se zatekle tja pred nečem nedopovedljivo groznem. Z mračno sivino zro iz polmraka, kakor s trudnimi, plašnimi očmi. Tja so se umaknile bajte, da, saj so se morale umakniti pred človekom, ki je rabil zemlje, ki je rabil kruha. Vsepnlno je na Krasu malih lazov, malih kotanj in kotlin. Po gmajni so bori, za skalami brinje.
Hodim tam med trdimi Kraševci, kakor je trda kraška zemlja in kamen v brdu. Občutim grenkobo kraških duš, kakor so grenke brinjeve jagode na gmajni.
Hodim po tje zemlji in mislim in ponavljam :
Kamen, kamen, samo kamen, kamen ... Ce bi odnašali jih dan in noč In tisočkrat sto let in oberoč, ne bi odnesli jih milijoni ramen.
In vendar vidiš v belih oknih vaze s slapovi nageljnov, pri hiši vrt in latnike široke krivih trt in ajde in vinogradov oaze.
In tl Kraševci. Bridki ljudje so pa tudi veseli včasih. Danes pa ne več tako, kakor so bili veseli svoje dni.
Delajo.
Vsako ped zemlje ogradijo in pazijo nanjo. Pridelkov je malo. Njih jesen je borna, skoro praznih rok prihaja k njim.
A čemu obup? Kri kraška je teran... Da teran imajo. Svetovno znan je njih teran, pravijo. Iz kraških skal je zrastel, iz majhnih kotanj, iz dolin, iz logov, iz tisočkrat zrahljane prsti je pognala trta, je pognala kri in Kraševec pije teran.
»No, da teran pijemo, pravijo, saj vode nimamo. Jezus nam jo je vzel. Poglobil jo je, za kazen jo je poglobil, ker so mu dedje šunko pojedli In stlačili tnalo v jerbas. Nič za to. Sedaj imamo teran Vino je zmerom boljše od vode. In kraške korenine, bosi, raztrgani, razoglavi in razgaljeni in mrkih obrazov ob delavnikih, so v nedeljo veseli in zapojo:
Mi smo mi, mi smo mi mi smo s Krasa doma ...
V noči stojim sredi gmajne med bori in prisluškujem bobnenju vode. O vem, da je tam čudovito podzemlje: Skocijan, Timavo. Pivka... Vem za sve to... in romam v mislih na goro Kalvarijo v Postojnski jami..
Prisluškujem hrumenju v noči. Kraška burja brije krajino. In zdi se, da vidim bled obraz človeka. Kraški poet: Srečko Kosovel poje svoje pesmi. Iz njegove polne duše kaplja pesem v jesensko noč, pesem o pokrajini, pesem o ljudeh
Sladka črnina poln je grozd, v dalji temeva borov gozd, topoli pod hribom šumijo, šumijo. Sumeča prihaja v vršanju lip jesen; topole in hraste uklanja; mi smo v vinogradu, drugi so v hramu -vsak so po svoje otožnost preganja. Koliko je lačnih, koliko z grenkobo napojenih. Pesnik vidi vse, občuti vse:
Lačni otroci ležijo na senu, burja vihra skozi lino pod nizkim, sivim čelom hiše — noč je pokrila ravnino.
Mali sanja: droban krompirček, ne eden, polna skleda, tiho stopa za temno vasjo raztrgana sivka Beda.
Drugi sanja: krompirček v oblici mrzle ročice ogreje.
Tiho stopa za hišami, in se ledeno zasmeje.
Tretji, četrti in peti in vsi — tisoč in več — jaz ne morem spati. Ničesar nimam in vendar mislim: vse, o vse bi vam moral dati! —
Pesnik ne spi, jaz se poslavljam s Krasa. Njegov glas reže med bore vse huje in huje:
Bori, bori v tihi grozi, bori, bori v nemi grozi, bori, bori. bori, bori!
Bori. bori, temni bori kakor stražniki pod goro preko kamenite gmajne težko, trudno šepetajo ..
FAŠIZAM


MANJINE
BAJUNETE TEAŽE 2BEJU
Ideje fašizma su doživjele veliku evoluciju kroz deset godina. Ud prvog programa »fasci di combattimento, nije ostala nijedna tačka, a od negdašnji,i Mussoliiijevih ideja vrlo ih malo ima, koje bi se mogle sada slobodno da propovijedaju u Italiji.	„.	. .,
Socijalističke ideje: prvih fasisticisih četnika sa sindikalističnom notom se nisu primjenjivale. Iza Pohoda na Rim i fašiz-zam se iz godine u godinu kretao sve više u smjeru prema desnom, dok se nije iskristalizirao u idejni oblik, kojega mi sada poznamo.
Mnogi su se savremeni _ publiciste i historičari pitali i u ime koje ideje je bila provedena fašistička revolucija i uzalud su tražili mediu tadašnjim Mussolinijevim idejama centralnu ideološku misao i glavni idejni cilj. Izgleda medjutim. da je najbliže istini bio onaj koji je označio fašizam »della prima ora. kao bajonete koje traže ideju. Mussolini sam je više puta rekao, kad su mu spomenuli pomanjkanje doktrine, da je fašizam imao puno preš-nijeg posla i puno konkretnijih zadaća, nego da gubi vrijeme stvaranjem ideologije. Fašizam je isprva išao samo za vlašću i to je bilo nešto najpreciznije i najjasnije u Mussolinijevim idejama. Fašizam je bio tada prema Duceovim riječima, »u n o stato d’anima« on je bio u aktivizmu. Za teorije je bio indiferentan. Ono što ga zanima, to je život, praksa »Prava teorija je uvijek praksa, rekao je u svom govoru u Palermu 1924. filozof i fašistički ideolog Gentile koji je kušao da protumači taj stav fašizma: Pustimo dakle knjige, posmatrajmo životvorne ideje i smisao koji se otkriva u dogadjajima, koji nas u velikoj knjizi historije uvjerava sa mnogo više autoriteta nego bilo koje doktrinarno razlaganje«.
Fašizam nije medjutim dugo ostao u tom stavu prezira prema duhovnim silama i tražio je da stvori svoju doktrinu, da izgradi svoj poseban pogled na svijet. Što se fašizam više učvršćivao na vlasti, to se fašistička ideologija potpunije izgra-djivala i konačno izgradila, te se sada s punim pravom može govoriti u Italiji o fašističkoj doktrini, o fašističkoj koncepciji države i o duhu fašizma.
Ako se o tome medjutim govori i može govoriti, još ne znači da je fašizam iznio u svemu svoje originalne nazore i koncepcije.
NASILJE PRVI FAŠISTIČKI PRINCIP
Svi oni, koji su analizirali fašističku doktrinu su bili u velikoj neprilici, da joj nadju duhovne oce i da joj nadju odre-djene forme, Općeniito je poznato da je Sorelov sindikalizam i njegov kult sile jedna od temeljnih ideja Mussolinija a prema tome i fašizma. Filozof Gentile, jedan od prvih ideologa fašizma, tumači silu na svoj posebni način i ne pravi razlike iz-medju fizičke i moralne sile. Za njega, koji hoće da moralno opravda »ii diritto della rivoluzione fasci s-t a« svaka je sila. pa i nasilje moralna snaga.
»Svaka sila je moralna jer se obraća uvijek na volju i ma koji bio argumenat upotrebljen, prodika ili batina, uspjeh ne može biti drugi nego onaj, koji konačne uvjerava čovjeka i pozivlje na pristanak«.
To tumačenje sile i opravdanje nasilja je karakteristično za fašizam, jer je on izašao iz nasilja i taj je princip bio možda jedan od najstalnijih, po kojemu je vladao i jedan od najjasnijih komu je težio.
Nitko nije tako poetično i snažno protumačio to osjećanje mladje generacije u Italiji, kojoj je najjači argumenat »pugnale« nego što je to učinio Curzio Mala-parte u svojoj knjizi »A n t i -E u r o-pa*. On je nastojao da protumači »stato d anima fascista«) zato se poslužio uvjerljivim reminiscencijama iz dobe Borgia i Medicisa.
Taj princip sile medjutim sam po sebi ne znači ništa, jer je sila uvijek tek sredstvo i sila mora da uvijek nosi neku ideju. Na njoj se samoj ne može trajno da oslanja nijedan pokret, nijedna država.
TALIJANSKI NACIONALIZAM
Ideju, koju je fašizam u svojoj brzoj transformaciji prihvatio i uzeo za bazu svog pokreta nije donio sam, već ju je usvojio od talijanskog nacionalizma. Nacionalizam i fašizam su bili isprva protivnici, ali su se već prvih godina fašističke vlade spojili. Talijanski nacionalizam je apsorbirao fašističku revolucionarnu praksu, a fašizam ideje talijanskog nacionalizma. (G. Prezzolinì: Le fascisme). Elementi koji su sačinjavali fašizam su uostalom bili tome skloni. Misao da ne postoji samo klasa proletarijata, već da se prije svega narodi dijete u buržujske i proleterske izrabljivače i izrabljivane, je bila prva rado spominjana u fašističkim redovima. Talijanski narod je siromašan narod, izrabljivan i tretiran kao proletarijat, njegova pobjeda je osakaćena i zato je prva dužnost, da se bori za svoje mjesto pod sunce m«.
Spajanje fašizma sa nacionalnizmom se nije provelo samo ulazom nacionaliste
Federzonija u Mussolinijev kabinet, već više svega ulazom nacionalističke ideje u fašističke redove. Talijanski nacionalizam nema svoju posebnu karakteristiku. On je idejni drug francuskog nacionalizma, koji se grupira oko »L’ Action Francafse Ideje Maurrasa su vršile snažan utjecaj na ideologe talijanskog nacionalizma.
Maurras smatra Latine kao rasu discipline i dogme. Dogmatizam je onaj, koji je dao snagu katolicizmu, specifičnom proizvodu latinskog duha, i koji daje čvrste temelje monarhizmu, pravoj formi vladavine za latinske narode. Demokratija i socijalizam su daleko od pravog duha Latina kao što i republikanska forma vladavine. Latinski duh traži autoritet, čvrsto uređenu društvenu hijerarhiju i monarhističku državu
Ideolog talijanskog nacionalizma Enrico Corradini je vrlo bliz tim ideja ma i već od osnutka revije »II Regno« 1903. g. vršio je jaki idejni upliv na ta lijanske konzervativne i monarhističke krugove. Doktrina talijanskog nacionalizma odbacuje marksističku misao da treba društvene i međunarodne odnose po smatrati uglavnom s ekonomskog stajali šta, kao što ne prihvaća ni misao o međunarodnoj suradnji. Za njega leži ključ odnosa među. narodima u sili. Država je snaga, za koju vrijede samo dinamički, a ne moraln ii ekonomski zakoni. Ta snaga teži za ekspanzijom po prirodnom zakonu i nastoji da vlada ostalima. Odnosi među narodima i državama se mogu temeljiti samo na pravu jačega. Zato i nacionalizam hoće ekspanzivnu politiku, zato i nastoji da država ima jaku vojsku i zato mu se i čini najzgodnijim monarhistička forma vladavine. Odtuda njegova mržnja protiv demokratije i protiv svim onim snagama, koje teže medunarod noj suradnji, bio to socijalizam ili slobodno zidarstvo.
Ove ideje nam se čine kao čisto fašističke. U stvari su to i postale, jer fašizam je prihvatio nacionalističke ideje sa vrlo malo korektura i dodataka.
Filozof Gentile je kušao u svom govoru u Palermu 31. Marta 1924. da iz gradi neku skicu fašističke ideologije i izvodio je svoje misli iz liberalnih ideja. Kasniji idejni razvoj fašizma je dokazao da je on imao krivo, jer su ideje liberalizma sasvim suprotne fašističkim i ono suptilno spajanje sloboda pojedinca sa »jakom državo m«, koje je kušao da provede Gentile, nije uvjerljivo. Nacionalni fašizam se bazira na sili kako unutar države tako i van države. Sloboda, koju propovijedaju i demokratija i liberalizam, je u jednoj takvoj ideologiji riječ tuđica.
FAŠISTIČKA KONCEPCIJA DRŽAVE
Ondje, gdje se fašizam bitno razlikuje od demokratije u svim njenim formama, je u gledanju na prava čovjeka i na državu.
Ovdje se fašizam vraća mnogo unatrag, prihvaćajuć već zabačene društvene i filozofske koncepcije, koje su sva prava izvodila od gore i koje su gledale u državi jedinu snagu i apsolutni suverenitet.
Prema fašističkim idejama država’ ima neograničenu vlast prema svojim podanicima (jer se tu o građanima ne može govoriti), u odnosu pako prema ostalim državama nalazi granicu jedino ondje gdje prestaje njena snaga ili u suprotnoj jačoj snazi, a ne u nekom višem pravu. Bitna je značajka fašističke države da se temelji na sili, i da se ravna jedino d i n a mič-n i m z a k on i m a sile. Prava građana ne mogu da postave granice njenoj vlasti u unutrašnjosti, niti međunarodno pravcu vanjskom političkom životu.
»Država ima svoje posebne historičke ciljeve sačuvanja, usavršavanja i ekspanzije, sasvim različne od ciljeva pojedinaca, koji ju privremeno sačinjavaju«. Tako tumači bivši ministar pravde Rocco u svojoj knjizi: La dottrina politica del fascismo (str. 13.).
Po ovakovom shvaćanju država postaje nadnaravna, gotovo mistična snaga. Ona ima svoje posebne zadaće, odijeljene od interesa i težnja pojedinaca, ona je najjača afirmacija duha i historije jednog naroda.
Karakteristično je kako se shvaća u redovima fašista takova država. Čamilo P e 1 i z z i piše u»La Gerarchia« reviji osnovanoj po Mussoliniju, za fašističku državu da je ona neki »mistični cilj i neki vječni Arhanđeo«.
Veze između takove države i njenih podanika nema. U istom članku piše Čamilo P e 1 i z z i:
»Između fašističke države i građana postoji jedinstvo, vitalna i bitna veza: Država vlada, građanin je vladan: ali država vlada u toliko, ukoliko joj fašistički građanin daje moralne snage i materijalne, moći da vlada. Ovaj autoritet joj nije pao s neba, on je izašao iz naših duša u kontaktu sa listorijskim okolnostima i povodom naše idealne 1 moralne evolucije«. , “
»Kakva thože biti dakle sloboda il| bolje reći privilegij fašističkog državljana prema državi?« pita se dalje Ć. Pe-lizzi — »Jasno je: onaj da služi!«
»Ja ne shvaćam pod privilegijem u fašističkoj državi ništa drugo nego specijalne dužnosti nametnute pojedincima i kategorijama određenih osoba«.
Prema tome fašistička »sloboda« nije sloboda u običnom smislu.
»Sloboda nije ništa, ona nije nego prazna forma bez ikakvog sadržaja Ali pošto ta sloboda nije nego vanjski uvjet, treba da bude nečim ispunjena A sada ta sloboda nije više sloboda, ona postaje autoritet države, koja garantira slobodu u izvjesnim granicama« (B o d r e r o, u Rimskom Parlamentu 16. maja 1926.).	)
Kako vidimo fašistička sloboda se sastoji jedino u pokoravanju državi, koja smije da sva prava čovjeka prekrši, budući ona imaju svoj jedini izvor u državi. Čovjek sam po sebi nema nikakva »o p ć e 1 j u d s k a prava«, on je sam po sebi i van države nezaštićen. Budući mu tek država može dati i garantirati neka prava, to ih država može i prekršiti odnosno opozvati.
»Individualna prava, ukoliko mu se i priznaju, veli ministar Pravde Rocco, i nisu drugo nego posljedica prava države«.
Pojedinac i njegove slobode su tek jedna funkcija države, koja ne može priznati nikakva posebna prava čovjeku, koja bi on posjedovao nezavisno od države, odnosno koja bi bila jača od državnih. Državni suverenitet je apsolutan.
FAŠIZAM I MEĐUNA-R©DN© PRAVO
Taj suverenitet države je jednako apsolutan prema unutar kao i prema vani. Jasno je da takva koncepcija niječe međunarodno pravo i ne priznaje ga nego ukoliko ono pogoduje dinamičkom razvoju države. Međunarodno pravo postoji jedino ukoliko ga države priznavaju, ono je funkcija prava države u međunarodnom životu. Unoseći koncepciju fašističke države u međunarodni život, riskira se da se uništi pravo, koje postoji u političkim odnosima medu narodima.
Moderne doktrine međunarodnog prava općenito prihvaćaju misao, da je državni suverenitet i državna sloboda ograničena u svojim p r e r o g a t i v a m a na području međunarodnog života. Međunarodno pravo postavlja granicu volji države.
»Kao što u nutarnjem pravu, koje izlazi iz pojedinca, država nalazi svoje granice radi poštovanja individualnih sloboda, tako i u međunarodnom pravu, koje ima isti izvor. država nalazi svoje granice radi temeljnih prava čovječanstva«, veli G. Lapradelle poznati francusko profesor međunarodnog prava (Revue de droit Public, januar 1900. str. 75).
Ako primjenimo fašistički princip dinamike državnog razvoja na međunarodno polje, dolazimo do zaključka, da će država, uvijek kad se bude njena ekspanzivna snaga našla u suprotnosti sa pravima ostalih naroda, jednostavno prekršiti međunarodno pravo, koje postoji tek po njenom privoljenju. Kao što država može i smije nuntar da prekrši pravo građanina, tako može da prekrši prema vani i pravo naroda (jus gentium) jer na koncu konca sve izlazi iz države.
Mi vidimo dakle da fašistička država ne može iskreno raditi na među-rodnoj suradnji i miru ni po svojim temeljnim idejama, a kamo li po svojoj politici. Fašizam je kroz deset godina uostalom to i dokazao za svojih brojnih »energičnih gestova« u međunarodnoj politici, a pogotovo za one famozne krfske okupacije u augustu 1923. Gdje fašizam negira međutim najkonstant-nije međunarodno pravo i gdje dnevno vređa svojom politikom osnovne principe međunarodnog života, to je u s v o m p o-stupku prema manjinama.
MANJINSKO PRAVO
Za krvavih procesa Specijalnog Tribunala u Puli (1929) i Trstu (1930) spominjal^ su fašistički listovi, da je uzrok fašističkoj antimanjinskoj politici nelojalnost manjima. Bilo je nekoliko i stranih listova, koji su isticali potrebu lojalnosti manjine prema državi. Mussolini se izrazio u svom razgovoru sa E m i 1 o d Ludwigom, da bi Nijemci u Tirolu bilj bolje tretirani, kad ne bi bili na granici.
Medjutim sve nade, da će fašizam praviti koncesije manjinama su apsurdne, jer su fašizam i manjinsko pravo dva suprotna pojma, koja polaze sa antipodnih stajališta i ne mogu se nikako da slože. Tu se radi ne samo o sukobu jedne manjine sa fašističkom vladom, tu se radi prije svega bo sukobu dvaju principa, dviju društvenih i državnih koncepcija: demokratije i fašizma, i Manjinsko pravo nije nego k o n z e-[ventni razvoj demokratizma “lancuska revolucija je svečano proglasila pokoja prava čovjeka jačim od svih osta-m prava. Iz tih prava se izvodi opravdanje državne institucije, koja je stvorena privolom gradjana (I e Contrai Sodale) i kojoj je prva zadaća da štiti ta p r ava pojedinca. Država crpe svo-
ju snagu iz ljudi, koji ju sačinjavaju. Č o-vjek je temelj države, on je prema tome i njen konačni cilj. Država je stvorena od ljudi i za ljude Prema tome su prava čovjeka t e-meijna prava, ona su postala i prije postanka države. Država ima da štiti ta prava, ona ima da jamči pojedincu njegov slobodni- razvoj i jednaki pravni položaj. Država ie opravdana ako štiti prava čovjeka. a prema američkim demokratskim :dejama, treba čak da mu priba 'i sreću ili bar sredstva da je postigne.
Državni suverenitet je ograničen pravima gradjana Država ih ne smije da krši, ona ne smije da ih pojedincu oduzim-Ije. jer inače time ruši svoje temelje i niječe oravdanje svog opstanka.
Poznato je, da se radi povreda tih temeljnih prava čovjeka interveniralo u unutrašnje poslove država, koje su gušile ta prava (Turska u 19. vijeku). Međunarodna zajednica je već odavna smatrala da smije povrediti suverenitet pojedine države, da zaštiti prava, koja je smatrala opće ljudskim i jačim od prava države. Inače se ne bi mogle da protumače one »intervencije čovječanstva« (les interventions de I’ humanite’) tako brojne kroz 19. stoljeće. Teorija medjunarodnog prava priznaje iza G r o t i u s a legitimnost takvog ulaženja u unutarnje poslove države, koja vrijedia temeljna prava čovjeka (F a u c h i 1 e, R o u g i e r, P i 11 e t, La-p r a d e 11 e).
Ova prava, koja je pojedinac kroz riječi Francuske Revolucije tražio za sebe unutar države, počeo je doskora tražiti za svoi narod u medjunarodnom životu. Kao što pojedinac ima neka neotudjiva i nepovrediva prava, tako ima i narod. Narod ima takodjer svoiu individualnost, narod ima takodjer neka nepovrediva prava na svoj slobodni razvoj i na jednakost. Nije trebalo nego jedan korak, da se iza prava čovjeka prizna pravo naroda na jednakost i slobodu. (Tibal: Le probleme des minorités).
To je bio konsekventni razvoj demokratske ideje slobode. Narod je medjunarodna ličnost. On ima svoje posebne osebine, koje treba da se sačuvaju. Svaki iarod ima svoj poseban kara’kter, koji treba poštovati i štititi, jer je jedinstven. Ta individualnost naroda i njegov karakter se najbolje odrazuju u njegovom jeziku i u njegovoj kulturi. Ove misli su bile svojstvene roman tičkom pokretu, koji je najviše pridonio preporodu raznih naroda u Srednjoj Evropi. Hegel, veliki protagonista romantizma, je gledao u kulturi i jeziku naroda baštinu danu od Boga, koju treba poštovati i čuvati. Kako kultura i jezik naroda sačinjavaju njegovu individualnost, to je zločin jednak ubojstvu pojedinca, kada se narodu oduzim-Ije njegov jezik i kultura. Od tih ideja, koje su postale život kroz devetnaesto stoljeće nije bilo teško doći do konsekventnog zaključka, da svaki narod ima pravo da odlučuje o svojoj sudbini i kao što pojedinac ima pravo da bira i stvara unutar države vladu, kako odgovara njegovim interesima, tako ima i narod pravo u međunarodnom životu da bira i stvara državu, koja najviše odgovara njegovim interesima i njegovom karakteru. Wilso-nove točke i pravo samoodre-d j e n j a naroda se pokazuju kao naj-logičiji zaključak razvoja demokratske ideje kroz više od jednog stoljeća i pol.
Pobjedom demokratije u svjetskom ratu su nastale nove nacionalne države, stare su se proširile, a nekoje su nestale. Narodna ideja postaje temeljna misao država, koje teže za jedinstvom. Kako je medjutim nemoguće svagdje postići da se država i narod poklapaju to su se u državama našle uz većinski narod i nacionalne manjine, kojima se nije moglo oduzeti pravo na slobodni narodni razvoj. Da se zaštite prava, kao pojedinačna tako i narodna, organiziralo se medjunarodnu zaštitu manjina pod garancijom D r u š t v’a Naroda.
Zaštita manjina se ne pojavljuje prvi put iza rata. Već prije se nastojalo da štiti vjerske manjine i u tom pogledu su bile postavljene dužnosti novim nacionalnim državama nastalim u 19 stoljeću (Srbija, Rumunjska). Međutim kao izrađeni međunarodni sistem se pojavljuje zaštita manjina tek iza rata. Ona izlazi iz prava čovjeka i građana s jedne strane i prava naroda s druge strane. Prema tome su dva elementa bitna za manjinsko pravo: općeljudska prava čovjeka i posebna narodna p^ava (G Lapradelle: Principès généraux du droit International public) Ako ie bitno za čovjeka pojedinca da budu zaštićena njegova temeljna ljudska prava, nije manje bitne za narodnu skupinu pravo da bude zaštićen njezin jezik i njezina kultura.
Ova prava manjina ograničuju državni suverenitet. Država ih ne smij'e prekršiti, jer ih je međunarodna zajednica priznala manjinama^, kao neotuđiva prava za koja jamči Društvo Naroda. Ako i nisu sve drža ve striktno obvezane po nozitivnom pravu da ih poštuju i nema izrazite sankcije protiv onih. koji ih krše. to se ipak ima smatrati manjinsko pravo kao dio međunarodnog prava, koje obavezuje sve države, članice međunarodne zajednice. Međunarodno je pravo jedna nedjeljiva cjelina i ulaskom
NAŠE ZGODOVINSKO PRAVO
V času, ko je padel nad naš narod novi jarem tuje države Ln nadomestil mačeho Avstrijo, smo zaman iskali v svetu moči, ki bi nas vzela v zaščito. Mlada bratska domovina Jugoslavija je bila kot samostojna država še prešibka, da bi tvegala novo vojno in to celo z zavezniki. Ti zavezniki pa se niso sramovali stegniti požrešnih rok po naši zemlji, veliki mednarodni svet se ni sramoval kupčije za zemljo majhnega naroda kateremu je g. Wilson tudi v imenu tih zaveznikov obljubljal končno osvoditev. In tudi če bi bil naš narod takrat spoznal vse sovražne nakane Italije, si ni želel vojne ter je zato mirno sprejel odločitev, za katero ni njegovega mnenja nihče niM vprašal. Poznavalci takratnih zunanje političnih razmer vedo, da smo mi imeli pravico zahtevati ljudsko glasovanje (plebiscit).
Svečane obljube Italije Pa so takrat premotile ves svet in ji izročile naš narod na milost in nemilost, brez najmanjše pravne zaščite, čeprav se je sicer manjšiniska pravna zaščita drugod uvedla tudi na predlog same Italije.
To stanje naše manjšine je Italija izkoristila v svoji nadaljnji notranji narodnostni politiki kot kovražnica našega naroda.
Takoj po vojaški zasedbi ozemlja in ob rapalski mirovni pogodbi (1919—1921) so laške vlade izdale proglase na naše ljudstvo in v proglasih obljubile, da bo kulturna država spoštovala zgodovinske, politične in kulturne pravice slovenskega in hrvatskega naroda. Le nekaj let pozneje pa je italijanska vlada pozabila vse te obljube: kralj Viktor Emanuel je pozval na vlado fašiste, ki so bili že znani zatiralci slovanskega ljudstva v novih pokrajinah, saj so se na našem in nemškem ozamlju vadili s svojimi napadalnimi oddelki strahovati delovno ljudstvo. Pokazalo se je, da Italija ne more držati obljub kulturne države in da je bila politična napaka takšni državi zaupati in jo pustiti v manjšinj-skem vprašanju brez mednarodne kontrole.
Naši politični zastopniki'v rimskem parlamentu (dr. Wiltan, dr. Stanger, dr. Besednjak, Šček, Podgornik, Srebrnič in tudi socialist Tuntar) so Italijo takoj opozorili, da je dolžna omogočiti novim pokrajinam tudi v narodnem oziru nemoten razvoj in vrniti manjšinam vse odvzete pravice.
Tudi je naše ljudstvo in enako naš mlajši rod pričakoval da Italija s časom uredi razmerje talijanskoga naroda in manjšin. Naše ljudstvo je lojalno sprejelo in izpolnjevalo vse svoje dolžnosti do nove države. Plačevali smo davke, poslali svoje vojaške obveznike k armadi v naj-udobnejše razmere in svojih pritožb nismo pretiravali, dobro vedoč, da se v dobi treh let naše razmere še ne morejo docela ustaliti. Medtem se je že naše ljudstvo tudi z lastnimi močni prosvetno, toliko organiziralo, in gospodarsko spet toliko napredovalo, da smo polagoma prešli v dobo sistematičnega solidnega kulturnega dela v smislu sožitja s sosednim in vladajočim narodom. Znano je, da z naše strani ni bil izzvan noben političen ukrep proti Slovanom, v Italiji, kljub temu, da se je posameznim našim ljudem in krajem že s početka dogajala mnoga krivica.
V tem času se je pojavil n. pr. fašizem, ki je proglasil Slovane v Italiji za sovražnike države in za barbare, ki jih mora vlada zatreti ter poitalijančiti ali pa pognati čez mejo.
To so bila leta fašističnih nasilj nad nami, leta požigov, poniževanja in kazenskih pohodov. Italijanska vlada pa ne le da ni nastopila proti temu nasilju podivjanih fašistov in zaščitila ljudstva, marveč je dovoljevala vse to s priznanjem. Končno pa je fašizam celo prevzel v državi oblast, uvel diktaturo, in to porabil najprej proti Slovanom v novih pokrajinah.
S tem je bilo nasilje nad nami legalizirano prd očmi vsega sveta in italijanski narod je postal odgovoren za vse krivice ki nam jih prizadeva.
Naše manjšinsko vprašanje je z nastopom fašistične vladne volitike postalo značilno za evropski manjšinski problem vobče.
Vsem so znani poskusi naših in drugih zastopnikov, politikov, pravnikov in diplomatov za uspešno rešitev problema. Z mnogih strani se je predlagal načrt za enotno rešitev n. pr. v okrilju Zveze narodov ali s posebnim mednarodnim razsodiščem. To je bi! tudi eden izmed namenov letnih manjšinskih zborovanj v Ženevi, kjer je doslej vedno predsedoval dr. Josip Wilfan. Uspehi vseh teh poskusov so sproti razpadbi. U'-adna politika vseh prizadetih držav tem pokusom ni zaupala. Praktično sta danes nar. manjšinski pro blem in položaj bolj zamotana nego pred vojno. Pa tudi teoretične rešitve so ostale v prvih početkih, kljub velikemu delu posameznikov in mnogih manjšinskih institutov.
Dve točki v današnjem odločujočem svetu sta onemogočili in še onemogočata celo teoretični sporazum o naravnem pravu in aktualnem pravu narodnih manjšin.
Za naravno pravo je vsa dosedanja teorija upoštevala zgolj tako zvano zgodovinsko pravo, t. j. dokaz, da so na spornem ozemlju bile že davno samostojne domače državne (politične) forme. Kdor ni mogel dokazati, da ima v zgodovini kralje ali cesarje, ta je veljal za rajo. S takšno razlago je tudi laška teorija obsodila na smrt našo manjšino v Italiji. Znano je, da
se je ta teorija utvrdila, ker jo je propagiral ranjki g. Arnaldo Mussol/ni, urednik •lista »Popolo d’Italia«.
Na videz je pomen te razlage prav majhen. V razvoju manjšinske politike pa vidimo, da je ta teorija v Evropi splošno ukorenjena. Naš manjšinski problem je učenjaškii Evropi nerazumljiv. »Kaj hoče ta polmilijonska peščica ljudi imeti?« — tako se vprašuje kulturna gospoda vse inozemske javnosti ob vsaki priliki, kojim predložimo mi svoje tožbe ah pritožbe. Evropska diplomacija se z vsemi sredstvi brani — nas. Brani se priznati, da naš problem vobče ekzistira.
Vse države smatrajo nacionalnega emigranta iz Italije za neljubega gosta. V zadnjih petih letih se jim je posrečilo uničiti še tisto malo zaščito, kolikor je imajo politični emigranti, tako da je danes manjšinska emigracija mednarodno tudi dejansko brez zaščite in da so celo njene prosvetne organizacije obsojene na životarenje.
Če je italijansko preganjanje Slovanov razumljivo iz fašistične reakcije v državi in njenega imperializma, pa si zunaj Italije sovraštva proti emigraciji in popolne hladnosti za naše trpljenje ne moremo razlagati drugače nego s popotnim nepoznan] em dejstev in razmer. Zunanja evropska javnost je o^ našem manjšinskem problemu slabo poučena.
Gotovo je tu naprej naša dolžnost, da se svetu pravilno predstavimo in da si v njem pridobimo življenjsko pravico, brez katere je obsojen v pogin že sleherni poe-dinec in tembolj politično osamljeno ljudstvo, kakšno smo mi v Italiji. To dolžnost je primorsko izobraženstvo med Slovenci in med Hrvati spoznalo že v prvih dneh emigracije. Takrat je bila soodločujoč element v Evropi tudi še javnost, javno mnenje. Javno mnenje je bila moč, s katero so morate vlade in vladajoče stranke računati.
Brez dvoma smo si takrat morali misliti, da na mže naša pravilno urejena propaganda v inozemstvu utegne pomagati iz naših obujnih razmer.
Isto so spoznali tudi drugod. Vse narodne manjšine so se organizirale politično prav za prav samo v tem vprašanju. Stranke so se na tej točki zedinjevale za skupno delo. Propaganda v inozemstvu je bilo njihovo skupno geslo. In pričela se je doba časopisnega dela, notic, člankov, brošur, almanahov in narodopisnih razstav. V tem delovanju je bila gotovo najbolje organizirana nemška manjšinska politika. Še pred dvema letoma je dajala Nemčija 80 milijonov maricov uradno (iz svojega proračuna) samo za podpiranje svojih manjšin v inozemstvu. Drugi niso žrtvovali takrat tolikih sredstev. Vendar se je propagandno delovanje manjšin jako poznalo. Takrat je bila n. pr. razprava o manjšinskem problemu na mednarodnem pravniškem kongresu v Pragi. Z našimi problemi so se počela zborovanja društev za Zvezo narodov, tiskale so s mnoge razprave v obliki brošur in te so se delile posebno med inteligenco v inozemstvu. Mnogo propagandnega dela je opravilo naše kvalificirano delavstvo, ki je zaneslo našo pravdo daleč v mase evropskega proletarijata itd. Vse to delo je gotovo imelo nekaj uspeha. Evropska javnost je bila poučena ali vsaj obveščena o naših krivičnih razmerah.
Kljub vsej nasprotni fašistični akciji, je evropska javnost pokazala, da simpatizira z nami. Posledica tega obveščevalnega dela je bila tudi splošna pravilna sodba o fašističnih umorih, strelih v hrbet in tisočih let težke ječe itd. Takrat je vedela vsa evropska javnost, da je Italija s svojo nasilnostjo izgubila vso pravico upravljati pokrajine svojih sosednih narodov. V tej obsodbi italijanske krvave justice in barbarizma je manjkal le en glas — glas uradne Evrope, tiste, ki je to barbarstvo s svojo imperijalistično politiko vzgojila.
Ni nam težko razumeti, da se uradna Evropa loči in tudi v našem problemu razlikuje od takozvane širše javnosti. Navdušenje ali ogorčenost javnosti še ne pomeni spremembe v državno pravni praksi. Toda kljub temu so ljudje javnosti in ljudje uradnih krogov končno vsi v stiku in njihovo pojmovanje stvari in nujno popolnoma drugačno nego je običajno pojmovanje poprečnega meščana ter malo-meščana. Z ozirom na to skupnost moramo upoštevati poleg zanimanja javnosti tudi pasivnost državnih višjih krogov in diplomacije. Konstatirali smo, da je pozornost teh krogov za naš problem minimalna. V mednarodni politiki se vprašanje niti' več ne omenja. Iz tega sklepam, da ona javnost, ki z nami tako rekoč trenutno obsoja fašizem in v obče nasilje, dejansko še nima v tem vprašanju jasnega, utemeljenega in utrjenega stališča ter zaradi te površnosti niti ne more vplivati na politiko med državami v našo korist. Dokazov za to pa ie še več in jih tu le z ozirom na ozko odmerjeni prostor ne bom omenjal.
Vse te značilnosti sedanjega ali modernega javnega stališča proti nam imajo gotovo svoje korenine in vzroke tudi v samem evropskem pojmu o tem: Kaj je narodna manjšina.
V diplomaciji ni prodrla zahteva za rešitev manjšinskega problema, ker je diplomacija imperijahstična. saj se splošno misli, da bi sicer bila slaba diplomacija. Od tega faktorja torej ne moremo zahtevati, da sam najde za nas potrebno rešitev manjšin Znano pa ie, da je diplomacija vsaj deloma odvisna tudi od javnega mne-
nja, vsaj računati mora tudi z javnostjo. Marsikaj mora skleniti zaradi njenega pritiska.
V tem smislu prav za prav šele smemo govoriti o demokraciji: javnost, ulica, ljudstvo mora na diplomacijo pritisniti z vso močjo, da doseže vsaj minimum svojih kulturnih zahtev.
Tako je bilo zmerom in tako je še zdaj.
Kaj pa je kulturna zadeva? V tem se je pokazama zadnji čas velika negotovost vse javnosti. Malomeščanska plast družbe, to j£ tista plast, ki predstavlja sedanjo javnost, je pozabila dejsvo, da je od nje odvisen v velik meri ves kulturni napredek človeštva. To lahko vidite po vsem svetu. Toda ta plast je pozabila še več. Mnoga kulturna vprašanja so ostala nerešena. ker jih ta družba sploh ne razume. Eno teh je tudi narodno manjšinsko vprašanje. Kako naj si to dejstvo razlagamo po vseh frazah o samoodločbi narodov, ki smo jih slišali nekaj let skoraj vsak dan? Kako je mogoče, da smo ostali samo pri frazah?
En vzrok za to je, kakor sem v začetku omenil, navada, da govorimo o pravicah nekega naroda le tam, kjer nam je razkričano in znano njegovo zgodovinsko pravo.
Takrat govorimo, da je to velik narod«. Vsak Evropejec ve n. pr., da so Italijani narod 2000 letne kulture, da so imeli Rimljani. pod seboj vso Evropo. Nu glejte, zakaj si ne bi Italijani zdaj izposodili to kulturno pravo. Proti njim ne pomeni takšen — le drobec Slovanov, kakor smo mi, za evropskega malomeščana prav za prav nič. Ta Evropejec ne more najti takega argumenta za nas, da bi odtehtal »dva lisoč-letno kulturo in »imperij Rima« itd. Ko pridemo mi pred javnost s svojo tožbo, ne moremo doseči razumevanja in le od dobre volje vsakega gospoda posebej je odvisno, ali se bo kje v ozki domači družbi zavzel za nas ali ne. In po mojem mnenju jim ne moremo niti zameriti. Ne moremo zameriti tujcem, ker je pri naših bratskih narodih isto.
Tudi jugoslovanska javnost ima še do današnjega dne le megleno predstavo o tem, kaj se je z našim narodom v Primorju zgodilo, ko je Italija oduzela vse narodno-kulturne pravice vsemu ljudstvu,
Ne razume, da imamo pred seboj več nego pokrajinski ali teritorialni problem. Krivična dodelitev ozemlja, krivična mirovna pogodba in vse to ukrivljanje zgodovine ima mnogo večji pomen, nego si ga predstavljajo oni, ki upoštevajo samo statistične podatke in zgodovinsko zravico narodov. Stadiska in zogodovinski podatki ne morejo stvoriti pravilne predstave o položaju polmilijonske narodne manjšine na robu 40 milijonske države v dobi imperi-
jalizma, ki še obvlada evropsko miselnost, m etatizma — teorije, da ima država nad ljudmi absolutno pravico, ko se je ta teorija izkazala le kot novo sredstvo za isko-riščanje ljudstva, a ima dejansko v vseh političnih strankah mnogo pristašev. V tej dobi javnost ne more razumeti problema narodnih manjšin, posebno pa ne našega. Vprašanje naše mednarodne propagande je torej mnogo težje nego se zdi Kajti prijeti moramo problem, kakršen je v resnici in tu razmišljati najprej o našem primeru
Zatiranje naših rojakov, fašistično nasilje nad njimi in teritorialen problem, m samo meddržaven in političen problem marveč problem človeškega življenjskega nasilja.
Narodnostni način življenja je za nas bistven, je organsko nastala zgodovinsko upravičena oblika.
To da smo Slovani v Primorju živeli kot narod, je naše zgodovinsko pravo zato, ker je ob enem osebno in skupnostno.
Živeli smo mi in že naši predmiki kot naravna skupnost. Le v naravni skupnosti more sedanji človek, v tej življenjski borbi in civilizaciji živeti. Ako mu naravno skupnost ubiješ, nisi ranil samo njegovega nacionalizma in ne samo zunanje oblike naroda, temveč obsodil si človeka samega. Tako se je z nami zgodilo.
Če je Italija to htela ali ne, dejansko je zakrivila nad nami zločin kršenja osebnih človeških pravic.
Uničila je ob enem tudi možnost, da bi z svojo 2000 letno kulturo temu delu človeštva kaj koristila. Uničila je celo poslednjo možnost, da bi našemu človeku pomenila kulturno državo. Osiala je samo sovražnica.
Takih pravic ne more in ne bo mogla Evropa Italiji nikdar potvrditi.
To je resnica o našem trpljenju.
Za nas je vsako drugačno tolmačenje zgodovine in kulture napačno.
Ne moremo danes v tem kratkem članku dokazovati, da je to naše edino stališče in da je z vseh vidikov sodobnega življenja pravilno. Vsakdo pa bo videl in priznal, da je to pojmovanje problema premalo razširjeno in uveljavljeno.
Mi sami premalo razmišljamo o tem. Niti sami še ne znamo ceniti vsega, kar smo izgubili.
Toda to je in bo naša dolžnost in pred vsem svetom bomo morali vzpostaviti svoje kulturno in zgodoviinsko pravo na naši zemlji.
V tem smislu moramo razumeti tudi ob zaključku leta. da naše delo posebno v nas samih zahteva še mnogo napora, preden bomo mogli verjeti v uspeh narodno-manjšinske propagande v evropski javnosti — ali vobče doseči kakšno rešitev.
ODI1ELA
ZA GOSPODU
čvrsto odijelo za rad
lijepo svakidanje odijelo
fino i otmeno odijelo
osobito toplo odijelo fino odijelo od kamgarna najfinije odijelo od kamgarna
ZA DJECU
Dobro mornarsko odijelo Din Mornarsko odijelo od kamgarna ^ Odijelo po najnovijem kroju n
Din	240
«	290
	340
	390
11	490
11	§90
ZA GODINE: <—5, 6, ». S—9, 10	
NAŠI SAPATNICI
JEDNA INTERESANTNA KNJIGA 0 JUŽNOM TIROLU
JUŽNI TIROL.
U izdanju »Antifascist« je nedavno izašla u Munchenu omanja knjiga dra Ludwiga Steinbergera, profesora na munchenskom univerzitetu, pod naslovom »Deutsch-Tirol im Sehmerz und Schanđ — mit ihm das ganze deutsche Land«.
U prvom su poglavlju te knjige sadržani dokazi, koje pisac smatra da su kadri da potvrde njegovu tezu o rasno] germanskoj čistoći tirolskoga stanovni-. štva, podaci, na osnovu kojih on zaključuje da Tirol svu svoju kulturu privredno bogatstvo i svu slavu svoje historije ima da zahvali predanom radu Nijemaca, njihovim političkim i vojničkim sposobnostima. Da bi dokazao svoje tvrdnje Steinberger govori u prvom redu
0	postepenom i dugom naseljavanju, od kojega se kroz vijekove izgradio današnji tip Tirolca.
Prema tim izlaganjima prvi stanovnici Tirola, o kojima je ostalo nekog pomena u historiji, bijahu dijelom Ilirskog a dijelom etrušćanskog podrijetla. Ta su plemena pokorili Rimljani i ubrzo romanizovali.
U doba seobe naroda su pobjedonosne čete Teodorika Velikog prodrle i u te krajeve. Za istočnim Gotima slijedila su
1	druga germanska plemena, za koja bi se moglo sa mnogo vjerojatnosti reći, da su tokom osvajanja u prvim vijekovima srednjega vijeka iz plemena alemanskog, švapskog i Bavaraca obrazovali postepeno jedinstvenu cjelinu.
Izloživši na taj način historijat etnografskog razvoja Južnog Tirola, pisac u filološkom podrijetlu imena njegovih mjesta, njegovih planina i njegovih rijeka traži tragove njemačkoga govora u svima vijekovima njegove prošlosti. Prilikom opisivanja i ispitivanja umjetničkih, povjesnih i religioznih spomenika dokazuje, da svi oni pripadaju po
svojim osnovnim oznakama historiji njemačke kulture. Pri tome se služi brojnim napomenama historijskih dokumenata i velikih imena njemačke književnosti i arhitektonske umjetnosti. Izme-dju ostalih spominje posljednje minesen-gere Oswalda Volkensteina i Waltera von der Vogelweide, Hansa Rieda i Hansa Multschera, slikara nekada slavnih ikona. U drugome poglavlju kritikuje se filološka djelatnost g. Ettora Tolomeija za koga se kaže, da se u ispitivanju jezičnih korjena geografskih naziva Južnoga Tirola i pronalaženju njihovih talijansko - romanskih ekvivalenata poslužio običnim rječnikom ne raspolažući po- : red toga u tome poslu ni dovoljnim zna- ; njem njemačkog jezika. Tako iznosi, kako je talijanski filolog da bi dokazao talijanski sastav stanovništva pokrajina, o kojima je govor, preveo riječ »Sie-ben Fòhren« sa »Settecari« zamijenivši tako »bor« sa »kolima«. Zatim se kaže, kako je nedostatna vještina Tolomeija postigla svoj cilj:
Kada je kraljevina Italija stupila u rat brenerska je granica bila jedna od protuvrednosti, koje je talijanski ministar Salandra bezobzirni glasnik »svetoga egoizma« iznudio londonskim ugovorom.
Zatim prelazi na pokušaje,. koje su južno-tirolski	pretstavnici činili na
Konferenciji mira da spriječi prisajedi-njenje svoje otadžbine Italiji. Naročito se u tome dijelu svoje knjižice zadr- i žava na prevari već pomenutoga Tolomeija, koju ovako prikazuje: Kad se u I Parizu išlo za tim, da se od američkog j pretsjednika dobije pristanak za prizna- j vanje brenerske granice Italiji, tada su ! mu Talijani pokazali geografsku kartu, j u kojoj je »breg« čisto njemačkog ime-■ na Glockenkogel bio označen imenom »Veta d’Italia«. Vidjevši to, Wilson je smatrao potpuno razumljivim, da kra-
jevi toliko talijanski, da u njima prevladavaju u svima geografskim nazivima talijanska imena, i pripadaju Italiji. Po-menuvši zatim potporu koju je nekadašnji socijalista Filipo Turati ukazao u talijanskom parlamentu pretstavnicima triju njemačkih partija Južnoga Tirola, pisac završava poglavlje sa datumom pripojenja Južnoga Tirola Italiji: 10 oktobra 1920.
U trećem poglavlju, koje nosi naslov »Golgota njemačkog Južnog Tirola« izlažu se postupci fašističkih organizacija i talijanskih vlasti, kojima su bili izvrgnuti . stanovnici njemačke narodnosti, kao i pojave karakteristične za upućenost okupatorskih vlasti u tirolske prilike. Kao što je poznato, na upravu je prvobitno u »Veneciji Tridentini«, kako su Talijani nazvali ove krajeve, došao univerzitetski profesor Credaro. Za njega tvrdi dr. Steinberger, da je u početku načelno obećao autonomiju provinciji. Zatim da bi pokazao, koliko je u stvari bio tudj Talijanima kraj, koji su sebi prisvojili, dr. Steinberger navodi kao primjer nekoliko zanimljivih nesporazuma i varki- kojima su se poslužili domaći stanovnici za izigravanje propisa msvajačevog pravnog poretka i njegovih Izvršnih organa. Priča, kako se nerijetko dešavalo, da su Tirolci prolazili kontrolna mjesta za putnice pomoću običnih marvenih putnica. Kako su Talijani riječ »incanto«, što znači »prisilna prodaja« _ prevodili donekle naivno i oslanjajući se na riječnik »Verzauberung«, što znači opčaravanje.
Povijest fašističkih djela prema stanovništvu počinje pisac ovim riječima:
Tirol sa zemljom, nego što bi dozvolili, da se povuče trobojna zastava. Makar Nijemce morali prebiti i nogama zgaziti, da ih naučimo pameti, ostat ćemo pri svojem«. Dalje pisac saopćuje, kako je postupao Giunta, donedavni državni potsekretar, sa jednim tirolskim poslanikom. Kaže za Giuntu da je to ona isti, koji je u Trstu kao vodja »fašističke horde« zapalio slovenski Narodni dom »Balkan«, kojom je prilikom poginulo više osoba.
Giunta.se zakleo u Trstu na javnom mjestu, da tirolski poslanik o kome je riječ, neće iznijeti žive glave iz rimskog parlamenta.
Prve dane fašizma u Tirolu pisac ocrtava na ovaj način: »Fašizam je u Južnom Tirolu napravio generalni pokus svoga pohoda na Rim«. Izlaže zatim, kako su fašističke bande«, pošto su zauzele na juriš, pljačkajući i razbijajući škole i općinske zgrade u pojedinim mjestima zavele u cijeloj zemlji pravo op-sadno stanje. Pripadnici fašističke organizacije živjeli su ne plaćajući ništa po kućama i gostionicama u tim krajevima i počeli su po miloj volji snižavati cijene otimajući naprosto robu po radnjama i postupajući sa vlasnicima kao četa iz službe otpuštenih plaćenka.
Najduže se zadržava u ovom poglavlju dr. Steinberger na procesu potali-jancivanja. Piše, kako je sa dolaskom Mussolinija na vlast zabranjen njemački jezik i kako je dozvoljen samo talijanski u dodiru sa sudom i činovnicima, »čak i njemački^advokati mogli su se sa svojim njemačkim klijentima sporazumijevati samo preko tumača, koji je njihova pitanja i odgovore prevodio na talijan-ski. »Dalje priča o napadima fašista na redakcije njemačkih listova i zgrade radničkih udruženja.
U Bozenu su fašisti podmetnuli u zgradu Radničkog udruženja eksploziv, da bi imali povoda da protiv nje pred-uzmu nasilne mjere, na koje su navikli u borbi protiv svojih protivnika.
Govori dalje o izigravanju općinske samouprave, o postavljanju komesara na celo općina, koji su se u njima pona-1 sali kao feudalni gospodari, trošeći općinske prihode za svoje lične potrebe i organizujući navodne zavjere, da bi na taj način dobili prilike, da se obogate konfiskacijom imanja optuženih. Povodom toga pisac tvrdi, da je nastala cijela usmena satirična literatura, u ko-joj se zigošu postupci talijanskih fašističkih vlasti. Osvrće se zatim na mjere pomoću kojih su Talijani pokušali da spriječe kulturne veze domorodaca
sa matičnim narodom namećući kulturnim društvima kao izaslanike za kongrese fašiste iz predratne Italije, potpuno neupućene u potrebe i prilike domaćeg stanovništva. Pod kraj poglavlja govori pisac o žrtvama, koje su stradale u borbi za spašavanje njemačkog jezika od potalijančivanja. Pominje učitelja Riedla iz Tramin ja, kome su fašisti podmetnuli neke noževe i puščane metke pa ga zatim »vukli« iz tamnice u tamnicu do usamljenog ostrva Ustice na Sredozemnog moru, odakle je poslije užasnih muka »kao običan zločinac protjeran preko granice«; advokata dra Noldinija iz Salurna, koji je duševno i tjelesno bolestan kratko vrijeme poslije svoga povratka iz prognaničkog ostrva Lipari umro u najgorim mukama; tuberkuloznu učiteljicu Micholetri, koja je umrla kao žrtva »fašističkog zlostavljanja«; naposljetku dra Luthera i Eckeharda Mola, koji su umrli bježeći od fašističkih vlasti, od umora i promrziosti.
Govori o zabrani fašista da se grobni napisi izradjuju na njemačkom jeziku pisac kaže, da je to sprječavanje inače od svakoga poštovanog izražavanja narodne svijesti odjeknulo kao najcrnja nesreća kroz sve tirolske krajeve.
OVUD...
Ovuđ smo pošli po krvavoj cesti suhih očiju, zgrčenih pesti Mnogo nas ima i svima gorčina neka u grlu ljuta;
I čeinja u duši, nadanje, vera jaka I misao ona velika, sveta,
I sve to u nama čeka i — čeka — Podjosmo ovud viknuvši smelo: da koraci naši s ovoga puta skrenuti neće!
Misao naša postaie jednom i delo!
Red naša — smrtni hitac iz mraka Bićemo tada ko hajdučka četa, što planinom kreče.
Do one stare počemo česme, da pijemo svetu onu vodu, što romani tužno, danas, a tad če da slavi slobodu veselo, bučno.
Pa nek nas čekaju tamo
požara groze i smrti olovne njihove pesnit
crnih nemani ralje!
Mi ćemo poči mirno i napred samo očiju suhih i stisnutih pesti.
Jer pošli smo ovud’ po krvavoj cesti i ovud moramo dalje!
B. KASTELOVIĆ.
SV. VEČER EMIGRANTKE PAVLE
»Kroz žalobni veo koji pokriva nebo Južnog Tirola, poče da se ukazuje prijeteći komet u vidu svežnja šiba sa sjekirom i poslije toga odmah počinje da pretskazuje prvi sukob osvajačkih elemenata sa domorocima.
To je bilo 24 aprila 1924. U Bozenu se održavao vašar prilikom proslave sv. Jurja. Za vrijeme povorke je oko 300 fašista, oboružanih revolverima, granatama i lopatama napalo učesnike bez obzira na stajaću vojsku, koja je mimo gledala kako se kolje i ubija miran svijet.
Napad je imao 43 žrtava, ljudi i žena. U »Popolo đTtalia«, kaže pisac, vodećem fašističkom listu, moglo se čitati dva dana uzastopce: »U Italiji ima više stotina fašista koji će prije sravniti Južni
ilBISilS
NIJEMAC IZ JUŽNOG TIROLA.
Sedemnajstletna Pavla gre večerjat. Dobri ljudje so ji namreč preskrbeli brezplačno hrano v gostilni, kajti Pavla je uboga in siromašna, kot so ubogi in siromašni emigranti — brezdomci. Skoraj en mesec že hodi tja, pa se ji zdi, da gre nocoj prvič. Sv. večer je danes, zato se njena duša upira gostilniškemu ozračju, polnemu brezbožnih in umazanih besed in kletev.
Tja bi rada v svoj tihi kraški dom, kjer je nocoj tako lepo, toplo in prijetno: v kotu za belo pogrnjeno mizo so jaslice, lučka pred njimi; na peči troje otrok: Marica, Janezek in Ivanka. Mati je prinesla v predpasniku lešnikov in orehov. Vsakemu je dala tri perišča, pa je ostalo še za enega:
»To je pa za Pavlo, ampak Pavle ni! Da, Pavle ni! Ona ne bo imela lešnikov nocoj! Nič zato, imela bo veliko lepšega in boljšega. Dobri ljudje so jo povabili k božičnemu drevescu. V veliki krasni sobi stoji Pavla na mehki preprogi in gleda božično drevo, bogato obloženo in razsvetljeno. Pod drevescem so razkošna darila in med njimi velik zavoj za Pavlo. Mi tolčemo lešnike a ona pa odpira zavoj. Morda so v njem novi čevlji, topla volnena obleka, nov zimski plašč. O kako so dobri ljudje, ki imajo tako radi naso Pavlo!«
Pavla pa sedi v gostilni sama, vsa majhna in boječa. Prijeten duh golaža ji je danes zopern, kot ji je zoperno vse okoli nje.
Pri sosednji mizi sedi pet delavcev, slabo oblečenih, napol že pijanih.
»Prokleto sem ga potegnil, ha, ha, ha... To bo pa že pomnil!«
»Ampak veš Janez, Micka bo pa danes moja, mi je že obljubila, ha, ha ha...-Ha, pa se ja ne boš cmeril, kaj? No, no, le potolaži se, pa k polnočnici pojdi in moli zase in za svojo Micko, ki bo nocoj moja, ha, ha, ha...«
Pavlo je strah, živalski pogled pijanega delavca se je vsesal vanjo in pohotno objemal njeno telo.
»Ampak ta-le bi bila zame!«
Pavla pusti večerjo in vstane, da bi odšla. Na pragu je dohiti oni človek: »Gospodična, ali smem z vami?«
Pavla krikne in zbeži med ljudi, tam je varna. Pa danes so ljudje tako tuji, sovražni. In Pavla je med njimi sama, zapuščena. Na zahodu zagleda luč. Bliže in bliže prihaja in z njo preko polj in gora pesem, tista lepa, božična... Njena mati je poje ob jaslicah in sveto-nocni zvonovi je spremljajo. Božje dete se smehlja na slamici, mati se smehlja, Marica, Janezek in Ivanka se smehljajo in Pavla se smehlja ...
»Sveta noč ...« Glasneje je zapela mati, vedela je, da Pavla posluša.
Luč je ugasnila, pesem je utihnila.
»Kam bi? Na Rožnik pojdem, od tam bom videla morda bakljo ki jo bo nesel Janezek, ko bodo šli k polnočnici eno uro daleč.
Ne, na Rožnik ne smem. Noč je, in če grem, — bom vlačuga.
Bog moj! Saj ne potic — ampak miru, svetonočnega pokoja, ne božičnih daril — bedna je moja mati — ampak jaslic!«
Nato je šla Pavla na božičnico, ki jo je priredilo emigrantsko društvo. Zaklenila je svojo žalost v svoje srce in je bila vesela. Svojo radost je bogato delila z brati in sestrami — brezdomci, smejala se je z njimi in pela, kot je pela mati doma ob jaslicah... In lepo je bilo v dušu vseh... ________ Lojzka B.
VEČERNJI AKORD
Tamnim svilenim krilom Pada večer nad more.
Od zadnjeg cjelova sunca Zlate se zapadne gore.
Borovi uzduž žala Nešto tajno šumare...
Zadnje se lađe žure Da stignu domaće dvore,
A ja ih gledam i pratim i mislim na daleke žale.
Gdje se po kućama malim Tužne svijeće pale.
Mislim na sela pod Učkom Bijela, draga i mila ...
Nad njima ponoć je ropstva Crna razavila krila ...
Rikard Eatalinič Jere tov
NACIONALNA PROŠLOST RIJEKE
MATE MAŽIĆ
Po ovim našim primorskim stranama vili su nekada stari Rimljani, kojih je nestalo, a Hrvati nadošavši u ove krajeve naselili su mjesta i gradove. Medju starim primorskim gradovima napominje se i grad »Rika« na vodi »Ričini« pod Trsatom. Talijanski elementi nazvali su ovaj grad imenom »Fiume«.
Rijeka mijenjala je često svoje gospodare. Polovicom XII stoljeći postaju Divin-ski grofovi (Duino, Tybin) gospodaril; vlastelini grada Rijeke skupa s gradom Kas-tvom, Veprincem i Mošćenicama u Istri. Općenito se drži, da su ov; gradovi prešli u feudalni posjed Divinskih grofova godine 1139. Od godine 1335 do 1365 bila je Rijeka" u zalogu krčkih senjskih i modruških knezova Frankopana. Vijeće Mletačke republike odobrilo je u mjesecu lipnju 1355 osnovu kneza Bartola Frankopana, da on navali na Istru/ Moguće da je tom prilikom knez Bartol zauzeo Rijeku, a kasnije se glede nje nagodio sa Divinskim grofovima. Stalno je, da su knezovi Frankopani godine 1365 grad Rijeku natrag vratili, odnosno ustupili, grofu Hugona VI Divinskomu. Posljednji muški potomak Divinskih grofova bio je Ugolino sin Hugonov, koji je umro godine-vlsgQ. Njegova jedinica kćer Katarina bijaše »data za austrijskog groia Ramberta od Walsee, po tom ostadoše gospodari grada Rijeke grofovi Walsee sve do godine 1464. Wolfgang grof Walsee postavio ie godine 1465 cara Friderika III baštihikom grada Rijeke. ; od tada prešla je Rijeka u vlast i gospodstvo Habsburške dinastije.
Smatramo važnim posvetiti naša razmatranja unutarnjim prilikama tadanjega grada Rijeke. Na čelu grada stajahu carski kapetani, što bi moglo odgovarati upraviteljima ili proveduterima mletačke Istre i Dalmacije. Kapetan imao je sjedište u kaštelu, zastupao je vladara, i bijaše na čelu političke uprave, te je predsjedao municipalnim skupštinama. Po svemu znamo, da su kapetani bili odlične osobe, bogata gospoda i vlastela, koji posjedovahu raznih feudalnih ili lenskih posjeda na istarskom Krasu, u Kranjskoj ili u Goričkoj pokraji-osobe tražilo Po duhu onih
HISTORIJSKE BILJEŠKE
vati grada Rijeke u stara vremena igrali važnu ulogu u gradu. U njihovim rukama bila je sudbina grada, a to je najbolji dokaz, da su oni sačinjavali domaći autohtoni elemenat, zato im bijahu povjerene najviše gradske časti. U gradskom arhivu na Rijeci čuvaju se mnogi izvorni zapisnici iz dobe stare gradske ih municipalne uprave, a tu su pobilježena sudačka vijeća. Iz raznih zapisnika XV stoljeća proizlazi da su tada mnogi gradski suci pripadah većinom ovim riječkim hrvatskim porodicama: Baru'ić, Blažinić, Donatović. Glavinić, Grizan, Klaričić, Krezolić, Matronić. Mi-kulić, Ružević, Srebarić, Vidovič i Vioie-tić. Tečajem XV stoljeća bilo je iz porodice Barulić šest sudaca, iz porodice Donatović šest. iz porodice Krezolić četiri, iz porodice Mikulić četiri, a iz porodice Vidovič pet. Za primjer pako moći i bogatstva hrvatskih gradjana na Rijeci možemo navesti, da je riječki gradjanin Kirin Antolič pozajmio godine 1390 vlastelinu grada Rijeke Hugonu grofu Divinsomu za ono doba veliku svotu od 600 cekina. Wolfgang grof Walsee svojom poveljom od godine 1460 potvrdio je pako plemstvo riječkim gradjanima braći Nikoli i Jakovu Mi-kuliću, podijeljeno im po caru Frideriku III.
U XVI stoljeću nalazimo u municipalnim protokolima pobilježene riječke suce iz ovih hrvatskih porodica: Barčić, Belović, Bersković, Cvetkovič, Diminić, Dorić, Gla-dić, Grohovac, Huntalić, Jurkovič, Knežić, Linić, Logar, Marendić, Melkerić, Mikulić, Milčić, Nikolič, Ožbatić, Prhlin, Rošo-vić, Ružević, Spečarić, Srića, Sudenič, Svojtinić, Šimunić, Tudorović, Veslarić i Vitnić.
Gradom je upravljalo posebno gradsko vijeće, koje se kasnije nazvalo patricija! vijećnici zovu se patricij (Patritii Consilia-rii). Polag staroga gradskoga Statuta gradskim vijećnikom mogao je biti izabran jedino pravi gradjanin riječki, ili pako uzakonjeni gradjanin, ali je morao u gradu posjedovati negibiva imetka. Vijećnici pola-gahu prisegu u ruke kapetana i na sveto Evandjelje. Gradska vijeća održavahu se od najstarijih vremena u crkvi Svetoga Vida, ili u kaštelu, ili pak pod gradskom ložom. Cast vjećnika bila je nasljedna, pa je prelazila od oca na sina. Stari municipalni protokoli grada Rijeke uvjeravaju nas, da su patricijat riječki sačinjavale ta-kodjer mnoge obitelji hrvatskoga porjekla. Riječko gradsko vijeće ili patricijat bio je vrlo ugledna korporacija, koja je svojim djelovanjem stekla veliko poštovanje u gradu i izvan grada. Domaće plemstvo ili patricijat razvilo se na Rijeci tekar nakon XV stoljeća, a vigećnicima se davao naslov plemića »Nobilis Dominus Consiliarum*. Ovdje ćemo prema riječkim municipalnim protokolima alfabetskim redom iznijeti hrvatske vijećnike ili patricijske porodice grada Rijeke, koje su već u staro vrijeme po svom položaju i stališu sačinjavale domaće gradsku "ristokraciju. Evo tih hrvatskih imena:
Akačić (1505), Agatić (1550), Blažinić (1436), Barulić (1436), Blažić (1436), Babić (1525), Barberić (1525), Buharić (1525), Bersković (1550), Bernarić (1550), Barćić (1600), Cvetkovič (1550), Dešić (1525), Do-nadović (1426), Donatović (1525), Dorić (1525), Doričić (1550), Diminić (1600), Fran-ković (1550), Glavinić (1436), Gladić (1550), Grohovac (1600), Grubišič (1600), Huntalić (1550), Jurkovič (1525), Krezolić (1436),
riječke, navlastito: prava župnika radi obavljanja svetih misa, pobiranja ^ milodare i drugih prihoda za mise, vjenčanja i mrtvačkih pokopa, blagoslova putnika, te o djakonima i subđjakomma. Po svemu tomu znamo, da su već u XIV stoljeću bih u riječkom Kapitulu kanonici glagoljaši kao što u Bakru, Hreljinu, Grobniku. Bribiru. Novom i Senju, te po ostalim primorskim mjestima. To je ujedno dokaz, da su vlastelini grada Rijeke grofovi Divinski — | akoprem ljudi tudje krvi — branili i štitili našu staroslavensku liturgiju u riječkoj crkvi, jer su i sami uvidjali potrebu_ hrvatskoga jezika u gradu. Imamo dapače zna-1 ti, da su dva svećenika izabrana po grofu Hugonu Divinskomu i po riječkomu Ka-1 pitulu ispitali i pregledali stare običaje, i stavili ih u glagolsko pismo. To se čita u uvodu rečene starinske knjige sastavljene | godine 1371.
Počam od XIV stoljeća unaprijed vidimo I kod riječkoga Kapitala kao kanonike većim dijelom naše ljude. U XIV_i XV stoljeću živili su na Rijeci kanonici koji pripadahu ovim hrvatskim porodicama:	Agapi-
tić, Bazlić, Barčić, Barberić, Dardić, Diminić, Dorić, Franković, Golubić, Grohovac, Kortelačić, Kapitanić, Knežić, Koščić, Križolić, Kučić, Kundić, Laurenčić, Lukšić. Maurović, Melkerić, Miljac, Mikulić, Ru-mić, Sandalić, Skolić, Sudenić, Sušlić, Šimunić, Simeonović, Trsatić, Tudorović, Va-| lić, Visinić i Vidačić.
Valja nam znati, da se u staro vrijeme | mnogo na to pazilo, da budu svećenici naročito kanonici, većinom iz domaćih obi-1 telji. Dapače prešlo je bilo u običaj, ili bolje rekući nastalo je bilo neko pravilo birati domaće Riječane. Samo gradsko vijeće preporučivalo je kod izbora uzeti u obzir domaće sinove- Od pamtivijeka biralo je župnika samo gradsko vijeće iz sredine kanoničkoga zbora, i predlagalo ga na potvrdu biskupu. U slučaju pako ispražnje-nja kanoničkoga mjesta, obavio je Kapitul | sam izbor novoga kanonika u sakristiji zborne crkve, i predložio ga svomu dioe-1 cezanskomu biskupu na potvrdu. Kasnije vršio je kralj pravo imenovanja kanonika | kod svih naših Kapitula.
U ovom smo članku pružili javne doka-1 ze, kako su na Rijeci hrvatske porodice kroz vijekove igrale važnu ulogu, a to sve temelji se na municipalnom i kapitularnom | arkivu.
M. Mažlć.
U FOND ISTRE
ni. Takve se osobe tražilo po	______ „----------------- --------- -------
vremena, dakle ugledno i bogato plemstvo. Kučić (1525), Knežić (1050), Linić (1525),
”	'	(1550),	............... "
Carski kapetani riječki bili su većinom Nijemci, to jest strani ljudi.
Nas će više zanimati domaće riječko pučanstvo. Imamo najprvo znati, da su vlastelini grada Rijeke iz 12, 13, 14 i 15 stoljeća bili stranoga porjekla: tako su grofovi Divinski vukli lozu moguće tamo iz pokrajine Furlanske u Italiji, dočim su gro-sovi Walsee bili njemačke krvi. Za vrijeme gospodstva ovih obih vlastelinskih dinastija na Rijeci nalazimo nebrojeno gradskih sudaca i vijećnika hrvatske krvi i porjekla. To je nepobitni dokaz, da je pučanstvo riječko bilo hrvatske narodnosti, pak upravo zato trebalo je birati i postavljati za gradske suce ljude vješte jezika domaćeg i pučanstva, jer s pukom dolaze najviše u dodir suci i činovnici javne uprave. Ujedno nam valja znati, da je u ono doba bila sudbenost u rukama gradskoga municipija, dočim su kapetani imali posve drugi djelokrug službe. Dozvolom kapetana sazivali su suci svoja sudačka vijeća (Consilium) i rasprave, a morali su se brinuti za promak gradskoga dobra. Iz po četka birah su se suci samo na šest mjeseci, kasnije na godinu dana. Služba sudaca — rektora pako bijaše vrlo važna, ako pomislimo da su gradjani bili dužni čuvati gradske zidine i utvrde, i da je morao municipij voditi brigu oko trgovine i prometa da su Mlečani često navaljivali na Rijeku. a Uskoci uznemirivali luke_ i gradove po Jadranskomu moru. Dakle nije bio laki položaj gradskih sudaca, koji su morali uredovati i nadzirati javnu sigurnost i obranu, te brinuti se za red i opće potrebe grada. Zato imamo smatrati važnom okolnosti, da su u stara vremena članovi hrvatskih porodica na Rijeci obnašali razne časti i službe u upravi municipalnoj
sudbenoj.	. ,.	.
Ako pak navedemo, da su gradski suci ; vijećnici na Rijeci spadali u red privile giranih porodica koje sačinjavahu domaće plemstvo, onda nam je jasno kako su Hr-
Logar (1550), Mikulić (1436), Matronić (1436), Maurić (1436), Marendić (1525), Melkerić (1525), Milić (1525), Milčić (1525), Mihić (1550), Marinić (1550), Nikošić (1525), Ožbatić (1600), Prhlin (1525), Rado-lić (1436), Rošović (1436), Ružević (1436>. Srića (1525), Sinolović (1550), Svojtinić (1525), Studenac (1650), Sudenić (1600), Šimunić (1525), Španić (1600), Špinarić (1525), Tudorović (1525), Vidović (1426), Visinić (1525), Veslarić (1525), Vitnić (1650), Žvanić (1436) i Župančič (1650).
Iz dosadašnjega pisanja mogli smo se potpuno uvjeriti, da je gradska i sudbena uprava na Rijeci bivala većinom u rukama Ijudih naše hrvatske krvi. Još nam je napomenuti da se i svećenstvo riječko ponajviše vrstalo takodjer iz redova naših hrvatskih porodica. Zašto su u riječkom Kapitulu toliki hrvatski svećenici obavljali bogoslužje i ime crkvene dužnosti? Zato. jer je pretežnijj broj pučanstva pripadao hrvatskoj narodnosti, pa se moralo svakako paziti na jezik većine gradjanstva. S toga bilo je od prijeke nužde povjeravati važnu dušobrizničku službu ljudima koji su bili vješti domaćem hrvatskom jeziku Povjest nas uči, da su Hrvati prigrlili bili staroslavenski jezik u svojim crkvama, ko-go su do dana današnjega uščuvali, ako i samo djelomično. Hrvati dobili su dvije bule potvrdjene po rimskom papi Ivanu VIII godine 880, i papi Inocenciju IV godine 1248 glede liturgične uporabe glagoljice. Pomoću svojih biskupa hrvatski ie narod njegovao u svetom bogoslužju svot po rimskoj stolici privilegirani jezik, zato gdjegod vidimo da se u crkvama služi staroslavenski jezik, znamo, da je tamo živio hrvatski narod.
Kod riječkoga Kapitula bio je od najstarijih vremena u uporabi naš staroslavenski jezik. U jednoj starinskoj rukopisnoj knjizi od godine 1371 pisanoj glagoljicom na našem narodnom jeziku hrvatskom, pobi Iježeni su svi stari običaji zborne crkve
1 u ovom broju možemo da zabilježimo nekoliko novih plemenitih imena onih, koji su doprinijeli u Fond našega lista i tako nas poduprli u ovoj teškoj, ali korisnoj akciji.
Stihoviš Andjeo, op6. čin.
Darda	Din
Ribarič Martin, učitelj, Čakovec	Din
Anonimni iz Dalmacije da počasti Bazovicu, šalje za fond Istre<	Din
Anonimni dobrotvor >Istre« iz Zagreba za Božič	Din
Jugoslavenska Matica, Osijek, za prodane blokove	Din
Braz Alojz, Zagreb	Din
U prošlom broju bilo je objavljeno	Din
5,—
20.—
476.50
4000.—
200,— I
5,-
7.614.— I
Do sada ukupno	Din 12.320.50 |
I ako primamo s največom zahvalnošču i najmanje doprinose, jer su mnogi od lih malih doprinosa otkinuti od ustiju i dani s dušom, ne možemo ovom prilikom da naročito ne istaknemo velike doprinose anonim- | nih darovatelja i da im i specijalno ne iz-reknemo zahvalnost.
BOŽIČNO PISMO IZ FRANCUSKE.
Prošlih godina, dok je još izlazila naša štampa u Julijskoj Krajini, bio je običaj, da smo mi emigranti u Francuskoj slali preko naših listova, koji su izlazili u Trstu bo-žićnje pozdrave i čestitke našim dragim ro-djacima, prijateljima i znancima i čitavom narodu. Ove godine obraćamo se našoj dragoj »Istri«, koju redovito pratimo, i preko nje pozdravljamo sve naše drage Istrane rastresene u slobodnoj Jugoslaviji, a i one preko granice u Istri, kojima list »Istra« | dodje u ruke. Dao Bog, da bi nam iduća go dina bila bolja od ove, pa da bismo dočekali ono, što tako dugo čekamo. Dao Bog, da bi nam idući Božić osvanuo u slobodi.
Munci emigranti u Francuskoj.
Svaki,
i odrasli i djeca, mora si pogledati najveće filmsko djelo sviju vremena, koje u raskoši i vjernom prikazivanju nadmašuje sva djela dosadašnje filmske tehnike. Dođite i pogledajte
„Duo vadis?“
na Božić ; naredne dane u
Kino
Music-Hall
TAJNA
JOHANNA ORTHA
ljubavni roman na dvoru habsburškom
u glav. ulozi:
Cari Ludwig DieU
Premijera na Božić
EUROPA PALAČE
POCAM OD BOŽICA prikazujemo najnoviju GITA ALPAR operetu
KRALJICA
SRCA
(Die oder keine)
MARUČUjJTE
EMIGRANT!
KALENDAR
EDISON PALAČE
Božićni svečani program u
CROATIA KINO Ja danju, Ti noću
(Ich bei lag, Du bei Nacht)
u gl. ul.
Kathe v. Nagy Willy Fritsch Ida Wiist
Veliki nusprogram :
1.	Ufa zvučni tjednik
2.	Naš Zagreb
3.	Edith Lorand Izvan programa svjetska
umjetnica, guslačica Editb Lorand
Dnevno u ‘U3, !|«5, 7 i ‘Uio sati Predprodaia od 10—‘In Telefon 45-10
V’
fi

OBČNI ZBOR „TABORA"
KNtlilNJA ZORKA.
U Zagrebu, 17. decembra.
Podružnica »Društva Kneginje Zorke« u Zagrebu svake godine o Božiču prikup,- darove i daje od svojih sredstava, da može obući i odjenuti te nadariti živežom najsiromašniju istarsku školsku dječicu. Dijeljenje božičnih darova spaja se redovno malom, intimnom božičnom priredbom, u kojoj vrio rado sudjeluju roditelji i djeca iz Istre te članice Društva kneginje Zorke. Ova mala svečanost ima svrhu, da se siromašnu dječicu razveseli i obraduje, te da se odgojno djeluje j na ostalu prisutnu djecu, usadjujući im u mlada srca što dublju ljubav za rodnim krajem, te ljubav i samilost prema oskudnima.
Zagrebačke »Novosti« pišu tim povodom:
Juče, u 3.30 sati poslije podne, bio je u velikoj dvorani ženske realne gimnazije na Katarininom trgu ovaj prizor: Na podiju skupina istarske dječice, koja polaze razne zagrebačke osnovne škole. Nekoja su preselila s roditeljima ovamo, a nekoja su rodi ena ovdje. Dječica su se stisla ko ovčice i plahim pogledima promatraju publiku. Najradje zadržavaju pogled na svojim roditeljima i smješkaju se braći i sestrama ... U pozadini je na zidu velikj čilim, a na njemu izvješena slika blagopokojne majke Jugoslovenskog Kralja, Kneginje Zorke. Draga slika je ukrašena jugo-slovenskim zastavicama. Nježni, blagi lik ove uzorne žene i majke kao da je ispružio svoje dobre ruke nad ovim nedužnim dječjim glavicama, da ih zaštiti...
Lijevo od podijuma bio je velik bor sa zapaljenim svjećicama, a desno medju djecom iz publike, koja su se postavila tik do podiuma samo da budu što bliže, bili su skromni, ali vrijedni istarski učitelji, koji su spremili ovu priredbu... Zamolili su nas da im ne iznosimo imena, da im »oni preko« ne progone rodjake... U prvim redovima odredi enima za publiku, sjele su članice i odbornice »Društva kneginje Zorke«, tako gdja banica Perovič, pretsjednica društva gdja generala Marića, potpretsjed-nica gdja pretsjednika stola sedmorice dra Ćimića, tajnice gdja velikog župana u m. Grabarića i gdjica Mraovića, blagajnica naša odlična umjetnica Vika Engel-Mošin-ski, gdja generala Damjanoviča, gdja generala Bodia, gospodja dra Brnčića, gdja dra Stopara, gdja Zlata Kovačić-Lopašić, gdja Danica Bedekovič i dr. Od gospode vidjeli smo bivšeg ministra, narodnog poslanika dra Zivka Petričića, pretsjednika »Istarskog Doma«, dra Frana Brpčića, tajnika Jugoslovenske Matice g. Bala, više članova »Istre« i Istarskog akad. kluba i dr. Ostali dio dvorane ispunili su istarski bjegunci i njihove obitelji, Ti naši ljudi nisu mogli podnositi strašne progone, kojima su bili izvrženi, pa su prebjegli ovamo. — Kakvi su to progoni, svima je već dobro poznato. Dosta je spomenuti, da se naš; ne smiju na svojem jeziku ni Bogu moliti, niti se’ smiju svojim prezimenom potpisivati...
Lako je sebi predočiti, kako je bilo pri srcu istarskim izbjeglicama, kad su njihova djeca — kao početak programa — u punoj slobodi zapjevala jugoslovensku himnu... A pjevala su je punim glasom, tako da je sva dvorana zadrhtala od zanosa i ganuća... Pogotovo, kad je màla djevojčica Sirotić svojim toplim glasićem recitirala J. A. Kraljićevu pjesmu »Smilujte se«, nije bilo oka, u kom se nije zacaklila suza: »Mi smo bijedni otjerani — krutom silom s rodnog praga: — Daleko je naše more, — daleko nam Istra draga, — daleko su naša sela, — naše crkve i zvonici, — daleko su naša groblja, — naši dragi spomenici. — Još nam samo suza osta — vajno srce, duša bistra, — a u srcu slika Njena — naša zemlja — naša IstraJ...«
»Malog mornara« od Rikarda Katalini-Ća-Jeretova vrlo je lijepo recitirao dječak Milovan:
Čuvajmo to more, naše polje sveto.
Naš je ovaj Kvarner i naš Jadran plavi,
Ponajljepši biser u staroj nam slavi.
Ne dajmo ga nikom — čuvajmo to more!
Duboki je dojam na sve prisutne proizvelo divno pjevanje istarske djece u više glasova »Jadri brode« i »ča je more«. Ubrala su oduševljeni aplaus.
Snažna pjesma »Mojoj Istri« od Rikarda Katalinića-Jeretova koju je deklamirala , djevojčica Jardas, pogotovo je pojačala ono patriotsko uzbudjenje cf kom se je nalazila čitava dvorana. — Istarski dječaci,
; koji polaze razne zagrebačke osnovne ško-ie, a vježbaju u istarskom Sokolu III, do-; bro su izveli kratke sokolske vježbe. — Snažni, poletni stihovi, koji treba da .nam dignu duh nisu ostali bez odjeka.
Poslije sveg tog lijepog patriotskog ra-I spoloženja i zanosa, došla je vrlo dražesna ; zabavna stvarčica, koja je izazvala neopi-: sivu veselost. Sedamgodišnja Istranka mala j Nadina Vatovac prikazala je izvrsnp posto-larskog šegrta i pjevala uz pratnju glaso-I vira. Drago ovo dijete koje predstavlja na javnim priredbama već od 3. godine, bilo je tako milo i slatko u prikazivanju, pjevanju i plesu, da je na sveopći zahtjev moralo ponoviti točku. Poslije toga, odmah su go-: spodje uzele djevojčicu k sebi, te ju izgrlile. Na upit gospodje banice ima li još braće i sestara, odgovorila je curica: »Ima nas : doma još — devet!« Ona je kćerka trgovca iz Istre, koji je od progona bio teško živčano obolio, no ovdje se već potpuno oporavio. Gdja Vika Engel-Mošinski je svoju malu »kolegicu« odmah nadarila slatkišima. ■.
Kad se oduševljenje nad dražesnom malom pretstavljačicom stišalo, popeo se na podij dječak Mikac i deklamirao »Sretan Božić« od M. Širole. Istarska djeca su opet vrlo skladno pjevala u više glasova, ali sada lijepe narodne božične pjesme »Bog se rodi« i »Izašla je zvjezda Danica«. Ove pjesme dječice, pa zapaljen bor i naslagani božični darovi — prenesle su nas sasvim u ono doba, kad smo i mi, tako mali kao ova dječica, skupljeni oko božičnog drvca pjevali božične pjesmice u punoj dječjoj sreći, radosti i bezbrižnosti...
Program je završila djevojčica Trinajstič deklamacijom »Kneginji Zorki i njezinim dobrim gospodjama« od Katalinića-Jeretova.
GĐA GENERALA MARIČA
Konačno se prešlo na dijeljenje božičnih darova. Djeca koja su pjevala, dobila su slatkiše, a onda su došla na red siromašna istarska djeca. Gospodje od »Društva kneginje Zorke« radosna su srca razdijelile medju pedesetero istarske djece cipele, odijela i zimske kaputiće, dok su dvadesetero nadarile živežom. Pretsjednica gdja Ljubica Marič, svojom je jednostavnošću i neposrednošću, brigom i blagošću, bila medju brojnom nadarenom dječicom kao dobra i draga majka svima. A ko bi opisao ono veliko veselje, kakvo mogu osjetiti samo djeca, kad su im podijeljeni božični darovi? Sretni i presretni otišli su sa svojim roditeljima kući, gdje će im biti ljepši Božić-
Prije nego se publika razišla, pretsjednica društva gdja Marič je toplo zahvalila darovateljima: Ban dr Ivo Perovič ie poklonio 4.000 dinara, gdja Tinka Šilović Din 500.—, Gradska štedionica Din 500.—, g. Petar Teslić (Sisak) Din 500.—, Srpska banka Din 300.— ,Titanio d. d. Din 300-—, Exportno i importno d. d. Din 200.—, Hinka Franka sinovi Din 500.—, Štimac i Drndarski Din 100.—, Knjižara Kugli Din 100—, »Bizjak« tvornica keksa Din 100.—, Jugoslovenski Lloyd Din 200.—, gdja Gući Din 100.—, gdja Puks Din 100.—, Rabus tvor. suh. robe Din 100.—, gdja Radovan Din 300.—, »Danica« tvornica petroleja Din 50.—. U robi darovale su: Trgovina Mili-nov, A. G. B. Lebinac i drug, Stančić, Tekstilna tvor. braća Holžner, Schlesinger. — Slatkiše: Ohnleitner, Malešević i Penič.
Odjeću za žensku djecu sašila je ženska stručna škola a mušku odjeću dala je sašiti gradska općina. — Enes.
Ljubljana, 16 decembra
V	svojih prostorih v hotelu Tivoliju je inaelo delavsko prosvetno in podporno društvo »Tabor« snoči Svoj izredni občni zbor. Do pol devetih, ko je zborovanje otvoril poslovodeči podpredsednik Štrekelj, se je zbralo okrog 180 članov in članic, tako da je hil lokal poln ljudi. Izredni občni zbor, ki je bil Sklican zaradi demisije dosedanjega predsednika g. Božiča, pa se je vd vsega početka spremenil v lepo revijo dela mlade nacionalne organizacije v poslednji poslovni dobi, ki je trajala nekako osem mesecev. Na dnevnim redu je bila namreč cela vrsta poročil društvenih funkcionarjev, poleg teh pa še sprememba pravil in volitve novega odbora. Iz posameznih poročil posnemamo naslednje podatke:
V	društvu je naraslo število članstva od poslednjega občnega zbora od 523 na 652. Aktivni člani so se v okviru društvenega delavanja izkazali kot disciplinirani, tovariški in nacionalni elementi, ker je v največji meri omogočilo nagli tempo dela in društvenega razmaha. Zbirali so se na rednih sestankih, ki jih je bilo v zadnjih osmih mesecih 30 z 20 predavanji. Predavatelji, ki so bili večinoma iz vrst društva, so podajali članstvu v svojih predavanjih v prvi vrsti snov, ki je bila političnega, socialnega al' pa komemorativnega značaja. Izmed predavatelj naj omenuno dr. Čoka, dr. Čermelja, dr. Laha, g. Široka, prof. Rudolfa,' dr. Furlana, g. Marjanoviča in g. Bučarja. Predavanja so bila dobro obiskana in se je na njih zbralo 100 do 150 ljudi. Društvo je v tem času organiziralo tudi dve večji prireditvi, prvo v vrtu hotela Tivoli, drugo v »Unionu«, sodelovalo pa je pri dveh emigrantskih prireditvah v Laškem in Škofji Loki.
Naj večje delo zadnje poslovne dobe pa je bila nedvomno zgraditev delavskega prenočišča, o katerem smo pred dnevi že podrobno poročali. V finančnem pogledu je gradnja prenočišča znatno povečala denarni promet v blagajni, ki je znašal skupno 126 tisoč 391 dinarjev. Poleg aktivnega salda iz prejšnje poslovne dobe, ki je znašal 5956 dinarjev, so narasti! dohodki na 61.107 Din, izdatki pa na 66.448 Din, tako da se je poslednja doba kljub izrednim izdatkom zaključila s prebitkom 615 Din.
DOBRILINA PROSLAVA U KRKU Uspjela priredba krčke gimnazije.
Već smo jednom malenom noticom u »Istri« javili da ie u Krku održana Dobri-
lina proslava. Danas donosimo opSimifi izvještaj o priredbi kojom je i gradič Krk odao na dostojan način poštovanje preporoditelju Istre, biskupu Jurju Dobrili. Izvjestitelj iz Krka saočuje nam da je proslava u svakom pogledu uspjela i po programu a i po posjetu. Proslava je imala svečani karakter, a održana ie 20. prošlog mjeseca,' isti dan kao i u Zagrebu. I program je bio sličan onom u Zagrebu, n mnogim točkama.
Kao prvu točku programa, izveo je mješoviti zbor djaka krčke gimnazije državnu himnu, a onda je učenica Dujmović Anka odjevena u istarsku narodnu nošnju deklamirala zanosno i uvjerljivo »Osvit« — pjesmu od Ante Dukića. Prigodni govor održao ie suplent Ante Škoflić, koji je u oduljem predavanju prikazao svestrano lik Dobrilin i njegove zasluge u narodnom i prosvjetnom pogledu za Istru, naglasivši na kraju da vrijeme nije moglo, izbrisati duh Dobrilin koji i danas još bodri našu braću u Istri i nas u emigraciji. Od osobitog dojma bila ie četvrtka točka programa, kada je na pozornici, na platnu prikazana slika, uvećana geografska karta Istre, a nad njom slika Dobrile, dok su iza zastora dva učenika (Sirotić i Anzulović) recitirali nekoliko snažnih rečenica. Slika Istre i živa riječ bola i vjere u bolje dane ostavila je na publiku najdublji dojam. Program ie završen Brajšinom istarskom himnom: Predobri Bože, koju je otpjevao zbor gimnazije. Zborom je ravnao prof. Stjepan Gruber i njegova je zasluga da Je zbor postigao lijep uspjeh u svojim nastupima, osobito pak pjevanjem istarske himne, koju su djaci otpjevali gotovo nekim pobožnim zanosom.
Na kraju su sakupljeni dobrovoljni prinosi za djački potporni fond krčke gimnazije, što je u najljepšem skladu sa čitavom priredbom, jer je poznato da je i veliki istarski biskup Dobrila mnogo podupirao školski podmladak, istarsko djaštvo.
Sve u svemu, ova priredba u počast biskupa Dobrile imala je veliki uspjeh. Taj se i unapred mogao predvidjeti, ako se znade za tradiciju otoka Krka, tog slobodnog dijela Istre i požrtvovnost i smisao za kulturan rad u kojemu igra veliku ulogu upravo krčka gimnazija. Oko priredbe se najviše trudio mladi profesor Ante Škoflić (koji je prije toga, o godišnjici Rapalla ta-kodjer održao predavanje); njemu je u svemu išao na ruku ravnatelj g. Nakić-Vojnović, poznati i utvrdjeni prijatelj Istre i Istrana kadgod je od potrebe da se to djelotvorno pokaže-
Proslavu su posjetili djaci i brojno gradjanstvo. Začudila je odstutnost predstavnika krčke biskupije. Ovaj pasivan stav ima neke svoje lokalne razloge: me-djutim mišljenje je, da ovi razlozi u ovom slučaju nijesu smjeli biti od prvenstvene važnosti i zaprekom da proslavi u počast istarskog preporoditelja i biskupa Dobrile ne prisustvuje nijedno crkveno lice.
V	okviru društva je intenzivno delovalo tudi šest odsekov. V socialnem se ie izobraževalo delavsko članstvo v raznih socialnih vprašanjih in se vzgajalo v duhu delavske solidarnosti in vzajemnega tovarištva. Pevski zbor, ki ga vodi g. Venturini, ki šteje sedaj 31 pevcev in 24 pevk, je imej 39 pevskih vaj in je z velikim uspehom nastopil na 4 prireditvah. Posebno pa se je v zadnjih mesecih razvih mando-linistički odsek, katerega članstvo ie na-
j rastlo na 30. Društvo mu je kupilo 19 no-> vih instrumentov za 4000 dinarjiev. Imel je ! okrog 70 vaj in je tudi že dvakrat javno I nastopil, prvič na akademiji v »Unionu«.
■ Tudi dramski odsek, v katerem deluje nad 40 fantov in deklet, je sodeloval pri društvenih prireditvah. Ženski odsek je skrbel predvsem za siromašno članstvo, ki mu je priskrbel že večjo količino oblek in perila. V zadnjem času je našel izdatno podporo tudi pri ljubljanskem Rdeče-sti križu. Slednjič je društvo priredilo 12 vev jih izletov v širšo ljubljansko okolico, pa tudi na deželo. Zlasti sta uspela izleta v Laško in Škofjo Loko.
Kot zadnje je sledilo poročilo poslo-vodečega podpredsednika. V jasnih obrisih je začrtah konture društvenega kulturnega in socialnega delovanja ter razer, k' vladajo v organizaciji. Poudaril je nacionalne osnove, na katerih sloni vse društvo m navedel, da je »Tabor« sodeloval prt vseh pomembnejših narodnih prireditvah Končno se je zahvalil članstvu, odboru in vsem ki simpatizirajo z društvom, za moralno ir, gmotno podporo ter vneto sodelovanje Občni zbor je izrekel odboru na predlog revizorjev absolutorij.
V	dosedanjih pravilih je bilo spremenjenih več členov. Med drugim je bilo določeno, da preide društvena imovina v primeru razida organizacije v last in upravo viške občine, ijft katere ozermju je zgrajeno društveno delavsko prenočišče. Pri volitvah je bil izvoljen odbor v katerem so kot predsednik g. Saša Štrekelj, kot podpredsednik g. Bensa kot odborniki gg Kolarič, Valič, Kavčič, Pregare, Ukmar Viš-njevec, Franka in Milko Škrap, kot načelniki odsekov pa gg. Godnič Brišček Tomšič, Figar ter gdč. Lenarjeva in Furlanova. Za revizorje so bili izvoljeni gg. Saksida, Kos in Pipan. Članstvo je sprejelo novi odbor z velikim odobravanjem.
OMLADINSKA SEKCIJA DRUŠTVA »ISTRE« U ZAGREBU
Poslovni Odbor javlja svojim članovima da će na Badnjak prirediti skupnu večeru za svoje članove, koji se nalaze ovdje bez svojih. Ko želi večerati zajednički, neka se čim prije javi odboru.
Na Stefanovo 26 o. mj. priredjuje se čajanka s plesom. Ulaznina minimalna. Doprinosi primaju se sa zahvalnošću. Početak u 4 sata poslije podne. — Odbor.
ŽALOSNO PA RESNIČNO...
Neka dobro situirana družina iz Reške doline, poroča svojemu sorodniku:
»Gre nam vedno bolj trda, kajti denarna kriza je dan za dnem bolj občutna: pridelka nobenega, davki vedno večji in po vrhu še stari dolgovi. Več posestev je bilo radi tega prodanih in vse kaže, da jih bo še več. Ubogi kmetje in mi z njimi!«
To so božični pozdravi, ki jib nam spo-ročaju naši ljudje. Pomisliti pa moramo, da se z Božičem prične šele zima, in da bo revščina vsak don bolj posegala v naše domove.	(Mos)
PESME SUŽNJEV
(ODLOMEK IZ OPERNEGA LIBRETA »ZEMLJA BRIDKOSTI«)
Krvavi so ixaéi okovi...
Ojojl O jo j!
Krvavi so naši okovi in rane so do kosti!
Zdaj sin ne pozna več očeta ... Ojoj! Ojojl
Zdaj sin ne pozna več očeta in bratje so stekli psi!
Oskrunili so nam dekleta ,.
Ojoj! Ojojl
Oskrunili so nam dekleta, v očeh naših solz več ni!
In zemljo so našo nam vzeli .,. Ojoj! Ojoj!
In zemljo so našo nam vzeli, vso rdečo od naše krvi!
Kam bomo zdaj mrtvece deli...
Ojoj! Ojojl
Kam bomo zdaj mrtvece deli, ki groza, ki jad jih mori!
ALBERT ŠIROK.
KRIK NAPADALNIH ČET
(IZ OPERNEGA LIBRETA »ZEMLJA BRIDKOSTI«)
Ko vzplapolajo naše zastave in zarožlja ščit ob meč, meč ob šiit, takrat zamajajo se trdnjave, skala se lomi ruši se zid!
Mi zadreg in zaprek ne poznamo!
Vse pred seboj poteptamo v pepel in prah! Levjo kri, levjo moč in pogum imamo, srd gre pred nami, smrt gre in strah.
ALBERT ŠIROK.
VIJESTI IZ JULIJSKE KRAJINE
VRNILI SO SE IZ ZAPOROV IN PREGNANSTVA.
Med mnogimi političnimi pregnanci, ki so se vrnili z otokov in iz drugih krajev v .lužni Italiji, se nahaja tudi g. Ernest Hočevar, trgovec iz Hruševja. Po umoru miličnika in občinskega sluge Blažina, ki je bil ustreljen skozi okno, ko je pospravljal občinsko pisarno, je bil Hočevar obsojen na 5 let konfinacije, češ, da je bil v zvezi s krivci. Prestal je že tri leta pregnanstva.
Nadalje se ie vrnil Andrej Žerjal iz Boršta, ki bi bil dovršil petletno pre-gnanstvo maja 1933. Žerjal je bil prvi kon-finiranec iz kmetskega stanu.
V	smislu amnestije pomiloščeni pregnanci morajo pred policijskim upravnikom (kvestoriem) podpisati izjavo, da se ne bodo več politično udejstvovali. Preden jih policijski upravnik izpusti, jim prečita nekak slavospev na Mussolinija, kateremu edinemu so pregnanci dolžni zahvalo za svoje osvobojenje. Policijski upravniki pričakujejo, da se 'bodo pregnanci po preči-taniu te izjave zahvalili za osvoboditev, navadno pa vsi molčijo.
Kakor smo že poročali se je iz konfinacije vrnil tudi odvetniški koncipient dr. Josip Dekleva, ki ie prakticiral v Trstu, odkoder je tudi moral leta 1928. na otoke. Po povratku le bil policijsko izgnan iz Trsta in istočasno mu ie bila izrečena zopet »diffida* (policijski opomin!) Čeprav nima ta ukrep za posledico vidnega policijskega nadzorstva, ostane politični osumljenec pod tajnim policljiskim nadzorstvom.
V	Ponikve pri Tomaju se je vrnil iz konfinacije kmečki sin p d. Jeričev, ki ie bi! obsojen v petletno pregnanstvo. V pregnanstvu ie prebival že dve leti.
Vsi pregnanci, posebno izobraženi, ostanejo še nadalje pod policijskim nadzorstvom in so izpostavljeni vsem mogočim policijskim šikanam. Zato bo le malokdo vztraial v takšnih razmerah in bo prisiljen iskati kruha po svetu.
Domov se je vrnil tudi bivši občinski tajnik Ž e 1 i k o, ki ie bil obsojen pred tržaško poroto na 9 let ječe radi znanega napada na carinarnico v Prestranku. Takrat je bil od italijanske strani ubit carinik Del-fiume, našel pa ie smrt tudi domačin Volk. Željko, ki je bil v času. ko ie bila izrečena sodba, hudo bolan in ie hodil s pomočjo bergeli. ie še zadosti zdrav.
Nadalje so bili izpuščeni tudi kmetski fantje iz Ravnice pri Gorici, ki so bili aretirani pod obtožbo, da zbirajo dinamit z revolucionarnim namenom. V resnici so pridobivali razstrelivo iz vojnega materiala in so ga potem prodajali, da so izkuplli nekaj
denan'a - ^
Iz konfinacije sta se vrnila Ciril Grmek doma iz Avbera pri Tomajn, in Leopold ? i r c a. doma iz Godeni pri Dutovljah. Oba sta bila obsojena na 5 letno konfina-cijo Po dveletnem prisilnem bivanju v pokrajini Matera sta se vrnila: Sirca k staršem v Godnje. Grmek na dom v Avber, ki pa je prazen. Njegovi svojci so se morali
izseliti.	«	, j •.
Doznavamo, da se je vrnil poleg drugih Tržačanov tudi Hinko Pertot, bivši upravitelj »Edinosti«.
Čuje se, da niso pomiloščeni vsi konfi-niranci sploh, ampak le nekateri. Osupnilo je tudi to, da so nekatere koi po povratku vnovič odgnali v konfinacijo. Tako je akademik Budin iz Koludrovice pri Zgoniku užil samo par dni svobodo pri svojcih.
Za amnestijo je značilno da je bila naj-boli velikodušna do kategorije sleparjev. Taki elementi se najlaže prilagode vsakemu režimu
Žuonik Ivan R c š e c, ki se Je vrnil iz internacije, je resi&niral na dosedanjo župniio Sv Križ pri Ajdovščini in mu ie bila podeljena župnija Vogersko.
Policijskega nadzorstva je bil formalno oproščen trgovec Prelog in ga. G r b č e v a
V ZAPORIH SE NAHAJAJO ŠE VEDNO ...
V	zaporih so še Grahor Tomaž, jugoslovanski državljanin, gostilničar in mesar v Podbrdu. Štefan Kaltnekar iz Zgaga Ivan. Nadalje sedem fantov iz Poljubina. Neki kapitan ie vodil utrdbena dela na meji in je prišel radi škode, ki jo je napravil kmetom v spor z njimi. Ti so vložili tožbo protinjemu in sodišče je v resnici razsodilo v prid niim Toda kapitan se je maščeval na ta način, da je uboge kmete naznanil
sodišču	.	_	, ti
V	zaporih se nahaja še vedno Herman Kjuder iz Tomaja, ki je bil nedavno zaprt pod obtožbo, da je v neki gostilni onečastil italijansko zastavo.
IZ ZAPOROV PRIHAJAJO
Čežarji (Istra), decembra 1932. Iz zaporov je prišel domov Vatovec Ernest, ki je bil leta 1929 obsojen na štiri leta.
Izpuščen je bil iz zaporov tudi Vatovec Avgust, ki je bil nad štiri mesece popolnoma pogrešan. Nihče ni med tem časom vede! kako m kaj je z njim. Doma so bili seveda v silnih skrbeh. Ves ta čas Pa se je nahajal v koperskih zaporih. (Mos)
VRNILI SO SE IZ JUGOSLAVIJE IN SO ARETIRANI
Iz Ocizla (Istra), decembra 1932. Pe-taros Ivan, iz Ocizla št. 7., se je vrnil iz Jugoslavije in je bil takoj pridržan v zaporih. kjer ie ostal 12 dni. Njegovega tovariša iz Rožič pa, ki je moral prestati isti zapor so poslali k vojakom, ne da bi smei prej iti pogledati domov.	(Mos)
ARETACIJA V DEKANIH
Dekani, decembra 1932. Zadnjič je poročal naš list, da je bil aretiran in pridržan v zaporih Dominik Paciga, ki se je vrnil iz Jugoslavije. Vendar pa je bi! končno izpuščen.	(Mos)
ARETIRANCI RADI POHODA NA DEKANSKO OBČINO — IZPUŠČENI
Oaberca (Istra), decembra 1932. Vsi aretiranci, ki so bili obdolženi, da so se udeležili pohoda na dekansko občino so izpuščeni. O tem je naš list svoječasno poročal.	(Mos)
ARETIRANCI IZ MAČKOVLJA NA SVOBODI
Mačkovi j e, decembra 1932. Vsi a-retiranci so končno le na svobodi. To pa je prizadejalo precej strahu našemu, že omenjenemu vohunu in propalici Ivanu Tulu (št. 62.) svojega dela vidi svobodne in boji se maščevanja. Zato se dela na vse načine in kjer le more nedolžnega in čistega. Ker se je vrnilo par fantov iz drugih držav domov se boji, da bi se vrnili tudi Smotlak Anton in Tul Avgust. Zato je iz strahu pred njima izjavil pri njinih domačih, da ima pripravljeno puško z naboji in nalog od ka-rabinerjev, da takoj usmrti Smotlaka, kakor hitro bi se ta vrnil domov. Ko je Smotlak za to zvedel, mu je poslal odprto pisno z vsebino, da se bo sicer vrnil, teda ko ne bo ne njega, ne njegove družbe in ko se bo lahko svobodno sprehajal po Mačkovijah. K omenjenemu Tulu Ivanu se bomo še ob priliki obrnili, da ga preiščemo do obisti.
(Mos)
NOVE ŠTEVILNE ARETACIJE V OKOLICI TRSTA
Trst, decembra 1932. V okolici Trsta so bile izvršene številne aretacije, tako zlasti v Miljah in Boljuncu. Poleg teh pa še v Krogljah pri Dolini in v Ricmanjah. Aretacije so bile izvršene 27. novembra t. 1. Imena aretirancev še niso znana.
(Mos)
LAŠKE JEČE SO PRENAPOLNJENE...
Trst, decembra 1932. Laške ječe so prenapolnjene in radi tega izpuščajo na svobodo vse samo sumljive in malo obsojene. Vendar pa je to zvezi z novim načinom dela tajnih organizacij, zlasti »Ovre«. Do sedaj so zapirali in lovili sploh vse ker je bilo sumljivo, in večji del kar na slepo in na povelje raznih več ali manj njim udamh ljudi. Bile so večne aretacije, večno vznemirjanje in večni strah — do pravega so pa le redko prišli.	(Mos)
MUSSOLINI PREDSTAVLJA NOVOG PRETSJEDNIKA SPECIJALNOG TRIBUNALA.
Trst, decembra 1932. — Dne 6 o. mj. održalo je veliko fašističko vijeće svoju sjednicu, na kojoj se raspravljalo o unutarnjoj i vanjskoj političkoj situaciji, a naročito o ratnim dugovima pratna Americi. Prije zaključka sjednice, kako pišu fašistički listovi, Mussolini ie srdačnim govorom pozdravio novog pretsjednika Specijalnog Tribunala Tringalia.
AMNESTIJE OKROG GORICE
Gorica, decembra 1932. Iz Renč poročajo, da se je vrnilo vsled zadnje amnestije 10 fantov iz zaporov, kot tudi' Frančeškini iz Bilj, ki je bil obsojen na 5 let konfinacije.
Domov su prišli tudi fantje iz Vrtojbe, ki so bili pred štirimi leti obsojeni vsled protifašističnega delovanja.	(Mos)
POSTUPAK SA SVEĆENICIMA.
Buzet, decembra 1932. — Pred nekoliko dana umro ie u selu Marčenigla Antun Sirotič. Po želji obitelji posmrtni obred vršio se na našem jeziku. Svečenik Šibenik iz Vrha učinio je ono Sto su ro-djaci pokojnika željeli. Ali u zao čas. Kad je pogreb obavljen, došla je u njegov stan fašistička rulja, kojoj je na čelu bio umirovljeni geometar Lovro Flego rodom iz Vrha, renegat, kojemu otac i mati nisu uopće znali talijanski. On se odnarodio još kao dijete, jer je polazio talijansku školu. Strašili su g.^ Šibenika, da će nastradati, ako se usudi još jedamput moliti javno hrvatski. Zamjerili sU mu, kaže se, i to. što na Ra-pallski dan nije dozvolio da se zvoni u znak — radosti... Veleč. Šibenika ocrnjuju gdje mogu i prijete da će ga istući kao veleč. Peršiča.
SMRT ZA MALO ŽGANJA.
Gorica, decembra 1932. — Dne 18. novembra se ie pripetil žalosten dogodek v Vipavski dolini. Finančna straža intenzivno zasleduje tajno žganjekuho in v svoji ljubosumnosti izgublja hladno preudarnost. Tako so nekemu mladeniču s Svinega pri Rihemberku zaklicali stoj, on pa je začel bežati. Streljali so za njim in ga ranili na smrt. Žganjekuhariev torej niso odkrili, pač pa so morali nujno poklicati Zeleni križ, ki je fanta (piše se Bandelj) v nevarnem stanju prepeljali v Gorico.
ITALIJA SPREMA BUDUĆU FRONTU.
Vodice, decembra 1932. Nedavno javili smo vam da su se u naše selo doselile 4 familije iz južnih krajeva Italije, Ovog ćemo vam puta ponovno nešto o tome reči. U ovo zadnje vrijeme doselilo se je k nama u naše selo ništa manje nego 15 familija, koje su došle iz istih krajeva od kud i prve 4 familije. Nećemo da vam razla-žemo sve u ovim familijama, nego ćemo vam spomenuti, da im ovdašnje naše vlasti idu u svemu na ruku, sve im je slobodno, štogod bilo. Ako naprave nama štetu, njima je sve oprošteno. Mi im ne smijemo u-opće ništa uskratiti. Oni slobodno gdje god bilo u našoj šumi sijeku drva i rade što im se svidja.
U našem se selu nalazi preko 250 radnika Talijana, koji rade na cesti izmedju nas i Mima, a isto ih je toliko, koji grade vodovod. Mnogo nam je ovaj vodovod nanio štete, jer je izradjen po sred našeg polja. Ovaj vodovod neće biti spojen s nijednim našim selom, nego samo s Obrovotn gdje će i svršiti. Nedaleko našeg sela, prama Golcu, kraj ceste počeli su kopati nekakvi tunel i po pripovijedanju radnika, ovaj će tunel trebati za vodovod. Mi im doduše ne vjerujemo ovo, jer znamo vrlo dobro zašto i za koje se svrhe gradi ovo zaklonište. Gradi se za ratne potrpbe.
U našem se selu nalazi 9 vojničkih in-žinjera, koji neprestano rade da se čim prije rad dovrši. Ovi inžinjeri i radnici vrše medju nama veliku propagandu i siju mržnju naspram Jugosloviii. U tome smislu držao je jedan inžinir govor na dan našeg sajma, kojega smo imali 11 novembra na dan sv, Martina. Rekao nam je mnogo toga što je bilo upereno protiv slobodne domovine Jugoslavije. Spomenuti nam je rekao, da je jugoslovenski kralj pobjegao iz države, jer da je tamo nastala revolucija. Mi smo ga morali slušati, ali na svaku njegovu riječ krv je kipjeja u nama. Mi poručujemo ovom gospodinu, da je na krivome putu, ako misli da će nas ovim zavesti. Kažemo glasno i jasno, da smo vjerni i ostat ćemo vierni svojim slovenskim tradicijama.
Već je bilo javljeno u našoj novini »Istri«, da su naše vlasti kod Podgrada zauzele jedan veći kompleks zemlje. Ovog vam puta javljamo, da su na onom zemljištu i kraj šume sazidale naše vlasti na brzu ruku 10 kuća a i jednu crkvu. Izgleda jedno novo selo. Ovo je novo selo ogra-djeno naokolo bodljikavom žicom, te je sve naokolo postavljena straža. Kako smo doznali, ove će kuće služiti za stanove stra-žarinja i za vojna skladišta, dočim rov koji su iskopali, služit će da se unutra smjesti municija.
Spomenut ćemo vam još da je cijela vojska radnika poplavila našu Ćićariju, a vlada ih je dopremila u naše krajeve. U velikoj smo brizi, jer će nam još ono malo što Imamo pojesti i uništiti. U strahu smo i za naše mladiće i djevojke. ĆIćI.
VIJESTI IZ TINJANA
Tinjan, decembra 1932. Silvestar Žer-bo, postolar iz Tinjana ie bio pušten na slobodu i rješen svake kazne. (Mos)
GOSPODARSKE SLIKE IZ JULIJSKE KRAJINE
Gorica, decembra 1932. Naša dežela ni nikoli plavala v izobilju in le trdo delo našega človeka jo je ustvarilo in povzdignilo na višino, ki bi nam je, v danih prilikah in okolščinah lahko vsak zavidal-
Razvoj pa je bil naenkrat ustavljen. Prišel je, in zavladal nad njo narod, ki je kot pravijo, skromen. Zadovoljen je s kosom polente in tudi s figami, katere čaka, da mu padejo same z drevesa. — Berač še bogatina spravi na tisto, kar je sam. Kako ne bi nas spravil; ob vse, ko se jih je vrglo na nas celih 40 miljonov in še več.
Nič posebnega torej, če danes čitamo in slišimo o stvareh, ki bi nam se morale zdeti čudne.
Iz Medane poročajo, da je prišel nekdanji trgovec, gostilničar, lastnik pekarne itd. Kozina Ferdinand popolnoma ob vse. Danes je kolon pri baronu Kodeliju, občinskemu komisarju v Lečniku.
Kocjančič Alde, veleposestnik iz Gaber-šča, je zgubil vse.
Kaj bi naštevali še imena one desetorice iz Šmartnega pri Kolškem, ki so prišli na boben.
Lepi vinogradi, kjer raste rebula, propadajo z našimi kmeti.
V Podgori je bilo prodano Boštjančiču Ivanu krasno posestvo z vsem za 2.000 lir.
Ne bomo naštevali dalje. Zavedati pa se moramo, da vsaka taka vest pove mnogo. Ali nam mar ne prinese na mesto ene naše žrtve enega, ne enega, deset zajedalcev, ki nas hočejo nadomestiti in tam ostati.
(Mos)
KAKVI SU TALIJANSKI SVEĆENICI.
Pazin, decembra 1932. — Otkako je umro svećenik Mikiša, u Grimaldu kod Pazina dolazi da obavlja službu božju svećenik Talijan, rodom iz Stare Italije, koji ne zna ni riječi hrvatski. Izbacio je iz crkve sve naše običaje, pa se ne smije više u crkvi moliti glasno Očenaš hrvatski. Narod zapušta crkvu. Spomenuti svećenik o-bogatio se u crkvama u Draguću i Grimaldi, pa si je kupio čak automòbili kojim se vozi sam, a pozivlje i djevojke na »besplatnu vožnju«.
TUDI FAŠISTI PROPADAJO
Drnovik pri Dobrovem, decembra 1932. Popolnoma je propadel Tone Jusa. Bil je svoječasno velika oseba v šarži kapoškvadre in živinskega prekupčevalca. Pod seboj je imel tudi 11 kolonov. Ko mu je odžvižgalo bogastvo, ga je odslovil tudi Benito.	(Mos)
JAVNA DELA OKOLI BISTRICE
Ilirska Bistrica, decembra 1932. Po vzornem delu za olepševanje našega trga, je tudi okolniškim gospodom občinskim upraviteljem zraste! greben, vsled česar so sklenili da bodo tu in tam spomladi vršili obširna javna dela. Tako pravijo, da bodo v bližnji vasi Vrbovo spomladi regulirali strugo vode Reke, tes vse jarke. Širili bodo cesto, ki gre iz Bistrice v Zabiče. Bogve, mogoče jo bodo tudi asfaltirali, saj vse te naprave prav zares veliko »koristijo« našim prezadolženim kmetam.
Novo vojašnico nad Oblakom so skoroda že končali, ravno tako ono veliko ob cesti tz Trnovega v Bistrico (nad Šlencem).
(Mos)
GRADNJE NOVIH VOJAŠNIC
Postojna, decembra 1932. Nad vasje Strmec je velika romarska cerkev Matere Božje, kamor so hodili neštevilni romarji od blizu in daleč, zlasti na velikonočni pon-deljek in Mali Šmaren. Tega danes ni več. Oblastva se vse take praznike prepovedala. V neposredni bližini pa so zgradili novo ka-rabinersko kasarno, v katero so se karabi-nerji že vselili.
Tudi v Velikem Otoku so že spomladi pričeli pripravljati teren za zgradbo velikih artilerijskih vojašnic. Prostor leži za hribom Kucelj ob cesti Postojna — Podkraj. Zemljo so soveda odvzeli, gdo bo pa odškodnino plačal, tega nihče ne ve. (Mos)
JAKOB FLIGL DEDIČI
Stavbni in galanterijski klepar, vodovodni instalater, krovec lesenocementnih streh, kritje zvonikov ter napeljava strelovodov
RIMSKA CESTA 2 LJUBLJANA GREGORČIČEVA UL. 5
Telegrami: FLIGL LJUBLJANA Ustanovljeno 1864 Telefon štev. 33-53
PRAVO DARILO!
Zlato polnilno pero
od Din 50*— dalje,
dijaška peresa od Din 55’— dalje.
Popravlja peresa vseh znamk :
V
A. PRILOG
LJUBLJANA, MARIJIN TRG (volga Wolfova)
NOVE VOJNE NAPRAVE POD VREMŠČICO.
Divača, decembra 1932. Razširili in popravili so cesto skozi Ležeče do letališča pod Vremščico (Gaberk). Zmanjšali so klance in presekali ovinke. Zlasti so to cesto povsem popravili pri vasi Dolnje Ležeče. Iz Gaberka pa so speljali lepo cesto skoz/ takozvane »Tri mostove« čez podnožje Vremščice na Čepen in od tu do nove postaje Košane, od koder gre zdaj skoro ravna cesta Sv. Peter na Krasu. Popravili so tudi cesto, ki pelje iz Gaberka na Famlje, ki pa radi prevelikega klanca ni preveč primerna za promet. Zgodilo se je že več težkih in lažjih nezgod, zlasti avtomobilskih. Med drugimi se je nekemu trgovcu razlilo 60 hi vina. Vsled tega nameravajo speljati novo cesto skozi vas Famlje do vasi Goriče in od tu zopet na staro cesto. S tem bi se zmanjšal klanec, ovinek pa ne bi prav nič motil radi obširnosti.
Naš kmet ima danes, ko nima več kaj in ne ve kam voziti, nove in lepo urejene ceste na raspolago!	(Mos)
PISMO IZ VREMSKE DOLINE
Zabeležiti moramo iz naše doline par stvari:
V bližini mlina Obraza so zgradili ob reki Reki krasen vodovod, ki dovaja vodo železnici od tu do postaje Gor. Ležeče in dalje.
Premogokop, ki so ga že včasih izkoriščali, so ga začeli iskoriščati tudi Lahi. Zgradili so v ta namen vse priprave kar najmodernejše- Leta 1928 ie bilo tudi res zaposlenih okoli 200 ljudi. Kazalo je lepo in začeli so kopati in iskati še pri Škofijah, Res vse je kazalo najlepše... Danes pa je spet vse zapuščeno, kot prej, le mesto prešnjih starih rudniških razvalin, stoje nemo lepe moderne zgradbe. Delali so v mali meri tudi domačini. Uspeh pa je bil že s tem, da leži premogokop sredi med dvema postajama z zelo neugodnim dostopom, vnaprej skoro izključen.	(Mos)
ARETACIJA SLOVENSKEGA PEVO-• VODJE.
Gorica, decembra 1932. V Pevmi pri Gorici so 3. decembra aretirali 19-letnega organista Lojzeta Levpusčka. Tudi pri njem so policijski organi izvršili preiskavo. Odvedli so ga v goriške zapore. Mladeniča so karabinjeri ze dalje časa nadgle-govali, ker je vodil slovenski pevski zbor v cerkvi v Pevmi.
Na sodišču v Ajdovščini so karabinjeri prijavili Margerito Zeljakovo in Ivana Bajca iz Višenj pri Colu ter Ivana Benka iz Št Vida nad Vipavo, češ, da svojih sinov niso poslali k predvojaškim vajam. Alojzija Mrevleta, 23-letnega mladeniča iz Ri-femberga pa so aretirali pod pretvezo, da se ni odzval pozivu k vojaškemu naboru. Mrevle ie bil že trikrat na naboru, pa ga niso potrdili. Četrtič pa poziva sploh ni prejel.
ŠEST MESECEV ZAPORA ZA ŽALITEV TALIJANSKE UČITELJICE.
Gorica, decembra. Antona Ferfoljo iz Opatjega sela pa so obtožili, da je žalil učiteljico Elviro Scafuri, ker je kritiziral njeno nasilno vzgojo in potujčevanje slovenske dece. Bil je obsojen na šest mesecev ječe.
ARETACIJA INOZEMNEGA DIJAKA.
Gorica, decembra 1932. V torek so v Gorici aretirali 19-letnega dijaka Jurja Grunna iz Rotterdama. Karabinjeri so ga ustavili na cesti in legitimirali. Ker pa ni imel pri sebi nikakih dokumentov, so ga odvedli na policijo. Tam so ga preiskali in našli pri njem daljši nož, zaradi česar so ga pridržali v zaporu
ARETACIJE U ISTRI RADI SLAVENSKIH KNJIGA
Pula, decembra 1932.	— Početkom
ovog mjeseca aretirale su policijske vlasti u Vižinadi pet seoskih mladića, koji su bili denuncirani da sakrivaju u svojim kućama nekoliko slavenskih knjiga. Karabinjeri su im izvršili premetačinu i doista našli su im nekoliko knjiga i to običnih zabavnih pripovijesti. Bili su aretirani Anton ' Gregor Šikman te Ivan, Andrija i Josip Dobrilović. Bili su odveden; u puljski zatvor.
ARETACIJA ZBOG DEZERTERSTVA
Gorica, decembra 1932. — U posljednje vrijeme sve je više slučajeva, da naši mladići neće da se prijavljuju u talijansku vojsku, kad im dodje rok, nego izbjegavaju stavnju. pa se kriju po šumama ili bježe preko granice. Sve su češće i aretacije i osude takvih dezertera. Karabinjeri u Šempasu, kad su obilazili u patroli, naišli su na Vicenca Tribušona Andrijinog, starog 22 godine, koji je bio odmah aretiran. Protiv njega je je postojala tjeralica vojnog suda armijskog korpusa u Trstu jer je osudjen zbog dezerterstva na dvije godine zatvora, da posjeti svoje, pa da se krišom opet vrati u Jugoslaviju, ali mu to nije uspjelo. On će biti odveden najprije u vojsku a onda u zatvor, da odleži dvije godine zatvora.
PRED SUDOM RADI STARE PUŠKE
Gorica, decembra 1932. — Pred goričkom preturom odgovarao je pred nekoliko dana Gotard Nemec iz Vrtojbe, star 35 godina, jer je kod njega nadjena jedna stara neupotrebljiva puška. Nemec bi bio osudjen, ali je djelo za koje je optužen uzeto u zakonu o amnestiji, pa je bio pušten bez kazne. Ali bio je postavljen pod strogi policijski nadzor! Značajno je kako se Italija boji i starih neuporabljivih pušaka! SLOVENSKA MATI NA PRIMORSKEM
Gorica, decembra 1932. V Hlevniku v Brdih živi Zuljanova kmečka družina, ki so jo davki in druge dajatve spravile malo ne na beraško palico. Dva sinova sta zapustila dom in zbežala čez mejo. da si poiščeta dela in jela. Doma je ostala še vdova s tremi sinovi in eno hčerjo. Z ostanki nekdanjega grunta se ukvarja starejši sin, žena pa prodaja sadje in zelenjavo trgovcem, ki prihajajo iz Krmina na deželo izkoriščevat kmečko ljudstvo. Pred dnevi je Josipina Zuljanova prodajala koš jabolk krminskemu trgovcu pred gostilno, ki jo vodi Bernarda Sirkova. Sirkovi so v Hlevniku znani fašisti in se znašaju nad našim ljudstvom ob sleherni priliki, da bi si tako ohranili zaupanje tuje gospode. Ko je Sirkova zapazila Zuljanovo, je skočila pred njo, ji prevrnila koš z jabolki, jo pričela psovati, češ, da je rodila sinove-de-zerterje. da jih je vzgojila v sovražnem duhu »Ščavov in Balkancev«. V naraščajoči razburjenosti jo je pričela nazadnje še pretepati, tako da je nesrečna žena nazadnje obležala nezavestna na tleh sredi gruče ljudi, ki so se med tem zbrali pred gostilno. Nazadnje se je le nekdo usmilil nesrečnice ter poklical zdravnika. Ta je ugotovil, da je dobila hude notarnje in zunanje poškodbe. Poklicali su tudi njene sinove in hčer, ki so odnesli mater domov. Do danes se njeno stanje ni izboljšalo. Karabinjerjem pa. ki so bili obveščeni o dogodku, se ni zdelo niti potrebno, da bi uvedli preiskavo proti napadalki, čeprav je izvršila svoj zločin brez slehernega povoda.
ARETACIJE ZARADI SLOVENSKE PESMI.
Gorica, decembra 1932. V Cerovem v Brdih so te dni aretirali 26-letnega Franceta Peršoljo. Karabinjeri so ga prijeli na cesti, ko se je vračal domov iz vaške gostilne, kjer se je sestal s svojimi znanci. Kakor so izjavili, so ga aretirali zaradi tega, ker je bil nekoč član slovenskega društva »Zarja« v Cerovem in ker je prepeval slovenske popevke. Na njegovem domu so še isto noč izvršili hišno preiskavo. Poleg njega so aretirali tudi nekega srednješolca in cerovškega cerkvenega organista.
gggBBBBBBSSBBBBaBBBBBBaSHaaBB«
ODLIKOVANI KROJAČKI
ZAGREB
Mssnička ulica tir, 1. Telefon lif. 74-43 VEUKfi SKIAOISH' NAJPOTRNIJIH PRVORAZREDNIH ENGLESKIH ŠTOFOVA
SALON ZA GOSPODU
§3
1
E
»
E
E
»
n
s
B
E!
S
B
B
B
K
E
X
e
R
R
?BBBBBBBBBBBBBBBB*rtB»W®8rtP?!S'SSàSfSi9>«<!«»<~<<*a!S»S*SJSSKSSS>SfS89fBìSCSf5S3BSWi»P'
ŠKODNIKOV ZAVOD V TOLMINI IN NAŠ JEZIK.
T o 1 m i n, decembra. Kakor smo že poročali, šteje letos tolminska gimnazija 170 dijakov, od katerih je 105 slovenske narodnosti. Ostali so v veliki večini iz sosednje Furlanije. Skoraj vsi italijanski študentje so bili sprejeti v Škodnikov zavod, ki ga upravlja fašist Spazzan. Kolikor je ostalo v zavodu še prostih mesti so zasedlj slovenski študenti. Vodstvo gimnazije je v tekočem šolskem letu prevzel Italijan in prav tako fašist proi. Nembroso. Ta je takoj po svojem nastopu v Tolminu proučil položaj in pričel premišljevati kako bi še bolj pospešil asimilacijo med slovensko šolsko deco.
In res je te dni na gimnaziji in v zavodu nenadoma izšel strog ukaz. Prepovedali so slehernemu dijaku spregovoriti slovensko besedo. Slovenskim dijakom su zagrozili, da jih bodo najstrožje kaznovali, tudi če bodo pisali svoja pisma lastnim staršem in sorodnikom v slovenščini. Končno so jim prepovedali govoriti slovensko tudi s slehernim človekom, ki jih obišče bodisi v zavodu bodisi v njihovih privatnih stanovanjih v Tolminu. K dijakom ne pripuščajo nikogar in tudi ne njihovih lastnih očetov in mater, če se iskaže, da ne znajo italijanščine.
Da bi dijake prestrašili, so na tak način že »eksemplarično« kaznovali neko deklico ki je nastanjena v zavodu. Pisala je staršem pismo v slovenščini, ker italijanščine ne razumejo. V zavodu pa, kjer pregledujejo vsa pisma, so prestregli tudi njeno. In upravitelj Spazzan je dekle kaznoval na ta način, da tri dni zaporedoma ni dobilo kosila.
Dijaki so uvideli, da gre sedaj zares in so se udali usodi. Mar naj se s praznimi želodci upiraju dvatisočletni kulturi? V vsakem primeru pa so take metode skrajno značilne za fašistično vzgojo. Vzeli so naši deci njeno narodno šolo, zatrli v njej vsako misel na njeno slovansko pokoljenje, vlivali v njeno dušo janičarski duh, sedaj so ji pričeli jèmati še borni kruh, le da ji vsilijo svoj jezik, svoje krive nauke in svojo degenerirano »civilizacijo«. GLASOVITI TALIJANSKI NOGOMETAŠI MIJENJAJU SVOJA SLAVENSKA PREZIMENA
Pula, decembra 1932. — Talijanska štampa s velikim je zadovoljstvom pred nekoliko dana donijela vijest, da je poznati nogometaš Vojak, rodom iz Pule ili okolice (potomak sigurno jednog pomerca ili tako nešto, dakle naš renegat) koji igra u jakom klubu »Napoli«, promijenio svoje ime u V o g I i a n i. On je to učinio i ako je njegovo nogometaško ime bilo »slavno« i ako su ga pod tim imenom poznale velike sportske mase Italije. On je učinio, dakle, veliku »žrtvu«... To iznosi talijanska štampa, da bi i druge Talijane, koji imaju slavenska imena ponukala da ih pretvore u talijanska. Slavenima se naime silom mijenjaju prezimena. Talijani pak ako imaju slavenska prezimena neće da ih mijenjaju, naročito ako su im prezimena poznata da su izbrisani sa zemlje ili kao da su umrli. Zato, na primjer, nije promijenio prezimena ni Suvich. podsekretar u ministarstvu vanjskih poslova, a ni toliki drugi. Ali vratimo se na nogometaše: poslije Vojakovog slučaja nekoliko je nogometaških zvijezda pro-mjenilo svoja slavenska imena. Tako su promijenili prezimena Volk, glasoviti centar kluba »Roma«, rodom iz Rijeke, pa neki Dobrilović. Tome se u fašističkoj štampi daje propagandni publicitet.
»BIO JE FAŠISTA I ZATO GA JE MRZILO ČIT4VO SELO...«
Pula decembra 1932.	— Ovdje je
pred nekoliko dana održan interesantan proces protiv nekog Antuna Moškarde starog 32 godine iz Gai'žane, koji je optužen, da je poslije jedne pijanke u gostioni ubio nekog Ivana Biasia (možda Blažića?) Iz onoga što je objavila lokalna štampa nije se moglo razabrat koji su motivi ovog umorstva, ali karakteristično je bez sumnje, svjedočanstvo cavaliera Mari Mozzatta poznatog fašističkog prvaka ' komandanta mi licije On je, kako puljski list piše. rekao, da poznaje optuženog, da čak poznavao njegovog oca. kor je bio ubijen u historijskim izborima 1907 godine od Hrvata (dai croati), dok ie vršio svoju patriotsku dužnost (mentre adempiva al suo dovere di patriota). K tome ie nadodao, da ie optuženi Moškarda »bio odvažan fašistički škva-đrista i uvjereni fašista, pa je zato bio omražen od čitavog sela«. O'a ie izjava značajna, jer baca u prvom redu svjetlo na shvaćanje zločina koje čine fašisti. Mozzatto je iznio to. da je Moškarda fašista, samo zato, da bi mu to služilo kao olakotna okolnost. A onda je vrlo karakteristično i to. da ie Moškarda kao fašista bio omražen od čitavog sela i to ođ čitave talijanske Galižane! Kako su tek onda voljeni fašisti u ostalim istarskim slavenskim selima!
NOVČANE NAGRADE SLOVENSKOJ DJECI. KOJA DOBRO UČE TALIJANSKI
Gorica, decembra 1932. — U osnovnoj školi u Renčama, (razumije se, talijanskoj). bila je svečano podijeljena nagrada od 300 lira balili (zovu ga zapravo Balilla mosehetiere«, to znači da nosi pušku) Mariju Lasiču. To je nagrada društva »Dante Alighieri«, koje ima jedan fond iz kojeg na-gradjuje onu »drugorodnu« djecu, koja pokažu naročiti napredak u talijanskom jeziku i ako budu dobri balile. Kako fašistička štampa piše, govorio je j mali Lasič koji je veličao društvo »Dante Alighieri« i fašističku školu, (bijedan dječak...). Ovom prilikom podij elicne su ioš nekoje »bogate«
nagrade u istu svrhu. »Piccola Italiana« Jolanda Filiput i balila Maks Gatnik dobili sn na dar za dobro učenje talijanskog Jezika ništa više ni manje nego 22 lire i 30 cente-zima, koje im je poslala Cassa di Risparmio iz Gorice ...
VOJNI RADOVI NA ČIČARIJI
Vodice, decembra 1932. — Nedavno bili smo vam javili o naloga kojega smo dobili od naših vlasti glede popravka puta kroz našu šumu proti Munama. Naš je rad bio podpunoma uništen od naših vlasti. Naše su vlasti naime počele sada graditi novn cestu, i to jako tvrdu i dosta široku. Sve mostove na ovoj cesti rade iz betona. Na ovoj cesti rade većinom radnici iz unutrašnjosti države Radi i nekoliko naših radnika sa plaćom izmedju 5 do 8 lira. S takvom mizernom plaćom ne može jedan radnik ni da se kruha do sita najede. Ova se cesta radi sa svom silom. Neznamo koja Je žurba našim vlastima da se ovako radom žure. Temeljito su popravili 1 put. koji vodi do na vrh Žabnika, nama je ovaj put trebao jedino u ljeti da smo po nien* tjerali marvu na pašu. Na ovom se brijegu nalazi nekoliko osoba koje su pregledavale ove rovove. Jednog smo od ovih zapitali zašto pregledavaju ove jame, pa nam je odgovorio da traže novac kojega je francuska vojska bacila na bijegu unutra. Ali čuli smo od nekolicine naših izroda, da vlasti namjeravaju ove jame urediti i preudesiti za ratne potrebe.
JUGOČEŠKA»
KRANJ
IZRADJUJE:
V.
/>* ^ IIkoeeb!}
^ '

modne svile
štampanu
pamučnu
robu
stalnobojnu
prvovrsnu
KUPUJTE DOMAĆU ROBU !
, AMNESTIJA 1 NOVE ARETACIJE j Vodice, decembra 1932 — Povodom ' amnestije koja je bila objavljena nedavno : nastradala su dvojica naših mladića. Vratili : su se iz emigracije na svoju rodjenu grudu i to Leopold Pregelj te Juriševjć ;Ivan. U zao su se čas vratili. ;er su ih i odmah uapsili. Za Leopolda Prsgelja smo j doznali da je odsudjen na 3 mjeseca zatvora te 2300 lira novčane globe, dočim za Juriševića Ivana neznamo od kako su ga odveli ništa. O njemu se vodi još istraga. Moramo spomenuti, da su povodom apšenja Juriševića Ivana, njegovu majku, staricu od 74 godine mučili na jedan vrlo brutalan način, koji ne doliči narodu, koji se diči sa dvatisućgodišnjom kulturom. Zahtievah su da im izruč ono što ie donesao i da im kaže što je pripovijedao iz Jugoslavije. A sirota starica nema ti; pojma o ničemu Teški su ovo dogadiaji te* se nad njima zgra žaju svi.
ČEPIČKO JEZERO ISUŠENO DA BI SE
NA NJEGOVOM PROSTORU MOGLO
NASELIT! TA! I JANŠKE KOLONE
Pula, decembra 1932. — Pred nekoliko dana obavljene su na Čepićkom jezeru velike svečanos*’. Otvoren je veliki kanal na kojem se radilo netoliko godina i voda je iz jezera otekla u more. a na mjestu jezera ostala je suha površina. Trošak je iznosio 20 milijuna lira. To je idej? faš '■tičke vlad“ Računa se da će na prostoru bivšeg jezera ostati 1200 hektara obradue zemlje na koju će se naselit' koloni iz «tare Italije u cilju što brže italijanizacije Istre Naseli* se oko 200 familija
MONDINO OSTAVLJA JULIJSKU KRAJINU
Trst, decembra 1952. — Školsk- pro-veditor^za Julijska Krajinu Mondino koj je bio došao u Trst pred nekoliko godina na mjesto Reine. sad ie premješten u Torina i ostavlja Julijsku Krajinu. On je kan šef školstva za Julijsku Kraj'nu bio vrlo gorljivi fašista i tjerao je u školama izrazito fašističku politiku ali ipak nije postigao onih uspjeha, koje je želio. U Trstu «e govori, da je bio premješten baš zato. jer njegova politika nije naročito u slavenskim selima _ donijela nikakvih rezultata, pa treba sve iz temelja, da se reorganizuje S druge strane opet čuje se da je c-n sam molio za premještenje, jer je opazio, da ie njegov posao uzaludan, a on ie vrlo ambiciiozan čovjek i grizao ga je neuspjeh. Poznate su bile njegove inšpekcije po školama u našim selima i manifestacije koje su se n tim prilikama održavale, on je stalno bio spreman, da drži govore u kojima je prorokovao da će Julijska Kraiina u par godina postati talijanska sva do posljednjeg sela Pram'1 onim slavenskim učiteljima koji su se još održali u Julijskoj Krajin:	kao talijanski
učitelji bio ie naprasit i šikanirao ih je, mnoge je bacio u unutarnjost Italije i upropastio ih u svakom oogledu. Na Mondinovo mjesto dolazi neki Marino Paroli iz Perugie. Hoće Ii on biti bolje sreće? Vjerujemo da neće.
TAJNI PROCESI PRED FAŠISTIČNIM SODIŠČEM
Mlad Goričan obsojen na 7 let robije — Vsa njegova družina gospodarsko uničena
Gorica, 19 decembra. Lani na velikonočni ponedeljek so se karabinjerji in fašistični policijski organi zglasili v gostilni gospe Kamenščkove v Ročinju pri Kanalu, izvršili v hiši preiskavo in aretirali njenega 20 let starega sina Seve-rina^ Obtožili so ga delovanja proti fašističnemu režimu in vohunstva. Iz zaporov u Trstu je romal Kamenšček v Koper in končno v Rim, kjer so ga postavili šele te dni pred posebno fašistično sodišče.
V preiskovalnem zaporu je Kamenšček obolel, a ga niso hoteli oddati v bolnišnico. Zdravnik mu je dajal le okrepčevalna sredstva. Medtem so se fašistični nasilneži znesli tudi nad njegovo materijo in njegovima dvema bratoma ter sestro. Meseca maja, takoj po njegovi aretaciji, so zaprli njihovo gostilno in tobakarno. Istočasno z njim so aretirali tudi njegovega mlajšega brata, 19-letnega Antona, ter 25-letnega bratranca Josipa Kamenščaka, ki so ju odvedli v goriške zapore. Po dveh mesecih mučnih preiskav in zasliševanj so ju sicer izpustili, zato pa so ju stalno nadzirali. 27 let starega brata Mirka, ki je pred leti izgubil desno nogo in je bil nameščen na pošti v Ročinju, pa so odslovili iz službe.
Dne 12. dec. se je pričel v Rimu tajni proces proti Severinu Kamenščeku. Razprava je bila kratka. Dovolili so mu, da si je izbral odvetnika. Dokazati mu niso mogli nikake krivde in je bilo pričakovati, da bo amnestiran, če že ne oproščen. Državni pravdnik pa je zahteval, naj ga obsodijo na 15 let ječe. Fašističko sodišče ga je še istega dopoldne obsodilo na 7 let robije, na tri leta policijskega nadzorstva in na izgubo častnih državljanski hpravic. V katero izmed italijanskih jetnišnic so ga odgnali, zaenkrat še ni znano. Te dni se je vršilo pred fašističnim sodiščem več drugih procesov, o katerih pa listi ne smejo poročati.	(ž)
SMRT 101 LETO STARE ŽENE
Gorenje pri Postojni, decembra 1932. Pred dobrimi tremi tedni je umrla najstarejša žena v okolici Agata Jurca, posestnikova žena, stara 101 leto Mož pokojne Janez, ki ima že 97 let pa še čil in zdrav opravlja vsa domača dela. (Mos'